Musolinijev mikrofon - Radio propaganda fašističke Italije

Tanja Tatomirović 

MUSOLINIJEV MIKROFON 

Radio propaganda fašističke Italije 

Beograd, 2011.

SADRŽAJ 

ŠTA JE TO PROPAGANDA?.......................................................................................... 7 

KORENI PROPAGANDE.............................................................................................. 10 

KORENI FAŠIZMA U ITALIJI.................................................................................... 15 

FAŠISTIČKA OPCIJA.................................................................................................. 16 

GILJELMO MARKONI............................................................................................... 17 

FAŠISTIČKA INDOKTRINACIJAI UPOTREBA RADIJA......................................... 19 

NEMAČKA ŠKOLA..................................................................................................... 28 

MEĐUNARODNI UTICAJ ITALIJANSKE PROPAGANDE..................................... 30 

„OTKRIVANJE“ AMERIKE......................................................................................... 34 

ZNAČAJ RADIOFONIJE ZA ŠIRENJE UTICAJAITALIJANSKE FAŠISTIČKE 

IDEOLOGIJE............................................................................................................... 47 

„RADIO ISTINA“ - „RADIO VERIDAD“..................................................................... 51 

RAT I PROPAGANDA.................................................................................................. 53 

EZRA PAUND.............................................................................................................. 56 

LIZA SERĐO, “ZLATNI GLAS RIMA”........................................................................ 62 

Prevodilačke aktivnosti.......................................................................................69 

Bekstvo iz Italije..................................................................................................71 

Koja istorija je tačna?..........................................................................................76 

UMESTO ZAKLJUČKA............................................................................................... 80 

HRONOLOGIJA RAZVOJA RADIJA U FAŠISTIČKOJ ITALIJI.............................. 84 

Literatura:.................................................................................................................... 86 

Reč autora.................................................................................................................... 89

Tebi.

“Vesti su oružje rata čija je namena da dobiju rat, 

a ne da prenesu informacije“. 

Paul Joseph Goebbels (1897-1945) 

Ministar propagande u Trećem Rajhu 

ŠTA JE TO PROPAGANDA? 

Jednostranu komunikaciju kreiranu da utiče na ljudsko mišljenje i postupke 

nazivamo propagandom. 

Namera komunikatora da utiče ili obmanjuje je vrlo važna kada je određivanje 

pojma propagande u pitanju. 

Stručnjaci imaju različita mišljenja o tome šta je propaganda, a šta nije i kako 

se ona razlikuje od drugih vrsta ubeđivanja, kao što su reklamiranje ili politička 

kampanja. 

Neki smatraju propagandu ni lošom, ali ni dobrom. Na primer, mnogi potenciraju 

korišćenje propagande da bi se prikupio novac u dobrotvorne svrhe. Sa druge strane, 

smatraju da javnost zahteva pouzdane informacije radi donošenja ispravnih 

odluka, a da propaganda ne omogućava rasprostiranje takvih informacija. Oni 

takođe navode da propaganda umanjuje moć javnosti da razumno razmišlja. 

Propagandne tehnike predstavljaju skup različitih elemenata i postupaka 

koje propaganda koristi u oblikovanju i realizaciji svojih poruka. Ove osnovne 

propagandne tehnike predstavljaju glavne načine propagandne komunikacije uz 

pomoć kojih propaganda vrši uticaj na publiku i koriste se u svim propagandnim 

sredstvima u nekom od oblika koji je prilagođen određenom mediju. 

Rezultati propagande mogu biti kratkog daha i relativno nebitni, kao što je, na 

primer, kupovina nekog proizvoda. Drugi tipovi propagande mogu dati i mnogo 

ozbiljnije rezultate. 

Najveća upotreba propagande primećuje se tokom ratovanja. U tim momentima, 

vlade pozivaju javnost da štedi resurse, da volontira, prijavljuje se u vojsku, 

podržava ratne napore, te da čini sve žrtve radi ciljeva rata i pobede.

8 


Psihološko ratovanje je tip propagande koji je usmeren na slabljenje neprijateljskih 

snaga, slabljenjem poverenja u njihovo rukovodstvo. Tehnika koja se tada koristi, 

znana kao ispiranje mozga, koristi se protiv ratnih zarobljenika. Ona kombinuje 

oštar tretman u cilju smanjenja otpora zarobljenika. 

Dobar deo ratne propagande je, zapravo, skrivena propaganda koja dolazi iz tajnih 

izvora. Na primer, propagator može pokušavati da obeshrabri neprijateljske snage 

tako što će im poslati lažne novine u kojima se govori o velikim gubicima te armije. 

Neke od tajnih propagandi su podržane od strane infiltriranih grupa, znanih kao 

petokolonaši. 

Nasuprot tome, otvorena propaganda potiče iz javnosti poznatih izvora. 

Da bi bila uspešna, propaganda mora biti jednostavna za razumevanje i pamćenje. 

Koliko god je moguće, propagatori moraju plasirati svoje ideje jednostavnim 

jezikom, sloganima koji se pamte i koji će se neprekidno ponavljati. 

Adolf Hitler je pisao: „Masama je teško da razumeju politiku, njihova inteligencija 

je mala. Zbog toga, sva dejstvujuća propaganda mora biti ograničena na samo 

par tačaka. Mase će zapamtiti samo najjednostavnije ideje koje se ponavljaju 

hiljadama puta...“ 1 

Propagatori prekomerno veličaju važnost nekih činjenica i izvrću značenje ostalih. 

Oni pokušavaju da prikriju one činjenice koje bi mogle da dovedu do odgovora od 

strane javnosti. 

Objavljivanje netačnih informacija je relativno retko kao propagandna tehnika, 

jer postoji bojazan da će neistine biti razotkrivene i time biti izgubljeno i poverenje 

javnosti. Propaganda, zato, obično koristi ispravne informacije. 

Cenzura je najuobičajenija na mestima gde organi države kontrolišu štampu, 

televizijski program, kao i druge vidove komunikacije. Cenzura, tako, može 

pojačati efekte propagande jer sprečava mišljenja koja su kontradiktorna 

stavovima vlade. 

Propaganda dolazi iz mnogih izvora, a najvažniji su državni organi, organizacije 

i privredna društva. 

1 Adolf Hitler, Mein Kampf (1925)

MUSOLINIJEV MIKROFON 9 

Bezmalo sve vlade, uključujući i one demokratske, koriste propagandu ne bi li 

osvojile simpatije drugih vlada ili nacija. Vlade, takođe, podržavaju propagandne 

aktivnosti u informativnim programima, ne bi li promovisale željeno ponašanje 

među sopstvenim građanstvom. 

Danas, reč propaganda sugeriše tajnovite ili neočigledne aktivnosti, ali to nije 

osnovno značenje reči. 

Sam termin propaganda potiče od latinske reči propagare, što u prevodi znači 

širenje, rasprostiranje. 

Interesantno je da ovaj termin gotovo da nije bio poznat sve do početka 19. 

veka. Prema mnogim izvorima, pojava ovog pojma u značenju pod kojim ga 

danas podrazumevamo vezuje se za 1622. godinu i to za papu Gregora XV i 

uspostavljanja “Congregatio de Propaganda Fide” 2 , posebnog tela katoličke crkve. 

Ovo telo, sastavljeno od kardinala i visokih crkvenih dostojanstvenika, imalo je 

zadatak da organizovano i efikasno širi katoličku veru 3 . 

U najranijim ljudskim zajednicama, propaganda je korišćena za sugestivno 

saopštavanje važnih informacija ili nametanje obrazaca ponašanja pripadnicima 

iste zajednice u kultnim verskim obredima, uz pomoć simbola i rudimentarnih 

glasovnih znakova, a kasnije u obliku predanja i legendi, koji su se prenosili sa 

kolena na koleno. 

U antičko doba, propagandna komunikacija je shvatana kao legitimna i manje 

više korisna retorička veština nadarenih govornika, dok se sredinom 20. veka 

smatralo da je propaganda naučno zasnovana upravljačka poluga vladajućih 

krugova modernih država putem koje se efikasno mogu kontrolisati složeni 

društveni procesi. 

Ono što je važno jeste svest da je ova specifična forma komunikacije među ljudima 

oduvek postojala u različitim oblicima, služeći kao način za ostvarivanje posebnih 

interesa, bilo da su u pitanju pojedinci ili određene društvene grupe. 

2 Zvaničan naziv ovog tela je u stvari bio “Sacra congregatio christiano nomini propagando” i u 

praksi je bilo neka vrsta zbora crkvenih poglavara za širenje vere. Ova kongregacija posedovala 

je poseban zavod za vaspitavanje misionara i sopstvenu štampariju. Njeno organizovanje 

dolazi u vreme prve polovine tridesetogodišnjeg rata u Evropi, koji je imao čisto religiozan 

karakter (borba između katolika i protestanata). 

3 Slavujević, dr.Zoran: “Biblijska koncepcija propagande”, Radnička štampa i Institut društvenih 

nauka, Biblioteka Povodi, Beograd, 1993.

10 


KORENI PROPAGANDE 

Od samog početka dvadesetog veka, izraz propaganda ima pežorativni smisao. 

Pojam koji i dalje implicira nešto loše, nešto uz šta se vezuju laž, obmana, lukavstvo 

i ispiranje mozga. 

Poslednjih godina prisutna su slična mišljenja o spin doktorima i načinima na 

koji je propaganda devalvirala demokratsku politiku. Psiholozi Entoni Pratkanis 

i Eliot Aronson su svojom knjigom „Doba propagande“ (1992) pokušali da 

informišu Amerikance o sofisticiranoj upotrebi tehnika propagande i objasne 

kako neutralizovati njenu efikasnost. 

Rasprostranjeno je bilo mišljenje da je propaganda rak u telu politike koji upravlja 

našim mislima i delima i kojeg treba izbegavati po svaku cenu. Da bi se propaganda 

korisno upotrebila, trebalo ju je prvo lišiti negativne konotacije. 

Stari Grci su gledali na ubeđivanje kroz retorički oblik, shvatajući da su logika i 

razlog neophodni za uspešno prenošenje ideja. Vođe su kroz istoriju pokušavale 

da utiču na način mišljenja svojih podanika. Shodno tome, nacisti su imali 

Ministarstvo narodne prosvete i propagande, Sovjeti Propagandni Komitet 

Komunističke partije, Britanci Ministarstvo informacija, dok je kod Amerikanaca 

to bio Biro za ratno informisanje. 

U oba svetska rata saveznici su opisivali neprijateljsko formiranje javnog mnjenja 

kao propagandu, istovremeno tvrdeći za sebe da plasiraju istinite informacije. 

Poreklo izraza propaganda datira iz perioda reformacije, kada je duhovna i 

crkvena ujedinjenost Evrope bila uništena gubljenjem pozicija katoličke crkve 

u severnoj Evropi. Tokom borbe između protestantizma i kontrareformističkih 

snaga, crkva se našla pred problemom kako održati i ojačati svoje pozicije u 

nekatoličkim zemljama. 

Savet kardinala, osnovan od strane pape Grgura XIII (1572-1585) bio je zadužen 

za širenje katoličanstva i vođenje crkvenih poslova u problematičnim zemljama. 

Generaciju kasnije, po izbijanju tridesetogodišnjeg rata (1618-1648), Gregor XV 

je 1622. godine osnovao stalnu komisiju „Sacra Congregatio de Propaganda Fide“ 4 

zaduženu za upravljanje misijama u inostranstvu, koja se finansirala od poreza 

4 Kongregacija za propagandu i veru


na zvono, nametnutog svakom novopostavljenom kardinalu. Tek 1627. papa 

Urban VII osniva „Collegium Urbanum“, Koledž propagande koji je edukovao nove 

generacije katoličkih sveštenika, čija je misija bila propagiranje i misionarstvo. 

Prvi institut propagande je zapravo bio telo koje je zaduženo za unapređivanje 

načina širenja religiozne dogme. Reč propaganda se ubrzo pripisuje svakoj 

organizaciji koja je zadužena za širenje doktrina, da bi kasnije postala sinonim za 

doktrinu i metode koji se koriste u njenom širenju. 

U periodu od 17. do 20. veka, propaganda se modernizuje zajedno sa novim 

otkrićima na polju nauke i tehnike. Tokom građanskog rata u Engleskoj (1642- 

1646) propaganda u vidu pamfleta i novina bila je sastavni deo vojnih akcija. 

Vojska Olivera Kromvela 5 je podjednako bila zadužena za širenje verskih i političkih 

doktrina kao i za vođenje bitaka. Upotreba propagande doživljava procvat tokom 

18. i 19. veka, posebno u periodima ideološke borbe kao što su bili Američki rat za 

nezavisnost i Francuska revolucija. Francuski žirondisti 6 su među neprijateljskim 

redovima širili glasine o predaji uz novčanu nagradu. Propagandisti Američke 

revolucije bili su jedni od najelokventnijih u modernoj istoriji, sa apelima i 

parolama o ljudskim pravima koje se koriste i današnjih dana. 

Istorijski gledano, propaganda je bila u tesnoj sprezi sa periodima krize i nemira, 

kada je išla zajedno sa upotrebom sile. 

Tokom Prvog Svetskog rata propaganda dobija punu snagu negativnog delovanja. 

Krajem devetnaestog veka, uvođenjem novih oblika komunikacije, stvara se nova 

pojava - masovna slušanost. Vlade to koriste u cilju mobilizacije industrijskih 

kapaciteta za ratne napore, prenoseći informacije širokim masama. 

Jedna od najvećih lekcija koje su naučene tokom Prvog Svetskog rata je činjenica 

da glas javnog mnjenja više nije mogao biti ignorisan, s obzirom na to da je on 

postao odlučujući faktor u formiranju vladajuće politike. 

„Veliki rat“ je bio prvi totalni rat, u kojem su čitave nacije zajedno sa trupama 

bile uključene u borbu. Propaganda je bila sastavni deo ratnih napora na svim 

zaraćenim stranama, razvijajući se u korak sa metodama ratovanja. Sukobljene 

strane su priželjkivale kratku i žestoku borbu. Umesto toga, jednakost snaga 

5 Oliver Cromwell (1599-1658), engleski vojskovođa i političar 

6 Politička frakcija u Francuskoj tokom 18. veka.

12 


je dovela do iscrpljujućeg i dugotrajnog rata u kom je sve više bilo neophodno 

učestvovanje civila, a moral imao vojni značaj. 

Propaganda se isticala kao glavni instrument kontrole javnog mnjenja. Štampa, 

leci, posteri i, za to doba nov oblik propagiranja, film, bili su kontrolisani, 

cenzurisani i koordinirani u cilju širenja zvanično odobrenih vesti. 

U početku, zaraćene države su imale propagandne organizacije koje su bile tek 

u povoju. Britanska vlast, sa tada najefikasnijom propagandom, osnovala je 

Ministrarstvo informacija 1917. godine na čijem je čelu bio Lord Biverbruk. Pod 

nadležnošću tog Ministarstva postojalo je Odeljenje neprijateljske propagande. 

Britanski pristup, poznat i kao propaganda činjenica, predstavljao je aktuelne 

događaje, veoma vodeći računa o interpretaciji koja je podržavala ratne napore. 

Ulaskom u rat, 1917. godine, Sjedinjene Američke Države kopiraju britanski 

način širenja informacija, formirajući Komitet javnog informisanja, poznatiji kao 

„Krilov Komitet“, po Džordžu Krilu (1876-1953), njegovom prvom direktoru. 

Aktivnosti Komiteta svodile su se na popularisanje rata kod američke populacije, 

štampanje propagandnih postera i izdavanje ratnih obveznica. 

Poređenja radi, aktivnosti te vrste u Nemačkoj bile su pod kontrolom armije. 

Uprkos suprotnim mišljenjima, Nemačka je imala vrlo jasnu ideju o propagandi 

i njenim načinima upotrebe, pa je na nacionalnom nivou oformljena mreža koja 

je „opipavala puls naroda“. Iako su raspolagale svim raspoloživim uslovima 

za efikasno delovanje, vlasti nisu odreagovale adekvatno. Razlog tome leži u 

militarizaciji društva i propagandi koja je tesno bila vezana za vojne strukture. 

Za razliku od Nemačke, Austrougarska i Rusija su vrlo skromno koristile 

organizovane oblike propagande, osim jednog izuzetka - boljševičkih snaga koje 

1917. u masovnom propagiranju vide jedno od ključnih sredstava ka pobedi. 

Sve zaraćene strane su, uporedo sa vojnim, pribegavale i propagandnim metodama 

usmerenim ka stvaranju nacionalnih osećanja, održavajući moral i šireći strah 

među neprijateljskom populacijom. 

Britanija se isticala u obimu i efikasnosti propagiranja. 

Nakon završetka rata, stvorila se klima nepoverenja u građanstvu, činjenicom da su 

stanja na frontu prikrivana patriotskim sloganima i nemilosrdnom propagandom


koja je sistematski stvarala stereotipe o neprijatelju, predstavljajući ga kao oličenje 

podlosti. Stanovništvo se osetilo prevarenim i zbog nikad ostvarenih obećanja o 

beneficijama za ratne heroje. Pojam propaganda asocirao je na laž i prevaru, što 

je imalo za posledicu raspuštanje Ministarstva informacija. 

Slična situacija je bila i u Sjedinjenim Državama, gde je izveštaj Džordža Krila, 

napisan 1920. godine, pobudio sumnje i stavio pod lupu javnog mnjenja veći 

deo propagandnih aktivnosti tokom Prvog Svetskog rata. Te epizode su kasnije, 

tridesetih godina, stvarale ozbiljne prepreke propagandistima u pokušajima 

animiranja javnosti protiv fašizma. 

Evropski diktatori u usponu na propagandu su gledali kroz drugačiju prizmu. 

U poraženoj Nemačkoj, iskustva britanske propagandne kampanje stvorila su 

plodno tle za kontrapropagandu protiv mirovnih ugovora i Vajmarske republike. 

U svom delu „Majn Kampf“ Adolf Hitler je posvetio dva poglavlja pitanju 

propagande. 

Britanski način propagiranja je bio idealna osnova za stvaranje i razvoj novih 

metoda u evropskim državama posle rata. Uvidevši njenu ulogu u svakom 

političkom pokretu koji pretenduje na vlast, Hitler je smatrao propagandu 

za sredstvo političkog marketinga, tako da nije slučajnost da je jedno od prvih 

ministarstava koje je u Nemačkoj tada osnovano bilo upravo Ministarstvo 

prosvete i propagande. 

Uloga propagande je da privuče pažnju mase na određene teme. Ona treba da bude 

jednostavna, koncentrisana na srž tematike, ponavljana često ne bi li probudila 

emotivne osećaje kod onih kojima je namenjena. 

Za razliku od boljševika, nacisti nisu pravili jasnu razliku između propagiranja i 

agitovanja. U sovjetskoj Rusiji, agitacija se svodila na indoktrinaciju masa putem 

slogana i ideja, dok je uloga propagiranja bila u širenju marksističko-lenjinističke 

ideologije. 

Ova jasna razlika datira iz definicije koju je postavio Georgij Plehanov 1892. 

godine: „Uloga propagatora je da prezentuje ideje jednoj ili više osoba. Agitator 

prezentuje jednu ili više ideja celokupnoj populaciji“. 

Nacisti pak nisu smatrali propagandu za sredstvo partijske elite već kao 

instrument za indoktrinisanje nemačkog naroda. Ako je Prvi Svetski rat po prvi

14 


put demonstrirao snagu propagande, u poratnom periodu su se stečena iskustva 

proširivala i usavršavala u skladu sa komunikacijskom revolucijom. 

U godinama između 1870. i 1939, komunikacija dobija na masovnosti. Period 

između 19. i 20. veka obeležen je sve suptilnijim korišćenjem međunarodnog 

komuniciranja koje je rezultiralo upotrebom propagande kao sredstva za 

predstavljanje državnih interesa i politike. 

Upotreba filma i radija u političke svrhe bila je ustaljena pojava dvadesetih i 

tridesetih godina prošlog veka. Totalitarni režimi poput Sovjetskog Saveza, 

fašističke Italije i nacističke Nemačke davali su najočitije primere upotrebe medija 

u ideološke svrhe. 

Sredinom tridesetih širom Evrope se osnivaju državne organizacije čija je svrha 

bila upotreba, kontrola i usavršavanje medija upravo u propagandne svrhe.


KORENI FAŠIZMA U ITALIJI 

Turbulentne godine između dva svetska rata predstavljale su plodno tlo za 

stvaranje totalitarnih režima. Neravnopravna podela kolonija, ekonomska 

nestabilnost, revanšizam, kao i stvaranje novih država, granica i interesnih 

sfera, bile su direktan uzrok polarizacije Evrope. 

Na jednoj šestini zemljine kugle je 1919. godine stvoreno prvo totalitarno 

društveno uređenje, Sovjetski Savez. Strah od širenja boljševičkih ideja 

naveo je pojedine zemlje da podupru snage koje bi mogle da se suprotstave 

širenju te ideologije - fašizam. 

Iako izašla kao pobednica iz Prvog Svetskog rata, Kraljevina Italija je gajila 

revanšističke osećaje prema državama saveznicama. Osećaj frustriranosti 

zbog neostvarenih teritorijalnih proširenja pojačavala je činjenica da je u 

njenoj neposrednoj blizini došlo do stvaranja države Južnih Slovena, na 

teritoriji koja je bila meta italijanskih teritorijalnih pretenzija. Duboko 

podeljena, ne samo kulturološki već i socijalno, sa zaostalim jugom čiji su 

pojedini delovi gajili secesionističke namere i bogatim severom u punom 

industrijskom zamahu, Italija je u ranim dvadesetim godinama bila pred 

teškim ispitom: očuvanju nacionalne konsolidacije i sticanju ravnopravnog 

položaja sa državama članicama Antante. 

Parlamentarna razjedinjenost, republikanske i antimonarhističke ideje 

dodatno su opterećivale već turbulentnu scenu. Kraj prve dekade dvadesetog 

veka je obeležen pojavom pojavom anarhističkih i levičarskih ideja širom 

Evrope, što nije ostalo bez odjeka u pojedinim intelektualnim i, iznad svega, 

radničkim krugovima Italije. 

Sever Italije, tradicionalno monarhistički, sa jakim klerikalnim uticajem i 

buržoaskim staležom, na vreme prepoznaje opasnost od stvaranja Sovjetske 

Republike. 

Italiji je bila potrebna nova politička opcija, nova doktrina koja bi sačuvala 

interese vladajućih krugova.

16 


FAŠISTIČKA OPCIJA 

Fašizam je 1919. godine bio jedan od dve nove političke grupacije koje su zahtevale 

radikalne promene. Fašizam je zahtevao istu vrstu demokratizacije 

kao i političke partije poput socijalista, katoličkog popularija i republikanskih 

partija. 

Radničke klase su prvobitno ostale lojalne socijalističkoj partiji, što je imalo 

ponižavajuće posledice po fašizam na izborima novembra 1919. godine. 

Međutim, u leto 1920. godine, pokret se proširio i obuhvatao tada 36 ogranaka 

sa 20.000 članova, uglavnom u severnim gradskim oblastima i većim 

gradovima. 

