AAO-20

GODINA 1 NEDELJNI ASTRONOMSKI ONLINE BILTEN - BROJ 20 / 2017

REČ UREDNIKA ZA ONE KOJI PRVI PUT ČITAJU BILTEN 3 

AKTUELNO TOKOM NEDELJE 4 

- KAKO ZEMLJA ŠTITI ŽIVOT NA NJOJ? 4 

- ZAŠTITNI MAGNETNI KAVEZ OKO ZEMLJE 5 

- SPOLJAŠNJI VAN ALENOV POJAS 8 

- SMRTONOSNA ZAŠTITA - KOLIKO JE OPASAN VAN ALENOV POJAS? 10 

- PLAZMA ŠTIT 11 

- UNUTRAŠNJI VAN ALENOV POJAS 12 

- ZAŠTITA OD ZRAČENJA U JONOSFERI 14 

- ZAŠTITA OZONSKOG SLOJA OD UV ZRAČENJA 15 

STALNE RUBRIKE 16 

- NASA-APOD - SLIKE DANA OVE NEDELJE 16 

- SDO - AKTUELNO NA SUNCU OVE NEDELJE 23 

- ESA - SLIKA NEDELJE 24 

- ESO - SLIKA NEDELJE 25 

- HABLOVA SLIKA NEDELJE 26 

- SVE OPSERVATORIJE SVETA 27 

- KUTAK ZA MLADE ASTRONOME 28 

POZIV II UPUTSTVO ZA SARADNJU 29 

IMPRESUM 30 

BILTEN SARADJUJE SA ORGANIZACIJAMA 31 

2

ZA ONE KOJI PRVI PUT ČITAJU BILTEN 

Dragi čitaoci, 

srdačno se zahvaljujem svima koji su informacijama i aktivnom saradnjom pomogli 

ostvarenju ovog broja. Ovaj put imate pred sobom tematski broj. Zbog toga u njemu nema 

uobičajenih priloga stalnih saradnika. Oni imaju nedelju dana da se odmore, ali od 

sledećeg broja će nastaviti sa slanjem priloga. Svima hvala na pozitivnim reakcijama za na 

rubriku „Kutak za mlade astronome“. Kao odgovor na jedno od pitanja, mogu da vam 

kažem da je to stalna rubrika i da će se ona pojavljivati u svakom broju. Zahvaljujem se i 

Hablovom teleskopu na ponudu sa oficijelnu saradnju. To je velika čast, pa je 

uspostavljena nova Tviter strana sa Hablovom slikom nedelje na srpskom jeziku. Tu se 

svakog ponedeljka objavljuju nove slike sa komentarima, a nedelju dana kasnije, te slike se 

pojavljuju i u Astronomskom biltenu. Adresu mozete da nadjete na odgovarajućoj strani u 

biltenu. 

Drago mi je da je veliki broj tekstova prenesen putem raznih elektronskih medija i da se 

čak i oni koji se do sada nisu interesovali za astronomiju, polako otkrivaju lepotu ove 

nauke. Zahvaljujem se i raznim upitima za saradnju i dobroj volji na uspostavljanju 

kontakta. 

Adrese za kontakt sa urednicom se nalaze u impresumu na kraju biltena. Takodje se tamo 

nalaze i adrese socijalnih medija u kojima je bilten zastupljen. 

Želim vam prijatno vreme uz čitanje biltena. 

Urednica i izdavač biltena 

Prof. Dipl.Ing.Dr. Ljiljana Gračanin 

3

KAKO ZEMLJA ŠTITI ŽIVOT NA NJOJ? 

Na izgled slabašni gasoviti omotač oko Zemlje nije jedina zaštita naše planete. Najveći broj 

njenih zaštitnih oklopa su nevidljivi. Ove zaštite postoje već milijardama godina. To je sreća 

za nas, jer inače ne bi bilo moguće da se na Zemlji razvije ljudska vrsta i ostale forme života, 

jer bi prvi znaci života bi bili sprženi od Sunca ili zaledjeni od hladnoće svemira. 

Gradja planetarne zaštite i njeno dejstvo ne bi mogli da budu bolje zamišljeni od nekog 

raketnog inžinjera. Desetine hiljada kilometara izvan Zemlje se nalazi prva zaštitna barijera: 

Magnetno polje Zemlje deluje kao deflektor i skreće najveći deo kosmičkog zračenja i 

Sunčevog vetra. Iza njega se nalazi Van Alenov pojas. Plazma-štit koji je integrisan u ovaj 

pojas nas štiti od ultrabrzih elektrona spoljašnjeg pojasa, da ne mogu da prodju dalje prema 

Zemlji. Snažne Sunčane oluje zaustavlja unutrašnji Van Alenov pojas. 

Prilično blizu Zemljine površine, nalazi se najvažnija zaštita od zračenja na našoj planeti. To 

je jonosfera koja apsorbuje najveći deo štetnog zračenja iz svemira. Zatim sledi ozonski 

omotač, najvažnija zaštita od ultravioletnih zraka. Još dalje, prema unutrašnjosti, nas naša 

gusta atmosfera štiti od prodiranja daljeg štetnog zračenja. Sve zajedno posmatrano, naš 

"atmosferski prozor" propušta od celog 

elektromagnetnog spektra samo jedan mali delić 

do nas na površinu Zemlje. To je veliki problem za 

pojedine oblasti astronomije, ali za nas, 

stanovnike Zemlje, nam to spasava život. Vidljiva 

svetlost, bliska infracrvena svetlost i neke talasne 

dužine daleke infracrvene svetlosti propusta naša 

atmosfera i one nisu štetne po nas. Takodje i 

radiotalasi od nekoliko santimetra do 20 metara 

talasne dužine, mogu da prodju kroz sve ove 

štitove oko Zemlje. Izvan toga ostaje najveći deo 

infracrvenog zračenja, ultravioletno zračenje, kao i 

jonizovano, rentgensko i gama zračenje. Takođe i 

energetske čestice Sunčevog vetra i kosmičko 

zračenje ostaju ispred "zidova" koji štite Zemlju. 

Kako ova zaštita funkcioniše, biće opisano u daljim tekstovima ovog tematskog broja. 

