Freska_Istorija 1 SS

1. 

УЏБЕНИК 

Немања Вујчић 

Историја 

Уџбеник са одабраним историјским 

изворима за први разред гимназијe 

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући 

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу 

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.





ИСТОРИЈА 

Уџбеник са одабраним историјским изворима 

за први разред гимназије 





ИСТО РИ ЈА 

Уџбеник са одабраним историјским изворима за први разред гимназије 

Рецензенти 

проф. др Снежана Ферјанчић, ванредни професор на Филозофском факултету у Београду 

Снежана Шкрбић, професор историје у гимназији „Жарко Зрењанин”, Врбас 

Миланко Стефановић, професор историје у Првој крагујевачкој гимназији, Крагујевац 

Лектура у коректура: Тијана Цветковић 

Графичко обликовање: ABRAKA DABRA, Нови Сад 

Обликовање корица: Total Idea, Нови Сад 

Израда карата: Иван Матејић 

Фотографије: Getty Images, Shutterstock Images 

Из да вач ка ку ћа „Фре ска” д.о.о., Бе о град 

Маршала Бирјузова 3–5, Београд 

Тел.: 011/4056-164 

office@freska.rs, www.freska.rs 

За из да ва ча: Гордана Кнежевић Орлић 

Главни уредник: Александар Рајковић 

Руководилац пројекта: Горан Колашинац 

Штам па: 

Тираж: 

ISBN 

© Фреска, 2019. 




САДРЖАЈ 

Предговор. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4 

I УВОД . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 

1. Историја као наука . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6 

2. Историјски извори . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12 

3. Историјско истраживање . . . . . . . . . . . . . . . 17 

4. Употреба и злоупотреба историје . . . . . . . 22 

5. Праисторија човечанства . . . . . . . . . . . . . . . 27 

Одломци из историјских извора и историјске 

литературе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35 

II ДРЖАВЕ, ПОЛИТИКА И ПРАВО У 

АНТИЧКОМ СВЕТУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37 

1. Географски оквир античке историје . . . . . 38 

2. Државе и облици владавине на Старом 

истоку . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47 

3. Државне форме у старој Грчкој . . . . . . . . . . 54 

4. Атинска држава . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 62 

5. Рим под краљевима и у доба 

републике . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69 

6. Римско царство . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 80 


литературе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 92 

III РАТОВИ И ВОЈСКЕ У СТАРОМ ВЕКУ. . . . . . . 97 

1. Ратови, освајања и царства на Старом 

истоку . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 98 

2. Рат и мир у старој Грчкој . . . . . . . . . . . . . . . 109 

3. Успон Македоније и настанак 

хеленистичких држава . . . . . . . . . . . . . . . . . 122 

4. Римска војска и освајања у доба 

републике . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133 

5. Победе и порази Римског царства. . . . . . 144 


литературе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 

154 

IV ДРУШТВЕНИ И ПРИВРЕДНИ ОКВИР 

АНТИЧКЕ ИСТОРИЈЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159 

1. Друштва Старог истока . . . . . . . . . . . . . . . . . 160 

2. Друштво старе Грчке . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 166 

3. Друштвени односи у старом Риму . . . . . . 172 

4. Привредна основа античког света. . . . . . 178 

5. Миграције у далекој прошлости . . . . . . . . 184 


литературе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189 

V КУЛТУРА, РЕЛИГИЈА И СВАКОДНЕВНИ 

ЖИВОТ У СТАРОМ ВЕКУ . . . . . . . . . . . . . . . 195 

1. Језици и писменост у антици . . . . . . . . . . . 196 

2. Култура, уметност и књижевност на 

Старом истоку . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 202 

3. Културна и уметничка достигнућа грчке 

цивилизације. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 207 

4. Допринос старих Римљана светској 

култури и уметности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 215 

5. Филозофија и наука у антици . . . . . . . . . . . 221 

6. Политеистичке религије старог света . . 229 

7. Јудаизам и хришћанство . . . . . . . . . . . . . . . 236 

8. Свакодневни живот у антици . . . . . . . . . . . 243 


литературе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 250 

VI НАСЛЕЂЕ АНТИЧКОГ СВЕТА . . . . . . . . . . . . 255 

1. Наша земља у антици . . . . . . . . . . . . . . . . . . 256 

2. Наш дуг древним људима: 

античко наслеђе у савременом добу . . . 263 


литературе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 268 

Речник појмова . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 271 




Драги ученици, 

Уџбеник који је пред вама представља најстарију историју човечанства на нов начин, различит у 

односу на наставна средства која су користиле претходне генерације ученика гимназије. Уместо 

ранијег, поглавито хронолошког и догађајног начина излагања, нови приступ је модернији, тематски. 

Различите сфере живота у далекој прошлости издвојене су у посебне теме и лекције. Шест тематских 

целина од којих је уџбеник састављен тичу се историјске науке и сродних дисциплина, питања државе 

и права у антици, рата и мира, друштва и привреде, културе и религије, те присуства античког наслеђа 

у савременом свету. Представљена на тај начин, дуготрајна и сложена историја древног света би 

требало да постане лакша и разумљивија. Тешка и замршена питања су поједностављена, али не и 

обесмишљена, и заинтересовани ученици ће на страницама уџбеника наћи много тога што је у исто 

време важно и занимљиво. Изложена материја пропраћена је бројним илустрацијама, историјским 

картама, лентама времена, занимљивостима и изводима из историјских извора. 

Свака тематска целина завршава се радним делом, који садржи одабране одломке из историјских 

извора и савремене историографске литературе. Ови текстови би требало да допуне и прошире 

знање ученика о појединим догађајима, личностима или историјским појавама. 

Ауто р 

Велики број 

корисних карата 

Основни текст 

Занимљиви 

историјски подаци 

Додатни садржаји за 

проширивање знања 

Питања и задаци из лекције 

Објашњења непознатих речи 

Систематизација лекције 




УВОД 

I 

Од када о томе постоје писани трагови, људска бића су била заокупљена својом 

прошлошћу. Прошлост им је давала одговоре на питање ко су, одакле потичу, 

какав смисао има њихово постојање. Митске повести и приче легендарног 

карактера нудиле су објашњење како је друштво настало, како је град основан или 

династија утемељена, какво порекло и какав смисао има неки савремени проблем. 

Примитивна свест о прошлости се ширила и развијала кроз усмено предање, али, 

чим је таква вештина постала доступна, пренета је и у писану форму. Укратко, свест 

о прошлости је била и остала основни елемент у одређивању идентитета човека. 

Временом се развијају различити начини гледања и тумачења прошлости који 

постоје упоредо. Прошлост утиче и на понашање модерног човека, ништа мање 

него на људе који су живели у антици или средњем веку. Савремени људи ће радо и 

са страшћу расправљати о догађајима из прошлости који их интересују. Недостатак 

знања или јасне представе о предмету ретко када је препрека за такве расправе. 

Прошлост је важна, колико год то неки људи порицали. Разумевање садашњице 

не би било могуће без темељног познавања прошлости. Свест о прошлости утиче 

на поступке појединца, али и на одлуке које доносе читава друштва и државе. Чим 

је уочено да представа о прошлости има моћ да утиче на људске поступке, јавили су 

се и покушаји да се она злоупотреби. У савременом свету употреба и злоупотреба 

прошлости постоје напоредо једно с другим. 




I 

1 

ИСТОРИЈА КАО НАУКА 

Након завршетка ове лекције моћи ћеш да: 

• дефинишеш шта је то историјска наука, које задатке и циљеве има; 

• наведеш мотиве за проучавање прошлости; 

• разумеш најважније системе рачунања времена; 

• дефинишеш појам периодизације и одредиш њен значај; 

• објасниш везе и разлике између историје и археологије. 

ИСТОРИЈА – ДРУШТВЕНА НАУКА 

Историјска наука је друштвена наука 

која проучава прошлост људског рода 

кроз писане изворе. Она се понекад 

представља као веома стара наука, чак једна од 

најстаријих за које човечанство зна. Та тврдња је 

само делимично истинита. Старо је само људско 

интересовање за прошлост, њено записивање и 

описивање. Научно бављење историјом је знатно 

млађе и у пуном смислу се развија тек у последња 

два века. Као наука, историја настоји да 

реконструише прошлост путем проучавања писаних 

извора. Та околност неизбежно поставља 

извесна ограничења у погледу предмета и домета 

историјског истраживања. 

Историја не проучава она људска друштва и 

културе које нису иза себе оставиле писану реч. 

Најранија позната писменост јавља се на Блиском 

истоку, у старом Сумеру (јужни део данашњег 

Ирака) у другој половини IV миленијума 

п.н.е. Од тада па до данас можемо говорити 

о историјском периоду у прошлости човека. 

Период пре тога називамо праисторијом. 

Међутим, и много после IV миленијума п.н.е. 

већи део човечанства живео је у друштвима 

која нису познавала писменост. И таква 

друштва означавамо као праисторијска. 

Таблица са писмом из древног индијског града Харапе. 

Језик ових записа је потпуно непознат. 

Постоје и примери народа и култура 

које су у основи историјске, али историја 

ипак није у стању да их проучава. То су 

културе које су имале писмо, али ми данас 

(још) нисмо у стању да га читамо или је од 

њих остало премало писаних извора да би 

рекон струкција прошлости била могућа. 

Те културе називамо протоисторијским. 

Сумерска писана таблица из IV миленијума п.н.е. 

6 

Непознате речи 

периодизација – подела прошлости на мање, јасно одређене 

етапе, периоде 

праисторија – период прошлости човечанства пре писаних 

извора 

протоисторијске културе – у којима постоје писани 

извори, али су малобројни или неразумљиви 

цивилизација – високоразвијена култура, коју карактеришу 

достигнућа попут државне организације, уређеног 

друштва и писма 




ИСТОРИЈА ЗА ПРВИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ 

Примери таквих култура су најстарија цивилизација 

реке Инд (харапанска култура) и 

етрурска у данашњој Италији. Обе су за собом 

оставиле мноштво записа, али индијске 

не умемо да прочитамо. Етрурски натписи 

користе варијанту грчког писма и стога можемо 

да их читамо, али је њихово значење 

нејасно, пошто је језик којим су писани 

потпуно непознат. 

Историја разматра прошлост из различитих 

перспектива и по разним критеријумима. 

Један од критеријума је простор који проучавамо. 

Историја може бити светска, али и 

национална, регионална или локална. Истраживач 

може да се фокусира на одређен сегмент 

људског живота и деловања, и да само 

њега третира као предмет истраживања. На 

тај начин добијамо историју политике, рата, 

друштва, културе, уметности, религије и многе 

друге. Важно је нагласити да су ове и сличне 

поделе у крајњој линији релативне. Оне јесу 

важне, али ни једна нема апсолутни значај. 

ширем значењу је грчки писац Херодот, који је 

живео у V веку п.н.е. Он је истражио порекло, 

ток и исход ратова између Грка и Персијанаца 

и резултате тог истраживања објавио у делу под 

називом Историја. 

У модерним језицима, укључујући и 

наш, реч историја има три важнија значења. 

Најпре, она означава науку која се 

бави прошлошћу. Затим означава и предмет 

истра живања, тј. прошлост коју можемо реконструисати 

захваљујући писаним изворима. 

Најзад, она се користи да обележи дело у 

којем је та прошлост описана. У нашем језику 

постоје и речи повест и повесница, чије 

је основно значење прича, оно што се прича 

или приповеда, али се често користе и као 

синоними за реч историја, у свим основним 

значењима. 

ПОЧЕЦИ БЕЛЕЖЕЊА И 

ПРОУЧАВАЊА ПРОШЛОСТИ 

ПОРЕКЛО ПОЈМА ИСТОРИЈА 

Реч историја долази из старогрчког 

језика, где је имала првобитно значење 

испитивања, истраживања. Касније она 

прима и шире значење знања које се добија 

таквим истраживањем, односно писаног 

извештаја, текста у којем је то знање забележено. 

Први човек који је реч историја користио у 

Историчар Херодот из Халикарнаса 

Просто бележење и описивање догађаја 

из прошлости веома је стара појава, 

заправо, стара је колико и употреба писма. 

Готово сви писмени народи старог и 

средњег века оставили су записе о великим дешавањима. 

Најстарије натписе историјског карактера 

срећемо доста рано на Старом истоку, 

где су владари и други моћни људи величали 

своје државничке, војничке и градитељске подухвате. 

Тако је у XXIII веку п.н.е. акадски краљ 

Нарам-Син подигао два метра високу камену 

плочу са рељефом и текстом. У њему је себе 

приказао као непобедивог, божанског владара 

и испричао како је поразио и покорио своје непријатеље. 

Сличне споменике подизали су владари 

Египта, Асирије, Персије и других источних 

монархија. 

Поред таквих текстова, источни народи су 

састављали пописе владара и листе важнијих 

догађаја, организованих по хронолошком 

редоследу. Такве листе и белешке су се временом 

развиле у праве летописе. Летопис 

или анал је текст у коме се бележе важнији 

догађаји по хронолошком редоследу, годину 

за годином. Летописима су врло сличне 

хронике. Многи народи Старог истока, 



са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима. 

7

I 


попут Хетита, Асираца и Вавилонаца, писали 

су летописе и хронике. На Далеком истоку, у 

Кини, ови историјски родови се јављају доста 

касније али када су једном установљени, кинески 

летописи настављају да се пишу до пада 

последњег кинеског царства, 1912. године. Летописе 

и хронике су састављали и стари Грци, 

али они су отишли и корак даље и установили 

историју као посебан књижевни род. 

Донекле ближи данашњем схватању 

исто ријске науке био је Херодотов млађи савременик 

Тукидид. Он је написао Историју 

Пелопонеског рата, дело посвећено рату 

између водећих грчких држава у последњој 

трећини V века п.н.е. За разлику од Херодота, 

он је искључио богове и чудесно као 

узроке догађаја. Његова историја се бави 

искључиво стварним људима, њиховим поступцима, 

мотивима и страховима. И по тону 

и по садржају она је веома различита у односу 

на Херодотово дело. Оба историчара имала 

су снажан утицај на касније писце. Ипак, у 

антици је историја била и остала књижевни 

род. Зрело истраживање прошлости, које ће 

водити настанку историјске науке, јавља се 

тек у доба ренесансе. А тек почетком XIX 

века имамо потпуно оформљену научну методологију 

и прве научне историчаре. 

Препис Летописа пролећа и јесени, 

древних кинеских летописа 

Већ смо поменули Херодота као писца 

прве историје. Римски беседник и државник 

Цицерон назвао је Херодота „оцем историје”. 

Та похвала није неоснована. У Херодотовом 

делу догађаји нису просто набрајани и 

препричавани. Он је покушао да их објасни, 

да размишља о дешавањима и њиховим 

узро цима, да постави питање зашто и како 

се нешто десило, који су мотиви навели људе 

да поступе на одређени начин. Али, Херодот 

није отац историје као науке у данашњем 

смислу. У његовој повести се меша реално са 

фантастичним. Он је веровао у богове, судбину 

и чуда и дао им је одговарајуће место у свом 

делу. Исход свих догађаја у људској историји, 

па и ратова између Грка и Персијанаца које је 

описао, за Херодота у крајњој линији зависи 

од воље богова. Он није увек разликовао важно 

од занимљивог. Желео је да његова књига 

буде интересантан, забаван текст. Стога је 

испуњена занимљивим али нереалним, понекад 

и неважним причама и анегдотама. 

Тукидид, грчки историчар који је описао 

Пелопонески рат 


хроника – историјски спис сродан летопису, такође 

доноси важније догађаје по хронолошком реду; хронике 

су опширније и слободније од летописа, поред пуког 

набрајања садрже и описе, објашњења, тумачења итд. 

8 





РАЧУНАЊЕ ВРЕМЕНА У 

ПРОШЛОСТИ И ДАНАС 

Основни елементи историјског истраживања 

су простор и време. Да бисмо разумели 

догађаје и појаве из прошлости, 

морамо знати где и када су се одиграли, 

односно колико су трајали. У прошлости су 

постојали многи различити начини рачунања 

времена. У старом веку је готово сваки народ 

имао свој систем рачунања времена, а многи 

су имали и више од једног. Проблем са овим 

системима је у томе што ни почетак године не 

пада свугде у исто време а имена, па и број и 

трајање месеци у години се разликују. Важан 

појам за разумевање овог проблема је ера. Ера 

је систем рачунања времена бројањем година 

од неког важног догађаја из прошлости. 

На Старом истоку су коришћени многи 

системи рачунања времена. Најчешћи облик 

био је по годинама владавине краљева 

или царева, понекад по годинама владавине 

династије. На пример, асирска војска је 

разорила Вавилон у 16. години владавине 

цара Сенахериба (689. п.н.е.). 

Сенахериб у походу на Вавилон, асирски рељеф из 

VII века п.н.е. 

У старој Грчкој свака држава имала је властити 

систем рачунања времена, обично и 

властити календар. У Атини година је добијала 

име по носиоцу највишег државног 

звања, епонимном архонту. Тако се Маратонска 

битка (490. п.н.е.) одиграла у години 

архонта Фенипа. У Спарти су сличну улогу 

имали највиши чиновници – ефори. У античкој 

Македонији се време рачунало по 

годинама владавине краљева. Грци су познавали 

и систем рачунања времена по олимпијадама 

– четворогодишњим циклусима између 

одржавања Олимпијских игара. Олимпијаде 

су се бројале од првих (или првих 

забележених) Олимпијских игара, 776. п.н.е. 

Ипак, тај систем је уведен релативно касно 

и користио га је само мали број грчких 

писаца. У јавном и приватном животу није 

коришћен уопште. У касније хеленистичко 

доба јавља се и један број ера. 

У раном Риму време је рачунато по годинама 

владавине римских краљева. У 

доба републике и царства свака година је 

добијала име по пару највиших достојанственика 

– конзула (на пример 44. п.н.е. 

јесте година конзула Јулија Цезара и Марка 

Антонија). Неки учени Римљани покушали 

су да уведу систем рачунања година од 

осни вања Рима (лат. ab Urbe condita), али 

та ера никада није била широко прихваћена, 

делимично и зато што није постојала 

сагласност око тога када је тачно основан 

Рим: најчешће се узимала 753. п.н.е., али 

било је и других мишљења. 

У савременом свету најраширенији је систем 

рачунања времена који полази од наводног 

рођења Исуса Христа (хришћанска 

ера). Тај систем није био познат у старом веку, 

створен је у Италији у VI веку од стране монаха 

по имену Дионисије Мали. Он је покушао 

да израчуна тачно време Исусовог рођења, 

што му је само приближно пошло за руком. 

Два и по века касније, овај систем је усвојен 

на двору франачког краља Карла Великог. 

Али чак и вековима после њега, он је био слабо 

прихваћен у многим деловима Европе. У 

Византијском царству преовлађивао је начин 

бројања година од наводног постанка света 

(1. септембра 5508. године п.н.е., по тадашњем 

веровању). Упркос томе, образац који 

је осмислио Дионисије Мали временом је 

постао општи и користимо га и у овом уџбенику. 

Када напишемо да се нешто десило 525. 

године п.н.е. (пре нове ере) или 641. н.е. (нове 

ере), ми се крећемо у оквирима овог система. 

У исламском свету дуго је био раширен 

систем рачунања који године броји од Хиџре 

– преласка пророка Мухамеда из града Меке у 

град Медину (622. година н.е.). 




9

I 


ПЕРИОДИЗАЦИЈА 

Прошлост сазнајемо захваљујући историјским 

изворима, којима ћемо се бавити 

у следећој лекцији. Али пре него 

што то учинимо, морамо разјаснити један важан 

појам – периодизацију. У начелу, објективна 

стварност је јединствена и недељива. То важи и 

за прошлост људског рода. У њој постоје мање 

и веће промене али нема потпуних прекида или 

празнина. Међутим, из практичних разлога није 

могуће читаву прошлост човечанства проучавати 

као једну јединствену целину. Стога историју 

делимо на периоде. Периодизација јесте систем 

поделе прошлости на мање или више тачно одређене 

и одвојене периоде. 

Периодизација може бити глобална (за 

светску историју), регионална, национална 

или локална. У складу са простором или темом 

на коју се односи, периодизација има 

већи или мањи значај. Периодизација историје 

једне земље неће бити релевантна за 

неку другу земљу, чак иако су у питању блиски 

суседи. Датуми попут 1166. године (почетак 

династије Немањића) или 1371. године (крај 

династије) сматрају се изузетно важним прекретницама 

у историји средњовековне Србије. 

Али већ у историји суседних земаља, 

попут Хрватске, Мађарске или Бугарске, ови 

датуми немају посебан значај и не могу послужити 

као основа периодизације. 

Данас најраширенија периодизација светске 

историје је она која дели прошлост човечанства 

на пет основних етапа. То су праисторија, 

стари век (антика, античко доба), 

средњи век, нови век и савремено доба. Праисторија 

обухвата прошлост човечанства 

од постанка људских бића до појаве писма и 

првобитне цивилизације на Блиском истоку 

(око 3300. п.н.е.). Стари век захвата период 


хиџра – пресељење; прелазак пророка Мухамеда из Меке 

у Медину (16. јул 622. године н.е.), почетак муслиманске ере 

евроцентризам – схватање по којем је Европа центар 

светске цивилизације и историје 

епоха – дужи или краћи временски период, јасно 

дефинисаних карактеристика 

од уздизања најстаријих цивилизација до 

пада Западног римског царства (3300. п.н.е. 

–476. н.е.). Средњи век се обично узима да 

траје од пада Западног римског царства до 

европског открића америчког континента 

(476–1492. н.е.). Нови век траје од открића 

Америке до избијања Првог светског рата 

(1492–1914), када почиње савремено доба. 

Оно није окончано и траје и данас. 

Храм цивилизације Маја у данашњем Мексику 

Подела на стари и средњи век нарочито је непримерена 

за културе које су постојале изван 

простора Европе, Азије и Африке. У случају америчких 

цивилизација пре доласка Европљана 

ови изрази су сасвим неупотребљиви. 

Описана периодизација није идеална и 

садржи један број нелогичности и недостатака. 

Она води порекло од неких идеја 

из времена европске ренесансе (подела на 

стари, средњи и нови период). Пун облик 

је добила у делима немачког историчара 

из XVII века Кристофера Келера. У својој 

основи, ова периодизација је евроцентрична. 

Она почива на претпоставци да догађаји 

из европске историје могу послужити 

као основа поделе историје читавог света. 

Неки од употребљених датума су само приближни, 

други су симболични, њихов стварни 

значај је под знаком питања. Не може се 

тврдити да су пад Западног римског царства 

или откриће Америке били пресудни 

догађаји који су створили нову епоху. Они 

су узети као симболична замена за веће промене 

и дуготрајније процесе који су увелико 

деловали. 

10 





ИСТОРИЈА И ДРУГЕ НАУКЕ 

Поред историје, постоје и друге науке 

заинтересоване за проучавање прошлости. 

Од дисциплина сродних 

историји археологија има нарочито велики 

значај. Археологија је друштвена наука која 

проучава прошлост људског рода кроз материјалне 

остатке. Историчар ће бити примарно 

заинтересован за писане споменике неке културе. 

Археолог ће проучавати предмете које 

су припадници те културе направили, њихове 

грађевине, алатке и гробове. Сарадња археолога 

и историчара је неопходан услов за 

успешно истраживање прошлости. Многе 

културе и епохе из људске старине археолози 

и историчари проучавају упоредо. Достигнућа 

ових наука нису оштро одвојена једна од других. 

Напротив, она се међусобно допуњују и 

надограђују. 

Прошлост интересује и науку о језику и 

говору. Ниједан од језика старог века данас 

не постоји као жив, говорни језик. Многи су 

у току времена били потпуно заборављени. 

Да би проучавање култура старих Сумера, 

Египћана или Асираца било могуће, било је 

неопходно да њихов језик и писмо поново 

постану разумљиви. 

У свом раду историчари се често ослањају 

на резултате многих других наука, природних 

и друштвених. Науке попут социологије, 

психологије и антропологије изучавају 

питања која су од великог значаја и за разумевање 

прошлости људског рода. Стога савремени 

историчар мора бити добро образована 

особа, која поседује широко знање из 

разних области. 

Теренско археолошко истраживање у Палестини. 

Археолози пажљиво ископавају тло, слој по слој, 

прецизно бележећи све што нађу. 

НАУЧИЛИ СМО 

– Историја је друштвена наука која проучава прошлост човечанства на основу писаних извора. 

– За историјско истраживање јако је важно одредити простор и време појаве или догађаја који се истражују. 

– У прошлости је постојао велики број различитих система рачунања времена. 

– Периодизација је систем поделе прошлости на краће, одвојене сегменте – периоде. Најшире прихваћена 

периодизација светске историје је на праисторију, стари, средњи и нови век, и савремено доба. 

– Археологија је друштвена наука која проучава прошлост људског рода на основу материјалних остатака. 

– Ниједан од језика старог века данас не постоји као жив, говорни језик. Многи су у току времена били потпуно 

заборављени. 

Провери и утврди своје знање: 

1. Да ли су први писмени народи били заинтересовани за бележење прошлости? Образложи зашто. 

2. Објасни зашто је Херодот „отац историје”, али не и отац данашње историјске науке? 

3. Наведи античког историчара који се највише приближио данашњем схватању историје као науке. 

4. Објасни шта је то периодизација. Дефиниши њену сврху. 

5. Одреди у чему је разлика, а у чему сродност између историје и археологије. 

11 




I 

2 

ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ 


• објасниш зашто прошлост сазнајемо само делимично, кроз остатке; 

• класификујеш основне врсте историјских извора; 

• одредиш разлику између материјалних и нематеријалних извора; 

• разумеш значај материјала за писањe у историјском истраживању; 

• препознаш неке примере историјских извора. 

ИСТРАЖИВАЊЕ ПРОШЛОСТИ 

Људска бића живе само и искључиво у 

садашњици. Као целовита, објективна 

стварност, прошлост је неповратно 

изгубљена. Не постоји начин да је сагледамо у 

њеној некадашњој сложености и пуноћи. За разлику 

од неких других научника, историчар није 

у прилици да по жељи умножи и прошири предмет 

свог проучавања. Он не може да просто узме 

још узорака или да у лабораторији створи услове 

који га занимају. Прошлост можемо упознати 

само посредно, кроз остатке који су преживели 

до данас. Како време пролази, њих је све мање. 

Разлози за то су бројни. Међу њима су намерно 

уништавање и небрига, али најчешће је у питању 

прост проток времена. 

Сви остаци прошлости су историјски извори. 

То могу бити текстови, предмети практичне 

намене, уметничка дела или грађевине. Неки 

остаци прошлости чак нису ни материјални 

предмети, већ обичаји или институције. Ако се 

правилно испитају, и они могу да нам открију 

много тога о прошлости. У претходној лекцији 

смо већ истакли да историја проучава прошлост 

претежно на основу писаних извора. 

За истраживање последњих неколико векова 

светске историје постоји велика маса 

сачуваних историјских извора. Пораст становништва, 

напредак привреде, науке и благостања 

у последња два-три века довели су 

до велике продукције свих могућих врста 

извора. Зато је историју XIX, XX и XXI века 

могуће проучавати до врло ситних детаља. 

Остаци прошлости уступају место захтевима 

садашњости: рушевине историјског села 

Тинехам у јужној Енглеској 

Село је препуно историјских грађевина, укључујући 

и цркву из XIII века. Већина данас лежи 

у рушевинама, јер нема никога да се стара о 

њима. Становништво је присилно исељено током 

Другог светског рата, како би сеоски атар 

био искоришћен за обуку војника, у току припрема 

за савезничко искрцавање у Француској. 

Неки oд медија за похрањивање гласа и слике 

jecу магнетофонска трака, видео-касета, аудиокасета, 

компакт-диск, флеш меморија. Сваки од 

ових формата био је последња реч технике у 

своје време. Неки су увелико нестали из шире 

употребе или управо нестају. Брза смена технологија 

већ сада представља известан проблем 

за истраживаче савремене историје. 

12 





Појавиле су се и многе нове врсте извора. 

У другој половини XIX века постало је могуће 

забележити и људски глас, затим и покретну 

слику. У XX веку настао је велики број све 

моћнијих технологија које снимају и слику и 

звук. Данас живимо у дигиталном добу, где 

се готово свака људска активност бележи на 

неком дигиталном медију. 

У принципу, што дубље силазимо у прошлост, 

број извора опада. Ипак, то није апсолутно 

правило и не треба га схватити буквално. 

Посебне околности историје једне земље, 

као и пуки случај, играју улогу у очувању остатака 

прошлости. За историју Грчке у V веку 

н.е. има много мање сачуваних извора него 

за историју Грчке у V веку п.н.е., иако је прва 

епоха око хиљаду година млађа. О историји, 

друштву и култури северног Балкана у II веку 

н.е. знамо више него о истом простору у VIII 

веку н.е. Сличних примера има широм света. 

Херодота и Тукидида, која смо помињали. Она 

су написана са намером да оставе траг о прошлости. 

Текстови попут приватних писама, завештања, 

докумената практичне, свакодневне 

намене, представљају документарне изворе. 

Они нису створени да би каснијим генерацијама 

испричали нешто о прошлости, већ имају 

посебну и непосредну намену. 

ВРСТЕ ИСТОРИЈСКИХ ИЗВОРА 

Шта све може бити историјски извор? 

Остаци прошлости су тако многоструки 

и разноврсни да смо принуђени да 

их класификујемо у различите категорије. Једна 

од основних подела историјских извора је на писане, 

материјалне и нематеријалне. 

Писани историјски извори су сви текстови 

сачувани из прошлости. Сваки запис, свака 

белешка, свако књижевно дело или натпис 

може бити и јесте историјски извор. Мада сви 

историјски извори нису подједнако важни, 

историчари у начелу не одбацују ниједан 

извор јер сви имају неку вредност. Чак и потпуно 

измишљен, фиктиван текст може пажљивом 

читаоцу рећи много тога о времену и средини 

свог настанка, о намерама, жељама и уверењима 

аутора. И писане изворе можемо поделити 

на много начина, према сврси, намени, форми, 

садржају итд. Једна од најчешћих подела је на 

наративне и документарне изворе. Наративни 

извори су текстови настали с намером да 

буду сведочанство о прошлости. Стела краља 

Нарам-Сина и староисточни летописи поменути 

у претходној лекцији спадају у наративне 

изворе. Исто важи и за дела грчких историчара 

Средњовековни (византијски) рукопис са делима 

Херодота и других античких писаца 

Материјални историјски извори допуњују 

податке које добијамо из писаних 

извора. За неке културе из даље прошлости 

они су и једини извори, али таквим културама 

се баве искључиво археолози. Сви материјални 

објекти преживели из прошлости спадају 

у ову групу, било да је реч о употребним предметима, 

уметничким делима или грађевинама. 

Проучавањем неке грађевине, на пример, 

истраживач открива много о технолошком 

степену и вештини људи који су је градили. 

И људски и животињски остаци служе као 

извор сазнања о прошлости. Подела на писане 

и материјалне изворе није оштра, јер сваки 

Прстен српске краљице Теодоре, прве супруге краља 

Стефана Дечанског, из раног XIV века. Овај прстен је 

материјални остатак прошлости, али садржи и натпис. 

13 




I 


писани извор попут књиге или натписа у камену 

представља и материјални остатак прошлости. 

Нематеријални су сви извори сазнања о 

прошлости који не постоје ни као запис ни 

као материјални објекат. У ову групу извора 

спада усмено предање. То су приче, митови, 

легенде, поезија и друга усмена књижевност 

која се преносила говором и слушањем, с 

једног човека на другог и с једне генерације 

на другу. Обичаји једног народа, који можда 

потичу из давне прошлости, такође су нематеријални 

извори. Установе попут школе, 

породице или цркве садрже у себи многе 

остатке прошлости и представљају значајан 

извор информација за историчаре који су 

у стању да их „читају”. Географски називи 

својом формом и распоредом представљају 

траг прошлости. Границе између држава такође. 

Ако погледаш карту савремене Србије, 

уочићеш мноштво топонима који не значе 

ништа у модерном српском језику. Они потичу 

из других језика, неки из врло давне 

прошлости. Сам говорни језик са траговима 

страних утицаја и историјске еволуције представља 

сведочанство о прошлости. 

Коришћење нематеријалних извора носи 

са собом извесне опасности. Пошто ови 

извори нису забележени и материјално фиксирани, 

они имају тенденцију да се мењају. 

Ове промене се одвијају постепено и често 

неприметно, наводећи истраживача који их 

није свестан на погрешан закључак. Проблем 

је нарочито велики када је у питању усмено 

предање. Како је људско памћење врло 

ограничено а машта, напротив, безгранична, 

усме но предање се драстично мења током 

времена и често се не може сматрати поузданим 

одразом прошлости. 

МАТЕРИЈАЛИ ЗА ПИСАЊЕ 

У СТАРОМ ВЕКУ 

У 

прошлости су људи користили најразличитије 

материјале и средства за 

писање. Данас у ту сврху користимо 

хартију или екран компјутера, али у даљој 

прошлости су постојала другачија решења. 

14 

У древној Месопотамији, домовини старих 

Сумера, Вавилонаца и Асираца, најраширенији 

материјал за писање биле су глинене 

плочице. У пространим речним долинама 

Еуфрата и Тигра глине има у изобиљу. Грудве 

глине су се месиле и гњечиле у танке траке 

и секле на парчиће погодне за унос текста. 

