ЂАЧКО ПЕРО јануар 2018.

Новогодишња ноћ
Новогодишња ноћ је мој омиљени дан у
години. Ништа лепше од пријатељског и
породичног окупљања, радости и среће.
Нову годину традиционално прослављамо у кругу породице и
тада смо сви на окупу. Ове године смо се окупили код баке и деке.
Придружили су нам се и моја тетка, ујак и два брата. Кућа је
била пуна деце, а бака и деда никад срећнији. Када смо се сви
окупили, дека је донео огромну јелку и почели смо да је китимо и
украшавамо собе. Мама и тетка су спремале новогодишњу трпезу.
Направиле су штошта занимљивог и укусног, како сланог тако и
слатког, па смо новогодишњу ноћ дочекали пуних трбуха.
Нова година је време даривања, не само добијања поклона, то
је и прилика да другима кажемо колико их волимо и колико нам је
стало до драгих особа. Тада свима пожелимо пуно здравља и среће
у наредној години.
Пошто остајемо дуже будни, то је разлог да се ми, деца,
радујемо. У поноћ сви изађемо испред куће, упалимо по једну
прскалицу и чекамо да часовник откуца поноћ. Посматрамо велики
ватромет и замишљамо жеље које не могу новцем да се купе.
Првог јануара отварамо поклоне које смо добили од Деда
Мраза, одбројавајући наредних 365 дана и чекајући најрадоснији
празник- Нову годину.
Стефан Рејкић, 6. Разред

Прича новогодишње јелке
Сви воле Нову годину, те је она омиљени празник већини
деце. Највише волимо да китимо јелку и очекујемо долазак Деда
Мраза.
Једног дана мој тата и деда се отишли у шуму по
новогодишњу јелку. Била је лепа и велика. Нисам могла сама да је
окитим па су ми браћа помогла. Након кићења јелке, написали смо
наше жеље Деда Мразу и оставили их испод јелке.
Увече, око поноћи, зачуо се неки глас, звучао је као Деда
Мраз. Погледала сам кроз прозор и видела га на крову куће моје
другарице. Затим је дошао код мене. Видео је да
не спавам, па ме је упитао шта желим за Нову
годину. Моја новогодишња жеља је била да
јелка оживи. Када је отишао, с нестрпљењем сам
чекала да се јелка помери и проговори, али се
ништа није догодило. Заспала сам.
Ујутру ме је пробудио неки пискав глас,
долазио је од јелке. Протрљала сам очи и видела да је јелка
оживела. Била сам срећна и нисам се одвајала од ње. Она ми је
испричала своју причу.
Одмалена су јој родитељи причали да ће, кад порасте, људи
доћи по њу, однети је својој кући и украсити. Она није желела да
се раздвоји од родитеља. Време је пролазило, зека није могао да
јој прескаче гране јер је порасла. Једног дана људи су однели
њене родитеље, а њу су оставили. Била је сама и тужна. Прошло је
још неко време, а онда су дошла два човека и однели је својој кући.
То су били мој тата и дека.
Тако је јелка упознала мене и стекла нову породицу.
Марина Јовановић, 6. разред

Остају за мном предели и људи
Био је сунчан дан. Свима је изгледао као и сваки други, али је за
мене био посебан. Чекала сам га са узбуђењем и коначно дочекала.
Нисам се пуно спремала и све сам ствари спаковала у један кофер.
Мој брат и ја кренули смо у потрагу за неким новим и лепшим
пејзажима.
Сместили смо се у аутобус и гледали кроз прозор. Када смо
кренули, кроз прозор су се смењивали призори – куће, фабрике,
продавнице итд. Различите грађевине замениле су слике природе –
планине, шуме, реке, зеленило…
Све је било лепо и мирно, као из маште. Једва смо чекали да
изађемо из аутобуса не би ли осетили и омирисали читав пејзаж.
Направили смо паузу и изашли из аутобуса да удахнемо мало
свежег ваздуха и прошетамо. Мој брат и ја смо кренули у
разгледање околине и наишли на једног
човека како седи и слика пејзаж. Пришли
смо му и упознали се са њим. Деловао је
као добар и поштен сликар који живи од
сликања, како би прехранио своју
породицу. Остали путници су седели на
клупи у близини, док смо ми разговарали са
сликарем. Пауза је прошла и ми смо морали
да се вратимо у аутобус. Сликар нас је зауставио и поклонио нам је
слику, како бисмо га се сећали и како не бисмо заборавили овај
тренутак. Ми смо му се захвалили и поздравили смо се с њим.
Ово путовање је било предивно и заувек ће остати урезано у
мојим мислима.
Милена Марковић, 7. разред

Под маглом се крио заборављени град
Магла, густа и тајанствена, препуна тајновитих и
неразоткривених ствар, увек ме је привлачила својом
мистериозношћу, па тако и овог пута нисам успела да се
суздржим да не завирим у тај магични свет .
Пробудила сам се са осећајем да се нешто променило,као да је
другачије, али шта то? Изашла сам напоље и угледала веома
густу и тајанствену маглу која се невероватном брзином
спушта низ моју улицу. Питала сам се: „Одакле допире та
магла? Због чега се тако брзо креће. Шта се то дешава?“
Толико питања, а одговор се
крије само на једном месту- на
другом крају магловитог пута.
Знала сам да ме моје „шесто
чуло“ никад није изневерило,
али овог пута сам превазишла
саму себе. Наравно да нисам
одолела да не завирим у тај
чаробни свет у коме се крију
неоткривене тајне. Ушла сам у маглу и кренула да нађем
одговоре на сва она питања. Испуњена осећањем узбуђења ,
али и ишчекивања, као зачарана неком магијом, залазила сам
све дубље и дубље у тај магловити свет. Изгубљена у простору и
времену, крећући се лаким кораком, као по облацима, стигла
сам до неке пећине, за коју сам сигурна да још јуче није била ту.
Закорачила сам у ту чаробну пећину, а осећај узбуђења, сваким
кораком , растао је све више и више. Одједном почела сам да
пропадам кроз земљу. Мислила сам да ћу умрети, али сам се
заправо лагано приземљила и открила неки заиста чудесан

