AAO-111

1

3
NA KRAJU VREMENA 4
GALAKSIJE ZAROBLJENE U CRNOJ MREŽI 9
OTKRIVEN PAR ASTEROIDA NA IVICI SUNČEVOG SISTEMA 10
- NASA APOD - SLIKE DANA OVE NEDELJE 11
- SDO - SOLARNA DINAMIČNA OPSERVATORIJA - AKTUELNO NA SUNCU OVE NEDELJE 12
- ESA (EVROPSKA SVEMIRSKA AGENCIJA) - SLIKA NEDELJE 13
- ESO (EVROPSKA JUŽNA OPSERVATORIJA) - SLIKA NEDELJE 14
- HST - SVEMIRSKI TELESKOP HABL- SLIKA NEDELJE 15
- SVEMIRSKA OPSERVATORIJA CHANDRA - SLIKA NEDELJE 16
- ALMA- MILIMETARSKA/SUBMILIMETARSKA OPSERVATORIJA 17
- SPACEX - VEST NEDELJE 18
- ROSKOSMOS - VEST NEDELJE 19
- MPC - MINOR PLANET CENTER - OPASNA PRIBLIŽAVANJA OBJEKATA ZEMLJI 20
- RMETS - METEOROLOŠKI POJAM NEDELJE 21
- KUTAK ZA PITANJA MLADIH ASTRONOMA 22
NGC 5307 23
Vodopad pod vodom, Mauricijus 24
Predviđanje naučnika o topljenju leda na Zemlji 25
Očekuje se eksplozija 7.000 metanskih mehiruća u Sibiru 26
Johan Elert Bode 27
28
29
30
31
2

Dragi čitaoci!
AAO-bilten u 111. broju piše o istraživanjima naučnika u vezi sa crnom rupom, koja su im
donela Nobelovu nagradu. Srdačno se zahvaljujem Evropskoj Južnoj Opservatoriji (ESO) za
poslat materijal o tome, kao i o galaksijama u crnoj mreži. Takođe se zahvaljujem Planetary
Society za poslat materijal o otkriću dva asteroida na ivici Sunčevog sistema.
Zahvaljujem se vernim čitaocima koji i dalje prate ovaj bilten. To me veoma raduje i daje mi
podsticaj za nastavak rada na budućim brojevima.
Adrese za kontakt sa urednicom se nalaze u impresumu na kraju biltena. Takođe se tamo
nalaze i adrese socijalnih medija u kojima je bilten zastupljen.
Želim vam prijatno vreme uz čitanje biltena.
Urednica i izdavač biltena
Prof.Dipl.Ing.Dr. Ljiljana Gračanin
12. oktobar 2020.
3

NA KRAJU VREMENA
Pre šezdeset godina, malo je naučnika verovalo da postoje masivne rupe, koje gutaju cele
svetove. Ali tada su teoretski fizičari pokazali da crne rupe nisu kontradikcija sa teorijom
relativiteta, već logična posledica svetskog modela Alberta Ajnštajna. Mongi događaji u
svemiru mogu da se objasne samo postojanjem crnih rupa.
Ovogodišnja Nobelova nagrada za fiziku odaje priznanje ovoj podeli rada u modernoj nauci:
polovina je pripala čuvenom matematičaru Rodžeru Penroseu, koji je šezdesetih godina
objavio pionirska razmišljanja o crnim rupama. Drugu polovinu dele američki astronom Andrea
Ghez i njen nemački kolega Reinhard Genzel. Njihovi timovi posmatraju ogromne zvezde u
centru naše galaksije od devedesetih godina, dokazujući da se tamo krije ogromna crna rupa
zvana Sagittarius A*.
Prema današnjem shvatanju, to je neupadljiva crna sfera. Da je u središtu našeg Sunčevog
sistema, proširila bi se otprilike do orbite planete Merkur. To u početku ne zvuči posebno
preteće. Ali pošto crna rupa ima četri miliona puta veću masu od našeg Sunca, ona vuče i
iskrivljuje svoju okolinu preko nekoliko svetlosnih godina.
Unutar crne rupe je takođe ekstremno. Obično se atomska jezgra i čestice brane ako želite da
ih pogurate sve dalje i dalje. Zvezde i planete čine ravnotežu između gravitacije i
kontrapritiska, zbog čega imaju površinu. Sa druge strane, u crnim rupama gravitacija
nadvladava svaki otpor. Materija samo nastavlja da pada unutra i sakuplja se u jednoj tački.
Prema teoriji relativiteta, ovo ima bizarne posledice. Gravitacija „singulariteta“ nije samo
toliko jaka da čak ni svetlost ne može da pobegne iz nje, nego rupa u svemirskom vremenu
takođe sporije kuca, stručnjaci govore o gravitacionoj dilataciji vremena. U blizini beskrajno
gustog centra, vreme bi čak trebalo potpuno da zastane. Ajnštajnova teorija ne može tačno da
kaže šta se tamo događa: unutar singulariteti, jednačine gube značaj.
4

