PDF - књижевно друштво

Свештеник Илија Симић убијен је 10. јануара
1943. године у парохијском дому барбатовачке Цркве
светих цара Констатина и царице Јелене. Мој
отац, свештеник Војислав Илић, дошао је 1968.
године у ово село и настанио се у кући у којој је
убијен отац Илија. Ту смо рођени сестра, брат и ја.
У то време, црквењак при овом храму био је
деда-Момчило из Спанца. Он је причао, седећи у
нашој кући:
– Мене је спасао отац Илија, Бог да му душу
прости. На пијаци у Куршумлији добијем, после
Првог рата, неке књиге на поклон. Дођем кући
и седнем да читам. Те године одем у суботаре и
станем проповедати све најгоре о вери својих
предака. Чује за то отац Илија и дође код мене
кући. Три дана он није излазио из мог дома. Кад
је отишао, ја сам већ био његов црквењак, нек' му
је лака земља – рече, мало поћута, па настави:
– Други дан Светог Стевана ратне 1943. године
ушао сам у цркву да упалим кандила пред свету
Службу, а отац Илија је остао с двојицом
парохијана овде у кући. Дошли су да пријаве крштење
и узму .свету водицу за дете. Свештеник Илија седео
је, ево овде, за столом и записивао име детета које
је дао на водици. Они су стајали, тако ту (показа
руком на врата). Отац Илија ми рече: ,,Иди упали
кандила". Узмем благослов и пожурим у цркву. Кад
сам палио кандило пред Господњом иконом, а њега
ме је духовник научио да првог палим, чуо сам пуцње.
Истрчим из цркве и видим ону двојицу где беже
преко поља ка Кашевару. Четници у Соколани преко
пута нису стигли ни метак у цев да ставе, а
војвода каљајски лежао је мртав у својој свештеничкој
канцеларији, ево овде – рука деда-Момчила
заустави се крај кревета где спавасмо сестра, брат и
ја.
51