све. Упала сам у некакву
недођију. Пала сам на сред улице,
због чега сам брзо дотрчала до
тротоара. Људи у том чудесном
граду били су веома млади,
љубазни и мени лично веома
познати. Пришла ми је једна
девојчица, која ми деловала
познато, и рекла:
- Зоко, па зар си и ти стигла на ред да се доселиш овде? Шта
ти се десило?
- Извини, али је те не познајем. Ко си ти? Какав је ово град?
Где сам ја то? Шта се дешава?
- Драга моја, па ти ништа не знаш. Ово ти је Заборављени
град, а ја сам твоја бака Љубица.
- Шта! Како? Зар ти ниси умрла пре 10 година?
- Заправо јесам. Ово ти је град у који долазиш након смрти.
Овде у Заборављеном граду родиш се поново и живиш
живот испочетка. Кад сви забораве на тебе, родиш се као
друга особа у стварном свету, било где на Земљи. А ти?
Као си дошла овде? Зар не би требало да имаш 13 година?
Шта ти се десило да умреш тако млада?
- Ја… ја се не сећам! Сећам се неке магле. Бум! Нашла сам
се овде на сред улице.
- Хајдемо мојој кући да се одмориш и присетиш свега.
Када сам легла у кревет, одједном сам се пробудила у свом
кревету. Била сам у стварном свету, а ово је био само сан.
Зорана Марујкић, 7.разред

ПРЕВАРЕНИ ВУК
Био једном један чобанин који је имао свињу, овна и коља. Није
имао чиме да их храни и они су постајали све мршавији и све
бескориснији. Чобанин их протера са
имања. Ишли су они тако шумом све док
нису наишли на вука. Кад је вук угледао
овна, рече му: „Стани да те поједем!“
„Погледај као сам мршав, идем у планину
да се угојим, а кад се вратим, најешћеш
се.“, одговори ован. Наивни вук му
поверова и пусти га.
Онда изађе свиња, а вук јој рече исто што и овну. Она му
одговори: „А шта ћеш појести, имам само кожу и коске! Идем у
планину, а кад се вратим донећу ти седам прасића“. Вук
пропусти и њу.
На крају наиђе и коњ. Вук и њему рече што и претходним
животињама, а он му рече: „А шта би од мене појео, него кад се
угојим у планини, лепо ћеш се почастити“. Вук пропусти и
њега.
Пролазили су дани и недеље, вук је
седао гладан и јадан и чекао
животиње. Изненада с планине сиђе
свиња са својих 7 прасића. Вук је
пресретне и рече: „ Ниси ме
преварила, сада ћу вас све појести!“
Свиња му рече: „Стани, вуче, да их
прво крстим у селу. Не ваља их јести
некрштене!“ „Добро, али пожури.
Много сам гладан!“ Свиња пође па се

врати. „Прво да ти шапнем њихова имена“, каза му. Вук
начули уши, али га свиња ухвати за једно уво, а пасићи за друго
уво и кренуше да га вуку.
Вук паде, а они побегоше у село.
Онда наиђе ован. Вук му рече исто што и
свињи, а ован му узврати: „а како ћеш ме
појести, види колико сам. Него ти уђи у
ону рупу и отвори јако уста, а ја ћу се
залетети и ускочити ти у уста“. Вук уради
као што му је речено, а ован се залете и
јако удари вука дасе он окрену у рупи.
Ован оде ка селу, а наиђе коњ.
Вук му рече: „Надам се да ме ти нећеш преварити.“На то ће
коњ: „Ма не, свашта, сви знају да су
коњи искрени, али желим да те прво
одведем до моје штале да видиш где сам
живео“. Вук прихвати и узјаха коња.
Кад су стигли у село, коњ је зањиштао и
скакао. Људи су приметили вука на
његовим леђима , узели су мотке и
кренули. Коњ га је збацио са леђа , а
људи су намлатили вука да се једва
вратио у шуму.
У том тренутку наишао је један младић који је носио сноп
трски. Усправи сном и сакри се иза њега. Баш испред њега,
седе вук и рече: „Тако ми треба кад сам био тако наиван, ах
како бих волео да ме неко уради по глави да се опаметим.
Младић узе трске и млатну вука по глави.
Јован Таилоивћ, 4.разред

Песма о Светом Сави
Свети Сава је први учитељ
био
А вековим нашим срцима је
мио.
Без престола је остао
Да би монах постао.
Друге добру учио.
Да се народ не би мучио
Градио је манастире,цркве,
школе
Зато га Срби воле
Сви га воле,сви га хвале
И његово име славе
Сви славе Светог Саву
Српску школску славу.
Антон Рајић, 7. разред