Na kraju vremena
Ali da li sve to zaista postoji? Pitanje je fizičare zaokupljalo skoro čitav vek. Još 1915. godine,
Nemac Karl Švarcšild je pokazao, da terenske jednačine teorije relativiteta omogućavaju
izuzetno guste sfere. Međutim, „Švarcšildova metrika“ nije pružila jasnu prognozu za središnju
tačku i interfejs. Tek 1939. Robert Openheimer, koji je kasnije postao otac atomske bombe,
shvatio je da je ivica Švarcšildove sfere imala posebno fizičko značenje: sve unutar ovog
„horizonta događaja“ više ne može da izbegne gravitacionu privlačnost, čak ni svetlost.
Openheimer je primenio ova razmatranja na kolaps vrlo teških zvezda. Ako kolabriraju na kraju
ciklusa sagorevanja, trebalo bi da formiraju singularitet koji može da se otkrije samo preko
njihovog gravitacionog polja. Ali većina naučnika, uključujući Ajnštajna, ostala je skeptična.
Jedna od zamerki se odnosila na simetriju kolapsa: Ako masa ne padne savršeno ravnomerno
sa svih strana prema centru, kao što bi to trebalo da bude u većini stvarnih situacija, masa bi
mogla da se ponovo izlije na jednu stranu i tako spreči singularitet. Drugi naučnici su sumnjali
da se džinovske zvezde jednostavno potpuno rastvaraju u zračenju kada kolabriraju.
Tek posle 20 godina, rasprava je krenula unapred. Astronomi opremljeni radio antenama
otkrili su oblasti na nebu koje su emitovale velike količine radio zračenja. 1963. godine bilo je
jasno da su to objekti izvan našeg Mlečnog puta: jezgra udaljenih galaksija. Činilo se da nešto
u njihovom centru izuzetno ubrzava materiju i time preplavljuje svemir zračenjem. Pre nego
što su stručnjaci zaista poverovali u supermasivne crne rupe kao uzrok, teoretski problemi su
morali biti rešeni.
Ovde se istakao Sir Roger Penrose. Napravio je novu kalkulaciju za kolaps velike mase. Čineći
to, međutim, on se izričito odrekao teorije Openhajmera, koji je pretpostavio sferno simetrični
kolaps. Da bi to uradio, Penrose je topologijom morao da dizajnira složeni matematički
koncept, „zarobljene površine“.
Sir Roger Penrose
5

Na kraju vremena
To su samostalne površine, pojednostavljeno rečeno i mogu da se zamisle kao sfere. U
detaljima, međutim, one imaju posebnu osobinu: svi svetlosni zraci koji proizlaze sa njihove
površine sleću na staze koje na kraju vode natrag prema centru. Prema Penroseovim
razmatranjima, kontrakcionišući četvorodimenzionalni prostor-vreme takođe ima ovo
svojstvo ako dovoljno brzo kolabrira - bez obzira na simetriju kolapsa. Shodno tome,
singularitet uključujući horizont događaja, nije samo nejasna mogućnost, već u mnogim
situacijama neizbežna posledica Ajnštajnove teorije relativiteta.
U logici teorije relativiteta, mesto i vreme unutar crne rupe razmenjuju svoja značenja: što
dublje prodire u crnu rupu, to dalje napreduje u vremenu. Ili drugačije rečeno: Kako vreme
prolazi, sve se neizbežno približava singularitetu u kome se vreme tada potpuno zamrzava.
Shodno tome, moralo bi se putovati u prošlost ako se želi pobeći iz crne rupe, kako je objasnio
član Nobelovog odbora Ulf Danielsson na ovogodišnjoj konferenciji za štampu.
Roger Penrose je još dalje proučavao bizarne predmete i njihova svojstva. Blisko je sarađivao
sa Stivenom Hokingom. Njih dvojica su Penroseova razmišljanja, između ostalog, preneli na
Veliki prasak. Hoking je kasnije pokazao da crne rupe polako isparavaju putem „Hokingovog
zračenja“. A Penrose je razmišljao o tome kako rotirajuće crne rupe mogu da oslobode
energiju u svoje okruženje.
Stručnjaci smatraju da su doprinosi dvojice Britanaca u celini podjednako važni. „Sad kad je
Penrose dobio Nobelovu nagradu, Hoking je to takođe trebalo da zasluži“, kaže teoretičar
gravitacije Luciano Rezzolla sa Geteovog univerziteta u Frankfurtu na Majni.
Penrose, Hoking i drugi su šezdesetih i sedamdesetih godsina prošlov veka naterali svoje
kolege da crne rupe smatraju stvarnim objektima. U međuvremenu je posmatračka
astronomija prikupljala sve više dokaza o njihovom postojanju. Ali čak i sredinom devedesetig
godina prošlog veka, kada je teleskop Habl već dugo lebdeo u svemiru, stručnjaci su i dalje
sumnjali.
.
IKAR
Steven Hawking i Sir Roger Penrose
6

