PDF - ÐºÑÐ¸Ð¶ÐµÐ²Ð½Ð¾ Ð´ÑÑÑÑÐ²Ð¾

ДРАГИЋ ИЛИЋ 

ТОПЛЕ СУЗЕ НА ПУТУ 

ЗА ЈЕРУСАЛИМ 

друго издање 

Крушевац, 2011. 

4

ПРОЛОГ ДРУГОМ ИЗДАЊУ 

Књига Топле сузе на путу за Јерусалим објављена 

је 2002. године у издању Историјског архива 

Крушевац. 

− Плакала сам док сам читала вашу књигу − 

казивале су ми жене из народа, отврдлих руку и 

затегнутих чела. Оне су препознавале у Топлим 

сузама на путу за Јерусалим судбине својих рођака 

и комшија. Док су читале књигу, бришући сузе с 

лица, из њихове подсвести, прекривене злаћаним 

талогом прошлости, изрониле су давно запретене 

повести о трагично страдалим људима. Био је ту, 

на трен, и мирис дуња из старинских ормана са тканицама. 

Затреперило је у њиховом сећању, како би 

5

рекао један песник, покојно детињство и зањихало 

их као некад, у дане после великог рата, с књигом 

на љуљашци − у прелиставање прошлости. Помислио 

сам: њихове сузе су први наставак књиге Топле 

сузе на путу за Јерусалим. 

− Земља смо с највише суза и најјачим мирисом 

дуња, на планети − каза ми један пријатељ кад 

му рекох утиске својих читатељки. 

После неколико година, у Политици нађох 

речи историчара Радоша Љушића, изговорене на 

округлом столу о нашој историографији: ''Ми треба 

да се замислимо над тим зашто још увек нема 

тачних статистичких података о броју српских жртава 

у претходним светским ратовима''. 

6

+ + + 

После изласка из штампе Топлих суза мени су 

прилазили људи из народа, неки су били и моји 

парохијани, који су до тада ћутали о својим трагедијама. 

Њихове приче, изговорене пред свештеником, 

други су наставак књиге Топле сузе на путу 

за Јерусалим. Три приче сам забележио: 

Била је рана јесен. Седели смо после парастоса 

на пасјачком гробљу. Поглед са брежуљка где 

је смештено сеоско гробље, као кроз јесењи залив, 

сурфује разасутим острвцима пожњевених жутих 

њива и злаћаним шумарцима. Јесења свила, како 

би рекао један књижевник. Усред овог јесењег 

сањарења о пролазности на пасјачком гробљу пробудио 

ме је парохијанин: 

7

− Читао сам вашу књигу, оче − рекао је, па се 

загледао у даљину − и моја мајка је страдала те 

ратне јесени, на Багдали, кад су партизани ушли у 


Слушао сам о трагедији Олге Симић, родом 

из Кобиља, удате у Пасјак, коју ми је приповедао 

њен син док смо погледом једрили јесењим 

пејзажом. Имала је двадесет осам година кад су је 

партизани одвели из зграде крушевачке Гимназије, 

која је била претворена у комунистички логор, да је 

стрељају на Багдали, 20. октобра 1944. године. Он 

је имао десет година и дан пред погубљење своје 

мајке, сећао се, како је стајао са дедом и бабом, 

под прозорима Гимназије, у мноштву народа који 

је дошао да обиђе своје најмилије. Гимназија је 

била препуна затвореника, покушавали су да се са 

школских прозора чују ۥсвак са својом посетом. 

Надвикивање уморних људи са шајкачама и 

шеширима на главама и, на трен, појава мајке са 

шамијом на глави, која је успела да извири на 

прозор препун затвореника, прекинули су стражари 

− посета је била завршена. Било је то његово последње 

виђење мајке. Олга је убијена без суђења. 

Егзекутор јој је пуцао у уста. Њено тело, и поред 

захтева њених најближих, никада није предато 

породици да је сахрани. По причању, комунисти су 

је теретили да је, у току рата, потказала окупатору 

тројицу партизана који су се скривали у њеном 

комшилуку у Пасјаку, те да су они због њене 

доставе изгубили главе. Њена кривица није доказивана. 

Син јој је подигао споменик на пасјачком 

гробљу. 

Олгин муж био је Недићевац, а њена два 

девера партизани. Он се по уласку партизана у 

Крушевац, једно време, три месеца, скривао у 

8

ископаној земуници у свом дворишту. Касније се 

предао властима. Осуђен је на седамнаест година 

робије, а издржао је девет и по. По изласку из 

затвора настанио се у селу Марковцу, оженио и 

засновао породицу. Умро је у лето 2000. године, 

пре 5. октобра. 

Крушевачки писац Љубиша Ђидић у књизи 

Сто година Гимназије у Крушевцу, објављеној 

1965. године, вели: ''Нову школску годину 1944- 

1945. Гимназија је почела у ослобођеном граду. 

Крушевачка Гимназија је после ослобођења имала 

да чека све до 25. јануара 1945. године када је поново 

почела редовна настава... Школска 1944-1945. 

година протећи ће у старој згради Гимназије преко 

пута Лазареве куле, док су се у новој вршиле припреме, 

оспособљавања и допуне за даљи рад''. 

Тек последње деценије двадесетог века, у једној 

полемици, Радош Лепенац носилац партизанске 

споменице 1941. године, несмотрено ће признати 

постојање комунистичког логора, с јесени 1944. 

године, у згради крушевачке Гимназије: ''Уласком 

Команде војног подручја Крушевац, 15. октобра 

1944. године, у згради Гимназије затекли смо велики 

број затвореника. Одмах после повлачења 

Немаца из Крушевца, њих су, са територије читавог 

Округа крушевачког, притворили у својим 

местима народно-ослободилачки одбори и активисти 

народно-ослободилачког покрета, и чим је 

Крушевац ослобођен спровели су их у зграду 

Гимназије под својом стражом''. 

9

+ + + 

Богомоља у Доброљубцима остала је у сећању 

мог парохијанина Милорада Мијатовића. Седели 

смо у његовом стану после освећења ускршње 

водице. Рекао ми је да је чуо за моју књигу. Уз 

кафу је казивао да је имао десет година кад је био 

притворен са својим најмилијим у један подрум у 

родном селу. 

По старом обичају у Доброљубцима, селу у 

лепој Жупи александровачкој, народ је свечано 

обележавао сеоску богомољу. Окупили су се код 

сеоског записа и после великог рата. Први пут су 

били без свог свештеника који није смео да дође, 

иако су га позвали. У тишини винограда и шљивака 

молили су се Богу, кадили, секли колач. Обред 

10

су водили старији сеоски домаћини који су знали 

основне молитве. Тада је наишла ''народна'' милиција 

прекинула им богославље и све их притворила 

у један повећи сеоски подрум. Овде су ћутећи чекали 

од десет сати пре подне до једанаест сати 

ноћу да их пусте. 

Излазите напоље и пазите, убудуће, шта 

радите категорични су били милиционери. 

И сад ми је тешко, оче, док вам ово причам 

завршио је своје казивање чика Милорад. 

11

+ + + 

− Шишај, ۥал пази кожу − исцери се 

милиционер који је везао младића за столицу. 

− Рекли су још стари Латини − прихвати 

спрдњу његов колега који му је помагао у послу. 

− ۥЈел тако? − унесе се младићу у лице трећи 

милиционер. 

− Ћутиш! Не знаш латинске пословице! А! 

Шишај Мирко! − заповеди први милиционер свом 

млађем колеги. 

Петровдански сабор код цркве у Житном 

Потоку, касније ће комунисти ово вековно окупљање 

народа у овом месту преселити из порте на 

вашариште, залепезио се у широку кружницу 

народа који се тискао око центра са старом расклиматаном 

столицом, на којој је седео младић уморан 

од пружања отпора тројици милиционера. 

12

Његово дубоко дисање и стезање свезаних руку у 

песнице представљало је последњи титрај отпора. 

Уста су му била снажно свезана црвеном марамом. 

У горњој половини марамом преполовљеног младићевог 

лика са стиснутим вилицама искриле су 

уплашене очи, које су се, по лепоти, већ биле 

прочуле међу топличким девојкама. У дну доње 

половине уплашеног младићевог лика кроз 

раздрљену кошуљу с напетим вратним жилама 

немирно је скакутала јабучица. 

− Смрт фашизму − продра се трећи милиционер. 

− Слобода народу − отпоздрави први милицајац. 

Народ, упарађен за сабор а разасут по широкој 

посматрачкој кружници, ћутао је. Није било време 

да се било шта каже. Од негдашњег правила 

''Мисли својом главом'', сад је настало ново''Мисли 

у својој глави''. Један дечак се отрже мајци и приђе 

милиционерима. Уплашена жена притрча да га 

ухвати за руку и привуче к себи. 

− Нека, снајка, нека. Дете треба боље да види 

комунистичко васпитање − прозбори милиционер и 

започе шишање. 

Јордан Миловановић је мирно седео на столици 

док су одсечени праменови његове косе падали по 

порти. Прошле године је почео да пушта косу, па 

када је видео како је таласаста и лепа одлучио је да 

је сачува. Није ни слутио да ће због ње постати 

епицентар највећег сабора у свом родном крају. 

Милиционери су у његовој дужој коси видели јасну 

асоцијацију на младићеве ујаке, који су били 

Дражићевци. 

− Пустио би ти и браду ко прави четник, ۥал је 

још немаш – церио се најстарији милиционер. 

13

Јорданови ујаци били су браћа Предраг и Ненад 

Ристић из Средњег Статовца. 

Мој парохијанин Ненад Ристић рођен је 1924. 

године у топличком селу Средњи Статовац. Крајем 

зиме, 15. марта 2009. године, разговарали смо у 

мојој библиотеци. Сунце се тог дана дуже задржало 

на промрзлим гранама, покушавајући да их утопли. 

Чика Неша је седео крај мог радног стола и сећао 

се ратних дана у своме родном селу. Мене је као 

свештеника поштовао на старински начин – 

узимање благослова од свог пароха, или љубљење 

руке своме свештенику из знака пажње, наслеђено 

од предака се подра-зумевало. Његов отац Таса 

Ристић (1884-1960) био је Солунац. Он је као 

четворогодишњак дошао у село Средњи Статовац 

из Доброг Дола у Црној Трави, када је његов отац 

Најдан Ристић са својим синовима купио имање од 

Арнаута. После Берлин-ског конгреса Топлица је 

постала слободна српска земља. Шиптари који су 

овај део света били населили, после Велике сеобе 

Срба под окриљем турске окупације, и протерали 

српске домаћине на север, сада су продавали куће и 

имања у Топлици и враћали се на југ. Албанци су у 

својим прези-менима, до данас, очували топличке 

топониме: ''Барбатовци, Блаце, Пребреза, 

Куршумлија... ''Док не напојим бивољицу на 

Топлицу и краву на Мораву, нећу да се смирим'', од 

тада говоре стари Арнаути младима. 

Таса Ристић срешће арнаутски бес у ратно доба 

када је као изгладнели и промрзли војник пролазио 

кроз Албанију са својим верним коњем Доратом. 

Сину је, после рата, као детету приповедао бајке о 

своме коњу. Тако се сада чика Ненад у мојој 

библиотеци присећао да његов отац није дозволио, 

14

у албанском приморју пре укрцавања на савезнички 

ратни брод за Крф, да се Дорату шиша и 

грива и реп, због ушију. Пристао је на једно од то 

двоје, па ۥнек савезници бирају. Оваква упорност у 

тренуцима када су људи све давали да уђу на 

дугочекану лађу спасења поразила је и странце. 

Дорат је био једини српски коњ који није био 

ћосав. Зато је на Крфу био посебно интересантан 

официрима који су волели да га узимају за јахање. 

Наравно, морали су пазити да га не врате знојавог 

јер га више не би могли ни помазити, а камоли 

појахати. 

Таса је имао осморо деце. Најстарији син Стојан 

рођен је 1912. године, па кћерке Стојанка, која 

је преминула у својој четрнаестој години живота, 

Ружица, која је умрла као беба, Миља рођена 1922. 

године, и синови Ненад 1924. и Предраг–Дража, 

1926. Два детета су умрла не дочекавши ни да им 

надену имена. Пред Други велики рат Ненад је 

завршио аутомеханичарски занат, постао је калфа у 

лесковачкој аутомеханичарској радионици Беговића. 

Због тога су га 1941. године ангажовали 

Немци да ради у њиховој ГК Мот радионици за 

сервисирање тенкова, борних кола и камиона. 

Овакав швапски сервис постојао је и у Милану, а 

служио је за потребе војске под командом генерала 

Ромела која се борила на врелом афричком фронту. 

Инжињер Вили био је управник обе радионице, па 

је путовао авионом с једног на други посао. 

У Житном Потоку, осам километара удаљеном 

од Средњег Статовца, општинском месту, партизани 

су с пролећа 1942. године убили Светислава 

Ђорђевића и његову супругу. Он је био предузимач 

и имао је прелепу кућу у Београду, али се склонио 

у родно село због рата. Тада су убијени и Веља 

15

Ђорђевић, председник општине, трговац, стар 

педесетак година, и Манча поштар, млађи човек из 

Житног Потока. Божа Цар, крштени кум породице 

Ристић, земљоделац из Старог Села, страдао је од 

комунистичке црне тројке. А у сеоској воденици у 

Горњем Статовцу, под окриљем ноћи, револуционари 

тих дана убијају Ковачевиће, оца и сина 

старог четрнаест година. Сви су сахрањени на 

својим сеоским гробљима. Биле су то прве жртве 

комунистичког терора у овом крају које је по 

народном приповедању извршио партизан Гавра 

Чех, за кога се, тек, касније дознало да је крио 

своју националну припадност − највероватније је 

био Хрват. И сам топлички револуционар Ратко 

Павловић Ћићко био је затечен свирепим убиствима 

у општини Житни Поток, али није кажњавао 

извршиоца ових злочина. Ова убиства мобилисала 

су локално становништво на чување ноћних стража 

и самозаштиту. У статовачкој основној школи било 

је седиште наоружаних Топличана, које је предводио 

ђенералштабни капетан Божа Ивановић, отац 

књижевника Ивана Ивановића, родом из Житног 

Потока, који се због рата склонио у родно село. 

Божа је био веома способан и јак стратег. Није 

одавао пред народом своје војничке способности, 

јер је био изузетно скроман. Његово основно опредељење 

као војника у тим драматичним данима 

било је избегавање братоубилачких сукоба. 

Његова супруга се звала Миља и била је 

учитељица. Браћа Ристићи, Стојан и Предраг– 

Дража, приступили су Другој топличкој бригади 

под командом Боже Ивановића, коју је народ звао 

Дражићевци. 

Партизани су ускоро напали статовачку школу. 

Била је ноћ. У кућу Тасе Ристића, сећа се његов 

16

син, који је тада имао седамнаест година, банули су 

партизани, вичући: ''Пали лампу, пали лампу''. 

Домаћину су, том приликом, пронашли пиштољ и 

одузели га, а све мушкарце затечене у кући извели 

су у центар села, где су револуционари уз претњу 

оружјем привели преко педесет мушких глава из 

Статовца, од седамнаест година па до дубоке старости. 

Милош Манојловић, партизански руководилац, 

обратио се народу: ''Нека изађе Таса Ристић''. 

Њему је наредио да однесе поруку Дражићевцима 

који су били у школи да се предају. У 

супротном, запретио је повишеним гласом, показујући 

руком на окупљени народ: ''Затворићемо их и 

спржити све''. Таса је одмах однео поруку, али су 

устаници одбили да се предају. Партизани су 

наставили са оружаним нападом на школу све до 

сванућа. Тада је пала још једна жртва комунистичког 

терора. Био је то поручник Мића Симић, 

заменик капетана Боже Ивановића. Он је био 

родом из Горњег Статовца, где се и склонио почетком 

рата. Пред зору су партизани обуставили 

напад на школу и повукли се у шуму. Окупљени 

народ се тек тада могао вратити својим кућама. 

Сутрадан је сахрањен поручник Мића Симић у 

свом родном селу. Њему је породица подигла 

надгробни споменик тек после Титове смрти. Овај 

обелиск је убрзо по постављењу полупан, а људи 

који су учествовали у подизању споменика су 

ригорозно ислеђивани и кажњавани. Рабаџију 

Александра Симића Пека, који је од прокупачке 

железничке станице превезао на својим колима 

споменик који је стигао из Београда, милиција је 

језиво малтретирала. Поручник Мића Симић био је 

последња жртва комунистичког терора у овом делу 

света до пред крај рата 1944. године. Божа Ива- 

17

новић је истрајавао у својој стратегији да престане 

братоубилачки сукоб, а комунисти нису више 

смели да ударе на, сада већ организован народ, или 

Другу топличку бригаду. С јесени 1944. године, 

Божа Ивановић доноси своју до тада најтежу 

одлуку, да са својом народном војском пред надолазећим 

комунистима одступи из родног краја у 

правцу запада. Браћа Ристићи, којима се у току 

1943. године придружио и Ненад, тада крећу на 

више стотина километара дуг пут. На Митровдан 

су били у Ивањици, а на светог Аранђела у Пљевљима. 

Дрину су прешли преко висећег моста кога 

је начинила пољска стража, код села Дрињаче у 

близини Вишеграда. Било је веома хладно. Река се 

прелазила по мрклом мраку преко импровизованог 

мостића који је високо лебдео над речним коритом. 

Кад се претоварени коњ уплаши и заљуљан 

стровали с мостића у понор још дуго се чека да се 

обруши у воду. Одатле су наставили пешачење по 

снегу, без предаха, до Зворника. Колики је био 

њихов премор, сећа се Ненад Ристић, који је тада 

имао двадесет година, да је једне ноћи у Зворнику, 

тражећи себи место да одмори душу и предахне, 

заспао дубоким сном у некаквим јаслама за стоку. 

Око врата је имао две торбице са три краваја. Пробудило 

га је у мрклом мраку лизање муле која је 

појела два краваја из торбице. У Хан Пијесак преморени 

Топличани стижу пред Божић, по дубоком 

снегу, и тамо затичу мноштво војника. Ту ноћ, на 

брду изнад вароши запалили су ватре, на растојању 

од петнаестак метара, крај којих се грејало по 

десетак људи. Стојан Ристић, око пола ноћи, дошао 

је из штаба и упитао: ''Имате ли шта за јело''. Ненад 

је брату испричао како му је прошлу ноћ мула два 

краваја појела, а оставила један. Било је то све што 

18

су изгладнели Топличани имали од хлеба крај ове 

ватре. Стојан је ломкао залогај по залогај од краваја 

док га није поделио премореним земљацима. 

Десетак минута касније непријатељска граната 

испаљена из минобацача пала је крај њих. Шрапнел 

је погодио Стојана у грло. Он је следеће ноћи подлегао 

ранама. Пољска стража на тражење Боже 

Ивановића није могла да помогне рањенику, јер 

нису имали никаквих лекова. Браћа Дража и Ненад 

успели су да тешко рањеног брата Стојана, последњег 

дана у његовом животу, извуку на коњу из 

Хан Пијеска, у колони одступајућих војника, до 

Власенице. Ту ноћ Стојан је издахнуо, око поноћи. 

У Власеници на сеоском гробљу, у плитко ископаној 

раци, ужурбано је сахрањен. Имао је 

тридесет две године. За свог брата Ненада Стојан је 

био велики ауторитет, највећи после оца. 

Одступање Топличана после Власенице било је све 

теже. Браћу Ристић и неколико њихових земљака 

заробили су Немци код Завидовића. Капетан Божа 

Ивановић са једним делом својих војника није био 

заробљен. Успео је да утекне Немцима. Ненад 

Ристић од тада њему и преосталим саборцима 

заувек губи сваки траг. У Завидовићу је са чика 

Нешом у логору било затворено преко сто 

заробљеника, до Божића, а потом су их Немци 

возом транспортовали за Грац. У Славонском 

Броду на железничкој станици док су чекали воз за 

логор један усташа је покушао да их побије 

бомбама, али их је спасио немачки војник који их 

је спроводио у логор. У Хрватској, док се воз 

кратко задржао на једној штацији, младић из села 

Бреговине код Житног Потока на кратко је сишао 

из вагона и више се никада никоме није јавио. По 

доласку у логор, Јужни и Северни, у Грацу, најпре 

19

им је организовано купање. Ненад је тада видео 

своме брату на леђима поцрнеле флеке – ране од 

вашака. 

− Нешо, ти си као живи костур − рекао му је 

после купања један од ратних другова. 

Сутрадан је Ненад Ристић први оболео од 

пегавог и трбушног тифуса. Предраг Дража Ристић 

и остали Топличани разболели су се следећих дана. 

Лечила их је Соња Украјинка, која је била заробљеник 

као и они. Она је остваривала контакт 

између болесне браће који су били раздвојени по 

логорским баракама. Савезничка бомбардовања 

била су свакодневна. Бомбе су падале на варош, а 

18. фебруара 1945. године као колатерална штета 

са лица земље нестала је Нешина логорска барака. 

Он је после силног удара бомбе у непосредној 

близини бараке са својим лежајем летео дванаест 

метара у даљ. Од петнаест болесника из бараке 

тројица су погинула, а било је и рањених. Чудом 

Божијим, Ненаду је само малић прст на руци био 

лакше окрзнут. Топличане и све остале логораше 

из Граца ослободили су Руси 9. маја 1945. године. 

Кад је логор расформиран Ристићи су пошли 

кући, а њихов десетар Бранко Станковић, комшија 

из Статовца, упутио се у супротном правцу, ка 

Бруку. Он је свој животни пут наставио у Америци. 

Од Граца до Цеља Топличани су путовали возом, у 

сточним фургонима. Овде су морали своје путовање 

да наставе пешице. Један наоружани бугарски 

војник покушао је да опљачка браћу Ристић. 

− Милан Топлодолски, директор гимназије у 

Софији, наш је чича – прозборио је Ненад. 

– Даскал ми беше – одговорио је Бугарин и 

пустио их. 

20

Спасли су се Бугарина, али од једног младог 

партизана нису. Он је Ненаду наредио да се изује 

да би му узео енглеске цокуле, које је Ненад успео 

за цигарете да купи од једног Швабе у Грацу. Чика 

Неша је наставио путовање бос. Од Цеља до 

Сремске Митровице пешачили су дванаест дана. У 

колони повратника из нацистичких логора било је 

мноштво људи. Пешачење са успутним призорима 

мртвих младића мобилисаних за борбу из топличког 

и моравског краја, и њихове по пољима 

крај друма разасуте скромне одеће, нису били 

реткост. У Загребу их је препознао партизан Ђорђе 

Вуковић из села Богојевца код Средњег Статовца: 

− Аха, сад сте наши. Руке у вис Дражићевци − 

заповедио је. 

− Идемо из заробљеништва, брате − отело се 

Топличанима. 

Партизан се, на трен, предомислио и пустио их 

да наставе пут. Није их пријавио властима. 

Пешачење је завршено у Сремској Митровици, 

где су своје путовање наставили возом, преко Београда, 

до Дољевца. 

У родном крају прва их је препознала 

Марица, сестра Бранка Станковића. Она је копала 

кукуруз у њиви крај пута, па кад их је издалека 

угледала затрчала се ۥк њима: 

– А, где је мој Бранко ? – изустила је преморена 

од трчања, док је погледом још међу њима 

тражила свога брата. 

Тако су Предраг и Ненад почели да одговарају 

на многа питања која су им тих дана постављана у 

завичају. Првог дана по повратку кући, у њихово 

двориште стигла су тројица партизана и двојица 

комунистичких активиста да их воде у ОЗНУ у 

Житни Поток. Ненад се таман био окупао, па је на 

21

главу ставио шубару остраганку и не слутећи 

колико му је то лош потез. Три дана су браћа 

Ристићи са још дванаесторицом земљака – повратника 

из немачког заробљеништва провели у Житном 

Потоку, да би свој страдалнички пут, у правцу 

Свете земље, наставили у прокупачкој и куршумлијској 

ОЗНИ по петнаест дана. Из града, који је у 

старо доба био седиште светосавске белоцркванске 

епископије, у пратњи партизана наоружаног машингевером, 

возом су спроведени у Лесковац. 

Лесковачки затвор био је препун. Браћа Ристић 

затворена су у зграду Социјалног осигурања. Ненад 

је саслушаван сваког дана јер су га комунисти 

запазили по шубари, која им је била асоцијација на 

четништво. Било је то време када су комунисти под 

оружјем носили на главама титовке. Стоички је 

поднео своје страдање спреман на најгоре: ''Убијен 

у покушају бекства'' или нешто слично, врзмало му 

се по глави. Предраг Дража није издржао − 

разболео се психички. Ненада, убрзо, премештају у 

срески затвор, а Дражу не. Тих дана је објављена 

амнестија. После месец дана проведених у 

лесковачком затвору Ненаду је саопштено да је 

слободан. Предраг је био четири месеца у 

Лесковцу, па су и њега пустили кући 1946. године. 

Комунистички истражни поступак био је завршен. 

Браћа Ристићи нису имали на својој души никаквих 

дела која би их теретила пред судом. Ненад је, 

убрзо, отишао на трогодишње служење војног рока 

у Словенију. После осам година изгубљених у 

ратном вихору и Титовој армији Ненад Ристић је, 

заувек, отишао из родног краја и запослио се у 

Крушевцу, 1950. године. 

Таса и Предраг су, тих година, брутално 

приморавани да уђу у СЕРЕЗЕ. Један удбаш је 

22

Дражи, у чаиру, гурао цев од пиштоља у уста 

претећи: ''Ти одржаваш везу са четницима''. Тројица 

Дражићеваца одбили су да се предају комунистичким 

властима. Били су то: Добрица Симић 

из Горњег Статовца, Чапрић из Арбанашке, и још 

један одметник од комунистичке власти коме се 

чика Неша није могао сетити имена, док смо наш 

разговор приводили крају. Топлички послератни 

хајдуци–одметници од нове власти скривали су се 

по оближњим шумама све до почетка шездесетих 

година. Тада су комунисти успели и последњег 

краљевог војника, који је држао своју предратну 

војничку заклетву, да ликвидирају. 

Таса Ристић умро је 1960. године, а његов син 

Предраг Дража 1979, у својој педесет другој години 

живота. 

Село Статовац тридесетих година прошлог века 

имало је преко сто ученика у четири разреда основне 

школе. Овде су на наставу долазила деца из 

Ђуревца, Богојевца, Власова, Пролома, Горњег 

Доњег и Средњег Статовца. Данас у Статовцу нема 

ђака. Школа у којој су за време рата вођене братоубилачке 

борбе стоји напуштена. 

После разговора са чика Нешом отишао сам у 

цркву. Најпре сам упалио свеће за покој душа 

погинулих Топличана, а онда сам ушао у олтар и 

узео Пролог да читам. На моје велико изненађење 

сазнао сам да је тог дана спомен свете Евталије. 

Она је рођена на Сицилији у незнабожачкој породици. 

Живела је са мајком и братом. Као девојка се 

крстила заједно са мајком. Брат је, претећи им, 

најоштрије осудио њихов поступак. ''Хришћанка 

сам и не бојим се смрти'', рекла му је смирено 

његова сестра, света Евталија. Рођени брат, разја- 

23

рен демонском силом, погуби тада своју сестру 

тако што јој главу одруби мачем. 