Tokom 1919. i 1920. godine, u vremenu zvanom crvene dve godine, sve veća 

i jača radnička klasa učestvovala je u seriji militantnih štrajkova, protesta i 

nereda usmerenih protiv socijalista. Protivnički pokret koji je postao poznat 

kao agrarni fašizam naglo je ojačao kao opozicija socijalističkoj partiji, šireći 

fašizam ka južnim i seoskim delovima Italije, te postajući, na taj način, pokret 

koji je stekao podršku, ali nije imao parlamentarne predstavnike. 7 

Benito Musolini (1883-1945) se od kraja 19. veka isticao svojim, za to doba 

inovativnim i radikalnim, političkim idejama. Potekao iz nižih socijalnih slojeva, 

umeo je da prepozna i propagira novu političku opciju koja će se kasnije 

pokazati kao pogubna po narod Italije. 

Po zanimanju učitelj i kasnije novinar, posle dve godine provedene u izgnanstvu 

u Švajcarskoj, Musolini se vraća u Italiju i osniva radikalnu frakciju socijalističke 

stranke pod nazivom „Narod Italije“. 

Neretko vrlo kontradiktoran, zastupao je političku opciju baziranu na socijalnoj 

jednakosti, dubokim istorijskim korenima, vraćanju dostojanstva 

naciji, teritorijalnim aspiracijama i obnavljanju Rimskog carstva. 

Na parlamentarnim izborima, održanim 1921. godine, postaje poslanik koji 

vrlo vešto balansira između monarhista i republikanaca, što će mu kasnije 

dati priliku da, 31. oktobra 1922., predsedava Parlamentom nakon protestnog 

Marša na Rim na kome je predvodio 20.000 svojih pristalica. Od tog 

trenutka postaće apsolutni gospodar Italije i njene sudbine. 

7 M. Beasley, “Women in Journalism: Contributors to Male Experience or Voices of Feminine 

Expression?” American Journalism 7


GILJELMO MARKONI 8 

Iako su i drugi naučnici dali veliki doprinos na polju razvijanja bežične 

telegrafije vršeći slične oglede (Tesla, Popov, Faradej, Herc, Edison) jedino je 

inovacija Markonija, Italijana, dostigla zavidan uspeh. 

Prvi patent za radio mu je priznat 2. jula 1897. godine pod nazivom 

„Improvements in trasmitting electrical impulses and signals and in 

apparatus there-for“. 

Markonijev sistem je razvijen prema teorijama Nikole Tesle i Aleksandra 

Popova, što mu je u istoriji dalo epitet oca radija. 

Jula 1897. osniva u Londonu „Wireless Telegraph Trading Company“. Nju 

je kasnije preimenovao u „Marconi Wireless Telegraph Company“ koja u 

Kelmsfordu 1898. godine otvara prvu bežičnu kancelariju na svetu. 

Prvi bežični prenos preko vode je izvršen iz Balikestla u Severnoj Irskoj 

do ostrva Ratlin, dok je prvi prekookeanski signal primljen na poluostrvu 

Njufaundlend pomoću antene visoke 130 metara. 

Prvih godina dvadesetog veka osniva „Markoni korporaciju“ i dobija 

Nobelovu nagradu za fiziku (1909). 

Markoni pored snimača 

8 1874 -1937

18 


Iz Kelmsforda se 1920. vrši i prvi javni audio prenos u Velikoj Britaniji, uz 

odjek svetskih razmera. 

Dolazak fašista na vlast animira naučnika koji postaje njihov član i godinu 

dana kasnije, po nalogu Benita Musolinija, postaje predsednik Akademije 

Italije i član Velikog Saveta fašističke partije. 

Nakon invazije Etiopije, zbog političkih opredeljenja, Britanska korporacija 

BBC mu ukida sva prava na emitovanje.


FAŠISTIČKA INDOKTRINACIJA 

I UPOTREBA RADIJA 

Radio se od svojih prvih dana postojanja koristio kao sredstvo za ratovanje. 

Vlade i velika korporacijska udruženja su imale najvažniji uticaj na razvoj 

radija i ciljeve za koje će radio biti upotrebljavan. Glavni kontrauticaj su pokazali 

radio amateri. Tokom 30-ih godina XX veka radio je postao glavno 

oruđe za propagandu i kontrapropagandu, kako na nacionalnom tako i na 

međunacionalnom nivou, sa velikim brojem legalnih i ilegalnih stanica koje 

su emitovale i partizanske stavove prema postojećoj situaciji - što je posebno 

bilo izraženo za vreme Drugog svetskog rata. 

Upotrebu radija u ratne svrhe omogućavaju upravo njegove tehničke karakteristike, 

pogodne kao sredstvo za reklamiranje uz vrlo male finansijske 

troškove. 

Rana istorija radija otkriva važnost korišćenja i angažovanja tehnologije, 

kako u ratne tako i u mirnodopske svrhe. 

Emitovanja nisu bila ograničena samo na državnom nivou. Upravo 30-ih godina 

XX veka Evropa je bila prekrivena jednom novom „ratnom maglom“ - 

emisijama na stranim jezicima kao i „protiv-emisijama“ koje su imale za cilj 

da ih priguše, a svaka od tih emisija je bila emitovana na dugim i srednjim 

talasima iz radio stanica koje su postajale sve jače i modernije 9 . 

S pojavom kratkih talasa, radio ratovanje je uzelo maha u svetskim razmerama. 

U Evropi su 1930. godine postojala samo tri kratkotalasna radio 

odašiljača, a već 1937. godine bilo ih je preko četrdeset. 

Najuticajnije grupacije u ranoj istoriji radija su bile države, a naročito njihova 

vojska i korporativna udruženja. Oni su međusobno prilagođavali upotrebu 

radija, na primer određujući državne monopole ili dodeljujući frekvencije 

svemu što je od velikog komercijalnog interesa. 

Kalupljenje radija od strane države i njenih korporacija nije bilo potpuno, s 

obzirom na to da je ipak bilo ograničeno njegovim tehničkim karakteristikama. 

Neke od važnijih činjenica su bile: 

9 1926. godine je bilo korišteno ukupno 116 kilovata, a 1938. - 8000 kilovata

20 


• radio je sredstvo javnog obaveštavanja 

• radio talasi su bili podložni smetnjama 

• radio emisije lako mogu da se emituju i van državnih granica 

• za prosečnog slušaoca određivanje lokacije i izvora radio signala bilo 

je veoma teško 

• troškovi radio emitovanja su vremenom bili sve manji 

Kao sredstvo javnog obaveštavanja, radio omogućava samo malom broju 

ljudi da kontroliše slanje poruka upućenih javnosti. Stoga, sasvim je prirodno 

da država i velika korporacijska udruženja shvataju potrebu kontrolisanja 

ovog medija - tehnologija je ta koja je pogodna za serviranje propagande, 

a, istovremeno, problem radio smetnji pruža dobar izgovor vladama da 

kontrolišu radio mrežu, dodeljujući frekvencije odabranom krugu radio 

emitera. 

S obzirom na to da emisije dopiru i van granica zemlje, radio je pogodno 

oruđe i u međunacionalnim konfliktima, ali i u propagiranju domaćih ideja 

van granica. Ova činjenica objašnjava povećan broj emisija na stranim 

jezicima koje su preplavile Evropu, a od 1930. godine i šire. 

S obzirom na to da je radio podložan ometanjima, razvila se i praksa 

blokiranja radio stanica. Pojava radio stanica koje su imale ulogu zavaravanja, 

tzv. „sivih“ i „crnih“ radio stanica, pokazuje da je bilo veoma teško za slušaoca 

da odredi lokaciju emitovanja. 

Da je radio bio ili ostao u rangu veoma skupe tehnologije, možda bi potpao 

pod potpuni uticaj vlada i korporacijskih udruženja. Međutim, s obzirom 

na to da je trošak slanja radio signala opao, postalo je izvodljivo i za druge 

grupacije da primaju signale, ali i da ih emituju. 

Tokom prvih decenija ovog veka, radio amateri su bili glavni podstrek za 

razvoj radija, ali su i predstavljali glavnu pretnju državi i korporacijskim 

udruženjima koja su pokušavala da ga kontrolišu. Relativno nizak trošak 

emitovanja je, takođe, razlog zbog kojeg su buntovnički pokreti i pokreti 

otpora bili u stanju da osnuju svoje sopstvene stanice. Sveobuhvatna 

kontrola radio emitovanja od strane države uvek je bila labilna baš zbog te 

lakoće kojom su radio stanice bivale opremljene.


Ako za prvih deset godina vlasti fašistički režim nije totalno ovladao svim 

segmentima kulture, postigao je ogroman uspeh u predstavljanju ostatku 

sveta zahvaljujući masovnoj propagandi. U cilju postizanja toga, osim radija, 

država je pribegavala svim mogućim sredstvima koja su bila na raspolaganju 

- stručnim publikacijama, štampi, filmovima, sve do propagiranja preko 

turističkih agencija. 

Način na koji se stvaralo Ministarstvo kulture i propagande je jedinstven. 

Kao novinar po vokaciji, Musolini je vrlo dobro umeo da predoseti i iskoristi 

prednosti i mane štampe i njenog uticaja na široke narodne mase. Tako već 

10. jula 1923. godine stupa na snagu serija dekreta kojima se omogućava 

jača kontrola pisanih medija. 

Rađanje italijanske radiofonije se vezuje za osnivanje Radiofonijske unije 

Italije, 1924. godine. Dobijanjem državnog monopola, „URI“ 10 počinje sa 

emitovanjima 6. oktobra 1924. 

Prvi ozbiljan korak u pravcu političke indoktrinacije predstavlja prenos 

Musolinijevog govora povodom petogodišnjice osnivanja fašističkih 

borbenih grupa, 25. marta 1924. godine u pozorištu Konstanci u Rimu. 

Ovaj prenos je bio totalni promašaj, s obzirom na to da je zbog tehničkih 

nedostataka, a Musolinijev govor bio skoro nerazumljiv. Nakon tog 

propagandnog debakla, kada je bio razočaran neuspelim prenosom iz Rima, 

Musolini privremeno zapostavlja radio prenose. Ipak, tih godina počinje era 

radija, sredstva komunikacije i propagande koja će imati dubok i neizbrisiv 

trag na svakodnevni život Italije tog vremena. 

U Italiji je 1926. godine registrovano 26.865 radio aparata, broj koji je bio 

nedovoljan za svaku ozbiljniju upotrebu radija kao sredstva za masovnu 

političku indoktrinaciju. 

Do tridesetih godina pisani oblik propagande je bio privilegovan od strane 

režima, a tek vremenom, uz svest o činjenici o visokom stepenu nepismenosti 

u pojedinim delovima Italije, uviđaju se mogućnosti i kapaciteti radija. 

Krajem novembra 1927. godine državnim dekretom se osniva „EIAR“ 11 , 

Udruženje radioemitera Italije, uz materijalnu podršku fašističkog režima. 

10 Unione Radiofonica Italiana 

11 Ente Italiana Associazione Radioemitenti

22 


Ipak, radio aparat je dugi niz godina bio statusni simbol, privilegija bogatih 

- zahvaljujući nejednakoj elektrifikaciji države, kao i slabom odzivu domaće 

industrije da masovno proizvodi radio aparat koji bi bio dostupan svim 

slojevima. 

Nakon detaljnih analiziranja pedagoških i propagandnih mogućnosti radija, 

režim pravi kampanju pod nazivom „Radio u svakom selu“ (sa akcentom na 

masovnoj populaciji) po uzoru na nemački slogan „Radio u svakoj kući“. 

Efikasnost nemačke industrije dovodi do pojave aparata VE-301 12 koji je bio 

lako dostupan širokim krugovima. 

Radio prijemnik VE-301 

Vremenom radio postaje rezonantna kutija velikih manifestacija fašističkog 

režima. Proslavu godišnjice Marša na Rim, 26. oktobra 1926. godine, radio 

je detaljno prenosio iz Milana. 

Glas predsednika vlade se redovno čuo, bilo da je u pitanju politički govor 

povodom krize u Španiji ili jesenja setva. 

Radio Milano i Radio Rim vrše prenose na nacionalnom nivou, čime se postiže 

potpuna pokrivenost teritorije. Usled nemogućnosti kapilarnije difuzije 

radio emisija, na većim trgovima se postavljaju zvučnici, čime se postiže željeni 

efekat - glas režimske propagande je bio sveprisutan, neizbežan deo 

svakodnevnog života. 

Upotreba masmedija je bila od velike važnosti u totalitarnim režimima zahvaljujući 

novitetima koje je donosila u načinu komunikacije i indoktrinacije 

masa. Najzastupljenije sredstvo komunikacije je sigurno bio radio. 

12 Volksempfänger, 1933.godine


Dolaskom na vlast, fašistička elita ipak ne uviđa odmah sve potencijale radio 

emitovanja. U početku, Benito Musolini više favorizuje direktno obraćanje 

masama kao i mnogi političari i umetnici koji su potcenjivali kutiju koja govori. 

Za to vreme, u ostatku sveta radio je postajao glavno sredstvo komunikacije, 

prvenstveno u Nemačkoj gde su nacisti odmah shvatili njegov značaj. 

Tek ulaskom u treću dekadu dvadesetog veka radio se koristi u većem obimu. 

Motiv zbog koga je Musolini favorizovao direktan kontakt sa masama nije 

bio bez osnova. Italija tog doba je bila zemlja velikih nejednakosti. Razlike 

u kulturi, mentalitetu i nivou životnog standarda između pojedinih delova 

zemlje su imali za posledicu nejednaku tehničku obrazovanost i zastupljenost 

radio aparata. 

Visokom procentu nepismenosti se mora dodati i činjenica da su u nekim 

delovima zemlje korišćeni dijalekti umesto književnog jezika, kao i da je postojao 

vrlo mali broj čitalaca dnevne štampe u južnim krajevima. 

Radio kao sredstvo propagande nije korišćen od početka adekvatno. 

Musolini je 1926. godine objavio da se javne delatnosti ne mogu upražnjavati 

bez prethodne dozvole od strane države. Ovaj dekret se odnosio na radio, 

film, kao i na operu, dramu, koncerte i balete. Ovo je proširilo dalje mogućnosti 

za širenje fašističke propagande, omogućavajući joj da na taj način 

ostvari dominaciju nad društvenim životom. 13 

Godine 1927. bilo je pet stanica koje su emitovale radio emisije u Rimu, Milanu, 

Napulju, Bolcanu i Đenovi. One su emitovale 6.000 časova programa 

ili oko 11 časova programa dnevno i to za 61.500 radio pretplatnika. 14 

Uprkos tome što je kasno počeo sa radom, 1932. godine, državni sistem za 

radio emitovanje je stekao značajan položaj u Evropi. U septembru iste godine 

novi centar za radio emitovanje je otvoren u Rimu. 15 

13 Walter B. Emery, “National and International Systems of Broadcasting: Their History, 

Operation and Control”, Michigan State University Press, 1969. 

14 Philip V. Cannistraro, “The Organization of Totalitarian Culture: Cultural Policy and the Mass 

Media in Fascist Italy, 1922-1945”, New York University, 1971. 

15 Sergio, “From Intervention to Empire: A Book of Fascist Dates”, http://openlibrary.org/a/ 

OL256636A

24 


Italijani su se u to vreme mogli pohvaliti sa četrnaest stanica, kablovskom 

mrežom u dužini od 3.700 km i čak dva kompletna simfonijska orkestra, 

od kojih je svaki imao osamdeset muzičara, koji su postavljeni posebno za 

radio svrhe. 

U Notingemu u Engleskoj novine su se iščuđavale tome da je „italijanska mreža 

organizovana na takav način da sistem kablova omogućava da bilo koji važan 

događaj bude emitovan u celoj zemlji, bez obzira na to iz koje stanice potiče“. 16 

Ideja o stvaranju centralnog sedišta italijanske radiofonije rodila se iz 

potreba fašističkog režima. Trebalo je ozvaničiti postojanje novog oblika 

komunikacije koji je imao ogromni propagandni potencijal. Dotadašnji 

skromni studio nije više zadovoljavao potrebe i ulogu koju će radio imati 

u nastupajućim godinama. S osnivanjem EIAR-a državnim dekretom 29. 

decembra 1927. godine, donosi se i odluka o izgradnji novog sedišta radija, 

koje bi se isticalo svojom grandioznošću, istovremeno vodeći računa o 

kvalitativnim i tehnološkim potrebama. 

Tako je započela izgradnja „Kuće radija“ koja je trajala od 1929. do 1931. 

godine. 

Arhitektonska specifičnost dela Rima u kojem je nikla građevina je stavila 

pred teške ispite graditelje, koji su zbog striktnih zakona i uske namene 

građevine stvorili prepoznatljivu i namenski vrlo funkcionalnu zgradu. 

Prvobitni projekat je predviđao izgradnju sedam auditorijuma, od kojih je 

najveći, smešten na drugom spratu, sa impozantnih 420 kvadratnih metara, 

služio za simfonijske nastupe. Nešto manja sala B, smeštena u suterenu, 

služila je za manje orkestre i recitovanja. Instalirana oprema je predstavljala 

vrhunac tehnike tog vremena. 

Osim toga, Rimska kuća za emitovanje posedovala je debele zidove i velike 

studije koji su bili zvučno dobro izolovani do te mere „da se činilo da je čovek 

gluv kada je ulazio u njih. Nije bilo dopiranja bilo kakvih spoljašnjih zvukova, a 

16 “Italy’s Radio Progress,” The Nottingham News, 23 January 1934. Box 19 Folder 1, Lisa 

Sergio Papers, Georgetown University Library, Special Collections Division, Washington, D.C. 

Georgetown University Library, Special Collections Division, Washington, D.C., http://library. 

georgetown.edu/


zvuk 80-članog simfonijskog orkestra koji je svirao u susednoj prostoriji bio je potpuno 

nečujan“. 17 

Studio u Rimu 

U godinama nakon osnivanja Radiofonijske unije Italije („URI“), fašizam 

je bio ograničen na upotrebu radija kao jedne vrste nacionalnog zvučnika 

preko kojeg su suvoparno prenošeni govori sa velikih manifestacija i za 

isprobavanje različitih oblika cenzure. 

Tek 1933. godine upotrebi radija se pristupa sa naučne tačke gledišta, 

osnivanjem radio stanica za određene ciljne grupe sa namerom stvaranja 

povoljne klime za opštu indoktrinaciju stanovništva i pridobijanje simpatija 

u projektu fašizacije. Tu prvenstveno treba napomenuti „Školski radio“ i 

„Seoski radio“. 

Musolinijeva ideja o emitovanju propagandnih programa lansirana je istovremenao 

sa „Seoskim radijom“ („Radio Rurale”), programom koji je imao 

za cilj da upozna građane Italije koji su živeli na selu sa fašističkom propagandom 

i njihovom politikom. 18 

Naravno, radio je imao bitnu ulogu u tom smislu. U početku, radio emisije 

namenjene omladini emitovale su se u popodnevnim terminima, kada bi 

učenici nakon završenih školskih obaveza imali vremena da se posvete kutiji 

koja govori - kako je neko definisao radio aparat. Vremenom emisije ovakvog 

17 Ibidem 

18 Cannistraro, “The Organization of Totalitarian Culture: Cultural Policy and the Mass Media in 

Fascist Italy, 1922-1945”, 185-186.

26 


karaktera dobijaju na popularnosti i svaka veća radio stanica modifikuje 

svoju programsku šemu u korist programa za omladinu. 

Inicijativom Udruženja radio emitera, radio postaje deo školskog programa. 

Prave se emisije edukativnog karaktera sa jakom dozom propagande u kojima 

se glorifikuje fašizam, istorija Italije, kao i vojno tehnička dostignića. 

Italija je 1934. godine imala 365.000 radio aparata ili 8,6 na 1.000 ljudi. To 

je bio jedan od najmanjih procenata populacije u Evropi koja je slušala radio 

– nalik Španiji (7,7), Litvaniji (7,1), Poljskoj (9,75). Emitovanje na kratkim 

talasima je bilo usmereno ka zemljama koje su imale najveći procenat 

korisnika radio signala, poput Francuske (33,1), S.A.D. (147,9) i Velike 

Britanije (133,4). 19 

Fašistički režim, usled nedostatka proizvodnih kapaciteta, inicira slušanost 

na grupnom nivou. Favorizuje se masovno slušanje radio prenosa u lokalnim 

partijskim sedištima, kasarnama i na trgovima. Radio ulazi u škole i 

fabrike. Radio aparat postaje dostupniji zahvaljujući masovnoj proizvodnji 

aparata pod nazivom „Rural“, koji, u sprezi sa novim edukativno didaktičkim 

načinom školovanja, služi za masovnu indoktrinaciju omladine. 

Kolektivno obavezno slušanje radio programa u školama počinje 19. aprila 

1933. godine. Neizostavni glas Musolinija bio je deo svakodnevnice. Tendenciozno 

je stvarana slika sveprisutnosti režima, stvarana je slika Musolinija 

kao vrhovnog gospodara, dobrotvora - građen je kult svevideće ličnosti 

koja bdi nad svačijom sudbinom. Fašizam od samog početka poklanja veliku 

pažnju edukaciji omladine, osnivanjem raznih stranačkih i paramilitarnih 

organizacija, prateći ih sve do fakultetskog obrazovanja. 

Vrhunac indoktrinacije omladine može se uočiti u emitovanju emisija sa rasnim 

sadržajem, krajem 1939. godine. 

Međutim, iako je bio razvijen i imao veliki potencijal, radio možda nikada 

nije bio u potpunosti integrisan u politiku režimske komunikacije u onoj 

meri u kojoj su to bili drugi mediji. Učenjaci su primetili da su totalitarističke 

vlade bile mahom odgovorne za prvobitni razvoj masmedija – uglavnom 

filmova i radija, „ali su takođe potcenili radio u poređenju sa štampom“. 

19 A.R. Burrows, “World Radio Population over 176.000.000” Broadcasting, 15 April 1934, 13.


„Čak i posle etiopijskog rata kada su filmovi počeli polako da preuzimaju sve veću 

ulogu u fašističkoj kulturnoj politici, radio je još uvek bio potisnut na treće mesto 

u medijima masovne komunikacije“, pisao je Filip V. Kanistraro, poznavalac 

italijanskog radija. 20 

Možda je to u određenoj meri bilo povezano sa količinom kontrole koju je 

režim nametao štampi - nauštrb radija. Dok je bilo relativno lako zaustaviti 

štampanje opozicionih novina, niko nije mogao zaustaviti domašaj kratkotalasnih 

programa (iako se verovalo da je relativno mali broj Italijana slušalo 

emisije na kratkim talasima koje su emitovane van Italije). 21 

Nemogućnost stranih vlada da odredi koje kratkotalasne emisije stižu do 

njenih građana i slušalaca bila je strateška prednost koju je Musolini iskorišćavao 

svojim emitovanjem na kratkim talasima, na stranim jezicima. 

20 Cannistraro, “The Radio in Fascist Italy,” 127, 153. 

21 Daniel Waley, British Public Opinion and the Abyssinian War 1935-6. London: Maurice 

Temple Smith, 1975. 229.