Na kraju vremena
Sa jedne strane, to je bilo zbog činjenice da crne rupe ne mogu da se vide na slikama teleskopa.
Njihovi obrisi bi bili vidljivi samo ako bi bili okruženi užarenim gasom. Ali u većini slučajeva
prsten koji treba posmatrati bi bio jednostavno premali i predaleko, da bi se mogao da se vidi
sa Zemlje.
Reinhard Genzel i Andrea Ghez su razvili strategiju kako da na indirektan način otkriju posebno
masivne primerke. Konkurentske grupe u Garchingu i Kaliforniji su gledale u centar naše
galaksije, gde su stručnjaci već tada sumnjali na Sagittarius A*.
Gravitaciono čudovište sa svojih nekoliko miliona Sunčevih masa bi trebalo da zaista ubrza
zvezde u svojoj blizini. A oblik orbita zvezda treba da pokaže koliko je masa kompaktna u
centru Mlečnog puta. To je bila važna tačka, jer su neki naučnici u to vreme tvrdili da je u
centru Mlečnog puta jednostavno bilo posebno bujno zvezdano jato koje je delovalo slično
količini gravitacije kao navodna crna rupa.
Ko želi da zaviri u srce Mlečnog puta, mora da savlada velike prepreke. Oblast je udaljena
26.000 svetlosnih godina od Zemlje i okružena je gustim oblacima prašine. Lovci na crne rupe
takođe moraju veoma dugo da paze na zvezde u centralnoj oblasti, nešto što mogu da urade
samo teleskopi na Zemlji, ali oni su izloženi smetnjama u atmosferi.
Andrea Ghez i Reinhard Genzel
7

Na kraju vremena
Na kraju su Genzel i Ghez pronašli rešenja za sve ove probleme. Izgradili su detektore svetlosti
koji hvataju infracrveno zračenje, koje može dobro da prodre u oblake prašine među
zvezdama. Takođe su razvili metode pomoću kojih može da se izračuna turbulencija u
atmosferi.
Pored toga, timovi su pokazali veliku istrajnost: tri decenije su više puta uperili teleskope iz
Evropske Južne Opservatorije (ESO) u Čileu i opservatorije Keck na Havajima u pravcu
galaktičkog centra. Vremenom su primetili zvezdu koju su Genzel i njegov tim na kratko
prozvali „S2“. Njegova orbita podseća na produženu elipsu koja vodi oko centra Mlečnog puta.
S2 treba 16 godina za jednu orbitu - a ubrzavaju ga ogromne gravitacione sile do 2,5 procenta
brzine svetlosti.
Sagittarius A*
Na kraju, orbita S2 i orbite drugih zvezda najbolje se uklapaju sa vrlo kompaktnom masom u
galaktičkom centru - što je isključilo tešku zvezdanu grupu ili druga objašnjenja. Ovo ostavlja
kao mogućnost, samo "kompaktan, supermasivan" objekat. Većina stručnjaka bi rekla: crna
rupa.
Svetsko udruženje radio teleskopa, teleskop Event Horizon, nedavno je pokazalo da se
gravitaciona čudovišta kriju u centru galaksija. Godine 2019. Internacionalna naučna saradnja
je predstavila sliku iz centra galaksije M87. Tamošnja crna rupa, sa oko 6,5 milijardi solarnih
masa, znatno je teža od objekta u centru našeg Mlečnog puta.
Uoči Nobelove nagrade, mnogi posmatrači su očekivali da Kraljevska švedska akademija ove
godine dodeli nagradu teleskopu Horizon. Sa jedne strane, to bi donelo praktične probleme,
jer u velikom timskom projektu ne mogu lako da se izdvoje tri jasna pobednika. Sa druge
strane, zaobišli bi se naučnici koji su decenijama sakupljali indirektne tragove crne rupe - i koji
su ih branili od sumnji njihovih kolega.
ESO-EUROPEAN SOUTHERN OBSERVATORY
8