24

+ + + 

После изласка из штампе Топлих суза до руку 

ми је дошла књига Луке Степановића, Успомене 

једног Равногорца. Лука је рођен у топличком селу 

Гргуре 1929. године. У том селу је мој отац био 

свештеник од 1968. до 1986. године. У гргурској 

порти ја сам се играо као дете крај споменика 

Кости Војиновићу и свештенику Димитрију 

Димитријевићу и њиховим саборцима у једином 

оружаном устанку на тлу поробљене Европе из 

Првог светског рата − Топличком устанку. Лука 

Степановић пише: ''Отпор који су Равногорци 

пружили комунистичком поробљавању Топлице од 

средине 1944. године па до средине 1947. године не 

може се другачије назвати до Други топлички 

устанак. Док је читава Србија под налетом 

совјетске и бугарске армије морала да призна пораз 

и да прихвати комунистичку власт, слободарска и 

устаничка Топлица је наставила да се бори. 

Комунистички фељтонисти признали су да је 1945. 

25

године у шумама Топлице у јединицама 

Равногорског покрета било преко хиљаду људи'' (н. 

д., стр. 90.). Други Топлички устанак био је исте 

судбине као први. Устанички прваци су поражени 

и сурово кажњени. Лука је са својим саборцима 

био заточен у нишкој тврђави. ''Следеће ноћи чула 

се вика по ходницима, настала је некаква гужва. 

Препознао сам глас Милована Каличанина кога су 

водили на погубљење. Викао је да је тврђава 

одјекивала:''Живео краљ Петар II Карађорђевић! 

Живео ђенерал Дража Михаиловић!'' После два 

дана хвалио се један стражар Циганин како је убио 

Милована Каличанина и Васу Марковића маљем! 

Комунисти су у прво време изводили осуђенике на 

стрељање ван града, па се дешавало да им понеко 

утекне. Зато су променили начин убијања. У Нишу 

су убијали маљевима у затворском кругу, ударац 

маљем у главу није имао шансу нико да преживи. 

Размрскане лешеве затвореника су товарили у 

камионе и терали их негде у околину Ниша. Тако је 

само честити српски домаћин Сава Каличанин из 

Стубла подарио Србији пет мушких глава! Та 

сцена се понављала из ноћи у ноћ, почињала је 

негде око поноћи и трајала до пред зору. По 

јауцима смо могли да оценимо колико је људи 

сваке ноћи убијано маљевима'' ( н. д. стр. 80.). 

Лука је имао дванаест година када се у Гргуру 

септембра 1941. године појавио: ''познати партизански 

командант Никодије Стојановић Татко са 

групом од петнаест бораца (народ га је звао Тресоглавац 

због подрхтавања главе). Запалио је општинску 

архиву, организованом хајком прикупио 

тридесетак мештана у једну учионицу основне 

школе и одржао говор. Био сам међу присутнима и 

чуо комунистичко обећање о ослобађању сељака од 

26

пореза, о слободи збора и договора и да ће они 

створити најбољи од свих светова. На подијуму 

учионице поставио је крст величине једног метра и 

демонстрирао присутнима како се постаје партизан. 

Најпре је пљунуо, а затим згазио крст. 

Уместо одушевљења присутних завладао је мук, а 

подрхтавање његове главе и тела улило ми је 

грозан страх да ми је требало више недеља да се 

ослободим ове сцене'' ( н. д., стр. 26.) 

Лука је имао петнаест година у јесен 1944. 

године кад у Гргуре ''пристижу партизани и успостављају 

своју власт. На силу мобилисани младићи 

им чине главнину војске, а главешине се возе џиповима, 

добијеним од Енглеза, који се муком пробијају 

кроз сеоско блато. Добро се сећам како је изгледало 

кад су војници дошли да нам узму последње 

свињче које смо имали у амбару. Ђула се држи 

подаље, а на челу војничке десетине један омршави 

младић са бубуљичавим лицем и кожним качкетом. 

Мајка се испречила пред војнике, не да свињче! 

Каже им како има деветоро деце и не може да 

дозволи да она помру од глади. Моли, запомаже, 

одупире се. За то време, узнемирена свиња скичи у 

обору, као да предосећа блиску смрт. Онда је вођа 

те пљачкашке банде ударио мајку кундаком у груди, 

тако да је одлетела уназад два-три метра и пала 

на ђубре. Партизани хватају свињче, везују га конопцем 

и одводе га из наше авлије. А за то време 

њихов вођа, који је готово усмртио мајку, издаје 

нам потврду о реквизицији (са којом смо могли да 

се сликамо, јер никад није постала наплатива)! 

Ставио на колено комесарску кожну торбу, извадио 

из ње нотес и мастиљавом оловком, коју је предходно 

лизнуо, пише. Док сам гледао ту сцену био 

сам избезумљен. Стискао сам песнице до бола, гри- 

27

зао усне до крварења, грозничаво размишљао шта 

да радим. У подруму сам имао један скраћени бугарски 

карабин и без сумње бих га употребио, али 

нисам имао муницију за њега. Војник исписује потврду 

о реквизицији свиње, даје ми, док моја мајка 

лежи у ђубрету и куне га да чује цело село. И данас 

чувам ту потврду, на њој потпис: Батрић Јовановић 

(тај човек је доскора био народни посланик републичке 

скупштине, у међувремену променио веру, 

почео је да се крсти, од великог комунисте постао 

велики Србин! Он, који је кундаком премлаћивао 

српске мајке, који је пустошио Србију, остављајући 

децу без хране, сад нам преко ТВ екрана држи лекцију 

из Српства!)―( н. д., стр. 46.) 

Следеће године, Лука је уписао пети разред 

куршумлијске гимназије, која је почела са радом 

почетком фебруара. Овде организује Равногорску 

омладину у илегали. Но, у исто време у школи је 

организована и скојевска група у којој је деловао 

Драгољуб Мићуновић( н. д., стр. 50.) 

Лука још није био пунолетан када је у Нишу 

осуђен на десет година строгог затвора и депортован 

у Сремску Митровицу. Исту казну тада је 

добио: ''сапатник из околине Крушевца. Његова 

кривица била је што није пристајао да стреља осуђене 

на смрт при штабу Двадесет прве дивизије у 

Нишу'' ( н. д., стр. 84.) У Сремској Митровици Лука 

је упознао осуђеника Милана Маринковића из села 

Бргула код Уба. ''Спавао је са моје леве стране. 

Понашао се веома необично. Повремено је губио 

свест и ходао нестабилно. Покушавао сам да 

разговарам са њим, али је био неразговетан и 

нејасан. Говорио је неповезано. Тек после много 

година, сазнао сам његову судбину од адвоката 

Александра Милића из Београда. С њим сам се 

28

упознао у осуђеничкој болници. Александар ми је 

испричао следеће: као младић Милан Маринковић 

се заљубио у сеоску лепотицу Веру. Она је била у 

свему изузетна, на сеоским саборима и вашарима 

увек прва. Милан је био младић из богате сеоске 

породице и допао се Вери. Но, у Веру се заљубио и 

абаџијски радник Александар Ранковић из Дражевца 

код Обреновца. Ривалство је међу њима трајало 

прилично дуго. На крају се Вера одлучила за 

Милана и узели су се уочи рата. Милан је за време 

рата био постављен за команданта села и никоме 

није нанео никакво зло. Напротив, настојао је да 

заштити сељаке и да им олакша положај у условима 

окупације. Међутим, почетком 1945. године 

Милана је ухватила београдска ОЗНА и подвргла 

га великом мучењу. Као последица те тортуре, 

остала је код њега инвалидност, како физичка тако 

и психичка. Иза свега тога стајао је Титов генераллајтнант 

Александар Ранковић, министар унутрашњих 

послова у влади ФНРЈ. То је била његова 

освета што се Вера приклонила другом. Сирота 

Вера, морала је да се понизи и да моли комунистичког 

силника, који је некада пузио крај ње, да 

поштеди живот њеном мужу. Први полицајац се 

''смиловао'', па је Милан добио само десет година 

затвора. То је овог несрећника дотукло, тешко је 

ментално оболео'' ( н. д., стр. 86.) 

Лука Степановић живи на Авали. Има осамдесет 

и две године. На Светог Саву мој отац се чуо 

са њим телефоном. 

− Не кајем се због свог страдања − рекао је тада 

Лука − да није било наше жртве не би данас ни 

било слободе у Србији. 

Мој отац је познавао Лукиног оца Обрада Степановића 

− био му је парохијанин. Овај угледни 

29

домаћин, повучен из јавног живота, славио је 

светог Луку. Сахрањен је на гргурском гробљу, 

крај Цркве светог Јована Крститеља, недалеко од 

споменика војвода Косте Војиновића и попа Мите 

Комите, и свих бораца Топличког устанка. 

30

+ + + 

Срби вековима радо путују у Свету земљу. 

На светог Стевана, 9. јануара 2007. године, служио 

сам Свету литургију са новорукоположеним 

ђаконом Верољубом Благојевићем из села Пољаци. 

После службе поклонио сам му Топле сузе на путу 

за Јерусалим, јер се у књизи помиње његов прадеда 

Станисав који није успео, у току рата, као 

сеоски кмет да спаси главу свога рођеног брата 

Стојана Благојевића, кога су погубили Бугари са 

групом Срба, на оном истом месту, где су у 

средњем веку страдали војвода Пријезда и његова 

верна љуба Јелица. На светог Стевана, 9. јануара 

1943. године, ђаконов деда Живота, који је тада 

имао шест година, последњи пут је видео свога оца 

као затвореника у Крушевцу: 

− Мајку и стрица Бугари нису пустили да уђу у 

логор. Они осташе на капији старе касарне, а мене 

један војник уведе у велику просторију пуну забринутих 

људи. Седе на поду ослоњени леђима о го 

зид, ћуте и чекају. Отац, кад ме виде, притрча и узе 

31

ме у наручје, па ме пољуби, а ја му рекох оно што 

су ме научили мајка и стриц да му кажем: „Не 

брини―. 

Ђакон ми се, најпре, захвалио на поклону , а 

онда је испричао како је слушао од покојног студеничког 

архимандрита Јулијана овакву басну: 

− Крене миш за Јерусалим, а остале животиње 

стану му се ругати како он никад не може стићи у 

свети град. Миш онда рече: ''Мени ће бити лепо и 

да умрем на путу за Свету земљу''. 

32

+ + + 

Како су некада поштоване хаџије у Крушевцу 

сећао се др Чедомир Д. Марјановић, у својој књизи 

Крушевац историјско културни преглед од постанка 

до данас, Београд, 1934. године: ''Хаџије су 

обично одлазиле на месец, два, пре Ускрса преко 

Ниша и Солуна сувим, па онда лађом до Јафе, а од 

Јафе са камилама преко горе Ливана у Јерусалим. 

Враћајући се из Јерусалима ударили би на Свету 

гору, походили Хиландар и оданде преко Солуна 

враћали се у свој завичај. Код куће се око њих 

скупљало стотинама слушалаца, и они су причали 

шта су видели и шта су доживели.'' Др Чедомир 

Марјановић се на садашњост пожалио: ''Нема ни 

хаџија, Јерусалим је заменио Париз. Кад се неко 

врати из Париза окупљају се око њега, као оно 

некада око хаџије који се вратио из Јерусалима. И 

он им прича, прича и тражи све интимније друштво, 

да им све исприча шта је видео и чему се 

дивио. У Паризу цвета наука, цвета уметност, тамо 

33

се живи, живи и дању и ноћу, али је лепше ноћу 

него дању''. 

Осамдесетих година прошлог века, у доба 

владавине комунизма у Крушевцу, један хаџија је 

после свог путовања у Свету земљу више дана 

саслушаван у СУП-у. Фотоапарат и видео камера 

који су тада одузети у полицији овом Крушевљанину 

никада му нису враћени. 

Свети исповедник Доситеј Загребачки, до 1933. 

године епископ нишки, а после први српски митрополит 

загребачки, био је хаџија. Он у календару 

Вардар за 1932. годину пише: ''И после Светог 

Саве многи су наши великани, политички и 

црквени, тежили Светој земљи. Најзанимљивији, 

најдрагоценији документ наше чежње ка Светој 

земљи јесте добро сачувани Манастир светог 

Арханђела Михаила у светом граду Јерусалиму. Он 

је само неколико стотина метара удаљен од највеће 

светиње овога града − Гроба Господњег. Он је наш, 

јер га је основао српски свети краљ Милутин 

Немањић. Цар Душан је овај манастир богато 

обдарио. Ми се нисмо никада њега отказали. Па и 

они који га сада држе, веле да је ово српски 

манастир. Чуло се, недавно, да се око њега, нашега 

манастира, погађају са јерусалимском патријаршијом 

Румуни из Краљевине Румуније и Грци из 

Еладе. А ми? Велики простор заузима овај наш 

манастир. У зградама манастирским могао би велики 

број наших калуђера настанити се, велики 

број наших хаџија могао би гостовати. Шта би се, 

пак, још све могло овде дозидати тешко је и говорити, 

јер они који овај наш манастир нису видели 

не би поверовали... Свети краљу Милутине опрости 

нам, и моли се Богу за нас!'' 

34

Топле, молитвено-мученичке, сузе које на свом 

путу ка Јерусалиму излише преци потопиле су 

одавно све наше путне правце ка светом граду. То 

нас није зауставило да у прошлом веку највише 

путујемо, сузним – воденим путем, до Свете земље. 

Дубоко испод површине српског сузног мора, 

на дну, гробови предака – мученика попут изобата 

или српске Крмчије управљају и данас нашим бродом 

на хаџилуку. 

35

+ + + 

У првом издању Топлих суза, 2002. године, 

објављена је повест о Топличанима руског порекла, 

који су избегли од комунизма у својој земљи, али 

их је он сустигао три деценије касније у Србији. 

''Антоније из Горњег Барбатовца, који је живео као 

молитвеник на обали Црвеног мора, после земљотреса 

на Копаонику, посла благослов за обнову 

Цркве светих цара Константина и царице Јелене у 

Барбатовцу, уз молбу, да се у цркви на проскомидији 

непрестано помиње његов деда. У писму је 

пророчки предсказивао да ће комунизам пасти и у 

Србији. Молио је да тада Топличанину који ће на 

челу побуњеног народа срушити црвену пошаст 

предамо свилену торбицу са земљом и сољу. (У 

Византији је приликом крунисања царева у Светој 

Софији патријарх стављао круну на главу владару, 

а у руке му предавао свилену торбу испуњену 

земљом са гроба еда би се и цареви сећали смрти, 

избегавали сваку гордост и били смирени.) 

36

Антоније је молио да у торбицу за владара додамо 

и мало земље са гроба оца Илије Симића, 

убијеног барбатовачког пароха, и делић његовог 

порушеног надгробног споменика. 

– Господе, подај ми сећање на Црвено и 

Мртво море – нека изговори први српски антикомунистички 

владар у својој заклетви пред народом''. 

Алузија на премијера Зорана Ђинђића, по оцу 

Топличанина из подјастребачког села Прекопуце, 

је јасна. 

Годину дана касније, 9. марта 2003, он је убијен 

пред зградом Владе Србије. Ово убиство је још 

један наставак Топлих суза на путу за Јерусалим. 

Пред одлазак у Свету земљу Зоран Ђинђић се 

поклонио у гргурској порти споменику војводама и 

борцима Топличког устанка. 

37

ТОПЛЕ СУЗЕ НА ПУТУ ЗА ЈЕРУСАЛИМ 

38

1 

– У старо доба крсташка војска на путу за 

Јерусалим прође кроз Србију. У Нишу је дочека 

Стефан Немања и указа јој све почасти − 

приповедао ми је, пре него што пођох у школу, 

деда-Момчило, највећи праведник и боготражитељ 

од свих људи које упознах у свом 

животу. 

Народ је немо посматрао оружану силу састављену 

од свих народа Европе. 

– Е, то је војска, бато! А не ови наши, бе − 

прослови један Бугарин усред Ниша кога после 

два дана пронађоше удављеног у Нишави с 

парчетом коже у џепу на којој је писало: „Господ 

даде, Господ узе, нека је благословено име 

Господње". 

Крсташи су имали обичај да из сваког места 

кроз које прођу узму шта им се свиди за успомену. 

Тако су настала војничка Acta sacrorum–рaтничке 

збирке ситних предмета с пута ка Светој земљи. 

Једно погрешно веровање уселило се у душе 

европских витезова: наши сувенири с похода на 

39

Јерусалим, изложени на Гробу Господњем, спасиће 

свет којим смо прошли. Европски крсташи по 

изласку из Ниша закрстише у неколико путних 

праваца по Балкану да сакупе што више успомена. 

– Овој земљи је спасење увек потребно– 

објасни учени папски изасланик својој духовној 

деци нови начин путовања и крену с најбољим 

ратницима ка Топлици. Крсташи овде прикупише 

толико сувенира да су морали направити дужи 

предах, у три села, како би средили своја Acta и 

предахнули од умора. Када су полазили, нису 

могли да одоле а да не поведу са собом из сваког 

села по једног дечака од седам година. Дечје 

родитеље убеђивали су да је то за добро свих 

и спасење света. Нису крили ни своје изненађење 

због дечије изразите лепоте и мудрости, 

коју нигде на свом дугом путу не нађоше такву. 

Плач родитеља не надјача погрешно веровање 

војника и глас њиховог духовника: 

– Будите поносни! Ваша деца, од сада, део су 

Европе. Амин! 

Три дечака више нису имала гласа од силног 

плача по хладном дану. Напуштајући родни крај, 

нестајући пут Косова поља, дечаци су били 

нестварно неми док су им сузе текле низ хладна 

лица, а трепавице се лепиле за промрзле образе. 

Топле сузе на лицима дечака заувек се урезаше у име 

њиховог завичаја, који се по њиховим од суза топлим 

лицима утврди као Топлица. 

Село у коме су логоровали Немци доби име 

Барбатовац. Месту у коме су заноћили Шпанци 

остаде име Спанце, а ономе где су били Мађари – 

Кашевар. 

40

2 

У првој половини XX века Немци су у два 

наврата боравили у Барбатовцу. Пред други 

долазак стране војске свештеник у селу био је Илија 

Симић. Он је гајио сећање на Први светски рат, 

који је добро запамтио у родној Пећи. Волео је 

пчеле и писање. У часопису Преглед Епархије 

нишке, 1938. године, објавио је с фотографијом животопис 

свог претходника на парохији и земљака: 

Житије свештеника Димитрија Димитријевића, поп- 

Мите Комите, војводе Топличког устанка. Ово дело 

после више од пола века у Топлим сузама на путу за 

Јерусалим има своје друго издање: 

,,Отац Димитрије рођен је у Ђаковици, између 

Призрена и Високих Дечана, у породици Димитријевића, 

која је Србима у Ђаковици увек била 

пример у родољубљу, путоказ да се издржи до 

краја и поднесе терет турскога ропства. Није било 

лако одржати се Србином у Ђаковици и још 

пружати пример осталима да не поклекну. Арнаутски 

коленовићи, одметнути од царског закона, 

41

стално су одржавали страх и трепет над целом 

околином с јаким качачким бандама. Затварајући 

царску власт – пашу у конак, а војску у касарне – 

стављали су цео подримски живаљ на милост и 

немилост својој обести. Али се народ, ипак, 

довијао. Код црквице, допола у земљу сабијене да 

се служба на сокаку не би чула, недељом и 

празником трговци, дућанџије и мутавџије, бледи 

и испијени од вечитог страха, храбрили су једни 

друге и с великим поверењем и оданошћу окупљали 

око својих ћутљивих и брижних првака. 

У таквој средини поникао је поп-Мита. 

Бистар и окретан, стална је брига својих на дому. 

Послали су га у призренску богословију да учи и 

јуначи се. Другове је имао са свих страна: из 

Црне Горе, Србије, Маћедоније и Босне. Слушао је 

њихове приче о народном животу. Слушао и уздисао. 

Ту, у богословији, огрејао се и подигао духом 

да више никада покуњено ропски не прође, па 

постаје и остаје заточник Србадије и слободије. 

Када је завршио Богословско-учитељску школу 

коју је основао архимандрит Иларион Весић, 

увидеше његови родитељи да он не зна, нити хоће да 

зна, за увијање и подилажење Турцима. Сербез и 

изазивачки кретао се по турској касаби. Око му 

није трепљало од арнаутске мартинке. На једвите 

јаде га је његов стриц и учитељ Трифа Димитријевић, 

наставник богословије, довитљиви ђаковичко-призренски 

првак, наговорио да бежи из огња 

јер је осећао да неће дуго службовати ако остане међу 

својима. 

Тако је Димитрије у Санџаку постао учитељ. Али 

и овде, убрзо, дође Мујо да му се натреса, а он, ни 

пет ни шест, хитро, како је само могао да потрчи, 

упаде у разред за брешку. Мујо кад је то видео 

стаде бежати тако брзо, да је, тек, у суседном селу 

застао и одануо: 

42

– Виђи крмекога сина! Ху, људи, у турскоме 

царству, па готово погибох од крмка! 

Ко зна шта је радио до Врања. Ту се мало 

задржао, с друштвом походио обесне чауше и разуларене 

балије по нашем југу. Од тада му је и оно 

друго презиме Комита. Када се ,,заситио", кренуо 

је да ствара породицу. Запопљен је у Београду и 

послат на парохију у Сијеринску Бању где се састаје с 

чувеним поп-Ђорђем из Нахије пећке, који је, 

својевремено, спровео чету Лазе Кујунџића до Велике 

Оче. За овим је добио парохију барбатовачку у 

Топлици да је ближе Преполцу. 

Причали су старији људи, у парохији Барбатовачкој, 

о поп-Мити: 

– Пргав и љут, мало напрасит, ко му нарав 

зна, лако га подноси. Кад му љутина прође, 

мек и добар, као други човек. Сув и коштуњав. 

Брз, као олуја. После службе, код Цркве, готово 

стално, бацао је камена с рамена. Погађао у 

нишан с једним оком као ретко ко. Друго му је 

око било стаклено. Чик мајци да је смела која 

жена да прича у цркви кад он служи. Уочи 

1912. године неколико пута је прелазио границу 

с друштвом. У рату 1912. године предводио је 

један четнички одред. Катастрофалну 1915. 

годину дочекао је у Барбатовцу, где је и кућу 

подигао. Изела би га срамота да бежи и да 

оставља народ без икакве заштите. Дочекивао је 

и испраћао бежанију као да су му сви својта и 

кумови. Престоничко друштво „Обилић" оставило је 

код његове куће тешку златом извезену заставу и, 

благодарећи њему и његовој попадији, ова је 

драгоценост сачувана иако му је дом и све у 

њему, до кашике, изгорело. 

Отац Димитрије дочекао је непријатељску 

војску храбро и поносно. Надао се на хришћанску 

43

и јуначку увиђавност, на словенско братство. Али, 

вређање и унижавање повратише му дане ђаковичке 

шкипетарије. Јекнуо је и тврдо се покајао што није 

с друговима кренуо кланцима албанске Голготе. 

Окупатори разабраше за његову кондуиту. У Горњем 

Паничереву код старе Загоре ставише га 

Бугари под стражу и присмотру, али им то није 

помогло. Поп-Мита најпре изудара једног колегу што 

торбарењем по логору понижава чин и друштво. 

Затим, поред оружаних стража, на дан Велике 

Госпојине 1916. године, као вихор, дочепа се фегова 

и шума заједно с поп-Глишом и десетак храбрих 

сељака из Топлице. Све је подигнуто и пошло да га 

хвата. Знојави и поцепани старши, да би избегли 

срамоту, измислили су лаж: 

– Затепасмо га и тамо га заровисмо! 

Његови другови у логору у тишини га опеваше, а 

он, здрав, упртио брзометку, Фердинандову, с 

торбом фишека и из Бугарске стигао у Топлицу. 

Прво се у својој парохији јавио верној кући Миловановића. 

Ту је скинуо браду и све спољне свештеничке 

знаке да га не би распознали и да не би 

навукао мржњу и освету на верне му куће у 

парохији. Разабрао је за прилике и почео стари 

комитски посао: прикупљао најодважније, поносите, 

правичне и ољагане код окупатора. С њима је 

западао по путевима и сутескама, вршио жестоке 

обрачуне с арамијама. Улазио је страх у људе. 

Секнуше се крволочни фелфебери и цуксвирери. У 

сваком селу и засеоку, на слави и скупу, говорило се 

о поп-Мити, и храбрили се људи. По шумама се 

крстило и венчавало. Обретао се онде где нико о 

њему ни сањао није. Претио је пузавцима и издајницима 

да оставе занат, иначе ће његова да им 

суди. Изабрао је записничара и образовао суд, строг 

и правичан. Стизала су му писма и гласи са свих 

44

страна. Дарежљиви и свесни људи помагали су га 

својски: дуваном, опанцима и фишецима. Тврдицама 

је отимао. На састанцима договарале су се војводе, 

вршила се припрема, свуда су се пушке 

подмазивале. Бугарска Наборна рекрутна комисија 

покушала је да регрутује Топличане. Вешти 

кметови су укривали момке, а изводили старце. По 

школама, окупаторски учитељи фалсификовали су 

историју да би што брже однародили ученике. 

Бугарским свештеницима ни силом народ није 

прилазио. Ускомешало се. Пећанац је молио да се 

народ не подиже на буну јер нису имали чим 

ослобођени крај да бране. Нестрпљење је било 

велико: Ко зна кад ће српска војска Солунски 

фронт да пробије? Поп-Мита и Коста Војиновић, 

истоветници у свему, тражили су да се не стоји 

скрштених руку. Народ, не чекајући општу одлуку, 

ударио је на Куршумлију, коју је на јуриш 

ослободио од Бугара. Немајући куд, сви су ступили 

у акцију. Налетом, са свих страна, устаници су ударили 

на Прокупље и, ту, на прагу начелства, где је се 

непријатељ збио и утврдио, пао је у јуришу, с 

бомбом у руци, поп-Радивоје Вучинић, парох малоплански. 

Устаници су ослободили Топлицу, а да би се 

отворио већи фронт како непријатељ не би бацио 

сву снагу на једно место, сазнали су снагу у 

стајаћој војсци по околним окупаторским гарнизонима. 

Хитно се упућује поп-Мита да подигне 

устанак у Јабланичком крају. Помогао му је и 

одважни професор Радовић и у околини Лебана 

припремили су устанике. Раније одметнути су им 

пришли. Сакупљена је храбра чета с којом непријатељу 

зададоше тежак ударац. То се рашчуло и 

крај се запалио. Поп-Мита је подстицао личним 

45

примером на такмичење у јунаштву. Без одуговлачења, 

ударао је на околне окупаторске 

постаје. Непријатељу је силазило срце у пете, а 

онда је с јаким одредом кренуо на Лебане и 

заузео га.Цео Јабланички крај устао је на оружје. 

Видео је непријатељ, са свакојаком војском по 

околним гарнизонима, да неће моћи да одоли 

устаницима. У великом страху да се огањ устанички 

не разнесе по целој Србији, непријатељ је 

убрзано довукао, с фронта, целу дивизију. С 

неколико одреда Планинске дружине и македонских 

комита окупатор свом жестином удара на 

устанике, који чине узмахе за песму и причу. 

Као вазда у оваквим приликама, кад нема 

коморе и муниције, мора се назад. Али има храброг 

узмицања када се одступа корак по корак, а сваки 

метак чува за сигуран погодак. Војводе су с 

четама одступале ка планинама и беспућима и 

гледале да намаме тамо непријатељску војску, 

али се она није дала ,,на труле даске", већ је 

ударила на живаљ, села и насеља. Топлица и 

Јабланица, попаљене и попрскане крвљу, малаксавале 

су. 

Војиновић и поп-Мита удружише остатке 

одреда и зададоше добре ударце непријатељу: у 

забрану код цркве драгушке, близу села Лазаревца, 

на Каљаји и више цркве гргурске. 

Крајем месеца априла 1917. године, после 

једног жестоког обрачуна са окупатором на 

обронцима косаничких брда у Барбатовцу је 

запаљена кућа поп-Митина с покућанством и 

црквеном архивом. После спаљивања општине и 

парохије барбатовачке, код села Вишесела састадоше 

се последњи четници топлички. Поп-Мита 

рече Војиновићу да је вољан, с неколико најодважнијих 

другова, кренути за Солунски фронт. 