28 


NEMAČKA ŠKOLA 

Dolaskom nacista na vlast u Nemačkoj, 1933. godine, potencijali radija kao 

sredstva propagande bivaju prepoznati od samog početka. Tome je doprinela 

i činjenica da je Nemačka, iako izašla iz Prvog svetskog rata sa velikim 

materijalnim gubicima, bila zemlja sa većim nivoom tehničke kulture. Adolf 

Hitler je u svom delu „Majn Kampf“ pisao o radiju sledeće: “...u rukama onog 

ko zna da ga upotrebi, radio je oružje veće razorne moći od bombi i artiljerije“. 

Jozef Gebels, teoretičar i inovator novih oblika propagande, piše o radiju: 

„Pravi radio je propaganda. Propaganda znači boriti se na svakom bojnom polju 

duha, uništavajući ga, obnavljajući ga iz pepela i tako u nedogled“. 

Pod Gebelsovim nadzorom i idejama, radio postaje najbitnije sredstvo kojim 

se stvarala peta kolona u mnogim zemljama Evrope. Uprkos činjenici da 

su propagandne emisije varirale u odnosu na zemlju kojoj su namenjene, 

one su bile sredstvo propagande sa jasnom porukom antisemitizma i 

karakterisanju Jevreja kao potencijalnog uzroka svih problema u državama 

Evrope, preko antikomunizma, usmerenog protiv Sovjetskog Saveza, 

predstavljajući Jevreje kao masu ljudi niže rase, pa sve do veličanja arijevske 

rase kao superiorne. 

Radio je postao vrlo efikasno oružje u rukama nacističke propagande sa 

mogućnostima izazivanja specifičnih emotivnih stanja kod slušalaca. Po 

načinu na koji su bile koncipirane radio emisije zaključuje se da su slušaoci 

smatrani za veliku masu kojom je pogodno manipulisati. Tako su putem 

radija emitovane sve vrste laži sa ciljem što bržeg i većeg osvajanja javnog 

mnenja. Iz tog razloga, bilo ja važno da propaganda ide u korak sa vojnim 

uspesima. 

Po Hitleru, izveštavajući o ratnim osvajanjima i pobedama, radio je trebalo 

da doprinese mentalnoj konfuziji, kontradiktornim osećanjima, uzbuđenju, 

panici, stvarajući utisak kod slušalaca o jedinstvenosti naroda u zajedničkoj 

borbi i ubeđenost u konačnu pobedu. 

Kao sredstvo propagande, radio je efikasnije korišćen od strane nacista nego 

od strane fašista. U odnosu na druge oblike propagande, dnevnu štampu 

prvenstveno, radio emisije su bile neposrednije, sadržajnije, stvarajući time 

idealne uslove za manipulisanje emocijama.


Za usađivanje željene poruke u glave i srca slušalaca, propaganda koristi 

jasne i detaljno proučene tri psihološke metode: 

1. Pojednostavljenje ideologije i teorije kako bi lakše bila primljena 

kod masa. 

2. Konstantno ponavljanje određenih pojmova u nedogled. 

3. Ritualu ponavljanja se dodaje slogan kao sredstvo pomoću kojeg se 

lakše pamti željena informacija. 

To je bio prvi put u istoriji radija da je metod njegove upotrebe bio doveden 

do savršenstva sa propagandne tačke gledišta. Propagandna svrha radija, 

stvorena od strane nacista, i u drugim zemljama i režimima će imati vrlo 

značajnu ulogu, najviše u raznim sukobima posle drugog svetskog rata. Kao 

dokaz tome govori i Gebelsova izjava - “Vesti su oružje rata čija je namena da 

dobiju rat, a ne da prenesu informacije“. 

Još u Prvom Svetskom ratu nemački kancelar Betman-Holveg 22 izdao je 

26 zabrana da bi sprečio mogućnost da nepouzdane informacije izađu u 

javnost. 

Novine su tada bile najznačajniji medij, sredstvo komuniciranja između 

političara i javnosti, jedini izvor informisanja koji je objavljivao ratne izveštaje 

i plasirao informacije za koje je vojska odlučila da se mogu objaviti. 

No, radio je ubrzo pred novinarstvo stavio nove standarde, mogućnosti i 

načine uticanja na javnost. To je među prvima otkrio upravo šef nemačkog 

Ministarstva propagande Jozef Gebels: “Usmeravanje vesti oružje je rata, a cilj 

mu je - biti na strani rata i ne dopustiti da se objave informacije”. 

Gebels je uspeo tokom dužeg perioda da kontroliše radio, iako je znatno više 

problema imao sa štampom. 

22 Theobald von Bethmann-Hollweg (1856 – 1921)

30 


MEĐUNARODNI UTICAJ ITALIJANSKE PROPAGANDE 

Propaganda ka svetu bila je oblast u kojoj je fašistički režim uložio najveći 

napor i resurse i u kojoj je stekao zavidan nivo kredibiliteta. 

Uspeh se da sagledati u izjavi Gaetana Salveminija 23 : “S obzirom na to da 

je svaka vrsta opozicije u Italiji ugušena, režim je mogao bukvalno raditi sve sa 

medijima. U inostranstvu međutim, glave nisu mogle biti razbijane već osvajane 

i veliki broj ih je bio i osvojen“. 

Od 1933. godine, Italija nije emitovala fašističku propagandu samo unutar 

državnih granica, već je lansirala i kratkotalasne propagandne kampanje 

koje su imale za cilj da stvore osnovnu ideju o fašizmu u Evropi, Americi, 

Južnoj Americi i u drugim krajevima sveta. 

Kao odgovor na to, Francuska je 1935. godine počela da emituje kratkotalasne 

emisije na engleskom i španskom ka Australiji, Sjedinjenim Američkim Državama 

i Južnoj Americi. Nemačka je, takođe, proširila svoje usluge emitovanja 

na kratkim talasima ka Severnoj, Centralnoj i Južnoj Americi, Africi i Aziji. 

Nije slučajnost da su se inostrane radio emisije pojavile sa početkom uvođenja 

informativno-propagandnih emisija u radijske prenose. 

Način propagiranja u drugim zemljama bio je manje-više isti kao i u Italiji: 

servirala se lepša strana stvarnosti, sa namerom osvajanja simpatija prema 

fašističkoj ideologiji i u inostranstvu. U tom smislu, propaganda je postala 

jedan od ključnih elemenata spoljne politike, sve do katastrofalnih događaja 

1943. koji su otkrili iluziju u kojoj se nalazilo celokupno društvo. 

Teško bi bilo odrediti precizan datum ozbiljnijeg pristupa fašističke Italije 

koncepciji medijskog eksponiranja putem radija, jer su se značaj i težina 

uticaja na inostranstvo otkrivali postepeno. 

Inicijative u tom pravcu, preduzete sredinom tridesetih godina, više su bile 

ishitreni odgovor na negativne reakcije iz sveta, vid kontraodgovora na 

komentare. Simboličnim početkom se može smatrati 1. januar 1931. kada se 

Musolini na engleskom jeziku obratio predstavnicima italijanske dijaspore 

na teritoriji Kanade i Amerike. 

23 Gaetano Salvemini (1873-1957) Istoričar i političar. Jedan od najvećih kritičara fašizma.


Tek sa osnivanjem stanice kratkih talasa „Smaragdno Polje“, radio emisije 

dobijaju ozbiljniju političku konotaciju, pokrivajući interkontinentalne 

distance. Značaj te stanice se može i opisati u činjenici da su se preko 

nje oglašavali mnogi viđeniji predstavnici naučnog i kulturnog sveta sa 

porukama koje su veličale fašističke ideale u čast desetogodišnjice fašizma 

(1932.) 

„Radio Italija“, namenjena prvenstveno mnogobrojnoj italijanskoj dijaspori 

u svetu, slušana je od samog početka postojanja. Uglavnom orijentisana na 

muzički sadržaj, prve promene programske šeme u političko-ideološkom 

pravcu dobija 1928. godine naredbom Nacionalnog Komiteta za radiodifuziju 

o uvođenju obaveznih političkih emisija u sve programe. 

Prva ozbiljnija akcija bila je stvaranje stanice „Radio Bari“ 15. avgusta 1933. 

godine sa emisijama na albanskom jeziku. Radilo se o kratkotrajnom 

programu sa ekonomskim sadržajem dirigovanim od strane „Italo-ori jentalne 

trgovinske komore“. 

Međutim, 1935. godine, Italija je, sudeći po londonskom „Tajmsu“ („The 

Times“), „otišla mnogo dalje od ostalih zemalja u specijalnom emitovanju na 

stranim jezicima. Te emisije su sasvim otvoreno bile namenjene određenim zemljama 

i bile su rađene na tom jeziku“. 24 

Kako piše „Tajms“, bilteni su sadržali članke koji su „pažljivo bili odabirani i 

pisani u stilu koji je viđen sa italijanske tačke gledišta i bili su namenjeni vršenju 

uticaja na inostrano javno mnenje“. 25 

Kasnije dolazi do sve većeg uticaja i na Balkansko poluostrvo i Bliski Istok, 

uvođenjem emisija na arapskom jeziku sa akcentom na ekonomiji i politici, 

u cilju sticanja primata i u mediteranskom basenu. 

Emisije na italijanskom jeziku odgovor su na zahteve iz Libije, tadašnje 

italijanske kolonije, i one postaju značajan faktor u medijskoj propagandi 

usmerenoj prema ostatku sveta. 

24 “Propaganda By Radio, Italian Activity Increasing,” The Times of London, 21 September 

1935. Box 19 Folder 1, Lisa Sergio Papers, Georgetown University Library, Special Collections 

Division, Washington, D.C. Georgetown University Library, Special Collections Division, 

Washington, D.C. 

25 Ibidem

32 


Drugi oblici delovanja ogledaju se u emitovanju vesti o aktuelnim političkim 

dešavanjima na nekoliko evropskih jezika kao i u emitovanju na kratkim 

talasima, usmerenom ka obe Amerike u cilju konsolidacije mnogobrojne 

emigracije sa fašističkim režimom. 

U to vreme, 1932. godine, Italija je planirala kolonijalno osvajanje Etiopije, 

pokušavajući da minimalizuje mogućnost da se u to umeša Evropa. Iako nezavisnost 

Etiopije nije bila od velike važnosti za Britaniju i Francusku, ona 

je bila član Lige Nacija (osnovana da zaštiti članice od bilo kakve agresije), a 

to je značilo da bilo kakva invazija neće biti ignorisana. 

Musolinijevo osvajanje bi samo pokazalo nefikasnost i nemogućnost Lige 

Nacija da očuva sigurnost. Liga je nametnula delimične sankcije protiv Italije 

koje su zabranjivale bilo kakve kredite i uvoz, a stavljen je i embargo na 

sve materijale koji su imali veze sa ratnom opremom. Sankcije su bile neefikasne, 

sporo su funkcionisale i samo su delimično bile podržavane od strane 

zemalja članica (SAD nisu uopšte podržavale sankcije). 

Musolini je izvršio invaziju na Etiopiju oktobra 1935. godine, započevši pravi 

rat u kome je koristio artiljeriju i vazdušne snage. Posle sedam meseci, 

nakon bekstva vladara Haila Selasija, Musolini je proglasio Etiopiju delom 

italijanske fašističke imperije. Prve emisije koje su mogle da se čuju na kratkim 

talasima bile su u vezi sa debatom o Ligi Nacija i sankcijama nametnutih 

Italiji. One su prouzrokovale takvo komešanje da su bile komentarisane i 

u njujorškom „Pariskom pismu“ (“Paris Letter”) 1936. godine, koje je pisalo 

da su Parižani obratili pažnju na vesti emitovane u sedam popodne na pet 

jezika - prvo italijanskom, a zatim češkom, engleskom, francuskom i nemačkom, 

skrećući pažnju na to da su čak u poslednja tri slučaja svi voditelji 

zapravo bile žene 26 . 

Neposrednost italijanske kampanje u Etiopiji donosi fokusiranje ka tom delu 

Afrike, intenziviranjem propagande svakodnevnim emisijama različitog 

sadržaja, ublažavajući proteste Lige naroda protiv kolonijalističkih apetita 

Musolinija i istovremeno pravdajući neophodnost vojne intervencije u 

domaćem javnom mnenju. Tu je prvi put stavljena na težak ispit njegova 

celokupna medijsko-propagandna mašinerija, koja je dobila zadatak da 

ublaži prve znakove ekonomske krize. 

26 jedna od njih je bila i Liza Serđo


I ovoga puta, radio je odigrao krucijalnu ulogu svojom sposobnošću 

pokrivanja celokupne nacionalne teritorije. 

Ostali napori za širenje propagande bili su usmereni na evropsku publiku. 

Na primer, italijanska ambasada u Londonu je primila 14.600 funti za propagandne 

aktivnosti, koje su se sastojale u slanju pamfleta na hiljade adresa 

britanskih domaćinstava. 

Ambasador Dino Grandi je raportirao Musoliniju da je „italijanski slučaj naišao 

na veoma dobar odziv, mnoga pisma priznanja su primljena, a samo jedna 

osoba je vratila materijal koji je bio poslat“. 27 Međutim, vesti koje su emitovane 

na radiju puno su brže prenosile vesti dana od bilo kakvih pamfleta. 

27 Sergio, “It was a day so long ago”, http://openlibrary.org/a/OL256636A

34 


„OTKRIVANJE“ AMERIKE 

Pored Argentine i Urugvaja, Sjedinjene Američke Države su i tada bile zemlja 

sa najvećom italijanskom dijasporom. Mirnodopske propagandne aktivnosti 

usmerene prema američkom kontinentu mogu se smatrati najobimnijim 

od strane fašističkog režima. 

Kako je dvadesetih godina pisao Mateo Fokesati, radio je za režim predstavljao 

sredstvo koje se lakše kontrolisalo nego racionalno upotrebljavalo. 

Još 1930. godine, brat italijanskog diktatora, Arnaldo Musolini, tumačio je 

radio kao novo sredstvo komunikacije čija je namena bila da edukuje kroz 

zabavu. 

Do prvog ozbiljnijeg sagledavanja radija i njegovih potencijala došlo je tek 

1936. godine, s početkom kampanje u Etiopiji, kada je sekretar za narodnu 

kulturu i budući ministar Dino Alfieri definisao radio kao sredstvo političkog 

delovanja 28 . 

U praksi, kao što je već pomenuto, i sam Benito Musolini dosta kasno uviđa 

propagandne potencijale radija. Taj podatak se delimično da pripisati činjenici 

da je u to doba radiodifuzna mreža Italije bila dosta zaostalija u odnosu 

na druge evropske države, ali možda i Musolinijevoj kontradiktornoj ličnosti 

i, prosto, ličnoj proceni. 

Tek nakon što je Markoni uspostavio prvu interkontinentalnu eksperimentalnu 

emisiju između Australije i Velike Britanije, režimske novine „Narod 

Italije“ se oglašavaju: „Brodkasting je pojava koja je odveć odomaćena u Americi 

i Velikoj Britaniji, Nemačkoj i Francuskoj, takođe i u Egiptu i britanskim dominionima. 

Ružan utisak ostavlja činjenica da domovina Giljelma Markonija počinje sa 

redovnim prenosima posle Konga i bezbrižnih pacifičkih ostrva Njam Njam“ 29 . 

Markonijev čovek od poverenja, Grof Luiđi Solari pismom sugeriše Musoliniju 

važnost oglašavanja u inostranstvu: „Oduvek sam se trudio da upotrebim 

radiotelegrafiju kao sredstvo promovisanja Italije u inostranstvu. Sada mi je namera 

da razvijem radiotelegrafsku mrežu koja bi prenosila aktuelnosti iz Italije 

28 Matteo Fochessati, „Glas sveta, slike italijanskog radija između dva rata“, Đenova, 1990. 

29 „Il Popolo d´Italia“ Rim, 1925. godine


u istočnoj Evropi i Americi, gde vesti stižu sa zakašnjenjem i deformacijama zahvaljujući 

posredovanju stranih novinskih agencija. U opštem je interesu Italije i 

fašizma da vesti stignu u izvornom obliku, bez uplitanja Londona i Pariza“ 30 . 

Kopija pisma je poslata i parlamentu, čime je Solari dopunio svoj govor u 

kome je naglasio važnost međunarodne radiofonije. Juna 1924. su prva radiofonijska 

iskustva od strane režima ocenjena kao uspešna. Godinu dana 

kasnije, na periferiji Rima se instalira repetitor kratkih talasa snage 12 kilovata. 

Inauguracija, prvobitno predviđena za sedmu godišnjicu Marša na 

Rim, zbog tehničkih poteškoća biva odložena za sledeću godinu. Tek polovinom 

februara 1930. godine, Radiofonijsko udruženje Italije ( „EIAR“ ) 

objavljuje da „...će glas večnog Rima uskoro biti slušan u svim delovima planete 

zahvaljujući novoj modernoj kratkotalasnoj stanici...“ 31 

„U Rimu predstavljamo najjaču radio-stanicu Evrope“ 

30 Državni Arhiv Italije, 16. januar 1924. godine 

31 Đovani Antonio Kolona, obraćanje Parlamentu, 4. februar 1924. godine

36 


Usled birokratskih poteškoća, puštanje stanice u rad je odloženo za tri 

meseca, kada je Rim napokon mogao da se obrati svim Italijanima u svetu. 

Programska šema prvih emisija namenjenih Americi prvenstveno je bila 

koncipirana kao most između Italije i mnogobrojne dijaspore, sa namerom 

da se očuva veza sa maticom. 

Međutim, ovim prenosima je fašistički režim pokušao da stekne i tehnološki 

primat na polju radiofonije. Tako je u profašističkom nedeljniku „Karoćo“, 

koji je izlazio u Njujorku, pompezno objavljena vest da je iz Rima putem 

radio talasa poslata poruka Italoamerikancima u Los Anđelesu. 

Uprkos mnogim sugestijama za poboljšanje programa od strane poznavalaca 

problematike, radio emisije iz Italije nisu u početku imale veliku slušanost 

u SAD. Tako ni dnevne novine „Italoamerički napredak“, namenjene 

italijanskoj zajednici, nisu poklanjale veliku pažnju radioemisijama. Umesto 

toga, pisano je o aktivnostima i planovima Markonija na polju razvoja 

radiofonije. 32 

Zabrinjavajući je bio podatak da niko od slušalaca nije hteo da iznese 

svoje mišljenje „EIAR“-u o kvalitetu i slušanosti programa. Slušanost ne 

povećavaju ni česti prenosi Musolinijevih govora. Čak i nakon govora 

upućenog narodima Amerike 1. januara 1931, radio emisije u SAD beleže 

jednako slabu slušanost, da bi se situacija promenila na bolje tek sredinom 

tridesetih, zahvaljujući drugačijem propagandnom pristupu od strane 

fašističkog režima. 

Uspešnost italijanske propagande raste sa stvaranjem mreže za distribuciju 

informacija na planetarnom nivou, prvenstveno onih koje je plasirala 

novinska agencija „Stefani“ i osnivanjem posebne sekcije za inostranu 

propagandu pri državnoj Agenciji za štampu koja se kasnije transformiše 

u Direkciju za propagandu. Krajem 1934. godine osniva se Vrhovni komitet 

nadgledanja radiodifuzije koji je bio zadužen za kontrolu radio emisija, kako 

domaćih, tako i onih namenjenih inostranstvu. 

Totalno preuzimanje kontrole države nad radio emiterima posledica je 

posete državne delegacije Nemačkoj i njihovim propagandnim agencijama, 

nakon čega su usvojeni modeli centralizovanog upravljanja medijima. 

32 Intervju sa Markonijem, „Italoamerički napredak“, 5. juli 1930. godine.


Novina je i sve konstantnije praćenje inostranih radio prenosa pomoću osam 

specijalnih antena, koje su bile pod direktnom nadležnošću Ministrarstva 

za propagandu. 

Te 1934. godine povećava se i snaga radio stanice „Smaragdno Polje“ na 

25 kW. Nova kratkotalasna antena je puštena u pogon 28. oktobra, na 

dvanaestu godišnjicu Marša na Rim, naravno ne bez poteškoća. 

Radio-tehnika „Smaragdnog polja“ 1931.godine 

„Smaragdno polje“ 1941.godine

38 


Program koji se emitovao bio je snažno propagiran od strane pojedinih 

predstavnika italijanske zajednice u SAD, diplomatskih predstavništava i 

dnevne štampe na italijanskom namenjene dijaspori. 

Kako je tadašnja štampa pisala. „Usled loših atmosferskih uslova, nijedna 

kratkotalasna radio stanica nije u stanju da kvalitetno vrši prenos radio 

programa“ 33 . 

Približavanjem vojnopolitičkih aktivnosti Italije u Etiopiji, kvalitet signala 

za znatno poboljšava. Emisije namenjene Americi dobijaju na kvalitetu 

menjanjem programske šeme, stvara se pozitivna klima u italijanskoj 

zajednici povodom vojne intervencije u Etiopiji, vrše se prikupljanja 

dobrovoljnih priloga, kao i lobiranje u američkim političkim krugovima ne 

bi li se sprečila bilo kakva osuda intervencije. 

Sankcije uvedene Italiji kao vid odgovora na agresiju imale su za posledicu 

razne apele koji su upućivani preko radija. Tako su vršene akcije prikupljanja 

deficitarnih sirovina kao vid pomoći. Zapaženo je bilo obraćanje Pjetra 

Karbonelija, člana italoameričke trgovinske komore u Nju Jorku i dopisnika 

novina „Večernji kurir“: „Svesni ste činjenice da kupujući italijanske proizvode 

ne pomažete samo vama samima, već i vašoj sabraći koji se u rovovima bore za 

bolju sutrašnjicu naše zemlje. Konzumiranje italijanskih proizvoda znači doprinos 

boljem životu naše poljoprivrede i industrije, koje su bez sumnje najvažniji 

faktor otpora nepravednim „sankcijama“(....) životu našeg radništva, koje ulaže 

nadljudske napore, Italiji koja time dolazi do preko potrebne strane valute. 

Konzumiranje italijanskih proizvoda znači i podršku domovini koja se bori protiv 

onih koji su imperijalne sluge, koji, služeći se sankcijama, pokušavaju poniziti i 

baciti na kolena našu domovinu, služeći se merama koje su ravne atentatu na 

celu naciju...“ 34 

Zanimljivo je napomenuti da su firme, izvoznici u SAD, odbijale plasiranje 

proizvoda u delove gde nisu postojali profašistički radio programi. 

Tako i tadašnji ambasador Italije u SAD Augusto Roso piše Ministarstvu 

propagande i štampe: „Ukazao bih na postojanje vrlo značajne zajednice 

Italijana i Italoamerikanaca, oko pet miliona kod kojih je vrlo uputno probuditi 

33 Radiofonijski centar „Smaragdno Polje“, „Radiokurir“ 17-23. mart 1935. godine 

34 Govor Pjetra Karbonelija preko stanice „Wow“, 25. januara 1936.


osećaj solidarnosti i interesovanja za maticu, imajući u vidu da oni mogu uticati 

na lokalne političke tokove i mnenje“. 35 

Propagandne aktivnosti se intenziviraju ka zemljama engleskog govornog 

područja. Cilj je bio stvaranje antibritanske klime, što bi favorizovalo 

simpatije prema fašizmu i Italiji. 