GALAKSIJE ZAROBLJENE U CRNOJ MREZI
Astronomi su u ranom svemiru pronašli zanimljivu scenu: „kosmičku paukovu mrežu“
napravljenu od gasa otprilike 300 puta veću od Mlečnog puta. U njenom središtu sedi "pauk"
- crna rupa, koja svojom masom kontroliše čitavu strukturu, uključujući šest galaksija koje su
na nitima mreže. Spektakl, koji se odigrao nešto više od 900 miliona godina posle Velikog
praska, mogao bi da pomogne da se razjasni kako bi supermasivne crne rupe, koje se nalaze u
centru mnogih velikih galaksija, mogle tako brzo da poprime toliko mase nakon Velikog praska.
Na primer, rupa u središtu mreže apsorbovala je masu od milijardu sunca u svom kratkom
postojanju. Naučnici iz Nacionalnog instituta za astrofiziku (INAF) u Bolonji, istražuju kako to
može da bude, između ostalog, i sa slikama sa veoma velikog teleskopa Evropske Južne
Opservatorije (ESO).
Prema proračunima naučnika, prvobitna pokretačka sila koja formira strukturu uopšte nije bila
crna rupa, već oreol napravljen od tamne materije. Svojom ogromnom gravitacijom sakupljao
je gas iz okoline. Ovo se kondenzuje pod sopstvenom gravitacijom u „filamente“, nitaste
strukture mreže. Oni obezbeđuju gorivo za centralnu crnu rupu, ali ne samo za ovo: „Galaksije
se nalaze i rastu tamo gde se vlakna ukrstaju“, kaže Mignoli u ESO-ovom saopštenju za štampu.
Istraživači su ih već otkrili šest, ali ovo su verovatno samo najsvetliji i definitivno samo vrh
ledenog brega, u strukturi ima dovoljno gasa da objasni brzi rast crne rupe i galaksija. Čak su i
najsjajnije galaksije u mreži i dalje neki od najslabijih objekata koji mogu da se vide današnjim
teleskopima zbog velike udaljenosti. Tim je morao satima da usmeri instrumente u čileanskoj
pustinji Atakama u odgovarajući region neba kako bi prikupio dovoljno podataka.
ESO-EUROPEAN SOUTHERN OBSERVATORY
9

Sjajni prsten oko crne rupe
OTKRIVEN PAR ASTEROIDA NA IVICI SUNCEVOG SISTEMA
Na ivici našeg Sunčevog sistema, dve gromade zajedno prkose večitoj hladnoći. Dva nebeska
tela imaju velicinu 180 i 138 kilometara, a međusobno kruže jedan oko drugog na udaljenosti
od samo 350 kilometara. Par lebdi oko Sunca na eliptičnoj orbiti čiji su oblik i veličina približno
uporedivi sa Plutonom.
Par sa kataloškim brojem (523764) 2014 VC510 je jedan od „transneptunskih“ objekata, to su
asteroidi ili patuljaste planete koje su vise udaljene od Sunca nego Neptun. Astronomi do sada
znaju nekoliko hiljada ovih ledeno hladnih komada. Međutim, o mnogima se ne zna mnogo
više nego da postoje.
Donedavno se ovo odnosilo i na VC510 iz 2014. godine. Predmet je već primećen na slikama
teleskopa 2011. godine, ali naucnici su u početku mislili da je reč o jednom asteroidu. To se
promenilo u decembru 2018. godine, kada je VC510 2014. prošao ispred binarnog zvezdastog
sistema kada se gleda sa Zemlje. Šest manjih opservatorija u SAD ne samo da je primetilo
kratko zatamnjenje izvora svetlosti u pozadini, već i dva bliska uzastopna pada sjaja. Ovo
najbolje odgovara scenariju da se ni jedno, već dva odvojena nebeska tela nisu kretala kroz
vidno polje.
Parovi nebeskih tela nisu ništa neobično na ivici Sunčevog sistema. To su pokazale i slike
svemirske sonde New Horizons, kada je proletela pored Plutona u julu 2015. godine i zatim
pored transneptunskog objekta Arrkot. I ovaj objekat se sastoji od dve stene koje su se sudarile
u nekom trenutku u dalekoj prošlosti i od tada se drže zajedno.
PLANETARY SOCIETY
10

(astronomska slika dana)
(DETALJNIJI OPISI SLIKA NA: www.apod.rs)
05. OKTOBAR 2020.
NGC 5643: BLISKA GALAKSIJA SA HABLA
06. OKTOBAR 2020.
PRIBLIŽAVANJE MARSA 2020
07. OKTOBAR 2020.
OU4: GIGANTSKA LIGNJA U SLEPOM
MIŠU
08. OKTOBAR 2020.
MARE FRIGORIS
09. OKTOBAR 2020.
VEOMA VELIKI NIZ U SUMRAK
10. OKTOBAR 2020.
VIRGO JATO GALAKSIJA
11. OKTOBAR 2020.
MLECNI PUT IZNAD AUSTRALIJSKIH
ŠILJAKA
11