46

Он изабра друштво, а Војиновић написа писмо 

српској влади о Топличком устанку. Отац 

Димитрије, као добар познавалац југа, срећно се 

дочепао Шаре и с друговима приближио 

фронту. Али, лоше среће било је код поп-Мите: 

осетиле их мртве страже непријатељске и припуцале. 

И за трен ока Митина група, избразданим 

ровинама, поделила се на два дела: један део је 

утекао, а поп-Мита паде тешко рањен, али није 

хтео да обрне цев у своју слепоочницу, већ је 

револвер испразнио у приспелу гомилу непријатеља, 

бацио гвожђе и дошао им шака. У логору 

су разабрали ко је, па су га лечили и излечили, 

а потом спровели за Софију, а одатле, као 

највећег апсеника, утамничили су га у нишки 

град да истјазавањем докуче комитске тајне како 

би се што пре дочепали главе Војиновића и 

Пећанца. Тврдили су неки да је поп-Мита једне 

ноћи покушао бекство и готово им измакао. 

Непријатељ је једва пустио попадију, 

госпођу Дару, да оца Димитрија обиђе последњи 

пут. У тешком гвожђу, под батинама изнемогао 

али још крепког духа, онако брзо, по обичају, 

рекао јој је: 

– Молим те, молим те, што си дошла? Ја сам 

готов, видиш. Чувај децу и образ. Иди и не плачи. Бог 

је рекао: да овако буде! 

После неколико дана, опет је дошла попадија 

Дара да посети супруга. Раздрао се на њу надзорни 

официр, који је одахнуо када су последњи пут 

одвели поп-Миту из ћелије: 

– Отивај! Закарасме га! 

– А где га закопасте? – питала је прекаљена 

попадија. 

– Отивај! – загрме официр. 

47

Под тешким теретом у души, а да се не би 

заситио непријатељ њеном трагедијом, уздигнуте 

главе и пркосно отишла је с градске капије попадија, 

тражећи низ Нишаву поп-Митино тело, али 

га не нађе. 

Отац Димитрије убијен је 16. децембра 1917. 

године, кад и војвода Коста Војиновић више цркве 

гргурске. Мучитељи су држали поп-Миту у животу 

док им не падне шака још неко од војвода. У 

порти цркве гргурске, где је највише крви просуто 

у Топличком устанку, подигнута је споменгробница 

Кости Војиновићу и његовим изгинулим 

друговима, одакле се виде устанички положаји где су 

се водиле најкрвавије борбе. Биста војводе Косте 

Војиновића положена је на мраморни стуб у који је 

утиснута слика поп-Митина тако да гледа на цркву. 

Пошто отац Димитрије, великомученик топлички, 

гроба нема, ту, над заједничком раком његових 

најбољих другова, ۥнек му свећу пале његови 

парохијани, јер су, у време његово, били заштићени 

од сваке арамије као заградом. 

Споменик ће бити освећен 2. октобра ове 

године, када ће, још једанпут, Топлица освежити 

своју тешку али славну прошлост. 

Кад оно, скоро, учинисмо двадесетогодишњи 

помен оцу Димитрију и палим свештеницима 

Епархије нишке код Саборне цркве у Нишу, не 

бејаше сина поп-Митиног да упали оцу свећу. 

Место њега, слегао се велики народ и зажегао 

захвалницу од чијег пламена је и данас топло 

онда присутнима." 

У Нишу постоји Улица Димитрија Димитријевића. 

Преживела је све промене назива 

улица из друге половине XX века. У њој је 

смештено седиште Нишке епархије, у којој епископ 

цркве Божје на канону Евхаристије приводи 

48

верни народ у Горњи Јерусалим, Небеску отаџбину 

свих хришћана. 

Отац Димитрије био је и учитељ барбатовачки, 

са својом супругом, од 1912. до 1915. године. У 

данима свог великог школског распуста, ратне 1917. 

године, пред хаџилук за Свету гору и Јерусалим 

преко Солунског фронта, он се потписивао војвода 

топлички, а његов први устанички псеудоним био је 

Топлица. 

P.S. После изласка из штампе првог издања 

Топлих суза Улица Димитрија Димитријевића у 

Нишу је добила свој садашњи назив Епископска. 

49

3 

Био сам тако мали да се сећам само својих суза, 

мајчиног загрљаја и делића страшног сна који ме је 

пробудио. Чуо се, најпре, јак пуцањ. Пренуо сам се из 

сна и видео, на смрт рањеног свештеника како пада 

на мене. Улазна врата била су отворена и јак 

мраз из дворишта продирао је у кућу. Убице 

нисам успео да видим, али сам знао да су ту, око 

нас, иза куће – свуда. Био сам тако уплашен да 

нисам могао ни заплакати. Сузе, којих се добро 

сећам, лиле су низ моје хладне образе. Биле су топле. 

У њих је, последњи пут, погледао рањени свештеник, 

а онда је испустио душу. Мајка ме је узела у 

наручје и заљуљала. Преживео сам морску болест 

имајући представу о родној кући као о броду с 

мртвацем. Упитао сам: 

– Куда плови овај брод? 

Непознати глас ми одговори: 

– У Свету земљу. 

Тада сам се расанио. 

50

Свештеник Илија Симић убијен је 10. јануара 

1943. године у парохијском дому барбатовачке Цркве 

светих цара Констатина и царице Јелене. Мој 

отац, свештеник Војислав Илић, дошао је 1968. 

године у ово село и настанио се у кући у којој је 

убијен отац Илија. Ту смо рођени сестра, брат и ја. 

У то време, црквењак при овом храму био је 

деда-Момчило из Спанца. Он је причао, седећи у 

нашој кући: 

– Мене је спасао отац Илија, Бог да му душу 

прости. На пијаци у Куршумлији добијем, после 

Првог рата, неке књиге на поклон. Дођем кући 

и седнем да читам. Те године одем у суботаре и 

станем проповедати све најгоре о вери својих 

предака. Чује за то отац Илија и дође код мене 

кући. Три дана он није излазио из мог дома. Кад 

је отишао, ја сам већ био његов црквењак, нек' му 

је лака земља – рече, мало поћута, па настави: 

– Други дан Светог Стевана ратне 1943. године 

ушао сам у цркву да упалим кандила пред свету 

Службу, а отац Илија је остао с двојицом 

парохијана овде у кући. Дошли су да пријаве крштење 

и узму .свету водицу за дете. Свештеник Илија седео 

је, ево овде, за столом и записивао име детета које 

је дао на водици. Они су стајали, тако ту (показа 

руком на врата). Отац Илија ми рече: ,,Иди упали 

кандила". Узмем благослов и пожурим у цркву. Кад 

сам палио кандило пред Господњом иконом, а њега 

ме је духовник научио да првог палим, чуо сам пуцње. 

Истрчим из цркве и видим ону двојицу где беже 

преко поља ка Кашевару. Четници у Соколани преко 

пута нису стигли ни метак у цев да ставе, а 

војвода каљајски лежао је мртав у својој свештеничкој 

канцеларији, ево овде – рука деда-Момчила 

заустави се крај кревета где спавасмо сестра, брат и 

ја. 

51

Док сам студирао теологију у Београду, 

Богословски факултет Српске православне цркве био 

је смештен у предратни хотел Дубровник на Косанчићевом 

венцу, преко пута Патријаршије. Волео сам 

да пређем Улицу краља Петра Првог Ослободиоца и 

зароним у старе књиге из Патријаршијске библиотеке. 

Њен управник, стари професор Богољуб 

Ћирковић, родом из Спанца, био је жива енциклопедија. 

Волео сам да га слушам. Једном у Гласнику 

Српске православне цркве за 1943. годину 

нађох мали запис: 

''Нишка епархија 

Јереј Илија Симић, парох барбатовачки у 

Архијерејском намесништву косаничком, уснуо је 

у Господу дана 10. јануара 1943. године. 

Вјечнаја памјат!'' 

Враћајући књиге, упитах професора Ћирковића: 

– Шта би с оцем Илијом Симићем из Барбатовца? 

Он ме погледа и мирно одговори: 

– Отишао је у Свету земљу – заћута па 

додаде: 

– У Јерусалим. 

52

4 

На лицима тројице дечака сузе не 

пресахнуше ни после петнаест километара пута. 

Папски изасланик приви их уза се и понуди медом 

у саћу. 

– Ко нема своје, не може да воли ни туђе – 

прослови за себе један витез и сети се своје деце у 

Галији. И она плачу, помисли. 

Испред Цркве светог Николе војску дочека 

топлички архимандрит са свештенством. Он затражи 

да причести децу. Док су у храму после причешћа 

читане молитве, топлички архимандрит се у олтару, 

сакривен од погледа витезова, обрати папском 

изасланику: 

– Анатема вам била! Пусти нам децу! 

– У Светој земљи је спасење, свети. 

– Свуда је Света земља где се ломи хлеб 

евхаристијски. Овде је Јерусалим, шизматиче! 

– Онда ћемо вам из Азије пустити Агарене, 

још вам они недостају. Амин! – одбруси латин. 

На излазу из храма откачи се велика камена 

лунета светог Николе, заштитника путника, и 

53

својом силином уби јединог витеза из Галије. 

Папски изасланик притрча, закрсти пострадалог, 

помоли се за опрост његових грехова и изусти: 

– Pater noster – три пута.. 

Топлички архимандрит не дозволи да се 

несрећни ритер сахрани у порти јер није православни. 

Папски изасланик благослови да се витез, 

лицем окренут ка Јерусалиму, положи у гроб 

ископан крај пута. 

Три дечака, попут тројице анђела, преобразише 

од силних суза своја лица и добише необично сјајне 

зенице. Пред њихов анђеоски поглед иступи предобра 

Ана, жена Стефана Немање, кад војска наиђе 

крај Манастира свете Богородице: 

– Узмите тројицу мојих синова, а пустите 

њих. 

Папски изасланик учини поклон, пољуби јој 

руку и зацвркута: 

– Велика госпођо, учините ви своју децу 

свецима, а ми ћемо своју. 

По одласку крсташа, топлички архимандрит 

окади са свештенством пут којим прођоше неверници. 

И док се дим из Топличке кадионице уздизао 

пут неба, побожни народ учини заветни уздах Богу, 

и тако отпоче Први топлички устанак. 

54

5 

Мирис тамјана из кадионице, помешан с 

топлином мале пећи на дрва, из барбатовачке цркве 

тог јутра на Светог Стевана 1943. године прену на 

молитву Топличане у потпалубљу њихове мале 

свете лађе што тихо броди по мору на путу ка Светој 

земљи. Отац Илија заврши кађење на Иже херувими 

и врати Момчилу кадионицу. Учини три поклона, 

подиже руке ка Горњем Јерусалиму и тихо изговори: 

Ми који Херувиме тајанствено изображавамо 

и Животворној Тројици Трисвету песму певамо, 

сваку сада животну бригу оставимо. 

Ниси причестио слепу Виду, сети се. 

На Бадњи дан дође Веселин, Видин син из 

Спанца, да моли исповест и причешће за своју 

стару мајку јер је почела да прича с мртвима. 

– Мајка је са седам година ослепела, али жели 

да се исповеди пред пут. Вели, неће слепа и у онај 

свет. 

После свете Службе, отац Илија узе частицу за 

причешће болесника и положи је у малену 

торбицу на својим грудима. 

55

По дубоком снегу дође у Спанце не престајући 

тихо да изговара псалме. Веселин и породица, 

угледавши оца Илију, устадоше на молитву. Он их 

замоли, пред свету тајну Исповести, да изађу из 

собе. Кад су остали сами, слепа Вида упита: 

–Јеси ли ти од оних старих попова? Имаш 

ли дугу браду и косу? 

– Имам, нано, имам. 

– Гледала сам као дете свештенике и такве 

их знам: усправне и лепе. Сад слушам да има 

попова без браде и косе – мало се придиже с 

постеље и прекрсти се: 

– Доћи ће зло време кад ће српски духовници, 

уместо браде, носити фртаљ длакаве мушице испод 

доње усне. Настаће прогон брада. Попови ће 

кришом отварати своја уста да прикрију 

прогутану чупаву муву с лица. Хвала Богу, ми 

нећемо дочекати то време, часни оче. 

Од Материца путујем за Свету земљу; зато сам 

те звала. На Свете оце дођох на острвце препуно 

нарциса а окружено великим топлим морем од суза. 

Усред њега лежи двор као из бајке. Три дечака на 

великом степеништу, обучена као ловци, седе и 

нешто записују. Онда ми се јави благи глас: 

„Добродошла у Сузарник. Ово је острво Пољаци. 

Као што пчеле вредно скупљају поленов прах и 

носе га у кошницу, тако ова деца лове сваку сузу 

и доносе је у српску Петину – дворац за пет пута 

већи од свих дворова других оближњих народа по 

Сузарнику. Други дан Светог Стевана сакупиће 

сузе проливене за оцем Илијом Симићем. Јави му да 

се спреми за пут. Нека нам понесе из Петине, 

Дворана, Пољака и Ловаца по кап хладне воде за 

пиће да разблажимо ове топле слане сузе". 

56

6 

– А ти, мали, где ћеш? Враћај се кући! – 

одбруси милиционер на улазу у Соколану. 

Одведоше ми оца. 

Те 1975. године још нисам пошао у школу. Од 

барбатовачке порте до Соколане, док су два 

милиционера приводила оца на саслушање, нисам 

се одвајао од њих. На улазу у зграду онај крупнији 

подвикну на мене. Нисам отишао кући. Стајао 

сам под прозором поште покушавајући да чујем, 

спрат изнад ње, шта се догађа с оцем. Усамљен и 

беспомоћан, подигао сам руке ка небу и заплакао. 

– Светисја светисја Новиј Јерусалиме, Слава 

бо Господња на тебје возсија! – запева неко 

изнад мене и мог оца. 

После два сата милиционери су изашли из 

Соколане, а ја сам се привио уз родитеља и 

прошапутао: 

–Тата, био сам ту: под прозором. 

Барбатовачка Соколана подигнута је између два 

рата. Политика је писала о њеноме освећењу. 

57

Саграђена је преко пута цркве. На њој је стајало 

исписано крупним словима: Спомен-дом оца Димитрија 

Димитријевића. 

После Другог светског рата комунисти су 

премазали овај натпис, али су стара слова избијала 

кроз креч. 

Испред барбатовачке цркве сахрањен је отац 

Илија. Породица му је подигла споменик и 

засадила цвеће крај гроба. Волео сам, кад смо играли 

жмурке, да се кријем у великом шимширу. Уђем у 

њега и останем с тајанственим мирисом жбуна, 

прикривен за свет. Надгробни споменик оца Илије 

скојевци су порушили после рата. Момчило је 

причао и ко је то учинио. Нисам у свему могао да 

верујем деда-Момчилу јер су нас у школи учили 

другачијој историји. 

– У црквени клозет бачен је споменик у 

камену – биле су његове речи, после којих му више 

нисам ништа веровао. 

Отац је хтео да обнови споменик својих претходника 

на барбатовачкој парохији. 

– Ти ли си тај што обнављаш четништво, а? – 

упита иследник на саслушању. 

Жеља да се врати споменик оцу Илији пред 

његову цркву и име оца Димитрија на његов спомендом 

умало не однесе још сестриних, братовљевих, 

мајчиних и мојих суза у Петину. 

58

7 

– Боже, шта ће нам и Јерусалим после 

оволиких суза ове деце! – помисли угледни енглески 

ритер. 

Топлички дечаци, својим ликом, приближише 

се анђеоском свету. После дугог и напорног пута 

по туђини, двојица од њих уснише у Господу 

склопивши ручице на мршавим грудима. На 

погребу, витезови не пустише ниједну сузу да не 

би пропао поход. Јер, једна једина топла суза на 

лицу хладног ритера била је довољна да раскрави 

читав утабани свети пут, а онда не би знали куда 

треба ићи у Свету земљу. Два мала топличка гроба, 

окренута ка Јерусалиму, остадоше замрзнута крај 

главног пута за Израиљ. Дечак из Барбатовца седе 

крај реке Салех и заплака у друштву серафима и 

херувима. Небо се отвори: топли потоп запрети многим 

грешницима на земљи. Фридрих Први Барбароса, 

немачки краљ и римски цар 1152–1190, кога 

Немања дочека у Нишу 1189, удави се у млакој 

води, препуштајући неуспеху Трећи крсташки рат. 

Папски изасланик успе да се спасе тако што 

промени веру и заветова се да ће малог Топличанина 

59

вратити кући. Небо се смилова и део крсташке 

војске дође у Европу. По повратку у Рим, папа 

нареди да се неверни изасланик преда огњу. И док 

је ломача лизала небо својим пламеним трагом, 

мали Топличанин скупљао је језиком со са својих 

сузних усана. Рим-папа заповеди да дечак заврши 

најбоље школе у Риму и предузме путовање по 

Европи. Еда би могао својој постојбини учинити мисионарско 

путовање кад порасте: како би и тај мали 

део света привео папској непогрешивој љубави. 

После Рима, многе европске аристократске породице 

отворише своја тешка врата младом сведоку с 

похода на Свету земљу. Једна богата породица у 

Паризу, љута на папу због погибије свог члана у 

Трећем крсташком рату, усвоји младог Топличанина. 

Дете је тако брзо напредовало у науци да су му 

се многи дивили. Млади геније се замомчи и стаде 

се својом лепотом издвајати од париске деце. 

Многа срца младих жена заувек остадоше без 

одговора на сталне позиве да им се приближи 

млади научник. Девственост и лепота не утихнуше 

код Топличанина ни кад отпоче држати 

предавања на тек отвореном Париском универзитету. 

Париз је годинама причао о љубави свог 

преузвишеног научног ходочасника и прелепе 

студенткиње, најлепше жене ондашње Европе, 

која се догоди 1213. године у петој години рада 

Универзитета. На њиховом венчању цео свет је 

жалио само због једног: зато што није завршена 

Богородична црква, да имају свети обред у храму 

достојном своје лепоте и љубави. 

После пет година брака роде им се три 

сина. Једном, деца се разболе и почну плакати од 

болова. Гледајући своју уплакану децу, Топличанин 

даде завет Богу: 

60

– Ако ми деца оздраве, начинићу Свету 

земљу у којој неће бити места ни за једну сузу овога 

света и посветићу се породици. 

Бог погледа на децу и она преко ноћи 

оздравише. Сутрадан породица крену на пут. Дуго 

је негдашњи Топличанин са женом и децом 

тражио своје родно село. Знао је да је његов 

завичај негде близу планине Јастребац, али се 

поближе ничег није могао сетити. На крају, 

настани се с погрешне стране Страцимира, планинског 

врха на Јастрепцу који доби име по Немањином 

рођеном брату – јер је одатле почињала 

његова држава, и отпоче да гради велики дворац. 

Европа је дрхтала од узбуђења: њени 

најлепши јунаци оставили су је и отишли у 

туђину несређеног Балкана. Нису помагала ни 

објашњења да млади професор с породицом, у 

ствари, путује у Свету земљу да би у Париз 

пренео два мала света гроба своје рано преминуле 

браће. А онда се пронела вест да најлепши 

Европљани у Србији граде дворац који ће пет 

пута бити већи од највећег на свету. И заиста, 

Европљанин топличког порекла подиже прелепи 

двор који захвати површину два села. Тамо где је 

своје здање започео селу остаде име Дворане, а где га 

доврши Петина. Свуда око дворца млади научник 

засади нарцисе и пусти животиње да слободно живе. 

Устроји пољаке–чуваре поља пуних животиња. 

Тамо где су живели пољаци то се место прозва 

Пољаци. Овај рај на земљи европски ловци нису 

смели користити због вечите забране лова, коју 

заповеди на свом поседу топлички домаћин 

европског образовања. Било им је дозвољено да 

изван свог стрелокруга, из суседног села, могу 

посматрати овај земаљски рај. Овом селу по њима 

остаде име Ловци. 

61

Романтични велепоседник, на свом феуду, 

испуни аманет јер надомак Сузарника изгради своју 

Свету земљу без суза. 

Пред смрт, тестаментом забрани наследницима 

да га оплакују, а пре него што испусти душу, 

прослови: 

– Ево Јерусалима! 

62

8 

Отац Илија предвече дође кући из Спанца. Одби 

да руча и затвори се у своју собу на молитву. 

– Припрема се за свету Службу – помисли његова 

жена. 

После дужег размишљања, отац Илија одлучи 

да сутра после Литургије крене у Петину. 

Неко закуца на врата једне од ретких зиданих 

кућа у Барбатовцу. Попадија отвори велика 

храстова врата и угледа три Циганчета, гола и боса, 

на хладном степеништу. 

– Дај нам парче хлеба, молимо те. Да су ти жива 

и здрава деца! – испружених руку заплакаше гости, 

а топле сузе, као тихи водопад, слише им се низ 

хладне образе грејући им промрзле ножице. 

– Уђите, положајници моји, што касните! – 

помилова их домаћица лепим речима и пусти у топлу 

кухињу. 

63

Отац Илија изађе из своје собе, а за њим 

мирис тамјана из кадионице, и благослови непознате 

Циганчиће. 

– А одакле бесте, децо? – упита. 

– Ми смо из Петине, оцо – чергари. Враћамо 

се кући јер ће доћи наш цигански цар. Он ће 

нас све учинити богатима. Тада ћемо вратити 

свима све што сте дали да преживи ова сиротиња. 

Је л' тако, бате? – одговори најстарије Циганче и 

погледа у своје пратиоце. 

– А где вам је черга? – осмехну се отац 

Илија. 

– Код поп-Мике у Блацу, на његовом имању. И 

он ће с нама на пут! 

Домаћица угости странце као нико пре тога на 

њиховом светом походу. Кад су полазили, Циганчићи 

оставе у поповској кући, на чување, иконицу светог 

архиђакона Стефана Првомученика. Попадија приброји 

још један свети лик малом кућном иконостасу 

у соби свог супруга и изиђе да их испрати до капије. 

По дворишту, у мраку, деца стану скупљати нешто 

са снега. 

– Шта то тражите? упита добра домаћица. 

– Сузе. Ево их где светле смрзнуте у снегу, као 

накит. Носимо их у Сузарник. 

Једно Циганче притрча улазним вратима, пољуби 

оца Илију у руку, узе му с длана бомбону и 

испусти на њено место топлу сузу. 

64

9 

Поп-Мика Поповић, парох блачки, убијен је 

на сличан начин као отац Илија. Комунисти су 

после рата раскопали његов гроб с јужне стране 

блачке припрате, а надгробни споменик са свештениковим 

земним остацима бацили у оближњу 

бару. У Блацу је, седамдесетих година прошлог 

века, парох био отац Андра Арсић, родом из 

околине Врања. Он је крстио сестру, брата и мене. 

Волео је пчеле. Једном, поређа он кошнице у 

најсунчанијем делу порте да обрадује своје пчеле. 

Али, неко дође преко ноћи и све их растури. 

– Оче, не стављај пчеле тамо где је био гроб 

попа Мике, и други пут ће их разбацати – посаветова 

деда-Момчило оца Андру. 

Свештеничку кућу оца Илије заплениле су после 

рата нове власти. У њој је најпре била станица 

милиције, а потом је на тендеру продата Драгомиру, 

милиционеру. Деда-Момчило је говорио да 

су комунисти све иконе из куће бацили у нужник. 

– Њима ништа није свето – плакао је и 

крстио се. 

65

Попадија се с децом одселила из Барбатовца у 


Стари Тола који није имао деце, а тиме ни своје 

заштите у селу па су га бесна деца често исмевала, 

увек је жалио што даде, пре рата, њиву на поклон 

оцу Илији. 

– Задржах га овде да изгуби главу! Да оде из 

Барбатовца преживео би. А и комунисти, док су 

после рата вредно ''чистили терен'', не би 

мучили људе на мојој дедовини. 

Милун, шнајдер из Барбатовца, пође 1948. 

године по дрва у планину. Изнад Гргура изађе пред 

њега Савић, четник из Кашевара. Он му, пошто су се 

добро познавали, затражи нешто за јело. Милун 

изнесе све што је од хране понео на пут. Четник 

узе сир и проју, одложи пушку, прекрсти се, помоли 

Богу пре јела, и седе да утоли глад једног 

одметника. Милун искористи прилику: удари га 

секиром у главу и уби с пуним устима. Онда 

натовари дрва на кола, а на њих баци бегунца. 

Кад дође у Барбатовац, на негдашњем Толином 

имању – пред кућом попа Илије истовари Савића, 

а у свом дворишту леп товар дрва. 

У гргурској порти подигнут је, пре рата, 

споменик војводи Кости Војиновићу и јунацима 

Топличког устанка. На његовој северној страни, тако 

да гледа на цркву, постављена је фотографија у 

порцелану оца Димитрија Димитријевића. После 

рата, на сабор у Гргуре, на Летњег светог Јована, 

долазили су и комунисти. Они су тога дана, пред 

народом, обележавали Дан устанка у СР Србији, 

државни празник. 

– Шта ће овај брадоња овде! – подвикну 

једном члан њихове делегације кад виде оца 

Димитрија на споменику. Замахну штапом и разби 

слику војводе Топлице. Знатно касније родбина је 

66

вратила фотографију свог претка на споменик у 

гргурској порти, али без браде. 

Сава Вукомановић (1900–1933), песник и 

четник, опевао је знамените личности и 

догађаје из Топличког устанка. Књигу његових песама 

штампало је четничко удружење 1932. године у 

Прокупљу, с предговором Косте Пећанца. Драгољуб 

Гоцан Аврамовић објавио је Савине песме 1997. 

године. У предговору за књигу он примети: „Очигледно 

је да се Сава Вукомановић у песми клонио и 

помена имена гласовитог попа Мите, попа комите. 

Разлог је, вероватно, осећај Савин да би се могао 

замерити свом заштитнику и мецени своје уметности 

Кости Пећанцу". 

У Комитином родном месту − Ђаковици, 

ускоро, неће бити српског језика да одржи спомен на 

оца Димитрија. У порти ђаковичке цркве, Успења 

Пресвете Богородице, живи шест старица. Оне су 

једине остале у свом завичају кад су Срби морали 

1999. године да крену у своју Највећу сеобу. Богородично 

острвце у Ђаковици догорева као воштаница. 

Бака Пољка, једна од шест српских старица 

у мору Албанаца, шаље на острво Пољаци последње 

сузе пред свој пут у Свету земљу. 

Чита се Акатист Пресветој Багреници царева. 

Ђаковица 2002. 

P. S. После изласка из штампе првог издања 

Топлих суза Албанци су порушили до темеља 

српску цркву у Ђаковици, и на том светом месту 

засновали градски парк. Међународне оружане 

снаге коју су преузеле обавезу да чувају ову 

светињу нису због овог злодела ништа одговарале. 

– Остаћемо уписани у нашој историји као 

генерација која није успела ни да сачува оно што 

су нам преци оставили – имао сам прилику да, те 

67

године кад је уништена српска црква у Ђаковици, 

кажем председнику Србије, на Ђурђевдан, у порти 

Лазарице, после сечења славског колача Демократске 

странке. 

68

10 

После Титове смрти чишћен је клозет у 

барбатовачкој порти. У њему су пронађени остаци 

каменог споменика оца Илије. Деда-Момчило био 

је у Светој земљи. Упалио сам једну воштаницу за 

покој његовој души са закаснелим осећањем стида: 

како сам могао да му не верујем. Мој отац је очистио 

споменик и положио га крај гроба оца Илије. Једно 

давно заборављено свештеничко име, с крстићем 

испред датума: 10. јануар 1943, сунчало се пред 

Црквом светих цара Константина и царице Јелене. 

