PDF - књижевно друштво

велику Брозову фотографију. Узех фрагмент
фотке изгаженог и запаљеног Маршала за успомену
и пожурих ка Телевизији. Скандирање ''Црвена
бандо'', прели се из Таковске ка главној градској
улици – Улици маршала Тита. Скидају се табле с
називом улице кроз коју настављамо наш свети
поход. Стари Београђани поздрављају нас са својих
прозора. Мршави трговац истрча из своје радње и
рашири нам мердевине испод плаве табле с белим
натписом назива улице. Милиција учини нови
кордон с марицама пред републичком скупштином.
Дечко, млађи од мене, вешто покуша да и одатле
скине таблу. Старији милиционер, ослоњен леђима
о зид, стаде испод ње и репетира пиштољ. Цев
уперена у нас шара, а он зарежа:
– Одбиј! Пуцаћу! – црн у лицу.
Једна жена попе се на жардињеру и загрме:
– Милиција је глупа, обиђимо је споредним
улицама и наставимо пут.
– То је рођака Косте Пећанца – прослови
неко крај мене.
Поче хапшење. Напунише марице.
Вратих се уморан из неуспелог „крсташког
похода" против некрста у изнајмљену собу код Пере
циганина. На Другом дневнику ЈРТ-а, то вече,
Љубљанчани, Загрепчани, Сарајлије..., житељи главних
градова република и покрајина СФРЈ-е, позирали
су камерманима државне телевизије стојећи као
хипнотисани од звука градских сирена за узбуњивање,
загледани у даљину – у светлу будућност.
На крају Дневника су приказали и слику нас
београдских шетача, уз коментар, као да смо чудо
веће од ванземаљаца и јерес гора од Дечјег крсташког
рата. Те ноћи усних деда-Момчила, оца
Илију, попа Миту Комиту, Барбатовац и Јерусалим.
Сутрадан је поникла диригована опозиција која
нас је евидентирала и потказивала властима.
76