AAO-111

NA KRAJU VREMENA
Pre šezdeset godina, malo je naučnika verovalo da postoje masivne rupe, koje gutaju cele
svetove. Ali tada su teoretski fizičari pokazali da crne rupe nisu kontradikcija sa teorijom
relativiteta, već logična posledica svetskog modela Alberta Ajnštajna. Mongi događaji u
svemiru mogu da se objasne samo postojanjem crnih rupa.
Ovogodišnja Nobelova nagrada za fiziku odaje priznanje ovoj podeli rada u modernoj nauci:
polovina je pripala čuvenom matematičaru Rodžeru Penroseu, koji je šezdesetih godina
objavio pionirska razmišljanja o crnim rupama. Drugu polovinu dele američki astronom Andrea
Ghez i njen nemački kolega Reinhard Genzel. Njihovi timovi posmatraju ogromne zvezde u
centru naše galaksije od devedesetih godina, dokazujući da se tamo krije ogromna crna rupa
zvana Sagittarius A*.
Prema današnjem shvatanju, to je neupadljiva crna sfera. Da je u središtu našeg Sunčevog
sistema, proširila bi se otprilike do orbite planete Merkur. To u početku ne zvuči posebno
preteće. Ali pošto crna rupa ima četri miliona puta veću masu od našeg Sunca, ona vuče i
iskrivljuje svoju okolinu preko nekoliko svetlosnih godina.
Unutar crne rupe je takođe ekstremno. Obično se atomska jezgra i čestice brane ako želite da
ih pogurate sve dalje i dalje. Zvezde i planete čine ravnotežu između gravitacije i
kontrapritiska, zbog čega imaju površinu. Sa druge strane, u crnim rupama gravitacija
nadvladava svaki otpor. Materija samo nastavlja da pada unutra i sakuplja se u jednoj tački.
Prema teoriji relativiteta, ovo ima bizarne posledice. Gravitacija „singulariteta“ nije samo
toliko jaka da čak ni svetlost ne može da pobegne iz nje, nego rupa u svemirskom vremenu
takođe sporije kuca, stručnjaci govore o gravitacionoj dilataciji vremena. U blizini beskrajno
gustog centra, vreme bi čak trebalo potpuno da zastane. Ajnštajnova teorija ne može tačno da
kaže šta se tamo događa: unutar singulariteti, jednačine gube značaj.
4