U lokalnoj italoameričkoj štampi se reklamiraju emisije iz domovine, 

pozivajući dijasporu na veću slušanost glasa domovine. 

Tokom same vojne intervencije, u Africi se emituju emisije na engleskom 

jeziku u kojima se opravdava potreba vojnog napada i stvara atmosfera 

indiferentnosti Vašingtona u odnosu na negativne reakcije povodom toga. 

Neretki su komentari u kojima se osvajanje Abisinije karakteriše kao širenje 

katoličanstva i modernih civilizacijskih vrednosti. 

Jedna od većih prepreka koje je propagandna mašinerija morala savladati 

je činjenica da je radio u severnoj Americi percepiran više kao vid medijske 

zabave nego kao sredstvo propagande. Vrši se anketiranje italijanske zajednice 

koje je pomoglo kreiranju programske šeme iz Rima. Radiofonijska 

propaganda poprima još jedan oblik, jer se, nakon serije apela za pomaganje 

ratnih napora, pod okriljem Crvenog krsta, vrše prikupljanja dobrovoljnih 

novčanih priloga. Time su, bez sumnje, radiofonijski prenosi imali mobilizacijski 

efekat, postignuta je kohezija sa dijasporom u dovoljnoj meri, 

fašizam je imao sve više pristalica u italijanskoj zajednici u obe Amerike, 

podižući moral i razvijajući osećaj pripadnosti naciji koja je značajna u 

svetskim okvirima. 

Pobede u Africi nisu ostale bez odjeka u SAD gde dolazi do spontanih 

masovnih okupljanja i proslava u svim većim gradovima. To je lepo opisano 

u novinama „Narod Italije“: „Na hiljade pripadnika (italijanske zajednice) iz 

svih delova Filadelfije su se spontano okupile, sa entuzijazmom uzvikujući parole 

u čast Italije i Musolinija, a mnogobrojne povorke praćene orkestrima su se 

okupljale u jednu veliku masu koja je slavila veličinu i slavu Italije“. 36 

35 „Propaganda u Sjedinjenim Državama“, De Pepo, Vašington, 1935. 

36 „Oduševljenje Italijana povodom pobede“, „Narod Italije“, 6. maj 1936.

40 


Manje emotivna, ali ne i manje značajna, bila je kampanja za kupovinu 

proizvoda iz Italije, podržavajući ekonomiju otadžbine koja je u to doba bila 

uzdrmana sankcijama Lige naroda. 

Kako je Ministarstvu štampe i propagande referisao Anđelo Flavio Guidi, 

novinar lista „Italoamerički napredak“, “mnoge poznate ličnosti iz otadžbine 

su putem radija propagirale ekonomski značaj kupovine proizvoda iz Italije, 

doprinoseći značajno povećanju izvoza u Sjedinjene Američke Države“. 37 

Sredinom oktobra 1935. godine, Ministarstvo štampe i propagande 

šalje specijalnu misiju u SAD sa ciljem da oceni efikasnost propagandnog 

delovanja i fašističkih aktivnosti u italijanskoj dijaspori. Sklapaju se 

bilateralni ugovori sa glavnim radiofonijskim udruženjima Amerike u cilju 

poboljšanja kvaliteta emitovanja. Tako je 17. februara prenošen govor na 

engleskom jeziku podsekretara Ministarstva štampe i propagande, Galeaca 

Ćana 38 iz radio stanice „Smaragdno polje“, koji je bio posvećen Amerikancima 

italijanskog porekla. 

Način propagiranja italijanske radiofonije se nije bitno razlikovao od 

nacističke propagande koja je takođe vršila uticaj na svoju dijasporu: 

„Nemačka vlada je odvojila 30 miliona dolara za propagandne operacije na 

teritiriji SAD. Pored razrađene špijunske mreže koja je prikupljala podatke vojnotehničke 

prirode, postoji i vešto organizovana i vođena organizacija ništa manje 

opasna od direktnih špijunskih aktivnosti. Nemačke radio emisije, emitovane iz 

osam centara, od velikog su propagandnog značaja...“ 39 

Razlike u finansijskim sredstvima su bile jedina razlika između nemačkog i 

italijanskog propagiranja. Po povratku misije iz SAD, Bernardo Bergamaski 40 

sugeriše zvaničnom Rimu neophodnost kupovine radio stanice na teritoriji 

SAD kako bi se poboljšao kvalitet emitovanja i smanjili troškovi. Pregovori, 

koji su došli do tačke realizacije, nikada nisu sprovedeni u delo zbog hroničnih 

finansijskih problema. 

37 De Pepo, „Propaganda u Sjedinjenim Državama“, Vašington, 1936. 

38 Galeazzo Ciano (1903-1944), diplomata , kasnije Ministar spoljnih poslova i Musolinijev zet 

39 Washington Herald, 1938. 

40 Bernardo Bergamaschi, inspektor Ministarstva štampe i propagande


Bilateralni sporazumi sa američkim emiterima bili su raskinuti kao znak 

protesta zbog radio prenosa apela vlade Etiopije o neophodnosti uvođenja 

sankcija Italiji. 

Uprkos tome, mogli su se čuti i dalje Musolinijevi govori o proglašenju 

imperije, koji su doprinosili atmosferi kolektivnog uzbuđenja i probuđenog 

nacionalnog ponosa koja je zahvatila ne samo Italijane u Italiji, već i u ostatku 

sveta. 

U poslednjim nedeljama kampanje u Etiopiji, u Vašington dolazi Džordž 

Nelson Pejdž, visoki funkcioner Ministarstva štampe i propagande, 

državljanin Italije američkog porekla, sa namerom da ponovo uspostavi 

odnose među radio emiterima dve zemlje. Saradnja se ponovo uspostavlja 

15. jula 1934. godine, prenošenjem specijalne emisije povodom preleta 

Atlantika od strane 24 italijanske posade 41 . 

Naravno, nikada nije zanemarivana ideja o infiltraciji agenata u radio 

stanice. Najpoznatiji je slučaj Lize Serđo 42 , službenice „Smaragdnog polja“ 

za englesko i francusko govorno područje, čija uloga, ipak, nije do kraja 

razjašnjena. 

Zvanični Rim je više praktikovao pojedinačne akcije diplomatskih 

predstavništava, kakav je bio slučaj generalnog konzulata u San Francisku 

koji je finansirao lokalne radio stanice koje su emitovale programe na 

italijanskom jeziku. 

Na jednoj od tih stanica je emitovan govor Marija Laura povodom 

petnaestogodišnjice Marša na Rim: „Vetar promena koji je pokrenuo marš na 

Rim je stvorio novi duh i mentalitet italijanskog naroda, koji je jednako prodro i 

u srca zemljaka u inostranstvu, koji su - kako to vođa zeli - postali svesni i još više 

ponosni na svoje rimsko poreklo...“ 43 

Lauro, koji je radio kao dopisnik novina „Telegraf“, u stvarnosti je bio 

koordinator fašističkih organizacija u SAD. 

41 Propagandno preletanje Atlantika bez sletanja od Orbetela do Čikaga pod komandom Itala 

Balba, ministra avijacije 

42 Elisa Sergio (1905-1989), italijanska radio komentatorka, poznata kao “Zlatni glas Rima” 

43 Govor komesara Maria Laura na radiju „W3xal“ 13. novembra 1937.

42 


Fašistička propaganda je sredinom tridesetih vrlo uspešno uticala na 

lokalne stanice koje su emitovale na italijanskom jeziku. Prenošene su 

uživo sve manifestacije Italoamerikanaca, kao i posete zvaničnika iz Italije. 

Favorizovana je naturalizacija dijaspore u cilju lobiranja fašističkih interesa 

u SAD. 

Uporedo sa medijskim delovanjem fašista, rasla je i antifašistička aktivnost. 

Neretko su putem radija razmenjivane optužbe i uvrede. 

U svim većim gradovima gde je postojala italijanska zajednica, radio program 

je imao značajan prostor namenjen doseljenicima. 

Emisije na stranim jezicima su bile sastavni deo programa lokalnih stanica, 

vodeći prvenstveno računa o ekonomsko-propagandnim porukama, aspektu 

koji je bio od značaja za komercijalne radio stanice. 

Oko dve stotine radio stanica širom SAD je emitovalo emisije na italijanskom 

jeziku, uglavnom u većim gradovima na istočnoj obali gde je italijanska 

emigracija bila zastupljena u većoj meri. „Italijanski sat“, kako su popularno 

nazivane te emisije, bile su slušane u Bostonu, Njujorku, Filadelfiji i 

Bridžportu. 

Veliko šarenilo u načinu emitovanja, političkom propagiranju i porukama koje 

su slate, privuklo je pažnju Kongresa i američkih obaveštajnih službi. Tako 

se u svim većim novinama prenosi izjava Đirolama Valentija, predsednika 

antifašističkog komiteta, pred kongresnim Komitetom povodom 

fašističkog i antiameričkog delovanja u SAD: “Radio je postao glavno sredstvo 

širenja fašističke propagande. Njujorške radio stanice WBNX, WOW, WHAM i 

WHAB prenose programe iz Italije koji su obojeni fašizmom. U emisijama koje 

počinju i završavaju se fašističkom himnom veličaju se dela Musolinija i njegove 

ekspanzionističke politike. Ovi programi su obično finansirani od strane firmi koje 

imaju ekonomske interese u Italiji. Zato je razumljivo što te firme ne dozvoljavaju 

bilo kakav oblik osude fašizma u njihovim emisijama“. 44 

Prema analizama FBI, Julius Patruzo, direktor prodaje alkoholnih pića 

„Fernet Branca“ 45 u SAD je bio sponzor serije emisija sa fašističkim 

kontekstom. 

44 Frančesko Nardini, “Ko finansira fašistički radio” 2. septembar 1938. 

45 sadašnji „Amaro“, Milano, Italija


Takođe, na radio stanici KRE iz San Franciska su emitovane reklame 

kompanije „Rosi Cigarete“ u kojima su se demokratije Velike Britanije i 

Francuske opisivale u pežorativnom smislu. 

Lokalne radio stanice često nisu bile pošteđene pritisaka lokalnih 

Italoamerikanaca koji su bili simpatizeri fašističke partije, ne samo zbog 

propagiranja fašističke ideologije, već i zbog sticanja privilegija i pozicija u 

matici. 

Pred početak Drugog svetskog rata, obaveštajne službe procenjuju da su 

radio emisije na italijanskom jeziku bile slušane od strane dva miliona 

slušalaca u široj zoni Njujorka, što je iznosilo jednu trećinu ukupne populacije 

italijanskog porekla. 

Fašistička indoktrinacija putem radio talasa nije samo vršena na italijanskom 

jeziku, već i od strane pojedninih stanica na engleskom. Poznati su govori 

katoličkog sveštenika Čarlsa Koglina iz Detroita, koji je bio veliki simpatizer 

Musolinija i fašističke ideologije. 

Paradoksalno, govori Koglina su bili toliko radikalni da su primorali zvanični 

Rim da preduzme određene mere distanciranja od te retorike 46 . 

Početkom Drugog svetskog rata intenzivno se pojačava propagandna 

aktivnost dirigovana iz Rima. 

Već 1937. godine, ambasador Italije u Vašingtonu Fulvio Suvič analizira 

učinke i potencijale radiofonije u depeši namenjenoj Ministrarstvu spoljnih 

poslova: „Ubeđen sam da je radio sredstvo koje lakše dopire do željenih društvenih 

grupa. Međutim, smatram da nije uputno oslanjati se na bilateralne ugovore 

sa emiterima Amerike, s obzirom da oni zastupaju interese njihove vlade i nisu 

uvek spremni da promovišu političke interese Italije. Usled značajnog procenta 

nepismenosti u italijanskoj zajednici, radio predstavlja najpristupačnije sredstvo 

komunikacije“. 47 

46 Teodor Kovalef, “Otac Koglin i Musolini, nemogući saveznici”, Žurnal crkve i države, 1971. 

47 Fulvio Suvič Ministarstvu Inostranih Poslova, Vašington, 1937. Arhiv SAD, http://www. 

archives.gov/

44 


Primera radi, 1941. godine slušanost emisija u Bostonu je iznosila 85,4% 

naspram slušanosti emisija na engleskom jeziku koja je iznosila 76,6%, a 

12. februara 1938. godine Inspektorat za radiodifuziju i televiziju, koji je 

delovao u okviru Ministrarstva narodne kulture, osniva posebnu sekciju 

čija je namena bila analiza i planiranje novih propagandnih aktivnosti 

namenjenih inostranstvu. 

U tom periodu, Musolini inaugurira 28. oktobra 1938. novi, do tada najjači, 

radio odašiljač namenjen vanevropskim zemljama u „Smaragdnom Polju“ 

zvani „Imperijalni Rim“. 

Time se fašistička propaganda oprema veoma moćnim sredstvom za 

kapilarnu indoktrinaciju, namenjenim ne samo Americi, već i ostatku 

sveta. 

Nakon invazije Albanije 7. aprila 1939. godine, Ministrarstvo kulture i propa 

gande počinje sa emitovanjem emisija namenjenim grčkoj zajednici u SAD 

u cilju stvaranja pozitivnog mišljenja povodom okupacije dela Balkanskog 

poluostrva. 

Novembra 1939. anonimni izveštaji sugerišu neophodnost pojačavanja 

aktivnosti u SAD, sa ciljem stvaranja neutralnog stava po pitanju nastupajućeg 

rata protiv Velike Britanije i Francuske. 

Juna 1940.godine, emitovanja na italijanskom traju dva i po sata dnevno, 

zahvatajući i večernji termin, koji je bio najslušaniji. 48 

Inspektorat radiodifuzije i televizije Ministarstva narodne kulture 

preduzima konkretne korake da se radio emisije obogate aktuelnim 

političkim sadržajima. Te mere, međutim, nailaze na određene prepreke 

tehničke prirode. Agencija „Stefani“ je prestajala sa radom kasnih večernjih 

časova, upravo onda kad su počinjala emitovanja namenjena Severnoj 

Americi, tako da nije postojala mogućnost dodavanja novih vesti. Takođe, 

produženje emitovanja u trajanju od pola sata povećavalo je potrošnju lampi 

na emiterskim antenama, što je ocenjeno kao neprihvatljivo, s obzirom na 

to da su delovi te vrste karakterisani kao uvozni. 

48 Anonimni obaveštajni izveštaj Antoniju Fulviniju, Rim, 1940.


„EIAR“ nikada nije želeo da preuzme na sebe odgovornost produženja 

programa bez odobrenja Ministrarstva narodne kulture, do kojeg nikad 

nije došlo. Za razliku od Rima, nacistički Berlin je imao programsku šemu 

u trajanju od 6 časova dnevno, što je iznosilo tri puta više od fašističkog 

emitovanja. 49 

Zahtevi za učestalijim emitovanjem dolaze i od Generalnog konzula u 

Filadelfiji, koji sugeriše intenzivnije propagiranje kao odgovor na sve 

učestaliju antiitalijansku propagandu od strane medija iz Velike Britanije: 

„Bilo bi oportuno razvijanje inormativnog dela emisija u kojima bi se opisivale 

vesti sa ratišta i time opovrgavale informacije pojedinih inostranih agencija“. 

Rešenje se delimično pronalazi u reemitovanju „Komentara događaja dana“, 

emisije koja je prvobitno bila namenjena distribuciji unutar Apeninskog 

poluostrva i koja je značajno povećala slušanost. Tako su Italoamerikanci 

po prvi put mogli čuti izveštaje sa istočnog fronta, veličanje NDH i Ante 

Pavelića, vojnopolitički kolaž pod nazivom „Od Save do Egeja, od Velebita 

do Egipta“. 

Ulaskom fašističkog režima u otvoreni vojni sukob, 1939. godine, slušaoci 

u Americi su postali svedoci fenomena da je radio Italije, čija je prvobitna 

namena bila prenošenje vesti, postao radio koji prenosi mišljenja. 50 

Po uzoru na kampanje tokom rata u Etiopiji, putem radija vrše se akcije 

za prikupljanje novčanih sredstava i materijalnih sirovina, lekova i svega 

drugog što je predstavljalo deficitarnu robu u Italiji. 

Februara 1941. godine, Musolini osniva agenciju „Radio Urbe“, čija je namena 

bila isključivo prenošenje ratnih vesti ostatku sveta. Iako su napori od strane 

Rima delimično urodili plodom u smislu približavanja svoje emigracije 

matici i ideologiji režima, oni nisu uspeli da ugase pozitivan osećaj prema 

zemlji koja ih je usvojiila, SAD, onog momenta kada su se dve zemlje našle 

u ratnom stanju. U prilog tome govori izjava američkog sociologa Jozefa 

Roučeka (Joseph S. Roucek) da “Italijani očekuju nemoguće, pobedu Amerike 

bez poraza Italije“. 51 

49 Izveštaj Ministrarstvu Kulture i Propagande, Torino, 21. oktobar 1940. 

50 Historical dictionary of Fascist Italy, Westport CT, 1982. 

51 Joseph Roucek, “Italoamerikanci i Drugi svetski rat”, juli-avgust 1954., 458 str.

46 


Osim toga, italoamerička zajednica nije mogla da obezbedi neutralnost 

Vašingtona, što je za posledicu imalo kasnija masovna hapšenja fašističkih 

simpatizera od strane američkih tajnih službi, kao i konstantno nadgledanje 

emisija na italijanskom jeziku. 

Brojne stanice gase svoju aktivnost ili postaju objekat cenzure. Leta 

1943. program „EIAR“-a koji je bio namenjen ne samo Italijanima, već i 

Amerikancima, traje samo oko 15 minuta na dan. Taj program bio je vođen 

od strane Ezre Paunda 52 , u kojima se taj američki pesnik obraćao porukama 

o nacionalnoj diskriminaciji i iskorišćavanju italijanske radničke klase u 

Americi: „Neki radio emiteri sumnjivog porekla propagiraju ideju da je Italija 

voljena od strane Amerike, koja je samo protiv Musolinijevog režima. Frenklin 

Delano Ruzvelt zaboravlja šta su Italija i njeni građani učinili 1911. godine, 

pre nego što je fašizam postojao. Sada Amerika pokazuje svoju ljubav tako što 

deportuje emigrante, izgladnjuje Italiju i stavlja je u submisivan položaj. Kakva 

je to vrsta ljubavi?“ 53 

Polovinom jula 1943. osmišljena je serija emisija u saradnji sa nemačkim 

emiterskim udruženjem („Deutsche Rundfunk Geselschaft“), predstavljena 

u formi dijaloga između italijanskog i nemačkog vojnika, u kojoj se obrađuju 

vesti sa frontova. To je bio pokušaj dokazivanja tesne saradnje između 

Berlina i Rima, predstavljanje visoke propagandne vrednosti i sve većeg 

uticaja Nemačke na italijansko Ministrarstvo kulture i propagande. 

Do finalne realizacije ovog projekta nije došlo usled avgustovskih događaja, 

kada je Italija potpisala primirje sa saveznicima. Raspad fašističke Italije i 

formiranje Socijalističke Republike na severu nisu ostavili dovoljno resursa 

za bilo kakvu dalju propagandnu aktivnost prema ostatku sveta. 

52 Ezra Weston Loomis Pound (1885-1972), američki pesnik, kritičar i intelektualac 

53 “Italija Ezre Paunda”, Rim, 1974.


ZNAČAJ RADIOFONIJE ZA ŠIRENJE UTICAJA 

ITALIJANSKE FAŠISTIČKE IDEOLOGIJE 

Da bi se bolje razumeo uticaj radija na običan život građana, važno je pomenuti 

poznati slučaj radio prenosa lažne invazije Marsovaca 1938. godine od strane 

Orsona Velsa 54 . Dvosmisleni prenos koji je izazvao paniku kod slušalaca koji 

su se uključili kasnije izazvao je veliku paniku i pometnju. 

Radio emisija počinje prenosom uživo iz jednog njujorškog hotela, 

nastupom džez orkestra. Muzika je često prekidana od strane spikera koji 

je prenosio vesti o čudnim pojavama na nebu, koja je kasnije kulminirala 

informacijom o invaziji Marsovaca. Izazvana je panika nesagledivih razmera 

među građanstvom. Došlo je do masovnog izlaska na ulice u nastupu straha, 

načinjena je velika materijalna šteta i, za pravo čudo, nije došlo do ljudskih 

žrtava. Efekat koji je postignut ovim radio prenosom može se pripisati 

rastućem strahu i napetošću stanovništva od ratne opasnosti koja se 

nazirala u to doba. Ovo je sigurno jedan od najočitijih primera koliki uticaj 

se može imati na mase. 

Orson Vels u radio-emisiji 

„Rat svetova“, 1938.godine 

54 Orson Welles, “War of the Worlds”, 30.oktobar 1938.godine

48 


Ciljajući upravo na emotivni momenat kod slušalaca, fašizam, a kasnije i 

nacizam, vrlo vešto su koristili radio kao režimski megafon kojim su vršeni 

prenosi političkih manifestacija i govora. Munjevitom brzinom radio emisija 

gubi intimnu kućnu slušanost nasuprot gotovo obaveznom grupnom 

slušanju. 

Uloga radija se vremenom menja, pa umesto obične reprodukcije govora, 

javnih skupova i parada, radio postaje elementarni deo manifestacija. 

Desetogodišnjica fašizma je predstavljala izvrsnu priliku za državnu 

propagandu. Smenjivale su se velike javne manifestacije širom Italije, 

Musolinijevi govori su bili deo svakodnevnice. 

Govor Benita Musolinija povodom desetogodišnjice fašizma, 

transkript: 

„Crnokošuljaši, narode Torina, obećao sam da neće proći deseta godina fašizma 

a da ne posetim vaš grad. Održavam svoje obećanje. Sa ponosom što sam među 

vama, izjavljujem da me je vaše gostoprimstvo ganulo i premašilo sva moja 

očekivanja. (aplauzi) 

Kako bi moglo drugačije? Torino je veliki rimski grad koji je iznedrio kva driumvirat, 

koji zaslužuje kako u miru tako i u ratu, i to ne samo čiste retorike radi, 

zvanje grada heroja. 

Skoro više od godinu dana sam u Napulju podvlačio crte onoga što bi trebalo 

predstavljati fašističku opciju. Od tada, evropska istorija je imala događaje 

od velikog značaja. Pričao sam o tragičnim posledicama rata, o pogrešnim 

računicama italijanskog naroda, računicama za koje je došlo vreme da budu 

izbrisane sunđerom. Mirovna konferencija u Lozani je jedna od retkih koja je 

imala zaključak. Energično vođen od strane britanskog premijera, brod reparacija 

i plaćanja dugova još stoji u luci. Da li će veliki narod zemlje zvezdica i linija hteti 

da se ukrca na taj brod? Brod koji je pun patnje i bola mnogih naroda...(NE!!!) 

Voleo bih da ovo ne koje ste upravo izgovorili, poput groma preleti Atlantik i dopre 

do tog velikoga naroda. 