SUNCE U RAZNIM TALASNIM DUŽINAMA
12

NOVA TOPOGRAFSKA KARTA KRATERA JEZERO-BUDUĆE STANIŠTE
MISIJE MARS 2020
18. februara 2021. NASINA svemirska letelica Mars 2020 spustiće se na površinu Marsa. Misija
koja je pokrenuta u julu ove godine, a na brodu nosi rover pod nazivom Perseverance, tragaće
za znacima drevnog života na Crvenoj planeti i sakupljaće uzorke kamena i tla kako bi ih ESA
kasnije mogla vratiti na Zemlju. Mars 2020 će sleteti u krater Jezero, intrigantna karakteristika
prikazana na ovoj novoj topografskoj mapi sa Mars Ekpres-a. Zona sletanja za misiju istaknuta
je crnom elipsom. Ova mapa je kreirana
na osnovu posmatranja stereo kamere
visoke rezolucije Mars Ekpres (HRSC) i
prikazuje topografiju pejzaža (kao što je
naznačeno obojenom trakom desno od
okvira i povezanim grafikonom
nadmorske visine na dnu). Oblasti veće
nadmorske visine prikazane su crvenim i
narandžastim bojama, dok su niži padovi i
udubljenja istaknuti plavim i zelenim.
Jezero je udarni krater prečnika oko 45
kilometara, a smatra se da je nekada bio
domaćin drevnom jezeru. Dokazi o tome
mogu da se vide u karakteristikama
raštrkanim po slivu kratera: delte,
dovodne doline, kanali i glatka topografija
duž severnog oboda kratera (gde je materijal bila odneta tekućom vodom) od južne (gde su
ovi materijali kasnije deponovani). Jezero takođe ima i veliki izlazni kanal, koji se vidi desno od
ivice alike u nijansama bledo plave boje i obeležen čvrstom crnom linijom. Da bi se urezala
tako značajna dolina, krater je jednom morao biti nadopunjen relativno stalnim dovodom
vode. Ovo je uzbudljiva perspektiva u našem lovu na život na Marsu, jer su karbonati i minerali
gline za koje se mislilo da su još uvek prisutni u Jezeru - koji su nastali u prisustvu drevne vode
- možda zaključali potpise prošlog života.
Kredit i autorska prava: ESA
htps://twitter.com/ESA_serbia
13

ZVEZDANI TRAGOVI IZNAD PARNALA
Slike kao što je ova, zaista ističu kretanje naše planete kroz svemir. Pored kretanja eliptičnom
putanjom oko Sunca, Zemlja se okreće i oko svoje ose - i upravo je to rotaciono kretanje
odgovorno za ovaj privlačan pogled.
Kako se Zemlja okreće, čini se da zvezde iznad menjaju položaj i kreću se nebom na dugim
lukovima, stvarajući ove privlačne zvezdane staze usredsređene na južni nebeski pol. Da bi
uspešno snimio prividno kretanje zvezda, fotograf Fred Kamphues je napravio višestruke
snimke duge ekspozicije i složio ih zajedno, stvarajući ovu izuzetnu fotografiju.
Osvetljeni put dole vodi do opservatorije Paranal, kuće Veoma Velikog Teleskopa (VLT). Na
ovoj slici, dva od četiri glavna pojedinačna teleskopa (UT) i VST mogu da se vide na vrhu planine
(Cerro Paranal). Upravo su laserski zraci sa jednog od ovih UT naglašeni fotografijom duge
ekspozicije, stvorili narandžasti svetionik koji se probijao kroz noćno nebo.
Tekst na srpskom jeziku na ESO-strani - urednica AAO-biltena:
https://www.eso.org/public/serbia/images/potw2038a/
K redit i autorska prava: ESO
14

Na oko 60 miliona svetlosnih godina od Zemlje, svemirski teleskop Habl na ovoj slici pokazuje
veliku spiralnu galaksiju NGC 1365. Smeštena u sazvežđu Fornax (Peć), plavi i vatreno
narandžasti kovitlaci pokazuju nam gde su zvezde tek nastale i gde su prašnjava mesta budućih
zvezdanih rasadnika. Na spoljasnjoj ivici slike mogu da se vide ogromne oblasti koje čine
zvezde u okviru NGC 1365. Svetli, svetloplavi delovi ukazuju na prisustvo stotina novorodjenih
zvezda nastalih od spajanja gasa i prašine u spoljasnjim krakovima galaksije.
Ova Hablova slika je snimljena u okviru zajedničkog istraživanja sa Atacama Large Milillimeter
/ Submillimeter Array (ALMA) u Čileu. Istraživanje će naučnicima pomoći da shvate kako
raznolikost galaktickog okruženja uočena u obližnjem univerzumu, utiču na stvaranje zvezda i
zvezdanih jata. Očekuje se da će prikazati preko 100.000 oblasti sa oblacima gasa i oblasti koji
formiraju zvezde izvan našeg Mlečnog puta, a PHANGS istraživanje će otkriti i razjasniti mnoge
veze između oblaka hladnog gasa, formiranja zvezda i ukupnog oblika i morfologije galaksija.
Kredit za sliku: ESA/Hubble & NASA
https://twitter.com/Hubble_serbian
15