4

ZAŠTITNI MAGNETNI KAVEZ OKO ZEMLJE 

Najveći i najvažniji štit oko Zemlje je njeno magnetno polje. Kao Faradejev kavez, ono 

obuhvata celu Zemlju mrežom linija magnetnog polja. Slično ovom kavezu i magnetno polje 

tako deluje: Najveći deo energetskih čestica Sunčevog vetra i kosmičkog zračenja su 

zaustavljeni na oko 65.000 kilometara iznad Zemljine površine. 

Zemljino magnetno polje je prva zaštita. Tamo gde Sunčev vetar udari u magnetosferu, 

obrazuje se zaštitni talas. Motor za Zemljino magnetno polje je kretanje tečnog gvozdja u 

spoljašnjem jezgru prema čvrstom unutrašnjem gvozdenom jezgru. Kao kod 

elektromagneta, ovo strujanje uzrokuje elektromagnetno polje. Kada ne bi postojao Sunčev 

vetar, ovo polje bi imalo simetričnu formu, kao kod klasičnog dvopolnog magneta. Ali, kod 

Zemlje to izglda daleko dramatičnije. Čestice vetra koje sa brzinom većom od zvuka, dolete 

sa Sunca do Zemlje udaraju sa enormnom energijom u Zemljino magnetno polje i tako budu 

na mestu ukočeni. Pri tome se obrazuje šok talas, slično udarnom talasu mora u brod. 

Barijera je dovoljno čvrsta i odoleva ovim udarima. Najveći deo Sunčevog vetra se odbija od 

magnetnog kaveza i proleti sa strane oko magnetnog polja pored Zemlje. 

ZEMLJINO MAGNETNO POLJE 

SUNČEV VETAR 

5

Stalno energetsko bombardovalje ostavlja tragove u Zemljinom zaštitnom oklopu, jer struja 

Sunčevog vetra izaziva kompleksno električno strujanje polja, čiji uticaj se prostire duboko 

unutar magnetosfere. Snažnim udarima čestica i vetra su magnetne linije polja pritisnute i 

na drugoj strani od udara nastaje plazma rep magnetosfere dugačak milion kilometara. 

SUNČEV VETAR 

Kao posledica, u plazma repu se stalno odigravaju eksplozije. Brzinom koja je vise od 3 

miliona kilometara na sat, ove plazma eksplozije izbacuju energetske čestice daleko u svemir 

u pravcu Zemlje. Te čestice onda izazivaju polarnu svetlost i po nekad ometaju funkcije 

satelita. Kako nastaju ove eksplozije plazme i šta se događa tom prilikom, naučnici su uspeli 

da otkriju tek poslednjih godina uz pomoć NASINIH sondi. Kako se pokazalo, ova struja 

čestica dopire po nekada toliko daleko da kratko posle "istezanja", kao gumena praćka odleti 

unatrag. Pri tome se plazma Sunčevog vetra katapultira u pravcu Zemlje, gde udara u 

unutrašnje Zemljino magnetno polje. Ovi potresi su toliko jaki, da mogu da budu registrovani 

čak i na povrsini Zemlje. Naučnici ove potrese nazivaju "spacequakes" ili "svemirotresi". 

Potresi ovog tipa mogu da se uporede sa zemljotresima jačine 5 ili 6 na Rihterovoj skali. 

6

Ali, to jos nije sve. Kada ovi džetovi plazme udare u unutrašnju magnetosferu, pojavljuju se 

vrtlozi sa suprotnom rotacijom na obe strane džetova plazme. Ove rotirajuce struje 

magnetizovanog gasa su velike kao Zemlja i okreću se na ivici magnetnog polja. One uzrokuju 

potrese u polju, tako da magnetni kavez nase planete na tim stranama ima “procep”. Na tim 

mestima i na polovima, čestice iz svemira mogu da prodru dublje u pravcu Zemlje, nego 

obično. Ali, srećom, postoje još nekoliko odbrambenih štitova. 

7

SPOLJAŠNJI VAN ALENOV POJAS 

Oko 60.000 kilometara iznad Zemljine povrsine postaje uzburkano, jer se ovde nalazi 

sledeći štit naše planete, spoljašnji prsten Van Alenovog pojasa. Najveći deo kosmičkog 

zračenja i čestica Sunčevog vetra, koje nisu odbijene magnetnim poljem, ovde su 

zaustavljene, jer ih magnetne linije polja uhvate i odbijaju od sebe. Naelektrisane čestice 

prate linije magnetnog polja na spiralnoj putanji. Razlog tome je da se najveći deo 

kosmičkog zračenja i plazme Sunčevih oluja sastoje od naelektrisanih čestica koje u 

magnetnom polju padaju pod uticaj Lorencove sile i tako budu izbačene sa svoje putanje. 

Čestice onda spiralno lete duž magnetnih linija i kada dođu u blizinu polova, budu ukočene 

od sve gustijih linija i na kraju prisiljene na let u suprotnom pravcu. 

Kao posledica, energetske čestice se kreću između dve polarne oblasti i tako Van Alenov 

pojas ne obrazuje ravnomernu šuplju kuglu, nego leži kao ogroman obruč za spasavanje oko 

Zemljinog ekvatora. Prilikom posebno jakih Sunčanih oluja, jedan deo čestica koje su 

zarobljene u obruču, uspevaju da pobegnu iz magnetnog polja i da u blizini pola uđu dublje u 

gornju atmosferu. Međusobno dejstvo ovih elektrona i protona sa molekulima vazduha, 

dovodi do njihovog svetlucanja i tako nastaje polarna svetlost. Posle Sunčeve oluje, interni 

talasi se pobrinu da elektroni u spoljašnjem Van Alenovom pojasu budu još više ubrzani. 

8

Šta se događa kada Sunčana oluja udari u Van Alenov pojas, naučnici su mogli da posmatraju 

uz pomoć dve NASINE sonde: sudar plazme sa Van Alenovim pojasom, koji je trajao 60 

sekundi, prvo je napravio duboko udubljenje u pojasu. Onda je pojas odbacio plazmu 

unatrag i počeo je da vibrira kao zvono. Impakt solarnog plazma oblaka je prouzrokovao 

talase, koji su enormno ubrzali elektrone spoljašnjeg Van Alenovog pojasa. 