Комадић дрвета био је довољан да се текст 

унесе у меку глину. Парчићи глине би се после 

пекли у пећима или сушили на сунцу. У 

том процесу би очврснули и претворили се 

у плочице. У Месопотамији су за писање коришћени 

и кожа, тканина, листови палме и 

кора дрвета. Међутим, ти материјали нису отпорни 

на зуб времена и лако и брзо пропадају. 

За разлику од њих, десетине хиљада глинених 

плочица опстају и дан-данас. 

Исписана асирска глинена таблица 

Основни материјал за писање у старом 

Египту био је папирус. Он се добијао прерадом 

мочварне биљке папирус и имао је 

карактеристике сличне данашњем папиру. 

Добијање папируса била је сложена вештина 

којом су се бавиле нарочите занатлије. Захваљујући 

сувој пустињској клими, у Египту 

је сачуван и откривен велики број папирусних 

текстова. Из Египта се папирус ширио 

по древном свету. Био је то најважнији материјал 

за писање код старих Грка и Римљана. 

Ипак, из Грчке и Италије није преживео велики 

број папируса, јер клима није била погодна 

за њихово очување. 





Млада биљка папирус на обали реке 

У антици је као материјал за писање употребљавана 

и кожа. Прерађена и очишћена 

животињска (најчешће говеђа) кожа назива 

се пергаментом. Израз потиче од имена малоазијског 

града Пергама. Неки римски писци 

су делили (погрешно) уверење да је тај 

материјал за писање откривен у Пергаму у 

II веку п.н.е. Употреба пергамента заправо је 

много старија и можемо да је пратимо све до 

III миленијума п.н.е. Пергамент је као материјал 

имао боље карактеристике од папируса, 

али је био и много скупљи и стога ређи. 

Папир је откривен у старој Кини, вероватно 

тек у II веку н.е. Прошло је много векова 

пре него што се овај материјал раширио изван 

Далеког истока. Папир је тек у XI веку 

стигао у Европу, а у општу употребу је ушао 

тек од XIII века. 

Папирус, пергамент и папир нису у почетку 

повезивани у књиге, већ су употребљавани 

као појединачни листови. Низови листова 

повезани унутар дрвених или кожних корица 

– сличним данашњим књигама – улазе у 

ширу употребу тек од IV века н.е. 

Готово сви народи старог века су писали 

и урезивали текст и на тврдим материјалима, 

попут камена, метала или керамике. 

Лист папируса спреман за писање 

Захваљујући отпорности ових материјала, 

велики број натписа преживео је до данас. 

Музеји света похрањују на хиљаде натписа 

у камену који су урезани на Старом истоку. 

Број старих грчких и латинских натписа још 

је већи и броји се у стотинама хиљада. Многи 

натписи и даље чекају да их открије рука археолога. 

Нови старогрчки или римски натписи 

у камену се откривају сваке године. 


папир или хартија – материјал за писање састављен од 

влакана целулозе, биљног или, у новије време, синтетичког 

порекла 

Кинески рукопис на папиру, један од најстаријих 

сачуваних, из III века н.е. 

15 




I 


ПРИМЕР ИСТОРИЈСКОГ ИЗВОРА – БЕХИСТУНСКИ НАТПИС 

На западу данашњег Ирана, близу древног караванског пута који је водио из Вавилоније у Персију, 

налази се планина Бехистун. Око 518. године п.н.е. персијски краљ Дарије I дао је да се 

уклеше натпис који говори о његовом доласку на престо и његовим победама. На почетку текста, 

он каже: „Ја сам Дарије, велики краљ, краљ краљева, краљ Персије, краљ свих земаља...” 

У наставку он више пута понавља да му персијски престо припада по праву, да је он припадник 

владајуће куће и да власт држи уз наклоност бога Ахурамазде. Даље приповеда како је 

законитог краља сменио узурпатор по имену Гаумата, који је само личио на краља, и потом 

тирански владао Персијом. „Нико се није усудио да иступи против Гаумате Мага, све док се ја 

нисам појавио. Тада сам се молио Ахурамазди. Ахурамазда ми је послао помоћ.” Уз помоћ групе 

истомишљеника, Дарије је изненадио Гаумату и убио га. Уследили су немири, побуне и грађански 

рат, али Дарије је из свих сукоба изашао као победник. „Пошто сам постао краљ, водио сам 

деветнаест битака у једној години. Милошћу Ахурамазде срушио сам девет краљева и претворио 

их у робове”, хвалио се Дарије. 

Натпис даје истину, али само делимичну, која је уз то понегде и искривљена. На срећу, постоје и 

други извори који нам помажу да донекле одредимо шта је истина. Дарије је заправо припадао 

бочној грани владајуће породице; његов отац и деда нису били краљеви. Он јесте постао краљ 

путем атентата и јесте победио у грађанском рату, упоредо сламајући устанке побуњених народа. 

Али кога је заправо убио и да ли је његов претходник био тиранин, као што се у натпису тврди? То 

немамо начина да сазнамо. Прича о двојнику који је убио законитог краља и узурпирао престо 

изазвала је сумњичавост многих историчара. Она не звучи апсолутно немогуће (у историји има и 

чуднијих прича), али је доста необична и стога мало вероватна. Много вероватније звучи да је Дарије 

убио правог краља и измислио причу о 

двојнику узурпатору да би прикрио злочин. 

На списку потчињених народа наведени су 

и неки који нису покорени или су покорени 

само делимично. 


атентат – убиство или покушај убиства неке истакнуте 

јавне личности 


– Историја може да проучава прошлост само кроз историјске изворе. Сви остаци прошлости су историјски 

извори. 

– Основна подела историјских извора је на писане, материјалне и нематеријалне. 

– Нематеријални извори су сви извори сазнања о прошлости који не постоје као материјални објекти. 

– Извори попут усменог предања су значајни али непоуздани, пошто немају сталан облик и мењају се током 

времена. 

– У прошлости су коришћени различити материјали и средства за писање. Многи од њих данас нису у широкој 

употреби. 


1. Наведи шта све може бити историјски извор. 

2. Размисли и закључи да ли постоје остаци прошлости који нису историјски извори. 

3. Објасни зашто извора за даљу прошлост има знатно мање него за савремену историју. 

4. Образложи зашто усмено предање није најпоузданија врста историјских извора. 

5. Наброј античке материјале за писање који данас нису у употреби. Објасни због чега нису 

у употреби. 

16 




I 

3 

ИСТОРИЈСКО ИСТРАЖИВАЊЕ 


• разумеш основне проблеме откривања и коришћења историјских извора; 

• одредиш најважнија места и институције на којима истраживач може доћи до извора; 

• наведеш и дефинишеш најважније помоћне историјске науке; 

• разликујеш аутентичност од веродостојности једног историјског извора; 

• објасниш зашто појединачне чињенице нису крајњи циљ историјског истраживања. 

ПРИКУПЉАЊЕ ИЗВОРА 

Прва фаза сваког историјског истраживања 

јесте прикупљање извора. Упркос 

ономе што смо у претходној лекцији 

рекли о пропадању остатака прошлости, науци 

је данас позната огромна маса историјских 

извора. Њихов број је временски и географски 

врло неједнако распоређен. Одређене епохе и 

одређене земље оставиле су за собом огромну 

количину извора. Из других је остало много 

мање, у неким случајевима ништа или готово 

ништа. Епохе иза којих је остало мало извора 

(пропали, уништени, изгубљени на друге начине) 

могу историчара да наведу на неисправан 

закључак. На пример, да су биле сиромашне 

садржајима, да су мало тога оставиле за собом 

јер су мало тога занимљивог и важног имале. 

Такво закључивање је често, али и погрешно. У 

начелу, историчар би требало да разматра оно 

што му извори дају, а не да доноси закључке на 

основу празнина у њима. 

ГДЕ ТРАЖИТИ 

ИСТОРИЈСКЕ ИЗВОРЕ 

Како историчари долазе до историјских 

извора? Где се они налазе и чувају? 

Одговор на то питање није једноставан. 

Он је условљен природом извора, као и простором 

и епохом из које потичу. 

Природа неких извора је таква да се и 

даље налазе тамо где су откривени. Сем у 

нарочитим случајевима, нико неће померати 

праисторијско насеље, антички храм 

или велики натпис уклесан у живој стени. 

Историјска здања у модерним градовима, 

са свим пратећим украсима и натписима, 

такође су историјски извор. Већина историчара 

и археолога који испитују такве изворе 

неће радити на основу личног искуства, већ 

ће се ослањати на извештаје, фотографије и 

преписе које су направили истраживачи на 

терену. 

Модерни архиви похрањују огромну количину 

грађе. У случајевима већих архива говоримо о 

стотинама хиљада или милионима докумената. 

Лоше организован, несређен архив може 

бити велики проблем за историчаре који у 

њему истражују. 

Већина извора се чува у специјализованим 

установама. То поготову важи за писане 

изворе. Свака мало сложенија модерна организација, 

било да је јавна установа или приватна 

корпорација, има властито одељење у 

којем чува важна текућа документа. Такво 

место се назива регистратуром. После извесног 

времена текућа документација застарева 

и више нема практичну вредност. Она се 

тада или уништава или се пребацује у архив. 

17 




I 


Архиви су установе чији је задатак сређивање 

и чување писане грађе. Они могу бити 

државни, регионални или локални. Велики 

део извора који занимају историчаре налази 

се у архивима. То посебно важи за новију 

историју. Како идемо у даљу прошлост број 

архива и њихове грађе се смањује. Ипак, у 

неким земљама постоје архиви који воде порекло 

још из средњег века. Архиви античког 

света су углавном изгубљени, али су неке 

њихове делове ипак открили и за науку спасли 

археолози. 

Стара штампана издања и стари рукописи 

траже посебне услове да би опстали. Зато 

се такви текстови често чувају у библиотекама. 

Народна библиотека Србије у Београду, 

поред тога што поседује огроман фонд 

новијих књига, садржи и неколико стотина 

старих (средњовековних и нововековних) 

рукописа и штампаних књига, на више језика. 

Друге библиотеке у земљи и широм света 

поседују сличне, у неким случајевима много 

веће колекције. 

предмета из свих епоха, од праисторије до 

модерног доба. Међу музејским збиркама су 

и антички натписи, стари рукописи и збирка 

новца, медаља и печата. 

Велики број историјских извора се налази 

у власништву приватних лица и удружења. 

Такве колекције нису увек отворене 

за историчаре и археологе. Понекад велики 

колекционари поклањају или завештавају 

своје колекције јавним установама, или их 

претварају у музеје доступне јавности и истраживачима. 

Практична страна истраживачког рада 

налаже да се извори често објављују. Није 

сваки истраживач у могућности да лично 

види натпис на зиду неког античког храма 

или да посети библиотеку у којој се чува 

неки стари рукопис. Многи извори се чувају 

тако пажљиво да ни врхунским стручњацима 

није допуштен директан приступ. Решење 

за тај проблем је објављивање извора, 

у књигама и научним часописима. На тај 

начин неприступачни а важни текстови и 

други извори стоје на располагању истраживачима 

широм света. У последњих пар 

деценија велики број историјских извора 

је објављен на интернету. Специјализоване 

интернет странице доносе слике и копије 

старих и нових текстова, а често и преводе и 

коментаре, чиме историјски извори постају 

доступни и најширој јавности. 

Народна библиотека Србије 

Најзад, извори се чувају и у музејима. Музеј 

је установа која чува, одржава и презентује 

јавности предмете од историјског, научног, 

културног или уметничког значаја. За 

историјско истраживање битни су они музеји 

који чувају предмете из ближе или даље 

прошлости. Народни музеј Србије у Београду 

чува велики број уметничких дела, али и 

Народни музеј Србије 

18 





ПОМОЋНЕ ИСТОРИЈСКЕ НАУКЕ 

Следећа фаза историјског истраживања 

почиње када смо скупили све релевантне 

изворе. Та фаза се назива критиком 

извора. Критика извора може бити спољaшња 

и унутрашња, о чему ће бити речи у наставку 

лекције. За почетак потребно је да поуздано 

одредимо основне информације о изворима. 

Када су настали и где, ко их је створио? Да ли је 

уопште реч о правим историјским изворима или 

су кривотворени? Да би решила ове и сличне 

проблеме у раду на конкретним врстама извора, 

историјска наука позива у помоћ групу нарочитих 

дисциплина. Те дисциплине обично називамо 

помоћним историјским наукама. Оне 

нам омогућавају да одредимо карактер изво ра, 

време и место њиховог настанка, понекад врло 

прецизно. Захваљујући њима, писане изворе 

можемо да прочитамо и ставимо у контекст. 

Утврђивање свих наведених појединости спада 

у спољну критику историјских извора. 

Укратко ћемо поменути најважније помоћне 

историјске науке. У прошлој лекцији си 

научио/научила нешто о рачунању времена, 

различитим системима рачунања времена и 

календарима. Хронологија је дисциплина 

која проучава различите системе рачунања 

времена у прошлости. Она проналази начине 

превођења година и датума написаних у тим 

системима у систем који ми данас користимо. 

Палеографија је помоћна историјска наука 

која проучава стара писма и њихов развој. 

Циљ је правилно читање али и датирање старих 

текстова. Папирологија је дисциплина 

која проучава античке текстове записане на 

меким материјалима, пре свега на папирусу. 

Епиграфика је слична папирологији, али она 

проучава натписе на тврдом материјалу попут 

камена. Дипломатика изучава средњовековне 

и нововековне повеље и сродна правна 

акта. Нумизматика је дисциплина која проучава 

стари новац, натписе и представе на новцу. 

Сигилографија је посвећена испитивању 


контекст – шири текст, окружење, оно са чим посматрана 

појава чини целину 

Средњовековни европски новчићи. 

Која помоћна историјска наука њих проучава? 

печата и печатима сличних обележја. Хералдика 

проучава старе грбове, њихов развој и 

симболику. 

Ипак, у зависности од епохе и предмета 

проучавања, неке ће бити од користи а 

друге неће. Дипломатика је од суштинског 

значаја за проучавање средњовековне историје, 

док у историји старог века нема примену. 

Папирологија се не користи у историји 

новог века. Нумизматика има велики 

значај за историју старог и средњег века. 

Константинов дар 

У питању је документ из VIII века, кривотворен 

по жељи папе. У њему стоји да је цар Константин 

Велики, захвалан за чудесно излечење, поклонио 

римској цркви власт над читавим Римским 

царством. Фалсификат је доказан тек у XV веку. 

На слици је фреска из XIII века, Константин даје 

овоземаљску власт папи Силвестру I. 

19 




I 


За историју новог века известан значај нумизматике 

постоји, али је ограничен. 

Помоћне историјске науке нам такође 

помажу да утврдимо аутентичност историјских 

извора. Аутентичан је онај историјски 

извор који заиста јесте оно што тврди 

да јесте. Супротност аутентичном документу 

или предмету је фалсификат, тј. лажни, кривотворени 

остатак прошлости. О разлозима 

за фалси фиковање остатака прошлости говорићемо 

у наредној лекцији. Али иако смо утврдили 

да је неки извор аутентичан, то и даље 

не значи да је веродостојан. У том погледу су 

помоћне историјске науке од мале помоћи. 

Најтежа и најважнија етапа рада на изворима 

долази тек после спољашње критике. 

ВЕРОДОСТОЈНОСТ ИЗВОРА 

Када смо једном утврдили када и где је 

извор настао и када смо сигурни да је аутентичан 

а не кривотворен, можемо да 

пређемо на унутрашњу критику извора. Њен 

циљ је да одреди веродостојност историјског 

извора. 

Најпростији случај представља извор који 

је потпуно лажан, чији је садржај у целини 

измишљен или искривљен. Такви извори, често 

створени из разлога политичке и ратне 

пропаганде, наравно постоје али се откривају 

релативно лако. Просто поређење са знањем 

које добијамо из масе других извора обично 

је довољно да се утврди њихов карактер. 

Ипак, и одговор на питање зашто је један 

извор лажан може нам пружити помоћ у 

одгонетању прошлости. Особа или група која 

је осмислила дезинформације имала је мотив, 

разлог зашто то ради. Откривање тих разлога 

води нас право у историјски контекст 

у којем је извор настао. Историчар не може 

тек тако да одбаци један извор као лажан или 

потпуно непоуздан. Он/она мора да објасни 

зашто такав извор не треба користити. 

У пракси је задатак историчара много тежи. 

Он/она се среће са мноштвом извора који 


веродостојност – истинитост, изворност 

нису ни потпуно лажни ни сасвим веродостојни, 

већ се налазе негде између. Решавати 

проблеме које доносе такви извори знатно је 

већи изазов, јер се сасвим тачне и проверљиве 

информације мешају са погрешним, искривљеним 

или подметнутим. Од лажи су много 

опасније полуистине. Историчар ће у таквом 

случају морати добро да процени све што зна 

о извору и његовом пореклу, и да на основу 

тога донесе одлуку о начину на који ће га користити. 

У неким случајевима, историчар ће 

морати да призна пораз, да није у стању да одреди 

да ли је неки извор веродостојан или не. 

Сви људи су у некој мери жртве дезинформација, 

гласина, лажних вести, али и властитих 

предрасуда и заблуда. Аутор извора може 

да запише нешто за шта је уверен да представља 

голу истину, а да то ипак није случај. Један 

истинољубив и искрен средњовековни калуђер 

који пише да је земља равна плоча, или 

да су нехришћани поклоници ђавола, ипак 

пише неистине, мада ненамерно. То што је он 

дубоко уверен да су у питању истине не мења 

стварност. Историчар би морао бити у стању 

да препозна и превазиђе такве ситуације. 

Карта света из VI века н.е. 

Египатски монах који је израдио карту замишљао 

је свет као равну плочу. Западно од 

Ирске и источно од Индије по њему је крај 

света. Чињеница да је монах чврсто веровао 

у истинитост својих тврдњи не значи да ће их 

историчар прихватити. 

Када узима информације из извора, историчар 

доноси важну одлуку и преузима на 

себе извесну одговорност. Историчар не сме 

произвољно да узима из једног текста оно 

20 





што му се допада, а да одбацује оно што му 

не одговара. Ако неку тврдњу сматра истинитом, 

за то мора да постоји добар разлог. 

Исто важи ако неку тврдњу одбацује. 

Сви проблеми критике извора обично су 

појачани стањем у којем су извори дошли до 

нас. Извори су често непотпуни, оштећени, 

тешко читљиви или лоше преписани, са грешкама 

и накнадним уметањима. Овај проблем 

је релативно мали (мада присутан) када 

су у питању извори за новију историју. Он 

постаје све већи како идемо у даљу прошлост. 

Историчари старог и средњег века добро познају 

разочарање када имају пред собом важан 

текст који је само половично сачуван. 

АНАЛИЗА ИЗВОРА И ПОВЕЗИВАЊЕ 

ДОБИЈЕНОГ ЗНАЊА 

Критиком извора историчар ће добити велики 

број проверљивих чињеница. Оне 

су важан елемент у откривању научне (у 

овом случају историјске) истине, али узете појединачно 

не значе много. Историјско истраживање 

се не завршава на откривању пуких чињеница, 

њихово гомилање није циљ ниједне науке. 

Прави циљ укључује даљу анализу и интерпретацију 

чињеница, ради повезивања у веће системе 

научног знања. Везу између појединих чињеница 

и шире историјске слике можемо приказати 

путем следеће метафоре. Замисли да су чињенице 

попут грађевинског материјала: бетонски 

блокови, цигле, металне шипке. Градитељство 

се не може ни замислити без њихове употребе. 

А ипак сам материјал није довољан. Насумичне 

гомиле бетонских блокова неће се саме од себе 

претворити у небодер или мост. Потребно их је 

повезати у систем и пажљиво сложити, на начин 

који је смислен и логичан. Само тако, кроз дуготрајан 

процес пажљиво осмишљеног рада и повезивања, 

гомила материјала се претвара у функционалну 

грађевину. На сличан начин историчар 

третира чињенице. 

Резултати историјских истраживања објављују 

се у виду књига и студија у стручним часописима. 

Последњих година велики број научних 

историјских радова постао је доступан 

и на интернету, кроз различите комерцијалне 

или отворене сервисе. 


анализа – научни метод проучавања неког предмета или 

појаве, путем рашчлањивања на мање целине 

интерпретација – тумачење, давање објашњењa, 

проналажење значења или смисла 


– При раду на изворима историја се ослања на низ секундарних дисциплина које називамо помоћним 

историјским наукама. 

– Захваљујући помоћним историјским наукама можемо одредити да ли је неки извор аутентичан или фалсификат. 

Уколико је аутентичан, оне нам помажу да одредимо време и место његовог настанка. 

– Важан елемент у критици извора је утврђивање њихове веродостојности. 

– За успешно историјско истраживање није довољно само прикупити појединачне чињенице. Анализа, 

повезивање и тумачење добијених чињеница је од подједнако велике важности. 


1. Наброј и дефиниши најважније помоћне историјске науке. 

2. Наведи примере неких места у којима се чувају историјски извори. 

3. Објасни разлику између спољашње и унутрашње критике извора. 

4. Образложи зашто прикупљање чињеница није крај историјског истраживања. 

21 




I 

4 

УПОТРЕБА И ЗЛОУПОТРЕБА ИСТОРИЈЕ 


• наведеш неке примере позитивне употребе историје; 

• објасниш појам групног идентитета и начин на који га прошлост обликује; 

• препознаш историјске фалсификате и обмане; 

• разликујеш историчара од псеудоисторичара, историјску науку од псеудонауке; 

• разумеш разлоге који стоје иза политичке злоупотребе историје. 

ЗНАЧАЈ ПРОШЛОСТИ 

Колико је прошлост важна и за савременог 

човека најбоље се види из начина на који 

се она употребљава и злоупотребљава. 

Готово свака група и сваки појединац у 

савременом друштву имају одређене ставове 

и виђења прошлости. Неким виђењима 

прошлости људи приписују велику важност. 

Постоје уверења на којима ће они инсистирати, 

због којих ће улазити у расправе и сукобе с 

другим људима, понекад чак и прибегавати 

насиљу. Али, то што неки људи са страшћу верују 

у одређену идеју не чини ту идеју истинитом. У 

данашњем свету постоји безброј делимично или 

потпуно погрешних убеђења о прошлости. То 

што историчари најчешће лако могу да докажу 

да је неки став погрешан обично му не одузима 

снагу. Многи људи бирају да верују у оно што 

им је привлачно, што се слаже са њиховим 

постојећим знањем и ставовима. Погрешна 

уверења о прошлости могу да настану и да се 

развијају спонтано. Али исто тако могу бити 

створена намерно, како би помогла остварењу 

одређеног циља. 

ПРОШЛОСТ КАО ИЗВОР 

ИНСПИРАЦИЈЕ ЗА САДАШЊИЦУ 

За разлику од неких других наука, проучавање 

историје нема јасну и непосредну 

практичну примену. Ипак, оно обогаћује 

човека на много начина. Пре свега, истраживати 

прошлост значи истраживати различито. Чак и 

ако говоримо о историји наше земље, одласком у 

иоле даљу прошлост као да смо отишли у страну 

земљу, где је много тога другачије у односу на оно 

22 

Прошлост као инспирација за сликара: Последњи дани 

Помпеје, дело руског сликара Карла Брјулова 

на шта смо навикли. Упознавање с прошлошћу 

често значи упознавање с другачијом културом, 

друштвом и околностима и стога има велику културну 

вредност. Зато је и образовни потенцијал 

проучавања прошлости изузетно велик. Оно 

омогућује појединцу да изађе из оквира властитог 

искуства, које је неизбежно ограничено, и да 

сагледа и савременост и савремене проблеме на 

нов начин. 

Историја има и знатну сазнајну и научну 

вредност. Истражујући прошлост добијамо 

мноштво материјала које друштвене науке, 

не само историја или археологија, користе у 

својим истраживањима. 

Својим богатством мотива, догађаја и 

личности историја служи и као велика инспирација 

уметницима. Огроман је број 

вредних уметничких дела – књижевних, ликовних, 

музичких, филмских и других – заснованих 

на историјским мотивима. 





ПРОШЛОСТ КАО ОСНОВА 

ИДЕНТИТЕТА 

Наполеон са војском прелази Алпе у 

пролеће 1800. године 

Две потпуно различите обраде истог историјског 

мотива. Прву слику је насликао Жак- 

-Луј Давид, само годину дана после догађаја. 

Наполеон је приказан као херој на коњу, непоколебљив 

и одлучан. Цела композиција је инспирисана 

античким представама Александра 

Великог. Аутор друге слике је Пол Деларош. 

Наполеон је и даље на коњу, али овде га видимо 

као обичног човека који се мучи у негостољубивом 

пределу. На челу је колоне која се креће 

с великом тешкоћом, уз помоћ водича. Која од 

слика даје историјски веродостојну представу? 

Одговор је: ни једна ни друга. Обе су плод маште 

уметника, мада је она коју је насликао Деларош 

извесно ближа истини. 

Свака група – етничка, религијска, родна 

или друштвена – готово без изузетка 

има изграђено виђење властите 

прошлости. На тај начин прошлост помаже 

изградњу идентитета те групе. Идентитет је 

осећање целовитости и припадности одређеној 

групи, односно поседовања скупа карактеристика 

које одликују припаднике те групе. 

На пример, идентитет једног народа, једне 

етничке групе, створен је и обједињен кроз 

гледање на властиту прошлост. Таква свест о 

прошлости неизбежно је субјективна, често 

доста искривљена, а у појединостима може 

бити и потпуно измишљена. Припадници једног 

народа имају склоност да истичу тренутке 

из своје историје које сматрају великим и 

славним, које њих или њихове представнике 

приказују у добром светлу. Али увек постоје 

и непријатни догађаји и периоди који би радије 

били заборављени. 

У српској националној свести огромно 

место заузима легенда о Косовском боју 

1389. године и издаји која је ту наводно 

почињена. Мало је личности у српској 

традицији које се приказују у горем светлу 

од Вука Бранковића, племића који је издају 

наводно починио. Ова легенда је важан 

елемент националног идентитета али је врло 

удаљена од историјске истине. Сам мотив 

издаје је уведен како би се објаснио пораз, 

који је било нарочито тешко разумети и 

прихватити. Потом је нађен и лик издајника 

на чија плећа је сваљена кривица за пораз. 

Избор је ироничан и неправедан. Историјски 

Вук Бранковић не само да није починио 

издају, већ је наставио да пружа отпор још 

неколико година после битке. 

Сличне примере можемо лако наћи и у 

многим другим групама. Припадници једне 

верске заједнице могу веровати у митску 

историју која је записана у њиховим светим 

књигама. Таква прошлост, испуњена чудима, 

божанским интервенцијама, пророцима и херојима, 

нераскидиво је везана за идентитет 

заједнице. Она можда не би ни могла да 

опстане без таквих уверења. Али, као и у случају 

легенде о издаји на Косову, уверење не 

постаје истинито зато што је некоме важно. 

Треба имати у виду да задатак историчара 

није да намеће реалну и објективну слику 

прошлости онима који не желе или не могу да 

је прихвате. Али нису све заблуде безопасне 

и не могу се све безбедно игнорисати. 

Историјска наука је у обавези да се у јавности 

бори за историјску истину и да исправља 

погрешне представе. 

ИСТОРИЈСКИ ФАЛСИФИКАТИ И 

ОБМАНЕ 

Један од начина злоупотребе прошлости 

су историјски фалсификати. Овде реч 

фалсификат означава објекат (рукопис, 

уметничко дело, употребни предмет или 

нешто друго) који је модерне израде, али се 

представља као да долази из прошлости. Од 

када је постојало интересовање за прошлост 

23 




I 


било је и фалсификатора. У данашње време 

кривотворење старих рукописа, докумената и, 

нарочито, уметничких дела, достигло је размере 

праве индустрије. Поставља се питање: зашто 

би неко уопште кривотворио предмете из 

прошлости? Разлози су многобројни. Пре свега 

треба поменути мотиве комерцијалне природе. 

Кривотворење уметничких дела и историјских 

докумената нуди велику зараду онима који се у 

то упусте. У питању је криминална делатност, 

илегална у свим земљама, али примамљива јер 

су профити велики. Врло је тешко направити 

убедљив фалсификат, који ће преварити 

стручњаке. Међутим, бројне жртве историјских 

или уметничких кривотворина никада и не 

потраже стручно мишљење. Фалсификатима 

се прибегава и из политичких разлога. Лажан 

историјски извор се може искористити за 

политичку пропаганду или друге циљеве. 

Такође, лична сујета или престиж могу бити 

разлози који ће навести појединца да се окрене 

кривотворењу. Постоје и примери научне сујете 

која иде науштрб откривања фалсификата. Да би 

доказали да су у праву, људи ће често прегазити 

границе законитости и морала. 

Најзад, и родољубље или верски занос 

могу покренути људе на фалсификовање. Чувени 

пример родољубивих фалсификата су 

чешки Краловедворски (Краљичиног двора) 

и Зеленохорски (Зелене горе) рукописи. Направио 

их је 1817. године у Прагу слависта 

Вацлав Ханка, уз помоћ неких пријатеља. 

Кривотворине је представио као аутентичне 

средњовековне рукописе (наводно из 

IX, односно XI века) и назвао по местима 

где их је тобоже открио. Ханка је био незадовољан 

стањем чешке националне свести, 

а поготову га је погађала небрига о чешком 

језику, књижевности и традицији. Решење је 

нашао у измишљању два поетска дела која 

су приказивала далеку словенску прошлост 

на идеализован начин. Стручњаци су брзо 

утврдили да је у питању фалсификат и то у 

целини прилично невешт. Али чешка јавност 

је била просто одушевљена овим „открићем” 

и игнорисала је мишљења филолога 

и историчара. 

У свакодневном говору често користимо 

реч фалсификат да опишемо лажну тврдњу 

која се представља као историјска чињеница. 

Правилније је такав чин назвати историјском 

обманом. Разлози за њихово смишљање су 

слични разлозима за фалсификовање. У овом 

случају материјална корист је ређа, али оне 

се радо користе у политичке, пропагандне 

или личне сврхе. За разлику од фалсификата, 

искривљене идеје о историји могу настати 

и спонтано, као последица грешке. У том 

случају говоримо о историјској заблуди. 

Али обмане су увек осмишљене с разлогом и 

представљају опасно оружје у арсеналу псеудоисторичара. 

Човек из Пилтдауна, наводно откривен у јужној 

Енглеској почетком XX века 

Енглески палеонтолог Артур Смит Вудвард 

(сасвим десно на слици) био је жртва преваре: 

подметнута му је комбинација лобање 

модерног човека и лобање шимпанзе. 

Након површног прегледа костију, Вудвард је 

извео погрешан закључак да је у питању врло 

рани, примитиван човек, „изгубљена карика” 

између мајмуна и људских бића. Онда је похитао 

да обелодани своје „откриће”. Када је 

увидео грешку било је касно, енглеска јавност 

је одушљевљено прихватила вест о открићу 

најстаријег човековог претка, и то на домаћем 

тлу. Научна сујета, страх од губитка угледа, 

спречили су Вудварда да призна грешку и превару. 

Наставио је да пише и држи предавања о 

„човеку из Пилтдауна”, не дозвољавајући другим 

научницима да погледају остатке. Прошло 

је четири деценије пре него што је фалсификат 

коначно разоткривен. 

24 





ПСЕУДОНАУКА И 

ПСЕУДОИСТОРИЈА 

Усавременом свету наука ужива знатан 

престиж и моћ. Научници запослени у 

важним академским установама, попут 

универзитета и института, имају велики углед 

и утицај. Али праве научне установе представљају 

затворене системе у које је тешко ући: 

потребне су године мукотрпног образовања, 

велика способност и вредни резултати. Сама 

научна материја је врло неприступачна за људе 

који нису стручњаци: мноштво информација, 

академски стил писања и сложен технички речник 

отежавају разумевање. Положај научника 

стога неизбежно изазива завист неких људи, 

али и жељу за опонашањем. Псеудонауку је 

најлакше описати као лажну науку, копију 

праве науке која настоји да завара неупућене. 

Псеудонаучник је особа која није научник, која 

нема одговарајуће знање, компетенције и резултате, 

али која се представља као научник, да 

би добила поверење јавности. 

Међу многим врстама псеудонаучника 

налазе се и псеудоисторичари. У питању су 

особе које обично немају формално образовање 

историчара (мада постоје изузеци) и 

које се не баве историјом на научан начин. 

Међутим, они се у јавности представљају као 

историчари и очекују да јавност прихвати њихове 

тврдње без доказа, на реч. Сви они разлози 

који покрећу фалсификаторе применљиви 

су и у случају псеудонаучника. Често су 

фалсификатор, творац историјских заблуда 

и псеудоисторичар једна иста особа. Док је у 

историјском истраживању јако битан метод, 

псеудоисторичара много више занима резултат, 

тј. обмана у коју настоји да убеди јавност. 

Историчар ће покушати да скупи све изворе 

који говоре о некој теми и настојати да непристрасно 

одреди њихову вредност. Псеудоисторичар 

ће просто узети тврдње које му 

одговарају и игнорисати све остало. 

Псеудонаучне тврдње најчешће је лако 

оповргнути, али тиме њихов утицај не нестаје. 