Ipak, izvan naših granica postoje zanesenjaci koji u bunilu ne praštaju činjenicu 

da fašistička Italija stoji čvrsto na svojim nogama. Za ove bedne ostatke nekih loža 

je neoprostiv greh što postoji Italija takva kakva jeste, jer su najveći neprijatelji 

mira upravo oni koji se saginju i gledaju samo svoj interes. (aplauzi)


Postoji još jedan problem koji dotiče nemačko pitanje. Fašizam je imao jasne ideje 

i smernice. Nemački zahtev za jedinstvene aršine je pravedan, treba to priznati. 

Što pre, to bolje. U isto vreme, dok traje konferencija o razoružanju, Nemačka se 

ne može naoružavati ni na jedan način. Ali onog momenta kad se konferencija 

završi i ne iznedri ni jedan koristan rezultat, Nemačka neće moći da ostane u Ligi 

Naroda ako je to razoružanje totalno degradira. (aplauzi) Ne želimo hegemoniju 

u Evropi. Mi smo protiv kristalisanja bilo koje vrste hegemonije, posebno one koja 

će imati za posledicu nepravdu. 

Drugi kompas koji nas vodi na našem putu je međuklasna saradnja. U ovom gradu 

sa tolikim radništvom, vedra srca želim reći da je radnička klasa u potpunosti 

ispunila svoje obaveze uprkos neizbežnim krizama i stegama koje je imala na 

leđima. 

Moram dodati i to da se italijanska industrijska klasa kreće u istom pravcu sa 

optimizmom i nadom u bolje sutra. Ako je saradnja poželjna u dobriim vremenima, 

onda je neophodna u teškim, kada je svaki gubitak energije ravan izdaji otadžbine. 

Torino je bio jedinstven u pomaganju drugima. Već smo se odvojili od jadne 

koncepcije filantropije da bismo došli do najdubljeg koncepta i smisla pomaganja. 

Ostao je još jedan korak više: od pomaganja do nacionalne solidarnosti. (aplauz) 

Musolini se obraća masi 

Torino napokon mora imati posla za svoje radništvo, i sve ono što je pokazano, 

hrabrost, upornost i genijalnost Torinjana mora ostati u Torinu. (aplauz) 

Neko misli da smo zabrinuti za teške zime iz političkog ugla. To je laž. Sa političke 

tačke gledišta, može proći i 50 teških zima i ništa se neće desiti. Tim pre zato 

što mislimo da posle svake teške zime dolazi proleće blagostanja i slave. To je sa 

humane tačke gledišta, zato što sama pomisao na porodicu koja živi u patnji i

50 


oskudici u meni izaziva fizički bol, zato što sam to osetio i znam šta to znači.... 

(Duče, Duče!!!.....) 

Šta znači prazna kuća bez krova...(Duče, Duče!!!....) 

Drugovi Torinjani, ova izvanredna udruženost duša, zbog koje smo ovog trena 

jedna duša i jedno telo ne sme se završiti bez spominjanja i totalne posvećenosti 

Njegovom Visočanstvu kralju (aplauzi) koji predstavlja vitalnost, zdravlje i 

dugovečnost nacije. 

Koji je dakle moto sa kojim koračamo u susret novoj dekadi? Moto je: ići napred, 

stvarati, i ako je neophodno, boriti se i pobediti!” 

Torino, Trg zamkova, 

23. oktobar 1932. 

Fašističke glavešine se putem radija obraćaju masi, velikom narodnom 

podijumu u cilju ushićenja naroda koji sluša govor: „Dvadeset miliona 

Italijana je ovog momenta okupljeno širom trgova Italije. To je najveći skup u 

istoriji čovečanstva. Dvadeset miliona, a jedno srce, jedna duša, jedna volja. Ova 

manifestacija ima za cilj da pokaže ostatku sveta da je identitet između Italije i 

fašizma neodvojiv, savršen, nepokvaren“. 55 

Time je radio zauzeo centralno mesto u komunikaciji između režima i nacije, 

između države i ostatka sveta. Tako se i zaokružuje radio imperija - Balkansko 

poluostrvo, Bliski i Daleki Istok, severna i istočna Afrika, obe Amerike. 

Sekretar Ministarstva štampe i propagande, grof Ćano, uvodi u praksu 

emitovanje političkih izveštaja na nemačkom i engleskom jeziku putem 

kratkih talasa, čiji je kvalitet u početku bio vrlo diskutabilan. Neretki su 

primeri podsmevanja i kritika na jezičku i gramatičku ispravnost emisija. 

Sa 1934. godinom dolazi do totalne podređenosti informacija interesima 

fašističkog režima, što nije ostalo nezapaženo u inostranstvu. Dolazi do 

prvih ozbiljnijih kritika medijskog pristupa krizi u Španiji i padu slušanosti 

u inostranstvu. Pod takvim uticajem, propagandno težište se premešta na 

druge delove sveta, prvenstveno na Mediteran i Bliski Istok, kao interesne 

sfere Italije. 

55 Uvod radio prenosa Musolinijevog govora povodom desetogodišnjice fašizma, Milano, 1932.


„RADIO ISTINA“ - „RADIO VERIDAD“ 

Nakon parlamentarnih izbora 18. jula 1936. u Španiji, izbila je pobuna desno 

orijentisanih oficira, kao posledica višemesečne političke krize. Njihove 

akcije u početku nisu imale ravnomeran uspeh. Nemogućnost socijalističke 

vlade da uguši pobunu dovodi do početka jednog od najkrvavijih građanskih 

ratova u istoriji. 

Početak rata je mobilisao propagandne resurse u tolikoj meri da su vršeni 

radio prenosi na španskom i katalonskom iz Milana, Torina, Đenove i 

Firence. Upravo u Španiji, gde je vršeno veliko mobilisanje profašističkih 

snaga, dolazilo je i do velike antifašističke kontrapropagande, stavljajući u 

stanje pripravnosti režimsku hijerarhiju. 

Prepoznavanjem opasnosti u tom vidu medijskog kontraodgovora, dolazi 

do osnivanja tajnih radio stanica sa ciljem da vrše ometanja izveštaja iz 

inostranstva. Tako se osniva „Radio Istina“, koja je emitovala na španskom 

jeziku. Zahvaljujući ovom projektu, zamišljeno je bilo osnivanje dve nove 

stanice sa ciljem celokupnog pokrivanja španske teritorije u nadjačavanju 

crvenih medija. Do ostvarivanja te ideje nije došlo iz prostog razloga što 

kapaciteti nisu bili u mogućnosti da ostvare želje i zahteve. Tako „Radio 

Istina“ dobija dvostruku ulogu, kao ometač crvene propagande i kao glavni 

nosilac fašističke propagande na Iberijskom poluostrvu. 

Način na koji je „Radio Istina“ izveštavao je klasičan primer fašističke 

propagandne retorike - sukob dve civilizacije, varvara i nosilaoca moderne 

zapadnjačke kulture, odbrana hrišćanskih vrednosti od boljševizma. 

Sukob između radio stanica različitih političkih ideologija je predstavljao 

uvertiru za sukobe mnogo većih razmera koji će uslediti krajem tridesetih 

godina. Učešće Italije na strani desničarskih snaga generala Franka 56 ne 

samo preko medijsko propagandnog rata već i direktnim učešćem, donelo je 

veliki kredibilitet i ugled u desničarskim krugovima širom sveta. 

Prenosi „Radio Istine“ imaju toliki uticaj da su španski fašisti insistirali na 

direktnom uticaju na uređivačku politiku, što je naišlo na neodobravanje 

Rima. Osim vojno-političkih komentara, „Radio Istina“ je koristila usluge 

56 Generalisimus Francisko Franko (1892- 1975) španski diktator

52 


kako italijanskih tako i stranih dopisnika sa spoljnopolitičkim temama. 

Grandiozna medijska vojno-politička kampanja protiv boljševizma i Treće 

Internacionale nije ostavila ostatak sveta bez reakcije, koja se osetila i u 

Vatikanu. 

U organizaciji Tomaza Napolitana 57 , odličnog poznavaoca prilika u Sovjetskom 

Savezu, počinje se sa emitovanjem antistaljinističkih emisija. Ceo projekat, 

osmišljen kao propagiranje lenjinističkih ideja sa namerom da se izazove 

konfuzija u levičarskim krugovima, nije imao veliki uticaj, što je dovelo 

do njegovog ukidanja 1938. godine nakon potpisivanja pakta Ribentrop- 

Molotov. 

Kasnije, 1940. projekat ponovo zaživljava sa istim rezultatom. Iz Španije, 

zahvaćene građanskim ratom, oglašavao se „Radio Milano“, komunistička 

radio stanica koja je pokrivala celu Italiju. Emisije koje su prenošene u 

kasnim večernjim satima su imale veliki odjek među populacijom koja je 

bila levičarski orijentisana. Kasnije se formiraju i „Radio Madrid“ i „Radio 

Valensija“ sa istom uređivačkom politikom. Po uzoru na fašistički način 

propagiranja, brzo se ovladava tehnikom medijskog ratovanja. 

57 Tomaso Napolitano, socijolog i analitičar prilika u SSSR- u


RAT I PROPAGANDA 

Drugi svetski rat nije samo vođen u rovovima i oružjem, već i radio talasima. 

Sve zaraćene strane su imale svoje ratne radio stanice. Prenosi namenjeni 

trupama na frontu, za civile neprijateljskih zemalja, emitovale su mnoge radio 

stanice, kao i „Radio London“ i „Radio Moskva“ koji su imali specijalne 

emisije namenjene neprijateljskoj pozadini sa ciljem da se uruši neprijateljski 

moral. 

U periodu između 1935. i 1936., u Italiji slušanost radio programa dostiže 

svoj vrhunac, uslovljen ratnom euforijom koja je bila sve vidljivija, kao i zvaničnim 

zabranama praćenja inostranih radio prenosa na javnim mestima. 

Najveći efekat radija kao medijskog oružja se vidi u promeni svakodnevnih 

navika običnih građana tog perioda. Usled nemogućnosti dobrog dela populacije 

da poseduje sopstveni radio aparat, dolazi do pojave grupnog slušanja 

prenosa, što je predstavljalo i pogodno tlo za širenje inostrane antifašističke 

propagande. 

Vrše se kontrole i racije od strane tajne službe, otkrivaju se ilegalna mesta na 

kojima se slušaju inostrane emisije propagandnog sadržaja. 

Levo orijentisane snage relativno kasno uviđaju značaj radija kao sredstva 

propagande. Ilegalna levičarska partija „Pravda i sloboda“ prva preduzima 

korake u tom pravcu. Razjedinjenost partijskih ćelija, konstantan pritisak 

režima, kao i hronični nedostatak novca bili su faktori zbog kojih nije došlo 

do obimnijeg snabdevanja radio opremom. 

Od 1938. godine propagandu karakteriše ratna klima u kojoj se vrše prenosi 

na 23 jezika na svim kontinentima. 

Januar 1939. obeležava pojava novih propagandnih emisija, od kojih je bila 

najznačajnija „Slobodna Korzika“, još jedan od aneksionističkih pokušaja 

plasiranih preko medija. Najveće propagandno naprezanje fašistička Italija 

vrši u periodu od 1939-1943, usmereno prema arapskim državama. „Radio 

Bari“ postaje poznat po emisijama praćenim u Siriji, Palestini, Iraku, Egiptu, 

Alžiru i Maroku. 

To su bili pokušaji, ne bez uspeha, da se probude antikolonijalna osećanja 

kod naroda koji su bili pod britanskom ili francuskom vlašću. Dolazilo je do

54 


velikih problema usled lošeg izgovora arapskog jezika, upotrebe različitih 

narečja i, kasnije, usled pojačane aktivnosti britanskih radio stanica. 

Jedna od činjenica koja je najviše impresionirala slušaoce tog vremena je 

brzina kojom su prenošene informacije o svakodnevnom životu Italijana. 

Svaka vest o nemirima, vojnim operacijama, i pograničnim tenzijama je bila 

prepuna napetosti i detalja. 

Pripajanjem Austrije Trećem Rajhu, 1938. godine, u emitovanju je sve više 

stavljan akcenat na pripadnost Italije savezu sa Nemačkom. 

Metode i jačina medijsko-propagandnog uticaja su imale za posledicu da je 

cela jedna generacija bila indoktrinirana, kulturno izolovana sa pogrešnim 

viđenjem ostatka sveta. 

U Italji radio prenos gotovo u potpunosti zamenjuje dnevnu štampu, čije 

se dnevno emitovanje sa osam radio izveštaja dopunjava dodatnim radio 

biltenima koji su obilovali prenosima sa frontova uživo. Ti ratni bilteni su 

pripremani od strane Vrhovne komande, ali odobrenje za emitovanje i način 

emitovanja su bili kontrolisani od Musolinija lično. Svakog jutra bi emitovanje 

počinjalo himnom i Musolinijevim govorom, koje su građani bili u 

obavezi da prate u stavu mirno. 

Opšte gledano, radio je bio deo ratne mašinerije koja ulaže enormne napore 

u informisanju i oblikovanju javnog mnenja, postaje bitni instrument u rukama 

režima, gubeći na svom kvalitetu i edukativnom karakteru. 

Kreatori propagande ne gube iz vida potrebu za odvraćanjem od ratnih strahota 

kroz programe lakšeg sadržaja. Time se vrlo vešto balansira između 

vesti od značaja za moral i propagandu i muzike. 

Antifašistička ideja, koja je unutar granica Italije bila gotovo mrtva, dobija 

sve veću pažnju slušalaca zahvaljujući većem broju inostranih radio emisija 

na italijanskom jeziku koje se emituju iz raznih centara širom Evrope. Slušajući 

zabranjene radio emisije, građani su po prvi put mogli da se uvere u 

verodostojnost režimske propagande. 

Sa početkom Drugog svetskog rata raste slušanost i kredibilitet ratnih izveštaja 

neitalijanskog porekla. Dijametralno suprotne informacije sa fronto-


va, izgubljene bitke i teritorije, sve veći broj poginulih i zarobljenih su bili u 

suprotnosti sa onim što je propaganda uporno servirala. 

Tako se postepeno, zajedno sa poretkom, rušio i mit o nepobedivosti fašizma, 

a odjeci fašističke propagande su postajali sve manji da bi totalno utihnuli 

avgusta 1943, kada je potpisano primirje sa saveznicima.

56 


EZRA PAUND 

U periodu modernizma mnogi umetnici su se politički angažovali. Neki su 

zastupali fašističku ideologiju (Ezra Paund, Marineti), a drugi su se zalagali za 

komunizam (pojedini nadrealisti i ruski futuristi). 

Jedan od najupečatljivijih primera efekta fašističke propagande na inostranstvo 

se može ogledati u američkom pesniku i piscu Ezri Paundu (1885-1972). 

Osim po poeziji, ostaće zapamćen i po svojoj propagandnoj aktivnosti pisanja 

kolumni u dnevnoj štampi, učestvovanju u pisanju i uređivanju školske 

literature. 

Simpatizer fašizma, anticionista, emigrirao je u Italiju, došavši u italijanski 

grad Rapalo iz Pariza 1924. godine. Njegova supruga Doroti i on ubrzo su otišli 

na Siciliju, da bi se godinu dana kasnije nastanili u Rapalu. Tih godina Ezra je 

bio organizator brojnih koncerata klasične i savremene muzike u Italiji. 

Posle dosta godina, 1939. se prvi put vratio u rodnu Ameriku, u sam osvit 

rata, i, prema nekim izvorima, razmišljao o tome da tu i ostane. Ipak, ubrzo se 

vratio u Italiju. Kao lični prijatelj Musolinija i državljanin jedne zemlje koja je 

u ratu sa Italijom, bio je vrlo značajan za državnu propagandnu mašineriju. 

Njegov prvi lični kontakt sa Musolinijem bio je 1933. godine, ali lične simpa 

tije prema fašističkom režimu nisu bile presudne za povratak u Italiju. 

Naime, pesnik je imao roditelje u poznim godinama koji su živeli u Italiji i 

nisu bili spremni i sposobni za dalek i naporan put do Sjedinjenih Država, 

čak i u mirnodopskim okolnostima. U Italiji je imao i Mariju Rudž (Maria 

Rudge), vanbračnu ćerku iz veze sa violinistkinjom Olgom Rudž (Olga Rudge, 

1895-1996). 

Olga i Ezra u poznim godinama života


Ako je Paundova politika od 1933. godine reflektovala pozitivne aspiracije 

prema ranom fašizmzu, njegov politički razvoj u periodu od 1933. do 1940. 

tekao je uporedo sa neumoljivim kretanjem samog fašizma ka nihilizmu. 

Paund je uveliko imao tendenciju da identifikuje Jevreje sa onima koji ometaju, 

kao halapljivce koji ubiru plodove žetve i slično, da bi 1940. godine 

za njega pojam zelenaš i lutalica postao sinonim za Jevrejina. Prema nekim 

izvorima, Paund je tim svojim približavanjem fašističkoj doktrini mogao, 

zapravo, prikazivati želju za održavanjem bliskosti sa Dučeom. 

Tokom 1930-ih godina Musolini se osećao sve više pod vlašću Hitlera. Kao 

posledica toga, zvanična propaganda u Italiji, kao i u Nemačkoj uveliko je 

opisivala Jevreje kao nekoga ko je pod kontrolom boljševika i, kako je Hitler 

govorio, finanzkapitala, te je pregled Paundovih političkih spisa u drugoj polovini 

tridesetih godina upravo i potvrdio da je on verno pratio onu ideologiju 

koju je propagirala fašistička partija. 

U Paundovim političkim objavama iz spisa “Džeferson i/ili Musolini” 58 , objavljivanih 

preko Radio Rima, nalaze se gotovo sve važnije teze fašističke 

ideologije. 

Ezra Paund tokom II svetskog rata 

U skladu sa fašističkom politikom o intelektualnim slobodama i slobodnom 

izražavanju mišljenja onih koji imaju šta da kažu, “Radio Rim” je ponudio 

Ezri Paundu svoje mikrofone dva puta nedeljno. Vrhunac njegovih 

profašističkih aktivnosti predstavlja serija radio emisija emitovanih iz Rima 

na engleskom jeziku, namenjenih Engleskoj i Severnoj Americi tokom Dru- 

58 Ezra Pound, “Jefferson and/or Mussolini”, Volitionist Economics, Stanley Nott Ltd., 1935., 

http://yamaguchy.netfirms.com/7897401/pound_ezra/jeffmuss.html

58 


gog svetskog rata. Iako vrlo diskutabilnog sadržaja, njegove emisije nisu 

prošle nezapaženo. 

U svojim kratkotalasnim radio emisijama, emitovanim od januara 1941. do 

jula 1943, oštrim rečnikom je kritikovao zapadnu demokratiju i cionizam. 

Osuđivao je ulazak Amerike u rat na strani saveznika i posebno savez sa 

Velikom Britanijom. Kritičari su njegove govore ocenjivali kao „konfuznu 

mešavinu antisemitizma, pravdanja fašizma i ekonomskog teoretisanja“. 

Fašistička propaganda je računala s time da će javnost podrazumevati da 

on nije primoran da kaže ništa što bi se suprotstavljalo njegovoj savesti ili 

išta što bi bilo u suprotnosti sa njegovim odgovornostima kao američkog 

građanina. 

Ezra tako postaje jedan od vodećih “Aksis” 59 propagatora. Na talasima fašističkog 

radija, Paund je emitovao svoja uobičajena obraćanja američkom 

narodu o pitanjima ustava i, kao što je uobičavao, poredio ih, sa prezirom, sa 

ratnom politikom predsednika Ruzvelta 60 . 

Ezra Paund u američkom zatvoru, 1945.godine 

59 “Axis alliance“, „Axis powers“, poznatiji kao „Trojni pakt“ (Nemačka, Italija i Japan, koje su 

potpisale sporazum o saradnji septembra 1940.godine) 

60 Franklin Delano Roosevelt (1882-1945), 32.predsednik Sjedinjenih Američkih Država


Sve dok ova emitovanja nisu dotakla temu užasnih priča o Jevrejima, ona su 

bila vrlo dobar i jasan primer intelektualnih i ideoloških kritika. 

Po završetku rata biva interniran u Ameriku gde, posle neuspešnog suđenja 

za izdaju, a usled nedostatka dokaza, provodi 12 godina u ustanovi za lečenje 

mentalnih bolesti. 

Lobiranje njegovih pristalica ga oslobađa i ostatak života proveo je, a gde 

drugo nego u Italiji, gde i umire 1972. godine. Olga Rudž i on sahranjeni su 

jedno pored drugog na groblju u Veneciji. 

Ezra Paund, “Amerika samo kao obećanje!”, transkript: 

“Evropa ovde, govori vam Paund, Ezrika Paund pred mikrofonom... Ulažem 

izuzetan napor u pokušaju da održim istu visinu tona u svom glasu; jer kad god 

malo spustim glas, ovi tipovi dižu napon. Sto se tiče tona, postoji vreme kada 

treba govoriti tiho i kada treba govoriti jetko, a što se tiče američkih ratnih 

huskača, SVAKA misao o američkom ulasku u rat je čista koještarija, budalaština, 

tralalaština, čisto s....; i ja bih vam sada hteo reći ZAŠTO je to koještarija i zašto 

ne treba da obraćamo pažnju na ruganja svilenih gospođica i njihovog budalastog 

društvanca. 

Pojavljuje se čak i termin „NEamerički”, koji upotrebljavaju luckaste dame i 

kalajisane jevrejske sluge da opišu BILO KOG čoveka, ženu ili dete koji nisu 

spremni da frljnu i rasture ono malo sto je preostalo od AMERIČKE kulture. 

Oni se tako zabavljaju čitajući jevrejske novine, eto, već više od četrdeset godina. 

Oni se tako zabavljaju slušajući čifutski radio, i ja dozvoljavam sebi da upotrebim 

reč ČIFUTSKI nezavisno od njihove istinske nacionalnosti. 

Svaki razgovor o američkom ulasku u rat je prljava NISKOST. A tu niskost prouzrokuje 

neznanje koje KRIJE sto godina američke istorije. Ono zaboravlja i krivotvori 

KOMPLETAN cilj i smisao američke nacionalne tradicije. Kolonisti su u 

Ameriku ušli sa sigurnošću kakvom se ulazi u trbuh broda, da bi se izbavili od 

niskosti i počeli iznova. 

Zajednica trinaest kolonija po Revoluciji bila je zasnovana sa težnjom da se premoste 

različitosti, i ma šta se mislilo o teoriji melting pot, ona ima taj efekat. SAD 

NISU ustrojene i organizovane IZNUTRA da bi sudelovale u inostranim kavgama. 

Sve se to može postići i bez sićušne, prljave malodušnosti prema milionima 

američkih građana. To je dečiji impuls, on proizilazi iz prirodnog nagona dvoje ili

60 


troje dece da zajedno napadnu neko četvrto dete. Zloća, dakle, koju njihove mamice 

i tatice pokušavaju da otklone kada prouzrokuju neprijatnosti u porodici. Ovo 

će razumeti svako ko ima sposobnost da se distancira od situacije i da objektivno 

sagleda model po kojem ljudi napadaju manjine. 