Medjutim, kako su naučnici tek skoro otkrili, ne potiču svi elektroni spoljašnjeg Van Alenovog 

pojasa, od Sunčanih oluja ili od kosmičkog zračenja. Umesto toga, snažni, niskofrekvantni 

talasi u prstenu, čupaju elektrone iz atoma u prstenu. Pri tome oni imaju tako snažne udare, 

da dostignu brzinu do 99% brzine svetlosti. 

U septembru 2012. godine se iznenadjujuće privremeno obrazovao treći prsten u Van 

Alenovom pojasu (na slici iznad, u crvenoj boji). Ostao je nekoliko nedelja stabilan, a onda je 

počeo da slabi i nestao je. Uzrok za ovaj tajanstveni fenomen su naučnici mogli tek 2016. 

godine da saznaju. Kako su pronašli, pri tome odlučujuću ulogu igraju niskofrekventni plazma 

talasi u pojasu. Prilikom Sunčeve oluje, oni se toliko jako zaljuljaju na gore, da kao Cunami 

udare u spoljašnji pojas i ekstremno ga istanje. Samo njegova gusta unutrašnja ivica ostaje. 

Zatim talasi zapljusnu ponovo unatrag i ispune spoljašnji deo ponovo sa elektronima. Za 

kratko vreme onda izgleda kao da postoje tri pojasa. 

9

SMRTONOSNA ZAŠTITA -- KOLIKO JE OPASAN VAN ALENOV POJAS 

Koliko god da je Van Alenov pojas važan za zaštitu Zemlje i života na njoj, toliko je i štetan 

za one koji se duže vremena zadržavaju u njemu. Ultrabrze čestice poseduju dovoljno 

energije, da prilikom sudara sa molekulima, izbace elektrone iz njihovih atomskih omotača. 

U jednom živom biću može putem ovog jonizovanog zračenja da se ošteti DNA i ostali 

biomolekuli. Ovu opasnost je prepoznao još 1961. godine Američki fizičar Džejms van Alen: 

„Doduše mehanička i električna oprema može da funkcioniše u ovim zonama zračenja, ali 

živi organizam ne može da preživi ovaj nivo oštećenja.“ Tako da duža zadržavanja u 

pojasima zračenja moraju da se izbegavaju u svemirskim misijama sa ljudskom posadom. 

Da bi saznali koliko je štetan let kroz Van Alenov pojas, Sovjetski Savez je u septembru 1968. 

godine poslao svemirsku sondu „Zond 5“ u svemir. Na brodu su bile dve žive kornjače, muve, 

crvi, kolone bakterija i biljne semenke. Pošto je sonda napustila Zemljinu orbitu i jednom 

obišla oko Meseca, vratila se na Zemlju sa 

neoštecenim putnicima. 

Jedini ljudi koji su leteli kroz Van Alenov 

pojas su do sada astronauti Apoloprograma. 

Da bi što više bili zaštićeni od 

bombardovanja česticama, proleteli su tik 

pored gustog unutrašnjeg dela pojasa kroz 

manje gusti spoljašnji deo. 

Kako su dozimetri astronauta pokazali, 

ovaj plan je uspeo: vrednosti su se nalazile na ekvivalentnoj dozi procecno kod 0,5 

milisiverta, to je cetvrtina kolicine koju ljudi dobiju u Evropi od pozadinskog zracenja iz 

svemira. Da je Apolo sonda proletela kroz centar geomagnetnog ekvatora, dakle kroz 

najgusci deo pojasa zracenja, astronauti bi bili ozraceni sa vise od 10 siverta. 

10

PLAZMA ŠTIT 

Oko 11.000 kilometara iznad Zemljine površine, unutar spoljašnjeg Van Alenovog pojasa, 

nalazi se još jedna prilično nezdrava zona u Zemljnoj okolini. Ovde jure energetski elektroni 

skoro brzinom svetlosti oko planete i probijaju sve sto im se nadje na putu. Medjutim, malo 

niže, ova zona ultrabrzih elektrona naglo prestaje, kao da je odsečena, kao da elektroni 

udare u stakleni zid u svemiru. Očito je Zemlja na ovoj visini okružena još jednim nevidljivim 

štitom. Čak i prilikom snažne Sunčane ouje 2013. godine, ova barijera oko Zemlje je ostala 

stabilna i sprečila je elektrone da prođu do Zemlje. 

Ono što je neobicno kod ovog štita je iznenadnost, sa kojom su elektroni blokirani. Obično u 

prirodi postoje uzlazni ili silazni gradijenti, ali ova barijera je na svim mestima iste jačine i na 

istoj visini, što pokazuje da se ne radi o magnetnom polju, koje je na polovima propusnije za 

naelektrisane čestice. Kako su naučnici pronašli, razlog ovog štita je plazma sfera planete 

Zemlje. Ova opna hladnog, naelektrisanog gasa počinje na visini od 900 kilometara i prostire 

se do 10.000 kilometara u svemir. Na njenim ivicama, plazma prouzrokuje niskofrekventne 

elektromagnetne talase ili šustanje plazma sfere, kada se prenosi preko zvučnika. 

Za ultra brze elektrone iz Van Alenovog pojasa, ova zona šustanja, predstavlja očito 

nepropusnu barijeru. Oni su tako odbijeni od nje, da se sudaraju sa česticama gasa i budu 

apsorbovani. Ko bi se našao tačno unutar ove zone, ne bi bio u opasnosti od ultra brzih 

elektrona. 

11

UNUTRAŠNJI VAN ALENOV POJAS 

Na oko 6.000 kilometara iznad Zemljine površine se nalazi unutrašnji Van Alenov pojas. I 

ovde jure brze čestice oko naše planete. Ovaj put su to, uglavnom energetski protoni. 

Doduše, tu su i brzi elektroni, ali su deset do sto puta energetski slabiji, nego oni izvan 

pojasa. 

