PDF - књижевно друштво

Спасли су се Бугарина, али од једног младог
партизана нису. Он је Ненаду наредио да се изује
да би му узео енглеске цокуле, које је Ненад успео
за цигарете да купи од једног Швабе у Грацу. Чика
Неша је наставио путовање бос. Од Цеља до
Сремске Митровице пешачили су дванаест дана. У
колони повратника из нацистичких логора било је
мноштво људи. Пешачење са успутним призорима
мртвих младића мобилисаних за борбу из топличког
и моравског краја, и њихове по пољима
крај друма разасуте скромне одеће, нису били
реткост. У Загребу их је препознао партизан Ђорђе
Вуковић из села Богојевца код Средњег Статовца:
− Аха, сад сте наши. Руке у вис Дражићевци −
заповедио је.
− Идемо из заробљеништва, брате − отело се
Топличанима.
Партизан се, на трен, предомислио и пустио их
да наставе пут. Није их пријавио властима.
Пешачење је завршено у Сремској Митровици,
где су своје путовање наставили возом, преко Београда,
до Дољевца.
У родном крају прва их је препознала
Марица, сестра Бранка Станковића. Она је копала
кукуруз у њиви крај пута, па кад их је издалека
угледала затрчала се ۥк њима:
– А, где је мој Бранко ? – изустила је преморена
од трчања, док је погледом још међу њима
тражила свога брата.
Тако су Предраг и Ненад почели да одговарају
на многа питања која су им тих дана постављана у
завичају. Првог дана по повратку кући, у њихово
двориште стигла су тројица партизана и двојица
комунистичких активиста да их воде у ОЗНУ у
Житни Поток. Ненад се таман био окупао, па је на
21