ANDROMEDA I PRATEĆA GALAKSIJA
Chandra traži centralnu Crnu rupu u NGC 205. To je satelitska galaksija Andromede (M31) i
klasifikovana je kao patuljasta eliptična galaksija. Ako se prisustvo crne rupe bude potvrdilo,
to će verovatno da bude najmanja masivna poznata centralna crna rupa.
Kodirane boje: milimetarsko područje (crveno), optički (zeleno), rentgenski zraci (violet-plavo)
16

NGC 1365
Ovo je velika prečkasta spiralna galaksija NGC 1365. Fotografija je napravljena kao deo
saradnje sa Atacama Large Millimetre/submillimetre Array u Čileu.
17

Prema proračunima kompanije SpaceX, automobil je 7. oktobra u 8:25 CEST kako je planirano
preleteo Mars na udaljenosti od 7,41 miliona kilometara. Ovo je najmanja udaljenost na koju
Tesla „Roadster“ može da priđe Crvenoj planeti.
https://twitter.com/SpaceX_srpski
18

ROSKOSMOS PLANIRA ZA 2026. GODINU PRVE TESTOVE SA PONOVO
UPOTREBLJIVIM RAKETAMA
Sa novom raketom iz porodice raketa Sojuz-2, trebalo bi da bude zamenjena u fazama, navodi
se u izjavi vlasti objavljenoj u ponedeljak. Rusija do sada, još nije imala nijednu takvu raketu.
U ponedeljak je Roskosmos potpisao ugovor sa raketnim proizvođačem Progress. Prema
ovome, kompanija će da dizajnira raketu nazvanu „Amur“. Prema planovima, preliminarni
nacrt trebalo bi da bude završen krajem godine. Za ovo je Roskosmos odobrio 407 miliona
rubalja (4,4 miliona evra).
U novoj raketi treba da se koriste nekoliko novih tehničkih rešenja. Prema planovima, prva
faza dvostepenog nosača biće ponovo korištena do deset puta. Prva faza je opremljena
motorom RD-0169, u kome se sagoreva mešavina kiseonika i tečnog gasa metana. Raketa
treba da poleti sa nove svemirske luke Vostočni na Tihom okeanu i da u duboke orbite donese
teret do 9,5 tona. Ako se prvi stepen koristi samo jednom, do dvanaest tona može da se
transportuje u svemir. „Amur“ će da omogući do 15 misija godišnje. Ponovno upotrebljive
raketne stepene trenutno koristi samo američka kompanija SpaceX u raketama Falcon. Rocket
Lab, kao i stručnjaci u Kini i Evropi, takođe rade na ovoj tehnologiji.
19

Ovde će redovno biti objavljeni podaci o približavanju asteroida, kometa ili meteoroida Zemlji.
Neki objekti se smatraju potencijalno opasnim, ako se proceni da su dovoljno veliki da izazovu
regionalno opustošenje. Izvor podataka je "Minor Planet Center", koji objavljuje poslednja
naučna saznanja o kretanjima objekata u blizini Zemlje. MPC je sastavni deo Smithsonian
Astrophysical Observatory (SAO), i saradjuje sa Harvard-College-Observatory, a radi pod
pokroviteljstvom Internacionalne Astronomske Unije - IAU.
20

___________________________________________________________________________
ROYAL METEOROGICAL SOCIETY OBJAŠNJAVA METEOROLOŠKE POJAVE NA NEBU ZA AAO-BILTEN
Samum je suv, vruć pustinjski vetar koji nosi prašinu i pesak na širokim prostranstvima Sahare,
Izraela, Jordana i Sirije i Arapskog poluostrva. Duva najčešće u letnjem periodu. Temperatura
vazduha može da dostigne čak 54°C, a relativna vlažnost vazduha pada na manje od 10% pa
vetar može da uzrokuje toplotni udar kod ljudi i životinja.
21

22

NGC 5307
NGC 5307 je planetarna maglina u sazvežđu Kentaur i ima ugaoni opseg 0,3 'i prividnu
magnitudu od 11,2 mag. Ovaj objekat je otkrio 15. aprila 1836. godine Džon Heršel.
23

VODOPAD POD VODOM, MAURICIJUS
Pred obalom Mauricijusa se nalazi neverovatan i u celom svetu jedinstven prirodni fenomen -
podvodni vodopad. Gledano iz vazduha, čini se kao da se mase vode u moru spuštaju u dubine.
Međutim to je samo optička varka. U stvarnosti to nije voda već pesak koji se ispire u morske
dubine. Mauricijus se geografski nalazi na kamenom postamentu koji se naglo spušta u veće
morske dubine. Sa jedne strane, ovo rezultira prelepim kontrastnim pogledom na svetlo
tirkizno more, koje se kasnije pretvara u tamno plavo. Sa druge strane, ovo rezultira snažnim
strujama, koje su toliko jake, posebno u blizini jugozapadne obale Mauricijusa, da ispiraju
lagani pesak sa obale i povlače ga preko ivice baze u niže predele okeana.
24