Тих дана, враћајући се из кашеварске порте с 

брања јабука, пред нашом кућом смо затекли четири 

странца. Два мушкарца и две жене с великим 

ранцима знали су све европске језике, осим руског 

који смо учили у школи. Њихова питома европска 

лица и гестови нису нам ништа одређеније могли 

рећи. Видело се да желе неку помоћ од нас. Скупи 

се комшилук, дође и тетка-Маца. Она је мало 

радила у Немачкој и знала је понешто и да прича с 

њима. 

69

– Ови људи су ходочасници. Они пешице 

путују у Свету земљу. Успут спавају по 

хришћанским богомољама и моле конак у вашој 

кући. Пошли су летос из Немачке и журе у 

Јерусалим. 

Те ноћи уморни пешаци у својим врећама за 

спавање уснише блаженим сном на месту где је, на 

путу за Свету земљу, убијен отац Илија Симић, 

барбатовачки хаџија. Нашој дечјој радости због 

странаца у кући није било краја. Сутрадан они 

хтедоше да наставе путовање, али их отац умоли да 

остану још један дан: 

– Сутра је света Недеља и долази владика 

на петнаест километара одавде. Пођите са 

мном.. Предахните од пута. 

Нисам ишао у Куршумлију. Остао сам у кући 

с Французом који је добро играо фудбал и чинио ми 

одлично друштво за игру. Носио је сандале. Кад је 

пред црквом угледао делове споменика оца Илије 

како се сунчају, упро је прстом ка гробу. Говорио 

сам му дуго о негдашњем свештенику барбатовачком 

као да сам сам деда-Момчило, а он ме је 

само гледао. 

– Ово је Света земља – заврших казивање. 

Владика је у Куршумлији примио ходочаснике 

после свете Службе и подуже разговарао с њима. Кад 

се растајаху, отац искористи прилику да несметано 

упита шта да чини са спомеником оца Илије. 

– Врати то где си нашۥо! – одбруси епископ. 

Сутрадан смо испратили госте. Ненси нам 

остави ситне поклоне и њихове адресе. Француз 

ме позва на неки европски фудбалски стадион да, 

опет, играмо лопту. Отац им даде камени 

фрагмент са споменика оца Илије и замоли да га 

положе на Зид плача у Јерусалиму. За Божић, 

поштар нас обрадова разгледницом из Свете 

земље с именима четирију победоносаца – пешака. 

Тада сам први пут видео свети град. 

70

Отац није могао да послуша владику. 

Споменик, окренут истоку, сахранио је у 

плитко ископан гроб у барбатовачкој порти. 

Милиционери су дошли по оца. Саслушаван 

је: ко су странци? Зашто није поступио по закону 

и пријавио њихов боравак властима? 

– Шта ти мислиш, попе? Случајно наишли, 

а? Ниси? Ти, ниси знао за тај закон? 

Трајало је данима. 

Мене је ислеђивао наставник физичког 

Милован из Блаца. На првом часу он стаде грдити 

Миливоја Костура зато што носи крстић око врата: 

– Шта ти је то? 

Миливоје ћути. Почнем да се свађам с 

наставником и завршим у зборници. У ходнику 

барбатовачке школе Милован ме грубо ухвати за 

руку и запрети: 

– И, пешке иду у Јерусалим, кажеш, а, 

Европљани? 

– Пешке – одговорих пун снаге. 

– Е, јесу будале! – одгурну ме од себе. 

Истрчао сам из школе, сакрио се од света и 

дуго, дуго плакао. 

P. S. После читања Топлих суза јавила ми се 

унука свештеника Илије Симића, која живи у 

Крушевцу. Она је желела да своме деди обнови 

споменик. Отпутовала је у Барбатовац са мојим 

оцем и једним каменоресцом из Каменара. Отац је 

показао место у порти где је закопао порушени 

надгробни споменик свог претходника на 

барбатовачкој парохији. Откопане делове споменика 

преузео је каменорезац да би их у својој радионици 

обновио. Ускоро је реконструисани споменик 

враћен, после више од пола века, на гроб 

71

оца Илије. Свештеник барбатовачки и мој отац 

освештали су споменик. Била је рана јесен. Унука 

свештеника Илије са својом породицом стајала је 

са упаљеним свећама крај гроба свога деде, пред 

Црквом светих цара Константина и царице Јелене. 

72

11 

Старојеврејски језик на првој години 

факултета предавао нам је отац Драган, професор 

и син ученог свештеника Лазара Милина. 

Код њега и његовог асистента Илије Томића слушали 

смо Стари завет. Неуморно нас је уводио у 

свет Кумранских рукописа и Свету земљу. Кроз 

теолошке науке Јерусалим, у есхатологији и историји, 

постајао ми је доступнији и ближи. Читање 

обимне литературе за испите, као предуслов усхођења 

у Горњи Јерусалим, наметало је покајање. 

После положеног Старог завета, док сам гледао 

оцену у индексу, сетих се једног блаженог кашеварског 

поподнева. У порти преко пута цркве седе 

под јабуком отац, деда-Момчило и чика-Живан 

који се хвали како је у време рата, као четник, убијао 

партизане. 

– Покај се – изусти Момчило и устаде од 

стола. 

– Што? ۥЈел што нисам више? 

Момчило заплака, а отац се окрете храму и трипут 

се прекрсти. 

73

Пред моје прве испите, задњи пут у СФРЈ, 4. 

маја у 15 сати и 5 минута, у тачно време смрти Јосипа 

Броза Тита, огласише се звуци сирена. Грађани 

Југославије десет година су одавали последњу 

пошту маршалу Титу, троструком народном хероју. 

Комунистички мементо имао је једноставна 

ритуална правила: на звук сирена, Југословени су 

постајали кипови заустављени у времену, који, 

одолевају сили Земљине теже, јер одају пошту рано 

преминулом највећем сину наших народа и 

народности. По црвеном типику увече би Други 

дневник ЈРТ-а приказао Љубљану, Загреб, Београд... 

како стоје у обредној тишини и слушају јаук сирена. 

Друже Тито, ми ти се кунемо/да са твога пута 

не скренемо – била је песма коју су команданти 

касарна захтевали да се спонтано развије после 

војничке заклетве, наравно, уз обавезно козарачко 

коло. Ближио се крај полувековног социјалистичког 

хаџилука Југославије. Учили су нас у државним 

школама да живимо у прелазном периоду од 

социјализма ка комунизму. Комунистичка Света 

земља, тако ревносно проповедана по свим школама, 

била је утопија. Наша транзиција од свакодневног 

ка обећаном животу умрла је на пола пута. 

У крагујевачким Погледима, априла месеца, 

изашао је позив да 4. маја у 15 сати и 5 минута 

протестујемо пред савезном скупштином. Мало пре 

заказаног времена стигнем у Пионирски парк и ту 

затекнем Љубичића, школског друга из богословије, 

и његовог оца. Народ поче да пристиже. 

Људи носе виолине, бубњеве, шалове за фудбалске 

утакмице, шајкаче, кокарде... Прешли смо Булевар 

револуције и стали испред парламента. Били смо 

тачни као сирене које су зајецале. Капе су полетеле 

у вис, ка небу. На земљи, пред скупштином 

огласиле су се виолине, бубњеви, звиждуци и 

слили се у једнолични ритам скандирања: ''Црвена 

бандо''. Био сам на многим протестима пре и 

74

после тога, али овакву провалу народног негодовања 

у време када Југославија, имала је двадесет два 

милиона становника, тужно стоји и слуша звук 

погребних сирена нисам доживео. Био је то крај 

нашег педесетогодишњег и почетак десетогодишњег 

хаџилука, који ће романтичари назвати шетњом. 

Кад је утихнуо звук сирена охрабрени народ је 

од скупштине кренуо у центар града. 

Крај Трга Маркса и Енгелса заустављен је 

саобраћај, а две бабе седе на задњем седишту двадесетшестице. 

Младић руком снажно удари у врата и 

обрати им се: 

– Умро Тито. Устајте! 

Оне гледају: 

– Зар опет? 

Код споменика Кнез-Михаилу пале се 

новчанице с Брозовим ликом. Поход се наставља 

ка згради Политике. 

– Црвена бандо! – скандира се непрестано. 

Испред Политике ходочасници посећују споменик 

Моше Пијаде: 

– Ту пљуни! – изговорио је неко напред, преко 

рамена, и та лозинка оде даље. 

Испред Радио Београда слично као пред 

Политиком. У Улици Лоле Рибара нараста талас 

протестаната. ,,Од Тополе, од Тополе, па до Равне 

горе", све гласније се пева. Милиција направи 

кордон и заустави нас у хаџилуку. Сели смо на 

асфалт. Један младић устаде и заповеди: 

– Браћо Срби, нисмо им ми Шиптари па 

да седимо. Држۥте их! 

Скочили смо уз скандирање и кренули ка 

милицији. Кордонски венац полицијских руку се 

прекиде и ми настависмо пешачење. Одушевљени 

ученици Правно-биротехничке школе поздрављали 

су нас са прозора својих учионица. Једна девојчица 

с највишег спрата баци нам из учионице 

75

велику Брозову фотографију. Узех фрагмент 

фотке изгаженог и запаљеног Маршала за успомену 

и пожурих ка Телевизији. Скандирање ''Црвена 

бандо'', прели се из Таковске ка главној градској 

улици – Улици маршала Тита. Скидају се табле с 

називом улице кроз коју настављамо наш свети 

поход. Стари Београђани поздрављају нас са својих 

прозора. Мршави трговац истрча из своје радње и 

рашири нам мердевине испод плаве табле с белим 

натписом назива улице. Милиција учини нови 

кордон с марицама пред републичком скупштином. 

Дечко, млађи од мене, вешто покуша да и одатле 

скине таблу. Старији милиционер, ослоњен леђима 

о зид, стаде испод ње и репетира пиштољ. Цев 

уперена у нас шара, а он зарежа: 

– Одбиј! Пуцаћу! – црн у лицу. 

Једна жена попе се на жардињеру и загрме: 

– Милиција је глупа, обиђимо је споредним 

улицама и наставимо пут. 

– То је рођака Косте Пећанца – прослови 

неко крај мене. 

Поче хапшење. Напунише марице. 

Вратих се уморан из неуспелог „крсташког 

похода" против некрста у изнајмљену собу код Пере 

циганина. На Другом дневнику ЈРТ-а, то вече, 

Љубљанчани, Загрепчани, Сарајлије..., житељи главних 

градова република и покрајина СФРЈ-е, позирали 

су камерманима државне телевизије стојећи као 

хипнотисани од звука градских сирена за узбуњивање, 

загледани у даљину – у светлу будућност. 

На крају Дневника су приказали и слику нас 

београдских шетача, уз коментар, као да смо чудо 

веће од ванземаљаца и јерес гора од Дечјег крсташког 

рата. Те ноћи усних деда-Момчила, оца 

Илију, попа Миту Комиту, Барбатовац и Јерусалим. 

Сутрадан је поникла диригована опозиција која 

нас је евидентирала и потказивала властима. 

76

12 

Од 3. октобра до 3. новембра налазио сам се у 

кули и лечио ране. Потера је било великих за мном. 

Нарочито су ме тражили бивиш четници. Њима је 

жеља да ја погинем те да се они спасу одговорности 

пред српским судом за почињена зла и крађе којима 

сам ја све податке похватао. 

/Из дневника Косте Војиновића, 3. новембар, 1917/ 

Патрологију сам положио код владике Атанасија 

(Јевтића) 1991. године. Од тада, сваке године на 

Светог Стевана усним исти сан. 

Свештеници барбатовачки Димитрије, Илија, 

отац и ја, пловећи по Сузарнику, служимо свету 

Литургију на великој лађи препуној народа из 

Петине, Дворана, Пољака, Ловаца... Велики српски 

сабор, после заветног ослобођења Косова 1912. 

године, укрцао се на брод спасења. Препотопске 

сузе – петовековног ропства су пресахле, а вода и 

Турци се повлаче. Света земља се од мора још не 

назире. Крма је окренута од старог ка новом Риму. 

Изнад ње великим словима стоји исписано Српска 

држава. 

77

Насред лађе, уместо куполе храма, разгранао 

се стари тамариск. У његовој хладовини се 

причешћујемо, а као нафору једемо ману, небески 

хлеб. Уместо причасног, чита се дневник Косте 

Војиновића. 

На крају сна вода се полако повлачи и ми 2012. 

године излазимо из лађе у Барбатовцу и љубимо 

Свету земљу у порти, прво острвце у Топличком 

мору. Потоп попушта. 

–Ево Турака! – цикну једна мајка. 

Одједном наступи цунами, а из Мртвог мора 

изронише Измаилћани носећи у својим наручијима 

прегршт сланих штапића с очима. 

Бежим у лађу покушавајући да се спасем новог 

потопа. Тешка врата бродске тврђаве за нама се 

затварају. Спасени смо. Турци и вода надолазе. Неко 

закуца на врата. Стражар отвори шпијунку и 

закука: 

– Остадоше нам деца! 

Халакање непријатеља отргну три беспомоћна 

дечака од улаза у лађу и баци их у морске дубине. 

Гледам у децу која остају без ваздуха, даве се, али 

им сузе не пресахњују док ниво Мртвог мора нагло 

расте. Барка се заљуља и одлепи од земље. Будим се 

вичући: 

– То је сан, то је сан! 

На путу из Мисирског ропства у Обећану земљу 

синови Израиљеви једоше ману четрдесет година 

(2. Мој. 16,35). Небески хлеб „купљаху свако 

јутро, сваки колико му требаше за јело" (2. Мој. 

16,21). Бедуини на Синајском полуострву, и данас, 

скупљају као капљице своју ман-ес-сам, ману с 

неба, у рано јутро, с грана тамариска. Капљице мане 

наликују коријандеровим семенкама и имају ,,укус 

медених колача" (2. Мој. 16,31). 

Мана из мог сна је слана и топла. 

Расаним се, прекрстим и читам 122. псалам. 

78

13 

Земља у којој смо живели тресла се последње 

деценије XX века у великом земљотресу који су 

регистровали сви већи сеизмолошки центри света. 

Топлица је традиционално трусно подручје. Стални 

потреси, пре оног највећег који ће поцепати земљу, 

њихали су нашу стару кућу, зидану на дрвеним 

дирецима, као брод на великим таласима. 

– Содома и Гомора су остале записане као 

зли спомен, а од нас ни тог имена остати неће – 

размишљао је наглас деда-Момчило. 

– Покајте се! – понављао је непрестано пред 

пут у Свету земљу. 

Велики земљотрес на Копаонику знатно је 

оштетио барбатовачки храм и парохијски дом. 

Сестра, брат и ја силно смо се радовали шатору који 

је после несреће разапет под будимком усред 

порте. Ту се преселисмо из напукле куће. Власти не 

дадоше ни динар за обнову светиње. Сељаци 

издобијаше помоћ и за оштећене штале. Отац се 

заинати и крену да копа дубоке јаме за анкере око 

богомоље. Донесем му воду, гледам и ћутим. 

После неколико дана почеше долазити и 

сељаци, а неки од њих узеше и помагати у послу 

79

око обнове цркве. У Православљу изађе молба за 

новчану помоћ. На адресу Храма светих цара 

Констатина и царице Јелене један ђак посла свој 

џепарац, а син попа Мите Комите леп прилог и 

поздраве. 

Половином лета стиже пакет с Црвеног 

мора. Кад смо га отворили, нашли смо разгледницу 

с Мртвог мора, писмо с благословом и свилену 

торбу пуну земље и соли. Тада сам први пут 

видео Мртво море, необично лепе боје, са сланим 

наслагама на обали, без икаквог знака живота. 

Разгледницу сам у албуму придружио светом граду 

Јерусалиму. Писмо, лепог рукописа, посла Антоније 

из Горњег Барбатовца, Топличанин руског порекла. 

Његов деда, носилац Крста милосрђа, после 

Октобарске револуције напустио је Совјетију и 

учествовао у ослобођењу Србије. Он из своје родне 

куће на далеки пут понесе само малу графику 

Прогнано звоно непознатог аутора. Бољшевици су 

чинили велики прогон Руске цркве. Храмове су 

рушили, с торњева бацали крстове и стара 

звона, а многе вернике послаше у прогонство. 

Једно звоно проглашено је кривим и послато у 

Сибир у изгнанство. После рата одбегла руска 

интелигенција није бирала посао по Топлици. У 

барбатовачкој земљорадничкој задрузи вредни Рус 

је неуморно радио, а у Дан одмора својим давно 

школованим гласом појао за певницом у цркви. 

– Ево, стоје ноге наше на вратима твојим, 

Јерусалиме! – певао је Антонијев деда божанственим 

гласом по њивама барбатовачким, мукотрпно 

зарађујући за хлеб. Псалме је знао напамет. 

– Од комунизма се не може побећи – била 

је партијска максима 1952. године када је праведни 

Рус испустио своју намучену душу и настанио се у 

Светој земљи. 

80

Син и унук не дођоше му на сахрану. Пред 

улазак Црвене армије у Србију, њих двојица 

утекоше у Европу. Активисти нове власти уз 

револуционарне песме, без попа, сахранише од 

комунизма недовољно избеглог Руса изнад гробља 

у Горњем Гргуру. Говор одржа Гиле Глиста, 

учитељ: 

– Погрешисмо пре рата што тражисмо да 

се протерате кући. Требају нам избеглице. 

Наш покрет на вама жели да покаже колико 

смо велики и племенити. 

Комунисти подигоше праведном Русу и 

надгробни споменик с петокраком. 

Антоније никада не дође на гроб свога 

дједушке. 

– Клопка је то за нас говорио је његов 

отац. 

Млади Барбатовчанин руског порекла 

живео је у Европи до своје двадесете године. 

Тада сагледа пролазност света и посвети се 

подвижничком животу. Узор му постаде свети 

Антоније Велики. Следујући његов подвиг, 

отпутова у пустињу, на обалу Црвеног мора, где је 

велики Мисирац из трећег века као затворник 

провео двадесет година не дружећи се ни са 

ким, осим с Богом, у непрестаној молитви, размишљању 

и созерцању. 

Антоније из Горњег Барбатовца, после 

земљотреса на Копаонику, посла благослов за 

обнову Храма светих цара Константина и царице 

Јелене уз молбу да се у цркви на проскомидији 

непрестано помиње његов деда. У писму је пророчки 

предсказивао да ће комунизам пасти и у 

Србији. Молио је да тада Топличанину који ће на 

челу побуњеног народа срушити црвену пошаст 

предамо свилену торбицу са земљом и сољу. 

81

У Византији је приликом крунисања царева у 

Светој Софији патријарх стављао круну на главу 

владару, а у руке му предавао свилену торбу 

испуњену земљом са гроба еда би се и цареви сећали 

смрти, избегавали сваку гордост и били смирени. 

Антоније је молио да у торбицу за владара 

додамо и мало земље с гроба оца Илије Симића, 

убијеног барбатовачког пароха, и делић његовог 

порушеног надгробног споменика. 

– Господе, подај ми сећање на Црвено и 

Мртво море – нека изговори први српски антикомунистички 

владар у својој заклетви пред народом. 

Своје писмо Антоније из Горњег 

Барбатовца завршио је још једном молбом: ,,У 

Светој земљи мог покојног детињства припремите 

ми вечну кућу крај мога праведног дједушке, 

а на гробни споменик положите нам епитаф из 

службе преподобног Антонија Великог. 

На хвалитех стихири 

На небо текушчују возшед колесницу 

чудне добродјетељеј, 

достигал јеси крајеградије пошченијем, 

из пустињи обходја 

Горњаго Јерусалима прекраснаја (...) 

славословије великое, 

и отпуст. 

P. S. 

Да си Удружењац, никада ти писао не бих". 

Удружење српског православног свештенства 

Епархије нишке окупљало је и већину 

топличких попова. У његовом статуту било је више 

светих места, запамтио сам једно: ,,3адатак Удру- 

82

жења је очување свих тековина народно-ослободилачке 

борбе". Духовенство из ове провладине 

организације по црвеном типику имало је своје 

хијерархијско место у Социјалистичком савезу радног 

народа Србије (ССРНС), општинској конференцији, 

тик уз Удружење ловачких организација. 

Народ их прозва: црвени попови. 

Отац одби да буде њихов члан иако су 

Удружењци добијали дечји додатак. 

– Ми би, попе, могли да сарађујемо – зацвркута 

начелник блачког СУП-а пред мојим оцем. 

– Не знам на какву сарадњу мислите? 

– Па, ти попе, идеш по селу, знаш сваког 

ко се буни што нема зејтина, кафе... Твој колега 

пре неки дан одби да опева четничку мајку, 

што је за сваку похвалу... 

Топличке свештеничке удружењске скупштине 

седењем у првом реду и поздравном речју кадили 

су и благосиљали представници световних и 

духовних власти, на челу с владиком нишким који је 

држао у своме епископском двору Титову слику. 

Савез комуниста Србије (СКС) и ССРНС преминули 

су 1990. године. Сутрадан су тајанствено 

реинкарнирали у СПС (Социјалистичку партију 

Србије), а с њима и Удружењци. Светла дела и 

непогрешиви партијски кадрови су, у ствари, у овој 

земљи бесмртни. 

– Пун клас се савија, а празан усправља. 

Ми, ако видимо да губимо власт, прво ћемо вас 

да очистимо, по списку. Немој да се заносите 

ти и поп – рече једном Луди Живко, носилац партизанске 

споменице 1941. године и све и свја у 

послератном Блацу, Адаму Шелмићу, предратном 

радикалском прваку и народном трибуну. 

– Даће Бог да се забринете о своме злу па ћете 

на нас да заборавите – одговори Адам. 

83

14 

Земља у којој сам рођен више не постоји, а ни 

старо време. Једино је стари календар преживео и 

наставио да одступа тринаест дана од папиног новог 

рачунања времена. И нови миленијум, код нас, поче 

нешто раније: 5. октобра. 

После свега, седим на обали Сузарника и читам 

документа из прошлости. У крушевачком Историјском 

архиву истражујем Црвено море. Фонд 

Среског комитета СКС-а Среза крушевачког 1944– 

1955. године преузет је од Општинског комитета 

СКС-а годину дана пре мог рођења. Делимично је 

сачуван. Сређен је хронолошки. Деловодни 

протоколи, Књига телеграма, Експедициона 

књига, Записници, Општа архива, Финансијска 

архива – укупно осам књига и седамнаест кутија 

грађе. 

Подраним. Шетам обалом Мртвог мора. Јутарња 

свежина и шум списа напајају ми мисли. 

Ту је Срески комитет СКС-а Среза расинског 

1944–1952, у тринаест књига и двадесет четири 

кутије грађе и Срески комитет СКС-а Крушевац 

84

1955–1962, у седам књига и двадесет шест кутија 

грађе. 

Кад сунце упекне, променим плажу. 

ССРНС, Срески одбор Крушевац 1955– 

1962, у седамнаест кутија архивске грађе сунча се у 

пуној својој голотињи на нудистичкој плажи. Његов 

централни део заузима ,,Трг блудница" (Јерусалимски 

Талмуд, Б’рахот, лист, 32). Три 

младића из Топлице закопчана до грла овде држе 

продавницу мириса. 

У родном селу нема услова за живот. 

Архивско Мртво море, као што и приличи овом 

периоду наше историје, почива у туђој кући. 

Браћу Дунда, предратне власнике Хемијске 

индустрије ,,Жупа", упознадох на први Митровдан у 

новом миленијуму док смо уз песму окретали 

славски колач у њиховој фабрици. Неколико суза, 

пред радницима, испустише на обредни хлеб пре 

него што га преломише с генералним директором. 

– На Митровдан пре другог великог рата, овде 

прошли пут ломисмо хлеб – проговори старији брат. 

– Вратите нам родну кућу да у њој испустимо 

душу. Дрема нам се пред пут у Свету земљу. 

Начинићемо вам нову зграду за Историјски архив, 

о свом трошку – рече млађи брат. 

Из Црвеног мора, после читања докумената, 

израња јака римска организација и дух папског 

изасланика из Трећег крсташког похода. Негде 

високо у облацима Небеска столица шаље своју булу 

на земљу. Метеор силно погађа локалну партијску 

ћелију. Комунисти неуморно прорађују свети спис 

пун месијанских места не одбацујући догму о 

непогрешивости аутора. Директиве, проповеди, 

чланке из Борбе, пароле... прихвата и духовно обневидели 

народни певач: У, што волим овај режим / 

плата иде, а ја лежим. 

85

Тројица продаваца мириса први пут дођоше на 

одмор у Барбатовац новим мерцедесом. Улазећи у 

село, на саобраћајни знак испод назива места 

дописаше: на Мору. Барбатовац на мору – стајало 

је годинама на путу у Свету земљу. 

– Побићу банду када је ухватим! – наљути се 

сеоски путар Цајко. 

– Ми смо приморци, Цајко. Не љути се – 

посаветова га деда-Момчило. 

– Барбатовац на мору постоји на Јадрану – 

показа своје знање из укрштених речи Гиле Глиста. 

Продавци мириса донеше у село и први број 

часописа Црвени Крушевац. 

Велике мисли партијских руководилаца имале 

су посебну рубрику у луксузно опремљеним новинама. 

,,Све грешке потичу од тога што је борба 

против религије препуштена искључиво УДБИ". 

(Александар Ранковић, на седници Политбироа ЦК 

КПЈ, 15. јануара 1952. године). 

Културни преглед у Црвеном Крушевцу био је 

богат прилозима: 

Треба изустити, али грлато 

да се чује до звезда и натраг –Тито. 

(Миомир Ристовић Хари, Име, август 1968) 

86

Шест векова Крушевца 

Припреме за обележавање великог јубилеја у 

граду кнеза Лазара теку несметано. 

С Трга маршала Тита у центру града уклоњена 

је гробљанска гранитно-метална ограда око 

Споменика косовским јунацима. Мермерне остатке 

ограде, која нарушава свечану годишњицу, радници 

комуналног предузећа положили су у Лазарев град 

крај пољског клозета. Њени метални делови, будући 

да представљају косовске божуре изникле из крви 

српских јунака, предати су на чување градском 

отпаду. 

Даљи радови на уклањању Споменика косовским 

јунацима обавиће се чим допусте временске 

прилике. 


Покушај крушевачког хаџије, професора и 

протојереја, од раније познатог органима гоњења по 

путу у Јерусалим и Блиски исток 1966, да се на својој 

књизи прикрије потписом пр. пр. Живан Савић, 

успешно је сузбијен. Књига Кнез Лазар (Симфонцјско 

приказање) по изласку из штампарије Багдала 

предата је огњу. Благовремено је осујећен покушај 

малолетног С. Д. из Барбатовца, који је послат у 

Васпитно-поправни дом на издржавање казне, да 

растури по граду летак следеће садржине: 

Светосавски квиз знања 

Питање: Ко је спалио мошти Светога Саве и 

књигу о Светом кнезу Лазару? 

а) Турци 

б) Комунисти 

в) Турци и комунисти 

381. Светосавац 

87


После шест векова од погибије, кнез Лазар је 

најавио званичну посету свом граду. Цареве мошти, 

како их народ поштује, биће дочекане у порти 

његове придворице. Неоправдани захтев за свечани 

долазак кнеза Лазара у центар града (Трг маршала 

Тита, п. п.) одбијен је. Савремени саобраћај јачи је 

од средњевековног па се и старе навике дочека 

Кнеза морају кориговати да не би дошло до застоја 

у превозу путника и робе. Осим тога, центар града 

кога се Кнез сећа није био на Тргу маршала Тита, 

него у порти Лазарице. 

(...) На Тргу младости где је говорио 

остао је златни прах домовине 

љубави 

да научимо сина и кћер њеној 

тајни 

где вечит он 

дориче недоречене речи 

дограђује неизједначена времена 

даљине људске зближава 

Где смртан он 

бесмртност разгорева (...) 