EKSPLORER 1 

Unutrašnji deo Van Alenovog pojasa je 1958. godine prvi put otkrio svoje postojanje, kada su 

svemirske sonde Eksplorer 1 i Eksplorer 3 ušle u orbitu oko Zemlje. Gajgerovi brojači sonde 

su na početku, kao što je ocekivano, pokazivali veće vrednosti nego na Zemlji, ali onda su 

iznenada prestali da rade, kada su sonde na svojim eliptičnim putanjama letele visini većoj 

od 2.000 kilometara. Tako je fizičar Van Alen, kao prvi prepoznao da se ne radi o tome da je 

merenje prestalo zato što nema energetskih čestica, nego naprotiv, zato što ih ima previše. 

Protoni i elektroni koji su leteli pored Zemlje su doveli do prezasićenja Gajgerovog brojača i 

zbog toga on više nije mogao da pravi merenja. Van Alen je iz toga zaključio, da oko Zemlje 

mora da postoji bar jedan pojas. Tako je u njegovu čast Van Alenov pojas dobio ovo ime. 

Slicno spoljasnjem Van Alenovom pojasu, tako i 

unutrasnji pojas ne obrazuje zatvorenu barijeru. 

Umesto toga se brze čestice koncentrišu u pojasu oko 

ekvatora, ali je taj pojas tanji. Unutrašnji deo pojasa se 

pri tome Zemljinoj povrsini najviše priblizava iznad 

južnog Atlantika, jer je tamo Zemljino magnetno polje 

posebno slabo. Prilikom snažnih Sunčevih oluja, pojas 

se nalazi samo 200 kilometara iznad površine. 

12

Danas je poznato da unutrašnji pojas nastaje putem dva različita procesa. Energetski najjači 

protoni se obrazuju kada kosmičko zračenje udari u gornjoj atmosferi na čestice gasa i pri 

tome oslobodi neutrone. Oni se pretvaraju u protone i budu ubrzani od strane magnetnog 

polja, duž njegovih linija. Protoni slabije energije i elektroni, najčešće potiču od Sunčanih 

oluja. 

Van Alenov pojas i danas pruža razna iznenađenja. Tek pre nekoliko godina su naučnici 

otkrili, da unutrasnji pojas u odredjeno vreme pravi pruge. Prilikom bližeg posmatranja, ove 

pruge su se ispostavile kao cevi plazme - ogromni savijeni lukovi energetski slabih elektrona, 

koji ispunjavaju nebo visoko iznad površine Zemlje. 

Ove pruge se pojavljuju zato što je magnetno polje u odnosu na rotacionu osu, malo 

pomereno. Kao posledica, električno polje oko Zemlje se redovno talasa, jer ga elektroni u 

unutrašnjem pojasu prisiljavaju da pravi ove pruge. Ali, pre nego što pruge mogu da se spoje, 

Sunčana oluja izazove talasanje i ciklus obrazovanja pruga se ponavlja. 

13

ZAŠTITA OD ZRAČENJA U JONOSFERI 

Oko 400 kilometara iznad Zemljine površine se polako dolazi u oblast Zemljine atmosfere. 

Ovde, u jonosferi, se nalazi gasoviti omotač, koji je još veoma tanak, ali ima dovoljno 

molekula gasa, da bi se obrazovao još jedan važan štit protiv energetskog zračenja u koje 

spadaju gama-, rentgensko- i ekstremno ultravioletno zračenje. Prilikom kontakta ovog 

zračenja sa atomima azota u vazduhu, protoni prenose jedan deo svoje energije na 

elektronsku opnu atoma, tako da 

spoljašnji elektroni budu 

katapultirani prema napolje. Kao 

posledica, nastaju mnogi pozitivno 

naelektrisani joni i slobodni 

elektroni. U spoljašnjoj zoni 

jonosfere, ova jonizacija moze da 

dovede do milion slobodnih 

elektrona po kubnom santimetru. 

Debljina jonosfere i gustina 

naelektrisanih čestica pri tome zavisi direktno od zračenja Sunca: Neki slojevi u jonosferi 

postoje samo na dnevnoj strani Zemlje, tamo mogu pod uticajem jačeg zračenja, da se 

prostru do 1.000 kilometara daleko u svemir. 

Absorpcija zračenja dovodi do toga, da se gasoviti omotač zagreva, a prilikom jakih Sunčanih 

oluja, temperature mogu da budu i do 1.300° Celzijusa. Medjutim, ko prolazi kroz jonosferu, 

ne mora da se plaši da ce biti spržen, jer je gustina gasa ovde nekoliko miliona puta manja, 

nego u blizini tla, a kako se toplota ogleda u pojačanom kretanju molekula, na ovoj visini 

nema opasnosti. 

Daleko jasnije se pojavljuju svetlosni efekti u jonosferi. Tako interakcija zračenja i čestica 

Sunčanih oluja sa gasovitim omotačem, uzrokuju polarnu svetlost. Ovi zelenkasti ili 

crvenkasti velovi svetla se najčešće pojavljuju u kružnoj zoni oko polova. U zavisnosti od 

uslova, ponekad može polarna svetost i da pulsira ili da zasvetli kao eksplozija. 

Jonosfera ne služi samo kao zaštita od zračenja, 

bez nje bi satelitska komunikacija, kao i radio 

komunikacija na Zemlji bila veoma ograničena, 

jer tek refleksija radiotalasa na jonosferi 

omogućava slanje signala oko Zemlje, uprkos 

njene zakrivljenosti. 

14

ZAŠTITA OZONSKOG SLOJA 

Oko 25 kilometara iznad Zemljinog tla, nalazi se Ozonski sloj. Bez njega bismo ostali 

nezaštićeni od ultravioletnog zračenja sa Sunca, što bi imalo fatalne posledice, jer ovo 

zračenje ne dovodi samo do toga da „pocrnimo“ kada se sunčamo na plaži, nego i do 

ozbiljnih oštećenja kada preteramo sa time. Osim toga, ultravioletno svetlo oštećuje DNA, 

dovodi do stvaranja bora i uzrokuje rak kože. Ako morski plankton ugine od prejakog 

ultravioletnog zračenja, ceo eko sistem 

planete Zemlje, kao i lanac ishrane može 

da bude doveden u opasnost. 