PREDVIĐANJE NAUČNIKA O TOPLJENJU LEDA NA ZEMLJI
Pojedini nezavisni intelektualci i naučnici su se još na prelazu iz 19. u 20. vek pitali, da li
zagađujemo Zemlju ispuštanjem CO2 u atmosferu do te mere da ćemo polako da skuvamo
planetu. Danas su klimatske promene činjenica. Klimatski izvještaji UN-a ne obuhvataju mnogo
od onoga što već danas jako brine milijarde ljudi širom sveta. Oko toga trebalo da se slože 180
nacija, tako da je taj izveštaj postao konzervativan u predviđanjima. Ali u njemu barem nema
panike. Nema sumnje da će se, ako ostavimo sav ovaj CO2 u atmosferi, za nekoliko stotina
godina otopiti i Grenland i Antarktik. Kada se jednom sav taj led/voda budu našli u okeanima,
više nikada neće biti nazad na kopnu, to će biti gubitak zauvek. Ili bar za veoma dugo vreme.
Otapanje će biti postupno, povremeno sa naglim aktivnostima,a u dogledno vreme će nivo
mora da poraste za 10 metara.
25

OČEKUJE SE EKSPLOZIJA 7.000 METANSKIH MEHURIĆA U SIBIRU
Poslednjih godina su se stalno pojavljivali misteriozni krateri u Sibiru, koji su su se punili sa
vodom i zbog svog tamnog izgleda su nazivani „crne rupe“. uzrok ovome je fenomen nastao
eksplozijom metanskih mehurova, koji su se obrazovali u podzemlju, dok pritisak nije bio toliko
veliki, da su se na ovaj način ispraznili. Dogadjaju ovakve vrste se redovno pojavljuju na
poluostrvima Jamal i Taimur u severnoj Rusiji, jer je ta oblast prepuna okruglim jezerima.
Medjutim, sada izgleda da se njihovo pojavljivanje odjednom odvija pojacanom brzinom. Dok
su se 2016. godine severno od Jamala na ostrvu Beli pojavili samo 15 mehurova u podzemlju,
sada su naučnici izbrojali čak 7.000 ovakvih mehurova.
Njihov veliki deo bi mogao da eksplodira u toku sledećih meseci, kada temperature počnu da
se dižu i mikrobielna produkcija metana u tlu počne da raste. Sa time će veoma potentan gas
da dospe u atmosferu. Taj gas ima 30 puta jači uticaj na klimu od ugljendioksida i osetno će
uticati na promenu klimatskih uslova. Zadnjeg leta su posledice bile temperature od preko 35
stepeni Celzijusa, sto je za ovu severnu oblast izuzetno neobično. Visoke temperature izazivaju
topljenje na tlu i brži razvoj mikrobilnih organskih supstanci, koje obrazuju metan. Istraživanja
ovih mehurova su pokazala, da je njihov sadržaj metana hiljadu puta veći nego u okolnoj
atmosferi, a ugljendioksid je bio povećan za 25 puta.
Koliko ove eksplozije mehurova mogu da budu jake, pokazuje slučaj iz 2013. godine, kada se
zvuk eksplozije čuo na udaljenosti od 100 kilometara. Istovremeno je jedan posmatrač
primetio jarku svetlost na horizontu, koja je verovatno bila uzrokovana gorućim gasom.
Smatra se da je ili jedan grom udario u mehurice ili da je toplota raspadanja zapalila metan.
26

JOHAN ELERT BODE
(1747. – 1826.)
Nemački astronom, poznat je po reformulisanju i popularizaciji Titius-Bodeovog zakona. Bode
je otkrio orbitu planeta Urana i predložio ime za tu planetu. Poznat je po otkrivanju galaksije
Bodeove magline. Izdavao je Berlinske Asttronomske godišnje knjige. Tako je još 1774. godine
izdao knjigu za 1776 godinu. Od 1787. do 1825. je bio direktor Astronomskog računskog
instituta na univerzitetu u Hajdelbergu. Godine 1794. je izabran je za člana Švedske kraljevske
akademije nauka. 1789. je postao član Kraljevskog društva za poboljšanje znanja o prirodi,
stekavši naslov fellow of the Royal Society. Godine 1789. je Bodeov kolega iz Kraljevske
akademije Martin Klaproth, nadahnut Bodeovim imenom za planetu Uran novootkrivenom
hemijskom elementu, dao ime "uranijum".
27