U vreme nestašice, kada ljudi počnu da strahuju i da pljačkaju banke ili piljarnice, 

dolazi do jagme, a onda kad se stvari uspore nastupa zavera da bi se pojedinci 

likvidirali. Počne kao šala: završi s monopolom. Jedini poznati odnos imigranata 

u Americi prema strancima je onaj koji je bio vidljiv u vreme ratova s Indijancima. 

Oni su se okončali. Koliko se blata bacalo po Indijancima i koliko su ti Indijanci bili 

razbijeni, uzdržaću se da kažem. 

Indijanci su bili druga rasa. Svi ostali naši problemi su PRVOBITNO proizašli iz 

našeg pokušaja da se ISKOBELJAMO od londonskih smrdljivih zelenaša, koji su 

potom pokušali da nam dođu glave. Samo treba pogledati naše odnose s Londonom 

za vreme građanskog rata. Ne zagledam u prošlost da bih podstakao gnev. 

Govorim o tome kako je Amerika iznutra građena za MIR, a NE za to da se svrstava 

na jednu stranu u evropskim kavgama. Naš građanski rat je bio iznuđen. 

Čitajte Kristofera Kolinsa u DEBATAMA o odnosu Juga prema gradu Njujorku. 

Pročitajte Overholsera u DEBATAMA o KREIRANJU rata tako da bi londonski 

čifuti i američki izdajnici bolje mogli da kontrolišu američku valutu. 

Današnji slučaj nije taj da nas neko ČIKA da se tučemo s Evropom. Već je slučaj 

odstranjivanja sve slinavosti zelenaške propagande koja započinje pokolje. Englezi, 

koji su delimično slabunjava, a delimično brutalna nacija, bili su zeznuti. 

Pokazali su lenjost u borbi za svoje gazde i posednike. A te gazde i posednici su polako 

postali Jevreji, no to još nisu potpuno. Kad god smo uradili nešto kako treba, 

Evropa nas je cenila. Evropa je čak žudela za evropskom Amerikom. Prema čemu 

se to Evropa danas kreće uz interese zelenaša? 

To je zaista POTPUNA koještarija, sva ta priča o Americi kao FINLANDIJI. Kao 

što su potpuna koještarija i svi ti sklopljeni ugovori s boljševicima. To je plod potpune 

histerije. Takođe je i plod čitanja novinarskih govnarija u zadnjih 50 do 

80 godina. A ove šonje, makroi i prevaranti sada se usuđuju da upotrebljavaju 

reči kao „američki” i „neamerički” bez IKAKVOG odnosa prema suštini američke 

nacije. Mnogi od njih nisu nikad ništa ni pročitali sem novina. 

Razmera izdaje je ogromna, u čemu je Ruzvelt igrao važnu ulogu i kojoj je upravo 

on kumovao.


Šta li to gospođa Jonas Kinkenbaum podrazumeva pod „američkim”? Ove guskaste 

aveti nikad nisu obratile pažnju na našu istoriju, one su potpuno neupoznate s 

razlogom zbog koga mi postojimo. Promucurni čifuti nadgledaju SVE sisteme komunikacije. 

Prostodušni Valasi i Vikardi koji pokušavaju da pomognu seljaku tako 

što se neće ukaljati. Naravno, postoje skandali o vojnim ugovorima o odbrani Volge 

i Jangcekjanga u Kini. Kada se CEO sistem zasniva na prevari, prevara mora da se 

pojavi i u sitnicama. 

Da li ijedan čovek mojih godina razmišlja o tome da se MORA BITI pokvaren ako 

se hoće biti uspešan u poslu? Šta je prouzrokovalo tu teoriju početkom ovog veka? 

Ona nije postojala 1776. Čak ću vam reći da to „nije ni mogla”. Kad se jedanput 

deo Amerikanaca, to jest pozamašan deo, OSVESTI, tek će onda ljudi moći da 

žive i da posluju bez krivudanja. Bez toga da se mladim ljudima nameće krivudanje. 

Moraš da preciziraš svoje termine, da definišeš svoje reči, da misliš na to 

sta pare mogu da KUPE (jer to ipak predstavlja vrednost novca). Sve je to deo 

UNUTRAŠNJE strukture jedne nacije. Ali u prvom redu skapiraj to da SAD nije 

živela hiljadama godina u SUSEDSTVU sa RAZLIČITIM rasama. Mi smo svi pomešani, 

živimo u komšiluku jedni sa drugima. NE TREBA nama još zemlje, ali 

nam može ustrebati njena obrada. Ako nastaviš da rušiš i da druge usmeravaš 

na to da RUŠE, trebaće ti veća produkcija. Ne moraš mi verovati ako nećeš, ali mi 

učini barem toliko da se upoznaš sa faktima iz američke istorije. Zašto je Amerika 

uopšte bila oformljena? Kako to da smo održali arhitekturu kolonijalista i svoju 

narodnu radinost? 

Koji su udeo u razvitku i izgradnji svega što naš život čini vrednim imale lokalne 

grupe kolonijalista drugih evropskih nacija? 

Pogledaj malo u to pre no što počneš da pucaš u Francuze u Dakaru, ili da trguješ 

drogom po Orijentu. U rat se ne može ići bez bar malo zlobe prema NEKIM 

od svojih komšija. Možda vas malo rastuže problemi gospođe Ajkštajn, krojačeve 

žene; ali ništa ne možeš da URADIŠ protiv toga bez prljanja Đovanija piljara, ili 

svog komšije Mađara, ili unuka prijatelja doktora R. Šuca koji prodaje đakonije.”

62 


LIZA SERĐO, “ZLATNI GLAS RIMA” 

Liza Serđo, zlatni glas fašističkih radio emisija iz Rima, 1937. godine je 

prebegla u Sjedinjene Američke Države. Iako je njena majka bila američki 

državlja nin, Serđova je bila smatrana državnim neprijateljem čim su Sjedinjene 

Američke Države ušle u Drugi svetski rat. Liza Serđo je ipak postala 

američki državljanin 1944. godine i izgradila uspešnu karijeru na radiju radeći 

prvo za NBC, a kasnije za WQXR u Njujorku u vreme kada ženski 

glaso vi nisu bili baš popularni za vesti ili bilo kakve ozbiljnije programe. Kada 

je kao komunista stavljena na crnu listu ranih pedesetih godina, Serđova je 

nadoknadila gubitak posla na radiju tako što je postala autor i predavač u 

Vašingtonu, sve do svoje smrti 1989. godine. 

Njen uspeh u radu javnog dojavljivača može se objasniti neuobičajenim talentom 

i sposobnošću da transformiše javnu sliku svoje ličnosti i dočara idealnu 

američku sliku žene u promenljivoj i previrućoj političkoj atmosferi. 

Odrasla je govoreći kod kuće i italijanski i engleski jezik i postala punoletna 

u vreme kada je fašizam bio politička partija u proboju i koja se polako razvijala. 

Italijom je u to vreme vladao parlamentarni sistem gde je kralj imao sve 

izvršne moći. 

Kada su fašistički neredi izbili u Firenci, Serđova je imala 15 godina i upravo 

polagala svoj poslednji prijemni ispit na univerzitetu. 

Rođena 1905. godine u Firenci, Liza Serđo je već 1922. godine, uz podršku 

svoga dede, postala pomoćni urednik u „Posta Italiana“ („Italijanskoj Pošti“), 

tada jedinom nedeljnom časopisu koji se izdavao na engleskom jeziku u Italiji. 

Ona je u početku bila samo pomoćnik urednika, a kasnije je postala i urednik. 

Izdala je radove Aldouza Hakslija, Ezre Paunda i D.H. Lorensa pre nego što je 

napustila tu poziciju 1927. godine. Serđova je opisala novine kao apolitične i 

takve da su se uglavnom bavile umetnošću u svim svojim formama za čitaoce 

koji su govorili engleski jezik širom Italije 61 . 

Iste te godine kada je Liza Serđo počela da radi za „Italijansku poštu“, Musolini 

je započeo svoj Marš na Rim , uspešno koristeći svoj pokret da nagovori kralja 

Viktora Emanuela II da ga postavi za premijera i pozove ga da osnuju drugu 

61 Sergio, „The dreams was veiled in Blue“, http://library.georgetown.edu/


vladu. Iako je bilo potrebno punih sedam godina da Musolini utvrdi moć i 

ustanovi čvrstu diktaturu, fašizam je počeo već da menja dnevni život u Italiji. 

Vlada je donela zakon o zaštiti radnika, unela razna poboljšanja u zdravstvo 

i obrazovanje i započela mnoge građevinske projekte. Fašistička vlada je takođe 

zahtevala da nacionalizuje i žene, uključujući ih u izvršavanje dnevnih 

državnih obaveza. Međutim, nasuprot tome, to je imalo za zadatak da sputa 

njihovu političku slobodu i individualnu ili kolektivnu emancipaciju. 62 

Država je veličala majčinstvo, a ipak je lišavala žene moći. Na primer, iako su 

se u drugim zemljama modernizovanjem običaja materinstva politička prava 

proširivala, u Italiji se desila suprotnost. „Dostupnost socijalnih usluga je bila 

zapečaćena samovoljom moći“, napisala je studentkinja Viktorija De Gracija. 

„Ova moć je praktikovana čistim ideološkim uticajem protiv žena“. 

Liza Serđo je napisala da je fašizam učinio rad modernim za ženu. I pored 

toga što je još uvek živela sa dedom, a kasnije sa majkom, posao koji je imala 

joj je pružio osećaj nezavisnosti od majke i tradicionalnog društva. U stvari, 

kako je sve više žena počelo da sluša italijanske medije, novinarstvo je postala 

profesija koja se najbrže razvijala u Italiji u periodu između dva svetska rata. 

Žene su 1921. godine činile sedam procenata od ukupnog broja pisaca i novinara 

u Italiji, broj koji se povećao na dvanaest procenata u 1931. godini. 63 

Putovanja na koja je išla za vreme ovog perioda života dovela su Lizu Serđo 

u kontakt sa čovekom koji je bio prijatelj njenog oca i za koga se ispostavilo 

da će biti spas u vreme kada je trebalo da pobegne iz Italije. To je bio upravo 

Markoni. Datumi prvog susreta su različiti u njenim spisima – pisala je da 

su se prvi put sreli na prijemu održanom u italijanskoj ambasadi u Londonu 

1923. ili 1929. godine 64 , ili možda kasnije u Rimu 1932. godine. 65 Serđova 

je napisala da ju je prilikom njihovog prvog susreta Markoni zamolio da mu 

62 Victoria De Grazia, How Fascism Ruled Women. Berkeley: University of California Press, 

1992. , http://library.georgetown.edu/ 

63 Ibidem 

64 Lisa Sergio, “Chapter IV Breaking the Rules,” Box 5 Folder 26, Lisa Sergio Papers, Georgetown 

University Library, Special Collections Division, Washington, D.C. 1; Lisa Sergio, “Guglielmo 

Marconi: The Silent Man Who Made the Ether Speak,” Box 7 Folder 40, Lisa Sergio Papers, 

Georgetown University Library, Special Collections Division, Washington, D.C. 1; Sergio, 

“Gente translation,” 3., http://library.georgetown.edu/ 

65 Sergio, “Guglielmo Marconi: The Silent Man Who Made the Ether Speak,” 2., http://library. 

georgetown.edu/

64 


prevede beleške i da mu pomogne da se pripremi za govor u Londonu 66 . 

Ubrzo posle prelaska u Rim , Liza Serđo je počela da piše za časopis Udruženja 

mediteranskih studija, kombinujući svoja interesovanja u arheologiji 

i spisateljstvu 67 . Dok je bila na ovoj poziciji rekla je da je napisala prvi vodič 

kroz Pompej, koji se koristio sve do kraja Drugog svetskog rata i kasnije 68 . 

Učestvovala je u arheološkim iskopavanjima u Ostiji, Herkulaneumu i Pompeji 

i radila je sa romanistom Evgenijem Selersom Strongom. Serđova se kasnijih 

godina sećala kako je nedeljom kod Stronga po domovima služila čaj i 

kolače gde je i upoznala američke ugledne ličnosti poput Ezre Paunda 69 . 

Lične isprave i propusnice iz ovog perioda su svedočili o njenom članstvu u 

Kraljevskom Institutu, Arheološkoj biblioteci i Biblioteci za istoriju umetnosti, 

kao i o slobodnom ulazu u galerije, pristupu značajnim delima i iskopinama 

u Kraljevskom muzeju. 

Iitalijanski diktator Benito Musolini je odlučio 1932. godine da započne fašističku 

propagandu emitovanjem na radiju putem kratkih talasa. Musolini 

je zatražio savet od Markonija, da mu kaže da li je ideja izvodljiva i da li zna 

nekoga ko govori dobro engleski jezik. Serđova je tvrdila da je Markoni preporučio 

nju. Napisala je da je nešto kasnije srela Musolinija dok je sređivala 

srebrne rukotvorine za jednu arheološku izložbu. Razgovarali su nekoliko 

minuta o njenom poslu i o drugom jeziku koji je govorila 70 . Nekoliko dana 

nakon susreta, Liza Serđo je napisala da je primila poziv iz Odeljenja za 

štampu italijanskog ministarstva za spoljne poslove i da je zamoljena da se 

sretne sa Gaetanom Polverelijem 71 . 

Polvereli joj je izložio koncept za emitovanje vesti na stranom jeziku i rekao 

joj da je Markoni predložio nju za taj posao. Raspitivao se, takođe, i za njene 

66 Sergio, “Guglielmo Marconi: The Silent Man Who Made the Ether Speak,” 2., http://library. 

georgetown.edu/ 

67 Lisa Sergio to Gayle K. Yamada 17 September 1986, Box 9 Folder 34, Sergio papers, http:// 

openlibrary.org/a/OL256636A 

68 Sergio, “Curriculum Vitae”, http://library.georgetown.edu/ 

69 Sergio, “Chapter V Death and the Pain of It,”, http://library.georgetown.edu/ 

70 Lisa Sergio, “One Woman’s Opinion, April 22 1946,” Radio script, Box 12 Folder 7, Lisa Sergio 

Papers, Georgetown University Library, Special Collections Division, Washington, D.C. 22 

April 1946. , http://library.georgetown.edu/ 

71 predsednik Musolinijeve Kancelarije za štampu od 1931. do 1933. god.


političke stavove, ispitivajući je da li je okoreli fašista. „Okoreli fašista? Pa, 

svako je to, zato što mislim da je (fašizam) obavio veličanstveni posao za Italiju“, 

pisala je Serđova o tome kako mu je odgovorila 72 . 

U intervjuu koji je 1941.godine dala „Monitoru hrišćanske nauke“ 

(„Christian Science Monitor”), Liza Serđo je rekla da se nada, kao i drugi 

Italijani, da će Musolini stvoriti bolju ekonomsku i drištvenu situaciju u 

zemlji. „Kao i na hiljade drugih mladih ljudi i Italiji i ja sam se našla u svemu 

ovome“, rekla je. „Fašizam je u suštini pokret mladosti, a mladost je retko kada 

svesna istorije i njenih naravoučenija.“ 73 

Serđova je pisala kako je prvobitno odbila ovu ponudu za posao. Rekla je da 

nije znala ništa u vezi politike i radija i da nije imala nikakve namere da menja 

svoju karijeru, ali je Polvereli insistirao na tome i govorio joj da će joj novi 

posao oduzimati samo sat-dva dnevno i da neće morati da se odrekne svog 

arheološkog rada. Kada je preuzela radno mesto postalo je sasvim jasno da 

je posao bio toliko težak i obiman da je morala ipak da se odrekne svoga dotadašnjeg 

posla. „U mojim mislima se neprestano odvijala bitka - zdrav razum 

koji me je prisiljavao da prihvatim posao i nedefinisano osećanje da ga odbijem“, 

pisala je. „Bila sam polaskana ponudom, a uplašena prirodom posla 74 .“ 

Serđova je napisala da se posavetovala sa Markonijem i sa jednim svojim 

kolegom arheologom i obojica su je nagovarala da prihvati posao. Mnogo 

kasnije u svom životu razmišljala je o mogućnosti da se posavetuje sa svojim 

ujakom u vezi posla. Prema njenim rečima, njen ujak Don Đulijo Rodino Di 

Miljone bio je antifašista koji je živeo u Napulju i 1945. godine postao član 

privremene vlade osnovane od strane Saveznika. Ona, međutim, nije bila 

bliska članovima svoje porodice sa očeve strane. „Da je tada živeo u Rimu ili da 

sam barem poznavala svoje rođake, najverovatnije bih se posavetovala sa njima 

i moj život bi krenuo jednim drugim tokom“, kasnije je napisala 75 . Međutim, 

72 Sergio, “One Woman’s Opinion, October 30, 1944,”, http://openlibrary.org/a/OL256636A 

73 Lisa Sergio, “One Woman’s, June 4 1945,” Radio transcript, Box 12 Folder 3, Lisa Sergio 

Papers, Georgetown University Library, Special Collections Division, Washington, D.C. 4 June 

1945., http://library.georgetown.edu/ 

74 “Column of the Air Reviewed.” 

75 “Lisa Sergio Reviewed,” Billboard, 19 July 1941. Box 19 Folder 4, Lisa Sergio Papers, 

Georgetown University Library, Special Collections Division, Washington, D.C. Georgetown 

University Library, Special Collections Division, Washington, D.C., http://library.georgetown. 

edu/

66 


1932. godine, kada je fašizam bio samo deset godina star, u inostranstvu 

je već bio popularan kao što je bio popularan među Italijanima i njoj je on 

„pričinio više dobroga nego lošega“ u to vreme 76 . 

Musolinijeva popularnost je rasla i Liza je pratila društvene promene koje 

su se dešavale u zemlji 77 . Kada ju je Polvereli ponovo pozvao na sastanak i 

poslao po nju policijski motocikl koji prima nekoliko ljudi, bilo joj je veoma 

teško da odbije ponudu. Napisala je „Kombinacija je bila neodoljiva, naravno 

- dodvoravanje, Duče, Markoni, policijska pratnja, dva čoveka sa radija koja 

su čekala u kancelariji glavnog urednika da porazgovaraju sa mnom o nekolicini 

tehničkih detalja vezanih za program. Sve u svemu kada se sumira: fašistički 

poziv je ujedno i fašistička komanda. Ne možete reći da je Italija kasno krenula 

sa radio emitovanjem. Prva italijanska radio stanica se otvorila tek 1924. god., 

ali Musolini nije ni pokušavao da preuzme punu kontrolu nad tim sve do kasnih 

dvadesetih“ 78 . 

I tako je Liza Serđo 1932. godine sasvim nerado postala jedna od najpoznatijih 

voditeljki, počevši da emituje za Italiju propagandne emisije na stranom 

jeziku koje su bile sponzorisane od strane Službe za štampu i propagandu 

(1935. godine Služba se proširila do te mere da je postala Ministarstvo, a 

1937. je i dobila ime Ministarstvo za narodnu kulturu). 

O njenom radu na emisijama su pisale novine u Engleskoj i Sjedinjenim Američkim 

Državama, što je doprinelo da učvrsti svoje američke veze 79 . Izdata 

joj je identifikaciona kartica koja je potvrđivala da je profesionalni novinar, 

kao i knjižica za novinare za putovanja vozom, koja joj je omogućavala da 

kupi kartu sa 70% popusta. Njene odgovornosti su obuhvatale prevođenje 

vesti na francuski i engleski jezik i emitovanje petnaestominutnih vesti u 

sedam časova uveče. 

76 Sanger, Rebel in Radio. 86, 87. 

77 Margaret A. Walsh, ““Brave Women and Fair Men”: Women Advocates of U.S. Intervention in 

World War II, 1939-1941” (Ph.D. Dissertation, University of Washington, 1996), 235. 

78 Lisa Sergio, “Lisa Sergio’s Column of the Air WQXR November 27th 1940,” 27 November 

1940. Box 11 Folder 78, Lisa Sergio Papers, Georgetown University Library, Special 

Collections Division, Washington, D.C. Georgetown University Library, Special Collections 

Division, Washington, D.C., http://library.georgetown.edu/ 

79 http://openlibrary.org/a/OL256636A


Musolinijev cilj bio je da, emitovanjem ovakvih vesti, objasni fašistički režim 

i njegovu politiku inostranim zemljama poput Engleske i Amerike. Serđova 

je takođe imala za zadatak da angažuje dodatne voditelje koji su govorili 

strane jezike. Ona je 1935. godine izmislila sistem po kome bi držala predavanja 

italijanskog jezika na kraju programa, koja bi slušaoci mogli da prate 

uz materijal obezbeđen besplatno za one koji pišu u Rim i naruče ga. Emisije 

su prouzrokovale uznemirenje u Engleskoj i Evropi, a štampa je počela da 

komentariše komentare engleske voditeljke iz Rima. 

Njen „način izražavanja je perfektan i pravo je uživanje slušati je“, pisale su „Notingemske 

novine“ („The Nottingham News”) 80 . Slično je komentarisao i 

londonski „Dnevni telegraf” („The Daily Telegraph of London”) izjavivši da 

njen akcenat dostiže takvu perfekciju da samo kada dođe do pomena nekih 

imena gradova i mesta može da se posumnja da nije prava Engleskinja. 

Kada je Italija započela svoje propagandne aktivnosti vezane za Etiopiju, 

američki i evropski odgovor na emisije je bio ogroman, pribeležila je Liza 

Serđo u svojoj neobjavljenoj autobiografiji. U vezi svoga nadimka zlatni glas 

Rima napisala je: „Vesti su privlačile više pažnje nego što je bilo ko očekivao. Emisije 

su bile bazirane na istinama i pokušala sam da ih učinim lakim za slušanje i 

zanimljivim.“ 

Malo se ženskih glasova tada čulo u evropskom etru, ako ih je uopšte i bilo, 

tako da je glas Rima ubrzo dobio titulu zlatan 81 . U emisijama radio vesti odgovaralo 

se i na pitanja u vezi s fašizmom koja su bila postavljana u pismima 

koja su počela da zatrpavaju italijansku vladu. Serđova se kasnije prisećala 

kako je veći deo vremena provodila odgovarajući na ta pisma 82 . Skrenula je 

pažnju na to da su korespondenti želeli da saznaju da li bi uspeh fašističke 

vlade mogao da bude dupliran, da li je korporativna država odgovor na probleme 

u radu i nezaposlenost, ili npr. da li je jednopartijski sistem odgovor 

za slabu parlamentarnu državu koja ima tendenciju da propadne. Druga pi- 

80 Variety, 23 July 1941. Clipping preserved in Sergio scrapbook. Box 19 Folder 4, Lisa Sergio 

Papers, Georgetown University Library, Special Collections Division, Washington, D.C. 



81 Sanger, Rebel in Radio. 20, 21. 

82 Sergio, “Brains Have No Sex,” 2, 9. When this article appeared in the New York Times in 1943, 

Sergio was one of three women giving “comments” in the morning, and the only woman doing 

so in the evening. “The Week’s Radio Programs,” The New York Times, 25 April 1943,

68 


tanja kojih se priseća su bila - da li je kulturni život koji je bio sponzorisan 

od strane države i potpuna kontrola nad obrazovnim sistemom i obukom 

nastavnika odgovor za postojeće zločine i delinkvenciju? Da li zdravstveni 

programi koji su kontrolisani od strane države mogu da spreče epidemiju 

tuberkuloze? 83 

Procenjujući efekat njenih emisija njujorški magazin („The New Yorker”) je 

napisao da „izuzimajući javnu i ekstremnu levičarsku štampu, francuske novine i 

Parižani su proitalijanski orijentisani, uzdržani su što se tiče Lige, a protiv svega 

su što izgleda da ne stoji pravo i ne obećava Engleskoj ništa“ 84 . 