Ozonski sloj zadržava najveću količinu 

ultravioetnog zračenja i ne propušta je na 

Zemljinu površinu. Pre svega se to odnosi 

na najštetnije UV-C zračenje, kao i na veliki 

deo UVB-zračenja, koje ozonski sloj 

apsorbuje. Tako slobodni atom kiseonika 

može reakcijom sa O 2 da obrazuje novi 

ozon ili da reaguje sa ozonskim molekulom i da ga razbije na dva normalna molekula 

kiseonika. 

Ovu ravnotežu smo navodno, mi ljudi, narušili emisijama hlorisanih gasova i ostalih 

halogenih vodonika. Tako je pokrenuta lančana reakcija razaranja ozonskog sloja, pre svega 

tamo, gde je stratosfera veoma hladna i gde se pojavljuju polarni stratosferni oblaci, jer tu 

osobodjeni atomi hlora deluju kao katalizator: oni razbijaju ozon u normalni kiseonik i 

hlormonoksid, koji pretvara slobodne atome kiseonika u O 2 i ponovo oslobađa hlor. Tako se 

nastavlja lančana reakcija. 

Posledice su se pokazale osamdesetih godina prošlog veka, kada se iznad Antarktika 

obrazovala rupa u ozonskom sloju, a u ostalim oblastima se ozonski sloj stanjio. Iako su posle 

toga doneseni mnogi zakoni i potpisani sporazumi o zaštiti ozonskog sloja, ovi štetni gasovi 

se i dalje nalaze u atmosferi i uzrokuju slabljenje ozonskog sloja. Tako se 2011. i 2016. godine 

obrazovala ozonska rupa iznad Arktika, koja se trenutno oporavlja. 

15

www.apod.rs 

08. maj 2017. 

PRASTARA OGUNQUIT-PLAŽA NA MARSU 

Objašnjenje filma: Ovo je nekada bila plaža - na prastarom Marsu. Horizontalno skraćenu 

panoramu od 360 stepeni je fotografisao robotski rover Kjurioziti, koji trenutno istražuje 

Mars. Ovaj deo je nazvan prema svom Zemaljskom pandanu Ogunquit-plaža. Postoje 

naznake, da se oblast pre dugog vremena nalazila pod vodom, dok se ovaj deo nalazio na 

ivici prastarog mora. Svetli vrh u pozadini u sredini, je vrh Mont Šarpa, centralne strukture u 

krateru Gejl, gde je Kjurioziti bio spušten. Robotski rover se polako penje na Mont Šarp. 

Delovi tamnog peska u prvom planu su iskopani da bi bili istraženi. Svetlo kameno tlo se 

sastoji od sedimenta koji se verovatno nataložio na dnu osušenog mora. Ova panorama je 

sastavljena od više od 100 fotografija koje su napravljene krajem marta i na levoj strani su 

signirane od strane rovera. Trenutno Kjurioziti na svom putu gde pažljivo istražuje ogromne 

talase tamnog peska u Vera-Rubin grebenu. 

Kredit za film i autorska prava: 

NASA, JPL-Caltech, MSSS 

16

www.apod.rs 


VELIKA KOLA IZNAD II ISPOD ČILEANSKIH VULKANA 

Objašnjenje slike: Da li ga vidite? Ovo pitanje se često postavlja prilikom posmatranja jednog 

od najbolje prepoznatljivih sazveždja na severnom nebu: Velika kola. Ova grupa zvezda je 

jedna od malobrojnih, koju je videla i koju će vitdeti svaka generacija. Sazveždje Velika kola 

je deo sazveždja Veliki medved (Ursa Major), ali Velika kola su asterizam, koji u različitim 

kulturama ima različita imena. Pet zvezda se u svemiru zaista nalaze blizu jedna drugoj i 

verovatno su nastale istovremeno. Kada se povežu, poslednje dve zvezde na zadnjem delu 

Velikih kola, stigne se do Polarne zvezde ili zvezde Severnjače, koja pripada sazveždju Mala 

kola. Relativno kretanje zvezda dovodi do toga, da će zvezde Velikih kola u toku sledećih 

100.000 godina da promene svoj poredak. Krajem aprila su Velika kola mogla dva puta da se 

vide - iznad i ispod dalekih Čileanskih vulkana, na nebu i reflektovano u neobično mirnoj 

laguni. 

Kredit za film i autorska prava: 

Yuri Beletsky (Carnegie Las Campanas Observatory, TWAN) 

17

www.apod.rs 


NGC 3628 GALAKSIJA HAMBURGER 

Objašnjenje slike: Šta se dogadja sa ovom spiralnom galaksijom? Iako su detalji nejasni, ovde 

se radi i stalnoj borbi sa njenim galaktičkim susedom. Ova galaksija je označena kao UGC 

1810, ali zajedno sa svojim kolizionim partnerom, ove galaksije imaju oznaku Arp 273. Oblik 

od UGC 1810, posebno njen plavi prsten, nastaju od masivnih, plavih zvezda, koje su nastale 

poslednjih miliona godina. Unutrašnjost galaksije izgleda starija, crvenija i prožeta hladnim 

nitima vlaknaste prašine. Nekoliko svetlih zvezda se nalaze u pozadini i nisu u vezi sa UGc 

1810. Iza su vidljive nekoliko galaksija u daljini. Arp 273 je udaljen oko 300 miliona svetlosnih 

godina u nalazi se u sazveždju Andromeda. Veoma je verovatno da ce UGC 1810 u toku 

sledećih milijardi godina da pojede svog suseda i da će zauzeti klasičan spiralni oblik. 

