plus biblioteka savremenika

– Pa vojska, dabome. Vidi{ da se u`irila i zadrigla od nerada
i pijanke.
– A, nema od toga ni{ta; zabranio major Joksimovi}.
– O}e, zabranio. Sve me stra da i on nije liznuo od tog sa}a.
– Je li, bogati, kako joj mu`a ne mobilisa{e?
– Kao dete imao {um na srcu.
– Ne seri, Radisave! Lopu`a je to, na tasta. Ba{ka ga Dragutin
pravio.
– I ka`e{: nasr}e rezervni sastav?
– Kao ovca na slanu krupicu.
– Leleee! Kako bi tek bilo da je redovni kadar?!
– Isto! Isto, Radisave!
Krajem maja avioni u~esta{e letove i nad ovim delom Srbije.
Prele}u}i Bugarsku ili Rumuniju, do Ru|evice su stizali za
par minuta. Buka wihovih motora jasno se ~ula, a kad je vreme ~isto
– mogli su se nazreti u plavom nebu kao hitre trouglaste mrqe.
Odjek eksplozija, nakon svakog preleta, bivao je sve bli`i, glasniji.
Rezervisti se vi{e nisu izle`avali u hladu sazrelih tre{awa;
na znak vazdu{ne opasnosti tr~ali su u iskopane rovove nati~u}i
{lemove i kloparaju}i oru`jem i neza{niranim ~izmama. Samo
seqaci nisu tra`ili zaklon: stajali su na wivama, putu, uz bunare
i drvqenike, pokraj nakostre{enih pasa i ravnodu{nih goveda.
Wima niko nije zapovedao da se sklone ili zalegnu, a i ~emu to?
Mo`e se poginuti i u naj~vr{}em zaklonu, a wihovi podrumi i
pivnice isuvi{e su krhki za dana{we bombe. Celu gungulu oko
bombardovawa do`ivqavali su na sebi svojstven na~in, kao letwu
nepogodu: grmi na sve strane, muwe zasecaju nebo, ali udara retko.
A ako je ve} su|eno, tu se ni{ta ne mo`e.
Jedne ve~eri, dok su qudi krivili {ije zure}i u pau~inaste
oblake i potmulu tutwavu {to je dopirala odozgo, pred Desimirovom
ku}om ponovo zalarma{e deca:
– Deda Desko! Deda Desko!
– [ta je, pili}i moji? [ta se desilo? – odazva se on izlaze-
}i iz {tale.
– Ispao jedan rodi}, eno ga pod topolom.
– Kam da vidim... Aha. E, moj nesre}ko, {ta }e{ tu? Malo ti
gnezdo, il te bra}a izgurala?
Sti`e i Du{anka:
– @ivo, a?
– Ni{ta mu nije. Sad nije, ali bi}e.
– Greota je, Desimire.
On se sebnu, pocrvene.
– [ta sam ja? Veverica... Zna{ da ni topolu nisam mogao da
skre{em.
– Znam. Platio si Milomiru.
Deca se uznemiri{e, za~avrqa{e uglas:
– Uginu}e na zemqi...
– Poje{}e ga lisice i pseta...
Desimir sle`e ramenima:
– [ta mu mogu. Nisam ga ja butnuo iz gnezda, a krila nemam
da ga vratim.
– Da ga sklonimo i ujutru zovnemo Milomira – predlo`i
Du{anka.
– Ba{ si ti neka nedokazana `ena! Ni Milomir nije ma~ak
da se vere uz drve}e kad se kome prohte.
49