Engleske novine, s druge strane, su bile zabrinute zbog propagandne intonacije 

koju su sadržale emisije. „S obzirom da su emisije namenjene direktno 

engleskom govornom području, one više vrše jedan pritajeni napad na britansku 

politiku nego što to čine direktno“, pisao je „Dnevni telegraf“ („The Daily 

Telegraph”) 85 . 

Londonski „Posmatrač“ („The Spectator”) je ogrezao u agoniji od mogućnosti 

da bi slušaoci mogli da budu prevareni od strane voditeljke čija bi perfektna 

dikcija mogla da „nadjača Oksfordsku svojom izveštačenom besprekornošću“. 

Italija je, u međuvremenu, dramatično dodala i druge jezike radio emisijama 

pošto je Liza Serđo unajmila dodatnu ekipu lingvista (uglavnom žena). BBC 

je počeo sa emitovanjem programa na stranim jezicima tek 1938. godine 

kada je konkurencija u Italiji počela da emituje i na arapskom jeziku i primorala 

britanski Donji dom da preuzme neophodne korake kako bi se suprotstavila 

totalitarističkoj propagandi 86 . 

U svojoj autobiografiji Serđova je pisala i o drugim važnim iskustvima u 

ovom periodu svoga života. Ugostila je Mahatmu Gandija za vreme njegovog 

boravka u Rimu 1932. godine. 

83 Waller, Judith, “Radio: The Fifth Estate”, http://ia331318.us.archive.org/2/items/ 

radiofifthestate00wallrich/radiofifthestate00wallrich.pdf 

84 Sergio, “One Woman’s Opinion, October 30, 1944,” 6. , http://openlibrary.org/a/OL256636A 

85 Evelyn Wellson Wendt, “A History of WQXR and WQXR FM: The Radio Stations of the New 

York Times” (Ed.D., Columbia University, 1962), 113, 115. 

86 Donald G. Godfrey and Frederic A. Leigh, eds., “Historical Dictionary of American Radio” 

(Westport, Conn.: Greenwood Press, 1998), 381, 382.


Pisala je kako su časovi koje je davala na kraju programa postali toliko popularni 

da je londonski izdavač ponudio da odštampa udžbenik italijanske 

gramatike koja bi se bazirala na instrukcijama sa njenih emisija. Država joj 

je dala dozvolu da napiše knjigu koja je objavljena 1935. godine. Međutim, 

kada je otišla u Ameriku 1937. godine, država je ponovo izdala knjigu i prodavala 

je na italijanskom štandu njujorškog Svetskog sajma 1940.godine. 

„S obzirom na to da nisu smatrali neophodnim da obrišu ili promene ime autora, 

nesvesno su mi pružili javni publicitet umesto honorara“, pisala je Liza Serđo. 

Pored toga, ona je osvojila nagradu raspisanu od strane Ministarstva za 

štampu i propagandu - za najbolji članak o Italiji koji se štampa u časopisima 

ili novinama van zemlje. Članak pod naslovom „Drevni Rim isplivava 

iz ruševina pod rukovodstvom Musolinija“, promovisao je italijanski turizam 

i objavljen je u „Vašington postu“ 1935. godine. Serđova je tvrdila da je prisustvovala 

i Musolinijevom prvom sastanku sa Hitlerom u Veneciji, juna 

1934. godine. 

Njen rad radio voditelja je privukao toliko pažnje da se nekoliko emisija iz 

Italije distribuiralo i na američke radio stanice. „Za evropskog voditelja Amerika 

predstavlja pravi raj za radio, a čuti glas osobe koja je preko okeana u terenskom 

vozilu je nešto za čim svako žudi, a retko kome se to i ostvari“ - pisala je Liza 

Serđo. 

Prevodilačke aktivnosti 

Serđova je takođe postala zvanični prevodilac za engleski jezik prilikom emitovanja 

Musolinijevih govora. Slušalac u Americi bi prvo čuo Musolinijev 

govor, zatim muzički intermeco koji je bio praćen glasom koji je govorio engleski 

jezik sumirajući pritom delove govora i citirajući ostale, dok prevod 

nije bio u potpunosti završen 87 . Prevodi govora u njenim spisima potvrđuju 

da je to radila najmanje dva puta, kao što to potvrđuju dva šala na kojima je 

odštampan govor 88 . 

87 “Business, Professional Women Elect Sally Butler as President,” The New York Times, 26 July 

1947, 16., http://www.nytimes.com/ref/membercenter/nytarchive.html 

88 Ryan, “Lisa Sergio: The Golden Voice of Rome, The Progressive Complainer in America”, 64., 

https://ls2.cmich.edu/cgi-bin/wa?A2=ind0610&L=AEJMC&P=17562

70 


Tokom maja 1936. godine prevela je Musolinijev govor, objavljujući da je 

Etiopija zvanično pod vrhovnom vlasti Italije i da se titula etiopijskog kralja 

prenosi na italijanskog kralja i njegove naslednike 89 , a 1. novembra 1936. 

godine je prevela Musolinijev govor i uvod u govor u kojem je opisala masu 

ljudi na trgu i govorila o nedavnoj italijanskoj okupaciji Etiopije. U ovom 

govoru je Musolini objavio pristupanje Italije nemačkoj strani, a čitav svoj 

život kasnije Serđova će tvrditi da je po prvi put upotrebila englesku reč axis 

(osovina, u ovom kontekstu reč je o zemljama koje imaju zajedničke interese), 

pa čak i da ju je sama skovala. 

Liza Serđo je kasnije napisala da je, dok je pisala govor, znala da su diplomatski 

krugovi i strani reporteri veoma zainteresovani za nedavne Musolinijeve 

susrete sa Adolfom Hitlerom o kojima je govorio, kao i za pakt za koji su 

smatrali da je već potpisan. I pored toga što je neke delove govora samo rezimirala, 

jedan deo Musolinijevog govora prevela je doslovno: „Ova vertikalna 

linija između Rima i Berlina nije samo paravan već osa preko koje sve evropske 

zemlje podstaknute željom za mirom mogu da sarađuju.“ 90 . 

Kada je došla do ovoga dela govora, Serđova je pisala kako se dvoumila oko 

italijanske reči asse (na engleskom axis) koja doslovno znači osa (geometrijski 

termin) 91 . „Znala sam da je to bila poenta celog govora.“, napisala je. 

U to vreme, Serđova je bila na vrhuncu svoje italijanske radio karijere. Međutim, 

posmatrajući italijansku invaziju Etiopije i direktno učestvujući u 

propagandi koja je bila u vezi sa njom, pisala je kako je počela da negoduje i 

da radi protiv režima. Počela je da biva mnogo svesnija svoje propagandne 

uloge, sudeći po njenoj autobiografiji. Ona kaže da je počela da uviđa kako 

su njene radio emisije bile korišćene ne samo za to da izveštavaju o člancima 

u stranoj štampi koja je podržavala Italiju, već i da šire čiste laži. Musolini je 

imao stil sastavljanja vesti na način kojim bi iritirao slušaoce u Engleskoj ili 

SAD, komentarisala je Liza Serđo. „Ponekad je to bila samo namerna i pogrešna 

interpretacija nekih događaja koji su se zapravo desili, ali su najčešće bili prerađivani 

u njegovom sopstvenom makijavelističkom mozgu“. 

89 Lisa Sergio, “July 31st 1940,” 31 July 1940. Box 11 Folder 78, Lisa Sergio Papers, Georgetown 

University Library, Special Collections Division, Washington, D.C. Georgetown University 

Library, Special Collections Division, Washington, D.C., http://library.georgetown.edu/ 

90 Sergio, “Chapter IX Another World, Another Life,” 1-2., http://openlibrary.org/a/OL256636A 

91 Savezničke, osovinske ‘axis’ snage


Na primer, jedna vest koja joj je bila uručena da pročita bila je izveštaj britanskih 

trupa o trovanju bunara u Avganistanu tako da čobani nisu imali mesto 

gde bi mogli da vode svoje ovce na pojilo. Prijatelji iz britanske ambasade su 

joj rekli da to uopšte nije bila istina, tako da je ona to jednostavno izbacila 

iz vesti. „Nisam to stavila da ide u etar i bila sam istoga dana upitana od svojih 

pretpostavljenih zašto sam izostavila taj članak“, rekla je ona. Odgovorila im 

je da su članci koje je ona izabrala bili najbolji za vesti i da joj je ponestajalo 

vremena. Jednom drugom prilikom Musolini je napisao članak koji je tvrdio 

da su britanski vojnici koji su služili u Egiptu oboleli od kuge i da su prenosili 

zarazu na civilno stanovništvo. Serđova je osetila da mu je namera bilo jasna 

- da započne bolesne glasine da bi nahuškao Egipćane protiv Engleza 92 . 

Liza Serđo je, kako je pisala, bila suočena sa dilemom 1936. godine - izborom 

između pokornog emitovanja laži kako bi opravdala napad na Abisiniju i 

prepuštanja svojoj savesti da bude nabijena na stub beščašća ili da upotrebi 

malo slobode koju je uživala i promeni pisanje i možda bude otpuštena sa 

posla i osramoćena. 

Bekstvo iz Italije 

Već 1. avgusta 1933. godine počele su da se dešavaju stvari koje su dovele do 

njenog bekstva iz Italije, kada je grof Ćano postao upravnik Biroa za štampu 

i propagandu. 

Ćano, rođen 8. marta 1903. u Livornu, bio je vojni ataše koji je služio u konzulatima 

u Južnoj Americi i Aziji i u italijanskom izaslaništvu Svete Stolice. 

On se 1930. godine oženio Edom Musolini, Dučeovim najstarijim i najomiljenijim 

detetom. Par se preselio u Kinu da bi Ćano mogao da obavlja svoj 

dotadašnji posao, dok ga Musolini, kome je nedostajala kćerka, nije premestio 

u Biro za štampu i propagandu u Rimu. 

Ćano je postao pomoćnik ministra 1934. godine, a ministar 1935. godine. 

Njegov posao je bio da se pobrine o tome da čvrsto kontrolisane italijanske novine 

veličaju Musolinija, pevaju hvalospeve režimu, ocrnjuju neprijateljske strane 

vlade i izbegavaju bilo kakve izveštaje koji bi mogli da se loše odraze po Italiju. 

92 Jack Preble to Lisa Sergio 16 November 1949, Box 4 Folder 3, Lisa Sergio Papers, Georgetown 


Library, Special Collections Division, Washington, D.C., http://library.georgetown.edu/

72 


Napustio je Ministarstvo početkom etiopijskog rata oktobra 1935. godine 

da bi postao pilot bombaš, a 9. juna 1936. godine, u svojoj 33. godini života, 

imenovan je za Musolinijevog ministra spoljnih poslova. 

Postoje dve priče u vezi s bekstvom Lize Serđo iz Italije – jedna je ta koju je 

ona ispričala raznim ljudima kojima je davala intervjue, a druga je ta koju 

kazuje njen 300 stranica dugačak dosije u FBI-ju. Ćano je prisutan u obe. 

Po verziji Lize Serđo, Ćano je otkrio njene grehe izostavljanja. Nekoliko puta 

Ćano ju je uhvatio kako izostavlja neke delove iz svojih emisija. Istoga toga 

dana kada je izostavila članak o avganistanskim bunarima, Ćano ju je upitao 

u vezi s time. Pisala je da joj on nije verovao kada je dala objašnjenje da je bila 

u cajtnotu. „Imam nekakav poseban utisak da si odviše slobodna u poslu koji radiš.“, 

rekao joj je Ćano. „Od sada, pa nadalje potrudi se da pratiš naše instrukcije 

tačno onako kako ti kažemo. Govorim ti ovo radi tvoga ličnog interesa. Posedujemo 

sredstva koja su i previše dovoljna da se pobrinu o pojedincima poput tebe.“ 93 

Jednom kada se posumnjalo na verodostojnost njenih emisija, Serđova je 

tvrdila kako ju je policija prisluškivala i insistirala na tome da i sama presluša 

traku. Na toj traci nazvala je Ćana ludakom, a ratne biltene apsurdnim 94 . 

Na traci su bili snimljeni i razgovori u kojima je ona tražila informacije od 

svojih kolega iz britanske ambasade i gde je komentarisala hirove istaknutih 

fašističkih zvaničnika. Policija ju je pustila bez problema. Nakon što je 

saslušala traku, službenik joj je jednostavno rekao: „Da li bi mi učinili uslugu, 

sinjorina Serđo? Pokušajte da budete malo oprezniji.“ 95 

Serđova je tvrdila da je Musolini lično otkrio njenu nevernost februara 

1937. godine kada je zamolila američkog novinara da mu daje časove 

engleskog jezika. Žena kojoj se Liza Serđo obratila sa Meri En se složila sa 

tim i predložila da i Musolini sluša vesti na engleskom, s obzirom da je znao 

koji je bio sadržaj vesti. „Moj engleski je lošiji nego što sam se bojao da jeste. 

Mislim da ne mogu da pratim prevode gospođe Serđo. Čini mi se da njen tekst ne 

93 Jack Preble to Lisa Sergio 13 February 1950, Box 4 Folder 3, Lisa Sergio Papers, Georgetown 



94 Ibidem 

95 “Brands American Red Traitors or ‘Off Trolley’,” Detroit Sunday Times, 29 October 1950, 

part 1, page 3. Box 14 Folder 8, Lisa Sergio Papers, Georgetown University Library, Special 

Collections Division, Washington, D.C. Georgetown University Library, Special Collections 

Division, Washington, D.C., http://library.georgetown.edu/


odgovara mom“, rekao je 96 . Meri En je prešla preko prevoda i potvrdila da je 

Serđova izostavila neke delove iz teksta. 

Liza Serđo je pisala da joj je aprila 1937. godine rečeno da Musolini ima nameru 

da je otpusti i naređeno joj je da potpiše pismo kojim potvrđuje da daje 

otkaz. Izjavila je da je odbila da potpiše pismo, govoreći „Ne, neću da dam 

otkaz jer smatram da je to nemoguće“ 97 . Kada je odbila da potpiše otkaz, pisala 

je kako se suočila sa Ćanom koji joj je rekao: „Da sam ja na Dučeovom mestu 

odavno bih te streljao.“ Rekla je kako mu se suprotstavila: „Ti ćeš biti taj koji će 

završiti ubijen, a ne ja. Zapamti to!“ 98 

Nejasno je zašto je tvrdila da joj se Ćano suprotstavio, budući da je on već 

1937. godine bio postavljen za ministra spoljnih poslova. Uprkos tome, posle 

konfrontacije, Serđova je ispraćena van zgrade da se više nikada ne vrati. 

Jula 1937. godine, ubrzo nakon dolaska u SAD, objavljen je članak u „Njujork 

Tajmsu“ koji je govorio o tome da će Serđo postati spiker domaćin na 

NBC-u 99 . Ona je bila prva žena koja je zabeležena da je ikada napravila spot 

i ubeležena u fajlove NBC-a kao žena spiker. Uskoro je počela da drži predavanja 

o važnosti američke demokratije i na svoj 33. rođendan, 17.marta 

1938, skupila potrebne papire da bi izjavila svoju nameru da postane američki 

državljanin 100 . 

96 Ibidem 

97 “Preble to Sergio”, 13. Februar 1950., http://openlibrary.org/a/OL256636A 

98 W.C. “Tom” Sawyer to Charles H Gilbert 10 April 1950, Box 4 Folder 3, Lisa Sergio Papers, 



edu/ 

99 Stanley M. Isaacs to James Moore 10 March 1954, Box 1 Folder 42, Sergio papers; Olive K. 

King to J. Edgar Hoover 17 February 1966, Memo contained in Sergio FBI file; American 

Legion National Headquarters to Edith Davis 18 April, Box 4 Folder 3, Lisa Sergio Papers, 



edu/ 

100 Bayard F Ennis, “Forum Speaker, Accused ‘Pink,’ Gives Ardent Plea for Democracy,” The 

Charleston (W.V.) Gazette, 26 January 1951, 7. Box 15 Folder 8, Lisa Sergio Papers, 



edu/

74 


Godinu dana kasnije iskoristila je svoje iskustvo (i lične veze koje je razvila u 

Njujorku) da osigura sebi posao u WQXR-u, 1939. godine, kao komentator 

vesti. 

Njene aktivnosti u Sjedinjenim Američkim Državama su privukle pažnju 

italijanskog Ministarstva za kulturu 1939. godine. Opomena ministarstvu 

na italijanskom jeziku od strane direktora Propagandne službe optuživala je 

Lizu Serđo da vrši antiitalijansku i antifašističku kampanju, govori loše stvari, 

uključujući i to da je proterana iz Italije zbog svojih ideja 101 . 

Serđova nije bila srećna što je morala da napusti Italiju, izjavila je kasnije u 

jednom od svojih intervjua. “Zaista mi je bilo žao što sam morala da odem. U 

drugu ruku, prihvatila sam to kao nešto neizbežno u smislu da nije bilo drugog 

izbora. Morala sam da odem i to je to”, izjavila je u intervjuu 1980. godine 102 . 

Da je znala da će Musolinijeva vladavina u Italiji trajati još samo dve godine, 

rekla je da bi rizikovala i zatvor samo da ostane u zemlji. U jednom drugom 

intervjuu nazvala je bekstvo iz Italije jednom od tragedija u svom životu 103 . 

Možda je intervju koji najviše otkriva bio intervju sa jednom ženom čije je 

ime ostalo nepoznato i koja je radila za Ministarstvo narodne kulture i tvrdila 

da je bila veoma bliska sa Lizom Serđom. Ovaj doušnik tvrdi da je Serđova 

imala mnogobrojne ljubavnike i da se otvoreno time hvalila, često dajući 

imena, datume i mesta, a bila je neuobičajeno pričljiva kada je pila 104 . 

Serđova je donekle bila zaštićena, jer je Ćano ipak bio glavni u Ministarstvu. 

Međutim, u drugoj polovini 1935. godine, Ćano je postao pilot bombaš u 

etiopijskom ratu, a postavljen je za ministra spoljnih poslova 1936. godine. 

Kada je Ćano otišao, Dino Alfijeri je postao predsedavajući u Ministarstvu 

za narodnu kulturu. Prema doušniku, Alfijeri nije gledao kroz prste na po- 

101 “Interesting Highlights About Lisa Sergio, Today’s Speaker,” Box 4 Folder 3, Lisa Sergio Papers, 



edu/ 

102 David Caute, The Great Fear. New York: Simon and Schuster, 1978. 21 6. 

103 “Hornet’s nest of questions for speaker,” Pittsburgh Sun-Telegraph, 8 March 1954. Box 23 

Folder 3, Lisa Sergio Papers, Georgetown University Library, Special Collections Division, 

Washington, D.C., Georgetown University Library, Special Collections Division, Washington, 

D.C., http://library.georgetown.edu/ 

104 Kathleen McLaughlin, “Poletti Upholds Fair Exhibit Ban,” The New York Times, 29 August 

1941, http://www.nytimes.com/ref/membercenter/nytarchive.html


našanje Lize Serđo i iznenada ju je otpustio u proleće 1937. godine, u 6 sati 

popodne, jedan sat pre njene emisije u sedam 105 . Prema obaveštajcu, jedan 

prijatelj (nepoznatog imena u izveštaju, iako bi to mogao biti Džon Vitaker, 

Amerikanac rođen na Siciliji koji je živeo u Rimu kao predstavnik „Herst novina“) 

angažovao je Serđovu da intervjuiše poznate Italijane za razne američke 

i italijanske novine. Obaveštajac tvrdi da je njen prvi intervju bio sa 

Markonijem 106 . 

Ovaj doušnik kaže i da je taj prijatelj kontaktirao Ćana kako bi od njega dobio 

dozvolu za zajednički projekat koji je započeo sa Lizom Serđo, ali je Ćano 

odgovorio da bi bilo bolje da muškarac piše članke, što je stavilo tačku na 

saradnju. 

Tada je Serđova bila potpomognuta od strane Markonija i De Revela da ode 

u Sjedinjene Američke Države. Ova obaveštajka je rekla istražiteljima da 

„zna sigurno da je dotična osoba napustila Italiju jer nikako nije mogla da obezbedi 

sebi tu posao“ 107 . Drugi obaveštajci su takođe izjavili da je iz tog razloga 

Liza Serđo napustila zemlju 108 . 

Pored toga, ove izjave ukazuju na to da Serđova nikada nije radila za italijansku 

tajnu policiju ili bilo koji drugi državni ogranak osim italijanskog Ministarstva 

za narodnu kulturu niti je bila angažovana u špijunske aktivnosti 

za fašističke interese. Ipak, ni jedna od ovih informacija nije siguran dokaz o 

tome ko je Liza Serđo zaista bila. 

Prema istim izvorima, 1944. godine pristala je da bude nacionalni obaveštajac 

za bezbednost za interese „Ef Bi Aj“ (FBI) i da prosleđuje informacije 

o istaknutim italijanskim zvaničnicima 109 , a takođe je sarađivala u istraživanjima 

u vezi fašističkih aktivnosti na teritoriji grada Njujorka. 

105 “Lisa Sergio Naturalized,” The New York Times, 7 September 1944, 8. ; John C Knox to Lisa 

Sergio 6 November 1944, Box 4 Folder 1, Lisa Sergio Papers, Georgetown University Library, 

Special Collections Division, Washington, D.C. Georgetown University Library, Special 

Collections Division, Washington, D.C., http://library.georgetown.edu/ 

106 “Sergio to Shipley”, 23 April 1953., http://openlibrary.org/a/OL256636A 

107 Ibidem 

108 Ibidem 

109 Stanley M. Isaacs to Lisa Sergio 31 August 1953, Box 4 Folder 2, Lisa Sergio Papers, 

GeorgetownUniversity Library, Special Collections Division, Washington, D.C. Georgetown 

University Library, Special Collections Division, Washington, D.C.

76 


Koja istorija je tačna? 

Ove različite i suprotstavljene izjave bacaju svetlost na jedan od najosnovnijih 

izazova istoričara - dominirajući nepotpuni dokaz. Najveće nepodudaranje 

između dve izjave je pitanje da li je Serđova napustila Italiju iz prezira 

prema fašizmu, nemogućnosti da nađe posao ili navodnog začuđujućeg neverstva. 

S obzirom na to da u rukopisima koje je ostavila za sobom Serđo 

nije izričito izrekla optužbe za izdaju, a nije moguće reći da li je bilo ili ne. 