(Љубиша Ђидић, На Тргу младости Тито) 

Тито је посетио Крушевац 1961. године. 

88

+ + + 

Чика-Драгић из Мале Реке пред свој пут у 

Јерусалим позва ме и рече: 

– Имењаче, ево ти ова Света књига, 

причувај је док се не подигне храм на Багдали, а 

онда је поклони Цркви. 

По уласку Црвене армије у Крушевац октобра 

1944. године он је затворен с оцем и братом у један 

градски подрум. После неколико дана комунисти у 

тај затвор доведоше Љубисава Ђулаковића, пароха 

милутовачког, и његовог сина Светислава. Једно 

вече свештеник приђе Драгићу, кога није познавао, 

и рече: 

– Узми, сине, ову књигу и нека те она изведе 

одавде. Амин. 

Ђулаковићи, отац и син, убрзо су изведени из 

подрума и стрељани на Багдали. А онда дође ред и 

на Драгића, његовог оца и брата. Егзекутори их, 

везане жицом, изведу на Багдалу у већој групи 

несрећника и построје на стратиште. Човек од 

власти у кожном капуту иде с фењером у руци 

од једног до другог сужња и сваког загледа. Кад 

дође до Драгића, упре прстом у њега: 

– Ти иступи. 

Те ноћи стрељаше оца и брата, а Драгића 

вратише у подрум. 

После неколико ноћи изведу га поново на 

Багдалу с другом групом за стрељање. И опет, човек 

у кожном капуту с фењером дође до њега. 

– Ти иступи. 

Тако Драгић остаде жив. Крајем зиме пустише 

га кући, а он из затворског подземља понесе тугу за 

родитељем и братом и Нови завет у преводу Вука 

Караџића, штампан 1928. године. Поздравих се с 

89

имењаком, дођох кући, отворих Свету књигу и у 

њој нађох: 

Списак свију свештеника убијених од стране 

комуниста из Крушевца, старе српске престонице, и 

околине: 

1.Свештеник Љубисав Н. Ђулаковић, парох 

милутовачки, рођен је 1900. у Великој Дренови, а 

убијен на Багдали октобра 1944. године. 

2. Свештеник Божидар Јовановић (1892 – 

1944), парох великошиљеговачки, син је чувеног 

проте Аврама (1843–1917), народног посланика пре 

Српско-турског рата – који је мученички пострадао 

1917. године од Бугара. Свештеномученици Јовановићи, 

Аврам и његов син Божидар, по породичном 

предању, пореклом су из исте куће у Поповом пољу у 

Херцеговини из које је и свети Василије Острошки 

Чудотворац. Отац Божидар Јовановић убијен је 

крајем октобра 1944. године на Багдали. Гроб му 

се, као и његовом оцу, не зна. После погубљења 

комунисти су одбили да предају породици тело 

свештеника Божидара Јовановића да га сахрани. 

Партизани су чували и дању и ноћу страже крај 

хумки својих жртава. Пријатељи стрељане крушевачке 

породице Љутић покушали су да крадом 

једне ноћи крајем новембра 1944. године, и поред 

комунистичких стража, откопају кафеџију 

Драгослава и његове синове Предрага, учитеља, и 

Михајла, ученика. У првој хумци коју су откопали 

пронашли су оца Божидара. Препознали су 

га по карактеристичној свештеничкој крагни. Тада 

су наишли стражари и најурили их са стратишта. 

Плакат са именима стрељаних Крушевљана појавио 

се у старој српској престоници 7. новембра 1944. 

године – на њему се нашло и име оца Божидара 

Јовановића. Имовина му је конфискована као 

народном непријатељу, а лепа библиотека и архива 

90

наслеђена од оца, са свим фотографијама, спаљена 

је у центру Великог Шиљеговца пред породичном 

кућом. Данас је у дворишту свештеномученичке 

породице Јовановић у Великом Шиљеговцу смештена 

сеоска амбуланта. 

3. Свештеник Јеврем Јеша Новаковић, парох 

крушевачки при Храму светога Ђорђа, брат 

апотекара и председника општине Крсте Новаковића, 

стрељан је на Багдали 1944. године. 

4. Свештеник Животије Поповић, парох беловодски, 

погубљен је уз велико мучење на Багдали 

у ноћи 13⁄⁄14. новембра 1944. године. 

5. Игуман Игњатије, старешина Манастира 

Лепенца, убијен је с краја јесени 1944. године у 

селу Ђерекаре. 

6. Свештеник Душан Поповић, парох 

велућки, убијен је на Светог Николу, 19. 

децембра, 1944. године у Пакашници. Џелати су 

га натерали да чита опело пред погубљење, а 

затим га свирепо мучили. Имовина, покретна и 

непокретна, заплењена му је, а попадија и 

кћерка остављене без игде ичега. 

7. Јеромонах Севастијан, сабрат Манастира 

свети Роман, одведен је 10. новембра 1944. 

године у крушевачку ОЗНУ и више се никада 

никоме није јавио. 

8. Крајем 1944. године комунисти су убили, 

у једном дану у порти Манастира свети Роман, 

осамнаест богословаца и студената Богословског 

факултета. 

9. Свештеник Риста Антоновић, парох 

мачковачки, убијен је новембра 1945. године. 

Комунисти су га извели из куће и на очиглед 

породице погубили недалеко од црквене порте. 

91

10. Отац Митрофан, старешина Манастира 

Наупаре, родом из Житковца, убијен је 

почетком марта 1946. године. 

11. Јеромонах Ксенофонт (Врацјаков), Рус, 

сабрат Манастира Наупаре, дошао је после 

Октобарске револуције у Србију. Комунисти га 

хапсе 1946. године и затварају у Крушевац. 

Најсвирепије је мучен и злостављан, а онда 

пуштен из затвора с великим ранама по телу. 

Издахнуо је у трећи дан по изласку из апсане. 

12. У селу Горњем Адровцу служио је свештеник 

Божидар Димитријевић. Он је 1947. године 

убијен на мистериозан начин и његово 

убиство није расветљено. (P.S. На братском састанку 

свештенства Архијерејског намесништва крушевачког, 

2008. године у Јабланици, повела се реч о 

Светој тајни исповести. Владика и свештеници су 

казивали своја искуства. Свештеник који је некада 

службовао у близини Горњег Адровца испричао је 

како је исповедио једног парохијанина, који се пред 

смрт дуго мучио и није могао испустити душу док 

није признао да је као млади комуниста по задатку 

партије убио свештеника Божидара Димитријевића). 

13. Свештеник Стојан Цветковић, од оца 

Чедомира и мајке Драге рођен је 1915. године у 

селу Бајчинци код Прокупља. Службовао је у 

селу Дворану. По налогу Комунистичке партије 

убијен је 24. августа 1948. године 

P.S.Свештеник Божидар Јовановић рехабилитован 

је 8. априла 2009. године решењем Окружног суда у 

Крушевцу, којим се :'' Усваја захтев Дунда Владете и 

Јовановић Божидара, обојице из Крушевца, па се 

утврђује да је пок. Јовановић А. Божидар из Великог 

Шиљеговца као жртва насиља из политичких и 

идеолошких разлога стрељан као народни непријатељ 

и сарадник окупатора 25. октобра 1944. године, те је 

92

ништавно решење Среског народног суда за срез 

расински, пословни број Р. 176/45 од 10. септембра 

1945. године о конфискацији имовине пок. Божидара, 

па се он рехабилитује''. Суд је утврдио да је: ''Пок. 

Јовановић А. Божидар, деда предлагача, рођен 1. 

априла 1892. године у Великом Шиљеговцу од оца 

Аврама и мајке Алексије, по занимању био 

свештеник. Живео је у Великом Шиље-говцу са 

супругом Софијом и троје деце све до краја 1943. 

године када су га окупационе власти – Немци 

преместили у Крушевац да би им био стално ''на оку'', 

јер због своје популарности и ауторитета који је 

уживао међу локалним становништвом могао окупационим 

властима створити озбиљне проблеме. Радио 

је свој свештенички посао часно и поштено, не 

замеривши се и не чинећи ништа нажао било коме те 

је дочекао и дан ослобођења у Крушевцу 14. октобра 

1944. године. Дана 25. октобра 1944. године био је од 

стране нове власти ухваћен и одведен на стрељање 

без суђења и пресуде заједно са још 28 лица о чему 

постоји Саопштење о извршеној казни стрељањем 

које је издало веће војног ратног суда у Крушевцу, а 

списак лица која су стрељана говори да су то били 

виђенији људи тог времена: учитељи, свештеници, 

новинари, лекари, адвокати итд. Била је то одмазда 

мотивисана искључиво непостојећом већ претпостављеном 

идеолошком кривицом, па су испуњени 

услови за доношење решења из чл. 1 и 5 Закона о 

рехабилитацији, будући да је пок. Божидар из идеолошких 

и политичких разлога био жртва насиља, 

стрељан од партизана као наводни сарадник окупатора, 

октобра месеца 1944. године, без судске одлуке 

и спроведеног поступка. По том основу му је конфискована 

имовина решењем које је наведено у 

диспозитиву па је и то решење поништено и усвојен је 

захтев предлагача. Економска рехабилитација за сада 

93

још није могућа те ће се право на накнаду штете на 

повраћај конфисковане имовине рехабилитованих 

лица уредити посебним законом како је то прописано 

одредбом члана 8, Закона о рехабилитацији.'' 

94

+ + + 

После смрти чика-Драгића, упознадох професора 

др Вељка Ђ. Ђурића, историчара. Позвао 

сам га у Крушевац и организовао промоцију 

његове докторске дисертације Голгота Српске 

православне цркве 1941–1945. године. Неуморни 

професор наставио је свој даљи рад делом Летопис 

Српске православне цркве 1946–1958. године, и у 

четири године објавио три тома од преко 1700 

страна. Сваку нову књигу представио је најпре у 

Крушевцу. Од њега сам слушао и о ономе што је 

знао, а што није објавио у својим књигама. 

– Није још дошло време – тврдио је. 

На Сретење 2002. он дође у Крушевац с трећом 

књигом Летописа и остави ми за успомену 

препис трију докумената из српских архива. 

Аудиција за црквени хор 

при храму Светог Ђорђа, 

Крушевац, 19. март 1946. године 

''Његово Преосвештенство Епископ нишки 

Господин Јован својим актом од 26/13. марта 

1946. године доставио је Светом Архијерејском 

Синоду следећи извештај Архијерејског намесника 

у Крушевцу: 

Као што Вам је познато, црква је имала 

намеру, ради велељепија, да образује црквени 

хор. Због тога је хтела да окупи омладину 

школску и ваншколску, која би драговољно из 

чисте љубави према цркви и црквеном појању 

певала у том хору. 

Заказан је састанак омладине у црквеној 

канцеларији за 19. март 1946. године у 16 сати, 

95

да би се одабрали гласови и видео број певача. Око 

17 сати у канцеларију је упала Градска милиција са 

упереним револверима и сву децу (око десеторо) са 

Драгомиром Никетићем, свештеником, Богосавом 

Цимбаљевићем и Миладином Обрадовићем, 

вероучитељима, отерала у затвор. 

Ишао сам са Боривојем Лапчевићем на дан 20. 

марта т. г. код Јавног тужиоца и протествовао на 

поступак милиције. Одговорио ми је да је то ваљда 

што скуп није био пријављен. Молио сам да се 

саслушање изврши што пре јер ничега скривеног, 

прљавог или антидржавног у овом делу није било. 

Обећао ми је да ће чим добије предмет саслушати 

све. На дан 20. марта саслушани су вероучитељи 

Голуб Цимбаљевић и Миладин Обрадовић и 

пуштени на дан 21. марта. Поново сам ишао код 

Јавног тужиоца и ургирао да се саслушање осталих 

ухапшених што хитније изврши. Као последица тога 

пуштене су четири девојчице после саслушања, док 

су остали задржани у притвору... 

Ваше преосвештенство, сви ми можемо 

нехотице да превидимо неку законску форму као 

што је у овом случају учињено, али сматрамо да то 

није кривица која би оправдала овакав поступак 

милиције и хапшење невине дечице и свештеника. 

Сматрам Преосвећени, да се хтело осујећење 

образовања црквеног хора у заметку јер никаква 

позадинска улога ни код нас ни код деце није 

постојала. Шаљући вам овај извештај, молим вас 

Преосвећени владико да код меродавних у Београду, 

предузмете потребне кораке, да се невина дечица 

пусте из затвора, а ако је потребно да неко понесе 

жртву, поднеће је колективно сви свештеници 

Цркве светог Ђорђа, са дубоким убеђењем, да је 

подносимо невино, мирне душе и чисте савести за 

добробит Српске православне цркве(...)'' 

96

(Синодово писмо, бр. 818/зап. 57 од 27/14. 

марта 1946, србијанској Комисији за верске послове 

- АС, 21, 6) 

Србијанска Комисија за верске послове 

проследила је 29. марта 1946. Синодово писмо 

Одсеку за унутрашње послове градског Народног 

одбора у Крушевцу. 

У архивима нема других докумената о овом 

случају. 

Задужбина Рајевског, 1950. године, три дана после 

Светог Саве 

''У селу Горњем Адровцу, Среза алексиначког, 

налази се врло лепа црква подигнута у 

спомен руског пуковника Рајевског, који је погинуо 

као добровољац у борби за ослобођење ових 

крајева од Турака 1877. године, па је његова 

породица из Русије подигла на овоме месту цркву, 

која је увек била сведок његове погибије. До цркве 

налази се гроб нашег познатог просветног радника 

проте Стевана Веселиновића, бившег ректора 

Богословије и првог декана Богословског факултета 

у Београду. Поред Цркве, у црквеној порти, 

породица Рајевског подигла је и једну солидно 

озидану зграду за црквене потребе и стан пароха. 

Иначе, црква има пространу порту засађену 

благородним воћем, те је овај храм примерном 

чистотом, уређењем дворишта и црквених зграда 

служио за пример у целоме овоме крају. По 

свршетку последњег Светског рата и ослобођења 

наше земље од немачког окупатора 1944. године, 

месне народне власти у селу Горњем Адровцу 

самовласно су заузеле црквени дом и црквену порту 

и на тај начин постале су потпуни господари не само 

црквене имовине – дома и црквене порте – већ и 

97

саме цркве, те је у погледу црквеног живота 

створен потпуни хаос при овој знаменитој 

задужбини. У дому се и данас налазе канцеларије 

Месног народног одбора, а усељена је и Сељачка 

радна задруга. 

С обзиром на овакво стање, свештенику је био 

онемогућен приступ цркви и последњи свештеник 

на овој парохији Божидар Димитријевић морао је да 

станује у приватној кући, где је 1947. године на 

мистериозан начин погинуо и до данас његово 

убиство није расветљено. После његове погибије, 

парохија горњоадровачка предата је на опслуживање 

суседним свештеницима Првом и Другом 

житковачком, али они имајући у виду стање при 

овој задужбини нису могли да долазе у цркву ради 

службе Божје и тако је ова величанствена црква 

сасвим запуштена. 

Поводом оваквог стања епархијске власти су 

одредиле комисију, која је на дан 5. децембра 1949. 

године извршила увиђај на лицу места и поднела 

епархијским властима свој извештај. Из 

извештаја се види, између осталог, да је црква 

отворена и да тамо улазе лица, која скрнаве све 

што за религиозне људе представља светињу. 

Комисија је дознала да су неодговорна лица чак 

приредила и прославу 1. маја у цркви, при том се 

у храму пушило и облачиле одежде, о чему 

сведочи чињеница да су одежде поцепане и 

упропашћене. 

Овакво самовлашће, неред и непоштовање 

народних светиња није у интересу државних и 

народних власти, па и целога нашега народа, те је 

ради угледа самих власти и међусобне слоге у нашем 

народу потребно да се оваквом хаотичном 

стању једном учини крај и исто нормализује по 

постојећим законским прописима. Због тога се 

умољавате за дејство да се овој знаменитој 

98

задужбини од стране народних власти обрати већа 

пажња, да Месни народни одбор и Сељачка радна 

задруга, ослободе црквену имовину, црквени 

дом и црквену порту коју су самовласно заузели 

и цркву и њену имовину респектују и ставе 

надлежној црквеној управи на располагање и да се 

убудуће у црквене послове не мешају и свештеника 

у вршењу његових дужности не ометају.'' 

(Писмо Епархијског управног одбора 

Епархије нишке, бр. 100 – Г/1 од 30. јануара 

1950, србијанској Комисији за верске послове – 

АС, 231, 11). 

99

Освећење славске водице 

пред Светог Николу зимског 

Крушевац, 1952. године 

''Његово Преосвештенство Епископ Нишки 

Господин Јован, актом бр. 357/1952. године 

доставља извештај Архијерејског намесника у 

Крушевцу бр. 48/1952. који гласи: 

На дан 17. децембра 1952. године позват сам 

од стране Ратка Милачића, раденика који станује у 

радничкој колонији ,,14. октобар" у Крушевцу ради 

освећења славске водице за светог Николу. 

Пред зградом где станује овај радник 

сачекала ме је Милосија Петковић која станује у 

истој згради са речима: 

,,Где ћеш ти попе, ово је мој улаз и ти не 

смеш да уђеш у зграду". 

Ратко који је са мном ишао одговорио је, да је 

улаз заједнички и ја сам позвао свештеника у мој 

стан. Милосија је и даље стајала на улазу зграде то 

јест на улазним вратима. Ратко је Милосију 

одстранио и ја сам ушао у зграду. Милосија ме је 

ухватила за рукав од капута и повукла, на што сам се 

ја истргао и пошао у стан Ратков. Милосија је 

потрчала за мном, дохватила нанулу која је била 

пред вратима с намером да ме удари. Раткова 

жена Милева која је била у ходнику зграде 

ухватила је Милосију и осујетила је у њеној намери, 

у том је притрчао и њен муж Ратко и отели су 

јој нанулу. 

По овом случају саслушаван је у УДБИ-и 

Ратко, његова жена Милева и други станари 

зграде, а такође сам саслушаван и ја, и ова саслушања 

(без мог саслушања) достављена су 

Среском суду у Крушевцу. Одређено је рочиште за 

13. фебруар 1953. године и осуђен сам на 10 месеци 

100

затвора као и да платим таксу нешто око 3000 

динара. Радник Ратко који ме је позвао да му 

осветим водицу кажњен је са четири месеца 

затвора, а његова жена Милева са два месеца. 

На суду је саслушана и Милосија Петковић 

која је истакла да сам је ја ударио ташном по носу, 

док сведок кога она наводи сведочи да сам је 

ударио по глави, а лекарски налаз стоји да на 

носу нема никаквих озледа. 

Насупрот томе сведочили су Ратко Милачић, 

његова жена Милева, Предраг Ђорђевић, његова 

жена Милица и Јања Настић, сви из радничке 

колоније, станари зграде где се десио описани 

случај, да ја нисам поменуту Милосију ни руком 

дохватио, већ да је она мени забрањивала улаз у 

зграду ради обављања верског обреда. Ухватила ме је 

за капут и вукла као и да је покушала да мене 

нанулом удари. 

Преко свега тога и оваквог доказа суд је више 

поклонио вере Милосији и њеном сведоку, иако 

су неистину говорили па чак шта више и у 

исказима се нису слагали и одмерио свима горе 

наведену казну. 

Пресуду још нисам примио, у законском року 

поднећу жалбу вишем суду и сматрам да ће виши 

суд непристрасно, а по доказном материјалу 

донети праведну пресуду. 

Обавештавајући Вас о предњем ради знања, у 

вези поднетих примедаба на пројекат закона о 

правном положају верских заједница, Светом 

Архијерејском Синоду част ми је умолити Вас 

и за потребну интервенцију по овом случају.'' 

(Синодово писмо, бр. 831/зап. 230 од 21. марта 

1953, Државној комисији за верска питања — Архив 

Југославије, 144,7- 128) 

101

+ + + 

После заласка сунца одлазим с плаже. Напуштам 

Црвено море које се спрема за починак. На 

степеништу Историјског архива проси босоноги 

дечак: 

– А шта ћеш ти овде? – зачуди се кад ме виде. 

– Далеко је сунце, синко – прозборих и два 

новчића положих крај његових ногу у сламени 

шешир пун суза. 

Земља у којој сам рођен више не постоји, а 

Ћосићево далеко сунце зашло је у Мртво море. 

102

15 

Јануара 2001. године био сам гост на крушевачкој 

телевизији Канал плус. У емисији отвореног 

типа гледаоци су постављали питања. Одговарајући 

на једно од њих, испричао сам повест о свештеномученичкој 

породици Јовановић из Великог 

Шиљеговца. 

Мој отац, свештеник Војислав Илић, 1986. 

године добио је премештај с парохије барбатовачке 

на великошиљеговачку. Ту сам сазнао за 

књигу народног просветитеља Сретена Динића 

Погибија проте Аврама 0. Јовановића, пароха великошиљеговачког, 

која је штампана 1926. године у 

нишкој Црквеној штампарији „Свети цар Константин". 

Старог проту Аврама погубили су 

Бугари 28. фебруара 1917. године, а његове последње 

речи верницима биле су: „Аманет вам остављам 

да љубите своју веру и Српство". 

Протиног сина Божидара, свештеника великошиљеговачког, 

стрељали су комунисти по уласку у 

Крушевац, на Багдали, октобра 1944. године. Свештеномученицима 

великошиљеговачким, оцу и сину, 

гроб се не зна. 

103

После неколико дана од телевизијске 

емисије у моју канцеларију ступи чика-Доса. 

Гледао ме је на Каналу плус па дошао да пита 

за свога оца. 

– Светолик Тола Милосављевић било је 

право име мог оца, али се у евиденцији Српске 

државне страже из 1943. године он води као 

Агатоновић. Тако се сакри од Немаца који су га 

упорно тражили. Наиме, он је написао песму 

против власти, која је у селу била популарна за 

време окупације. С опроштењем: 

Бежи Швабо, милу ли ти нану, 

шта ти тражиш на српском Балкану! 

Комунисти су га заробили по уласку у 

Крушевац. Последњи пут се помиње 4. новембра 

1944. године у Параћинском логору. 

Оца сам свуда тражио па дођох и код вас? 

– Одакле сте? – упитах. 

– Из Петине – одговори, а суза у крају ока 

му засахну. 

Дуго смо разговарали, а онда паде договор 

да чика-Доса узме свеску у руке и забележи све 

што зна о своме оцу и свим жртвама из села 

Петина, Дворане, Пољаци и Ловци од 1941. до 

1948. године. Он посети потомке погубљених 

мештана четирију села, који давно положише 

своје сузе проливене за милим родитељима у 

Сузарник. Њихове приче и фотографије старе 

више од пола века објављују се први пут у Топлим 

сузама на путу за Јерусалим, по азбучном реду 

страдалника. 

Радослав Доса Милосављевић рођен је уочи 

летњег Светог Јована 1943. године у Петини. 

Без оца је остао када је имао шеснаест месеци. 

Молимо, ако неко нешто зна о његовом 

родитељу, да се јави у Петину. 

104

P.S. Чика-Доса је безуспешно наставио своје 

трагање, до данас. Зато и уз ово друго издање 

Топлих суза понављамо исту молбу: ако неко 

нешто зна о његовом родитељу нека се јави у 

Петину. 

105

+ + + 

''Добровољци из окружја Крушевачког 

прешли су 30. септембра 1943. године у срез 

Темнићки у општину Бошњанску и наредили 

мобилизацију тридесет младића. Њиховим самовољним 

радом народ се поплашио и бегао у шуму, 

и младо и старо''. 

(Извештаји команде Српске државне страже 

за округ Моравски 1941—1944, Јагодина, 2001, стр. 

111) 

''У Крушевцу је основан ''Недићев град'' 

где је било смештено десет хиљада српске 

деце. Српске избеглице стизале су у Недићеву 

Србију из свих крајева раскомадане 

Краљевине Југославије. Само избегличке 

деце било је 86.000! Мене је генерал Не - 

дић запослио као новинара у Централном 

пресбироу председништва владе и ја сам 

пратио Недићеве министре у обиласку 

домова где су била смештена деца''. 

(Бора М. Карапанџић, књижевник из 

Кливленда: Истина о Недићу, у НИН-у, 13. 

новембар 2008. године, стр. 6) 

Радослав Доса Агатоновић 

Од оца Живадина Жике и мајке Продане Дане 

рођен је 13. јуна 1926. године у селу Пољаци. Припадник 

је Југословенске војске у отаџбини (ЈВУО) 

под командом Драже Михајловића. Извесно време 

био је код Љотића. Комунисти су на крају рата 

организовали потеру за њим. Убијен је 26. марта 

1945. године у пољу изнад Петине, потес Старо 

106

Село, југозападно од Томине воденице у њиви Јове 

Миљковића. Сахрањен је на пољачком гробљу. 

Крсна слава: Свети Никола. 

Потомства нема. 

Извори: Матична књига рођених (МКР), 

Матична књига умрлих (МКУ) Дворане и брат 

Светислав. 

Миодраг Мија Благојевић 

Од оца Драгослава Госе и мајке Ангелине рођен 

је у Пољацима. Припадник је ЈВУО-а код Томе 

Костовића, Првог батаљона Треће бригаде под 

командом Мирка Томашевића. Преживео је рат, а 

после се с групом сабораца крио на Јастрепцу 

у бункеру недалеко од Беле стене, потес Јелов- 

Симин. Снаге КНОЈ-а 26. јануара 1946. године 

улазе им у траг и убијају Миодрага, Десимира 

Мијајловића из Дворана, Ранка Радуловића из 

Ловаца, Милана Јанковића и Животу Јанићијевића 

из Пољака. Рала Јанићијевић, који је 

чувао стражу, успева да побегне. Официр из 

Бивоља ухваћен је жив и спроведен у Дворане 

где је убијен у близини плаца Владе 

Лацића. Ту је и сахрањен. У МКУ није уписан. 

Крсна слава: Свети архангел Михаило. 


Извори: мештани Светимир Агатоновић (78), 

Душан Јанићијевић (61), Љуба Михајловић (72). 

Изворима − мештанима су остале исте године 

старости као код првог издања, иако су многи у 

међувремену променили свет. 

107

Стојан Благојевић 

Од оца Милуна и мајке Станике рођен је 

1909. у селу Пољаци. Деценију пред рат радио је у 

фабрици авиона у Краљеву. Припадник је резервног 

састава код Косте Пећанца. Није учествовао у 

борбама. 

Партизани су у Малом Шиљеговцу убили три 

окупаторска војника. Бугарска казнена експедиција 

9. децембра 1942. године изненадно 

бане у село и Стојану пронађе револвер. Молбе 

његовог брата Станисава, сеоског кмета, нису 

помогле и Бугари Стојана одводе пут Крушевца. При 

проласку кроз Дворане Бугари су пронашли 

оружје у школској згради и заробили Владу, 

служитеља, јер није хтео казати чије је наоружање. 

Стојанов син Живота рођен је 10. новембра 

1937. године. Свог оца последњи пут је видео 9. 

јануара, на Светог Стевана, 1943. године у 

крушевачкој касарни. Иако је имао само шест 

година, одлично се сећа тог догађаја: 

– Мајку и стрица нису пустили. Они осташе на 

капији, а мене један војник уведе у велику 

просторију пуну забринутих људи. Седе на поду 

ослоњени леђима о го зид и чекају. Отац притрча 

узе ме у наручје и пољуби а ја му рекох оно што су 

ме научили мајка и стриц да му кажем: ,,Не 

брини". 

Из Крушевца, Стојан је интерниран у Ниш. 

Нешто касније возом је пребачен до села Церове. 