Kredit za sliku i autorska prava: 

NASA, ESA, Hubble, HLA; 

Obrada & Copyright: 

Domingo Pestana 

18

www.apod.rs 


MAGLINA RAK FOTOGRAFISANA SA MULTITALASNIM DUŽINAMA 

ž 

Objašnjenje slike: Maglina Rak je katalogizovana kao M1 i to je prvi objekat na poznatoj listi 

Čarlsa Mesiea gde su objekti koji nisu komete. U medjuvremenu je maglina Rak poznata kao 

ostatak supernove - ekspandirajući ostatak masivne zvezde posle eksplozije 1054. godine 

naše ere. Nova fotografija je pogled 21. veka na maglinu Rak, gde je prezentovan ceo 

elektromagnetni spektar na talasnim dužinama vidljivog svetla. Podatke su napravili 

svemirski teleskopi Čandra (rentgen), XMM-Njuton (ultravioletno), Habl (vidljivo), Špicer 

(infracrveno), koji su napravili slike u ljubičastim, plavim, zelenim i žutim tonovima. Podatke 

radiotalasnih dužina od Very Large Array sa Zemlje, se vide u crvenoj boji. Rak-pulsar je 

svetla tačka u blizini sredine slike i on pripada najegzotičnijim objektima današnje 

astronomije. To je neutronska zvezda, koja rotira 30 puta u sekundi. Ovaj kolabrirani ostatak 

zvezdinog jezgra daje kao kosmički dinamo energiju za emisije Rak magline u celokupnom 

elektromagnetnom spektru. Ova maglina ima veličinu od 12 svetlosnih godina i od nas je 

udaljena 6.500 svetlosnih godina u sazveždju Bik. 


NASA, ESA, G. Dubner (IAFE, CONICET-University of Buenos Aires) et al.; 

A. Loll et al.; T. Temim et al.; F. Seward et al.; VLA/NRAO/AUI/NSF; Chandra/CXC; 

Spitzer/JPL-Caltech; XMM-Newton/ESA; Hubble/STScI 

19

www.apod.rs 


M13: VELIKO KUGLASTO ZVEZDANO JATO U SAZVEŽDJU HERKULES 

Objašnjenje slike: 1716. je engleski astronom Edmond Halley napisao sledeće. “To je samo 

jedna mala fleka, ali se vidi golim okom kada je nebo vedro i kada nema Meseca.” Naravno je 

M13 u medjuvremenu poznato kao najsvetlije zvezdano jato na severnom nebu. Teleskopski 

pogledi pokazuju upečatljive stotine hiljada zvezda. Na udaljenosti od 25.000 svetosnih 

godina su zvezde u jatu rasporedjene u oblasti veličine 150 svetlosnih godina. U blizini jezgra 

ovog jata, mogla bi jedna kocka sa ivicom dužine samo 3 svetlosne godine da sadrži oko 100 

zvezda. Za poredjenje: zvezda najbliža Suncu je udaljena vise od 4 svetlosne godine. 

Spoljašnje oblasti od M13 su zajedno sa gustim jezgrom jata istaknuti na ovoj oštroj slici. 

Crvene i plave zvezde džinovi imaju žućkastu i plavičastu boju. 


Adam Block, Mt. Lemmon SkyCenter, U. Arizona 

20

www.apod.rs 


PLANETARNA AURORA 

Objašnjenje slike: Koja je ova čudna planeta? Naravno, to je planeta Zemlja, koja se sa ISS 

stanice vidi kroz svetlucanje polarne svetlosti. Stanica kruži u orbiti na visini od 400 

kilometara iznad Zemlje i nalazi se u gornjim slojevima polarne svetlosti. Neobične boje 

naelektrisanih molekula i atoma u oblasti slabe gustine, kakva vlada na ekstremnim 

visinama, čine polarnu svetlost. Na ovom pogledu dominiraju emisije atomarnog kiseonika. 

Svetlucanje je na nižoj visini zeleno, ali iznad horizonta Svemirske Stanice se vidi crvenkasta 

traka. Ova polarna svetlost je bila vidljiva i na tlu Zemlje, a nastala je za vreme geomagnetske 

oluje, koja je posle koronalnog izbacivanja mase u junu 2015. godine udarila u Zemljinu 

magnetosferu. 


Scott Kelly, Expedition 44, NASA 

21

www.apod.rs 


GANIMED: NAJVEĆI MESEC 

Objašnjenje slike: Kako izgleda najveći mesec u Sunčevom sistemu? Jupiterov mesec 

Ganimed je veći od Merkura i Plutona, ima ledenu površinu koja je prošarana svetlim, 

mladim kraterima, koji preklapaju oblast starih, tamnih kratera opkoljnih brazdama i 

procepima. Velika, okrugla struktura gore desno, ima naziv Galileo Regio. To je prastara 

oblast nepoznatog porekla. Ganimed ima verovatno okeanski sloj, koji ima više vode, nego 

Zemlja i mogao bi da sadrži život. Kao i Zemljin Mesec, tako i Ganimed okreće Jupiteru uvek 

istu stranu. Ovu sliku je napravila NASINA svemirska sonda Galileo, pre 20 godina, kada se 

njena misija završila 2003. godine uranjanjem u Jupiterovu atmosferu. Trenutno NASINA 

svemirska sonda Juno kruži oko Jupitera. Ona istražuje unutrašnju gradju ogromne planete i 

mnoge njene osobine. 


WISE, IRSA, NASA 

Obrada i prava na sliku: 

Francesco Antonucci 

22

19. nedelja 2017. 

ZLATNI SOLARNI LUKOVI 

Objašnjenje slike: Linije magnetnog polja između aktivnih oblasti, formiraju predivan set 

lukova koji se uzdižu iznad njih (24 do 26. aprila 2017). Povezanost između suprotnih polovaa 

polaritet je sa svojim ekstremima izvanrednom detaljno vidljiva na ovoj talasnoj dužini 

ultravioletne svetlosti. Ono što vidimo su naelektrisane čestice kako se kreću duž linija 

magnetnog polja. Druge linije polja su praćene kako se pružaju u drugim pravcima. Video 

pokriva skoro dva dana aktivnosti. 

Video snimak može da se vidi ovde: 

https://sdo.gsfc.nasa.gov/assets/gallery/movies/Solar_Golden_Arches_big.mp4 


SDO/NASA 

23


POGLED U CEV TELESKOPA KEOPS 

Objašnjenje slike: Gledajući u cev teleskopa Keops, član tima se ogleda u glavnom ogledalu 

satelita, koje je uokvireno crnom unutrašnjom površinom teleskopske cevi. Zadnja strana 

sekundarnog ogledala se vidi u centru slike, koje se drži u mestu sa tri šipke. Keops je ESA 

egzo planetarna satelitska misija koja će nadgledati planete veličine izmedju Zemlje i 

Neptuna koje kruže oko zvezda u drugim zvezdanim sistemima. 