Псеудоисторичари нерадо улазе у јавну 

дебату с научницима, за шта углавном немају 

одговарајуће знање и способности. 

Уместо тога, они се користе говорничким 

триковима, личним нападима, па и увредама. 

Од критике се бране завереничким теоријама. 

Тврдњом да неко покушава да их 

ућутка (иако често имају велику медијску 

пажњу) псеудоисторичари избегавају обавезу 

да образлажу и аргументују своје тврдње. 

Њихове поруке и нису намењене научницима, 

већ одређеним деловима јавности. 

Слабије образовани људи су честе, мада не и 

једине, жртве псеудоисторичара. 

Плакат нацистичког пропагандног филма 

Вечни Јеврејин 

Филм Вечни Јеврејин снимљен је на самом почетку 

Другог светског рата и премијерно приказан 

1940. године. У њему се Јевреји представљају 

као хиљадугодишњи непријатељи 

немачког народа. На њих се пребацује одговорност 

и за светски рат. Иако је у питању фикција, 

препуна измишљених појединости, филм 

је рекламиран и приказиван као документарно 

дело. Сличним пропагандним средствима 

немачка јавност је уверавана у оправданост 

насилних мера против Јевреја. 

25 




I 


ПОЛИТИЧКА ЗЛОУПОТРЕБА 

Од многих злоупотреба историје нарочито 

је опасна и раширена политичка злоупотреба. 

Готово сви политички покрети 

имају своје виђење прошлости, које покушавају 

да објасне, одбране а понекад и наметну. Као и 

појединци и читави народи, тако и политички 

покрети имају потребу да прикажу своју прошлост 

и своје порекло у што бољем, идеализованом 

светлу. Прошлост сагледана кроз визуру 

идеологије или непосредних политичких циљева 

увек је у некој мери одвојена од објективне историјске 

истине. У случају екстремних политичких 

покрета, њихова слика прошлости може бити у 

потпуности измишљена, фиктивна. 

Европа је у XX веку доживела екстремне 

идеологије и тоталитарне политичке системе, 

попут оних у Немачкој у време Адолфа 

Хитлера или у Совјетском Савезу у време 

Јосифа Стаљина. Ти тоталитарни системи 

пружили су и примере крајње злоупотребе 

историје у политичке сврхе. Искривљена 

слика прошлости, наметнута свом силом 

модерних масовних медија, употребљавана 

је да се придобије већинско становништво 

за непосредне политичке циљеве. На основу 

измишљених или преувеличаних примера 

из прошлости, одређене друштвене и етничке 

групе, као и политички покрети, означени 

су као непријатељи и изложени насиљу. 

На сличан начин су правдани потпуна контрола 

друштва, полицијско насиље и гушење 

грађанских слобода. Најзад, наводне историјске 

неправде су употребљене као изговор 

за покретање светских ратова. 

Из ових и сличних примера се може 

видети да прошлост није тек нешто што је 

неповратно отишло, већ да може имати велики 

утицај на садашњицу. У неким случајевима 

злоупотреба прошлости има последице 

које су катастрофалне и трагичне. Међу 

злоупотребама историје нарочито су штетне 

оне политичке природе. Тоталитарни политички 

системи XX века дали су неке од најгорих 

примера злоупотреба прошлости. 


– Познавање прошлости је врло важно и за савременог човека. Историјски догађаји и личности представљају 

право богатство мотива за садашњицу. 

– Идентитет је осећање припадности групи, односно поседовања карактеристика које одликују припаднике 

групе. Групни идентитет је великим делом утемељен на свести о заједничкој прошлости. 

– Историјски фалсификат је предмет модерне израде који се лажно представља као да долази из прошлости. 

– Историјска обмана је лажна тврдња која се представља као чињеница. 

– Искривљене идеје о историји могу настати и спонтано, као последица грешке. У том случају говоримо о 

историјској заблуди. 

– Псеудоисторичари су људи који се лажно представљају као историчари да би придобили поверење јавности. 

– Политичка злоупотреба историје веома је опасна и раширена. Већина политичких покрета има своје виђење 

прошлости, које понекад покушавају и да наметну. Тоталитарни политички системи XX века дали су неке од 

најгорих примера злоупотреба прошлости. 


1. Наведи разлоге због којих се и савремени људи интересују за прошлост. 

2. Објасни значај прошлости за изградњу групног идентитета. 

3. Раздвој историјске фалсификате од историјских обмана. 

4. Објасни зашто псеудонаучници избегавају дебату с правим научницима. 

5. Присети се неких примера политичких злоупотреба историје. Образложи те примере. 

26 




I 

5 

ПРАИСТОРИЈА ЧОВЕЧАНСТВА 


• сагледаш основне етапе развоја човекових предака; 

• разликујеш културе старог, средњег и млађег каменог доба; 

• објасниш утицај открића попут земљорадње, грнчарства и обраде метала; 

• разумеш значај неолитске револуције и последица које је имала на развој човечанства; 

• препознаш најважније праисторијске културе на тлу наше земље. 

НАСТАНАК И РАЗВОЈ 

ПРВОБИТНОГ ЧОВЕКА 

Праисторија представља далеко најдужу, 

а по много чему и најважнију 

епоху у прошлости човечанства. Она 

траје од настанка првобитног човека до открића 

писма. У току праисторије људски 

род је прошао кроз неколико драматичних 

развојних етапа. Тада је човек научио да 

прави и користи алатке, овладао вештином 

говора, створио најстарија уметничка дела. 

У току праисторије је откривена земљорадња 

и постављени су темељи седелачког начина 

живота. У овом периоду још не постоје писмо 

и писана реч. Из тог разлога живот праисторијских 

људи познајемо само на основу 

њихових материјалних остатака. 

Модеран човек је производ милиона година 

биолошке еволуције. По биолошкој 

класификацији, људи припадају класи сисара 

и реду примата. Примати су се одвојили од 

осталих сисара пре око 60 милиона година. 

Пре око 15 милиона година унутар реда 

примата формирала се фамилија хоминида, 

којој припада и човек. Тешко је тачно одредити 

границу прелаза из животиње у човека, 

пошто је еволуција хоминида била врло 

спор и постепен процес. Најранији предак 

човека који је имао способност да прави и 

кори сти ситне алатке био је аустралопитекус 

(лат. Аustralopithecus africanus), који 

се појавио у источној Африци пре три и по 

милиона година. Пре нешто више од два милиона 

година јавља се још напреднија врста 


неолитска револуција – прелазак људских заједница 

са ловачко-скупљачког начина живота на седелачки и 

земљораднички 

класификација – разврставање на класе или групе, по 

одређеном критеријуму 

примат – биолошки ред који обухвата мајмуне, лемуре 

и људска бића 

хоминиди – биолошка фамилија којој припада и човек, 

обухвата све врсте примата са човеколиким карактеристикама 

Око 3 и по милиона 

година п.н.е. 

Око 12000. године п.н.е. 





К А М Е Н О Д О Б А 

M E T A Л Н О Д О Б А 

Старије камено 

доба 

Средње камено 

доба 

Млађе камено 

доба 

Бакарно 

доба 

Бронзано 

доба 

Гвоздено 

доба 

Подела праисторије 

27 




I 


Homo sapiens Homo neanderthalensis 

Homo erectus Australopithecus africanus Sahelanthropus tchadensis 

Пре око 10.000-30.000 

година 

Евoлуција човека 

Пре око 50.000 

година 

Пре око милион година Пре 2,5 милиона година Пре 6 до 7 милиона година 

хоминида, Homo habilis („вешт човек”). Они 

су имали 50 одсто већу мождану масу у односу 

на своје претке и умели су да праве и 

сложеније алатке. Ови примати и даље нису 

ходали усправно и тело им је још увек било 

прекривено длаком. 

Пре око 1,8 милиона година појавио се 

„усправан човек” (латински Homo erectus). 

Ова створења су названа тако јер су ходала 

усправно. Мождана маса им је била још већа 

у односу на Homo habilisa. Ове одлике су се 

можда развиле као последица прилагођавања 

животу на широким, отвореним просторима, 

док су ранији хоминиди обитавали 

у заклоњеним, шумовитим стаништима. 

Homo erectus је први од човекових предака 

за којег поуздано знамо да је напустио Африку 

и раширио се по Азији и Европи. 

Временом су човекови преци постајали 

све интелигентнији и способнији. Пре око 

300.000 година појавио се неандерталски 

човек (латински Homo neanderthalensis). 

Име су добили по долини Неандер у западној 

Немачкој, где су у XIX веку откривени 

њихови остаци. Неандерталски људи су 

имали мозак приближно исте величине као 

и модеран човек. Правили су разноврсне 

алатке и одећу, а постоје докази да су имали 

и способност говора. Неандерталци представљају 

тип човека нарочито добро прилагођен 

животу у хладној клими. Живећи 

у периодима изражене глацијације (ледена 

доба), ови људи су умели да преживе и дођу 

до хране у условима ниске температуре и 

оскудице. За сада нема сигурних доказа да 

су имали уметничке склоности. 

28 

Поред наведених, у далекој прошлости 

су постојале још многе врсте примитивних 

људи. Први представници данашњих људи 

(латински Homo sapiens, „мудар човек”) јављају 

се пре приближно 150-200.000 година. 

Као и неандерталци, данашњи људи су 

директни потомци Homo erectusa. Друге 

врсте првобитних људи постепено нестају 

и остаје само Homo sapiens. Неандерталци 

су ишчезли међу последњима, пре око 

40.000 година. Последње групе за које данас 

знамо живеле су на југу данашње Шпаније. 

Неандерталски човек, модерна реконструкција 





Ипак, током више хиљада година модерни 

људи и неандерталци су делили исти простор. 

У неким областима су живели заједно, 

као блиски суседи. Последњих година изашли 

су на видело недвосмислени докази да 

је између неандерталаца и модерног човека 

било укрштања. Модерни Европљани имају 

у себи и гене неандерталских људи. 

СТАРИЈЕ КАМЕНО ДОБА – 

ПАЛЕОЛИТ 

Периодизација се користи и у проучавању 

праисторије. Како је праисторија трајала 

јако дуго и била обележена значајним 

процесима и променама, постоји потреба 

да се она подели на краће временске етапе. Ми 

ћемо овде користити класичну поделу на камено 

и метално доба. Камено доба обухвата већи 

део праисторије. Оно се даље дели на старије, 

средње и млађе камено доба. Мада је општеприхваћена, 

ова подела није без мана. Она се 

заснива на техничком критеријуму (основни 

материјал који се користио у дато време), занемарујући 

остале. У науци постоје и многе друге 

поделе праисторије. 

Старије камено доба или палеолит почиње 

од настанка материјалне културе, односно 

од оног тренутка када је примитивни 

човек израдио прве алатке (пре више од 

три милиона година). Крај палеолита пада у 

различито време у разним деловима света. 

Најраније се завршава у југозападној Азији, 

неких десет до девет хиљада година пре нове 

ере. У другим деловима света палеолитске 

културе су наставиле да постоје и дуже, негде 

чак до најновијег доба. Неке од тих култура 

које и данас постоје, или су постојале донедавно, 

попут Абориџина у Аустралији или 

домородаца у пустињама Намибије и Анголе, 

омогућују нам да боље сагледамо начин живота 

свих људи у далекој прошлости. 

Током палеолита људи су постепено 

овладали све сложенијим вештинама које су 

им омогућиле да лакше дођу до хране и да се 

заштите. Временом су научили да пале ватру 

и да праве убојита оружја, што их је учинило 

ефикаснијим ловцима. Привреда палеолита 

Пећинска уметност: цртежи животиња на зиду пећине 

Ласко, у јужној Француској. Ова упечатљива уметничка 

дела су стара приближно 17–18.000 година. 

је искључиво ловачко-сакупљачка. Људи су 

преживљавали од онога што су могли да улове 

или од хране која се могла наћи у природи. 

Животиње су биле главни извор хране и одевања. 

Људи су живели у малим групама које 

су, због привремених и несигурних ловишта, 

биле принуђене да се често селе. Током већег 

дела палеолита групе људи су живеле на отвореном 

или у природним склоништима, као 

што су пећине. Тек у познијем каменом добу 

они почињу да граде сопствена станишта, 

што им је пружило известан степен заштите 

и удобности. Пре око 50.000 година наилазимо 

и на прве трагове да је човек овладао 

вештином риболова. 

Стечене вештине помогле су људима да 

преживе изузетно тешке услове живота у 

последњем глацијалном или леденом добу. 

Оно је почело пре око 45.000 година и учинило 

је велике делове Европе, Азије и Северне 

Америке ненастањивим. Знатан део ових 

континенталних маса био је прекривен глечерима, 

док се јужно од сталног леда налазио 

појас сурове поларне климе. У Европи људски 

живот је био могућ само у неким областима 

на рубовима континента. Глацијација 

је била на врхунцу пре око 25.000 година, 

да би пре око 14‒15.000 година почела да се 

повлачи. 


глацијација – залеђивање, стварање ледника и других 

великих залеђених површина и наслага 

29 




I 

ПРАИСТОРИЈА ЧОВЕЧАНСТВ А 

СРЕДЊЕ И МЛАЂЕ 

КАМЕНО ДОБА 

Уметност леденог доба 

„Венера” из Вилендорфа је статуета израђена 

пре готово тридесет хиљада година, откривена 

почетком XX века близу сеоцета 

Вилендорф, у Доњој Аустрији. Данас у Музеју 

историје природе у Бечу. 

У палеолиту је настала и првобитна уметност. 

Најстарија позната уметничка дела јављају 

се пре око 40–50.000 година – њихово 

датирање јако је тешко и несигурно. Морамо 

се помирити с чињеницом да већи део праисторијске 

уметности није преживео, пошто 

су коришћени пропадљиви материјали. Међу 

уметничким делима се јављају декорације на 

употребним предметима, цртежи и урези на 

камењу и костима, скулптуре, слике на стенама 

и зидовима пећина, као и накит и други облици 

личног украса. У најстаријој уметности 

срећемо фигуре људи, животиња и фантастичних, 

хибридних бића, али и чисто апстрактну, 

геометријску декорацију. Уметност палеолитског 

човека упућује на закључак да је поседовао 

одређена веровања (пре магијске него религијске 

природе), као и извесну представу о животу 

после смрти. Да ли је палеолитски човек 

имао и усмену културу, поезију, приповедање? 

То је врло интересантно питање на које, нажалост, 

никада нећемо добити поуздан одговор. 

Последње ледено доба окончало се пре 

око 11.000 година. Клима северне полулопте 

постала је много топлија и 

влажнија него раније. У складу с климатским 

променама драстично се изменила и природна 

средина. Људске заједнице су морале да се прилагоде 

или да нестану. Тада долази до открића 

земљорадње, вероватно најважнијег у историји 

човечанства. 

Прелазни период између ловачко-сакупљачког 

и седелачког начина живота називамо 

средњим каменим добом или мезолитом. 

У овом периоду су настала прва трајна 

људска насеља. Међутим, прелазак на земљораднички 

начин живота био је дуг, постепен 

процес. У мезолиту он није окончан у потпуности, 

лов и риболов су и даље најважнији 

извори хране. Као епоха праисторије, мезолит 

је трајао много краће од палеолита (свега 

неколико хиљада година). На Блиском истоку 

траје од почетка повлачења глацијације 

до формирања првих у потпуности земљорадничких 

заједница (између 9.000 и 12.000 

година п.н.е.). У другим областима почиње и 

завршава се касније. Мезолит није карактеристичан 

за све делове света. 

Млађе камено доба или неолит карактерише 

живот у сталним насељима, земљорадња 

или сточарство као основни извори хране и 

употреба керамике. Као и раније праисторијске 

епохе, неолит не почиње и не завршава се 

у исто време у свим деловима света. Ране неолитске 

културе јављају се на Блиском истоку 

већ око 9.000 година п.н.е. (Палестина, Сирија 

и источна Анадолија). Нешто касније, овај начин 

живота се шири по југозападној Азији и 

северној Африци. Прелазак са ловачког и номадског 

на земљораднички и седелачки начин 

живота обично се назива неолитском револуцијом. 

Назив може навести на погрешан 

закључак, пошто је у питању дуготрајан и спор 

процес, а не један догађај. 

Неолит је период великих техничких открића 

и важног друштвеног развоја. Откриће 

керамике у великој мери допуњује откриће 

земљорадње. Откривени су мотика и плуг, 

30 





А т л а н т с к и 

о к е а н 

Дуро 

Рона 

Рајна 

По 

Вилендорф 

Дунав 

Солитре 

Гура Бакулуј Рипицени 

Ласко 

Крапина Ленђел 

Тартарија 

Микок 

Арене 

Гомолава 

Мустије 

Бетулов 

Старчево 

Алтамира 

Канидиде Спомдол Винча Лепенски Вир 

Грималди 

Бутмир 

Градац 

Мас д´Азил 

Градешница 

Црвена 

Романи 

Стијена Плочник Караново 

Ситагрој 

Дикли 

Риполи 

Фикиртепе 

Кова Фоска 

Малич Парадими Таш 

Молфета 

Неа 

Романели Никомедија 

Хаџилар 

Чатал Кујук 

Минатеда 

Сескло 

Мерсин Рас Шамра 

Стентинело 

Јадранско море 

Извоаре 

Сабатиновка 

Деријевка 

Ц р н о м о р е 

Еуфрат 

ЛЕГЕНДА 

Хава Фтеах 

С р е д о з е м н о м о р е 

Кносос 

Кирокитија 

Јабурд 

Палеолит 

Мезолит 

Прекерамичкиикерамички неолит 

Неолит (млађе камено доба) 

Бир ел Атер 

Меримде 

Фајум 

Нил 

Јерихо 

Праисторија на тлу јужне Европе 

који постају стална оруђа земљорадника. У 

раном неолиту јавља се и припитомљавање 

животиња. Посебно треба истаћи значај грнчарства, 

мада је нека врста керамике била позната 

и у каснијем палеолиту. Међутим, сада 

је грнчарска вештина постала општа и знатно 

унапређена. У употребу улази грнчарско коло. 

Керамичке посуде и спремишта омогућили 

су чување и одржавање великих количина 

хране на дужи период. У мање квалитетним 

спремиштима тако нешто не би било могуће. 

Да није било могућности чувања произведене 

хране, ни само откриће земљорадње не би 

имало тако драматичне последице. Раширена 

употреба керамике служи и за периодизацију 

неолита на прекерамички (до око 8.000 година 

п.н.е.) и керамички. 

Обрада земље и припитомљавање животиња 

омогућиле су драстично увећање људске 

популације. То је водило настанку све већих 

и сложенијих заједница. После више хиљада 

година, највећа неолитска насеља претворила 

су се у градске заједнице, а друштвена организација 

је постала тако сложена да можемо 

говорити о државама. То се најпре десило на 

југу данашњег Ирака у IV миленијуму п.н.е., о 

чему ћемо говорити у следећем поглављу. 

Неолитско насеље Чатал Хијук у источној Анадолији, у 

Турској. Чатал Хијук је једно од најстаријих и највећих 

протоурбаних насеља на планети. Око 6000. године п.н.е. 

имао је близу пет хиљада становника. 

МЕТАЛНО ДОБА 

Људи каменог доба су предмете израђивали 

од камена, дрвета, животињских 

костију и жила. Обраду метала открили 

су доста касно, не пре шестог миленијума пре 

нове ере. Изгледа да металургија није откривена 

31 




I 


Употребни метални предмети из бронзаног доба 

на једном месту: ране трагове обраде бакра 

срећемо на више места у југозападној Азији и 

јужној Европи. Пошто се бакар релативно лако 

открива, ископава и обрађује, он је био први 

метал који су људи користили. То је био почетак 

бакарног доба. Међутим, карактеристике бакра 

су биле такве да његова употреба није изазвала 

револуцију у животу људи. У питању је крт метал 

који лако пуца ако је изложен већем притиску. 

Његова употребљивост за израду оруђа и оружја 

била је врло ограничена. Већина употребних 

предмета, поготову алатки, и даље је израђивана 

од камена, дрвета или кости. Неки археолози и 

не сматрају да бакарно доба припада металном 

добу, већ да представља прелазни период 

између каменог и металног доба. 

Откриће бронзе донело је много темељније 

промене. Бронза је легура, мешавина 

метала, која као таква не постоји у природи. 

Она настаје мешањем бакра са малим процентом 

других метала, најчешће калаја. Са 

масовном употребом бронзе, материјали попут 

камена и дрвета одлазе у други план. Али 

и ово је био дуготрајан, спор процес. Бронзано 

доба почиње на Блиском истоку око 3300. 

године п.н.е. – отприлике у време уздизања 

првих цивилизација. Употреба бронзе се потом 

шири по Азији, Африци и Европи. Многа 

праисторијска племена на овим континентима 

ће овладати обрадом метала стотинама, 

па и хиљадама година пре него што ће открити 

писмо и државну организацију. Технолошка 

револуција коју је донело бронзано доба 

оста вила је трага на сваком друштву које је 

дотакла. Било је неопходно овладати сложеним 

рударским и металуршким вештинама. 

Као последица тога, појављују се специјализована 

занимања попут рудара и ковача. 

Бронзане алатке су унапредиле занатство 

и земљорадњу, подижући квалитет људског 

живота. Бронзано оружје и оклопи учиниће 

ратовање много ефикаснијим и крвавијим 

него раније. У југозападној Азији и јужној Европи 

бронзано доба се завршава између XII и 

X века п.н.е. 

Коначну фазу праисторије у Азији и Европи 

представља гвоздено доба. У односу 

на бакар и бронзу, гвожђе је много чвршћи 

и употребљивији метал. Међутим, успешно 

рударење и обрада гвожђа представљају 

велики технички изазов. Морало је протећи 

доста времена пре него што су људи у 

потпуности овладали овим вештинама. Али 

када су једном ти проблеми решени, ширење 

употребе гвожђа било је брзо. Она је доста 

утицала на живот праисторијских заједница 

у Азији, Европи и Африци. Она племена која 

су могла да дођу до великих количина гвожђа 

и претворе их у оружје и оклопе била су у 

огромној предности над племенима наоружаним 

оружјем од бронзе, камена или дрвета. 

Велики ратнички народи Европе у I миленијуму 

п.н.е., попут Келта, Скита, Илира или 

Трачана своју моћ су у знатној мери дуговали 

гвозденом оружју. 

ПРАИСТОРИЈА НА ТЛУ 

НАШЕ ЗЕМЉЕ 

Археолошки налази показују да је територија 

данашње Србије била настањена 

већ у давној прошлости. Трагови палеолитских 

људи у Србији доста су ретки. Али, 

већ у фази мезолита срећемо занимљиве и динамичне 

праисторијске културе. Посебан значај 

има култура Лепенског вира. Лепенски вир је 

праисторијски локалитет у Ђердапској клисури, 

откривен шездесетих година XX века. Касније 

су пронађена и друга насеља ове културе, унутар 

клисуре и ван ње. Најстарија од њих датирана су 

око 8000. године п.н.е. Култура Лепенског вира 

32 





била је на врхунцу између 6500. и 5500. године 

п.н.е. У почетку су житељи Лепенског вира живели 

искључиво од лова и риболова; касније су 

овладали и основним вештинама земљорадње 

и припитомљавања животиња. Првобитна станишта 

су имала форму примитивних шатора. 

Касније су грађене колибе, троугаоне или кружне 

основе. Постојало је и светилиште у средини 

насеља, као и посебно место за сахрањивање 

мртвих. Камене скулптуре Лепенског вира су јединствене 

у праисторијској уметности Европе. 

Са ширењем земљорадње као основног извора 

хране, ова култура постепено губи своје посебне 

одлике и нестаје. Насеље Лепенски вир 

се смањује и око 5300. године п.н.е. је коначно 

напуштено. 

Камени идоли из Лепенског Вира. Њихова 

намена није позната, али се претпоставља да 

је била повезана са религијом и веровањима 

праисторијских житеља. 

Реконструкција колибе из Лепенског Вира 

Најбољи представник раног неолита на 

тлу Србије је старчевачка култура, која се 

развијала између 6000. и 4500. године п.н.е. 

Названа је по археолошком локалитету Старчево, 

у јужном Банату. Порекло ове културе 

није најјасније, њени припадници су можда 

досељеници са истока (из Анадолије) или из 

Средње Европе. За ове људе пољопривреда је 

била основна делатност, мада је и лов био важан 

извор хране. Насеља су редовно смештена 

у близини воде, често заштићена воденим 

површинама или мочварним земљиштем. 

Старчевачки људи су израђивали керамику 

високог квалитета. 

Из старчевачке културе постепено се развила 

винчанска култура. Названа је по локалитету 

Винча (Бело брдо), у близини Београда. 

Налазишта винчанске културе обухватају 

велики простор – читаву данашњу Србију, 

али и делове Македоније, Црне Горе и Босне. 

Насеља винчанске културе заузимају слична 

места као и старчевачка насеља, дакле у близини 

река и других водених површина. И овде 

је привредну основу чинила комбинација 

обраде земље, сточарства, лова и риболова. 

Људи су живели у већем броју малих, збијених 

насеља, у земуницама и колибама прекривеним 

трском. Неколико највећих насеља је 

можда имало до две или три хиљаде становника. 

Винчанска налазишта су дала велики 

број уметничких дела. Мртви су сахрањивани 

у самим насељима или у издвојеним некрополама, 

са богатим гробним прилозима. 


светилиште – место поштовања неког божанства 

33 




I 

ПРАИСТОРИЈА ЧОВЕЧАНСТВ А 

Међу њима су осликане вазе и велики број 

ситних фигурина, у облику животиња и људи. 

У винчанској култури срећу се и почеци рударства 

и обраде бакра. Ипак, Винча је и даље 

неолитска култура, и велика већина предмета 

је израђена од камена, дрвета или кости. 

Највећи опсег винчанска култура је достигла 

око 4000. године п.н.е. После 3500. 

године п.н.е. њу постепено замењује вучедолска 

култура. Названа је по локалитету 

Вучедол, близу Вуковара у Хрватској и по 

свом карактеру припада бакарном добу. Цветала 

је током III миленијума п.н.е. и захватала 

је велике делове данашње Хрватске, Србије, 

Босне и Словеније, а пред крај свог постојања 

раширила се и далеко на север, у Средњу Европу. 

Становништво је живело у земуницама, 

насеља су често на узвишењима и понекад су 

заштићена утврђењима. У центрима насеља 

обично се налазила једна већа грађевина која 

није служила за становање. Мртви су покопавани 

у самим насељима, а постоје и трагови 

приношења животињских и људских жртава. 

На тлу Србије налазимо трагове више 

култура бронзаног доба. Развијено бронзано 

доба у централној и северној Србији представља 

ватинска култура, која се развијала 

и нестала у другој половини II миленијума 

п.н.е. Названа је по селу Ватину, близу 

Вршца. Налазишта ове културе откривена 

су и на тлу данашње Хрватске, Босне и 

Румуније. Насеља ове културе налазе се на 

природним узвишењима и речним терасама. 

Станишта су земунице, полуземунице, 

али и дрвене куће, понекад са каменим темељем. 

У ватинским стаништима и гробовима 

откривени су предмети израђени 

у микенској Грчкој, што сведочи о трговачким 

али и културним везама са медитеранским 

светом у бронзано доба. 

Гвоздено доба на северном Балкану почиње 

око 1000. године п.н.е. О становништву 

које је живело на тлу Србије у I миленијуму 

п.н.е. сазнајемо на основу археолошких истраживања, 

али и путем писаних извора. 

Народи гвозденог доба попут Илира, Трачана 

и Келта углавном нису познавали писмо. 

Али зато су њихови суседи, Грци и Римљани, 

оставили писана сведочанства и о њима. 


– Модеран човек је резултат милиона година биолошке еволуције. Преци људи који су могли да праве првобитне 

алатке јављају се пре око три и по милиона година. 

– Данашњи човек (Homo sapiens) јавља се пре око 150-200.000 година. Модерни људи су хиљадама година 

живели упоредо са другим врстама хоминида. 

– Праисторија се обично дели на камено и метално доба. Камено доба се дели на старије, средње и млађе 

камено доба. 

– Метално доба се дели на доба бакра, доба бронзе и доба гвожђа. 

– Готово све фазе развоја праисторијских култура можемо препознати и на тлу наше земље. 

– На територији данашње Републике Србије настале су неке веома значајне праисторијске културе: култура 

Лепенског вира, старчевачка, винчанска и ватинска култура. 


1. Објасни разлике у начину живота између палеолитских и неолитских људи. 

2. Наведи када се и у ком облику јавља најстарија позната уметност? 

3. Закључи зашто израз „неолитска револуција” можда није најтачнији. 

4. Наброј најважније праисторијске културе на тлу данашње Србије. 

5. Да ли си икада био/била на неком праисторијском локалитету? Присети се шта си тамо видео/ 

видела и научио/научила? 

34 




Одломци из историјских 

извора и историјске 

литературе 

Марк Блох 

ШТА ЈЕ ТО ИСТОРИЈА? 

„Реч 'историја' је јако стара, чак толико стара да 

су људи понекад уморни од ње. Али истина је и то 

да су ретко кад пожелели да је потпуно избришу из 

речника. Чак су и социолози Диркхајмове школе оставили 

место за њу. Додуше, то су учинили само да 

би је потиснули у један бедан угао наука о човеку – 

неку врсту скривене тамнице – у којем су, пошто су 

за социологију одвојили све што се чини вредним за 

рационалну анализу, затворили оне људске чињенице 

које су осудили као у највећој мери површине и 

најмање важне од свих. 

Овде ћемо се напротив држати најширег тумачења 

речи 'историја'. Ова реч не поставља унапред 

никакве препреке на пут истраживања, на који по 

жељи можемо поћи било у правцу појединца или 

читавог друштва, било према тренутним ломовима 

или најтрајнијим процесима развоја. Она у себи не 

садржи никакву одређену веру, она нас не приморава 

ни на шта до на само истраживање. Извесно је 

да, од када се први пут појавила на људским уснама, 

њено значење се изменило у великој мери. Таква је 

судбина свих заиста живих израза у језику. Шта би 

било да су научници принуђени да смисле ново име 

кад год нешто ново открију! Какво мноштво крштења 

би то било, и какво траћење академског времена! 

На самом почетку, док настојимо да се окренемо правим 

проблемима истраживања, било би беспредметно 

да смислимо неку напорну и нефлексибилну дефиницију. 

Који би се озбиљан делатник икада замарао таквим 

стварима? Најгора претња таквих пажљивих дефиниција 

је да само доносе даља ограничења... 

Понекад се каже 'Историја је наука о прошлости'. По 

мени, то је рђаво срочено. 

Јер, да кренемо од почетка, и сама идеја да прошлост 

може бити предмет науке је смешна! Како би, 

без икакве припреме, један феномен, који нема заједничких 

одлика изузев тога што није савремен са нама, 

могао бити предмет рационалног знања? Или, да 

погледамо другу страну медаље, можемо ли и да замислимо 

науку која се искључиво бави стварношћу у 

њеном садашњем, тренутном облику? 

Сумње нема, у почецима историографије, древни 

аналисти се нису оптерећивали овим појединостима. 

Они су препричавали неповезане догађаје чији је једини 

именилац био да су се десили приближно у исто 

време: помрачења, звезде падалице, и неочекиване и 

запањујуће небеске појаве, истовремено са биткама и 

смрћу краљева и хероја... 

Од карактера историје као људског знања долазе и 

њени специфични проблеми израза. Да ли је историја 

'наука' или 'уметност'? Уметност против науке, форма 

против суштине: историја учености обилује сличним 

тананим дискусијама. 

На крају, постоји само једна наука која проучава развој 

човека у времену. Она тражи од нас да повежемо 

проучавање мртвих и живих људи. Како ћемо ту науку 

звати? Већ сам објаснио зашто ми се древно име 'историја' 

чини најбољим од свих. Оно је најшире, најмање 

искључује, највише погони на деловање а садржи узбудљиво 

подсећање на сличне напоре који су старији 

од нашег доба. Предлажем да проширимо историју 

све до саме данашњице, мада немам жеље да проширим 

и постојеће претензије моје професије. Живот је 

исувише кратак а наука превелика да би чак и највећи 

ум могао да има тоталну представу о човечанству. 

Неки људи ће се увек специјализовати за садашњицу, 

као што ће се други окренути каменом добу или египтологији. 

Само тражимо да се има на уму да историјско 

истраживање неће трпети затварање у себе. Изоловани 

имаћемо само половично разумевање, чак и у оквиру 

уже области проучавања. Једина права историја, 

која се може развијати само кроз заједничке напоре, 

јесте светска историја.” 

Марк Блох, Занат историчара, I: 

Историја, човек и време 

1. Како француски историчар Марк Блох види 

појам историје? 

2. Зашто ни један истраживач нема потпуну представу 

о прошлости човечанства? 

35 




I 

ХЕРОДОТ ИЗ ХАЛИКАРНАСА И ТУКИДИД 

АТИЊАНИН О ЦИЉЕВИМА СВОГ ДЕЛА 

У наставку су дати уводни пасуси дела двојице класичних 

грчких историчара, Херодота из Халикарнаса 

и Тукидида Атињанина. У њима они дају циљеве 

и основне теме својих дела. Док је Херодот себи поставио 

широк али слабије дефинисан циљ, Тукидид 

одмах ставља фокус на оно што сматра темом правих 

историчара – на политичку и ратну историју. 