28

Na saradnju su pozvani, kako amateri, tako i profesionalni astronomi i zainteresovani za
astronomiju. U potpisu vašeg teksta, navedite kojoj od ovih grupa pirpadate i vašu funkciju,
ako je imate u nekoj organizaciji. Prihvataju se isključivo tekstovi koji za temu imaju
astronomiju i astronomske nauke. Kontakt adresu imate u impresumu.
STALNI I POVREMENI SARADNICI
Možete da postanete stalni ili povremeni saradnik biltena.
- Stalni saradnici će biti navedeni u impresumu biltena, kao i njihova organizacija kojoj
pripadaju. Od njih očekujem bar jedan kvalitetan tekst mesečno, da bi zadržali svoj status.
Molim vas da pošaljete vašu kratku astronomsku biografiju od par rečenica i sliku. Stalni
saradnici će moći da besplatno reklamiraju svoje astronomsko društvo ili neki događaj u
astronomskom društvu.
- Povremeni saradnici nemaju obavezu periodičnog slanja teksta i nisu navedeni u impresumu
biltena, ali će biti potpisani u tekstu.
VAŠ TEKST
Kada šaljete neki tekst, molim vas da se držite sledećeg:
1) Koristite interpunkciju i odvajajte pasuse u tekstu kako bi on bio pregledan. Stavite kvačice
na slova i pazite na gramatiku.
2) Urednica nema obavezu objavljivanja poslatih tekstova. U svakom slučaju ćete biti
obavešteni ili u kom broju će se objaviti vaš tekst, ili o razlogu neobjavljivanja.
3) Uz svaki tekst vas molim da navedete izvor i literaturu koju ste koristili prilikom pisanja
teksta. To je uslov za objavljivanje vašeg teksta. Ako šaljete slike ili dijagrame uz tekst, molim
vas da navedete ko poseduje Copyright za njih. U suprotnom, njihovo objavljivanje nije
moguće.
4) U biltenu se objavljuju tekstovi napisani ozbiljnim tonom, na jasan i nekomplikovan način,
ali to NE znači, da želim od vas tekstove „niskog nivoa“, ili prepisanu Vikipediju, kako su neki
saradnici to pogrešno shvatili.
5) Tekstove pišite na srpskom ili na hrvatskom jeziku, ali u svakom slučaju, latinicom.
6) Tekstove šaljite neformatirane u .docx - formatu. Za tekstove koji su duži od dve strane sa
slikama, zamoljeni ste da se prethodno dogovorite sa urednicom.
7) Pošto je bilten besplatno dostupan, za poslate i / ili objavljene tekstove, se ne isplaćuje
novčana nadoknada. Povremeno neka astronomska organizacija uplati nekoliko hiljada evra,
koji se onda ravnopravno podele među svim stalnim saradnicima.
29

IZDAVAČ I UREDNICA: PROF.DIPL.ING.DR. LJILJANA GRAČANIN
KONTAKT-MEJL: AAO.kontakt@gmail.com
STALNI SARADNICI: ALEKSANDAR RACIN, MOJCA NOVAK, STEFAN TODOROVIĆ,
DR. STJEPAN JANKOVIĆ, DIPL.ING. KATARINA TEŠIĆ.
PRENOŠENJE TEKSTOVA IZ BILTENA je dozvoljeno, ako se navede pun naziv biltena:
„AAO-Aktuelna Astronomija Online“ i ime autora teksta.
FOTOGRAFIJA NA NASLOVNOJ STRANI: Ilustracija čestica u blizini crne rupe
COPYRIGHT ZA FOTO NA NASLOVNOJ STRANI: ESO
OBJAŠNJENJE SKRAĆENICA:
NASA National Aeronautics and Space Administration
APOD Astronomy Picture Of the Day
ESA European Space Agency
SDO Solar Dynamic Observatory
ESO European Southern Observatory Atacama Large Millimeter/submillimeter Array
ALMA Atacama Large Millimeter/submillimeter Array
COPYRIGHT
Tekstovi preneseni od astronomskih organizacija koje sarađuju sa AAO biltenom, poseduju
dozvolu za prevođenje i objavljivanje u ovom obliku, kao i fotografije koje idu uz tekst.
Dozvola se odnosi isključivo na AAO-bilten. S obzirom da je bilten neprofitan, pismena
dozvola je trajna u cilju širenja astronomije i astronomskih nauka.
DOWNLOAD BILTENA:
- WEB STRANA - ONLINE LISTANJE: http://bit.ly/AAO-listanje
- FACEBOOK: https://www.facebook.com/Aktuelna-Astronomija-Online-342138369483507/
- TWITTER: https://twitter.com/AAObilten
- PINTEREST: https://de.pinterest.com/aaobilten/aao-bilten/?eK=AAO-bilten&etslf=3347
- TUMBLR: https://aaobilten.tumblr.com
- IMGUR: http://aaobilten.imgur.com/all/
- FLICKR: https://www.flickr.com/photos/152251541@N07/
30

31

32