PDF - књижевно друштво

Отац није могао да послуша владику.
Споменик, окренут истоку, сахранио је у
плитко ископан гроб у барбатовачкој порти.
Милиционери су дошли по оца. Саслушаван
је: ко су странци? Зашто није поступио по закону
и пријавио њихов боравак властима?
– Шта ти мислиш, попе? Случајно наишли,
а? Ниси? Ти, ниси знао за тај закон?
Трајало је данима.
Мене је ислеђивао наставник физичког
Милован из Блаца. На првом часу он стаде грдити
Миливоја Костура зато што носи крстић око врата:
– Шта ти је то?
Миливоје ћути. Почнем да се свађам с
наставником и завршим у зборници. У ходнику
барбатовачке школе Милован ме грубо ухвати за
руку и запрети:
– И, пешке иду у Јерусалим, кажеш, а,
Европљани?
– Пешке – одговорих пун снаге.
– Е, јесу будале! – одгурну ме од себе.
Истрчао сам из школе, сакрио се од света и
дуго, дуго плакао.
P. S. После читања Топлих суза јавила ми се
унука свештеника Илије Симића, која живи у
Крушевцу. Она је желела да своме деди обнови
споменик. Отпутовала је у Барбатовац са мојим
оцем и једним каменоресцом из Каменара. Отац је
показао место у порти где је закопао порушени
надгробни споменик свог претходника на
барбатовачкој парохији. Откопане делове споменика
преузео је каменорезац да би их у својој радионици
обновио. Ускоро је реконструисани споменик
враћен, после више од пола века, на гроб
71