PDF - књижевно друштво

Пред моје прве испите, задњи пут у СФРЈ, 4.
маја у 15 сати и 5 минута, у тачно време смрти Јосипа
Броза Тита, огласише се звуци сирена. Грађани
Југославије десет година су одавали последњу
пошту маршалу Титу, троструком народном хероју.
Комунистички мементо имао је једноставна
ритуална правила: на звук сирена, Југословени су
постајали кипови заустављени у времену, који,
одолевају сили Земљине теже, јер одају пошту рано
преминулом највећем сину наших народа и
народности. По црвеном типику увече би Други
дневник ЈРТ-а приказао Љубљану, Загреб, Београд...
како стоје у обредној тишини и слушају јаук сирена.
Друже Тито, ми ти се кунемо/да са твога пута
не скренемо – била је песма коју су команданти
касарна захтевали да се спонтано развије после
војничке заклетве, наравно, уз обавезно козарачко
коло. Ближио се крај полувековног социјалистичког
хаџилука Југославије. Учили су нас у државним
школама да живимо у прелазном периоду од
социјализма ка комунизму. Комунистичка Света
земља, тако ревносно проповедана по свим школама,
била је утопија. Наша транзиција од свакодневног
ка обећаном животу умрла је на пола пута.
У крагујевачким Погледима, априла месеца,
изашао је позив да 4. маја у 15 сати и 5 минута
протестујемо пред савезном скупштином. Мало пре
заказаног времена стигнем у Пионирски парк и ту
затекнем Љубичића, школског друга из богословије,
и његовог оца. Народ поче да пристиже.
Људи носе виолине, бубњеве, шалове за фудбалске
утакмице, шајкаче, кокарде... Прешли смо Булевар
револуције и стали испред парламента. Били смо
тачни као сирене које су зајецале. Капе су полетеле
у вис, ка небу. На земљи, пред скупштином
огласиле су се виолине, бубњеви, звиждуци и
слили се у једнолични ритам скандирања: ''Црвена
бандо''. Био сам на многим протестима пре и
74