PDF - књижевно друштво

новић је истрајавао у својој стратегији да престане
братоубилачки сукоб, а комунисти нису више
смели да ударе на, сада већ организован народ, или
Другу топличку бригаду. С јесени 1944. године,
Божа Ивановић доноси своју до тада најтежу
одлуку, да са својом народном војском пред надолазећим
комунистима одступи из родног краја у
правцу запада. Браћа Ристићи, којима се у току
1943. године придружио и Ненад, тада крећу на
више стотина километара дуг пут. На Митровдан
су били у Ивањици, а на светог Аранђела у Пљевљима.
Дрину су прешли преко висећег моста кога
је начинила пољска стража, код села Дрињаче у
близини Вишеграда. Било је веома хладно. Река се
прелазила по мрклом мраку преко импровизованог
мостића који је високо лебдео над речним коритом.
Кад се претоварени коњ уплаши и заљуљан
стровали с мостића у понор још дуго се чека да се
обруши у воду. Одатле су наставили пешачење по
снегу, без предаха, до Зворника. Колики је био
њихов премор, сећа се Ненад Ристић, који је тада
имао двадесет година, да је једне ноћи у Зворнику,
тражећи себи место да одмори душу и предахне,
заспао дубоким сном у некаквим јаслама за стоку.
Око врата је имао две торбице са три краваја. Пробудило
га је у мрклом мраку лизање муле која је
појела два краваја из торбице. У Хан Пијесак преморени
Топличани стижу пред Божић, по дубоком
снегу, и тамо затичу мноштво војника. Ту ноћ, на
брду изнад вароши запалили су ватре, на растојању
од петнаестак метара, крај којих се грејало по
десетак људи. Стојан Ристић, око пола ноћи, дошао
је из штаба и упитао: ''Имате ли шта за јело''. Ненад
је брату испричао како му је прошлу ноћ мула два
краваја појела, а оставила један. Било је то све што
18