Херодот, Историја: „Ово је преглед историје Херодота 

Халикарнашанина, који је написан ради тога 

да се временом не би умањио значај онога што је човечанство 

створило, те да велика и дивна дела, и она 

која су створили Хелени, као и она која су створили 

варвари не би била заборављена, а најзад, поред осталог 

и зато да би објаснио зашто је између Хелена и 

варвара долазило до ратова.” 

ПРИМЕРИ ДРЕВНИХ ЛЕТОПИСА: 

ВАВИЛОНСКА ЛИСТА КРАЉЕВА 

Тукидид, Пелопонески рат: „Тукидид, Атињанин, 

описао је рат коју су Пелопонежани и Атињани водили 

једни против других. Почео је одмах, од самог почетка 

рата, јер је мислио да ће рат бити велики и најзначајнији 

од свих претходних. То је закључио по томе што 

су обе стране у свему и у сваком погледу биле на врхунцу 

својих ратних припрема и што је видео да се 

остали хеленски свет сврстава на једну или другу 

страну, неки одмах, а други су се спремали да то учине. 

Јер, то је био највећи покрет Хелена, једног дела 

варвара, а могло би се рећи и огромног дела људи 

уопште. Шта је, међутим, било непосредно пре тога и у 

још старија времена, немогуће је тачно испитати због 

велике временске удаљености; али према чињеницама 

којима бих, идући у своји истраживањима веома 

далеко, могао да верујем, сматрам да није било ничег 

великог, ни у погледу ратова, ни у погледу чега другог.” 

1. Шта Херодот узима као главну тему свог дела, 

а шта Тукидид? 

2. Који су разлози навели ове историчаре да напишу 

своја дела? 

Вавилонски краљ Набу-насир (оснивач IX вавилонске 

династије) владао је у периоду од 747. до 733. године 

п.н.е. Његов наследник, Набу-недин-зери, владао је 

у периоду од 733. до 729. године п.н.е. Асирски краљ 

Тиглат-Пиласар III освојио је тада Вавилон, и припојио 

га својој држави, али је умро свега две године касније. 

Овај спис је представник најједноставнијег облика 

аналистичких текстова који су постојали на Старом 

истоку. Он просто бележи дужине владавина, основне 

догађаје, смрт и смену владара, без икаквих детаља 

или сувишних појединости. 

„Четрнаест година је Набу-насир владао Вавилоном. 

Тада је Набу-недин-зери, његов син, ступио на вавилонски 

престо. Друге године Набу-недин-зери је 

убијен у побуни. Свега две године је Набу-недин-зери 

владао Вавилоном. 

Набу-шума-укин (II), локални намесник и вођа побуне 

је запосео престо. Свега један месец и два дана 

Набу-шума-укин (II) владао је Вавилоном. 

Набу-мукин-зери, од Амуканита, уклонио га је с 

власти и узео престо за себе. У трећој години владавине 

Набу-мукин-зерија је Тиглат-Пилесар (III) дошао 

у земљу Акад, опустишио Бит-Амукану и заробио Набу-мукин-зерија. 

Укупно три године је Набу-мукинзери 

владао Вавилоном. 

Тиглат-Пилесар (III) ступио је на престо у Вавилону. 

Следеће године је Тиглат-Пилесар (III) умро, у месецу 

Тебету. Осамнаест година је Тиглат-Пилeсар (III) владао 

Асиријом. Током две од ових година је владао и Акадом. 

На двадесет пети дан месеца Тебета Шалманасар 

(V) ступио је на престо...” 

Тиглат-Пилeсар III 

1. На који начин летопис излаже догађаје? 

2. Колико простора је посвећено појединачним 

владарима? 

Забрањено 

36 

је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући 




ДРЖАВЕ, ПОЛИТИКА И ПРАВО У АНТИЧКОМ СВЕТУ 

II 

У 

овој теми почињемо да обрађујемо историју античког света. Антика, 

антички свет, стари век и други називи су ознаке којима обележавамо 

најстарију епоху светске историје, епоху у којој су постојале првобитне 

цивилизације и државе. Њу ћемо најпре размотрити кроз проблеме облика 

владавине, државне организације и права. За разлику од праисторије, овде се 

крећемо кроз писмена друштва, чија се прошлост може откривати и 

истраживати на основу писаних извора, не занемарујући притом ни оне 

материјалне. У питању је важна и занимљива епоха светске историје. Античка 

историја је динамична, узбудљива и богата вредним порукама које су 

применљиве и на модерно друштво. Она обухвата већи део писане историје. 

Њени почеци се поклапају са почецима писмености, око 3300. године п.н.е. 

Крај античке историје је теже одредити, о томе се још увек воде расправе у 

науци. У Европи и медитеранским земљама обично се узима да се античко доба 

завршава падом Западног римског царства 476. године н.е. и ми ћемо користити 

ту одредницу и у овом уџбенику. Говоримо, дакле, о готово четири хиљаде 

година писане историје. Ипак, треба имати у виду да постоје и другачија 

мишљења и други простори, где се историјски развој није одвијао на исти 

начин. Пад Римског царства, ма како драматичне последице имао у историји 

Европе и Средоземља, није оставио подједнако велики траг у историји западне 

Азије. За прошлост Индије и Далеког истока он има врло мали значај. 


37 



II 

1 

ГЕОГРАФСКИ ОКВИР АНТИЧКЕ ИСТОРИЈЕ 


• покажеш на карти најважније области античког света; 

• објасниш везу између поднебља и развоја и карактера једне цивилизације; 

• препознаш највеће регије Старог истока и модерне државе којима припадају; 

• одредиш географске оквире најважнијих античких култура на Средоземљу. 

ПРОСТОР И ВРЕМЕ 

Да бисмо разумели историју морамо 

водити рачуна о простору, као и о 

времену. Ако знамо када се неки догађај 

одиграо, ми и даље немамо потпуну информацију. 

Подједнако је важно знати и где се одиграо: у 

којој земљи, у којој заједници, на којем месту. 

Простор у далекој прошлости није био исти као 

данас, нити су га људи видели на исти начин. 

Рушевине грчког града Ефеса, на западној обали 

Мале Азије 

Ефес је вековима био најпрометнија лука на 

полуострву Мале Азије, свакодневно су стотине 

бродова долазиле да оставе и преузму 

товар и путнике. Остаци многобројних велелепних 

грађевина сведочанство су о богатству 

и благостању овог лучког града. Али данас би 

се посетилац Ефеса намучио да дође до обала 

Егејског мора: остаци ефеског пристаништа 

стоје на око 5 km од морске обале. Река Каистер 

је непрестано наносила земљу на својем ушћу, 

померајући линију обале, све док стара лука 

није у потпуности затрпана речним наносима. 

Већ у позној антици Ефес се нашао одсечен од 

мора и осуђен на сиромаштво и пропадање. 

Градови који данас не постоје били су важни 

центри. Многа подручја која су данас густо 

насељена у старини су лежала пуста и дивља. 

Државе су имале границе које се ни у чему не 

поклапају са модерним. Мреже путева које су 

градили стари Персијанци, Грци и Римљани 

углавном потпуно одударају од модерних траса. 

О овим разликама треба водити рачуна, ако желимо 

да стекнемо јасну представу о прошлости. 

За тако удаљену епоху попут антике не 

смемо претпостављати чак ни да је физи чка 

географија била иста као данас. И заиста, 

има пуно примера да није. Многе реке немају 

исти ток као у антици, линије морских 

и језерских обала су се промениле, чак ни 

многи елементи рељефа немају исту висину. 

Биљни и животињски свет је такође у 

великој мери измењен. За то су делимично 

одговорне климатске промене, али највећи 

фактор је управо делатност човека. Људи су 

пренели биљне и животињске врсте у нова 

окружења. Много је врста животиња чији је 

број умањен или су потпуно нестале услед 

лова и ширења људских насеља и земљорадње. 

С друге стране, у Азији и Африци 

постоје читаве пустињске регије које су 

некада биле настањена и богата земљорадничка 

подручја. Велики делови Европе су у 

старини били прекривени густим шумама 

и тешко проходним мочварама, које су данас 

углавном нестале. И клима је доживела 

извесне промене од антике до данас. Из 

ових разлога понекад је тешко и замислити 

пејзаже које су гледали древни људи. У савременој 

Европи многе мочваре су потпуно 

исушене због потреба пољопривреде за 

обрадивим површинама. 

38 





СТАРИ ИСТОК 

Под Старим истоком подразумевамо велики 

део античког света. У ужем смислу, 

Стари исток обухвата простор између 

источних обала Средоземног мора на западу, 

источне ивице Иранске висоравни на истоку, и 

од Црног мора и Каспијског језера на северу до 

Црвеног мора и Индијског океана на југу. Ово одређење 

Старог истока одговара модерном појму 

Блиског истока (на западу се често употребљава 

и термин Средњи исток) и ми ћемо га користити 

и у овом уџбенику. У ширем значењу, Стари 

исток обухвата све античке цивилизације које 

су постојале у Азији и североисточној Африци. 

У том случају он укључује и цивилизације старе 

Индије и Кине и других народа на истоку Азије. 

У данашњим географским појмовима те земље 

представљају Далеки исток. 

Јасно је да на огромном простору Старог 

истока није постојала само једна цивилизација, 

култура или народ. Иако се 

понекад говори о „источној култури” или 

„источној цивилизацији” као о једној и 

јединственој, таква употреба је застарела 

и неправилна. 

Стари исток чине махом области суве 

суптропске климе. Зиме су кратке и благе, 

углавном без снега и мраза, а лета веома топла, 

са малом количином падавина у току 

читаве године. Велике области покривају 

пустиње и полупустиње. Тамо је земљорадња 

могућа само у близини природних извора 

воде, попут великих река, или уз помоћ 

вештачког наводњавања. На северу и западу 

Старог истока постоје и области медитеранске 

и континенталне климе, где је количина 

падавина већа а земљорадња не зависи 

од наводњавања. Поменућемо највеће и 

најважније географске регије, крећући се са 

запада на исток. 

Најзападнији део Старог истока чини 

велико полуострво Мала Азија или Анадолија 

(у данашњој Турској). Пружајући се 

од Азије ка Европи, оно чини природну везу 

између два континента. Већи део унутрашњости 

полуострва заузима Анадолска висораван. 

Древни народи Хурита и Хетита, 

К а в к а з 

Дунав 


Касијско 

језеро 

Атина 

Микена 

Еејско море 

Кносос 

Крит 

Сард 

С р е о з е м н о 

Родос 

М А Л А А З И Ј А 

м о р е 

Хатуша 

Кархемиш 

Харан 

Алепо 

Библос Кадеш 

Кипар 

Сидон Дамаск 

Тир 

Мегидо 

Јерусалим 

У Р А Т Р У 

С И Р И Ј А 

Мари 

Еуфра 

Нинива 

Ашур 

М Е С О П О Т А М И Ј А 

Тиар 

Сипар 

Ума Суза 

Акад? 

Вавилон Киш Лагаш 

Нипур 

Урук 

Ур 

М Е Д И Ј А 

Екбатана 

Е Л А М 

Персеполис 

Пасаргаде 

ПЕРСИЈА 

П е р с и ј с к и з а л и в 

ЛИБИЈА 

Саис 

Мемфис 

ЕГИПАТ 

С и н а ј 

Арабијска 

пустиња 

Ц р в е н о м о р е 

Нил 

Теба 

Стари исток 

39 




II 


Фрижана и Лиђана градили су своје државе 

и градове на овом полуострву. На западним 

обалама Анадолије временом су се настанили 

Грци. Источно од Анадолске пружа се 

Јерменска висораван (или Јерменија, већи 

део данас припада Турској), са свих страна 

окружена планинама. Она је била домовина 

народа Урарту и старих Јермена. 

Југоисточно од Јерменије налази се Иранска 

висораван (данашњи Иран). И она је 

окружена планинама, али заузима огроман 

простор, много већи од Анадолске и Јерменске 

висоравни заједно. Док се на западу Иран 

граничи са Јерменијом и Месопотамијом, на 

истоку се приближава долини реке Инд, а 

на северу се додирује са степама централне 

Азије. Јужне границе Ирана чине Персијски 

залив и Индијски океан. Јужни Иран је био домовина 

Персијанаца, а у VI веку п.н.е. постао 

је средиште великог Персијског царства. 

Западно од Ирана и јужно од Јерменске 

висоравни јесте Месопотамија (данашњи 

Ирак), велика плодна равница кроз коју протичу 

две велике реке, Еуфрат и Тигар. Низ 

важних народа и култура настањивао је у 

антици долину двеју река. Западно од Месопотамије, 

између Средоземног мора и реке 

Еуфрат, налази се Сирија. Југозападно од ње 

је Палестина, у троуглу између Средоземног 

мора, Сиријске пустиње и Синајског полуострва. 

Пустињско Синајско полуострво 

представља спону између Египта и западне 

Азије. Египат је земља на крајњем североистоку 

Африке, у долини реке Нил. Она је 

била домовина једне од најстаријих и најутицајнијих 

култура старог века. Јужно од 

Палестине, Сирије и Месопотамије пружа 

се огромно Арабијско полуострво (модерна 

Побрђе северног Ирана. Ово поднебље на северној 

ивици Старог истока се по много чему разликује од 

сушних равница Месопотамије. 

40 

Саудијска Арабија, Јемен, Оман и друге државе), 

највеће полуострво на свету. Већи део ове 

копнене масе заузимају безводне пустиње. 

У антици су те области Арабије биле ненастањене 

или спорадично настањене малим 

групама номада. Развијеније земљорадничке 

заједнице постојале су на крајњем западу и 

југу полуострва или у малобројним оазама 

богатим водом, у унутрашњости. 

Најбогатији и у старини најгушће насељен 

део Старог истока често се назива Плодним 

полумесецом. То је појас земљишта који се у 

облику лука пружа од Египта на западу, преко 

Палестине и Сирије, до Местопотамије и 

Персијског залива на истоку. 

Оаза окружена пустињом, на југу Арабијског 

полуострва (данашњи Оман) 

ДРЕВНА МЕСОПОТАМИЈА 

Реч „Месопотамија” долази из старогрчког 

језика и значи међуречје, земља између 

река. У питању је простор између река 

Еуфрата и Тигра, мада израз обично обухвата 

и подручја непосредно на запад и исток од 

ових река. Еуфрат, западнија од двеју река, има 

ток дужине око 2800 km и представља далеко 

највећу реку у југозападној Азији. Тигар је река 

мањег корита и бржег тока, дужине око 1850 km. 

Врло скромна количина годишњих падавина 

чинила је да сва пољопривреда зависи од воде 

двеју река. Простор погодан за земљорадњу био 

је прошириван системом вештачких канала још 

у неолиту. Ипак, изненадне кише у Кавкаским 

планинама или на Јерменској висоравни, где ове 

реке извиру, доводиле су до тешких поплава у 

равници. Велике обрадиве површине и читави 

градови Месопотамије уништавани су у непредвиђеним 

изливима река. 





УРАТРУ 

о 

Кипар 

Библос 

Сидон 

Тир 



Катна 

Емар 

СИРИЈА 

СУБАРТУ 

Харан 

МИТАНИ 

АСИРИЈА 

Еуфра 

Ашур 

Нинива 

Тиар 

А К А Д 

Мари Рапикум Акад? 

Суза 

Сипар Киш Ума 

Вавилон Лагаш 

Нипур 

Сиријска 


Урук 

Ларса 

Ур 

С У М Е Р 

Е Л А М 

Персијски 

залив 

Л Е В А Н Т 

Древна Месопотамија 

У добрим годинама Месопотамија је производила 

велике вишкове хране. Основна 

житарица био је јечам. Гајене су и разне врсте 

поврћа и воћа. Овде рано срећемо трагове 

производње пива и вина. У граничним 

областима Месопотамије становништво је 

упражњавало једну врсту полуномадског 

сточарства. Изузетно погодна за пољопривреду, 

Месопотамија је била сиромашна другим 

ресурсима. Налазишта метала готово да 

нема, као ни квалитетног дрвета. Све то се 

морало увозити издалека. Мало је и камена 

употребљивог за градњу. Чак су и тврђаве и 

градски бедеми зидани од глинених цигли. 

Географски, Месопотамија има централни 

положај на Старом истоку. У антици, она је 

била једно од највећих жаришта цивилизације 

и средиште напредних и моћних држава. Она је 

домовина Сумера, Акађана, Асираца, Вавилонаца, 

Аморита, Халдејаца и многих других народа. 

У географском средишту јужне Месопотамије, 

на месту где су две реке најближе једна 

другој, налазио се у старом веку град Вавилон. 

СТАРИ ЕГИПАТ 

У 

односу на остатак Старог истока, Египат 

се налази на крајњем западу, у условима 

географске изолације. Као настањено 

подручје, Египат готово да се своди на долину 

реке Нил, једне од највећих река на свету (дужине 

од преко пет хиљада километара), у њеном 

доњем току. Изузев малобројних оаза, остатак 

земље покрива неплодна пустиња. Северну границу 

Египта чини обала Средоземног мора, све 

остале границе су пустињске. Географска изолација 

Египта прерастала је и у културну изолацију 

у неким периодима историје ове земље, 

али и пружала извесну безбедност у односу 

на суседе. Упркос томе, Египат је више пута 

током старог века доживљавао спољне миграције 

и непријатељске инвазије. 

Египат је традиционално био подељен 

на Горњи и Доњи. Горњи Египат обухвата 


инвазија – улазак са војском и непријатељским намерама 

на туђу територију, велики напад у рату, покушај освајања 

41 




II 


ЛИБИЈА 

Стари Египат 

Буто 

Аварис 

Саис 

ДОЊИ ЕГИПАТ 

Мемфис 

Хераклеополис 

(Ом) 

ГОРЊИ ЕГИПАТ 

Абидос 

Теба 

Абу Симбел 

Бухен 

НУБИЈА 

( КУШ) 

Керма 

Напата 

Нил 

долину Нила између јужне границе Египта 

(код данашњег Асуана) и града Мемфиса на 

северу. Доњи Египат представља Делту реке 

Нил. Делта је мочварно ушће, испресецано 

бројним рукавцима реке. На почетку египатске 

историје Горњи и Доњи Египат су заиста 

били две одвојене земље, две државе. Уједињење 

је наступило око 3100. године п.н.е. 

када је владар Горњег Египта освојио Делту. 

Клима Египта изразито је топла и сува. 

У просечним годинама мерљивих падавина 

има само на крајњем северу, у Делти. Али, захваљујући 

водама и наносима Нила, у антици 

је Египат с правом сматран једном од најбогатијих 

земаља света. У погледу производње 

хране превазилазио је чак и Месопотамију, 

42 

Нил 

Сидон 

Тир 

СИНАЈ 

Асуан 

(Сијена) 

Мерое 


Обала реке Нил, близу Луксора у јужном Египту 

дајући у добрим годинама вишкове који су 

за античке људе били несхватљиво велики. 

И овде је вештачко наводњавање примењивано 

да се прошири појас обрадиве земље. 

Али и Египту је недостајала квалитетна дрвна 

грађа и извори неопходних метала попут 

бакра и гвожђа. Најближи извори бакра 

били су на Синајском полуострву. 

СРЕДОЗЕМЉЕ (МЕДИТЕРАН) 

Западну границу Старог истока чини 

Средоземно море. Средоземље или 

Медитеран је заједнички назив за све земље 

које окружују Средоземно море и многобројна 

острва у самом мору. Средоземље не припада 

искључиво ни Европи, ни Африци, ни Азији, већ 

представља огромну регију која повезује сва три 

континента. Стари Грци су Средоземно море називали 

просто Море или Велико море. Оно је у сваком 

смислу било средиште и најважнији део њиховог 

света. За Римљане је оно такође било Велико 

море (Mare magnum) или Унутрашње море (Mare 

internum). У доба Римског царства, које је владало 

читавим Средоземљем, називали су га и „Наше 

море” (Mare nostrum). 

Медитеранска клима је нарочит тип климе, 

који се иначе јавља само на неколико места на 

планети. Карактеришу је благе, кишне зиме и 

релативно сува и топла лета. Типична година 

на Медитерану поседује велики број сунчаних 

дана, чак и зими. Мада сувља од централне 

Европе, медитеранска клима генерално 

пружа погодне услове за земљорадњу. У том 

погледу, међутим, постоје велике варијације 

између појединих медитеранских земаља. 

Европском обалом Средоземног мора доминирају 

три велика полуострва. Са истока 

ка западу то су: Балканско, Апенинско и Пиринејско 

(Иберијско) полуострво. Сва три 

полуострва су у антици била средишта напредних 

и утицајних култура. Југ Балканског 

полуострва домовина је старих Грка, а Апенинско 

полуострво (Италија) старих Етрураца 

и Римљана. Читава Северна Африка излази на 

Средоземно море и представља део Медитерана. 

У Северној Африци постоји појас неједнаке 

ширине који има медитеранску климу. 





Дуро 

Пиринејско 

(Иберијско) 

полуострво 

Ебро 

Нова 

Картагина 

ГАЛИЈА 

Рона 

Балеарска о. 

Масилија 

Корзика 

Е В Р О П А 

По 

Апенинско пол. 

Неаполис 

Сардинија 

Утика 


Рим 

Јаранско море 

Сава 

Сицилија 

Сиракуза 

Балканско полуострво 

ГРЧКА 

Дунав 

Еејско 

море 

М а л а А з и ј а 

Ефес 

Атина Милет 

Микена 

Спарта Родос 

Кносос 

Крит 

С р е о з е м н о м о р е 

Малта 

ИЛИРИЈА 

Тарент 

Кирена 

ТРАКИЈА 

Визант 


ЛИДИЈА 

Синопа 

ФРИГИЈА 

Библос 

Кипар 

Сидон 

Тир 

Јеруслаим 

Трапензунт 

А З И Ј А 

ПАЛЕСТИНА 

А Ф Р И К А 

ЛИБИЈА 

Мемфис 

ЕГИПАТ 

СИНАЈ 

Црвено море 

Нил 

Античко Средоземље (Медитеран) 

Крајњи запад Блиског истока такође улази у 

Средоземље. Египат је делимично и медитеранска 

земља, а исто се може рећи и за Палестину, 

Сирију и Анадолију. 

Средоземно море је испуњено хиљадама 

острва. У источном делу највећа острва су Кипар 

(јужно од Мале Азије), Крит (јужно од Грчке) 

и Еубеја (у Егејском мору, непосредно уз 

обалу Грчке). На западном Медитерану највећа 

острва су Сицилија (између Апенинског полуострва 

и Северне Африке), Сардинија и 

Корзика (између Апенинског и Пиринејског 

полуострва). Са површином од готово 26.000 

km 2 (близу једне трећине Србије) Сицилија је 

највеће острво у Средоземном мору; после ње 

Остаци грчког града Тауроменија, на источној обали 

Сицилије (античко позориште је у првом плану, 

вулканска купа Етне у даљини). Средином I миленијума 

п.н.е. на острву је било преко педесет утврђених 

градова, грчких и феничанских. 

долазе Сардинија и Кипар. Ова острва су била 

довољно велика да у антици подржавају живот 

десетина напредних градова. 

Ка североистоку, Средоземље има продужетак 

у виду Црног мора и земаља које га 

окружују. Црно море је у старини повезивало 

медитеранске земље са подунавским племенима 

и народима северних степа. Веза између 

Средоземног и Црног мора иде преко 

Мраморног мора, смештеног између Мале 

Азије и Балканског полуострва. 

СТАРА ГРЧКА 

Историја Грчке се у великој мери развијала 

под утицајем њеног географског положаја. 

Она, с једне стране, представља 

јужни завршетак Балканског полуострва. Преко 

бројних острва Егејског мора, она има чврсту 

везу са Блиским истоком. На североистоку, преко 

Мраморног мора, Грчка је остваривала контакте 

са црноморским земљама. На југу, егејски 

морепловци су рано ступили у додир са старим 

Египтом. На западу, Јонско море повезивало је 

Грчку са Италијом и западним Медитераном. 

Даљи фактори су специфично грчко поднебље 

и рељеф. 

Грчка је земља изразито медитеранске 

климе. Због претежно каменитог, а често и 

43 




II 


И л и р и ј а 

М а к е д о н и ј а 

Еги 

Пела 

Халкидик 

Тасос 

Самотрака 

Имброс 

Лемнос 

Тракија 

Троада 

Т е с а л и ј а 

Коркира 

Е п и р 

Додона 


Амбракија 

Пенеј 

Лариса 

Јолк 

Фера 

Троја 

Еолида 

Е е ј с к о м о р е 

Лезбос 

Ј о н с к о м о р е 

Лефкада 

Кефалонија 

Закинт 

АкарнанијаЕтолија 

Итака 

Елида 

Олимпија 

П Е Л О П О Н Е З 

Алфеј 

Пилос 

Ахаја 

Аркадија 

Месенија 

Делфи 

Фокида 

Микена 

Еуроа 

Тиринт 

Спарта 

Орхомен 

Беотија 

Коринт 

Арголида 

Лаконија 

Теба 

Атика 

Евбеја 

Атина 

К и к л а д и 

Делос 

Парос 

Хиос 

Икарија 

Наксос 

Самос 

Јонија 

Хермос 

Смирна 

Ефес 

Меанар 

Милет 

Дорида 

Тера 

Родос 

Стара Грчка 

К р и т 

Фестос 

Кносос 

Гортина 


баријера – физичка преграда или препрека; фигуративно 

сметња, тешкоћа 

недовољно плодног тла, услови за узгајање 

житарица су генерално слабији у односу на 

друге земље Медитерана. У многим деловима 

Грчке било је исплативије гајити маслине 

и винову лозу. Због тога је у класично доба 

своје историје Грчка морала да увози велике 

количине хране. 

Грчка је изразито брдска и планинска 

земља. Она је испресецена бројним планинским 

баријерама и стога подељена на већи 

број мањих географских целина. Море че сто 

повезује различите покрајине много боље 

од тешко проходних копнених путева. То 

је појачано постојањем неколико великих 

залива који дубоко улазе у простор континенталне 

Грчке. Највећи од њих, Коринтски 

залив, пружа се читавих 130 km у дубину, одвајајући 

Пелопонез од остатка Грчке. Већина 

места у унутрашњости није удаљена од мора 

више од 50 km. 

Територија Грчке се састоји из континенталног 

полуострва (Грчка у ужем смислу) 

и бројних острва. Поменућемо најважније 

области. Две покрајине на северу Грчке су 

Епир и Македонија (приближно одговара 

данашњој Егејској Македонији). Док је Епир 

неприступачна планинска земља на крајњем 

северозападу Грчке, Македонија се састоји 

од низијских и планинских области. Југоисточно 

од Македоније налази се велико полуострво 

Халкидик. Оно је постало део Македоније 

тек у IV веку п.н.е. Највећа равница 

у Грчкој је Тесалија, налази се јужно од 

Македоније и источно од Епира. Тесалија је 

44 





у антици била највећи произвођач хране у 

Грчкој. На гласу је била и по узгајању коња, 

ретким и скупоценим животињама у грчком 

свету. Јужно од Тесалије је централна Грчка, 

подељена на већи број мањих покрајина. Најзападније 

од њих су Акарнанија и Амбракија, 

даље ка истоку следе Етолија, Фокида 

и Беотија. Делфи, најважније грчко пророчиште 

и једно од највећих светилишта, било 

је смештено у Фокиди. На крајњем истоку 

средње Грчке налази се полуострво Атика, 

где је смештен најважнији антички грчки 

град Атина. Југ континенталне Грчке чини 

велико полуострво Пелопонез. Оно је са 

остатком земље у прошлости било повезано 

путем уске Истамске превлаке. Крајем 

XIX века кроз Истамску превлаку је прокопан 

Коринтски канал, чиме је успостављена 

директна поморска веза између Јонског и 

Егејског мора, која у антици није постојала. 

Пелопонез је домовина ратничких Спартанаца, 

трговаца и бродоградитеља из Коринта, 

те место где се налазило велико светилиште 

Олимпија. 

Највеће грчко острво, Крит, налази се 

јужно од Пелопонеза. Већина грчких острва 

(више хиљада њих) смештена је на истоку, 

у Егејском мору. Еубеја је највеће егејско 

острво, смештена уз обале средње Грчке. 

Већина острва груписана је у архипелаге 

Великих и Малих Киклада, и Спораде. Уз 

егејску обалу Мале Азије налази се више 

великих острва, попут Лемноса, Лезбоса, 

Хиоса, Самоса и Родоса. Острва у Јонском 

мору, западно од матичне Грчке, малобројнија 

су у односу на Егејска, али у просеку 

већа. Величином се истичу Коркира (Крф), 

Кефалонија, Леф када, Закинтос и Итака. 

У антици се на сваком већем грчком острву 

налазио град, а велика острва су поседовала 

и више градова (Крит више десетина). 

ИТАЛИЈА У АНТИЧКО ДОБА 

Данас се иза речи Италија крије земља 

која је доста већа од самог Апенинског 

полуострва, али је у антици реч Италија 

означавала самô Апенинско полуострво. 

Као северна граница Италије узимане су реке 

Арно и Рубикон. Равница реке По (данашња 

северна Италија) почела се сматрати делом 

Италије тек крајем I века п.н.е. Апенинско 

полуострво има централни положај у 

Средоземном мору. Дугачко готово хиљаду 

километара, завршава се на југу широким 

Тарентским заливом. Полуострво лежи између 

Јадранског мора на истоку, Јонског мора на југу 

и Тиренског мора на западу. И за Италију су 

поморске везе са суседним земљама имале већи 

значај од копнених комуникација. 

Острво Капри, у Напуљском заливу, 

наспрам западних обала Италије 

(Кампаније) 

Капри су у VII веку п.н.е. населили грчки колонисти 

и основали два насеља, која су се 

касније стопила у мали град. У доба Римског 

царства, ту је био летњиковац царева. Римски 

цар Тиберије подигао је чак дванаест луксузних 

вила на острву – изградња је трајала више 

годинa и довршена је 27. године н.е. Највеће 

од ових здања, Јупитерову вилу (Villa Jovis), 

Тиберије је наменио себи. Велики делови ове 

гигантске виле стоје и данас, која је првобитно 

запремала простор од преко седам хиљада m 2 . 

Цар је проживео последњих десет година 

живота на Каприју. И други римски владари и 

чланови владарских породица проводили су 

време овде. 

45 




II 


И Италија је била подељена на више традиционалних 

покрајина. На северозападу 

полуострва налазила се Етрурија или Тоскана. 

Ова област, домовина важне етрурске 

цивилизације, простирала се од реке Арно на 

северу до реке Тибар на југу. Западну границу 

чинио је планински венац Апенина, који 

се пружа дужином полуострва. Источно од 

Етрурије, преко Апенина, дуж обала Јадрана 

налазиле су се Умбрија и Пиценум. Јужно 

од реке Тибар, у средишту полуострва, налазила 

се покрајина Лацијум, земља старих 

Латина, где је основан град Рим. Јужно од 

Лација пружала се плодна и богата Кампанија. 

Источно од Лацијума и Кампаније пружа 

се брдовити Самнијум, дом ратничких 

Самнита. Четири најјужније покрајине биле 

су груписане око Тарентског залива. То су 

Луканија, Брутиј (на западној страни, према 

Тиренском мору), Апулија и Калабрија (на 

источној страни, према Јадранском мору). 

Обале ових јужних покрајина су временом 

колонизовали Грци. 

Арно 

Ветулонија 

ЕТРУРИЈА 

(ТОСКАНА) 

Тарквиниј 

Цера 

По 

УМБРИЈА 

Тибар 

Т и р е н с к о м о р е 

Лилибеј 

Перузија 

Аскулум 

Рим 

Фалериј 

ЛАЦИЈУМ 

Панорм 

СИЦИЛИЈА 

Акрагант 

ПИЦЕНУМ САМНИЈУМ 

КАМПАНИЈА 

Капуа 

Кума 

Неаполис 

Италија пре римских освајања 

Ј а р а н с к о м о р е 

АПУЛИЈА 

ЛУКАНИЈА 

Региј 


БРУТИЈ 

ИЛИРИК 

КАЛАБРИЈА 

Метапонт 

Тарент 

Туриј 

Локри 

Кротон 



– Познавање простора је за разумевање прошлости важно колико и познавање временских одредница. 

– Две кључне земље Старог истока јесу Месопотамија и Египат. Месопотамија има централан положај на Старом 

истоку, док се Египат налази на западној ивици. 

– Средоземно море је смештено између Европе, Азије и Африке. Средоземље или Медитеран обухвата све 

земље у и око Средоземног мора. 

– Европском обалом Средоземног мора доминирају три велика полуострва: Балканско, Апенинско и Пиринејско 

(Иберијско) полуострво. 

– Грчка има нарочит географски положај у односу на друге медитеранске земље, повезујући три континента: 

Европу, Азију и Африку. 

– Пре настанка Римског царства реч Италија означавала је само Апенинско полуострво. Италија има централни 

географски положај на Медитерану. 


1. Наведи земље Старог истока које улазе у Плодни полумесец. 

2. На које две географске области је био подељен стари Египат? 

3. Објасни разлике између климе Месопотамије и климе Средоземља. 

4. Шта повезује, а шта раздваја Пелопонез од средње Грчке? 

5. Како је појам Италије био дефинисан у антици, а како данас? 