Стрељан је с групом Срба у непосредној близини 

железничког моста преко Јужне Мораве подно 

Мојсињске планине. Бугари су их изнад реке, на 

Старом Сталаћу, покопали у заједничку гробницу и 

прелили кречом. 

108

На овом месту у средњем веку, пред турску 

најезду у град Сталаћ, војвода Пријезда 

прихвати своју верну љубу за руку и упита: 

О Јелице, госпођо разумна! 

Или волиш са мном погинути 

Ил' Турчину бити љуба верна. 

Сузе рони Јелица госпођа: 

Волим с тобом часно погинути, 

нег' љубити на срамоту Турке, 

Нећу своју веру изгубити 

И часнога крста погазити. 

Одатле скочише њих двоје држећи се за руке 

кад су Турци у град улегли и заробили силан свет 

у њему. 

Стојан Благојевић пренет је на гробље 

родног села новембра 1944. године где му је подигнут 

надгробни споменик. На месту његове трагедије 

после рата подигнуто је заједничко спомен-обележје 

за све пострадале. 

Приликом откопавања масовне гробнице, 

Стојана су рођаци препознали по одећи. Његове и 

руке Владе, служитеља из Дворана, биле су заједно 

везане жицом. 

Крсна слава: Свети Аранђео. 

Потомство: син Живота, кћерка Драгица. За 

собом је оставио супругу Станију родом од 

Милошевића из села Пољаци. 

Извор: син Живота, призећен у Велики Шиљеговац 

1958. године. 

Милан Миланче Богићевић 

Од оца Светозара и мајке Станисаве рођен 

је 3. августа 1919. године у Дворану. Припадник је 

ЈВУО-а при Другој расинској бригади. 

Погинуо је 17. октобра 1943. године заједно с Ра- 

109

дославом Стојадиновићем из Дворана. Тог дана 

њих двојица носила су пошту из Великог Шиљеговца 

у Крушевац возећи се чезом. Комунисти су 

им поставили заседу у Паруновцу, одакле их по 

хватању изводе на потес Росуље, и убијају. У МКУ 

погрешно стоји 17. новембар 1943. као умрли 

дан. Сахрањен је на дворанском гробљу. 


Потомство: син Томислав. 

Извори: МКР, МКУ Дворане и мештани: 

Милосав Миладиновић (69), Хранислав Радовановић 

(81), Радоје и Драгица Тодоровић (75). 

Љубиша Васић 

Од оца Стојана и мајке Видосаве рођен је 11. 

јуна 1924. године. Погинуо је у борби против 

Немаца у атару села Батровац код Винковаца 5. 

априла 1945. године. 

Извор: МКУ 

Мирослав Васић 

Од оца Станојла Таре и мајке Видосаве рођен 

је 12. августа 1922. године у селу Пољаци. 

Припадник је ЈВУО-а, бригаде Мирка Томашевића. 

Мобилисан је на место једног мештанина 

чији је отац дао мито да му син не иде у рат. 

Мирослав је прикључен у батаљон Томе Костовића, 

који се тих дана налазио у околини села 

Ловци. После месец дана, 17. новембра 1943. 

године, погинуо је у борби с комунистима код 

школе у Великом Шиљеговцу. Сахрањен је на гробљу 

у селу Пољаци. 

110

Крсна слава: Свети Никола. Потомства нема. 

Извори: МКР, МКУ Дворане, сестра Мира 

Миленковић (78) и зет Бранивоје Миленковић 

(77). 

Драгомир Вељић 

Од оца Станислава и мајке Миросаве рођен је 

16. јануара 1905. године у Ловцима. Убили су га 

четници у родном селу 8. септембра 1945. године. 

У МКУ стоји записано да је убијен ватреним 

оружјем. С њим је истог дана усмрћен Рајко Лацић, 

који је са Драгомиром био сеоски одборник. 


Милен Вељић 

Од оца Милоша и мајке Столе рођен је у 

Ловцима. У току рата није припадао ниједној 

војној формацији. После рата отишао је на крсну 

славу код неког пријатеља у село Станци. У оно 

време народ је бројније ишао на славу, често и код 

људи које није најбоље познавао. И тако, попила се 

нека грејана домаћа, мезило се, уз ручак отпочели 

разговори. Миленов домаћин, симпатизер нове 

власти, посвађа се с гостом. И уместо да га 

испрати кући, у свом дворишту уби Милена 

секиром. 

За ово недело починилац је био благо kажњен. 

Сахрањен је на гробљу у родном месту. У МКУ 

није уписан. 


Извори: Вељко Вељковић (73), Мирољуб Милутиновић 

(82) и Никола Вељковић (71). 

111

Драгољуб Вељковић 

Од оца Максима и мајке Смиљане рођен је 14. 

августа 1906. у Ловцима. У току рата није 

припадао војним формацијама. Био је кројач, један 

од најбољих у крају. Недељом и празником 

певао је за певницом у храмовима Света Петка 

и Свети пророк Илија на светој Литургији. Лепо је 

живео с тадашњим парохом јерејем Обреном Вукоићем. 

По налогу комунистичких власти 6. октобра 

1944. године са својом супругом заметну џак са 

храном на раме, коју је власт тражила и пешице 

дође у десет километара удаљено село Буци да је 

преда у команду места. Комунистичка власт задржава 

Драгољуба да ради–кулучи на један дан, а 

жена се врати кући. Сутрадан су га властодржци 

одвели у Модрицу и убили у дворишту кафане 

усред села. Сахрањен је на гробљу у родном селу. У 

МКУ није уписан. 

Извори: МКР, братанац Никола Вељковић, Вељко 

Вељковић, књига Сто двадесет година Храма 

свети пророк Илија у Дворану. 

Радослав Вељковић 

Од оца Владисава и мајке Тиосаве рођен је 21. 

априла 1900. године у селу Ловци. У току рата 

није припадао ниједној војној формацији. Владисав 

Вељковић, Радослављев отац, био је најимућнији 

домаћин у Ловцима. Септембра 1944. године комунисти 

му долазе у двориште и узимају сина. Радослава 

спроводе у Рибарску Бању; изнад ње, на брду 

Самар, убијен је 16. септембра 1944. године. С њим 

је уморен и Живојин Савић из Дворана. Покопани 

112

су на месту трагедије. У првој половини октобра 

породици је дозвољено да пренесе земне 

остатке покојног Радослава и сахрани их на гробљу 

у његовом родном селу. 

У МКУ, као дан сахране, уписан је 8. 

октобар 1944. 

Нешто касније, Радосављевом оцу комунисти 

одузимају тридесетак, а остављају му само шест 

хектара земље. Радослав је имао два брата који су 

деобом добили по три хектара земље. 

Комунистичка власт учинила је ово злодело јер 

Радослављев отац није измирио обавезе које су 

прописали властодршци: у житу, стоки и осталој 

храни. 

Извори: МКР, МКУ, синови: Миладин и 

Вељко Вељковић. 

Станојло Вељковић 

Од оца Аврама и мајке Лепосаве из села Ловци. 

Припадник је ЈВУО-а у батаљону Томе Костовића. 

Био је шумар. По уласку Црвене армије у 

Крушевац, Станојла су комунистички активисти из 

села спровели у град где је стрељан на Багдали, по 

сећању мештана, 28. октобра 1944. године. 

Имовину му је, као народном непријатељу, запленила 

власт. 

Гроб му се не зна. 

У МКУ није уписан. 


Извори: МКР, мештани Вељко Вељковић (73), 

Никола Вељковић (71). 

113

Вукосав Вилимоновић 

Од оца Радомира и мајке Дивне рођен је у 

Петини. Погинуо је у борби с Немцима у селу 

Врба код Краљева. Сахрањен је у родном селу. 

Потомство: син Јордан и кћерка Живана. 

Крсна слава: Свети пророк Илија. 

Извор: МКУ. 

Љубодраг Вулић 

Од оца Богосава и мајке Милосаве рођен је 14. 

августа 1906. године у Петини. Није припадао 

војним формацијама. У току рата био је 

командант села. Улазак Црвене армије и домаћих 

комуниста у Крушевац 14. октобра 1944. 

затекао га је у граду у кући Десанке, Чеде 

шумара. Добошар је прошао кроз варош и објавио 

позив да се грађанство окупи у центру Крушевца. 

Љубодраг се одазвао позиву, а комунисти су га 

ухапсили на збору грађана и затворили у кафану 

''Гледстон''. Сутрадан, 15. октобра 1944, интерниран 

је у Параћински логор. Оданде успева да 

побегне и дође кући, али га комунисти по други 

пут хватају и спроводе у Крушевац. По налогу 

власти спроводник до града био му је Живан 

из села Станци. 

На Цвети 1945. године убијен је у Гарском 

потоку. Гроб му се не зна. 



Потомство: синови: Љубиша и Радиша, 

кћерке: Ружа и Јела. 

Извори: МКР, синови Љубиша(70) и Радиша 

(64). 

114

Божидар Ђорђевић 

Од оца Арсе и мајке Миленије из села 

Ловци. Припадник је ЈВУО-а при батаљону Томе 

Костовића. После рата скривао се лети по Јастрепцу, 

а зими код јатака. На Светог Јована, 20. 

јануара, 1948. године опкољен је и ухваћен у 

Здравињу у дворишту Милана Радоичића. С 

њим је , ухваћен и Станоје Здравковић из Петине. 

Њих двојица скривали су се у бункеру јатакове 

штале. Снаге КНОЈ-а и милиције свезаше их и 

покривене чергама натоварише у канате запрежних 

кола. На путу за Крушевац испод села Модрица у 

близини гвозденог моста преко реке Бистрице 

одузеше им живот. Претпоставља се да су им 

тела покопана недалеко од места убиства у жбуњу 

крај Пајине воденице. 

Божидареву и породицу његовог брата власт је 

иселила у Велики Шиљеговац. У МКУ није уписан. 

Извори: МКР, мештани Вељко и Никола 

Вељковић. 

Александар Жарковић 

Од оца Данила и мајке Живке рођен је 

1923. године. Радио је као келнер у Краљеву, а потом 

у кафани „Шошић" у Паруновцу. Стрељан је од 

Немаца као талац 14. октобра 1941. године. Гроб му 

се не зна. 

Бранко Жарковић 

Од оца Петра и мајке Јелене рођен је 16. 

фебруара 1917. године у селу Ловци. Завршио је 

трговачку школу у Нишу. Припадник је партизанске 

115

јединице од 1943. године, а сарадник од 1941, под 

командом Драгослава Петровића-Горског. Пострадао 

је у борби с четницима у Слатини тако што је 

изгорео у кући Које Весковића, 18. фебруара 1943. 

године. 


Светолик Живановић 

Погинуо је на Сремском фронту у борби с Немцима. 

Станисав Нила Живановић 

Од оца Драгутина и мајке Милике рођен је 25. 

априла 1912. године у Пољацима. Мобилисан је у 

ЈВУО, бригаду Мирка Томашевића која се налазила 

по околним селима. Његова јединица напустила је 

своје положаје код пољачког гробља и отишла ка 

Здравињу. Овде су приметили да су заборавили 

један радио-апарат, па су послали Станисава да се 

врати на пољачко гробље. 

Комунисти су га пресрели, одвели на Велико брдо 

изнад села Пољаци и убили. 

Сахрањен је на пољачком гробљу. 

Крсна слава: Свети Архангел. 

Извори: МКР, МКУ, Драгиша Радосављевић 

(84). 

Живота Здравковић 

Од оца Станоја и мајке Милене рођен је 3. 

маја 1924. године у Петини. Извесно време био 

је, заједно са својим оцем Станојем, припадник 

Српске државне страже (СДС). Од пролећа 

1944. приступа ЈВУО-у у коме остаје до 

116

краја рата. После тога скривао се лети по 

планини Јастребац, а зими код рођака и 

пријатеља. Убијен је на Марковдан, 8. маја, 

1947. од стране снага КНОЈ-а на Јастрепцу, потес 

Симин-Живков кладенац. Убице су одатле његово 

беживотно тело најпре вукле, а потом носиле 

на моткама до колског пута. По наредби 

власти Тихомир Радичевић је Животино беживотно 

тело превезао својим запрежним колима до 

црквеног чаира (Храм светог Илије у Дворану). 

Ту је, крај пута и моста на Бистрици, Живота 

Здравковић прислоњен уз кленово стабло да 

седи. Очевици кажу да му је у уста стављана 

запаљена цигарета. Захтев родбине да га преузме 

и сахрани на петинском гробљу је одбијен. По 

налогу комуниста сахрањен је у борјаку школе 

дворанске, на обали Бистрице. Родбини није 

било дозвољено да присуствује укопу. 

После десет година породица је његове 

земне остатке пренела на петинско гробље и 

подигла надгробни споменик. 

Крсна слава: Свети Јован. 


Извори: сестра Божинка (70), МКР, МКУ, 

воденичар Тиодор Обрадовић (77), поткивач Светолик 

Василијевић (82). 

Ненад Здравковић 

Од оца Миленка и мајке Даринке рођен је 

17. јула 1926. године у Петини. Погинуо је у 

борби против Немаца фебруара 1945. године у 

Босни. 

Крсна слава: Свети Јован Крститељ. 

117

Извори: МКУ, брат Миодраг, комшија Станисав 

Павловић. 

Станоје Здравковић 

Од оца Миленка и мајке Персе рођен је 1906. 

године у Петини. Припадник је СДС-а Милана 

Недића до лета 1944. године, а тада ступа у 

ЈВУО. У току рата запаљена му је кућа, а супруга 

и две кћерке исељене у Крушевац где су живеле 

три године. После рата боравио је лети на 

Јастрепцу, а зими код јатака. Ухваћен је, на крсну 

славу Светог Јована 1948.године, с Божидаром 

Ђорђевићем у штали Милана Радоичића у Здравињу. 

Убијен је истог дана. Гроб му се не зна. 

Станојева супруга Милена и старија кћерка 

Цана биле су три месеца у затвору. Милена је тада 

молила Јову Цураковића да јој каже шта јој је са 

мужем. Он јој је одговорио: 

– Не брини. У нашим је рукама. Ако има зла 

дела, биће му суђено, а ако нема, биће пуштен 

на слободу. 

Комунисти су му запалили кућу 18. маја 

1942. године. Тада су у њој ухватили Станка Лацића 

из Ловаца, одвели га на Јастребац, место звано 

Бела река, и стрељали. Кућа је изгорела до темеља. 



Потомство: кћерке Цана и Божинка. 

Извори: кћерка Божинка (70), воденичар 

Тиодор Обрадовић (77), поткивач Светолик Василијевић 

(82). 

118

Стојан Здравковић 

Од оца Миленка и мајке Персе рођен је у 

Петини. Припадник је СДС-а у Крушевцу до лета 

1944. када приступа ЈВУО-у. После рата склања се 

лети по Јастребцу, а зими код јатака. Снаге КНОЈ-а 

и полиције улазе му у траг на Светог Јована, 20. 

јануара, 1948. године, Стојанову крсну славу. 

Ухваћен је у домаћинству Миће Марковића из 

Здравиња. Комунисти су опколили јатакову шталу 

у којој се скрио бегунац, а потом је запалили. Том 

приликом изгорео је већи део тела несрећног 

хајдука. Пронађени земни остаци покопани су у 

потоку изнад куће Буде Гајића, с леве стране 

пута према Великом Шиљеговцу, у Здравињу. 

Породица није обавештена о укопу Стојанових 

земних остатака. 

Стојанову породицу комунисти су присилно 

иселили у Крушевац, у Улицу Хајдук-Вељкову у 

близини Грштака. Овде је унесрећена породица 

провела око три и по године. 


Потомство: кћерке Добрица и Гора. 

Крсна слава: Свети Јован Крститељ. 

Извори: МКР, кћерке: Добрица и Гора (68), 



Живота Јанићијевић 

Од оца Војина и мајке Живане рођен је у 

селу Пољаци, коме је током рата био командант. 

Припадник је ЈВУО-а, батаљона Томе 

Костовића, Друге расинске бригаде. После рата 

скривао се на Јастребцу. Пред Светог Саву, 26. 

119

јануара, 1946. године опкољен је, заједно са 

својим друговима Миодрагом Мијом Благојевићем, 

Миланом Јанковићем, Десимиром Мијајловићем 

из Дворана, Ранком Радуловићем из Ловаца 

и једним официром из Бивоља, источно од 

Беле стене. (Опис погибије види код Мије Благојевића). 

Од смрти тада утече само Рала Јанићијевић, 

Животин брат од стрица, који је чувао стражу и 

успео да побегне кроз обруч КНОЈ-а и милиције. 

Непознати мушкарац у униформи КНОЈ-а у 

ноћи после убиства појавио се на прозору куће 

Животиних родитеља с батеријском лампом: 

донео је вест о погибији на Јастребцу. 

Кад је породица пренела покојника из 

планине у двориште, власт јој је наредила да 

Животу донесе пред зграду општине дворанске. 

Комунисти су желели да народ види хајдуке. 

Потом су наредили да се сахране, али не на 

гробљу, већ у дворишту Животиног оца Војина. 

У ноћи по сахрани комунисти су са њихових 

гробова почупали крстаче и бацили их у бунар. 

Животу Јанковића пренела је 1957. године 

његова породица из свог дворишта на сеоско 

гробље. 



Потомство: син Душан, кћерка Драгица. 

Извор: син Душан (61), Драгиша Радосављевић 

(84). 

Божидар Божа Јанковић 

Од оца Милена и мајке Милуне рођен је 15. 

децембра 1888. године у Пољацима. Није припадао 

ниједној војној формацији за време рата, али је 

његов син Милан био у СДС-у. По уласку 

Црвене армије и домаћих комуниста 14. октобра 

120

1944. у Лазарев град, ухапсиле су га нове власти у 

Крушевцу. Сутрадан, 15. октобра, изведен је на брдо 

Багдала изнад града и погубљен. Гроб му се не 

зна. По причању, раку му је ископао један 

комунистички апсеник из Пољака. 

Нове власти су му запалиле кућу и заплениле 

имовину. Док је кућа паљена, умало није изгорео 

једногодишњи Божин унук Радомир. 


Потомство: син Милан. 

Извори: МКР, МКУ (накнадни упис на основу 

решења општинског суда крушевачког из 2000. 

године), унук Радомир (58), Драгиша Радосављевић 

(84). 

Милан Јанковић 

Од оца Божидара и мајке Росанде рођен је 1. 

маја 1922. године у селу Пољаци. Припадник је 

СДС-а до 1944. године када прелази у ЈВУО. 

Пред Светог Саву, 26. јануара, 1946. године 

убијен је на Јастребцу с Миодрагом Благојевићем, 

Животом Јанићијевићем, Десимиром Мијајловићем 

из Дворана, Ранком Радуловићем из Ловаца и 

официром из Бивоља. (Опис погибије види код 

предходних жртава). 

Породици је наређено да покојниково тело с 

планине донесе пред зграду општине дворанске. 

Власти су се понадале да ће народ ружити мртве 

хајдуке. Међутим, ко год је прошао путом и 

видео их тај се прекрстио и рекао: 

– Бог да им душу прости. 

Љути због неуспеха, комунисти нареде да 

породице преузму и сахране тела, али не на 

гробљу. Милан, Живота и Миодраг, хајдуци из 

Пољака, сахрањени су у дворишту Животиног оца 

121

Војина. У ноћи после погреба, комунисти им 

почупали крстаче са гробова и бацили их у бунар. 

Тек, 1957. године посмртни остаци тројице 

равногораца пренети су на сеоско гробље. 

Извори: МКР, МКУ, (накнадни упис на 

основу решења Општинског суда у Крушевцу из 

2000. године), с констатацијом да се сам убио, 

син Радомир (58), Драгиша Радосављевић (84), 

Душан Јанићијевић (61). 

Апостол Лацић 

Рођен је 22. фебруара 1888. године у селу 

Ловци. У МКУ стоји записано да га је Југословенска 

ослободилачка војска убила ватреним 

оружјем у атару села Модрица 1. априла 1944. године. 

Витомир Лацић 

Од оца Милојка и мајке Драгиње рођен је 

15. октобра 1922. године у Ловцима. Припадник 

је ЈВУО-а, батаљона Томе Костовића. Погинуо 

је у борби с комунистима у Жупском крају, село 

Игрош, потес Трнавачка чука. 


Извори: МКР, МКУ, мештани Вељко (73) и 

Никола (71) Вељковић. 

Вукоман Лацић 

Од оца Апостола и мајке Милене рођен је 14. 

октобра 1922. године, а пострадао је од четника. 

122

Рајко Лацић 

Од оца Милена. Рођен је 1912. године у 

селу Ловци. У МКУ стоји записано да су га 

четници убили ватреним оружјем 8. септембра 1945. 

Усмрћен је истог дана с Драгољубом Вељићем. 

Станко Лацић 

Од оца Милутина и мајке Лепосаве рођен је 1. 

новембра 1902. године у селу Ловци. Припадник 

је ЈВУО-а, корпуса Драгутина Кесеровића, бригаде 

Мирка Томашевића, батаљона Томе Костовића. 

Комунисти су га ухватили док су палили кућу Станоју 

Здравковићу у Петини. Станков покушај да 

побегне из запаљеног дома није успео. Истог дана 

одведен је на планину Јастребац и убијен у пределу 

Бела река - Ђурин Лаз, 18. маја 1942. године. 



Извори: МКР, МКУ, мештани Вељко (73) и 


Стојадин Лацић 

Од оца Цанета и мајке Живане. Партизан. 

Изгубио је живот у бродолому на реци Сави у 

Срему. По једном предању Немци су потопили брод, 

а по другом до несреће је дошло јер се лађа 

насукала на стену. 

123

Десимир Мијајловић 

Од оца Драгољуба и мајке Спасене рођен је 

1921. у Дворану. Припадник је ЈВУО-а. После рата 

скривао се на Јастребцу. Убијен је пред Светог 

Саву, 26. јануара, 1946. године у бункеру са: Миодрагом 

Благојевићем, Животом Јанићијевићем, 

Миланом Јанковићем, Ранком Радуловићем и официром 

из Бивоља. 

Остала је прича да је Десимирово тело разнела 

бомба. 

(Опис погибије види под именима његових 

сабораца.) 



Потомство: синови Мирко и Милован. 

Извори: МКР, мештани: Милосав Миладиновић 

(69), Хранислав Радовановић (81), Радоје 

(74) и Драгица Тодоровић (75). 

Александар Миладиновић 

Од оца Радојка и мајке Јованке рођен је 2. 

октобра 1911. године у Дворану. Сарадник је 

ЈВУО-а. После рата се није скривао, већ је 

мирно живео у свом дому. Убијен је од снага 

КНОЈ-а у атару села Дворане, месту званом 

Равница. С њим су заједно погубљени Драгић 

Панић из истог села и Жика из Степоша. Од 

места погибије до школе у Модрици њихова 

тела, по наређењу власти, превезао је својим 

запрежним колима Душан Стојановић из Дворана. 

Одатле до барутане „Обилићево" у Паруновцу 

превози их жена Боже фијакеристе из Модрице. У 

кругу барутане свучени су догола и усправљени 

уз кестенова стабла, а онда повезани жицом. 

124

Сахрањени су крај Цркве светог Агатона у 

кругу фабрике. Гроб им се не зна. 

Храм светог Агатона освештан је 4. 

септембра 1930. године. Крушевачке новине Југославија 

28. августа 1930, недељу дана пред Светог 

Агатона, писале су: 

„Освећење Цркве светог Агатона Завода 

„Обилићево" 

''На месту на коме се сада налази Завод 

„Обилићево" Турци су вешали и убијали наш 

народ и ту га сахрањивали. Неко је на један 

гроб успео да постави најпростију споменплочу. 

У околини међу народом постоји предање да 

се једној мајци, чији је син јединац био на самрти, 

јавио свети Агатон и рекао јој: 

– Отиди са сином на гроб, помоли се Богу и 

светом Агатону и син ће ти оздравити. 

Мајка је то учинила и син јој је оздравио. 

Од тада народ сматра овај гроб светињом. 

Прво је направљена проста капелица 1892. 

године да би у њој поклоници могли палити 

свеће. Године 1914. управник барутане арт. техн. 

пуковник Божа Крстић са својим особљем из 

захвалности Богу и светом Агатону решио је да на 

том месту подигне цркву. План храма израдио је 

архитекта Јанко Шафарик. Године 1914. његово 

краљевско величанство краљ Александар благоизволео 

је положити камен темељац. Прилозима и 

добром вољом особља барутане „Обилићево" 

црква је и сазидана. Наше повлачење 1915. 

године онемогућило је да се црква и освети. По 

ослобођењу, брига свих управника и особља била 

је да се ослобођена барутана, из које је непријатељ 

однео и последњи клинац, обнови и прилагоди 

125

новим потребама наше увеличане отаџбине. Особље 

није заборавило ни цркву. Она је постепено 

дозидана, израђен је иконостас, иконе и све што 

је потребно за освећење храма. Сада особље 

увеличане барутане Завода ,,Обилићево" и верни 

поклоници из захвалности Свевишњем и светом 

Агатону, као и његовом краљевском величанству 

краљу Александру, за успешну обнову барутане и 

стварање Завода „Обилићево", освећују Цркву светог 

Агатона 4. септембра. Овај дан Црква светог 

Агатона и слави. На освећење је позван већи 

број гостију." 

На изричит захтев комуниста, Црква светог 

Агатона измештена је 1966. године на Старо 

крушевачко гробље. Свети гроб на коме је некада 

почивао храм у барутани више не постоји. Нове 

фабричке зграде саграђене су на месту цркве и 

гробова српских родољуба из времена турског и 

комунистичког ропства. 



Потомство: син Милосав, кћерке Олга и 

Зора. 

Извори: син Милосав (69), МКР, мештанин 

Хранислав Радовановић (81), Радоје (74) и 

Драгица (75) Тодоровић, Југославија, бр. 36, стр. 2, 

Крушевац, 1930. године. 

Владимир Миловановић 

Од оца Богољуба Љубе и мајке Стојане 

рођен је 28. јануара 1921. године у Дворану. 

Припадник је ЈВУО-а. Комунисти су га 

убили недалеко од родне куће, на Црвеном 

брегу у атару села Дворане 30. маја 1944. године. 

Убица је несрећнику пуцао у главу из непосредне 

126

близине. Очевици су причали да му је глава пре 

тога била разбијена кундаком, што се могло 

видети и по траговима злочина. 

Сахрањен је на дворанском гробљу. 

Потомство: кћерка Загорка. 

Извори: МКР, МКУ, мештани: Милосав 

Миладиновић (69), Радоје (74) и Драгица Тодоровић 

(75), Хранислав Радовановић (81), Власоје 

Богићевић (75). 

Вучић Миловановић 

Од оца Миодрага Мије и мајке Радинке рођен 

је 9. фебруара 1924. године у Дворану. Од септембра 

1941. године бори се у ЈВУО-у у батаљону Томе 

Костовића. По уласку комуниста у Крушевац 14. 

октобра 1944. године, убијен је у дворишту кафане 

Гледстон. Очевидац убиства била је Радмила 

Радичевић, супруга Животе из Петине. Остала је 

прича да је убица био из суседног села Модрице. 


Није био ожењен. 

Извори: Хранислав Радовановић (81), 

Драгица (75) и Радоје Тодоровић (74), Власоје 


Миладин Миловановић 

Рођен је у селу Пољаци. Није припадао војним 

формацијама. 

На дан погибије седео је код Божидара 

Стојадиновића у дворишту крај казана за печење 

ракије. У то време био је обичај да се људи крај 

казана окупе и попију понеку. Крај Миладина је 

седео домаћинов братанац Радослав Стојадиновић. 

Онда се зачуше пуцњи. Недуго затим појавише се 

127

људи обучени у четничке униформе, свратише у 

двориште и седоше крај казана. Попи се покоја, а 

онда Миладин и Радослав почеше да размишљају 

наглас: 

– Је л' их побисте? А! Побисте! 