Bilo je opšte poznato da je Ćano imao brojne ljubavne afere. Musolini je 

počeo da prima anonimna pisma u vezi Ćanove neopreznosti i indiskretnog 

ponašanja oko 1935. godine. I Ćano i njegova žena Eda su bili poznati po 

tome da su imali mnoge vanbračne afere koje uopšte nisu krili. Ćano je imao 

mnoge ljubavnice u italijanskim aristokratskim krugovima, a Eda je volela 

mlađe, atletski građene muškarce. Iako Ćano nije radio u Ministarstvu toliko 

dugo koliko je radila Serđova (ona je radila od 1932. do 1937. godine, a on 

od 1933. do 1936. godine), poznato je da ih je zajednički rad doveo u česte 

kontakte. Na primer, Serđova je tvrdila da je bila u Veneciji kada se Musolini 

sreo sa Hitlerom. Uređivanje saopštenja za štampu o ovom događaju izgleda 

da je bilo Ćanov prvi zadatak koji je trebalo da obavi za Musolinija, potvrđuju 

spisi Lize Serđo. 

Iako je nemoguće konstatovati da je imala ljubavnu aferu sa Ćanom i verovatno 

sa drugim muškarcima, ta mogućnost nije isključena. Takođe je uverljivo 

i svedočenje jednog obaveštajca iz „Ef Bi Aj“ (FBI) koji je izjavio da je ona 

napustila Italiju samo zbog toga što nije mogla da obezbedi posao. Posao za 

neudatu ženu koja izdžava samu sebe bila bi veoma ozbiljna briga u režimu 

koji isključuje žene na poslu. Počevši od 1928. godine, vlada je donosila sve 

jače i jače restrikcije po pitanju žena na radnom mestu, da bi kulminacija 

nastupila zakonskim dekretom 5. septembra 1938. godine koji je nalagao da 

sve državne službe osiguraju da po državnim kancelarijama ne bude više od 

deset posto radnika ženskog pola 110 . Ako nije napustila Italiju zbog svojih 

političkih shvatanja, kada je zapravo ona uopšte počela da razmatra odlazak 

za Ameriku? Priča o njenom prvom dolasku u Sjedinjene Američke Države 

110 De Grazia, How Fascism Ruled Women. 166, 193.


koja je zabeležena u američkoj štampi je ta da je ona došla na odmor da izuči 

metode američkog vođenja radija 111 . 

Ovo je možda tačno, a možda je samo maska da bi se prikrile njene prave 

namere, bilo zbog političkih razlika, nemogućnosti da nađe posao ili navodne 

izdaje. Same njene izjave iz tog vremena bacaju sumnju na to da je imala 

bilo kakvih nesuglasica sa režimom. Serđova je davala intervjue za štampu 

braneći fašističku praksu kao npr. davanje novčanih bonusa ženama koje 

bi rodile dete. Ove izjave su podupirale široku podršku koju je Musolinijev 

režim u početku uživao na međunarodnom nivou. Očigledno je zažalila zbog 

tih izjava kada su SAD postale sve bliže ulasku u Drugi svetski rat. Njene 

izjave su izazvale pisanje pisama upućenih „Ef Bi Aj“-u (FBI) od strane ljudi 

koji su sumnjali u njene namere u Americi. 

Uprkos tome, Serđo je veoma često branila svoju domovinu. U jednom od 

svojih prvih nastupa za NBC po dolasku u SAD, govorila je da joj je bilo čast 

da bude Musolinijev prevodilac: „Činjenica da ja, kao žena, treba da emitujem 

događaj za koji se ispostavilo da je glavno obeležje naše istorije nešto je što me 

ispunjava oduševljenjem.“ 112 Možda je bila antifašista kada je napustila Italiju, 

a možda postala antifašista boraveći neko vreme u Americi. Ono što se zna 

je to da je bilo neophodno da se odrekne Musolinija i fašizma da bi stvorila 

novi život u Sjedinjenim Američkim Državama. Rukom ispisana beleška u 

njenim spisima ukazuje na to da kad god bi do nje došlo, politička promena 

mišljenja bi joj bila autentična i iskrena. „Ljudska bića se ne rađaju sveznajuća. 

Ona su od rođenja obdarena sposobnošću da uče. Ona uče da hodaju, govore“, 

napisala je. „Takođe moramo da naučimo kako da budemo slobodni.“ 113 Nakon 

susreta s Dejvidom Samofom u njujorškoj kancelariji NBC-a po njenom dolasku 

u SAD jula 1937. godine, Serđova je potpisala ugovor sa NBC-em i bila 

angažovana da vodi emisije. Na desetine novina u zemlji je objavilo njen 

111 “A Guest of NBC Famous European Announcer to Broadcast Here” ; NBC, “Lisa Sergio to 

Announce Dell Concerts.” 

112 The Helen Traubel Program Copy of Milton Cross’s scripted interview of Lisa Sergio, Box 19, 

Folder 2, Lisa Sergio Papers, Georgetown University Library, Special Collections Division, 

Washington, D.C. Georgetown University Library, Special Collections Division, Washington, 

D.C. 18.July 1937. 

113 Lisa Sergio, List of colleges Sergio lectured at from 19661-1967. Box 10 Folder 5, Lisa Sergio 



georgetown.edu/

78 


dolazak u Sjedinjene Američke Države, pišući kako je na produženom godišnjem 

odmoru da bi posetila rođake i proučavala američki radio, kao i da 

će gostovati kao voditelj na NBC-ju 114 . Novine su spomenule da njena tetka 

Alisa Ficdžerald živi u Njujorku, a ujak Čarls Ficdžerald u Baltimoru 115 . U 

jednoj novini je opisana kao „vitka i atraktivna Amerikanka čije su emisije na 

engleskom jeziku od Rima pa sve preko Misisipija prouzrokovale međunarodnu 

buru u vezi sa ratom u Etiopiji.“ 116 Opisivali su je i kao „najinteresantniji glas na 

koji smo u poslednje vreme naišli“ 117 , „jednu od najboljih voditeljki u Sjedinjenim 

Američkim Državama“... 118 

Liza Serđo na američkom „NBC“-ju 

114 Kao npr.: “Behind the Mike,” Columbus Dispatch, 18 July 1937. Box 19 Folder 2, Sergio 

papers;“Lisa Sergio of Italy is Added to NBC Staff as Guest Announcer,” Greenville Piedmont, 

21 July 1937.Box 19 Folder 2, Sergio papers; “Radio,” Macon News, 19 July 1937. Box 19 

Folder 2, Sergio papers; “Voice of 2RO Here as Guest, Will Announce,” New York Herald 

Tribune, 18 July 1937. Box 19Folder 2, Lisa Sergio Papers, Georgetown University Library, 

Special Collections Division,Washington, D.C. Georgetown University Library, Special 

Collections Division, Washington, D.C., http://library.georgetown.edu/ 

115 “Round About in Social Whirl,” Baltimore American, 8 May 1938. Box 19 Folder 3, Lisa 

SergioPapers, Georgetown University Library, Special Collections Division, Washington, D.C. 



116 “Gleanings,” Brooklyn Citizen, 20 July 1937. Box 19 Folder 2, Lisa Sergio Papers, Georgetown 



117 “Newcomer!” Chicago American, 21 October 1937. Box 19 Folder 2, Lisa Sergio Papers, 



edu/ 

118 Igor Cassini, “Petit Point,” Washington Times, 11 March 1938. Box 19 Folder 3, Lisa Sergio 


Georgetown, University Library, Special Collections Division, Washington, D.C., http:// 

library.georgetown.edu/


Njeno italijansko poreklo je bilo od značaja za pisce specijalnih rubrika. Jedan 

od njih se oduševio sistemom italijanskog radija, komentarišući: „Italija 

možda ima Musolinija i crne košulje, ali obožavaoci italijanskog radija iz jednog 

razloga mogu da se podsmevaju Amerikancima - nikada ne moraju da slušaju 

reklame.“ 119 

Serđova je bila fascinantna za štampu i pozitivan publicitet joj je omogućio da 

se učvrsti na NBC-ju. Međutim, ljudi sa kojima se srela na NBC-ju i koji su postali 

važna mreža za podršku, bili su joj i preko potrebni da joj probiju put do 

karijere radio komentatora svetskih zbivanja i predavača, kao i da je odbrane 

od antikomunističkih napada koji su bili dominantni u posleratnoj eri. 

119 Lee Roy Manuel, “Turning the Dial,” Ft, Worth Press, 2 August 1937. Box 19 Folder 2, Lisa 

Sergio Papers, Georgetown University Library, Special Collections Division, Washington, D.C., 


georgetown.edu/

80 


UMESTO ZAKLJUČKA 

Ukratko, može se reći da je radio bio oruđe koje je od početka bilo preuzeto 

od strane države i korporacisjkih udruženja sa posebno ulaganim naporima 

da se primeni i u ratne svrhe. 

Tehničke karakteristike radija su posebno bile atraktivne za propagandu i 

kontrapropagandu. U svakoj fazi razvoja radija, država je pokušavala da ga 

kontroliše. Tim pokušajima su se najefikasnije suprotstavili radio amateri i 

druge buntovničke grupe koje su iskoristile prednost malih troškova emitovanja 

i osnovali svoje sopstvene stanice. Radio može da bude upotrebljen i u 

svrhe promovisanja mira – Liga naroda je, među ostalim, pokušala to. Radio 

se ne može smatrati „neutralnim“ oruđem koje bi bilo jednakim snagama 

upotrebljavano i za rat i za mir. 

Stalni napori koje su ulagali italijanska država i korporacijska udruženja 

kako bi kontrolisali radio takođe su oblikovali njegovu tehničku primenu. 

Kao sredstvo javnog informisanja radio je bio isuviše moćan da bi bez ikakve 

kontrole bio dostupan javnosti. I dan danas, vlade revnosno love piratske 

stanice, čak i one sa veoma malom čujnošću. Ovo ukazuje na to kako se jedna 

nova tehnologija može oblikovati i iskoristiti i u ratne svrhe. 

U prvih nekoliko decenija postojanja radija države su ili prigrabile za sebe 

monopolsku kontrolu radija ili kontrolu putem davanja dozvola radio stanicama 

i korisnicima kratkih talasa. Kontrola nad radio stanicama je postala 

toliko uobičajena stvar svakodnevnice da je retko kada dovođena u pitanje. 

Musolini nije imao za cilj da kontroliše akcije i mišljenja javnosti, barem ne 

javno. Buntovništvo nije ućutkano nasilno, kao što je to bilo karakteristično 

za nacističku Nemačku, već je jednostavno samo marginalizovano i bačeno 

u pozadinu, tako da nije bilo šanse da dopre do šire publike. Fašizam je imao 

za cilj da bude sastavni deo života italijanskog naroda i zaista je široko bio 

prihvaćen i podržavan od strane italijanskog naroda (barem na početku svoje 

zamisli i zakona). Musolinijev cilj je bio da ojača naciju kroz fašizam, dajući 

mu jedan snažan nacionalni identitet. 

Fašizam, iako karakterističan po radikalnim totalitarnim idejama, u stvarnosti 

je bio populistička partija, koja je osvojila vlast putem izbora, dobijajući 

podršku naroda iz cele Italije. Poput drugih totalitarnih režima, fašistička


partija se oslanjala na razne vidove propagande u cilju dobijanja narodne 

podrške i učvršćivanju slike snažne države, snažne vlade i lojalnog i zadovoljnog 

biračkog tela. 

Musolini i njegovi saradnici su koristili različita propagandna sredstva. Očito, 

mediji su imali najvažniju ulogu u fašističkoj propagandnoj mašineriji, 

radio i novine iznad svih. Film, književnost i muzika su takođe upotrebljavani 

u stvaranju željene slike Italije i njenog vođe. Takođe je prepoznat i 

značaj sporta u funkciji propagande, što je kao posledicu imalo, osim militarizacije 

društva, sveprisutnost simbola, slogana i fraza koje su konstantno 

upućivane masama. 

Kao što je slučaj u bilo kojoj diktaturi, javno mišljenje je bilo puka apstrakcija. 

Moć je bila u rukama jednog čoveka, garantujući mu totalnu supremaciju 

nad zakonima. Opozicija nije predstavljala realnu opasnost jer je militantni 

režim bio bez sumnje nemilosrdan u obračunavanju sa unutrašnjim neprijateljima, 

ne prezajući ni od upotrebe najekstremnijih vidova represije. 

Kako bi prikupila podršku masa, propaganda se infiltrirala u sve aspekte 

života, šireći jak i pozitivan imidž o mudrom i moćnom lideru i jakom, sposobnom 

i superiornom biračkom telu. Mit o drevnom Rimu je bio glavna 

ideja na koju se fašistička propaganda fokusirala, nazivajući fašizam otelotvorenjem 

veličanstvene i uzvišene prošlosti, opravdavajući pri tome imperijalističku 

ekspanziju. 

Očigledno da nije nimalo iznenađujuće da su takva aludiranja na stari Rim 

bila od velike važnosti za fašističku propagandu, s obzirom na to da su podrazumevala 

jednu ojačanu, gotovo nepobedivu Italiju. Cilj fašističke propagande 

je bio stvaranje slike snažne i ponosne nacije koja bezrezervno sledi 

svog vođu. Ideja o ratničkoj naciji koja je disciplinovana, hrabra i spremna za 

borbu do kraja, širila se stvaranjem režimskih idola, heroja fašizma, koji su 

predstavljani kao ljudi iz naroda, naroda koji je savršen. 

Velika pažnja je poklanjana prezentovanju Musolinija. Njegovo ime koje je 

obavezno ispisivano velikim slovima, njegov lik koji je bio sveprisutan na 

posterima, u udžbenicima. Izbegavano je njegovo prikazivanje u društvu 

predstavnika crkve, vrlo retko je prikazivan kako igra ili se zabavlja, uz posebnu 

pažnju da se izbegne svaka moguća predstava vođe kao normalnog

82 

ljudskog bića. Konstantno ponavljanje istih fraza i slogana, kao i nepriznavanje 

realnih činjenica, odlika su propagande totalitarnih režima. 

Posebna mesta za grupna slušanja radio prenosa, koja su postojala u fabrikama, 

školama i ostalim javnim mestima, bila su jedna vrsta inkubatora režimske 

propagande. Posebno ukrašena simbolima fašizma, ta mesta su običnog 

građanina približavala fašizmu i njegovom vođi, od milja zvanog Duče, 

čiji se glas, prenošen konstantno, uvlačio u svaki dom, rušeći sve barijere 

kućne intimnosti. Radio, kao jedini vid kućne zabave, tako je imao monopol 

u indoktriniranju masa. Pomoću njega, država i njen vođa su bili sveprisutni 

u svakom momentu.

84 

HRONOLOGIJA RAZVOJA 

RADIJA U FAŠISTIČKOJ ITALIJI 

27.08.1924. - osniva se URI (Udruženje radiofonija Italije) u Rimu 

16.03.1925. - počinju se emitovati „državne objave“ dva puta dnevno 

08.12.1925. - počinje emitovanje Radio Milana 

09.04.1926. - u Torinu se osniva radio SIPRA 

14.11.1926. - Radio Napulj i umrežena emitovanja između Milana, 

Torina i Napulja. 

15.01.1928. - URI postaje EIAR (državno udruženje radioemitera) 

21.01.1928. - osniva se komitet nadzora radiofonije 

07.01.1929. - emituju se prve emisije dnevno političkog karaktera, tri 

puta dnevno. 

19.01.1930. - u Rimu (Santa Palomba) se pušta u funkciju nacionalna 

emiterska stanica snage 50kw, najsnažnija u Evropi 

18.02.1930. - Direkcija EIAR se premešta iz Milana u Torino 

01.07.1930. - osniva se Kraljevski Radio Centar „Prato Smeraldo“ u 

Rimu i otpočinje sa emitovanjem emisija na kratkim talasima 

12.02.1931. - inauguracija Radio Vatikana uz asistenciju Markonija 

14.06.1931. - Radio Palermo 

20.12.1931. - Radio Torino emituje prve emisije za Severnu Ameriku 

23.03.1933. - stupa na snagu zakon „radio savesti“ sa ciljem 

propagiranja radio emisija u ruralne krajeve Italije 

27.12.1933. - emituje se program nazvan „režimske hronike“ 

informativno političkog sadržaja 

28.10.1934. - “Prato Smeraldo” dobija još dva repetitora kratkih talasa 

12.03.1935. - prva emitovanja na španskom portugalskom namenjena 

Južnoj Americi 

14.04.1935. - pokriva se Mediteranski basen emisijama 

na italijanskom jeziku

85 

26.09.1935. - Ministarstvo štampe i propagande dobija totalnu kontrolu 

nad radiofonijom 

1936. - počinju emisije za daleki istok na kineskom, arapskom, 

engleskom i hindu jeziku se kablovski umrežavaju sve 

radiostanice Italije 

1937. - emisije za italijansku dijasporu, kao i emisije na arapskom, 

turskom, nemačkom, francuskom, albanskom, hrvatskom, 

bugarskom, španskom i portugalskom 

22.05.1937. - osniva se „MINCULPOP“ Ministarstvo narodne kulture 

1938. - emitovanje na srpskom i danskom 

1938. - u Rimu počinje sa radom Centar radiodifuzije 

na kratkim talasima 

1939. - prva emitovanja za područje Okeanije na engleskom i 

italijanskom 

1940. - emitovanja na persijskom, holandskom, malteškom i 

bengalskom jeziku 

16.06.1940. - početak rata ima za posledicu objedinjavanje svih radio 

emisija na području Italije, zabranjuju se sve vrste muzike, 

zabrana slušanja stranih emisija 

1941. - emitovanja na finskom, švedskom i tajlandskom jeziku 

22.04.1941. - ukidanje autorskih prava 

1942. - prve emisije namenjene podizanju morala na frontu 

22.07.1943. - objava Musolinijevog hapšenja 

06.08.1943. - Radio Palermo prenosi američki program 

08.09.1943. - objava kapitulacije

86 

Literatura: 

Tadić, Darko: Propaganda, Spektrum, Beograd, 2005. 

Pakard, Vans: Skriveni ubeđivači, Službeni glasnik, Beograd, 2001. 

Bernejs, Edvard: Propaganda, Horas Livrajt, Njujork, 1928. 

Le Bon, Gustav: Psihologija gomile, Argument, Beograd, 2005. 

Gareth, J., O Donell, V.: Propaganda and Persuasion, Penguin Books, 1998, 

USA 

Slavujević, dr. Zoran: Biblijska koncepcija propagande, Radnička štampa i 

Institut društvenih nauka, Biblioteka Povodi, Beograd, 1993. 

Matteo Fochessati: L’immagine della radio in Italia tra le due guerre, 

Đenova, 1990., za potrebe ove teme preveo na srpski Igor Aldo Christian 

Cvetković 

Stock, Noel: The life of Ezra Pound, Routledge, 1970. 

Ezra Pound: Jefferson and/or Mussolini, Volitionist Economics, Stanley 

Nott Ltd., 1935., http://yamaguchy.netfirms.com/7897401/pound_ezra/ 

jeffmuss.html 

Mary Cawte: Making Radio Into A Tool For War, Unpublished paper, 1996. 

Stock, Noel: The Life of Ezra Pound (An expanded edition), North Point 

Press, 1982. 

Gerd Horten: Radio goes to War-The Cultural Politics of Propaganda during 

World War II, Berkeley and Los Angeles: University of California Press, 

2002. 

Jackelin J.Jarvis: The Birth of Italian Radio - Celebrating the 100 Years of 

Italian Radio, http://www.lifeinitaly.com 

Burton Hatlen: Pound and Fascism, Modern American Poetry, Oxford 

University Press, 2000 

Cannistraro, Philip V.: The Organization of Totalitarian Culture: Cultural 

Policy and the Mass Media in Fascist Italy, 1922-1945. New York 

University, 1971.

87 

Bassanese, Fiora A. Sibilla Aleramo: Writing a Personal Myth. In Mothers 

of Invention: Women, Italian Fascism, and Culture, ed. Robin Pickering- 

Iazzi.Minneapolis: University of Minnesota Press, 1995. 

Cramer, Judith A.: Radio: A Woman’s Place is on the Air iz dela Women in 

Mass Communication, ed. Pamela J. Creedon. Newbury Park: Sage, 1989. 

De Grazia, Victoria: How Fascism Ruled Women. Berkeley: University of 

California Press, 1992. 

Evans, Sara M.: Born for Liberty: A History of Women in America, New 

York: Simon and Schuster, 1997. 

Fang, Irving E.: Those Radio Commentators!, Iowa State University Press, 

1977. 

Moseley, Ray: Mussolini’s Shadow: The Double Life of Count Galeazzo 

Ciano. New Haven: Yale University Press, 1999. 

Sontag, Susan: Fascinating Fascism iz dela Under the Sign of Saturn. New 

York: Farrar, Straus, Giroux, 1972. 

Cannistraro, Philip V.: The Radio in Fascist Italy, Journal of European 

Studies 2, no. 2 (1972): 127-154. 

Isola, Gianni: Italian Radio: History and Historiography, Historical Journal 

of Film, Radio and Television 15, no. 3 (1995): 393-400. 

Chester, Giraud: Power of the Radio Commentator, American Mercury, 

September 1947, 334-339. 

F. Monteleone: La radio Italiana nel periodo fascista, edizione Marsilio, 

Milano 1976., za potrebe ove teme preveo na srpski Igor Aldo Christian 

Cvetković 

A. Monticone: Il fascismo al microfono, edizione Studium, Roma 1978., za 

potrebe ove teme preveo na srpski Igor Aldo Christian Cvetković 

A. Papa: Storia politica della radio, edizione Guida, Napoli 1980., za potrebe 

ove teme preveo na srpski Igor Aldo Christian Cvetković 

Izvori nabrojani u referencama iz baze Univerzitetske biblioteke 

Džordžtauna, S.A.D., http://library.georgetown.edu/ 

Materijali autora Lise Sergio na http://openlibrary.org/a/OL256636A

Reč autora 

Osnova ovog rada bio je seminarski rad “Radiofonija fašističke Italije” na 

postdiplomskim studijama komunikologije na Fakultetu političkih nauka 

u Beogradu. Uređivački kolegijum stručnog časopisa “Communication 

Management” – profesori fakulteta ocenili su ga kao pregledni naučni rad, 

uz napomenu “da se bavi tematikom koja kod nas nije u dovoljnoj meri 

naučno vrednovana niti promišljana. Korišćena literatura i izvori su strane 

(italijanske) provenijencije što daje posebnu vrednost posmatranom radu, 

koji je značajan i zbog iznetih činjenica i podataka koji su manje poznati 

našoj naučnoj javnosti. Teze iznete u radu su koherentne preovlađujućim 

naučnim stavovima i mišljenju o posmatranoj problematici u istorijskoj 

nauci.” 

Pored svega, ovi redovi plod su podrške prof. dr Branimira Stojkovića, kao i 

Igora Alda Christiana Cvetkovića, koji mi je nesebično pomagao u prevodima, 

kao i u obilasku italijanske provincije Veneto u potrazi za literaturom, 

septembra 2008. godine. 


U Beogradu, 02. januara 2011.

Autor 

Mr Tanja Tatomirović 

www.tanjatatomirovic.com 

Lektor 

Slobodan Cagić 

www.cagic.rs 

Korice 

Marko Nešić 

Prevodi sa italijanskog 

Igor Aldo Christian Cvetković 

Izdavač 

Društvo Srbije za odnose sa javnošću 

www.pr.org.rs

Musolinijev mikrofon - Radio propaganda fašističke Italije

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?