46 




II 

2 

ДРЖАВЕ И ОБЛИЦИ ВЛАДАВИНЕ 

НА СТАРОМ ИСТОКУ 


• разумеш шта је то држава и који су узроци настанка првих држава; 

• препознаш и разликујеш разне облике владавине и државне организације који су постојали у 

античком свету; 

• објасниш везу између политичке моћи и религије на Старом истоку; 

• одредиш разлике између држава Месопотамије и староегипатске државе; 

• наведеш важније државе које су постојале на простору Старог истока. 

ПРВОБИТНЕ ДРЖАВЕ 

Једна од кључних разлика између праисторијских 

и историјских друштава је 

постојање држава. Око 3000. године п.н.е. 

ране заједнице Сумера и Египта већ су имале 

форму државних организација. Али шта 

је уопште држава? Држава је политичка организација 

која има монопол власти и силе 

над одређеном заједницом, у циљу заштите 

те заједнице и одржања постојећег поретка. 

Печат краљице Пуаби, око 2600. године п.н.е. 

Друштво древне Месопотамије било је изразито 

патријархално. Велика већина краљева на 

Старом истоку били су мушкарци. Ипак, срећемо 

и неке истакнуте жене-владаре, које су понекад 

успевале да владају самостално. На слици је 

печат краљице Пуаби из града Ура, израђен око 

2600. године п.н.е. Пуаби је један од најранијих 

примера утицајних жена на владарском престолу. 

Она је била жена семитског порекла која 

је некако (вероватно путем династичког брака) 

постала краљица у сумерском Уру. 

То је много ефикаснији облик организације у 

односу на племенске заједнице које јој претходе. 

Државе су у неком облику присутне у 

историји света од почетака цивилизације до 

данас. 

Најстарије државе које историја познаје 

настале су на Старом истоку крајем IV миленијума 

п.н.е. Оне су формиране у Сумеру 

(крајњи југ древне Месопотамије), а пар 

векова касније (око 3100. п.н.е.) и у Египту. 

Под утицајем ова два средишта, државна 

организацијa се шири током III миленијума 

п.н.е. и на друге земље Старог истока (северна 

Месопотамија, Иран, Сирија, Мала 

Азија). Државе су се јавиле као израз потребе 

да се организују, заштите и уреде све 

многобројније и сложеније заједнице. Паралелно 

са најранијим државама јавља се и 

процес урбанизације – настанка и ширења 

градског живота. Када су нека сумерска 

села достигла величину од више хиљада житеља, 

јавила се неопходност да се она боље 

организују, ради заштите од непријатеља, 

али и унутрашње стабилности и сигурности. 

Прелазни облик између племенске и 

државне организације јесте поглаварство. 

Поглаварство је политичка заједница која 

обухвата више села или номадских заједница 

и која се налази под лабавом контролом 

поглавара (поглавице). Поглавара подржава 

група старијих припадника тих заједница, 

с којима је обично у сродству. Стабилна 

поглаварства током историјског развоја 

често прерастају у монархије. 

47 




II 

ДРЖАВЕ И ОБЛИЦИ ВЛАДАВИНЕ НА СТАРОМ ИСТОКУ 

ДРЖАВЕ МЕСОПОТАМИЈЕ 

Рушевине сумерског града Ура, једног од најстаријих 

градова у историји 

Прве сумерске државе о којима имамо писане 

податке су монархије. У ствари, готово 

све развијеније државе на Старом истоку 

биле су апсолутне монархије. То је облик 

владавине у коме власт припада једном човеку, 

који има право да власт пренесе на свог 

наследника, с којим је обично у крвном сродству. 

Владари су били окружени разрађеним 

церемонијалом и имали нарочита знамења и 

обележја. Она су укључивала нарочиту одећу, 

огртач, круну и жезло. Владари на Старом 

истоку су у начелу били свемоћни. Владар је 

представљао живи закон и доносио одлуке о 

животу и смрти својих поданика. Али у пракси 

ни најмоћнији владар није могао да добије 

баш све што је желео. Власт једног староисточног 

монарха могла је бити ограничена на 

разне начине. Он је могао бити слаб, под утицајем 

моћних појединаца или под притиском 

незадовољног становништва. Успешан владар 

је добро знао да процени границе своје моћи, 

као и границе стрпљења својих поданика. Чак 

ни у врло малој држави владар није лично могао 

да издаје сва наређења и да надгледа све 

послове. Зато се краљевска власт ослањала на 

разне групе службеника и чиновника. Такође, 

свака власт на Старом истоку веровала је да 

има божанско порекло, да има посебну везу 

и заштиту божанских сила. Источни краљеви 

су по правилу били и првосвештеници, а у неким 

случајевима су сматрани и боговима. 

Величина и трајност појединих држава 

су такође знатно варирале. Неки краљеви су 

владали малим градовима-државама, други 

пространим краљевствима, а неки су чак држали 

огромна царства. 

Од најранијег времена државе Месопотамије 

биле су бирократизоване 

монархије. Свака од њих је упошљавала 

велики број управника, надзорника, писара 

и других чиновника. Чиновници су пажљиво 

бележили одлуке владара и достојанственика, 

и састављали пописе имовине, прихода, хране и 

радне снаге. Већ из раног Сумера сачуване су на 

хиљаде спискова учесника у градитељским подухватима, 

њихових плата, трошкова и утрошеног 

материјала. Краљ у Сумеру је носио титулу 

лугала, док је потчињени краљ или постављени 

намесник био енси. Краљ је владао државом из 

палате, која је била и центар управе и привреде. 

Владари древне Месопотамије били су и 

световне вође и религијски поглавари. Рани сумерски 

краљеви сматрани су божанствима. Али 

ово схватање није потрајало дуже од пар векова. 

Каснији владари били су нека врста врховних 

свештеника, највиших посредника између богова 

и људи. Да имају посебну везу са божанским 

бићима, тврдили су и потоњи акадски, асирски и 

вавилонски краљеви. Али они се, сем неких значајних 

изузетака, нису проглашавали за богове. 

Чак ни моћни асирски цареви нису себи приписивали 

божански статус. 

Асирски владар у лову на лавове. Владари Старог 

истока често су приказивани у улогама које подвлаче 

њихову способност, храброст или физичку снагу. 


бирократија – систем управе заснован на власти 

чиновништва; бирократизована држава – она држава у 

којој постоји бројно и моћно чиновништво 

достојанственик – носилац достојанства, високог 

државног положаја или почасти 

48 





Поред тога што су били првосвештеници, 

владари Месопотамије су били и законодавци, 

највећи поседници, судије и војсковође. 

Од њих се очекивало да буду покровитељи 

и заштитници храмова, да осигурају 

правду и безбедност обичним људима, те да 

оружјем штите мир и постојећи поредак од 

спољних непријатеља и унутрашњих незадовољника. 

У раном Сумеру срећемо и неке врсте 

градских већа и скупштина. Није јасно ко 

је улазио у ова тела и које су функције имала. 

Краљ се, изгледа, саветовао са њима, али она 

су рано нестала. Покушаји да се на Старом 

истоку пронађу корени демократије и колективног 

владања досада нису били успешни. 

Рану Месопотамију карактеришу мали 

градови-државе. Највећи градови су имали 

20-30.000 житеља. Изгледа да је мањи део 

становништва живео изван градских бедема. 

Временом настају све пространије државе. 

Фактори њиховог ширења и пропадања били 

су ратови и освајања. У XXIV веку п.н.е. створено 

је Акадско царство, које је накратко владало 

читавом Месопотамијом. У XVIII веку 

п.н.е. до сличне моћи је дошло Вавилонско 

царство, са центром у граду Вавилону. Асирско 

царство, чије средиште се налази на североистоку 

Месопотамије, било је највећа и 

најмоћнија држава западне Азије између IX 

и VII века п.н.е. На свом врхунцу, у VII веку 

п.н.е., обухватало је читав простор Плодног 

полумесеца, укључујући и Египат, као и делове 

Анадолије и Ирана. 

СТАРОЕГИПАТСКА ДРЖАВА 

По много чему, Египат је пошао властитим 

путем у односу на друге земље Старог 

истока. За разлику од Месопотамије, где 

је у почетку створен велики број мањих држава, 

Египат је врло рано дошао до јединственог царства, 

где је један моћан владар управљао читавом 

земљом. Из каснијих извора знамо за постојање 

две египатске државе, Горњег и Доњег Египта. 

Доњи Египат је обухватио саму Делту. Горњи је 

држао простор јужно од Делте, све до првог сужења 

(катаракте) Нила. Око 3100. године п.н.е. 

владар Горњег Египта Менес је освојио Делту и 

Камена палета фараона Нармера (вероватно друго 

име за Менеса). Владар је приказ као ујединитељ 

Египта, у натприродној величини, која наглашава 

његов божански статус. У десној руци држи буздован 

којим се спрема да докрајчи побеђеног непријатеља. 

створио јединствено царство. Египатске владаре 

данас називамо фараонима, мада је ова титула 

ушла у употребу тек у II миленијуму п.н.е., у време 

XVIII династије. За разлику од Месопотамије, 

фараон је заиста сматран живим божанством, 

представником осталих богова на земљи. 

Египћани су прошлост своје државе делили 

на периоде владавине појединих породица, 

династија. Неке династије су владале 

читавом земљом, друге само једним делом. 

Стандардна периодизација египатске историје 

прихвата поделу на династије, али пре 

свега узима у обзир циклусе уједињавања и 

распадања државе. Три основна периода су 

Старо, Средње и Ново царство, са међупериодима 

када није било јединствене власти у 

читавом Египту. Периодизација староегипатске 

историје изложена је у следећој табели. 


династија – владарска породица 

49 




II 


Период: 

Ранодинастички (I и II династија) 

Старо царство (династије III–VI) 

Први међупериод (династије VII–X) 

Средње царство (династије XI–XIII) 

Други међупериод (династије XIV–XVII) 

Ново царство (династије XVIII–XX) 

Трећи међупериод (династије XXI–XXV) 

Саиско царство (XXVI династија) 

Позни период (династије XXVII–XXX) 

Египат је пример централизоване монархије. 

Држава је временом развила бројан и 

разгранат чиновнички апарат, који је спроводио 

њену вољу. Централна власт је одлучивала 

о постављању чиновника у свим деловима 

државе и надзирала је њихов рад. Тај разгранат 

државни апарат је издржаван на терет 

становништва, бројним дажбинама. Државна 

територија била је подељена на већи број малих 

територијалних јединица, које називамо 

номама. Номе су заједнице старије од египатске 

државе, чији се корени губе у праисторији. 

Египатска држава их је успешно ставила под 

своју контролу и претворила у инструмент 

локалне управе. Број нома је варирао током 

египатске историје; углавном их је било око 

четрдесет. Области које су фараони освојили 

ван Египта имале су другачију управу, која је 

укључивала елементе војне окупације. 

Хронолошки оквир 

око 3100–2686. п.н.е. 

2686–2181. п.н.е. 

2181–2055. п.н.е. 

2055–око 1650. п.н.е. 

око 1650–1550. п.н.е. 

око 1550–1069. п.н.е. 

1069–664. п.н.е. 

664–525. п.н.е. 

525–332. п.н.е. 

ДРУГЕ ДРЖАВЕ СТАРОГ ИСТОКА 

Дуготрајна историја Старог истока 

сведочила је бројним државама. Многе 

од њих су биле мање централизоване од 

Египта. Неке су чак биле подељене на велики 

број мањих, зависних држава. Примери су 

држава Хетита у Малој Азији или краљевство 

Митани на Еуфрату. Локални владари су 

доводили своје трупе у војску врховног краља; 

иначе су имали слободу да се баве својим 

пословима. Краљевство Митани је средином 

II миленијума п.н.е. владало знатним делом 

Сирије и северне Месопотамије. Хетити су 

у исто време доминирали Малом Азијом, а 

касније су се проширили и на северну Сирију. 

Обе државе су биле велики противници Египта 

у периоду Новог царства. 

На подручју Сирије и Палестине (Леванта) 

настао је рано велики број држава. За ову 

област су нарочито карактеристична мала 

краљевства и градови-државе. Они су трпели 

притисак моћнијих суседа попут Египћана, 

Хетита или Асираца, а цветали су у тренуцима 

слабости великих сила. На обали Сирије 

настали су феничански градови-државе, који 

су имали огромну улогу у историји привреде 

и културе Средоземља. Јужно од њих Јевреји 

Гробница у облику степенасте пирамиде фараона 

Џосера, из времена III династије. Поред тога што је 

израз египатских веровања, монументална грађевина 

представља сведочанство способности и економске 

моћи египатске државе у време Старог царства. 


окупација – запоседање и држање туђе територије 

оружаном силом 

50 





су почетком гвозденог доба образовали 

краљевство Израел. По свом облику владавине 

и организацији оно се мало разликовало 

од суседних држава Леванта. Као и његови 

суседи, Израел је трпео притисак моћнијих 

држава. Након кратког периода јединства, 

краљевство се у X веку п.н.е. поделило на 

две државе, Израел (северну) и Јудеју (јужну). 

Ове две монархије, иако истог порекла, често 

су биле у непријатељским односима. На крају 

су обе пале као жртве Асираца односно Вавилонаца. 

Али простор Израела био је подручје 

на којем је настао јудаизам, прва права монотеистичка 

религија у историји света. 

Стела фараона Мернептаха 

На овом споменику фараон набраја своје 

победе против разних непријатеља Египта. 

Међу побеђеним народима наводи се и Израл, 

што је први помен те земље и народа у историјским 

изворима. „Израел је опустошен и 

његово семе је затрто”, хвалио се ратоборни 

фараон. 

Иранска висораван такође је подручје на 

коме рано откривамо формирану државну 

организацију. Око 2700. године п.н.е. на подручју 

југозападног Ирана настаје краљевство 

Елам. Ова држава је, с прекидима, опстала 

преко две хиљаде година и била је један од 

најважнијих фактора у историји Месопотамије, 

као савезник, трговачки партнер или 

непријатељ. Око 1000. године п.н.е. иранска 

племена постепено насељавају земљу која ће 

бити названа по њима. У VIII веку п.н.е. у западном 

Ирану настаје краљевство иранског 

народа Међана. Оно ће постепено заменити 

Елам као водећу силу овог простора. Моћ 

Међана окончали су њихови рођаци Персијанци, 

настањени у јужном Ирану. Персијско 

царство, које је постојало између VI и IV 

века п.н.е., било је највећа државна творевина 

у историји Старог истока. Обухватало је читаву 

Азију од Егејског мора до реке Инд, као 

и Египат. Током три деценије владало је и делом 

југоисточне Европе. 

Ране државе на тлу данашње Индије настале 

су средином III миленијума п.н.е. У питању 

је низ градова-држава, од којих су неки били 

веома велики. Ову културу обично називамо 

цивилизацијом Инда (по реци око које је 

настала) или харапанском цивилизацијом 

(по граду Харапи, једном од највећих центара). 

Мало тога се може рећи о облику владавине 

и уређењу ових држава, јер њихово 

писмо није одгонетнуто. Првобитне државе 

Инда су постепено нестајале и коначно престају 

да постоје око 1900. године п.н.е. Средином 

II миленијума п.н.е. јавља се нова култура 

у северној Индији коју називамо ведском. 

Ово доба (до средине I миленијума п.н.е.) 

названо је по ведама, епским песмама које су 

преношене усменим путем и које представљају 

практично једини историјски извор. 

Ведске заједнице су првобитно биле племена 

и поглаварства. Током I миленијума п.н.е. оне 

прерастају у права краљевства. Између VI и II 

века п.н.е. Индија је доживела више спољних 

најезда, од стране Персијанаца и Македонаца. 

У овом периоду (од краја IV века п.н.е.) 

формирана је и прва заиста велика индијска 

држава, Мауријско царство, које је накратко 

обухватало већи део Индије. 

51 




II 


Прве државе на крајњем истоку Азије 

на стале су средином II миленијума п.н.е. 

Најстарија од њих је краљевство династије 

Шанг (или Јин), које је постојало на доњем 

току реке Хоангхо (Жута река), на североистоку 

данашње Кине. Каснија кинеска традиција 

говори о још ранијим државама, али 

оне нису археолошки потврђене. Краљевство 

Шанг представља бронзано доба у кинеској 

историји. Оно је пало у XI веку п.н.е. и било 

замењено династијом Чоу. По својој култури, 

религији и организацији ова рана краљевства 

су се знатно разликовала од потоње класичне 

кинеске цивилизације. Краљевство Чоу се 

распало у току V века п.н.е. Квин Ши Хуанг 

је потчинио подељена кинеска краљевства до 

221. године п.н.е. и основао Прво кинеско 

царство. Његова династија је само кратко 

надживела његову смрт. Квинове је победила 

кућа Хан, која је као владајућа династија владала 

Кином око четири века (са прекидима). 

Армија од печене глине 

Први кинески цар Квин Ши Хуанг умро је 210. 

године п.н.е., после владавине испуњене непрестаним 

освајањима и планским напорима 

на стварању велике и централизоване државе. 

Деценијама пре смрти, цар је започео изградњу 

велелепног маузолеја у којем ће бити 

сахрањен. После смрти, положен је у гробницу 

заједно са преко осам хиљада глинених војника, 

у природној величини, као и неколико 

стотина фигура коња и коњаника. Поред војника, 

ту су и слуге, робови, забављачи и писари. 

Гигантски гробни комплекс у централној 

Кини откривен је случајно 1974. године. 

52 

СТАРОИСТОЧНА ЗАКОНОДАВНА 

ТРАДИЦИЈА 

Уређено друштво одликују строга и 

јасно дефинисана правила. Настанак 

и развој све сложенијих заједница на 

Старом истоку наметао је потребу за стварањем 

правних норми. Новостворене државе 

и њихове установе тражиле су начин да се 

трајно организују и избегну произвољност 

у дељењу правде. Старински обичаји, који 

су одржавани путем усмене традиције, нису 

више били погодни за тако нешто. Стога није 

чудо да Месопотамија, као земља најстарије 

државности, уједно представља и језгро у 

коме се развило најстарије забележено право. 

Правна традиција Месопотамије и суседних 

земаља се понекад назива и клинописном 

правном традицијом, по писму уз помоћ 

којег су законици записани. 

Најстарије законике, законе и одредбе 

писали су стари Сумери. Од њиховог права 

је мало тога сачувано, али оно је извршило 

велики утицај на друге народе Месопотамије. 

Око 2350. године п.н.е. Урукагина, владар 

града Лагаша, објавио је законик. Као 

разлог за овај чин, краљ је навео неправде 

које су загосподариле друштвом и које законик 

треба да исправи. „Он (Урукагина) је 

ослободио људе Лагаша од... глади, лоповлука, 

убиства и отимачине... Обновио је 

слободу. Удовица и сироче више нису плен 

моћника.” Тешко је данас рећи колико има 

истине у овим тврдњама, пошто текст самог 

законика није сачуван. Из периода XXI–XIX 

века п.н.е. постоје три законика који су делимично 

сачувани, као и један број појединачних 

закона и краљевских уредаба. 

Ур-Наму (десно, на престолу), сумерски краљ- 

-законодавац, поставља једног локалног владара 





Хамурабијев законик се често помиње 

као први законик у историји, иако одавно 

знамо да то није тако. Он је дело вавилонског 

краља Хамурабија, потиче из XVIII века 

п.н.е. и не спада у старије примере законодавства 

Месопотамије – позната су бар четири 

старија законика. Ипак, он је од изузетне 

важности, како због свог обима, детаљности, 

тако и због утицаја који је вршио. Уклесан је 

на стели од вулканског камена, високој преко 

2 m, мада постоје и друге копије. Сачуван је 

готово у целини и има 282 члана (пет чланова 

није читљиво). На почетку Хамураби истиче 

себе као праведног владара, који је штитио 

слабе и кажњавао неправду. „Када ми је Мардук 

дао власт над земљом, да штитим оно што 

је право у земљи, ја сам поступао по праву и 

правди... и постарао се за добробит оних који 

су трпели.” Законик је регулисао питања склапања 

уговора, имовине и трговине, али и кривичног 

и приватног права. Дух и форма законика 

сасвим су другачији од данашњих законских 

аката. Уместо да пружи што детаљнија 

и прецизнија правила, Хамурабијев законик 

даје низ примера и преседана, који показују 

како треба судити у сличним случајевима. Из 

каснијег времена је сачувано више хетитских 

и асирских законика. На њима се види снажан 

утицај сумерског и вавилонског права. 

Као и у другим стварима, египатско 

искуство је донекле било посебно. За разлику 

од владара Месопотамије, Египћани нису 

састављали опсежне законике. Уопште је 

сачуван мали број египатских правних текстова. 

Египатско схватање правде било је 

засновано на појму који су звали маат. Ова 

реч се може превести као истина, поредак, 

хармонија или равнотежа, али и као правда, 

закон или моралност. Очекивало се од свих 

људи да поштују овај принцип. Заштитник 

закона, права и поретка, борац против неправде 

био је сам фараон, који је по потреби 

био и највиши судија. Насупрот добру којe 

представља маат стоји исфет – неправда, 

хаос, насиље или зло. Постојала је и богиња 

Маат која је била оличење овог принципа. 


cтела – уздигнута плоча или стуб од камена, обично са 

рељефом, сликом или натписом 


– Прве државе у историји су настале крајем IV миленијума п.н.е. у Сумеру, на југу Месопотамије. 

– Велика већина држава на Старом истоку биле су апсолутне монархије. 

– У Месопотамији је током античке историје постојало више значајних држава. Државотворна традиција ове 

земље је снажно утицала на остатак Старог истока. 

– Египат је био велика и централизована бирократска држава. Ипак, у египатској историји постоје периоди 

нестабилности и распадања јединствене државе. 

– Стари исток је био домовина најстаријег законодавства и правне традиције која се развијала током више 

хиљада година. 

– Хамурабијев законик се често помиње као први законик у историји, иако одавно знамо да то није тако. Данас 

су позната бар четири старија законика од њега. 


1. Наведи облике друштвене организације који претходе држави. 

2. Да ли је владар био свемоћан на Старом истоку? Образложи одговор. 

3. Протумачи везу између владарске моћи и религије на Старом истоку. 

4. Објасни основну периодизацију староегипатске историје. 

5. Наведи неке примере великих источних држава, изван Месопотамије и Египта. 

53 




II 

3 

ДРЖАВНЕ ФОРМЕ У СТАРОЈ ГРЧКОЈ 


• објасниш зашто најстарије државе Европе настају баш на тлу данашње Грчке; 

• наведеш новине које је грчки полис донео у односу на раније државе; 

• разликујеш државне форме које су постојале у старој Грчкој; 

• одредиш место хеленистичких држава у светској историји; 

• разумеш историјски значај грчког права. 

ПОЧЕТАК ЕВРОПСКЕ 

ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ 

Настанак првобитне цивилизације и 

првих држава у Европи каснио је за 

Старим истоком више од једног миленијума. 

Док су се на истоку развијали градски 

живот, писменост и државна организација, 

Европа је и даље живела у праисторији. На 

већем делу континента такво стање ће се наставити 

још хиљадама годинама. На југу, и поготову 

југоистоку Европе већ у III миленијуму п.н.е. 

видимо помаке који ће довести до настанка 

раних држава. Није случајност да градови и државе 

настају најпре на простору данашње Грчке, 

европске земље најближе Блиском истоку. Већ 

у овом периоду постоје недвосмислени докази 

о везама егејских земаља са Малом Азијом 

и Левантом. Утицаји и примери развијенијих 

источних култура су благотворно деловали на 

развој државности на егејском тлу. 


минојска култура или цивилизација – прегрчка култура 

Крита у бронзано доба 

Као и у случају старог Египта, и античка 

грчка историја има сопствену периодизацију 

која нам помаже да се лакше изборимо 

са великим временским распоном који она 

обухвата. 

НАЈРАНИЈЕ ДРЖАВЕ У ЕВРОПИ 

Најстарије познате државе на европском 

тлу настале су на острву Крит. Почетке 

градског живота на Криту срећемо већ 

у другој половини III миленијума п.н.е. Око 2000. 

године п.н.е. на више места на острву постојали 

су пространи градови, у чијим су центрима 

биле палате. Највећи од њих био је Кносос, у самом 

средишту острва. У Кнососу је крајем XIX 

века откривена и највећа палата на острву. По 

Миносу, митском краљу Крита, ове државице и 

њихову културу називамо минојском. У остацима 

критских палата нађено је више писаних докумената, 

чак је у употреби било и више типова 

писма. Али њихов језик и писмо су и даље потпуно 

неразумљиви. Стога не знамо много о облику 

владавине, државном уређењу или друштву минојског 

Крита. 

Назив епохе 

Хронолошки оквир 

Минојска (прегрчка) цивилизација 

XX–XV век п.н.е. 

Микенско доба 

XVI–XII век п.н.е. 

Хомерско („мрачно”) доба 

XII–VIII век п.н.е. 

Архајско доба 

око 750. до око 500. п.н.е. 

Класично доба 

500–338. п.н.е. 

Хеленистичко доба 

338–30. п.н.е. 

Римско („царско”) доба, грчке земље под римском влашћу од 30. п.н.е. 

54 





МИКЕНСКА КРАЉЕВСТВА 

Корени грчког народа и језика леже дубоко 

у праисторији и о њима мало тога можемо 

поуздано рећи. Најраније грчке државе 

имају форму сличну државама Старог истока. Оне 

су постојале у периоду од XVI до XII века п.н.е. Тај 

период називамо микенским, по Микени, граду 

на Пелопонезу и највећем центру Грчке у ово 

доба. Микенске државе су савремене египатском 

Новом царству и држави Хетита у Малој Азији. 

Остаци минојске краљевске палате у Кнососу 

Нема сумње да су и минојске државе биле 

монархије. То, између осталог, закључујемо 

на основу великих палата које су ископали 

археолози, које садрже престоне дворане. 

Могуће је да је до око 1700. године п.н.е. 

дошло до уједињења читавог острва, под 

централном влашћу Кнососа. Чини се да је 

у ово време Крит био стабилно и напредно 

друштво, безбедно од спољних претњи. 

Упркос величини и богатству неких насеља, 

трагови војних утврђења и бедема су 

изузетно ретки. 

Минојске државе су биле у интензивном 

контакту са спољним светом. О томе 

сведоче рукотворине са Старог истока, 

нађене у минојским гробовима и остацима 

насеља, као и предмети критске израде 

пронађени у Египту, Малој Азији и на 

Леванту. Али нарочито велико присуство 

критских предмета откривено је у континенталној 

Грчкој. Најранија грчка култура, 

а несумњиво и државна организација, 

развијала се под врло снажним минојским 

утицајем. Он, заправо, није престао ни са 

падом минојског Крита. 

Средином XV века п.н.е. већина минојских 

палата је уништена. Она највећа, у 

Кнососу, опстала је и даље, али сада је њом 

владала једна грчка династија. Освајање 

острва од стране Грка означава крај самосталног 

развоја минојске цивилизације. Грчки 

језик постаје основни и у документима 

из Кнососа. 

Златна погребна маска из унутрашњег круга 

гробова у Микени (XVI век п.н.е.) 

Краљевске гробнице и палату у Микени открио 

је немачки археолог-аматер Хајнрих 

Шлиман, данас углавном познат по својим 

ископавањима Троје. Њега је у Микену довео 

Хомер, односно страствено уверење да је у 

хомерским еповима записана најранија грчка 

историја. Године 1876. Шлиман је ископавао 

у Микени и открио гробнице микенских 

краљева, њихове пратње и чланова породица. 

Између осталог, нашао је и златну погребну 

маску изванредне лепоте. „Видео сам 

Агамемнонов лик!” телеграфисао је одмах узбуђени 

Шлиман, уверен да је открио гроб легендарног 

краља Агамемнона, освајача Троје. 

У ствари, маска је из XVI века п.н.е. – неколико 

векова старија од времена у које грчко предање 

смешта Агамемнона и Тројански рат. Али 

покојник који је носио маску вероватно јесте 

био микенски краљ. 


микенска култура, цивилизација или период – 

најстарији период грчке историје, приближно од XVI до 

XII века п.н.е. 

55 




II 


Да су у питању заиста грчке државе сазнајемо 

захваљујућим писаним документима из овог 

периода, који користе један рани дијалекат 

грчког језика. На хиљаде текстова писаних 

на глиненим таблицама нађено је у свега три 

града – Кнососу, Пилосу и Теби. Ова насеља 

су истраживали археолози током XX и XXI 

века. У Микени и осталим градовима је досада 

откривен мали број писаних извора. 

Микенске државе биле су краљевства, 

монархије у којима је краљ био и судија и 

врховни свештеник. Краљевске палате су 

биле средишта управе, религије и привреде. 

Оне су контролисале велики део обрадивог 

земљишта, огромна крда стоке, као и рудна 

богатства. Изгледа да су имале и монопол на 

трговину. Читав државни апарат је, заправо, 

представљао продужетак и изданак краљевског 

дома. Из докумената сазнајемо о великом 

броју чиновника, надзорника и писара, 

као и војника, радника и занатлија – сви су 

били у служби палате. У изворима се срећу две 

владарске титуле ванакс („господар”) и лавагетас 

(„вођа народа”, можда „вођа војске”), 

али веза између њих није најјаснија. Ванакс 

је свакако био старији и моћнији. Постоји 

могућност да су микенска краљевства била 

повезана у централну државу, којом је владао 

један врховни краљ. Његово седиште је вероватно 

било у Микени. 

Микенска краљевства су пропала током 

XII века п.н.е. Тачни узроци њиховог нестанка 

нису јасни. Чињеница је да су градови и 

палате освајани и уништавани један за другим. 

Идентитет нападача је и даље предмет 

полемике међу научницима. Касније грчко 

предање пад Микене приписује Дорцима, 

грчком племену је у I миленијуму п.н.е. насељавало 

Пелопонез и оближња острва. По 

предању, Дорци су дошли са крајњег севера 

Грчке, уништавајући градове који су им се 

нашли на путу. То је било време општих немира, 

сеоба и ратова на читавом источном 

Средоземљу. Хетитско краљевство је такође 

пало, као и низ држава у Малој Азији и на 

Леванту. Египат је доживео спољне нападе, 

које је одбио с великом муком. У овим условима 

су нестале и микенске државе, њихово 

друштво и писменост. 

Следећих неколико векова у Грчкој не 

срећемо употребу писма и писане изворе. 

Зато овај период (приближно од XII до VIII 

века п.н.е.) називамо мрачним добом грчке 

историје. Државна организација је нестала. 

Читава Грчка се привремено вратила 

на примитивније друштвене форме. Изнова 

срећемо племенске заједнице и поглаварства. 

Други назив за овај период је хомерско 

доба, по митском песнику Хомеру. Грчки 

епови, Илијада и Одисеја, приписани 

Хомеру, настали су на самом крају ове епохе, 

и представљају ретке изворе за њену историју. 

Облик владавине који видимо из ових 

поетских дела је патријархална монархија. 


ванакс – „господар”, највиша владарска титула у микенској 

Грчкој 

лавагетас – „вођа народа”, једно од владарских звања у 

микенској Грчкој 

Ваза израђена крајем хомерског доба (око 800. године 

п.н.е.). Богате уметничке израђевине микенског 

периода замењене су једноставним посудама, 

геометријске декорације. 

56 





Краљ (грчки базилеус) пре свега је имао 

улогу војсковође. У мирно доба није имао 

посебна овлашћења. Обичаји и традиционална 

права припадника заједнице ограничавају 

моћ хомерских краљева. Од VIII века 

п.н.е. наступа постепена, али временом све 

бржа обнова грчког друштва и културе. Тада 

срећемо сасвим другачији тип државе у односу 

на микенско и хомерско доба. 

КЛАСИЧНА ГРЧКА ДРЖАВА – ПОЛИС 

Период у којем се формирала класична 

грчка цивилизација коју данас познајемо 

назива се архајским (старим) добом. 

Оно траје од средине VIII до почетка V 

века п.н.е. У овом периоду је формиран и класичан 

тип грчке државе – полис. Грчка цивилизација 

и полиси као државна форма били су 

на свом врхунцу током класичног доба грчке 

историје. Оно траје од почетка грчких ратова са 

Персијанцима, па до успостављања македонске 

превласти над Грчком (500/499–338. п.н.е.). 

Облик државне организације који је доминирао 

грчким светом између VIII и IV века 

п.н.е. јесте полис. Настанак полиса је тесно 

повезан за убрзаном урбанизацијом, која 

почиње од VIII века п.н.е. Основно значење 

речи полис просто је град или градско насеље. 

Друго значење је самоуправна политичка 

заједница, град-држава. Ова два значења су 

тесно повезана. Није сваки град у Грчкој био 

полис, али сваки полис обавезно је обухватао 

градски центар и околну територију. Полиса 

је било свих величина, од минијатурних 

заједница, једва већих од обичног села, до 

великих градова-држава попут Атине. Становништво 

Атине је у V веку п.н.е. достигло 

бројку од око 150.000 људи, док је још толико 

људи живело у бројним селима на градској 

територији. Грчки град је имао тенденцију да 

буде независан или бар аутономан у односу 

на друге државе. Имао је властите законе, 

грађанско право, границе, имовину и приходе, 

оружане снаге, спољну политику, а често 

би ковао и сопствени новац. 

У случају полиса, јако је тешко одвојити 

друштво од државе и друштвене установе 

од државних. Полис је пре свега заједница 

људи, грађана. За ту заједницу грчки извори 

често користе назив демос (народ, грађани). 