– Кога? Мислите комунисте? – упиташе 

људи у униформама. 

– Па да! – биле су последње речи Миладинове 

и Радослављеве крај казана. 

Комунисти у четничким униформама одводе 

одатле Миладина и Радослава према потесу Дилин 

брег - Мало брдо и ту их стрељају. За постављено 

питање, оде живот. 


Крсна слава: свети Никола. 

Извор: Милисав Стојадиновић. 

Станисав Милорадовић 

Од оца Јована и мајке Милице рођен је 22. маја 

1900. године у Пољацима. Погинуо је 18. септембра 

1943. године од четничког куршума у каналу поред 

свога дворишта. Наиме, тога дана вођена је борба 

између четника и партизана на коси између Петине 

и Пољака. Четници су одступали према дубини 

Пољака и тада су убили Станисава. У заклону, заједно 

са Станисавом, био је и његов син Дамњан и 

Драгомир Милетић из Сушице, Станисављев пријатељ. 

Станисав је тог дана припремао своју крсну славу 

Светог архангела Михајла, који се слави 19. септембра. 

Извор: син Дамњан (73). 

128

Светолик Тола Милосављевић 

Од оца Стојана и мајке Малине рођен је 24. 

јануара 1921. у Петини. Припадник је СДС-а 

Милана Недића. Пре рата је положио курс 

калемарства, воћарства и виноградарства. 

Светолик је био писмен и виђенији човек 

свога доба. Писао је и песме: од његове песме против 

окупатора до данас се памте само две строфе: 

Бвжи Швабо, милу ли ти нану, 

шта ти тражиш на српском Балкану. 

... Сини муњо, да нађем синџирв да повежем 

швапске официре. 

Немци су сазнали за Толине песме преко неког 

Винка Хрвата, свог шпијуна, који је у то време 

боравио у Петини у четничкој формацији Косте 

Пећанца. Окупациона власт тада започиње да гони 

песника. Он успева да утекне скривајући се код 

рођака. Немачке потере бивају све јаче. Песников 

отац Стојан одлази код Крсте Новаковића, 

председника општине Крушевац, по савет како да 

спасе сина. По Крстином упутству, песник приступа 

СДС-у током 1943. године под лажним презименом 

Агатоновић и тако спасава главу. Светолика су 

заробили комунисти 14. октобра 1944. године, по 

уласку Црвене армије у Крушевац. Сутрадан је 

спроведен у Параћински логор, где је био и 4. 

новембра 1944, од када му се губи сваки траг. За 

гроб му се не зна. 



Потомство: син Радослав. 

Извори: супруга Радмила (78), син Радослав (58), 

МКР. 

129

Владимир Влада Миљковић 

Од оца Радоја и мајке Савете рођен је 26. 

октобра 1919. године у Петини. 

Мобилисао га је ЈВУО, а припадао је 

батаљону Томе Костовића. Погинуо је 18. марта 

1944. године у борби с комунистима на планини 

Видојевици, на месту званом Бели камен. Овде је 

погинуо и Стојадин Урошевић из Дворана. 

Тела Владимира и Стојана кући у Петину и 

Дворане донео је Витомир Миленков Здравковић, 

комшија породице Миљковић. 

Сахрањен је на петинском гробљу. 

Потомство: син Угљеша. 


Извори: МКР, МКУ, воденичар Тиодор 

Обрадовић (77) и поткивач Светолик Василијевић 

(82). 

Војислав Воја Миљковић 

Од оца Михајла и мајке Лене рођен је 1883. 

године у Петини. Није припадао ниједној војној 

формацији. Био је чобанин и имао колибу у Падалишту, 

Петински атар. 

Једне ноћи октобра 1946. године комунисти су 

га пробудили у његовој колиби и сањивог га 

одвели на извор звани Водица у државној шуми. 

Овде су га обесили. Родбина га је пронашла 

захваљујући чудесном сну једног рођака, који је 

исте ноћи уснио Воју обешеног о букву близу Водица. 

Истрага није вођена. 

Комунисти су као мотив овог злочина 

навели да је Војислав тајно давао хлеб четницима, 

који су одбили да се предају власти и крили се по 

Јастребцу. 

130


Потомство: син Јован, кћерке Рола и Јела. 

Извори: МКР, МКУ, унук Драгиша, 



Душан Миљковић 

Од оца Витомира и мајке Јеле рођен је 3. 

августа 1925. године у Петини. Није припадао 

ниједној војној формацији – био је чобанин. 

Пред крај рата изгубио је једну овцу, коју је 

упорно тражио по Јастребцу. У том тражењу 

по шуми наишао је на комунисте. Њима је био 

сумњив. Зато су га најпре ислеђивали, а потом 

убили недалеко од Цркве Огњена Марија на 

месту званом Лесковица у Сеземачком атару. 

Душан је издахнуо као великомученик на Ђурђевдан, 

6. маја, 1944. године. Пред погубљење, 

стављен је на тешке муке: партизани су му чупали 

нокте, секли уши, засецали кожу на бутинама 

правећи му џепове у телу, кастрирали га, а 

тек онда убили. 

Највероватнији мотив за овај чудовишни 

злочин је сумња комуниста да је Душан био 

шпијун. 





Обрадовић (77), Драгиша Миљковић, поткивач 

Светолик Василијевић (82) (детаље о злочину 

сазнали су од комшија који су облачили 

великомученика пре сахране). 

131

Живојин Миљковић 

Од оца Бранислава и мајке Стевке рођен је 

28. априла 1921. године у Петини. Мобилисан је у 

ЈВУО. Припадник је батаљона Томе Костовића. 

Погинуо је у борби с партизанима 24. јуна 1944. 

године на Трнавачкој чуки у близини села Игрош, 

општина Брус. 

Сахрањен је на петинском 

гробљу. 



Обрадовић (77), поткивач Светолик Василијевић 

(82). 

Станојло Миљковић 

Од оца Божина и мајке Живане рођен је 1. 

децембра 1922. године у Петини. Мобилисан је у 

ЈВУО, батаљон Томе Костовића. Погинуо је у 

борби с комунистима на Трнавачкој чуки у близини 

села Ратаје 1944. године. 



Потомство: син Александар. 


Обрадовић (77), поткивач Светолик Василијевић 

(82). 

Вукосав Михајловић 

Од оца Радомира и мајке Дивне. Рођен је 25. 

децембра 1921. године у Петини. Погинуо је у борби 

с Немцима у атару села Моловин код Шида 5. 

фебруара 1945. године. 

Сахрањен је на гробљу у родном месту. 

Крсна слава: свети пророк Илија. 

132

Потомство: син Јордан, кћерка Живана. 

Извор: МКУ, син Јордан (62), Светолик 


Душан Михајловић 

Од оца Алексе и мајке Христине рођен је 

28. марта 1921. године у Ловцима. Припадник је 

ЈВУО-а, батаљона Томе Костовића. Заробили су 

га комунисти 14. октобра 1944. године пошто су с 

Црвеном армијом ушли у Крушевац. Пронела 

се вест да је интерниран у Русију, али да је на том 

путу, негде око Дунава, умро. 

Родитељи су до краја живота трагали за 

њим, али је сваки труд био узалудан. Званичног 

податка о томе где им је син, жив или мртав, 

никад нису добили. Уморни од потраге и 

сахрањених надања, рану на срцу у гроб су 

однели. 


Извори: МКР, мештани Вељко (73) и 

Никола Вељковић (71). 

Радомир Рака Михајловић 

Од оца Сарафила и мајке Стојане рођен је 

22. августа 1923. године у Петини. Припадник је 

ЈВУО-а, батаљона Томиног. Заробили су га 14. 

октобра 1944. године Црвена армија и комунисти у 

Крушевцу. Одатле је интерниран у Русију на 

острво Крим. Претпоставља се да је на њему и 

умро. 





133

Извори: МКР, воденичар Тиодор Обрадовић 

(77) и поткивач Светолик Василијевић 

(82). 

Станојло Михајловић 

Од оца Драгослава и мајке Неге рођен је 20. 

октобра 1915. године у Пољацима. Био је 

симпатизер равногорског покрета. После рата, 1946. 

године, комунисти су га ухапсили. Успео је да 

побегне из затвора и скривао се по шуми изнад 

родног села. Снаге КНОЈ-а и милиције 

организовали су успешну потеру за бегунцем 

тако што су направиле обруч око шуме изнад 

Пољака и Петине. Станојло је убијен 25. маја 1947. 

године у шуми над Петином, на месту Свињачки 

поток. По наредби власти пренет је у Дворане, а 

сахрањен у Великом Шиљеговцу на Вашаришту. 

Истог дана убијен је и Миле из Сушице и још 

четири човека; сви су сахрањени на Вашаришту. 

Посмртни остаци никада нису пренети на гробље 

јер су им гробови уништени. 

У току рата Станојлову породицу комунисти 

су иселили у Велико Головоде заједно с 

кућом брата Милисава Тодосијевића из Пољака и 

породицом брата Радослава Стојадиновића из 

Петине. 


Потомство: синови Љуба и Драгиша. 

Извори: МКР, МКУ, син Љуба. 

Десимир Накић 

Родом је из села Буци, а призећен у 

Ловцима. Припадник је ЈВУО-а, батаљона Томе 

134

Костовића. Погинуо је у борби с комунистима у 

Жупском крају. 

Видосав Вида Павловић 

Од оца Владимира и мајке Милеве рођен је 1921. 

године у Петини. Припадник је СДС-а, а касније 

ЈВУО-а, Ражањског одреда под Весићевом 

командом. Крај рата затекао га је у Црној Гори. 

Ухватили су га комунисти приликом повлачења у 

Босну и одмах стрељали. 





Извори: МКР, брат Станисав, воденичар 

Тиодор Обрадовић (77), поткивач Светолик 


Драгић Панић 

Од оца Миленка и мајке Надежде рођен је 29. 

априла 1920. године у Дворану. Припадник је 

ЈВУО-а. После рата није се предавао новој власти. 

Убијен је од КНОЈ-а 1947. године у атару села 

Дворане, месту званом Равница. Тада су с њим 

затечени Александар Миладиновић из Дворана и 

неки Жика из Степоша. И они су погубљени. По 

наређењу власти њихова тела до Модрице својим 

запрежним колима превози Душан Стојановић 

из Дворана. Одавде их преузима жена Боже 

фијакеристе из Модрице и вози до барутане 

„Обилићево" у Паруновцу. У кругу фабрике 

свучени су голи и усправљени уз кестенова 

стабла тако што су повезани жицом. Покопани су 

у близини Храма светог Агатона, војне цркве у 

кругу барутане. Никада нису пренети на своја 

135

гробља. Остала је прича да је мученички 

издахнуо. Злочинци су му драли кожу с табана 

пре него што су га убили. Један ђак дворанске 

школе, тих послератних година, урадио је 

писмени рад: Мој комшија храбри војник не 

споменувши Драгићево име. У МКУ није уписан. 

Крсна слава: Свети Ђорђе. Потомства нема. 

Извори: МКР, мештани Милосав 

Миладиновић (69), Хранислав Радовановић (81), 

Радоје (74) и Драгица Тодоровић (75). 

Станко Панић 

Од оца Радивоја и мајке Алексије рођен је 17. 

маја 1892. године. Убили су га четници на Јастребцу 

јер су сумњали да је сарађивао с комунистима. 

Гроб се не зна. 

Потомство: синови Станисав и Светислав. 

Јанићије Петковић 

Од оца Милана и мајке Миланке рођен је 1888. 

у Петини. Није припадао ниједној војној формацији. 

Био је у то време угледан домаћин. У војсци је био 

болничар, а после тога народни лекар – давао је 

ињекције и превијао болеснике. У току рата 

помагао је свима, па и комунистима. Јула 1944. 

године у селу Модрица зауставила га је партизанска 

патрола док се из Крушевца бициклом враћао кући. 

Спроведен је до куће. Ту се пресвукао. Комунисти 

су му одузели бицикл и фермен. Затим су га 

отерали на Јастребац и убили код Срндаљске реке 

26. јула 1944. године, на Светог Аранђела. Прво су 

га натерали да пије, а онда га стрељали. Тело су 

покопали у селу Срндаљу код ваљавице за сукно. 

После четрдесет дана породица је пронашла његов 

136

гроб затрпан камењем. Руке и ноге су му биле 

поломљене. Џепни сат, који је увек носио, није био 

код њега. На себи је имао прострелну рану на 

грудном кошу. Родбина га је сахранила на 

петинском гробљу. 

Потомство: осам синова из два брака – 

Милорад Дола, Милутин Тина, Димитрије 

Мита, Александар, Радослав Рада, Милосав 

Мила, Јездимир и Милен. 

Извори: МКР, МКУ, унук Горан Дода, 

поткивач Светолик Василијевић (82), воденичар 

Тиодор Обрадовић (77). 

Бранислав Петровић 

Од оца Драгољуба и мајке Станисаве рођен је 18. 

априла 1919. године у Петини. Погинуо је у борби 

против Немаца код села Врба близу Краљева 5. 

новембра 1944. године, на пределу Врпска чука. 

Крсна слава: свети Јован. 

Потомство: синови Милорад и Милосав. 


Владимир Петровић 

Од оца Драгослава и мајке Анђелије рођен је 

15. марта 1922. године у селу Петина. Припадник је 

најпре СДС-а, а потом ЈВУО-а. 

Погинуо је 8. марта 1944. године од 

комунистичке групе у Дворану. Тешко рањен, 

испустио је душу у својој двадесет другој години 

живота. За собом је оставио супругу Божицу. После 

Владимирове погибије комунисти су на збору у 

Петини његову жену Божицу приморали да пева. 


137

Крсна слава: Свети Илија. 


Извори: МКР, МКУ, братаница Мирјана (58), 

воденичар Тиодор Обрадовић (77) и поткивач 

Светолик Василијевић (82). 

Вукадин Вуја Петровић 

Од оца Драгослава и мајке Анђелије рођен је 

21. октобра 1919. године у Петини. Припадник је 

СДС-а. 

По уласку Црвене армије у Крушевац 14. октобра 

1944. године ухапсили су га комунисти и интернирали 

у Параћински логор. Ту се последњи пут 

помиње 4. новембра 1944, од када му се губи сваки 

траг. 


Свом комшији Душану Вулићу, који је с њим 

био у истом логору, дао је писмо за породицу. По 

повратку из Параћинског логора Душан је причао 

да Вујино писмо из страха није сачувао. Али је 

препричао садржај последње Вукадинове писмене 

поруке фамилији у Петини. Тако је он својој малој 

кћерки у последњем писму певао: 

Спавај, спавај мили сине, 

овако Србин за слободу гине 


Потомство: кћерка Мирјана. 

Извори: МКР, кћерка Мирјана (58), воденичар 

Тиодор Обрадовић (77), поткивач Светолик 

Василијевић (82), Љубиша Вулић (70). 

138

Драгић Петровић 

Од оца Нестора и мајке Наталије рођен је 6. 

марта 1884. у селу Ловци. Није припадао 

ниједној војној формацији. Био је отмен, писмен и 

виђенији човек свога доба. Радио је као писар у 

општини дворанској. 

Комунисти су га убили 21. јануара 1946. 

године на кућном прагу. 

У МКУ стоји: убијен пушком од непознатог 

лица. 


Извори: МКР, МКУ, мештани: Вељко (73) и 


Милен Ленда Петровић 

Од оца Димитрија и мајке Милуне рођен је 3. 

фебруара 1924. године у селу Дворане. Погинуо је 

од Немаца. 

Хранислав Петровић 

Од оца Мијушка и мајке Јевдоксије рођен је 27. 

марта 1921. године у Дворану. Припадник је ЈВУОа, 

батаљона Томе Костовића. Погинуо је у борби с 

комунистима 25. априла 1944. године у атару села 

Пољаци, месту званом Свињачки поток-Велико 

брдо. 


У МКУ је унет као национални четник. 

Потомство: син Љупче. 


Извори: МКР, МКУ, мештани: Хранислав 

Радовановић (81), Радоје (74) и Драгица (75) 

Тодоровић, Власоје Богићевић (75). 

139

Станојло Петронијевић 

Од оца Михајла и мајке Драгиње рођен је 9. 

марта 1899. године у Петини. Припадник је СДСа. 

При општини у Дворану током рата је обављао 

полицијске дужности. Комунисти су га ухапсили на 

Бели четвртак по Духовима, 17. јуна, 1945. године 

на Богомољи у селу Сеземче. Убили су га док су га 

спроводили у Дворане, у шуми према Сеземчу. 


Крсна слава: Свети Кирик и Јулита. 

Извори: МКР, МКУ, унука Мирослава, 

воденичар Тиодор Обрадовић (77), поткивач 

Светолик Василијевић (82). 

Благоје Поповић 

По занимању свештеник, рођен је 1890. 

године у околини Лесковца. На парохију дворанску 

дошао је 1934. године. Имао је два сина и две 

кћерке. Старији Благојев син Душан био је пилот 

и официр Краљевине Југославије. Млађи син оца 

Благоја звао се Ђорђе, рођен је 1921. године, био је 

ожењен и имао је сина Благоја. Осмочлана свештеничка 

породица Поповић становала је у парохијском 

дому у Дворану. 

Једног јутра јуна месеца 1942. године нацисти 

су опколили свештеничку кућу и заробили оца 

Благоја и његовог сина Ђорђа. Старији син 

Душан спасио се јер тога јутра није био код куће. 

Немци су их држали затворене у Крушевцу, а онда 

су их интернирали у један од логора у Немачкој. 

По причи преживелих логораша свештеник 

Благоје и његов син Ђорђе мученички су 

пострадали тако што су Швабе пустиле вучјаке на 

њих да их растргну. 

140

Извор: Сретен Радовановић (72) из Дворана. 

Драгослав Раденковић 

Од оца Милутина и мајке Милосаве рођен је 

13. децембра 1923. године у Пољацима. Убијен 

је од четника у атару села Дворане као партизански 

помагач 6. маја 1944. године. Према изворима из 

Историјског архива Крушевац (комунистичке провенијенције), 

15. марта 1942. године приступио је 

Расинском партизанском одреду. По партијском 

задатку вратио се из партизанског одреда кући и 

активно радио као тзв. позадински радник. Приликом 

једне такве акције ухватила га је четничка 

тројка и убила у Дворану. 

Потомство нема. 


Радослав Раденковић 

Од оца Милутина и мајке Радојке рођен је 20. 

јануара 1921. године у селу Пољаци. Убијен је од 

стране ЈВУО-а 13. децембра 1943. године у Здравињу. 

Потомство нема. 

Извори: МКУ и грађа из Историјског архива 


Бранко Радичевић 

Од оца Аврама и мајке Росанде рођен је 18. 

децембра 1901. године у Петини. Заробила га је 

немачка војска и интернирала у Румунију. Тамо 

се разболео. Био је на лечењу у темишварској 

болници, у којој је највероватније и умро, али се 

141

никада није сазнало где је тачно преминуо и 

сахрањен. 

Крсна слава: Свети Кирик и Јулита. 

Потомство: кћерке Миланка, Милица и 

Миладија. 

Извори:Тиодор Обрадовић (77), Светолик 


Драгољуб Радичевић 

Од оца Марка и мајке Станике рођен је 1. 

маја 1898. године у Петини. Убили су га Бугари 

у селу Трубарево 10. јануара 1943. године, 

другог дана Светог Стевана. 

Из архивске грађе (комунистичке 

провенијенције) за Петину 1941–1944. године, 

која се чува у Историјском архиву у Крушевцу, а 

коју су дали Милојко Миљковић и Стојадин 

Радичевић, обојица из Петине, може се сазнати 

да су Драгољуба 9. децембра 1942. године 

ухватили Бугари. Исти извор тврди да су 

Драгољуба Бугари стрељали као симпатизера и 

активног сарадника НОП-а. 

С Драгољубом је погубљен и Стојан 

Благојевић из Пољака. 


Драгослав Драга Радовановић 

Од оца Јефтимија Јевте и мајке Радосаве 

рођен је 31. октобра 1923. године у Дворану. 

Припадник је ЈВУО-а, батаљона Томе 

Костовића, од 1943. године. После рата одбио је 

да се преда властима. Скривао се до 25. 

новембра 1945. године. Тада су га ухватиле 

снаге КНОЈ-а у скровишту у својој кући. 

142

Комунисти су га убили испод села Модрице 

код гвозденог моста, с десне стране пута, 

истога дана док су га спроводили у Крушевац. 



Извори: МКР, МКУ, брат Хранислав Радовановић 

(81), мештани: Милосав Миладиновић 

(69), Радоје (71), Драгица Тодоровић (75), Власоје 


Милентије Радовановић 

Од оца Марка и мајке Миљојке рођен је 9. 

новембра 1895. године у селу Дворане. Био је 

шумар. 

Убијен је од стране четника Драже Михајловића, 

4. јула 1946. године на коси између села Трмчаре 

и Ломница. 


Извори: МКР, МКУ, син Сретен. 

Бранко Радуловић 

Од оца Милена и мајке Станике рођен је 3. 

октобра 1901. године у селу Ловци. Припадник је 

ЈВУО-а, батаљона Томе Костовића. По уласку 

Црвене армије 14. октобра 1944. године у 

Крушевац, заробили су га комунисти и послали у 

Параћински логор. Одатле је пуштен кући. У 

пролеће 1945. године власти га хапсе и спроводе 

у Крушевац. Стрељали су га комунисти, заједно с 

Љубодрагом Вулићем на Цвети 1945. године у 

Гарском потоку. 

У току рата спречио је Мирка Томашевића, 

команданта бригаде ЈВУО-а, да уништи комунистичке 

куће Пере и Данила Жарковића из Ловаца. 

143

Имовина му је заплењена као народном непријатељу. 



Извори: МКР, мештани: Вељко (75) и 

Никола (71) Вељковић и зет Мирољуб Милутиновић 

(82). 

Ранко Радуловић 

Од оца Милена и мајке Станике рођен је 7. 

марта 1907. године у Ловцима. Припадник је ЈВУОа, 

батаљона Томе Костовића. Пострадао је пред 

Светог Саву, 26. јануара, 1946. године на Јастребцу с 

Миодрагом Мијом Благојевићем, Животом Јанићијевићем, 

Миланом Јанковићем, Десимиром Мијајловићем 

и официром из Бивоља. 

Имовина му је конфискована као народном непријатељу. 

У МКУ је накнадно уписан на основу 

решења Општинског суда у Крушевцу број: Р 818/87 

од 25. августа 1988. године, које је оглашено правоснажним 

12. новембра 1988. године. 

Суд није прихватио предлог предлагача, 

Ранковог сина Радомира, да се у МКУ унесе како 

је његов отац погубљен као четник Драже Михајловића. 

Уместо овога, наложен је упис 6. јануара 

1946. као дана када је Ранко умро. 

Крсна слава: свети Никола. 

Потомство: синови Радомир и Радула. 

Извори: МКР, МКУ (накнадни упис), мештани 

Вељко (73) и Никола (71) Вељковић и Мирољуб 

Милутиновић (82). 

144

Љубица Ралић 

Од оца Богосава рођена је 6. јуна 1931. 

године у Дворану. Трагедија четирију чланова 

породице Ралић догодила се у рано јутро 15. 

јуна 1944. године. На путу Дворане – Модрица, 

близу воденице Код Џаверке, комунисти су 

поставили нагазне мине очекујући да туда 

прођу Немци. Уместо њих, наишли су Ралићи 

који су на запрежним колима путовали из 

Дворана ка Модрици. Партизански диверзанти 

који су били задужени да осматрају минирани 

пут били су прикривени иза једног цера недалеко 

од места несреће, али нису успели да спрече 

велику трагедију. 

Несрећна Љубица погибе тог тужног јутра у 

својих тринаест година живота. 

Извори: МКР, МКУ, мештани: Хранислав 

Радовановић (81), Радоје (74) и Драгица (75) 

Тодоровић, Власоје Богићевић (75). 

Милентије Ралић 

Стар четрдесет пет година, погибе 15. јуна 

1944. године у породичној трагедији на путу од 

родног села Дворане ка Модрици. 

Растко Ралић 

Од оца Љубодрага и мајке Селине рођен је 

23. марта 1944. године у Дворану. Пострада у 

породичној трагедији од нагазне мине на путу ка 

Модрици; имао је три месеца и осам дана. 

145

Селина Ралић 

Рођена је 8. фебруара 1925. године у Дворану. 

Она је четврти члан породице Ралић који пострада 

15. јуна 1944. године у својој деветнаестој години 

живота. Отац јој се звао Милентије, а мајка Милица. 

Основну школу завршила је у Дворану. Код 

родитеља, у кући Радовановића, живела је до октобра 

1942. године када је склопила брак са Љубодрагом 

Ралићем из Дворана. У марту 1944. године родила 

је сина Растка. Породичну трагедију 15. јуна 1944. 

године тешко рањен преживео је Селинин супруг 

Љубодраг. 

Извор: Сретен Радовановић (72) из Дворана. 

Јевђеније Ружић-Милорадовић 

Од оца Милојка и мајке Станике рођен је 14. 

јула 1925. године у Дворану. Погинуо је у борби 

против Немаца код села Врњци 15. новембра 

1944. године. Сахрањен је у родном селу. 


Станимир Ружић 

Од оца Исајла и мајке Милеве из села 

Дворана. Припадник је Југословенске војске, граничар. 

Пуштен је кући на одсуство. Комунисти су 

га ухватили у униформи на улазу у село Модрица и 

одвели у шуму. Убијен је на коси између Модрице 

146

и Трмчара. Униформа му је скинута, а доњи веш 

остављен. 



Потомство: кћерка Слобода. 

Извор: МКУ, Хранислав Радовановић (81). 

Душан Савић 

Од оца Милосава и мајке Миленије рођен је 15. 

јуна 1903. године у селу Дворане. Убијен је у атару 

села Модрица од четника 1. априла 1944. године. 



Живојин Савић 

Од оца Проке и мајке Раде рођен је 2. 

марта 1891. године у Дворану. Био је резервни 

официр ЈВУО-а и председник општине дворанске. 

Комунисти су га одвели од куће 16. септембра 

1944. године у Рибарску Бању и стрељали на брду 

Самар. Покопан је на месту злочина. Родбина је 

касније пренела његове земне остатке на дворанско 

гробље и позвала свештеника да га опева. У МКУ 

стоји да је сахрањен 8. октобра 1944. године. 

Имовина му је заплењена као народном 

непријатељу. 


Потомство: син Радослав. 



Власоје Богићевић (75), Радоје (74) и Драгица 

(75) Тодоровић. 

] 

147

Предраг Драги Савић 

Из села Дворане. Убијен је од снага ЈВУО-а 18. 

децембра 1943. године, по причању једних, у атару 

села Модрица, а других, на путу према Великом 

Шиљеговцу, на месту званом Радошевац. Сахрањен 

је у родном селу. 


Ратимир Симоновић 

Од оца Драгослава и мајке Стеване, рођен је 

28. јуна 1925. године у Дворану. Погинуо је 1. марта 

1945. године у борби против Немаца код Шида. 


Станко Стевановић 

Погинуо је на Сремском фронту у борби с Немцима. 

Драгослав Драга Стојадиновић 

Од оца Милоша и мајке Зорке рођен је 9. 

октобра 1923. године у Дворану. Припадник је 

ЈВУО-а, Треће летеће расинске бригаде. Погинуо 

је у борби с комунистима 25. септембра 1944. 

године у виноградима у близини села Ратаја, 

Жупа александровачка. 



Крсна слава: Свети Трифун. 

Извори: МКР, МКУ, рођаци: Драгица (75) и 

Радоје (74) Тодоровић, мештанин Хранислав Радовановић 

(81). 