Svetlo od zvezda domaćina će ući u teleskop i 

videce se u osnovnom ogledalu prema 

sekundarnom, što će da usmerava svetlost 

zvezda kroz rupu u centru primarnog ogledala, 

na CCD detektor. To je isti dizajn koji se koristi 

za veći NASA/ESA Habl svemirski teleskop i ESA 

Heršel opservatoriju. Preciznim praćenjem 

svetla zvezde, Keops će detektovati tranzit 

planete, kada kratko prodje preko naličja 

zvezde. Ovo omogućava tačno merenje 

poluprečnika planete. Za planete poznate 

mase, biće otkrivena njihova gustina, pružajući 

indikaciju strukture, i na kraju kako se planete 

ove veličine formiraju i kako se razvijaju. 

Keops teleskop je postigao važnu prekretnicu 

krajem aprila, kada je dostavljen Univerzitetu u Bernu od strane Leonardo-Finmeccanica, u 

ime italijanske svemirske agencije ASI i Italijanskog Nacionalnog Instituta za Astrofiziku INAF. 

Pročitajte više o teleskopu i najnovijim ispitivanjima ovde: http://sci.esa.int/cheops/59012-7- 

cheops-telescope-arrives-at-new-home/ 

. 

Kredit i autorska prava: ESA 

https://twitter.com/ESA_serbia 

24


ZELENO II PLAVO 

Objašnjenje slike: U sred stranog pejsaža suve Atakama pustinje pružaju se antene Large 

Millimeter/submillimeter Array-a (ALMA) na ovoj ESO slici nedelje i kroz zelenu neonsku 

svetlost izgledaju skoro vanzemaljski. Ali, ova svetlost nije znak vanzemaljskih aktivnosti, 

nego je ALMINA funkcija. Antene teleskopa imaju ugradjeno zeleno svetlo koje treperi kada 

su antene u upotrebi i ne ometaju posmatranja u radiotalasnoj oblasti. Ovo svetlo obično 

nije tako jasno vidljivo, slika je napravljena sa 10 sekundi ekspozicije, dok se pojavila zelena 

svetlost, što je dovelo do neobičnog kontrasta izmedju neonski zelenih antena i duboko 

plavog noćnog neba. 

Grube ledene formacije, koje nose naziv Penitentes (pokajnički led) se vide u prvom planu. 

One se obrazuju na velikoj visini, gde je nizak pritisak vazduha i gde niske temperature 

dovode do neobičnog ciklusa zaledjivanja i otapanja. Pokajnički led se javlja u najrazličitijim 

oblicima i veličinama, od nekoliko santimetara, do pet metara. Strukture na ovoj slici su još 

prilično male, jedva nešto veće od jednog metra. 

Tekst na ESO-strani: https://www.eso.org/public/serbia/images/potw1719/ 

Kredit i autorska prava: ESO 

25


BLISKI SUSRET 

Objačnjenje slike: Ova slika od NASA/ESA Hablovog svemirskog teleskopa pokazuje neobičnu 

galaksiju IRAS 06076-2139, koja se nalazi u sazvežđu Lepus (Zec). Wide Field Camera 3 

(WFC3) i Advanced Camera for Surveys (ACS) su instrumenti koji posmatraju galaksiju sa 

udaljenosti od 500 miliona svetlosnih godina. 

Ovaj posebni objekat se izdvaja iz mase drugih, time što je sastavljena od dve posebne 

galaksije koje se obilaze brzinom od oko 2 miliona kilometara na sat. Ova brzina je 

najverovatnije prevelika za njih da bi se spojile i formirale jednu galaksiju. Međutim, zbog 

malog rastojanja od samo oko 20.000 svetlosnih godina, galaksije će rastrgnuti jedna drugu 

silama gravitacije, dok obilaze jedna drugu i menjaju svoje strukture. 

Takve galaktičke interakcije su uobičajen prizor za Habla i već duze vremena su polje 

istraživanja za astronome. 

Intrigantna ponašanja interakcije 

galaksija imaju različite oblike; 

galaktički kanibalizam, galaktičko 

uznemiravanje, pa čak i galaktički 

sudar. Sam Mlečni put će na kraju 

postati žrtva ovog drugog, 

spajanjem sa galaksijom 

Andromeda za oko 4,5 milijardi 

godina. Sudbina naše galaksije ne 

bi trebala da bude alarmantna: 

iako galaksije sadrze milijarde 

zvezda, razdaljine između 

pojedinih zvezda su toliko velike 

da će teško doći do bilo kakvih zvezdanih sudara. 

Kredit za sliku: ESA/Hubble & NASA 

https://twitter.com/Hubble_serbian 

26

3. DEO 

ANGELL HALL OPSERVATORIJA 

Opservatorija Angell Hall (andjeoska sala) je astronomska 

opservatorija u vlasništvu i pod upravom Univerziteta u 

Mičigenu. Nalazi se na Centralnom kampusu na vrhu 

univerzitetske zgrade Angell Hall-a u Ann Arboru, u Mičigenu 

(SAD). Ima kompjuterski kontrolisan 0.4-m Cassegrain 

teleskop u svojoj kupoli, i mali radio teleskop na krovu. 

Sadašnji teleskop je instaliran je u decembru 1994. godine. 

27

Kao odgovor na mnogostruke upite i želje čitaoca biltena, na ovom mestu je etablirana 

stalna rubrika sa pitanjima i odgovorima za naše mlade čitaoce koji se interesuju za 

astronomiju. Vaša pitanja i komentare možete da šaljete na mejl redakcije. 

03. 

ŠTA SE DOGAĐA KADA SE NEKO RAZBOLI NA ISS STANICI? 