Демос никада не означава читаво становништво 

једног полиса, пошто оно укључује и 

грађане и неграђане. Неграђани су пре свега 

били странци, мада су постојале и друге 

групе. Досељавањем у нови град човек није 

аутоматски добијао грађански статус у том 

граду. Грађанско право се стицало само нарочитом 

одлуком највиших државних тела 

(народне скупштине у случају демократских 

градова) и давано је врло ретко и нерадо. 

Породице досељеника су могле живети деценијама 

и вековима у статусу странаца, без 

политичких права. У свим грчким државама 

постојали су робови, као и други облици 

зависних и полузависних људи. Ослобођени 

робови чинили су посебну групу, слободну, 

али опет без политичких права. Жене које 

су припадале демосу су уживале привилегован 

статус у односу на странце и робове, али 

нису имале политичка права. 

За разлику од Старог истока, у грчким 

државама срећемо разноврсне облике владавине. 

Већ смо нешто рекли о патријархалним 

монархијама хомерског доба. Краљевска 

власт је ретко где преживела настанак полиса. 

Рушевине древног града Коринта, на североистоку 

Пелопонеза. Коринт је био један од раних центара 

грчког поморства, трговине и колонизације. 


базилеус – назив за монарха у класичном грчком језику; 

краљ или цар 

полис – на старогрчком језику град или градско насеље; 

специфично грчки тип политичке заједнице, самоуправног 

града-државе 

демос – народ или грађани у старој Грчкој 

57 




II 


Велика већина полиса били су републике, облик 

владавине у којима власт држи колектив, 

а не монарх. Ипак, многи полиси су током 

своје историје доживели узурпацију власти од 

стране једног човека. То је могло бити последица 

државног удара, политичке манипулације 

или унутрашње кризе. Такве људе грчки 

писци називају тиранима, апсолутним владарима 

који су своју власт стекли бесправно. 

Неки тирани су покушали да власт пренесу 

на своје потомке, да тиранију претворе у неку 

врсту монархије. У томе су имали мало успеха. 

Многе тираније су у почетку биле умерени 

режими, да би касније биле оборене у крви. 

Првобитно су све грчке републике биле 

аристократије (на грчком „владавина најбољих”). 

То је облик владавине у коме политичку 

моћ имају припадници племства, 

групе породица нарочитог порекла. Сродна 

аристократији, али не идентична, је олигархија 

(„владавина малог броја”). И у олигархији 

пуна политичка права има мали број 

људи, али они се бирају на основу своје имовине, 

свог богатства. Што је човек богатији, 

он потенцијално има већа права у таквом 

систему. Грчки писци су понекад олигархију 

погрдно називали плутократијом („владавина 

богатих”). У већини олигархијских држава 

постојала је у неком облику и народна 

скупштина. Њена моћ је у таквим државама 

била ограничена – понегде је сведена на 

тело које прима на знање одлуке олигархије 

– или је ограничен приступ у њу. У тим случајевима 

је само мањи део народа, обично 

биран по критеријуму богатства, улазио у 

скупштину. 

Убиство атинског тиранина Хипарха, ваза из V века п.н.е. 


тиранин – апсолутни владар у старој Грчкој; за разлику 

од архонта или монарха тиранин власт није стекао ни 

избором, нити има наследно право 

аристократија – на старогрчком „владавина најбољих”, 

владавина племства, људи које своје друштвене 

привилегије држе захваљујући пореклу; уопште, племство 

као друштвена група, сталеж 

олигархија – облик владавине у којем само мала група 

грађана има политичка права 

Уздигнута говорница (бема) на брду Пникс у 

Атини, месту одржавања народних скупштина 

Из очигледних практичних разлога, народне 

скупштине у старој Грчкој углавном су се одржавале 

на отвореном простору. У демократским 

државама сви одрасли мушкарци који су 

имали грађанско право могли су да учествују у 

раду скупштине. У случају Атине пред почетак 

Пелопонеског рата, то је значило и до 60.000 

људи. У пракси ниједна скупштина не би окупила 

све грађане. На редовне скупштине на 

Пниксу би обично долазило шест до десет 

хиљада грађана. Уколико се гласало о нечему 

нарочито важном, број учесника је могао бити 

и много већи, па је скупштина понекад одржавана 

и на другим локацијама, где је било више 

места. 

58 





Најзад, пре краја VI века срећемо и такве 

градове-државе у којима је на власти демократија. 

То је облик владавине у којем читав 

народ (демос) има политичка права, активна 

и пасивна. Централни орган таквих држава 

је народна скупштина, у коју улазе сви 

одрасли грађани мушког пола. Скупштина 

би доносила и обарала законе, расписивала 

порезе и дажбине, бирала заповеднике и 

службенике, склапала међудржавне уговоре, 

објављивала рат и склапала мир. При оцени 

античке демократије, треба водити рачуна 

о томе како су стари Грци видели појам 

демоса, као и патријархалну природу грчког 

друштва. Жене из грађанских породица 

су сматране делом демоса, али ни оне нису 

имале политичка права, већ су мушкарци 

доносили одлуке уместо њих. Чак и са тим 

ограничењима, пре модерног доба у свету 

није било политичких система са већим 

учешћем народа у власти од грчких демократија. 

Попут држава Старог истока, и грчки полиси 

су у помоћ позивали религију. Сваки 

грчки град поседовао је велики број светилишта. 

Централни храм у граду био је посвећен 

божанству-заштитнику града. Сви 

државни послови обављани су уз пратњу 

одговарајућих ритуала. Сви јавни празници 

били су култне природе. Грчки краљеви 

су имали и функцију највишег свештеника 

у државном култу. Са нестанком краљева, 

ове функције преузимају одговарајући јавни 

службеници. 

Полис и савези полиса никако нису једине 

грчке државне форме у овом периоду. 

Постојале су и племенске државе, у областима 

где градски живот није био довољно 

развијен. Територијалне монархије, сличне 

државама хомерског времена, опстале су на 

периферијама грчког света, у северној Грчкој 

и на острву Кипар. Једна од тих монархија, 

Македонија, донеће велике промене и окренути 

историју Грчке у новом правцу. Али 

полис је био средина у којој је створено оно 

што називамо класичном грчком цивилизацијом. 

Као државна форма, полис и савези 

полиса су имали и највећи утицај на каснију 

европску политичку теорију и праксу. 

САВЕЗИ ПОЛИСА 

Већ до класичног доба било је на стотине 

грчких полиса, у самој Грчкој и широм 

Средоземља. Већина су били врло мале 

државе. Малобројно становништво и ограничени 

привредни ресурси значили су да мали град 

може лако постати плен већег суседа. Многи 

полиси су своје постојање и окончали на тај 

начин, покорени и сведени на ниво села или 

чак расељени. Други су наставили да постоје, 

прихватајући власт или превласт моћнијих 

градова. Али неки су нашли решење у удруживању. 

Више полиса је могло да се окупи у ширу 

политичку заједницу, коју називамо савезом, 

лигом или федерацијом. Улазак у ове заједнице 

могао је бити добровољан или принудан. 

Одлука атинске народне скупштине у част 

становника острва Самоса 

Самљани су остали верни савезници Атињана 

и у последњим, трагичним годинама 

Пелопонеског рата. На рељефу су представљене 

богиња Хера (заштитница Самоса, на левој 

страни) и богиња Атена (заштитница Атине), 

како се рукују. 


демократија – облик владавине у којем сви грађани имају 

политичка права 

ритуал – религијски чин, обред, церемонија 

култ – религиозно обожавање, поштовање неког 

божанства, светог човека или предмета 

федерација (савез, лига) – савезна држава састављена 

од више мањих држава са одређеним степеном 

самосталности; у старој Грчкој: савезна држава састављена 

од више градова-држава или мањих савеза 

59 




II 


У њима град жртвује своју независност или њен 

део (обично у спољнополитичкој сфери) ради 

веће заштите и сигурности. Ипак, и уласком у 

федерацију полис је задржавао свој идентитет 

и бар део своје самоуправе. 

Најранији савези грчких градова образовани 

су око великих светилишта, ради заштите 

и управљања светилиштем. У VI веку п.н.е. 

настају први војно-политички савези. Два 

најистакнутија су Спартански (Пелопонески) 

савез у јужној Грчкој, и Тебански (Беотски) 

савез у средњој. Они су примери хегемонистичких 

савеза. У њима је постојао један 

град хегемон (на грчком вођа, у овим случајевима 

Спарта и Теба), који је предводио савез. 

Постоје примери хегемонистичких савеза где 

је потчињеним градовима одузета сва слобода 

одлучивања, где град хегемон искључиво 

доноси одлуке у име свих. Спартански савез је 

до краја VI века обухватио већи део полуострва 

Пелопонез, као и неке градове изван њега. 

Захваљујући овом савезу, у који је улазило на 

десетине градова, Спарта је постала водећа 

копнена сила у Грчкој. Тај савез је био језгро 

око којег је организован грчки отпор великој 

персијској инвазији 480–479. године п.н.е. 

Чедо потоње грчке победе над Персијанцима 

био је Атински савез (или Атински поморски 

савез, или Делски савез). Многе грчке 

државе су тражиле наставак успешно започетог 

рата са Персијом. Желеле су да се Персијанци 

потпуно истерају из Европе и да се 

борба пренесе на азијско тло. Дотадашњи вођа, 

Спарта, није била заинтересована за такве подухвате. 

Зато је хегемон новог савеза постала 

Атина, тада највећа грчка поморска сила. 

Његово седиште је првобитно било на Делосу, 

светом острву јонских Грка, да би касније 

било пренето у Атину. Захваљујући овом савезу, 

Атина је постала водећа сила Грчке у V веку 

п.н.е. Атина је инсистирала на опстанку савеза 

и узимању пореза од савезника, чак и после 

склапања мира са Персијом. Незадовољство 

савезника је гушено брутално, војном силом. 


хегемонистички савез (федерација) – у старој Грчкој 

савез градова-држава на чијем је челу град хегемон (вођа), 

који има већа права од осталих чланица 

Атински рељеф из времена Пелопонеског рата, који 

приказује веслаче на ратном броду. Атина је одржавала 

свој поморски савез на окупу захваљујући надмоћној 

поморској сили. 

Зато су савременици почели да оптужују 

Атину да је град-тиранин, а да је савез претворила 

у Атинску империју. Држање Атине 

према њеним савезницима један је од узрока 

великог Пелопонеског рата који је избио 431. 

године п.н.е. После пораза Атине у овом рату 

савез је распуштен, али је био обновљен у IV 

веку п.н.е., у нешто скромнијем обиму. 

ХЕЛЕНИСТИЧКЕ ДРЖАВЕ 

Године 338. п.н.е., у бици код Херонеје у 

Беотији, македонски краљ Филип поразио 

је савез грчких градова-држава, који су 

предводили Атина и Теба. Победник је постао 

хегемон већег дела старе Грчке. Хеленски 

(Коринтски) савез који је Филип основао био је 

сличан ранијим хегемонистичким савезима, али 

сада је на његовом челу био не град, већ један 

човек, македонски краљ. Његов син и наследник 

Александар (познатији као Александар Велики) 

покренуо је 334. године п.н.е. велики поход против 

Персијског царства. У току неколико година, 

македонски краљ је ишао из победе у победу, 

да би на крају сасвим уништио персијску државу 

и заменио је новим царством. Последица 

Александрових освајања био је настанак новог 

типа државе, који је постао доминантан у грчком 

свету, хеленистичке монархије. 

Хеленистичка монархија је облик апсолутне 

монархије. Она је у себи преузела елементе 

некадашње македонске и персијске 

државе, али их је проширила новим схватањима 

и праксама. То је пре свега војничка 

60 





монархија, у којој је прва дужност краља да 

буде ратник и заповедник војске. Професионална 

војска је најважнији елемент краљевске 

власти, важнији од чиновништва, свештенства 

или градског становништва. Карактеристика 

хеленистичких држава је употреба 

грчког језика као основног у државној 

управи и војсци, чак и у оним случајевима где 

династија није била грчког порекла. Већина 

хеленистичких држава је основана на освојеном 

тлу у Азији или Африци, и стога су 

владајући Грци обично били мањина у односу 

на многобројно домаће становништво. 

Хеленистички краљ је схватан као неприкосновена 

личност, чија власт није ничим 

ограничена. У ствари, већ је Александар отишао 

и даље од тога и захтевао је од грчких 

градова да га поштују као божанство. Хеленистичко 

схватање државе и личности владара 

снажно је утицало на Рим, државу која 

ће у свом напредовању окончати постојање 

већег броја хеленистичких држава. 

Полиси настављају да постоје, па чак и да 

цветају у хеленистичко доба. Градови које су 

оснивали хеленистички владари (укључујући 

и самог Александра), имали су форму грчког 

полиса. Међутим, већина грчких градова-држава 

сада је потчињена великим монархијама. 

Они углавном и даље имају висок степен 

аутономије, али своје поступке морају да 

прилагођавају жељма хеленистичких краљева. 

Ипак, постоји и један број заиста независних 

градова. 

Као и у класично доба, безбедност се 

најлакше постизала удруживањем у савезе. 

Хеленистички савези су различити у односу 

на оне класичног доба. Пре свега, они немају 

хегемона. Њихова седишта су симболичног 

значаја (углавном су у питању светилишта) и 

сви градови-чланице су, бар у начелу, једнаки. 

Водећи савези овог доба су Етолски савез, 

у централној Грчкој, и Ахајски савез, на 

Пелопонезу. Оба су се проширила и развила 

као велики противници македонске превласти 

у Грчкој, против које су водили борбу 

политичким и војним средствима. 

Александар Велики у боју, рељеф на 

ранохеленистичком саркофагу 


– Најраније државе изван Старог истока настале су на острву Крит. 

– У микенско доба основни тип грчке државе је бирократска апсолутна монархија, слична оновременим 

државама Старог истока. 

– Класична форма античке грчке државе био је полис, град-држава са републиканским уређењем и високим 

степеном самоуправе. 

– Појединачни градови имали су тенденцију да се удружују у савезе или федерације. Класичним добом грчке 

историје доминирају хегемонистичке федерације, на чијем челу су стајали велики градови попут Спарте, 

Атине или Тебе. 

– Освајањима Александра Великог у IV веку п.н.е. створена је хеленистичка монархија, нови тип апсолутне 

монархије. Хеленистичка схватања владара и државе извршиће снажан утицај на Рим. 


1. Објасни по чему су микенске државе биле сличне државама Старог истока. 

2. Наброј облике владавине које срећемо у старој Грчкој. 

3. Наведи значења садржана у речи полис. 

4. Издвој неки од разлога који су наводили полисе да се удружују у савезе. 

61 




II. 

4 

АТИНСКА ДРЖАВА 


• разумеш основне правце развоја атинске државе; 

• наведеш социјалне и економске разлоге који су наметали реформу атинског државног уређења; 

• растумачиш околности настанка атинске демократије; 

• наведеш најважније државне институције у класичној Атини; 

• објасниш место народа и народне скупштине у демократској Атини V и IV века п.н.е. 

АТИНСКА ДРЖАВА ДО КРАЈА 

VI ВЕКА П.Н.Е. 

У 

класично доба Атина је била водећи политички, 

али и културни центар читаве 

Грчке. Бројни истакнути писци и мислиоци 

су живели у Атини, ту су се школовали, многи 

су били и Атињани по рођењу. Због тога на 

примеру Атине можемо да сагледамо различите 

фазе политичког развоја једног грчког полиса. 

Античка историја Атине веома је дуга и може се 

пратити током две хиљаде година, од почетака 

у бронзано доба до позне антике. Археолошки 

налази показују да је Атина била један од центара 

Грчке већ у микенско доба. Касније грчко 

предање смешта једно од микенских краљевстава 

у Атику. Атини је временом пошло за руком 

да уједини читаву Атику, сводећи разне атичке 

градове на статус потчињених села. 

И Атина је у почетку била краљевина, али у 

њој се краљевска власт окончала доста рано, 

можда већ око XI века п.н.е. Кодро, последњи 

атински краљ, погинуо је у борби са Дорцима, 

а аристократија је одлучила да не прихвати 

његове наследнике као краљеве. Уместо 

тога, Атина је постала република којом је 

владала аристократија, еупатриди („они који 

су од добрих очева”). Еупатриди су били мала 

група најмоћнијих породица, међу којима су 

били и припадници некадашње краљевске 

куће. Своје право да владају су заснивали на 

пореклу, традицији, религији и неписаним 

обичајима. Економска основа њихове моћи 

били су велики земљишни поседи, смештени 

у најплоднијим деловима полуострва Атика. 

Извршна власт некадашњих краљева пренета 

је на тројицу високих службеника, архоната. 

62 

Керамичке посуде из микенског периода, 

Археолошки музеј у Атини 

Реч архонт значи вођа, предводник или владар. 

Први је био архонт епоним (или просто архонт) 

и он је преузео административне дужности 

краља. Архонт полемарх је узео на 

себе улогу заповедника војске. Архонт басилеус 

(„краљ”) наследио je свештеничке функције 

ранијих краљева. Сва тројица су имала и 

судска овлашћења. Касније је број проширен 

на девет, додавањем шесторице архоната 

тесмотета („законодаваца”, „чувара закона”). 

Деветорица архоната чинила су тело које је 

владало Атином. У почетку су архонти бирани 

доживотно. Касније је мандат скраћен на десет 

година, а од VII века п.н.е. трајао је свега годину 

дана. И по завршетку мандата некадашњи 

архонти су настављали да утичу на политички 

живот Атине. Они су се окупљали у посебно 

тело - ареопаг, названо по узвишењу истог 

имена („Арејев брег”), у центру града. Ареопаг 

је имао велику моћ и углед у Атини: надзирао 

је државне службенике и вршио функцију 





највишег суда. Већ у ово доба постоји и народна 

скупштина, али њена овлашћења се своде 

на примање одлука архоната и ареопага. 

Еупатриди су релативно успешно управљали 

државом неколико векова. У VII веку п.н.е. 

Атина је доживела велике друштвене и економске 

промене. Стари облик владавине није 

се показао дораслим новим изазовима. Јавила 

се нова класа богатих људи, занатлија, трговаца 

и бродовласника, који нису припадали 

еупатридима. Они нису имали политичку моћ 

и нису били задовољни начином на који се управљало 

државом. Истовремено, обичан свет 

трпео је економске тешкоће. Како често нису 

могли да преживе од свог рада и својих приноса, 

мали земљопоседници су се задуживали 

код богатијих суграђана. Временом је проблем 

презадужености захватио велики део становништва 

и почео озбиљно да притиска државу. 

Многи од дужника, пошто су изгубили своје 

имање, нису имали избора до да се предају у 

дужничко ропство. Велики број грађана који 

су претворени у робове или били на путу да 

то постану довео је Атину у стање непрестане 

несигурности. Претње немира, државних удара 

и грађанског рата биле су стално присутне. 

Године 632. п.н.е. племић по имену Килон, славан 

по својој победи на Олимпијским играма, 

покушао је да изврши преврат и да постане 

тиранин у Атини. Покушај је осујећен у крви, 

учесници завере су убијени, али претња по 

државни поредак је остала. Многи грађани су 

били спремни да прихвате тиранина, ако је то 

значило да неће бити претворени у робове. 

ДРАКОНОВИ ЗАКОНИ 

Један од првих уступака еупатрида народним 

жељама био је доношење писаних закона. 

До тада је право у Атини било засновано 

на обичајима и преношено усменим путем. 

У пракси, то је значило да права и обавезе 

грађана нису биле јасно и прецизно дефинисане, 


кодификација – сређивање, бележење, систематизација 

правних прописа 

Атински Акропољ (Горњи град), садашње стање 

што је отварало простор за произвољност и 

разне злоупотребе. У ту сврху, 621. године 

п.н.е. одабран је законодавац који ће написати 

најстарије атинске законе. Био је то Дракон. 

Драконово законодавство је оставило значајан 

траг у историји Атине, иако је велики део тих 

закона ставио ван снаге већ Солон, непуне три 

деценије касније. Позније античко предање 

приказује Драконове законе као изузетно 

сурове и нехумане – говорило се да су исписани 

крвљу. О њима је данас тешко донети суд, 

пошто је мало тога сачувано. Изгледа да је 

Дракон просто забележио или кодификовао 

раније усмено, обичајно право. Међутим, ови 

закони нису решили кризу атинске државе и 

унутрашњи сукоби су настављени. 

СОЛОНОВЕ РЕФОРМЕ 

Године 594. п.н.е. за архонта је изабран 

Солон који је добио задатак да реформише 

политички систем и састави нове законе. 

Он је ово учинио са великим успехом. Спровео 

је опсежне реформе које су захватале све аспекте 

атинске државе и друштва. Политичка моћ 

више није зависила од порекла већ од имовине. 

Сви грађани су подељени у четири имовинска 

разреда, према висини годишњих прихода. 

Како монетарна привреда још није заживела у 

Атини у то време, приходи нису обрачунавани 

у новцу већ у пољопривредним производима. 

Народна скупштина је добила већа овлашћења 

и у њу су улазили сви пунолетни грађани 

мушког пола. Солон је основао и Веће четири 

стотине као помоћно тело народне скупштине. 

63 




II 


Утицај ареопага и других старих аристократских 

установа је смањен, али је и даље био значајан. 

Солоновим реформама ропство за дуг је 

укинуто, а постојећи дугови су поништени. 

Већ ове мере су уклониле опасност од социјалних 

немира и грађанског рата. Новим законима 

уклоњене су бројне злоупотребе у питањима 

преноса имовине, мираза и наслеђивања. 

Општи тон ових мера био је заштита 

слабих и сиромашних грађана. Другим мерама 

је покренут раст трговине и побољшање 

пољопривредних приноса. 

Солон је на савременике оставио утисак 

човека наклоњеног компромису, умереног 

политичара који је покушао да пронађе решења 

која би задовољила што већи број људи. 

Одбио је да конфискује поседе богатих и подели 

их сиромашнима, као што је одбио и да 

употреби силу против незадовољних грађана. 

Део Солонових присталица био је разочаран 

тиме што он није потпуно срушио постојећи 

поредак. Захваљујући свом утицају и популарности, 

он је био у позицији да се наметне 

Атињанима као тиранин. Али тако нешто је 

било неспојиво са његовим схватањима правде, 

политике и друштва. По завршетку реформи, 

он је на дуже време напустио Атину, како 

би избегао мешање у политички поредак који 

је створио. Међутим, Атина је ипак пала под 

власт једног човека, свега три деценије после 

Солонових реформи. 

Атински херој Тезеј убија Минотаура, 

сликана представа на атинској амфори 

из VI века п.н.е. 

Осим што поседују вредност као уметничка 

дела, атинске осликане посуде су сведочанство 

о економској снази овог грчког града. 

Захваљујући снази атинског поморства и трговине, 

оне су извожене у најудаљеније крајеве 

Средоземља. 


Солон, биста из Археолошког музеја у Напуљу 

конфисковање, конфискација – одузимање нечије 

имовине од стране државе 

64 





ПИЗИСТРАТОВА ТИРАНИЈА 

Мада су представљали велики напредак, 

Солонови закони нису значили 

прелазак на демократију, нити су 

решили све друштвене и политичке проблеме. 

По повлачењу Солона, Атина је искусила 

неколико деценија оштре политичке борбе. 

Те околности је искористио Пизистрат, 

амбициозни припадник племства и демагог. 

Пизистрат је извршио државни удар и око 

560. године п.н.е. постао тиранин у Атини. 

Успостављање тираније није прошло без 

снажног отпора, Пизистрат је два пута морао да 

бежи из града и да своју власт обнавља оружјем. 

Ипак владавина тиранина и његових потомака 

опстала је неколико деценија. Пизистрат је 

настојао да задобије поверење Атињана кроз 

популарне мере којима је олакшаван положај 

сиротиње. Покушао је и успео да придобије за 

себе и део аристократије. С друге стране, упорни 

политички противници су морали да оду у 

изгнанство а њихова имовина је конфискована. 

После Пизистратове смрти, 527. године п.н.е., 

власт над Атином су преузели његови синови. 

Они су били мање успешни од оца, а њихов 

положај мање сигуран. Када је Хипарх, један од 

Пизистратових синова, убијен у атентату, његов 

брат Хипија завео је страховладу. Његове мере 

су изазвале огромно незадовољство грађана и 

у суштини само убрзале пад тираније. Она је 

оборена 510. године п.н.е., уз помоћ Спартанаца. 

НАСТАНАК АТИНСКЕ 

ДЕМОКРАТИЈЕ 

Римска копија грчке бронзане композиције 

која приказује атинске тираноубице 

Током већег дела друге половине VI века 

п.н.е. Атина је била под влашћу тиранина 

Пизистрата, а после његове смрти под влашћу 

његових синова. Двојица људи чије 

ликове видимо, Хармодије и Аристогитон, 

покушали су да убију Пизистратове синове. 

У нападу је убијен само млађи од тирана, 

Хипарх. Хармодије је убијен у току атентата, 

а Аристогитон је ухваћен, мучен и убијен. У 

стварности, атентатори нису деловали из мржње 

према тиранији као политичком систему, 

нити их је уопште водила нека политичка 

идеја: њихови мотиви за убиство тирана били 

су чисто лични. Међутим, каснија античка 

традиција их је претворила у велике борце за 

слободу, који су јуначки дали своје животе за 

опште добро. 

После пада тирана Атина је ушла у 

нови циклус политичке борбе, овај 

пут између присталица олигархије и 

присталица демократије. Убрзо је постало јасно 

да демократска групација, на челу са Клистеном, 

има много ширу подршку. Противничка 

странка, коју је предводио Исагора, покушала 

је да одржи власт уз помоћ спартанске војске, 

али тиме су само одложили неизбежно. Борба 

је завршена већ 508. године п.н.е., победом 

демократске групације. 

Попут Солона, и Клистен је извршио опсежне 

реформе. Оне су довеле до претварања 

Атине у демократску државу. У центру државне 

управе сада се нашла народна скупштина. 

Солоново Веће четири стотине је укинуто 

и замењено новим Већем пет стотина. 


демагог – „вођа народа”, политичар који се служи 

ласкањем и лажним обећањима да би придобио народ за 

остварење својих циљева 

65 




II 


У њега су могли да буду бирани сви грађани. 

Ово тело је било организовано као помоћни 

орган скупштине: предлози намењени Народној 

скупштини су најпре разматрани у 

Већу. 

Саставни део реформи била је нова административна 

подела читаве атинске државе. 

Старим сеоским општинама, демама, Клистен 

је дао нову улогу и учинио их важним елементом 

новог државног система. Сви грађани 

су били распоређивани у једну од десет фила 

(„племена”). Филе су биле организоване по територијалном 

принципу, али нису чиниле једну 

географску целину. Свака фила је обухватала 

део града Атине, област у приморју Атике и 

област у унутрашњости полуострва. На тај начин, 

Клистен је покушао да учврсти јединство 

атинске државе, да разбије регионалне поделе 

и отежа локално политичко организовање. 

Клистен је створио и остракизам. Овај 

обичај је назван по комадићима керамике 

(грчки остракон, множина острака) који су 

коришћени при гласању. Уколико би најмање 

шест хиљада грађана гласало, човек чије је име 

уписано највише пута морао је да оде у часно 

изгнанство, на десет година. 

За разлику од плаћених војника, на које 

су се ослањали тирани, оружане снаге демократске 

Атине имале су форму народне армије. 

У новој атинској војсци учешће су узели 

сви слободни људи (не само грађани). Уместо 

старих заповедника војскe, уведена су десеторица 

стратега („војсковођа” на грчком). 

Они су бирани на годину дана, са задатком да 

заповедају копненим и поморским снагама 

атинске државе. У почетку чисто војна, функција 

стратега је временом све више добијала 

и политички значај. Готово сви истакнути 

атински државници V и IV века п.н.е. редовно 

су бирани за стратеге. Своју способност 

нова армија је показала већ 506. године п.н.е., 

када је с успехом одбијен напад Тебанаца и 

Халкиђана на Атику. 


дема – село или сеоска општа у старој Грчкој 

фила – племе, део народа, група људи повезаних крвним 

сродством; у Атини и другим грчким градовима грађанско 

тело је било подељено на филе 

66 

Остракони са именима атинских државника из 

прве половине V века п.н.е. 

Остракизам је уведен у атински политички систем 

крајем VI века п.н.е., као сигурносна мера 

против повратка тираније. Народна скупштина 

је једном годишње имала могућност да се изјасни 

о остракизму. Особа, чије би име највећи 

број грађана навео као опасност по демократију, 

морала је да оде у часно изгнанство на десет 

година. Гласање је било тајно, уписивањем 

имена потенцијалног тиранина на комадиће керамике. 

Није никакво чудо да је ова идеја убрзо 

била злоупотребљена. Политички делатници 

су подстицали своје присталице да гласају за 

прогонство њихових противника, иако никакве 

сумње у обнову тираније није било. Готово 

све истакнуте атинске државнике овог доба 

срећемо на комадићима керамике намењеним 

остракизму. 

Од времена Клистенових реформи можемо 

говорити о Атини као демократској држави. 

Али атинска држава крајем VI века п.н.е. 

била је само умерена демократија. У току 

V века п.н.е. демократски развој атинског 

друштва и државе настављен је са великим 

успехом. Атински државници попут Темистокла, 

Ефијалта и Перикла подстицали су јачање 

власти народа науштрб аристократских 

елемената. Резултат је био политички систем 

који називамо развијеном, крајњом или 

радикалном демократијом. 

РАЗВИЈЕНА ДЕМОКРАТИЈА 

У АТИНИ 

Законом који је предложио демократски 

државник Ефијалт 462. године п.н.е. 

ареопагу су одузета сва овлашћења, изузев 





судских, и пренета на Народну скупштину и 

Веће. После Ефијалтовог убиства, вођство над 

демократском групацијом и читавом државом 

преузео је Перикле, који ће бити водећи 

атински државник током више од три деценије. 

Демократија је заокружена 457. године п.н.е., 

када су и припадници најнижих солоновских 

класа добили право да буду бирани на највише 

јавне функције. 

У развијеној атинској демократији далеко 

најважнији орган била је Народна скупштина. 

У њу су улазили сви грађани мушког пола 

старији од двадесет година. Сваки грађанин 

је имао право да говори у скупштини и да 

подноси предлоге, без икаквих ограничења. 

Скупштина своја овлашћења није преносила 

ни на кога, већ су одлуке доношене непосредно. 

Уобичајен начин гласања био је јавно 

гласање, подизањем руку. У нарочитим случајевима, 

као што је остракизам, примењивано 

је и тајно гласање. Скупштина је доносила, 

мењала и обарала законе, бирала, смењивала 

и кажњавала државне службенике. Одлучивала 

је о трошењу новца, склапању уговора са 

другим државама, о миру и рату. 

С обзиром на то да скупштина није одговарала 

никоме, било је и случајева непромишљених, 

брзоплетих одлука. 

Рад скупштине је помагало Веће пет стотина, 

у које су такође могли бити бирани сви 

грађани. Од средине V века п.н.е. атински већници 

су примали и плату. То је био начин да се 

и сиромашни грађани привуку да учествују у 

управљању државом. Већници, а и многе друге 

јавне службе у Атини биране су жребом. Веровало 

се да такве службе могу да врше сви 

грађани, а да жреб елиминише субјективност 

и корупцију при избору. Нека од највиших 

звања су директно бирана у скупштини, међу 

њима и десеторица стратега. Водећи политичари 

су обично бирани за стратеге, иако је то 

у почетку била чисто војничка функција. Велики 

државници Атине класичног доба, попут 

Темистокла, Кимона и Перикла, носили су, 

сваки у своје време, звање стратега. 


жреб – поступак бирања кроз насумично извлачење 

једног предмета, попут коцке или листа, како би се 

осигурао случајан избор, на срећу 

Атина је била демократска држава током 

већег дела класичног и хеленистичког доба. 

За време Пелопонеског рата у Атини је извршен 

државни удар и уведена је олигархија, 

али ово стање није потрајало. После пораза 

у рату, Атини је наметнут екстремни облик 

олигархије, назван „Тиранија тридесеторице” 

(по групи од тридесет људи на које је пренета 

власт), под покровитељством Спарте. У питању 

је био насилан и опресиван режим који је 

кратко владао (404–403. године п.н.е.). Ипак, и 

за то кратко време многи Атињани су лишени 

слободе, имовине, па чак и живота. Тиранија 

тридесеторице је пала у грађанском рату, после 

чега је уследила обнова демократије. 

Aтински Акропољ средином V века п.н.е., 

модерна реконструкција 

ПРАВО У АНТИЧКОЈ ГРЧКОЈ 

Стара Грчка је развила властита правна 

схватања, по много чему различита у 

односу на она на Старом истоку. Грчки 

писци спомињу више истакнутих законодаваца, 

попут Дракона и Солона, о којима смо већ 

говорили. Али целокупни грчки законици 

углавном нису сачувани. Делимично је сачуван 

само Гортински законик, из града Гортине на 

Криту, уклесан на зиду једне јавне грађевине 

средином V века п.н.е. Срећом, на натписима 

у камену имамо већи број појединачних закона 

и других правних текстова, из готово свих 

области грчког света. Најстарији од њих је 

уставни закон из града Дрера на Криту, из 

средине VII века п.н.е. Овај закон регулише 

обавезе и границе овлашћења највиших јавних 

службеника. У Египту је откривен и велики број 

грчких правних докумената на папирусу. 

