plus biblioteka savremenika

ti„ biqni i erotski zamajac: “Prosawah da`d izma{tanog biqa/
Evo ga pristi`e sa kowicom ozona/ Ne znam du{o kako da te u w
uvedem/ U wemu naizust propeva rosa/ Meni je potrebno samo carstvo
biqno/ I ti u wemu topla i blagovesna„.
“Horizontalnim„ vedrinama pripadaju ju`ni predeli. Ili,
mo`da, predeli ju`wa~ke ma{te. U pesmi Ju`na ma{ta: “Sve je
ikonoklasti~ko ~udo. I ptica u letu./ I letwi cvet u pletu. I
pletni kosmos u cvetu./ ... I srebrna ruka meseca. I re~/ [to se koreni
u zabranu ju`ne ma{te„. Rimovane igrarije pesme nastavnice
su estetskog klijawa ~uda.
Hote}i da pomogne Valeriju da otkloni ose}awe tro{nosti
iskazano stihom “Prisutnost je moja tro{na„ \urovi} smi{qa veliko
ispirawe tmina tro{nosti pesmom Ki{ni senzorijum. Kad se
du{a pesnikova oznoji bezna|em, pesnik sav okoli{ {aqe na tu-
{irawe. Visprena ma{ta odjednom otvara sve nebeske slavine pa
ki{om spira pra{wavo i umorno, a zaliva `edno i tro{no. Tako
se vertikalama obla~nog neba zalivaju i provedravaju du{evne
tmurnosti (na{e i pesnikove). “Ki{a pada naglava~ke./ Ne povre-
|uje ni glavu ni kosti./ Prinova je ekstazi o`edneloj./ Brkatim
prevojima {uma,/ Za{u{talom umoru oranica.// Wen pad samo}u
premerava.../ Udara agoniji potkovice.// [apat joj je izum./ S pa-
`wom slu{amo wene partiture!/ Sve omek{a pod wenim prstima./
Uzdah trave i br{qan nesanice!// Na prozoru dovr{ava san./ San
jogunast i rascvetao./ Kao kad se qubavnici grle!„ Pesma okupqa
brojne sinonime vedrine: “{apat„ ki{e postaje “partitura„; ~uje
se “uzdah trave„ i vidi “br{qan nesanice„; san se “rascvetao„ i
podse}a na sliku “kad se qubavnici grle„.
I ova pesma pokazuje da svi provedruju}i znaci sadr`e cvetne
i qubavne (lekovite) za~ine.
Vredelo bi \urovi}evu poeziju izu~avati i kroz wene likovne
komponente. Ako sledimo samo imena zna~ajnih slikara koje
\urovi} pomiwe, zapazi}emo i estetske orijentire koji ukazuju
na funkcionalnost i tipologiju likovnih elemenata u \urovi}evoj
poeziji. Likovni preci \urovi}eve poezije sude}i po naslovima
triju pesama bili su Pikaso, Dali i Lubarda. Rodona~elnici
likovne moderne. Tuma~e}i likovnu poetiku trojice “otaca svevide}e
boje„ \urovi} kao da otkriva streme}e linije svoje poetike.
Klone se oni opona{awa pojavnog sveta. Mimeza nije miqenica
wihove umetnosti. Pikaso “predele pretvara u boje snovidbenog
duha„. Dali “gospodari ma{tom„, otkriva “snovidbenu stranu meseca„,
“igru presvla~i u kostim iluzije, u neo~ekivane preinake.
Pravi pravcati dalirijum!„ (Hteo je re}i delirijum, ali je re~
pribli`io imenu Dalija!) Lubarda je – i po \urovi}evom sudu –
Wego{ na{eg slikarstva. On zvezde seli “u qudsku du{u„, “da zastor
tamni sa du{e skine„, “da du{a propeva„, “da bude sveta„, “kao
kamen po kome {eta nebo„. Kad bi pesnik \urovi} hteo da obznani
zajedni~ko umetni~ko usmerewe sa Pikasom, Dalijem i Lubardom,
rekao bi, ukratko, ovo: ne kopiramo vi|eno, nego snovidbenim (ma-
{tovitim) preina~ewima prizivamo zasen~ene bitnosti sveta.
I kad je sna`no bojen pesni~ki svet @arka \urovi}a ne te-
`i pukoj {arolikosti. I reski crte`i i jarke boje sredstva su ma-
{tovitog uzleta po modelu ove ideje: “U|i u pejza` ko u bi}e mita/
Zelen-mitom ~arolija veje!„ Sve vi|eno prolazi kroz igrarije i
filtere tvora~ke ma{te, prestaje da bude samo objekat pejza`a.
Postaje umetni~ki znak neke naslu}ene bitnosti.
74