Aleksandar Gerst, Nemački astronaut je na ovo pitanje odgovorio ovako: „Jedan deo našeg 

treninga je i tronedeljno medicinsko obrazovanje. Tu učimo kako da izlečimo manje hitne 

slučajeve. Na brodu ISS stanice imamo mogućnost da napravimo masažu srca, da izvadimo 

jedan zub ili da popravimo manje kvarove na zubima. Sve za šta su potrebni veći zahvati, kao 

na primer, operacija slepog creva, to još uvek nije moguće u bestežinskom stanju. Za takve 

slučajeve imamo kapsulu za spasavanje koja je prikačena na Stanicu, sa kojom smo i došli do 

Stanice. Ona je u svako doba spremna za start. Tako da je moguće da se u slučaju hitne 

potrebe, u roku od nekoliko sati vratimo na Zemlju. To nije baš prijatno, kada neko ima 

akutno zapaljenje slepog creva, ali bar će da preživi. Odluka o upotrebi kapsule za spasavanje 

je istovremeno i odluka o prekidu misije. To nije baš jednostavno. Ceo tim se dogovara i 

konsultuje se medicinski tim na Zemlji, koji nam pomaže kod donošenja oduke. Oni puten 

videa analiziraju situaciju i odlučuju da li se radi o pitanju života ili smrti. Do sada se takvo 

nešto nije dogodilo, ali naravno, mi moramo da smo spremni i na takve slučajeve.” 

28

Na saradnju su pozvani, kako amateri, tako i profesionalni astronomi i zainteresovani za 

astronomiju. U potpisu vašeg teksta, navedite kojoj od ovih grupa pirpadate i vašu funkciju, 

ako je imate u nekoj organizaciji. Prihvataju se isključivo tekstovi koji za temu imaju 

astronomiju i astronomske nauke. Kontakt adresu imate u impresumu. 

STALNI I POVREMENI SARADNICI 

Možete da postanete stalni ili povremeni saradnik biltena. 

- Stalni saradnici će biti navedeni u impresumu biltena, kao i njihova organizacija kojoj 

pripadaju. Od njih očekujem bar jedan kvalitetan tekst mesečno, da bi zadržali svoj status. 

Molim vas da pošaljete vašu kratku astronomsku biografiju od par rečenica i sliku. Stalni 

saradnici će moći da besplatno reklamiraju svoje astronomsko društvo ili neki dogadjaj u 

astronomskom društvu. 

- Povremeni saradnici nemaju obavezu periodičnog slanja teksta i nisu navedeni u 

impresumu biltena, ali će biti potpisani u tekstu. 

VAŠ TEKST 

Kada šaljete neki tekst, molim vas da se držite sledećeg: 

1) Koristite interpunkciju i odvajajte pasuse u tekstu kako bi on bio pregledan. Stavite kvačice 

na slova i pazite na gramatiku. 

2) Urednica nema obavezu objavljivanja poslatih tekstova. U svakom slučaju ćete biti 

obavešteni ili u kom broju će se objaviti vaš tekst, ili o razlogu neobjavljivanja. 

3) Uz svaki tekst vas molim da navedete izvor i literaturu koju ste koristili prilikom pisanja 

teksta. To je uslov za objavljivanje vašeg teksta. Ako šaljete slike ili dijagrame uz tekst, molim 

vas da navedete ko poseduje Copyright za njih. U suprotnom, njihovo objavljivanje nije 

moguće. 

4) U biltenu se objavljuju tekstovi napisani ozbiljnim tonom, na jasan i nekomplikovan način, 

ali to NE znači, da želim od vas tekstove „niskog nivoa“, ili prepisanu Vikipediju, kako su neki 

saradnici to pogrešno shvatili. 

5) Tekstove pišite na srpskom ili na hrvatskom jeziku, ali u svakom slučaju, latinicom. 

6) Tekstove šaljite neformatirane u .docx - formatu. Za tekstove koji su duži od dve strane sa 

slikama, zamoljeni ste da se prethodno dogovorite sa urednicom. 

7) Pošto je bilten besplatno dostupan, za poslate i / ili objavljene tekstove se ne isplaćuje 

novčana nadoknada. 

29

IZDAVAČ I UREDNICA: PROF.DIPL.ING.DR. LJILJANA GRAČANIN 

KONTAKT-MEJL: AAO.kontakt@gmail.com 

STALNI SARADNICI (po azbučnom redu): ALEKSANDAR RACIN, MOJCA NOVAK, STEFAN 

TODOROVIĆ, DR. STJEPAN JANKOVIĆ 

PRENOŠENJE TEKSTOVA IZ BILTENA je dozvoljeno, ako se navede pun naziv biltena: 

„AAO-Aktuelna Astronomija Online“ i ime autora teksta. 

FOTOGRAFIJA NA NASLOVNOJ STRANI: Grafika zaštitnih „zidova“ oko Zemlje 

COPYRIGHT ZA FOTO NA NASLOVNOJ STRANI: UCLA 

OBJAŠNJENJE SKRAĆENICA: 

NASA National Aeronautics and Space Administration 

APOD Astronomy Picture Of the Day 

ESA European Space Agency 

SDO Solar Dynamic Observatory 

IAU International Astronomical Union 

ESO European Southern Observatory 

AWB Astronomers Without Borders 

COPYRIGHT 

Tekstovi preneseni od astronomskih organizacija koje saradjuju sa AAO biltenom, 

poseduju dozvolu za prevodjenje i objavljivanje u ovom obliku, kao i fotografije koje idu uz 

tekst. Dozvola se odnosi isključivo na AAO-bilten. S obzirom da je bilten neprofitan, 

pismena dozvola je trajna u cilju širenja astronomije i astronomskih nauka. 

DOWNLOAD BILTENA: 

- WEB STRANA I ARHIVA: http://bit.ly/AAObilten 

- FACEBOOK: https://www.facebook.com/Aktuelna-Astronomija-Online-342138369483507/ 

- GOOGLE+: https://plus.google.com/u/0/109631081348265628406 

- TWITTER: https://twitter.com/AAObilten 

- PINTEREST: https://de.pinterest.com/aaobilten/aao-bilten/?eq=AAO-bilten&etslf=3347 

- TUMBLR: https://aaobilten.tumblr.com 

30

31

32

AAO-20

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?