67 




II 


Остаци критског града Гортине, у којима је пронађен 

чувени законик 

Једина грчка држава чији правни систем 

познајемо до детаља је Атина. Централна судска 

установа у Атини био је народни суд, хелијеја. 

У основи, хелијеја је била одбор Народне 

скупштине посвећен судским питањима. 

Имала је чак шест хиљада чланова, бираних 

жребом, који су за свој труд примали плату. 

Грчки градови нису поседовали јавне тужиоце, 

већ је сваком грађанину била отворена 

могућност да поднесе тужбу, било да 

се радило о приватном или јавном спору. 

Нису постојали ни правни заступници. Сматрало 

се да сваки грађанин треба да буде способан 

да се брани и да говори пред судом. У 

пракси је било професионалних говорника и 

познавалаца права, који су грађанима могли 

да напишу говоре и припреме их за излазак 

на суд. Жене нису имале право да се бране 

пред судом, већ би их заступао неко од ближих 

сродника. Слична ограничења су погађала 

и слободне људе који нису имали грађанско 

право. Робови нису могли ни да туже ни 

да буду тужени. На суду би се појављивали 

само у својству сведока. Исказе су често давали 

под мукама или претњом мучењем. 

У односу на грчку уметност или филозофију, 

грчко право је имало скромнији утицај 

на каснија друштва. Грчко законодавство је 

оставило известан, мада доста ограничен 

траг у римском праву. Али, у поређењу са Римљанима, 

Грци су били много мање заинтересовани 

за правну теорију или развој права 

ради њега самог. 


хелијеја – народни суд у античкој Атини 


– Атина спада у најстарије и најдуготрајније грчке државе. Од свих грчких држава о њој имамо највише сачуваних 

извора. 

– Током своје историје, Атина је проживела многе облике владавине и типове државног уређења. Била је 

краљевство, аристократија, олигархија и демократија. У једном периоду чак је била и под влашћу тирана. 

– Солонове реформе, почетком VI века п.н.е., донеле су решење многих политичких и социјалних проблема и 

окренуле развој атинског друштва у новом правцу. 

– Атина постаје демократска држава крајем VI века п.н.е., после реформи државника Клистена. 

– Највиши носилац извршне, законодавне, али и судске власти у демократској Атини била је Народна скупштина. 

Све друге установе и сви носиоци јавних функција били су подређени Народној скупштини. 


1. Наведи разлоге због којих је прошлост Атине познатија од прошлости других грчких држава. 

2. Израчунај колико векова је протекло од пада краљева до доношења Драконових закона. 

3. Објасни у чему је био значај Солонових мера, шта је спречено њиховим доношењем. 

4. Наброј најважније Клистенове реформе. 

5. Наведи када је атинска демократија дошла до свог врхунца. Образложи зашто. 

68 




II. 

5 

РИМ ПОД КРАЉЕВИМА И У 

ДОБА РЕПУБЛИКЕ 


• раздвојиш легендарно од стварног у раној римској историји; 

• објасниш узроке и ток борбе између патриција и плебејаца; 

• препознаш сличности и разлике између грчких градова-држава и античког Рима; 

• набројиш најважније институције римске државе и одредиш њихова овлашћења; 

• наведеш узроке кризе Римске републике и настанка Римског царства. 

ПОЧЕЦИ РИМА 

Римска држава је једна од најдуготрајнијих 

и најутицајнијих државних творевина у 

историји света. Од оснивања града, вероватно 

негде у VIII веку п.н.е., па до пада Западног 

римског царства у V веку н.е., протекло је више 

од 1200 година. Мада су непријатељске војске 

упадале на римску територију и, у ретким приликама, 

пљачкале и главни град, римска држава 

није имала прекиде у свом постојању током овог 

периода. Непрестано се ширећи вековима, она 

је постала највећа државна творевина старог 

века. Римске државне установе и право наставиће 

да врше утицај на европске државе много 

после пада царства. Њихов траг је видљив и на 

модерним државама и правним системима. 

Понт ду Гар, римски аквадукт (водовод) близу града 

Нима у јужној Француској. 

У I миленијуму п.н.е. Апенинско полуострво 

настањивала су бројна племена и 

народи, различити по језику, култури и обичајима. 

Најбројнију групу чинили су Италици 

или италска племена, по којима је полуострво 

и добило име. Римљани су у антици 

били део италског племена Латина, које је 

настањивало западни део Италије. Језик Латина 

постаће и службени језик римске државе. 

Римска историја одвијала се под снажним 

утицајем двеју високоразвијених култура 

које су постојале на тлу Италије: етрурске 

и старогрчке. У најранијим етапама римске 

исто рије етрурски утицај био је снажнији, да 

би касније уступио место грчком. 

Време и околности оснивања града Рима 

припадају свету мита и легенди. Разни антички 

писци дају различите верзије ових 

догађаја, често међусобно опречне. Међу 

оснивачима града се помињу тројански херој 

Енеја, латински хероји Ромул и Рем и италско 

божанство Квирин. По веровању неких 

грчких писаца, Римљани су потомци Тројанаца, 

које је после уништења њиховог града 

војсковођа Енеја довео у Италију. Енеји 

се приписивало и оснивање Рима. Домаћа, 

римска традиција за осниваче је сматрала 

браћу близанце Ромула и Рема. Временом су 

начињени покушаји да се различите верзије 

измире и споје у јединствену причу. По тој 

верзији, Енеја је довео Тројанце у Италију и у 

почетку ратовао са домаћим племеном Аборигина. 

Онда је склопио мир са аборигинским 

краљем Латином и оженио се краљевом 

кћерком Лавинијом. Из споја Тројанаца и 

Аборигина настали су Латини. 

69 




II 

РИМ ПОД КРАЉЕВИМА И У ДОБА РЕПУБЛИКЕ 

Рим је основан дванаест генерација касније. 

Тада је латински краљ Нумитор збачен и 

заточен од стране свог брата, Амулија. Страхујући 

од Нумиторових потомака, Амулије 

је наредио да Нумиторова кћи Реа Силвија 

постане свештеница богиње Весте. Весталке, 

Вестине свештенице, биле су обавезне 

да живе у целибату. Али Реа Силвија ипак је 

остала у другом стању и родила близанце Ромула 

и Рема. Говорило се да је отац деце нико 

други до бог рата Марс. Амулије је наредио 

убиство близанаца, али они су спашени и 

једно време су преживљавали у дивљини: наводно 

их је одгајила вучица. Када су одрасли, 

Ромул и Рем су убили Амулија и вратили престо 

свом деди Нумитору. За себе су почели 

да граде нов град и ново краљевство. У току 

изградње дошло је до свађе између браће, у 

којој је Ромул убио Рема. Ромул је довршио 

изградњу града који је назвао по себи – Рим 

(латински Roma). 

Такозвана „Капитолинска вучица”. По римском 

предању, Ромула и Рема је спасла и одгајила вучица. 

Међутим, ова скулптура је првобитно приказивала 

само вучицу, дечаци су додати у време ренесансе. 

У античкој традицији срећемо више датума 

за које се веровало да обележавају оснивање 

града Рима. Већина њих је смештена у VIII 

век п.н.е., мада неки извори говоре и о IX, па 

чак и о XII веку п.н.е. У модерној историографији 

је најшире прихваћен датум 753. година 

п.н.е., који је у I веку п.н.е. заступао учени 


целибат – безбрачност, забрана ступања у сексуалне 

односе и склапања брака 

Марко Теренције Варон (тзв. „варонска ера”). 

Археолошка истраживања показују да је VIII 

век п.н.е. као време оснивања града приближно 

тачно, мада су мања насеља на месту Рима 

постојала и вековима раније. Изгледа да је Рим 

настао спајањем више малих заједница, које су 

уз то биле различитог етничког порекла. 

РИМ У ДОБА КРАЉЕВА 

У 

првим вековима своје историје Рим је 

био само још један од многих градовадржава 

Италије. Градом су у почетку владали 

краљеви. По легенди, први римски краљ 

био је сам Ромул, који извесно није историјска 

личност. Укупно је било седам римских краљева 

(осам, ако се рачуна и Ромулов савладар, краљ 

Сабињана Тит Тације). Каснији римски писци 

бележе доста података о римским краљевима 

и њиховом времену, али мало веродостојних. 

Догађаји о којима читамо код ових писаца садрже 

много легенди а мало историје. 

По традицији, први римски краљеви били 

су изборни монарси. Њих је бирала народна 

скупштина а потврђивао Сенат. По избору, 

владали су градом до краја живота, али 

нису смели да власт пренесу на своје крвне 

сроднике. То траје до тренутка када је Римом 

завладала етрурска династија Тарквинија, негде 

у VI веку п.н.е. Мада римско предање не 

даје јасна обавештења о томе, долазак Етрураца 

на чело Рима вероватно је био последица 

спољног притиска, можда чак и освајања. 

Монархија у Риму је нестала због поступака 

последњег краља. То је био Луције Тарквиније, 

касније прозван Тарквиније Охоли (на 

латинском Superbus). Он је дошао на престо 

тако што је убио свог претходника. Према 

предању, Тарквиније Охоли упорно је кршио 

права и слободе на које су Римљани навикли. 

Његови лоши поступци су достигли врхунац 

када је отео и злостављао своју рођаку Лукрецију. 

Она је потом извршила самоубиство, 

што је био повод да група истакнутих Римљана 

организује преврат у којем је краљ збачен, 

508. године п.н.е. Тарквиније је ипак сачувао 

свој живот; умро је у изгнанству, у Етрурији. 

70 





Прелазак са монархије на републику био 

је тежак и дуготрајан процес. Нова република 

имала је велике проблеме, унутрашње и 

спољне, с којимa у почетку није умела да се 

носи. Извршна власт краљева пренета је на 

двојицу изборних чиновника – конзула. Они 

су бирани на годину дана и имали су подједнака 

овлашћења. Временским ограничењем 

мандата, као и чињеницом да су постојала 

два а не један носилац највише моћи, избегнута 

је могућност да конзул узурпира власт. 

Први пар римских конзула попунила су два 

човека најзаслужнија за обарање монархије 

– Луције Тарквиније Колатин и Луције Јуније 

Брут. Ипак, Римљани су сумњали на Колатина, 

који је био близак рођак прогнаног 

краља и који је носио исто породично име. 

Да умири њихове страхове, Колатин је после 

неколико месеци напустио положај конзула. 

Краљ је ускоро покушао оружјем да се врати, 

уз помоћ Етрураца. Напад је одбијен, али 

су многи грађани изгубили животе у борби 

са нападачима. Међу погинулима био је и 

конзул Брут. 

РАНА РЕПУБЛИКА И 

БОРБА СТАЛЕЖА 

Републику су од самог почетка мучиле 

друштвене поделе. Римско друштво је у 

почетку било подељено на два сталежа 

која се нису мешала. Власт је била у рукама 

патриција, док су већину становништва чинили 

плебејци, који нису имали политичка права. 

Порекло ове поделе није јасно, она је старија 

од писане историје. Патрицији и плебејци 

су били одвојени у свим питањима, укључујући 

и ствари које су се тицале религије и култа. 

Практиковали су различите ритуале, славили 

празнике одвојено, чак је и склапање брака између 

њих било строго забрањено. 

Унутрашњу историју римске државе у V 

и IV веку п.н.е. великим делом чини борба 

плебејаца да освоје и задрже политичка права. 

Они у почетку нису имали никаква средства 

легалне борбе на располагању. Уместо 

тога служили су се штрајковима и одбијањем 

да прихвате наређења државних чиновника. 

Најефектнији облик борбе била је сецесија 

или војни штрајк, повлачење плебејаца из 

града и одбијање да служе као војници, уколико 

се њихови захтеви не испуне. Како су 

чинили већину становништва и војске, ово је 

била врло делотворна мера. Плебејски захтеви 

били су многобројни и мењали су се током 

времена. Неки су били чисто политички – 

право плебејаца да учествују у раду народних 

скупштина, да буду бирани за конзуле и друге 

државне функције. Други су били правни 

– да се закони запишу и да се стандардизује 

судска процедура. Плебејци су тражили укидање 

ропства за дуг, брисање дугова или 

бар камата на дуг, право да и они добију део 

земље стечене освајањима итд. Међутим, непослушност 

плебејаца ретко кад је добијала 

насилне облике и овај спор никада није прерастао 

у грађански рат. 


Луције Јуније Брут, први конзул у историји републике 

и један од њених оснивача 

патрицији – буквално они који припадају очевима, 

племићи; привилеговани део римског друштва у доба 

краљева и ране републике 

плебејци – буквално маса, мноштво, обичан свет. Већина 

становништва римске државе у доба ране републике, 

првобитно без политичких права 

71 




II 


72 

Први испад плебејаца десио се 494. године 

п.н.е. Тада су плебејци одбили да оду у рат 

против три италска племена; уместо тога, 

повукли су се на Свето брдо (Mons Sacer), 

изван граница града Рима. Плебејци су тражили 

увођење јавне функције која би штитила 

њихова права. Патрицији су попустили и 

тада је настала дужност народних трибуна. 

Борба патриција и плебејаца се наставила, са 

прекидима, све до 287. године п.н.е. Плебејци 

су се укупно пет пута одлучивали на војни 

штрајк, као меру политичке борбе. 

Средином V века п.н.е. борба сталежа се 

усредсредила на питање записивања закона. 

Попут Атине два века раније, непостојање 

писаних, прецизно дефинисаних закона било 

је велики проблем за плебејце, који су трпели 

услед произвољног и пристрасног тумачења 

обичајног права. Патрицији су попустили и 

451. године п.н.е. изабрана је комисија са задатком 

да напише законе. Показало се да је то 

тежак задатак, који је привела крају тек друга 

комисија, наредне године. Закони су урезани 

на десет (вероватно бронзаних) таблица, 

којима су 449. године п.н.е. додате још две. То 

су чувени Закони дванаест таблица, који 

представљају основу читавог римског права. 

Изворни текст таблица није сачуван, али 

је њихов садржај великим делом познат на 

основу сведочанстава каснијих писаца. 

Плебејци су временом освајали све већа 

права. Њихове скупштине су првобитно биле 

неформална окупљања, непризната од стране 

државе и њених представника. Али плебејци 

су рано постигли да патрицији признају ове 

скупштине и да им се препусти право бирања 

народних трибуна. Потом су плебејци добили 

право да буду бирани на неке јавне функције. 

Борба да буду бирани за конзуле трајала је 

много дуже. Године 366. п.н.е., после још једне 

плебејске побуне, они су добили могућност да 

један од конзула буде биран из њихових редова. 

Патрицији су значај овог уступка умањили 

тиме што су део конзулских овлашћења пренели 

на новоосноване чиновнике, који су морали 

бити бирани међу патрицијима. Једним 

законом из 326. године п.н.е. у Риму је укинуто 

ропство за дуг. Борба између патриција и плебејаца 

окончана је 287. године п.н.е. Хортензијевим 

законом, којим су одлуке плебејских 

скупштина добиле снагу закона, без потребе 

да их потврђује Сенат. 

Прва сецесија плебејаца, модерна реконструкција 

Дуготрајна борба између два сталежа довела 

је до нестанка правних разлика унутар 

римског грађанског тела. У каснијој римској 

држави постоји само једна категорија грађана 

(cives Romani). Подела на патриције и плебејце 

се очувала само у траговима, у случају неких 

специфичних установа. Примери су трибунат, 

који је припадао искључиво плебејцима, 

и положај врховног свештеника, на који су 

могли бити бирани само патрицији. Међутим, 

социјалне и економске поделе нису нестале. 

Преостали патрицији и богатији плебејци временом 

су се измешали, образујући нови владајући 

слој. 

ДРЖАВНЕ УСТАНОВЕ У ДОБА 

РЕПУБЛИКЕ 

Римска република била је изразито аристократска 

по свом карактеру. За разлику од 

грчких градова-држава, учешће обичних 

људи у власти увек је било ограничено. Мада су 

у римском државном систему постојали народни, 

демократски елементи, они су били релативно 

слаби. Рим у антици није био демократска 

држава, нити је икада био на путу да то постане. 

Обични грађани су углавном били спремни 

да препусте управљање најбогатијем делу 

становништва, докле год су њихови социјални 





интереси били заштићени. На више јавне 

положаје (магистратуре) бирани су искључиво 

представници највиших друштвених слојева. 

Централна установа Римске републике 

био је Сенат. Чланови Сената нису бирани 

од стране народа, у њега су улазили људи који 

су претходно носили највиша звања, попут 

бивших конзула, претора и квестора. По слову 

закона Сенат је био само саветодавно тело, 

чије одлуке нису биле обавезујуће за државне 

службенике (магистрате). У пракси мало који 

државни службеник би се усудио да се оглуши 

о одлуку Сената, и оне су извршаване као 

да су у питању наређења. Сенат је надзирао 

рад чиновника, контролисао ред и поредак 

у држави, водио спољну политику и ратове, 

управљао државним финансијама, а имао је 

и одлучујућу реч у религијским питањима. 

У питању је била врло затворена установа, у 

коју су приступ имали само малобројни припадници 

неколико најмоћнијих родова и породица. 

Жеље народа су донекле имале свој одраз 

у народним скупштинама. Мада се то често 

чини, погрешно је говорити о римској народној 

скупштини као о једној установи. Римска 

држава познавала је више типова скупштина, 

које су се разликовале по овлашћењима, начину 

сазивања и гласања и врсти одлука које 

су доносиле. 

За разлику од грчких скупштина, обични 

грађани у Риму нису имали могућност да 

износе предлоге и говоре пред скупштинама. 

То право је било резервисано за високе 

државне службенике и сенаторе. На њима је 

била и одлука о сазивању самих скупштина. 

Начин гласања у римским скупштинама био 

је тако устројен да је фаворизовао припаднике 

највиших слојева. 

Конзули су били двојица највиших редовних 

магистрата који су функцију вршили на 

годину дана. Давали су име текућој години. 

Двојица конзула су у свему били равноправни. 

Поседовали су највишу власт у рату и миру и 

командовали римском војском. У III и II веку 

п.н.е., у периоду интензивног ратовања, све 

ређе је био случај да се конзули баве цивилним 

пословима, које су препуштали другим 

магистратима. Испред конзула су ишли ликтори, 

јавни службеници који су имали улогу 

телохранитеља, али који су уједно симболично 

наглашавали значај особе којој служе. Ликтори 

су носили фасце, свежњеве прућа. Уколико 

су пратили магистрате изван Рима, носили су 

секире, које су симболизовале ратно стање. 

После конзула, највиши ранг у римској 

држави имао је претор. Уведен је 366. године 

п.н.е. са задатком да преузме на себе судске 

функције конзула у граду. И претори су имали 

овлашћења да командују војском, што су 

често и чинили, у одсуству конзула. Како је 

терет државних и војних послова растао, 

тако се увећавао и број претора. 

Римски Форум у доба раног царства, модерна 

реконструкција 


магистратура – јавна функција или звање у старом Риму 

73 




II 


Храм богиње Весте на Форуму. У храму је непрестано 

горела света Вестина ватра. Римљани су веровали 

да би гашење свете ватре значило велику несрећу за 

читаву државу. 

Од средине V века п.н.е. у Риму постоје 

двојица цензора са мандатом од пет година. 

Они су вршили попис грађана, а касније им 

је препуштен и надзор над јавним моралом и 

састављање спискова сенатора. Недостојне и 

проблематичне појединце цензори су могли 

да искључе из Сената. 

У римској држави веома важну улогу имали 

су народни трибуни. Они су уведени у раној 

фази борбе између патриција и плебејаца. 

У почетку су били неформалне вође плебејаца, 

којима је касније признат званичан статус. 

Не зна се колико их је било у почетку, касније 

срећемо десеторицу трибуна. Трибуни 

су имали право да ставе забрану на било коју 

одлуку магистрата (лат. Veto – забрањујем), 

уколико су мислили да она није у складу са 

интересима народа. Од трибунског вета били 

су изузети само цензори и диктатор. У доба 

грађанских ратова често је долазило до злоупотребе 

трибунских овлашћења ради политичке 

борбе. 

За управљање државним финансијама били 

су задужени квестори. Имали су и извесна 

судска овлашћења, а пратили су и војсковође 

у рату. О реду у граду Риму, снабдевању града 


диктатор – највиша ванредна магистратура у старом 

Риму; данас, у свакодневном говору и политичкој теорији: 

неограничени владар, који власт држи бесправно 

храном и организацији свечаности бринули 

су се едили. 

Звање диктатора представља ванредну 

магистратуру. Диктатор је биран само у нарочито 

тешким ситуацијама по државу. Процедура 

његовог избора била је сложена, али 

најважнији елемент била је одлука Сената. 

Он је имао апсолутна овлашћења и, за разлику 

од конзула, владао је сам. Функција је била 

ограничена временски (највише до шест месеци), 

док других ограничења није било. Сви 

магистрати су примали наређења од њега, а 

народни трибун није имао право вета на одлуке 

диктатора. Како је римска држава јачала 

у односу на своје непријатеље, тако је било 

све мање потребе за избором диктатора. Последњи 

законити диктатор је изaбран 202. 

године п.н.е. Титуле диктатора које су носили 

неки учесници грађанских ратова у I веку 

п.н.е. биле су нелегалне. 

ПОЧЕЦИ КРИЗЕ РЕПУБЛИКЕ И 

БРАЋА ГРАХ 

Стабилизована окончањем борбе патриција 

и плебејаца, Римска република 

била је у стању да се посвети спољним 

изазовима. Током прве половине III века 

п.н.е. Рим је од регионалне силе у централној 

Италији постао господар читавог Апенинског 

полуострва. До краја века, Рим је већ био једна 

од великих сила античког Средоземља, а 

у II веку п.н.е. постао је и највећа, доминантна 

сила. Велике територије изван Италије су 

дошле под римску контролу, низ медитеранских 

држава је пао у зависан однос према Риму. 

Изван Италије, освојене области су организоване 

као провинције. Реч провинција првобитно 

је означавала подручје одговорности 

додељено неком римску магистрату, обично 

оном који је командовао војском. Од средине 

III века п.н.е. свака област изван Италије формално 

припојена римској држави постајала је 

провинција. Прва провинција била је Сицилија, 

која испрва није обухватала читаво острво; 

за њом следе Сардинија и Корзика. До краја 

II века п.н.е. велики део Средоземља био је 

прекривен римским провинцијама. 

74 





Тамугади или Тимгад у северној Африци, римска 

колонија основана почетком II века н.е. У свом 

ширењу, Римљани су уништавали градове али и 

изградили на стотине нових. 

За спољне посматраче, римска држава је у II 

веку п.н.е. деловала неодољиво и непобедиво. 

Ипак, победе и освајање имали су своју цену 

на унутрашњем плану. Дошло је до великих 

социјалних и економских промена које ће уздрмати 

стабилност римске државе. Ратови су 

довели до невиђеног богаћења горњих слојева 

друштва, напоредо са осиромашењем великих 

маса становништва. Мали земљишни посед 

је нестајао, немоћан да издржи конкуренцију 

велепоседника. Римски земљорадници су сиромашили 

и продавали или на други начин губили 

своја породична имања. Они су у масама 

долазили у Рим и друге велике градове, где су 

беспосличили, изложени сиромаштву, гладовању 

и криминалу. Криза је захватала и провинције. 

Корумпирани римски намесници (бивши 

конзули и претори) лоше су управљали провинцијама, 

а у неким случајевима су их и директно 

пљачкали. Таква пракса је подривала поверење 

у римску власт и храбрила римске непријатеље. 

Социјална криза убрзо је прерасла у политичку. 

Број грађана који су могли да служе у 

римској војсци нагло је опао, као и квалитет 

преостале војске. Ова појава се крајем II века 

п.н.е. одразила на способност Рима да води 

успешне ратове и задржи освојене територије. 

Мноштво незадовољне сиротиње, спремне 

на побуну, знатно је порасло. Упркос томе, 

већина сенатора одбијала је да препозна проблем 

и државом се управљало као да он не 

постоји. Ипак, учињен је озбиљан покушај да 

се криза реши политичким средствима. Њега 

је покренуо Тиберије Семпроније Грах, који 

је изабран за народног трибуна за 133. годину 

п.н.е. Он је предложио нови аграрни закон, 

по којем би се земља одузела од највећих велепоседника 

и поделила сиромашним грађанима. 

Предвиђено је било да свакоме ко има 

више од 500 југера (око 125 хектара) земље тај 

вишак одузме. Тако добијен земљишни фонд 

би се поделио на парцеле од по 30 југера (око 

7,5 хектара), које би биле дате најсиромашнијим 

породицама. Људи који би добили земљу имали 

су право да је оставе у наслеђе својој деци, 

али не да је поклоне или продају странцима. 

Када је закон стављен на гласање, народни 

трибун Октавијан, и сам један од крупних 

земљопоседника, уложио је вето. Тиберије 

Грах је на то изнео пред скупштину предлог да 

се трибун Октавије смени, јер делује против 

интереса народа. Смењивање сумњивих и 

неуспешних званичника било је уобичајена 

пракса у грчким градовима, али у Риму 

тако нешто је било ново и нечувено. На следећем 

гласању закон је прошао и образована 

је трочлана комисија са циљем да га спроведе. 

Грахове мере су наишле на велики отпор 

већине сенатора. Спровођење закона се одужило 

и он је поставио своју кандидатуру за 

народног трибуна и за следећу годину. Сенатори 

су оптужили Граха да је поновни избор 

трибуна незаконит и тражили његово повлачење. 

Грах је сазвао скупштину са циљем 

изгласавања новог закона који би изменио 

начин избора трибуна, али његови противници 

су силом спречили њено одржавање. 


аграрни закон – закон који се односи на питања 

власништва над обрадивом земљом 

Фреска из Помпеја који приказује плодове који се 

беру крајем лета: јабуке, грожђе и нар 

75 




II 


У нередима који су уследили Тиберије Грах је 

убијен, заједно са три стотине својих присталица. 

Десет година касније Тиберијев млађи 

брат, Гај Семпроније Грах покушао је да настави 

његове реформе али у много ширем 

облику. И млађи Грах био је народни трибун, 

изабран узастопно за 123. и 122. годину п.н.е. 

Он је тежио свеобухватној промени римског 

друштва, путем низа законодавних мера. 

Предложио је више закона и постигао да буду 

изгласани, мада многи од њих нису спроведени 

у дело. И он је покушао да реши земљишно 

питање, али и да реформише судство, да 

прошири овлашћења народних скупштина и 

да умањи моћ Сената. Као и једну деценију 

раније, сенаторска већина пружила је енергичан 

отпор Граховим плановима. Грах није изабран 

за народног трибуна за 121. годину п.н.е. 

Предаја краља Југурте Сули, представа на 

римском новцу 

Један од највећих проблема римске државе 

крајем II века п.н.е. био је Југурта, краљ 

Нумиђана (Нумидија се налазила у Северној 

Африци, у данашњем Алжиру и Тунису). Иако 

је Југуртино краљевство деловало незнатно 

у поређењу са другим противницима, које 

су Римљани већ победили, попут Картагине 

или хеленистичких краљевина, он је дуго и 

успешно деловао против римских интереса, 

успевајући да избегне одмазду. Тајна његовог 

привременог успеха била је у унутрашњој кризи 

и нестабилности римске државе. Југурта се 

ослањао на корумпираност и поткупљивост 

римских званичника. Наводно је описао Рим 

„као град на продају и зрео за пропаст, само 

ако му се купац нађе”. Али, на крају, против 

њега су упућене најбоље римске војсковође, 

Гај Марије и Корнелије Сула. Југурта је ухваћен, 

захваљујући издаји, вођен као заробљеник у 

Маријевом тријумфу, и бачен у римску тамницу, 

где је умро од глади. 

Појавила се гласина да се и њему спрема 

убиство по истеку мандата. Ради безбедности, 

он се преселио у сиромашан део града и окружио 

својим присталицама. Почеле су да круже 

приче да наоружава сиромашне грађане и 

робове и да спрема преврат. У међувремену, 

Грахови противници су настојали да опозову 

његове законе. 

У тим околностима је дошло до физичких 

сукоба између Гајевих присталица и њихових 

противника. Избило је насиље у којем је убијен 

један од ликтора. Сенат је изгласао ванредна 

овлашћења конзулима и захтевао да се Грах 

појави пред судом, што је он одбио да учини. 

После неуспешних преговора дошло је до масовних 

сукоба. Конзул Квинт Фабије Максим 

повео је наоружане одреде против Гајевих 

присталица. Конзул и његови људи су извршили 

масакр: око три хиљаде људи је убијено 

на улицама Рима; њихова тела су бачена у реку 

Тибар. Бежећи пред крвницима, Гај Грах је уз 

помоћ роба извршио самоубиство. Опозиција 

Сенату је скршена, али је за то плаћена висока 

цена. Социјални и политички проблеми нису 

нестали, већ су се погоршали. Каснији антички 

писци су у обрачуну са браћом Грах видели 

почетак римских грађанских ратова. 

УНУТРАШЊА КРИЗА И 

ПАД РЕПУБЛИКЕ 

Утоку последњег века њеног постојања, 

Римску републику су притискале бројне 

унутрашње поделе. Неке су решене 

компромисом, друге су довеле до ограниченог 

конфликта, а неке су изазвале праве грађанске 

ратове. Две групе доминирају животом римске 

државе, римски писци их помињу као оптимате 

и популаре. Оптимати су примарно били група 

конзервативних сенатора која је настојала 

да римску државу очува у оном облику који је 


оптимати – буквално најбољи; политичка групација коју 

су предводили најконзервативнији сентори 

популари – буквално они који припадају народу или они 

који делују у корист народа; политичка групација у доба 

позне републике која се ослањала на народне скупштине 

и грађанске масе 

76 





имала пре браће Грах. Популари су своје циљеве 

настојали да остваре уз подршку обичних 

грађана и народних скупштина. Међутим, предводници 

обе групе долазили су из најмоћнијих 

друштвених група. Ослањање на подршку маса 

сиромашних грађана за многе римске политичаре 

било је само средство освајања моћи, а не 

израз искреног политичког убеђења. 

Један од кључних проблема било је стање 

оружаних снага. У другој половини II века п.н.е. 

квалитет римске војске приметно је опао, као 

и број грађана из чијих је редова могла бити 

регрутована. Оба проблема су делимично решена 

професионализацијом војске. До промене 

је великим делом дошло захваљујући сенатору 

и војсковођи Гају Марију, који је крајем 

II века п.н.е. био вођа популара. Стари идеал 

грађанске војске, која се окупља по потреби и 

распушта када дође мир, више није одговарао 

савременим потребама. Марије уводи професионалну 

војску састављену од војника по занату. 

Сада у римску војску улазе и грађани без 

имовине – војсковођа или држава ће им обезбедити 

опрему, оружје и обуку. Служба професионалног 

војника трајала је 16 година. Он је за 

њу био плаћен, а после службе очекивао је да 

добије земљу од које ће живети. 

У историографији се настанак професионалне 

римске војске обично назива Маријевом 

војном реформом. Из перспективе римске 

државе, та реформа је била непотпуна. Професионална 

војска је створена, али сенат није 

обезбедио политичке и финансијске услове за 

њено одржање. Није обезбеђен сталан фонд из 

којих су плаћани војници и купована земља, 

нити су њихова права јасно одређена законом. 

Због несигурности свог положаја, војска 

је чешће била упућена на своје заповеднике 

него на Сенат. Успешан војсковођа је одржавао 

верност војника обећањима да ће им бити 

исплаћен новац и да ће добити земљу. У тренуцима 

сукоба, војници су пре следили свог заповедника 

него представнике римске државе. 

Сенат је постепено губио контролу над оружаним 

снагама и држава је склизнула у грађанске 

ратове. 


професионализација – прелазак на професионализам, са 

аматерског на професионалaн или стручан рад 

Први прави грађански рат, Савезнички 

рат, вођен је између 91. и 88. године п.н.е. 

У питању је била борба већинског становништва 

Италије против обесправљености у 

римској држави. Ови људи су имали статус 

римских савезника и давали су велики број 

војника за римске ратове. Њихове обавезе су 

биле велике, а права скромна. Године 91. п.н.е. 

у својој кући убијен је народни трибун Марко 

Ливије Друз, који се борио да савезници добију 

грађанска права. Његова смрт послужила 

је као окидач за устанак савезника у којем 

је римска држава готово срушена. Читава 

Италија се поделила на два зараћена табора, 

приближно једнаке снаге. Савезнички рат је 

једини од грађанских ратова који је решен 

компромисом, а не победом једне од страна. 

Рим је прихватио да додели грађанско право 

оним становницима Италије који би положили 

оружје и окончали непријатељства. Али одмах 

затим избио је следећи рат. 

Године 88. п.н.е. конзул Луције Корнелије 

Сула одбио је да прихвати одлуку којом му је 

одузета команда у предстојећем рату у Азији. 

Уместо тога, Сула је своје војнике повео на Рим 

и заузео град, уз велико крвопролиће. Борба 

између Суле и његових непријатеља потрајала 

је више година, упоредо са тешким спољним 

ратовима. Он је велики број својих противника 

убио или прогнао, а њихову имовину поделио 

својим присталицама. Посебним, али неуставним 

законом добио је моћи диктатора без временског 

ограничења. Пред крај живота Сула се 

одрекао ванредних моћи и повукао у приватан 

живот. Али грађански рат није био завршен ни 

у време његове смрти, 78. године п.н.е. 