Радослав Доса Стојадиновић 

148

Од оца Јосије и мајке Руже рођен је 30. јула 1923. 

године у Дворану. Припадник је ЈВУО-а, Друге 

расинске бригаде. Погинуо је 17. октобра 1943. 

године заједно с Миланом Миланчетом Богићевићем 

из Дворана. Тог дана, њих двојица носили су пошту 

из Великог Шиљеговца у Крушевац возећи се 

чезом. Комунисти су им поставили заседу у Паруновцу, 

а погубили их на Росуљама. У МКУ као 

умрли дан погрешно стоји 17. новембар 1943. 

године. Сахрањенје на дворанском гробљу. 





Радоје (74) и Драгица (75) Тодоровић. 

Радослав Раја Стојадиновић 

Рођен је у Петини. 

Није припадао ниједној војној формацији. Комунисти 

у четничким униформама одвели су га од 

куће његовог стрица Божидара где је пекао ракију, 

изнад села Пољаци, и убили заједно с Миладином 

Миловановићем на месту званом Дилин брег. 


Потомство: кћерке Славитељка и Ангелина. 


Извори: Милисав Стојадиновић (73), Тиодор 

Обрадовић (77), Светолик Василијевић (82). 

Станоје Стојадиновић 

Од оца Милена и мајке Јанике рођен је 1915. 

године у Дворану. Припадник је ЈВУО-а, Треће 

летеће расинске бригаде. Погинуо је у борби с кому- 

149

нистима 1944. године у виноградима близу села Ратаје, 

Жупа александровачка. 




Потомство: кћерке Стојанка, Ангелина, Слобода. 

Извор: мештанин Хранислав Радовановић 

(81). 

Драгомир Тодосијевић 

Од оца Живадина и мајке Јанике рођен је 23. 

јануара 1902. године у селу Пољаци. Убили су га 

Бугари у селу Трубареву 10. јануара 1943. године. 

Драгомирову жену Будимку (42) и кћерку Ружу 

(22) убиле су у ноћи 25. јуна 1945. године непознате 

особе. 


Милисав Шула Тодосијевић 

Од оца Живадина и мајке Негосаве рођен је 21. 

априла 1920. године у селу Пољаци. Припадник је 

ЈВУО-а, батаљона Томе Костовића. Погинуо је у 

борби с комунистима 24. јуна 1944. године на 

Трнавачкој чуки у близини села Игрош. 

Сахрањен је на гробљу у селу Пољаци. 


Потомство: син Станисав. 

Извори: МКР, МКУ, мештани: Светимир 

Агатоновић (78), Боривоје Павловић, Светислав Агатоновић. 

150

Миодраг Тодосијевић 

Из села Пољаци. Убила га је Љотићева 

војска, према казивању Дамњана Милорадовића из 

села Пољаци. 

Тикомир Дика Тодосијевић 

Рођен је 1883. године у Пољацима. Погубили 

су га четници, као партизанског сарадника, 22. 

октобра 1943. године између Здравиња и Ловаца, на 

месту званом Проја. 

Извори: МКУ, Дамњан Милорадовић (73). 

Влада Ћирић 

Од оца Милутина и мајке Јулке рођен је 3. 

октобра 1903. године у Дворану. Убили су га 

Бугари 10. јануара 1943. године у Трубареву. Био 

је школски служитељ у родном селу. 

После рата откопана је масовна гробница код 

села Трубарева у којој је пронађено Владино 

тело. Његове и руке Стојана Благојевића из 

Пољака биле су заједно везане жицом. 


Стојадин Урошевић 

Од оца Сенде и мајке Лепосаве рођен је 29. 

априла 1920. године у селу Дворану. Мобилисан је 

1943. године у ЈВУО, батаљон Томе Костовића. 

Погинуо је у борби с комунистима 18. марта 1944. 

године на планини Видојевици код Прокупља. 

После рата 1948. његову породицу власти су 

насилно раселиле у Велики Шиљеговац где је у 

кући Боле Динића живела три месеца. Урошевићи 

се потом враћају у родну кућу. 

151



Потомство: син Часлав. 

Извори: МКР, МКУ, мештани: Власоје 

Богићевић (75), Милосав Миладиновић (69), 

Хранислав Радовановић (81), Радоје (79) и 

Драгица (75) Тодоровић, син Часлав (58). 

Стојан Цветковић 

Од оца Чедомира и мајке Драге рођен је 6. 

новембра 1915. године у селу Бајчинци, општина 

Прокупље. Био је свештеник у Дворану при црквеној 

општини која је обухватала села: Дворане, 

Модрица, Трмчаре, Сеземче и Слатина (парохија 

прва), Петина, Пољаци, Ловци, Станци, Бован 

(парохија друга). 

По налогу Комунистичке партије, док је 

светио воду за Велику Госпојину, 24. августа, 1948. 

године у атару села Ловци близу куће Алексе 

Михајловића убијен је из заседе. Осамдесетих година 

сазнало се да је извршилац овог злочина из 

села Бован. Потомак једног учесника у овом 

злочину данас је међу најбогатијим људима у Крушевцу 

захваљујући новчаним повластицама које је 

уживао као комунистички бизнисмен. 

У току рата супарох оца Стојана био је јереј 

Обрен Вуковић. Он одлази у партизане јуна 1944. 

године! Комунисти су на његово место за пароха 

поставили јеромонаха Симеона Басарића из 

Манастира Наупаре, с тим што су одредили да 

половину прихода с упражњене дворанске парохије 

има уступити свештенику Обрену Вуковићу, њиховом 

саборцу. 

Синод је, 8. јула 1946, протестовао србијанској 

Комисији за верске послове: 

152

„Његово Преосвештенство Епископ нишки 

Господин Јован актом ЕБр. 861 од 27. VI 1946. 

године доставља извештај из кога се види, да су на 

дан 1. јуна ове године војници Ј. А. батаљона III 

бригаде V дивизије који већ два месеца логорују у 

селу Дворане код Крушевца упали у цркву у селу 

Дворане, испретурали по њој црквене ствари а 

неке чак и однели. На овоме делу затекао их је 

црквењак Живота Михајловић. 

Обавештавајући о предњем Комисију Свети 

Синод има част умолити да се предузму потребне 

мере код надлежних како би се овакви 

случајеви спречшш и Цркве од даљег обесвећивања 

и пљачкања поштедиле."Синодово писмо, бр. 1829 

од 8. јула/25. јуна 1946, србијанској Комисији за 

верске послове–Архив Србије: 21,6. 

Синодово писмо прослеђено је Одељењу 

унутрашњих послова Окружног народног одбора у 

Крушевцу. Оно га је истога дана проследило 

Одсеку унутрашњих послова Среза расинског у 

Крушевцу: 

„Доставља се предњи акт Земаљске комисије за 

верска питања, с тим да Шеф тога Отсека лично 

спроведе истрагу по предњој представци Светог 

Синода и повратком акта поднесе тачан и исцрпан 

извештај овом Одељењу што пре. 

Напомињемо да приликом проверавања предњих 

навода саслушате наведене сведоке црквењака 

цркве Дворане, као и извештај команде чија је 

војска вршила претрес цркве и у колико то 

одговара чињеничком стању у представци, са напоменом 

зашто је вршен претрес поменуте цркве. 

Извештај са овим прикупљеним подацима доставите 

што пре овом Одељењу ради даље надлежности.'' 

Писмо Одељења унутрашњих послова 

Народног одбора Крушевца, бр. 3680 од 24. јула 

1946, Отсеку унутрашњих послова Среза расинског 

– Ас, 21,6. 

153

После два месеца написан је одговор: 

„Повратком акта достављамо Вам следећи 

извештај о случају који се десио у цркви у селу 

Дворане на дан 1. јуна 1946. г. 

У то време у селу Дворане налазио је се 1. 

вод, 1. батаљона, 3 бригаде, 5 дивизије К.Н.О.Ј. 

Назначеног дана око 20 војника је учило у 

дворишту цркве у селу Дворане. Црквењак је тога 

дана преносио неки камен од дворанске школе 

порушене, која се налази на крају црквеног 

дворишта ближе цркви. Између 9 и 10 часова 

видео је да неки војници од оних који су били у 

дворишту улазе у цркву и излазе из цркве. Одмах 

је ушао у цркву и видео 2 војника за певницом а 

неколико војника су разгледали по цркви слике и 

иконе. Како црквењак каже, двојица су пошла 

према олтару, али пошто им је он рекао, да је 

забрањено улазити у олтар они нису ушли. 

Потом су га војници питали зц венце који се 

налазе у цркви, да ли су за изгшулим борцима или 

другим, црквењак им је одговорио, да су и за 

изгинуле борце и за помрле грађане. Потом су 

војници изашли из цркве и црквењак је затворио 

врата. Том приликом црквењак није приметио 

ништа да су војници однели што из цркве а још 

мање из олтара, нити су што год војници узели. 

Нестанак поменутих ствари у пријави је 

приметио свештеник Стојан Цветковић из села 

Дворане, доцније између 12 и 13 часова, када је 

дошао у цркву. Напомињемо да се црквена врата не 

закључавају ни дању ни ноћу. Извештај од јединице 

није могао бити добављен, пошто је батаљон 

напустио терен овог села пре доласка овог акта у овај 

отсек. "Писмо Отсека унутрашњих послова Среског 

Народног одбора расинског, бр. 2870 од 17. 

септембра 1946, Одељењу унутрашњих послова 

154

Среског Народног одбора округа у Крушевцу – Ас, 

21,6. 

По устаљеној вертикали, одговор је послат 

србијанској Комисији за верске послове: ,,У вези 

вашег предњег тражења доставља се извештај Отсека 

унутрашњих послова среза расинског, на чијој се 

територији налази село Дво-ране и наведена црква, 

с молбом на знање и даљу надлежност. "Писмо 

Одељења унутрашњих пос-лова народног одбора 

округа Крушевачког, бр. 5748 од 18. септембра 

1946, Земаљској комисији за верске послове – АС, 

21,6. 

Године 1997. парохијани су подигли споменик 

Стојану Цветковићу свештенику дворанском с 

натписом: ,,Не бојте се оних који убијају тело а 

душе не могу убити. Него се више бојте онога који 

може и душу и тело погубити у паклу" (Мт. 10, 

28). 

Извори: МКУ, мештани: Хранислав Радовановић 

(81), Радоје (79) и Драгица (75)Тодоровић, Вељко 

(73) Вељковић, Тиодор Обрадовић (77), Светолик 


Официр из Бивоља 

Ухваћен је жив на Јастребцу уочи Светога Саве, 

26. јануара, 1946. године, а његови саборци 

Миодраг Мија Благојевић, Живота Јанићијевић, 

Милан Јанковић и Десимир Мијајловић побијени 

су на лицу места, осим Рале Јанићијевића, који 

је успео да утекне снагама КНОЈ-а. 

Комунисти су га довели у Дворане да га народ 

види, а онда су га погубили испред општине. 

Његовој родбини није било дозвољено да преузме 

155

покојниково тело. Власт га је покопала у близини 

куће Владе Лацића у Дворану. 

Издахнуо је на великим мукама, на крају су 

пустили разјарене псе да га поцепају. 

P.S. После читања првог издања Топлих суза 

јавио ми се један крушевачки штампар, који је некада 

радио као службеник у општини. Он је са својим 

сарадницима службено обилазио гробља у крушевачком 

крају да би прегледао надгробне споменике 

''народних непријатеља''. Наиме, СУБНОР − Савез 

удружења бораца Народно-ослободилачког рата 

упућивао је општини Крушевац писмене захтеве са 

списком гробних места која су требала да буду 

санкционисана, јер су антикомунистичка по својим 

обележијима. Општинска комисија је по службеној 

дужности посећивала ове гробове и проверавала да ли 

на надгробним споменицима постоје обележија у 

супротности са законима СФРЈ-е. Униформе на 

фотографијама са споменика, а поготову шајкаче са 

кокардом – двоглавим орлом, као и епитафи у којима је 

било децидирано назначено да је покојник погинуо од 

партизанске руке ( случај са нагробним спомеником у 

селу Сушици) били су предмет анализе. 

156

+ + + 

Према подацима пописа из 1831, две године 

пре ослобођења од Турака, Дворане је имало двадесет 

четири, Петина осам, Пољаци дванаест, а 

Ловци седам фамилија. 

Милан Мартић, председник Републике Српске 

Крајине, обријаних бркова, четири године и два 

месеца живео је у Петини, потес Старо Село, под 

именом Драган Јаковљевић, а онда је изручен трибуналу 

у Краљевском Хагу (Den Haag). Кад је одлазио 

из Петине платио је сељацима пиће у сеоској 

продавници, прекрстио се, пољубио пут који предваја 

село Петину од Дворана, и рекао: 

– Ово је Света земља. 

157

16 

У Arheologici Yugoslavici похрањена је повест о 

Топличкој кадионици из Јерусалима, коју је открио 

Бранко Радуловић педесетих година прошлог века, 

после убиства последњег четника, у разрушеној 

Цркви свете Недеље у селу Пепељевац, два 

километра удаљеној од Немањине Цркве светог 

Николе код Куршумлије. Кадионицу је иконографско-стилски 

анализирала др Мирјана Љубинковић-Ћоровић 

у часопису Музеји 1950. године. 

Резултати њеног научног истраживања, засновани 

на великој акрибији и важним иконографским 

компарацијама, открили су да је Топличка кадионица 

сиријско-палестинског порекла и дефинисали 

су је као култни споменик донесен с хаџилука 

из Јерусалима, с Христовог гроба, у неку од цркава 

из околине Куршумлије у првој половини VII 

века. 

Географско-историјски гледано, Топлица представља 

свето тло које је непрекидно градило своју 

духовност, из века у век. Зато није необично да 

жупан Немања, пре него што ће постати велики 

158

жупан и једини господар Рашке, прве цркве гради у 

близини Куршумлије на левој обали Топлице где 

подиже Богородичину и Цркву светог Николе. 

Трајност овог сакралног простора доказана је 

1922. године када су на њему откривени темељи 

базилике из VI века. Нешто касније (1967–1980) у 

темељима Немањине Цркве светог Николе 

пронађени су касноантички гробови. 

Реч кадионица потиче од грчке речи τό θΰος 

што значи кад(ити) жртва (паљеница). У живот 

Цркве кађење је ушло најпре на истоку. Упражњавало 

се да би се цару одала почаст, а потом је 

прихваћено и на светој Литургији. У Старом завету 

познате су многобројне жртве којима је обележен 

обредни живот Изабраног народа. Цар Соломон 

подигао је величанствени жртвеник у Јерусалимском 

храму. Да Господ Бог наш буде с нама, као што је био 

с оцима нашим, да нас не остави и не напусти (1. 

Цар. 8, 57). Ако би сав збор синова Израиљевих 

згрешио (3. Мој. 4, 13), онда је приношена жртва за 

грех. 

На Топличкој кадионици рељефно су представљене 

сцене из Христовог живота које започињу 

Благовестима. У време Страсне седмице, недеље 

уочи Ускрса посвећене Христовом страдању, 

хаџије су посећивале христолошка места од Витлејема, 

три миље удаљеног од Јерусалима, до реке 

Јордан, осамнаест римских миља далеко од Светог 

града. По редоследу посета с хаџилука, на Топличкој 

кадионици приказане су композиције из Христовог 

живота. Светоотачке фигуре, животиње и споредна 

архитектонска здања моделују се пластично, 

више да би се постигла драматичност радње 

него да би се догађаји из јеванђеља улепшали. 

Детаљи и анатомске представе губе на пре- 

159

цизности у корист драмског карактера христолошке 

радње. 

Благовести с арханђелом Гаврилом раскриљених 

крила указују на античке узоре, а Богородичина 

изненађеност, изражена покретима 

руку, сасвим је налик источним праобразима. 

Друга сцена је Сусрет Марије и Јелисавете у 

сестринском загрљају, с укрштеним рукама. 

Трећа композиција Рођење Христово у иконографском 

је духу касне антике. У јасле у којима 

је рођен Христос смештен је квадратни отвор за 

пелене. Четврта сцена је Јављање пастирима 

вести да се Христос родио. С леве стране представљена 

је животињска пасторала, а с десне 

Витлејемска звезда путеводитељица и пастири с 

палмом у руци, знаком победе. Пета композиција 

је Крштење и приказује три личности и голубицу: 

свети Јован Крститељ полаже руке на 

Христа–дете и призива Светог Духа у обличју 

голубице да сиђе на Богочовека. Анђео, кум, 

стоји с десне стране и додаје убрус којим ће 

Христос бити обрисан после крштења. Последња, 

шеста композиција је Распеће Христово, 

дато скоро као жанр-сцена. Она приказује 

место за кажњавање преступника на пустом 

брегу Голготи. Христос је одевен у безрукавни 

колобијум који покрива његово тело до земље. 

Два разбојника представљена су гола до паса, у 

дугим панталонама. Под Христовим распетим 

рукама су мале фигуре двојице његових мучитеља, 

а с десне стране дата је фигура Богородице. 

Изнад распетих руку Богочовека 

приказани су Сунце и Месец. Христов живот 

јесте жртва у пуном смислу речи. Он прихвати 

крсну смрт, и њоме очисти савест нашу од 

160

мртвих дела, да служимо Богу живоме и истинитоме 

(Јевр. 9, 14). 

Пред крај VI века после Христа древник 

уметник из Свете земље утисну шест христолошких 

сцена у врелу кадионицу, сваку у 

своје време, по рецепту из Апостолских установа: 

Молите се ујутгру, трећег, шестог, деветог часа, 

увече и кад поју петлови. 

– Ујутру благодарите Господу што је 

ишчезла ноћ и што је дошла светлост дана 

– уметник-древник прочита поуку из Апостолских 

установа, а потом утисну Благовести 

на Топличку кадионицу. 

– У трећи час благодарите Богу зато јер 

је Господ у овај час примио од Пилата 

смртну пресуду – настави мајстор из Јерусалима 

с читањем поука из прве или ране 

цркве, прекрсти се, а онда уписа Сусрет Марије 

и Јелисавете на кадионицу. 

– У шести час захвалите Господу јер је 

тада распет на крсту – прошапута уметник, и 

ослика Рођење Христово. 

– У девети час благодарите Богу јер је 

тада висио на крсту и све је било испуњено 

страхом – прозбори вајар из Свете земље, и 

изли на ново место жртвеног приноса Јављање 

пастирима вести да се Христос родио. 

– Увече захвалите Господу што вам је дао 

ноћ да отпочинете од дневног рада – помоли 

се уметник пред смирај дана, и утисну на 

кадионицу Крштење Христово. 

– У време појања петлова благодарите Богу 

зато што овај час најављује долазак дана за 

делање светлих дела – прослови уметник древник 

из Јерусалима пошто, у свануће, устаде на 

161

молитву и рад, а потом заврши своје свето дело 

жанр-сценом Распеће Христово. 

Христолошке сцене на Топличкој кадионици 

молитвено су компоноване у две групе догађаја из 

Библије. Јерусалимски уметник у своје дело 

смирено је уткао света места из јеванђелских 

перикопа, како она која казују о смрти тако и она 

која слове о животу Господа Исуса Христа. 

+ + + 

– Што ти је суза у оку, то ти је света Србија у 

комунистичкој Југославији. Човече, у сузама ћеш 

доћи на земљу, са сузама ћеш у њу отићи, писано 

је!– говорио је добри деда-Момчило после операције 

очију, пред пут у Свету земљу. 

– Живот је свети сузни канал којим, на трен, из 

нашег бића доспева блажена течност у наше 

око. Он је трепет из Великог трепетника. На 

крају његовог узвишеног похода, душо моја, сузе 

нам препуне очи, и плачемо, опет, пред својим новим 

рођењем. 

Деда-Момчило после операције сузног канала 

поживео је још четрдесет дана, а онда се пред 

Ускрс преселио у Горњи Јерусалим. 

Страсна седмица у Топлици траје вековима. 

''На плач додајмо плач и пролијмо сузе са Јаковом 

саоплакујући Јосифа незаборавног и целомудреног, 

који иако беше заробљен телом сачува 

душу незаробљену и због тога владаше Египтом, јер 

Бог дарује слугама својим венац непропадљив'', 

Икос на Јутрењу у Свети велики понедељак– Страсне 

седмице. 

162

17 

По одласку крсташа из Беле Цркве пут Косова 

поља, те 1189. године, у руци топличког архимандрита 

застаде, на трен, благи одзвон кадионице 

и мирис тамјана. Тако небом запловише 

облаци светог дима из Топличке кадионице, који 

јавише свету да је отпочео први Топлички устанак. 

Топличка кадионица не угасну ни после два 

века, јер снажни видовдански ветар из 1389. године 

распали њен стари жар са тамјаном из Свете 

земље. Овај свети мирис из залелујане средњовековне 

Топличке кадионице осетих 1999. године, 

док сам проучавао историју крсташких похода за 

ову књигу – тада још под радним насловом: 

Часослов суза Маран ата 

1189, 1389, 1689, 1989, 2189. 

први, трећи, шести и девети час 

хиљадугодишњег похода 

Крсташа и Турака на Србију 

Жртвени принос у Топличкој кадионици има 

увек исти мирис. Тамјан из Јерусалима на жару из 

мале пећи на дрва барбатовачке цркве мирише на 

смрт и живот сваког Топличанина, смрт на крштењу 

старог човека и живот после сахране новог 

човека-сахрањеног (сачуваног) ,,да види јерусалимска 

добра у све дане свога живота" (из 

Молитве на пострижењу косе, с краја Чина свете 

тајне Крштења). 

163

ИЗ ФОТО-АЛБУМА ТОПЛИХ СУЗА 

Свештеник Димитрије Димитријевић 

Поп Мита-комита, војвода Топличког устанка 

164

Живота Здравковић 

165

Селина Ралић 

166

Живојин Миљковић 

167

Светолик Милосављевић 

168

Душан Миљковић и Радомир Михајловић 

169

Драгољуб Вељковић 

170

Надгробни споменик 

свештенику Стојану Цветковићу, 

подигнут 1997. године 

171

Из рецензије 

Истраживање прошлости представља сложен 

посао, нарочито ако се ради о времену из кога нема 

много писаних извора. Тада је истраживач на муци. 

Историографија зна и за друге изворе као што су, 

на пример, казивања која се преносе с колена на 

колено. 

Време би учинило своје и штошта би се предало 

забораву да се не нађу заљубљеници у историју 

свога краја какав је свештеник Драгић Илић. Нека 

казивања која је сакупио имају понешто нестварног, 

измишљеног и додатог. Но, то не значи да 

их треба одбацити. 

Напори да се отргну имена наших ближњих од 

заборава су тешки јер историја није забележила 

случај да су ратни противници водили „књиговодство 

смрти", то јест бројали жртве, и тако пружили 

савременицима или потоњим генерацијама 

прилику да до детаља описују догађаје. Из тих 

разлога није могуће с већом сигурношћу утврдити 

жртве ратова па истина о њима често остаје у сфери 

нагађања. 

172

У тумачењу ратне прошлости има двојног 

манипулисања: једно је победничко, а друго побеђеног. 

Једни умањују број ратних жртава како би 

смањили одговорност због својих злочина, други их 

повећавају како би још више оптужили противника. 

Јерусалим је метафора народа израиљског. 

Јерусалим је, за нас хришћане, град где се налази 

гроб Господњи. 

Наша Србија је пуна гробова знаних и незнаних 

људи. 

Срби морају да се сећају својих предака барем 

на начин како су се прогнани Јевреји сећали 

Јерусалима, што је описано у седамнаестом псалму 

Давидовом: ,,На водама Вавилонским сјеђасмо 

и плакасмо опомињући се Сиона(...) Ако заборавим 

тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница 

моја. Нека прионе језик мој за уста моја, ако 

тебе не успамтим, ако не уздржим Јерусалима 

сврх весеља својега". 

Др Вељко Ђурић 

173

P. S. 

Владан Батић: Асторија 

За данас је у Агенцији за приватизацију 

заказана продаја хотела ''Асторија'', који су 1947. 

године национализовале комунистичке власти породицама 

Нинковић и Савковић. Пре неки дан, 

наследници хотела Ђурђе и мајка му Вишња у знак 

протеста симболично су прогласили свој хотел 

својим власништвом, разочарани што још није 

донет закон о денационализацији. Била би то само 

једна од хиљаде сличних прича, али... Када смо 

фебруара 1990. године формирали Демократску 

странку, месецима су састанци привременог руководства 

одржавани у адвокатској канцеларији 

Ђурђа Нинковића, која је, уз мали стан у којем је 

живела његова мајка, било једино што је породици 

остало у хотелу ''Асторија''. Сваке вечери у том ма- 

174

лом простору окупљали су се Драгољуб Мићуновић, 

Коста Чавошки, пок. Зоран Ђинђић, пок. Никола 

Милошевић, пок. Борислав Пекић, пок. Саша 

Петровић, пок. Владан Василијевић, пок. Слободан 

Инић, Војислав Коштуница, Раде Стојановић, Вида 

Огњеновић, Светлана Књазев, Марко Јанковић, 

Мирко и Драшко Петровић, Владета Јанковић, моја 

маленкост и многи други. Из хотела ''Асторија'' 

почео је пут европске и демократске Србије. 

( Блиц, 6. март 2009. године, стр. 4) 

P. S. Др Владан Батић преминуо је у децембру 

2010. године. 

175

Белешка о писцу 

Свештеник Драгић Илић, катихета крушевачке 

Гимназије, рођен је 1969. године у Прокупљу. 

Завршио је Богословију Светога Саве и Богословски 

факултет Српске православне цркве у Београду. 

Службује при Храму светога Ђорђа у Крушевцу. 

Један је од оснивача часописа студената 

теолошког факултета Логос у коме је објавио своје 

прве радове. Уредник је трилогије Послушања. 

Прва књига (1997) доноси Извештај о раду Школе 

веронауке Свети владика Николај Жички при 

Храму светога Ђорђа у Крушевцу са прилозима из 

историје Српске православне цркве крушевачког 

краја. Друга књига (2001) је посвећена изабраним 

списима архимандрита Илариона Весића. Трећа 

књига (2006) представља прилоге за историју Храма 

светог Ђорђа (1904-2004) у Крушевцу. Редактор је 

Мале енциклопедије крушевачког краја (2006). Био 

је члан Редакционог одбора Расинских анала. 

Аутор је књига Мојсињски меандри (друго 

издање Нолит, 2003), Топле сузе на путу за Јерусалим 

(Историјски архив Крушевац, 2002), Птице 

из Наиса (Народна књига, 2005), Маурианус (Народна 

библиотека Крушевац, 2005), Јесење клупко 

(Црква Васкрсења Христова, Беч, 2007), Манастири 

с погледом на Крушевац, 2007. Заборављено путовање 

кир Сретена Динића (Црква светог Архангела 

Гаврила, Велики Шиљеговац, 2008) и код истог 

издавача: Из историје Цркве светог Архангела у 

Великом Шиљеговцу, 2009, Из историје Цркве 

свете Петке у Мајдеву, Крушевац, 2010, Победоносци, 


176

ДРАГИЋ ИЛИЋ 

ТОПЛЕ СУЗЕ НА ПУТУ ЗА ЈЕРУСАЛИМ 

Друго издање 

Издавач 

Књижевно друштво 

Свети Ћирило и Методије Крушевац 

За издавача 

Зоран Ђурић 

Рецензија 

др Вељко Ђ. Ђурић 

Лектор-коректор 

мр Душица Добродолац 

177

178

PDF - ÐºÑÐ¸Ð¶ÐµÐ²Ð½Ð¾ Ð´ÑÑÑÑÐ²Ð¾

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?

PDF - ÐºÑÐ¸Ð¶ÐµÐ²Ð½Ð¾ Ð´ÑÑÑÑÐ²Ð¾