После Сулине смрти Сенат је накратко 

поново био најмоћније тело у држави. Ни то 

стање није потрајало. У Италији и провинцијама 

избијале су побуне, у Риму су против власти 

организоване завере. Године 60. п.н.е три 

моћна човека удружила су се ради постизања 

највише политичке моћи. То су били Марко 

Крас, изузетно богат велепоседник и утицајан 

сенатор, Гај Јулије Цезар, вођа популара, 

и Гнеј Помпеј, војсковођа, који се управо вратио 

из Азије. Овај савез моћних људи се у римској 

традицији назива Први тријумвират. 

77 




II 


Човек који је могао бити први римски цар: 

Марко Антоније 

Гај Јулије Цезар 

Ослањајући се на свој утицај, новац и подршку 

Помпејевих војника, тријумвири су разбили 

сву опозицију и завладали римском државом. 

Тријумвират је обезбедио свега неколико 

година мира. Када је Крас погинуо у походу 

против Парта, односи Цезара и Помпеја су 

се заоштрили. Помпеј је имао јаку подршку у 

Риму, али Цезар је имао верност своје војске, 

с којом је успешно ратовао на северозападу 

Европе. Ослањајући се на војску, Цезар је одбио 

да прихвати одлуку Сената о својој смени. 

Уместо да преда овлашћења и команду, повео 

је војнике на Рим и неколико година водио 

крваве грађанске ратове, док није поразио све 

противнике и загосподарио читавом државом. 

Али и његов тријумф био је краткотрајан. 

Мада је потицао из једне од богатијих и угледнијих 

римских породица, Марко Антоније (83– 

30. п.н.е.) одрастао је у несређеним околностима, 

без одговарајућег васпитања и редовног 

образовања. Већ у раној младости дошао 

је на лош глас због необузданог начина живота, 

склоности ка пићу и коцки. Брзо је потрошио 

породично богатство и нагомилао дугове. 

Да би поправио свој положај, Антоније се 

као младић од двадесет и пет година окренуо 

војној слу жби, у којој се показао изненађујуће 

способним. Временом је стекао завидну репутацију 

као војни заповедник, и постао је један 

од најближих сарадника Јулија Цезара. После 

Цезареве смрти себе је видео као диктаторовог 

наследника, а многи савременици, укључујући 

и Цицерона, сматрали су Антонија највећом 

претњом по будућност републике. Касније је 

био савезник и ривал Цезаровог усвојеног сина 

Октавијана, и љубавник краљице Клеопатре, 

са којом је намеравао да створи велико царство 

на Истоку. Поражен у рату с Октавијаном, 

Антоније је извршио самоубиство. 

78 





Гласине да намерава да се прогласи за краља 

и пренесе престоницу на исток (у Троју или 

Александрију), навеле су део римске аристократије 

да се окрене против њега. На њега је 

извршен атентат, 15. марта 44. године п.н.е. 

Цезарова смрт довела је до новог циклуса 

грађанских ратова. Они су у почетку вођени 

између Цезарових присталица и његових убица 

и непријатеља. Цезаров усвојени син, Гај 

Јулије Цезар Октавијан, и двојица Цезарових 

старих официра, Марко Антоније и Емилије 

Лепид, склопили су политички савез познат 

као Други тријумвират. Они су овладали Римом 

захваљујући насиљу и политици терора. 

Потукли су своје противнике у рату, да би се 

убрзо окренули једни против других. Најзад, 

Октавијан је 31. године п.н.е поразио Антонија 

и његовог савезника (и љубавницу), египатску 

краљицу Клеопатру. После тог тријумфа, 

Октавијан остаје једини господар римског 

света. На тај начин је принцип владавине 

једног човека однео дефинитивну победу над 

колективном владом аристократије. После готово 

пола миленијума постојања, република је 

уступила место царству. 

Клеопатра VII, последња од Птолемеида 

Љубавница Јулија Цезара и, касније, Марка 

Антонија, Клеопатра је покушала да обнови 

моћ своје краљевине путем ослањања на добру 

вољу моћних Римљана. Уплитање у римске 

грађанске ратове довело до је њене смрти 

и пада краљевине. 


– Рани период римске прошлости слабо је познат. Антички писци бележе мноштво митова и легенди, док 

веродостојних појединости има мало. 

– Римска држава почела је свој живот као монархија, да би крајем VI века п.н.е. постала република. 

– Унутрашњом историјом Рима у V и IV веку п.н.е. доминира борба између патриција и плебејаца. Плебејци су 

тежили да стекну пуна грађанска права, што им је пошло за руком после пуна два века борбе. 

– Римска република била је изразито аристократска држава, у којој су обични грађани имали ограничен утицај 

на доношење одлука. Централна државна институција био је аристократски Сенат. 

– Промене које су донела римска освајања у III и II веку п.н.е. биле су погубне по стабилност римске државе. 

Дошло је до социјалне кризе и губитка сенатске контроле над војском, што је за последицу имало грађанске 

ратове и пад републике. 


1. Опиши како римско предање види почетак и крај краљевства у Риму. Оцени да ли у тим причама 

можда има историјске истине. 

2. Објасни основне захтеве плебејаца у борби за равноправност. Покушај да дочараш какав је био 

положај плебејаца без тих права. 

3. Наброј најважније установе Римске републике. Издвој ону установу која је имала највећу моћ и 

утицај. 

4. Образложи у чему су се састојале намере и циљеви браће Грах. 

5. Наведи основне узроке грађанских ратова и пропасти републике. 

79 




II 

6 

РИМСКО ЦАРСТВО 

ПРАИСТОРИЈА 


• разумеш величину и историјски значај Римског царства; 

• уочиш одлике које принципат чине посебним типом монархије; 

• наведеш и објасниш основне проблеме Римског царства у доба принципата; 

• издвојиш и образложиш разлике између принципата и домината; 

• набројиш промене које је Римско царство доживело у позној антици. 

ПРИНЦИПАТ И ЊЕГОВ КАРАКТЕР 

По свом трајању, утицају и простору који је 

заузимало, Римско царство представља 

највећу државу античког света. Током 

пола миленијума оно је обухватало читав простор 

Средоземља, од Атлантског океана на западу, до 

реке Еуфрат на истоку. Велики део ове територије 

уживао је мир и стабилност током више векова. То 

је омогућило економски развој и пораст становништва 

какви су раније били непознати. Упркос 

томе, Римско царство се борило са проблемима 

које није могло у потпуности да реши. Резултат 

су биле повремене кризе, а затим и прави ратови 

између претендената на царски престо. 

После победе над Антонијем и Клеопатром, 

Октавијан је владао читавом римском државом 

без икакве опозиције. Међутим, његова 

власт била је по својој суштини војна диктатура: 

стечена је силом оружја и почивала на 

верности војника. У односу на римске обичаје 

и схватања она је била потпуно незаконита. 

Цезар је био у сличној позицији деценију и 

по раније и није успео да својој владавини да 

трајан облик. Пре него што је нашао решење 

он је убијен, а грађански ратови су се вратили 

у пуној жестини. Октавијан је био решен 

да избегне Цезарову судбину. Хтео је да легализује 

своју моћ, а римској држави обезбеди 

дуготрајан мир. 


принципат – облик владавине типичан за рано Римско 

царство, фаза у историји римске државе између 

Августа и Диоклецијана; монархија која је маскирана 

републиканским институцијама и звањима 

80 

Август као војсковођа, статуа из Прима Порте, данас у 

Ватиканском музеју 

Октавијан је одлучио да званично не 

проглашава монархију. Није узео краљевску 

или неку сличну титулу. Међу Римљанима 

идеја монархије је и даље била крајње неомиљена. 

Сваки римски грађанин је слушао 

приче о старим краљевима, о злочинима 

Тарквинија Охолог и начину на који је свргнута 

монархија. Страх да ће Цезар узети 





краљевско звање био је један од повода његовог 

убиства. Уместо рушења старих републиканских 

установа, Октавијан је одлучио 

да их искористи и подреди себи. Из ових 

разлога, спољашња форма Римског царства 

била је необична, другачија у односу на 

остале монархије античког света. Мада их 

ми данас називамо „царевима”, Октавијан 

и његови наследници нису носили царске 

титуле нити су наглашавали своје наследно 

право. Титула императора, коју данас често 

преводимо речју „цар”, заправо је једно 

од почасних звања из доба републике. То је 

магистрат који је имао империјум, највиши 

облик власти. Октавијан је чак 27. године 

п.н.е. прогласио враћање свих овлашћења 

Сенату и обнову републике. Захвални Сенат 

доделио је Октавијану титулу Августа, која у 

преводу значи „Узвишени”. Ово звање је дошло 

из религијске сфере и раније није имало 

политичко значење. Под овим именом први 

римски цар је познат и данас. 

Модерни историчари римску монархију 

у прва три века н.е. називају принципатом. 

Назив је изведен од титуле принцепс сенатус, 

први у Сенату. У доба републике, то је 

био најстарији сенатор по рангу, онај коме је 

припадала част да председава седницама Сената 

и да саставља дневни ред за њих. Сада 

та почаст и овлашћења припадају Августу, 

Сенат се састаје кад он жели и расправља 

о темама које он одобри. У антици термин 

принципат се није користио. За облик владавине 

који је Август створио није ни било 

посебног назива. Он је своју власт даље легализовао 

тако што је преузео низ јавних звања 

и овлашћења, која никада раније није држала 

иста особа. Имао је овлашћења конзула, али 

без ранијих ограничења. За разлику од конзула, 

он је имао неограничену власт и у самом 

Риму и у свим провинцијама. Добио је 

и овлашћења народних трибуна и цензора. 

Имао је првенство у Сенату. У пракси, Август 

се мешао и у многа питања за која није имао 

формална овлашћења. Границе његове моћи 

никада нису биле прецизно одређене. Многима 

је морало бити јасно да се иза републиканске 

фасаде крије власт једног човека. 

Август одевен као сенатор. Упореди овај и претходни 

портрет првог римског цара. Оба лика су приказана 

без назнака монархијске власти. 

Јулијева Курија на римском форуму. Подизање ове 

грађевине је започео Јулије Цезар, а довршио Октавијан. 

У време царства на том месту је заседао сенат. 


император – у почетку сваки магистрат, односно високи 

јавни службеник републике, који поседује империјум, 

највишу власт (диктатор, конзул, претор); касније, једна 

од титула римских царева; у данашњем говору: цар 

81 




II 


Сенат, некада водећа институција републике, 

постоји и даље и још увек ужива знатан 

углед. Стварна моћ Сената је, међутим, 

доживела велика ограничења. Сенат сада 

игра улогу највишег саветодавног тела, које 

понекад преузима на себе и друге државне 

или судске послове, али искључиво по жељи 

принцепса. Мада је већина царева поштовала 

Сенат као прастару државну установу, 

било је и таквих који су државом управљали 

мимо Сената. Неки цареви нису оклевали да 

осуђују, прогоне па чак и да убијају сенаторе, 

за које су сумњали да представљају претњу 

њиховој власти. Али Сенат је повремено 

долазио до изражаја у тренуцима кризе власти. 

Све провинције царства су се делиле на 

царске и сенатске. У првима је била трајно 

смештена војска и намесника је постављао 

цар. У сенатским провинцијама то је чинио 

сенат. У пракси, царска реч је била одлучујућа 

у избору свих намесника. 

За разлику од Сената, народне скупштине 

губе сваки значај. Оне никада нису формално 

укинуте или забрањене, али већ под 

Августом се све ређе сазивају. Под његовим 

наследницима оне потпуно нестају. 

Већина републиканских магистратура је 

постојала и под принципатом. Конзули, претори 

и квестори бирани су и под царевима, 

али сада о њиховом избору одлучује највиша 

власт. Упоредо са њима, постојао је и нови 

царски административни апарат који временом 

постаје све већи и има све значајнију 

улогу у управљању државом. 

У почетку је само мали део становништва 

имао римско грађанско право и оно се сматрало 

великом привилегијом. Временом, цареви 

су га додељивали све већем броју становника 

провинција. Коначно, цар Каракала 

(211–217), син цара Септимија Севера, издао 

је око 212. године н.е. едикт у којем је целокупно 

слободно становништво царства добило 

статус римских грађана. Тиме је избрисана 

раније оштра линија између Римљана и 

римских поданика. 


едикт – проглас, указ или наредба; у Римском царству, 

закон који проглашава цар 

ПРОБЛЕМИ ЦАРСТВА: 

НАСЛЕЂИВАЊЕ И ВОЈСКА 

Стабилност и мир које је обезбедило 

Римско царство били су без преседана 

у античкој историји. У наредна два-три 

века после Августа, многе области царства нису 

знале за ратове или ванредна стања. Ратови, када 

их је било, вођени су далеко од Средоземног 

мора, на границама царства на Рајни, Дунаву 

или Еуфрату. У благостању и сигурности нису 

уживали само житељи Рима и Италије, већ и 

провинцијско становништво. Август је окончао 

лоше понашање провинцијских намесника, 

које је било карактеристично за последњи 

век републике. Намесници у провинцијама 

сада су строже надзирани. Уколико би се 

локално становништво жалило на насиље или 

злоупотребе, они би били изведени пред цара и 

Сенат да им суде. 

Помпеји у близини Напуља, а у позадини се 

види планина Везув 

Помпеји су били један од напреднијих и богатијих 

градова Италије у време Римског 

царства, са вишевековном историјом. Крај у 

коме се град налазио био је познат по лепоти 

природе, благој клими и изванредној плодности 

земљишта. Али Помпеји су били подигнути 

у подножју вулканске планине Везув. 

Несагледива катастрофа догодила се у јесен 

79. године н.е. У току ноћи, док је град спавао, 

вулканска купа експлодирала. Облак усијаног 

гаса који је куљао из вулкана током дана 

је достигао висину од преко 30 km. Модерне 

процене говоре да је вулкан избацивао између 

једне и две тоне усијане материје у секунди. 

Помпеји су уништени у року од свега 

неколико сати, затрпани испод готово 25 m 

вулканских наслага. 

82 





Међутим, систем који је створио Август 

садржао је у себи елементе који ће временом 

изазвати конфликте и довести до кризе државе. 

Пре свега, Римско царство никада није решило 

проблем наслеђивања престола. Август 

је заступао начело да цара не треба да наследи 

његов син, већ најбољи и најспособнији од његових 

сарадника. Како то начело нису пратила 

јасна правила, оно је често било извор кризе а 

временом је довело до нових грађанских ратова. 

Да би превазишли овај проблем, неки цареви 

би за живота одабрали наследника, коме би 

дали велика овлашћења и почасти, а понекад 

би га и усвојили. Већину царева у I и II веку н.е. 

наслеђивали су људи који им нису били синови, 

а често нису били ни у крвном сродству. 

Други проблем била је контрола војске. Тај 

проблем је довео до пада републике и чинило 

се да га је Август трајно решио, али то је био 

само привид. За време првих неколико царева, 

војска је била верна владарима и покоравала 

се њиховим жељама. Временом је постало 

јасно да је војска најмоћнији фактор у држави, 

од које зависе и сами цареви. Као и у доба републике, 

истакнуте и амбициозне војсковође 

биле су највећа претња по мир. Из њихових 

редова дошло је више претендената на царски 

престо. У тренуцима кризе око наслеђивања 

престола, када се није знало коме припада 

власт, пресудну улогу имала је реч војске. 

Римски војници (преторијанска гарда) проглашавају 

Клаудија за цара, модерна реконструкција. Према 

римском историчару Тациту, војници су убили царатиранина 

Калигулу а његов рођак Клаудије се сакрио 

иза завесе, мислећи да долазе да убију и њега. 

Када се разне римске армије нису могле сложити 

око кандидата, резултат је био грађански 

рат. 

Мањих побуна било је и раније, али 68. године 

н.е. избио је прави грађански рат. Тада се 

за нешто више од годину дана променило пет 

царева. Победник је био војсковођа Флавије 

Веспазијан (69–79), који је заповедао армијама 

на истоку. Он је покушао да створи праву 

династију и престо остави својим синовима. 

Овај покушај није био успешан, а нова династија 

је владала кратко. Окончала се већ 

96. године н.е. убиством Веспазијановог сина 

Домицијана. Током II века н.е. преовладале 

су стабилне околности, под влашћу низа 

способних и енергичних царева. Али крајем 

истог века избио је још један грађански рат, 

након убиства цара Комода (180–192). После 

неколико година борби, царством је овладао 

војсковођа Септимије Север (193–211). Он 

је вратио принцип директног наслеђивања и 

престо је оставио својим синовима. Ова промена 

је донела нове сукобе. Један од Северових 

синова убио је другог, да би неколико година 

касније и сам изгубио живот у атентату. 

Сукоби у оквиру династије били су најава још 

већих проблема. 

ВОЈНИЧКИ ЦАРЕВИ И КРИЗА 

ЦАРСТВА У III ВЕКУ Н.Е. 

У 

првој половини III века н.е. важност војске 

је толико порасла да је засенила све 

остале чиниоце у држави. Уместо да држе 

војнике под контролом, цареви су настојали да 

очувају њихову наклоност путем награда и привилегија. 

Трошкови за војску су вртоглаво порасли, 

док су војничка дисциплина и способност 

опали. Свесни своје важности, римски војници 

су се често на властитој земљи понашали попут 

освајача. Злостављали су становништво и силом 

узимали све што желе. Цареви који би сузбијали 

обест војника ризиковали су побуну и пад са власти. 

Године 235. н.е. војска на Рајни се побунила. 

Последњи члан династије Севера Александар 

Север убијен је од стране војника, заједно са 

својом мајком. Војници су за цара поставили 

једног од својих заповедника, Максимина. 

83 




II 


Његов избор је значио почетак хаоса и нестабилности 

који су мучили римску државу током 

пола века. 

Овај период у римској историји обично се 

назива епохом војничких царева или кризом 

III века. Војска је обарала и постављала 

цареве по жељи. Први од војничких царева, 

Максимин звани Трачанин (235–238), владао 

је једва три године, али та кратка владавина 

чак спада у дуже. Многи од војничких царева 

владали су свега неколико месеци. Готово 

сви су окончали живот у борби или као 

жртве завере и убиства. Како су различите 

армије проглашавале своје кандидате, обично 

је било више царева у исто време. Непрестани 

ратови и насиље војника изазвали 

су проблеме у свим сферама живота. Новац 

је изгубио вредност, а трговина је сведена 

на делић промета који је постојао у II веку 

п.н.е. Пољопривредна производња је драстично 

опала. Сиромаштво и несигурност 

су притискали велики део становништва. 

Насупрот томе, безакоње, разбојништво и 

активност пирата на мору почели су да цветају. 

Римски непријатељи су уочили кризу 

римске државе и почели упорније да делују 

против ње. По први пут после неколико векова, 

Римско царство је губило територије 

под налетом спољних нападача. Многим савременицима 

чинило се да је пропаст царства 

близу. 

Ипак римска држава је нашла снаге да се 

поврати из ове кризе. У другој половини III 

века н.е. јавили су се цареви који су имали 

способности и воље да постепено преокрену 

ситуацију. И сами из редова војника, они 

су успели да успоставе извесну контролу над 

војском, да савладају друге војсковође-цареве 

и да одбију спољне нападе. Последњи од њих 

био је Диоклецијан, војни заповедник пореклом 

из сиромашне породице у провинцији 

Далмацији. Њему је пошло за руком да порази 

све непријатеље унутар државе и да стабилизује 

спољне границе царства. С његовим 

успесима окончава се педесетогодишња анархија 

војничких царева. Али велика штета већ 

је била начињена. Царство је било ослабљено, 

државна управа и привреда биле су у нереду, а 

читаве области опустошене непрекидним ратовањем. 

Римском друштву била је неопходна 

промена и темељна реорганизација. 

ДОМИНАТ 

Карактер римске монархије мења се од 

краја III века н.е. Творац новог облика 

владавине био је цар Диоклецијан 

(284–305). За разлику од ранијег принципата, 

овај облик владавине историчари називају доминатом 

(од латинске речи dominus – господар). 

Диоклецијан је одбацио републиканску маску 

карактеристичну за принципат. Уместо ње дошла 

је апсолутна и нескривена владавина цара. У 

овом процесу је известан утицај вршио пример 

ранијих хеленистичких држава, као и обновљене 

персијске државе, која је настала у III веку н.е. 

Цар је сада и званично био свемоћан, у позицији 

да постави или укине било који закон, да уздигне 

до моћи и богатства или осуди на смрт било 

ког човека. Диоклецијан и његови савременици 

су чак отишли и корак даље и прогласили се божанствима. 

Пре тога је било допуштено поштовати 

римске цареве као богове у провинцијама, 

али не и у самом Риму. Сада су цареви и у Риму 

имали своје храмове, култне статуе и свештенике. 

Римски новац са ликом Александра Севера. 

Александар је имао непуних 15 година када је постао 

цар и непуних 28 када је убијен. Његова владавина је 

последњи период релативног мира и стабилности пре 

анархије војничких царева. 

84 


доминат – облик владавине Римског царства у позној 

антици, од Диоклецијана надаље; нескривена и ничим 

ограничена апсолутна монархија 





Постојеће велике провинције подељене су на 

више мањих. Италија више није имала посебан 

положај у царству, сада је и она подељена 

на провинције. Уведене су нове велике управне 

јединице, дијецезе и префектуре, које су 

обухватале више малих провинција. Измењени 

су порески и новчани систем, с циљем 

осигуравања редовних државних прихода. 

Реконструкција Диоклецијанове палате 

у Сплиту, данашња Хрватска 

Пореклом из Далмације, Диоклецијан се по 

напуштању престола повукао у палату коју је 

саградио у данашњем Сплиту, где је провео 

последње године живота. Иако су га позивали 

више пута, одбијао је да се врати на политичку 

позорницу и умеша у спорове који су у међувремену 

избили. 

Диоклецијан и његови наследници реформисали 

су готово све аспекте државе. Њихови 

циљеви били су да стабилизују царство и 

повећају државне приходе, да ојачају посрнулу 

војску и осигурају њену верност. У овим напорима 

имали су успеха, али само делимично. 

Проблеми који су мучили Римско царство 

у III веку н.е. ублажени су, али нису нестали. 

Са Диоклецијаном и његовим реформама почиње 

период позне антике који траје до почетка 

средњег века. 

Реформама Диоклецијана у потпуности 

је преображена управа у Римском царству. 

Уведена ја оштра подела на цивилна и војна 

звања. Рим је сада постао бирократска држава, 

са великим чиновничким апаратом који 

је све надзирао. Некада самоуправни градови 

царства стављени су под контролу државног 

апарата и претворени у обичне административне 

јединице. Диоклецијан и његови сарадници 

накратко су обновили ред и мир, али 

сада је становништво царства трпело већи 

порески терет него у претходним вековима. 


позна антика – завршни период античке историје; обично 

се узима да траје од III до VI века н.е. 

Едикт о ценама 

Диоклецијан је у својим реформама покушао 

да регулише и контролише привредни живот 

царства. Између осталог, донео је едикт којим 

су одређене највише допуштене цене основних 

врста робе у царству. Ова мера није била 

успешна и само је поспешила илегалну трговину, 

скривену од очију државе. 

85 




II 


Једна од Диоклецијанових идеја која није 

била успешна јесте преношење највише власти 

с једног човека на групу владара. Антички 

писци овај систем владавине називају 

тетрархијом, односно „владавином четворице”. 

Најпре је Диоклецијан изабрао Максимијана, 

једног од својих сабораца и сарадника, 

пореклом из Паноније, и прогласио га 

за цара. Касније су оба цара изабрала себи 

по једног савладара. Тиме се број владара 

повећао на четири, али нису сви били истог 

ранга. Најстарији је био сам Диоклецијан, 

а двојица нових савладара имала су нижи 

ранг и другачије титуле у односу на њега и 

Максимијана. Постојала је нада да ће већи 

број владара лакше изаћи на крај с бројним 

проблемима и обавезама које су притискале 

римску државу. Сваки од царева је имао своју 

територију и део границе царства који је морао 

да брани. Очекивало се да цареве неће 

наследити њихови синови, већ најспособнији 

међу њиховим сарадницима, људи доказаних 

способности. 

Очекивања која је Диколецијан имао у 

погледу тетрархије нису се испунила. Убрзо 

пошто су он и Максимијан напустили престо, 

305. године н.е., дошло је до тешкоћа и 

сукоба. Војска је тешко прихватала систем 

тетрархије, њoj је династички принцип био 

много ближи. Војници су синове ранијих 

царева проглашавали за владаре. Када је један 

од царева, по имену Констанције, изненада 

умро у Британији, војска је игнорисала 

тетрахијски принцип и прогласила његовог 

сина Константина за цара. На сличан начин 

су поступале и друге армије. Наредних 

осамнаест година изнова су вођени ратови 

између разних царева-претендената. Константину 

је пошло за руком да победи све 

противнике и остане једини цар. Тетрархија 

је коначно напуштена у корист династичког 

принципа. 

ОПАДАЊЕ И ПАД 

РИМСКОГ ЦАРСТВА 

Константин I (306–337) или Константин 

Велики је уз Диоклецијана најважнија 

владарска фигура позног Римског царства. 

Он је наставио многе од Диоклецијанових 

реформи. Решења ове двојице владара преплићу 

се у толикој мери да је данас тешко рећи 

тачно ко је шта урадио. Победник у грађанским 

ратовима и над спољним непријатељима, он је 

накратко повратио јединство читавог царства. 

Али већ по Константиновој смрти његови синови 

ће поделити царство између себе. Мада је 

оно у принципу и даље било јединствено, сваки 

цар је имао своју територију, престоницу и 

двор. До краја IV века н.е. римска држава се 

неколико пута изнова делила и уједињавала. 

Ове промене су биле праћене новим ратовима 

између царева. 

Мермерна глава Константина Великог, део некадашње 

колосалне статуе цара 

86 





Италија и Рим су већ увелико изгубили ранији 

значај. Већина војника и извора прихода 

долазила је из других делова царства. Мада 

је Рим и даље имао статус престонице, цареви 

су у њему ретко боравили. Могле су проћи 

године пре него што владар или један од владара 

посети Рим. Тетрарси су својим деловима 

царства управљали из других градова, 

попут Августе Треверорума (данашњи Трир у 

Немачкој), Медиоланума (Милано), Сирмијума 

(Сремска Митровица) или Никомедије 

(на северозападу Мале Азије, седиште самог 

Диоклецијана). Ови градови су били ближи 

границама царства и стога подеснији да се 

из њих управља одбраном. Константин је подигао 

нову престоницу која је по свом рангу 

била потпуно равноправна старој. Нови град 

је саграђен на Босфору, између Мраморног 

и Црног мора, на месту древног грчког града 

Бизанта. Изградња је почела 324. године н.е., 

одмах по окончању грађанских ратова. Град је 

добио име Константинопољ (Константинов 

град, словенски Цариград, данашњи Истанбул) 

и освећен је 330. године н.е. Прошло је неколико 

деценија пре него што је амбициозан 

градитељски план довршен; Константин није 

дочекао да га види. Док је Рим током IV и V 

века н.е. трпео економске тешкоће и губио 

становништво, Константинопољ је растао и 

развијао се великом брзином. Ипак, био је 

потребан читав век да нова престоница по 

величини достигне стару. 

Остаци зидина Константинопоља. Константинов град 

је имао изванредан одбрамбени положај, јер је са 

остале три стране био окружен морем. 

Мапа Константинопоља 

87 




II 


У IV веку се постепено мења идеолошка 

основа читавог царства. Нова религија, 

хришћанство, јача међу градском популацијом, 

нарочито у источном делу царства. 

Константин је окончао прогоне хришћана, 

које су спроводили тетрарси, и постепено давао 

хришћанској цркви све веће привилегије. 

Његови синови су били хришћани, а две генерације 

после њега хришћанство постаје званична 

религија римске државе. Али тиме није 

сасвим напуштена идеја о божанском цару, на 

коју се ослањао Диоклецијан и други цареви. 

Цар је сада постао представник Бога на земљи, 

човек који стоји изнад свих осталих људи. Он 

је био позван да буде заштитник и бранитељ 

хришћанске вере и цркве. Ова идеја ће имати 

велику будућност и у знатној мери ће утицати 

на схватање владара у средњем веку. 

Ни прихватање хришћанства није решило 

основне проблеме римске државе. Бирократски 

државни апарат обезбедио је бољу контролу, 

али сам је био врло скуп и неефикасан. 

Војска је такође постала већа и скупља него 

раније. Упркос повећању оружаних снага, 

римска држава је имала све већих тешкоћа у 

одбрани од спољних непријатеља. У Азији су 

то били Персијанци, у Европи пре свега германска 

племена. Германи су постепено овладали 

римским ратним вештинама и постали 

су им достојни противници. Као нов проблем 

крајем IV века н.е. појављују се Хуни, 

моћан ратнички народ из источних степа. 

Притиснута глађу, ратовима и појавом Хуна, 

германска племена су прелазила границе 

царства у покушају да нађу нову и безбеднију 

домовину. Римско царство није било у стању 

ни да их војнички порази нити да нађе образац 

мирног суживота с њима. 

Цар Теодосије I (379–395) поново је ујединио 

Римско царство 392. године н.е., после вишегодишњег 

ратовања. Свега три године касније, 

на самрти, одлучио је да то није одрживо 

решење и поново га је поделио. Свом старијем 

сину Аркадију оставио је источни део царства. 

Западни је препустио млађем сину Хонорију, 

који је у том тренутку још био дете. Мада то 

није била Теодосијева намера, ова подела је 

остала трајна. Источно римско царство је доживљавало 

кризе и спољне нападе, али је успело 

да преживи. Постојало је још преко хиљаду 

година и било је једна од најзначајнијих држава 

у историји средњег века. Данас ту државу 

називамо Византијским царством. Западно 

римско царство није било те среће. Под слабим 

владарима и регентима, оно је непрестано 

трпело спољне ударе и губило територије. 

Већ средином V века н.е. било је сведено на 

саму Италију и неке околне области. Покушаји 

да се изгубљене земље поврате били су 

или неуспешни или краткотрајни. Германска 

племена су два пута опљачкала и сам Рим. 

Римски новац са ликом цара Аркадија 

Иако су у њега полагане велике наде, Аркадије 

је имао свега осамнаест година када је сео на 

престо. Показао се као слаб и неодлучан владар, 

невешт у говору и јавном животу. Владао 

је под снажним утицајем дворских саветника, 

представника цркве и своје енергичне супруге 

Еудоксије. Околности су, међутим, биле јако 

тешкe по Источно римско царство и тражиле 

су способно вођство, које Аркадије није могао 

да пружи. На почетку своје владавине нашао се 

усред навале Гота, с којом није знао да изађе 

на крај. Неосвојиви бедеми Константинопоља 

и окретање нападача према Западном царству 

спасли су Аркадија и његову државу. 

88 





Чак је и очување римске власти у самој Италији 

све више зависило од армија страних 

плаћеника. Заповедници плаћеника су све 

чешће смењивали и постављали и саме цареве. 

Један од њих по имену Одоакар свргао 

је цара у Риму, Ромула Августа (у традицији 

погрдно званог Augustulus – „мали Август”) 

476. године н.е. Одоакар није поставио свог 

кандидата за цара нити је сам ступио на царски 

престо. Уместо тога је узео звање краља 

и успоставио нову државу са седиштем у Равени. 

Она је трајала мање од две деценије: 

Италију су освојили германски Остроготи и 

њихов краљ Теодорих. Година 476. н.е. обично 

се узима као датум пада Западног римског 

царства. 

О узроцима пропасти Западног римског 

царства расправљали су већ савременици. 

То је био шокантан, за многе необјашњив догађај. 

Како је држава, толико велика и моћна, 

тако богата и густо насељена, наизглед тако 

добро организована, могла да нестане у року 

од неколико деценија? Исто питање разматрају 

данашњи историчари и не успевају да 

га реше до краја. У прошлости је било покушаја 

да се пад Рима објасни једним јединим 

узроком, на пример да је становништво царства 

постало неборбено а војска слаба, или 

да су пољопривредна производња и приходи 

опали. Прави одговор је сигурно много 

сложенији. На делу су били разни фактори: 

политички, војни, друштвени, економски и 

религијски. Њихов међусобни утицај и значај 

данас није лако открити и раздвојити. Пад 

Римског царства није био један догађај, већ 

дуготрајан процес који је трајао више деценија, 

а можда и више векова. 

Пљачка Рима од стране Визигота, 


РИМСКО ПРАВО 

Међу највреднијим заоставштинама 

римске цивилизације налази се римско 

право. Оно се развило из примитивних 

корена. Под римским краљевима 

није било писаних закона, а краљевску власт 

су ограничавали неписани обичаји. Рана правна 

схватања нису била одвојена од религије и 

култне праксе. На њима се уочава снажан утицај 

Етрураца и етрурске културе. Слична ситуација 

је трајала и у првих пола века постојања 

републике. Одсуство писаних закона било је 

проблем за велики део становништва и постало 

један од захтева плебејаца у њиховој борби 

за права. Године 451. п.н.е. патрицији су попустили 

и образована је комисија са циљем да 

најважније обичаје претвори у писане законе. 

Рад је завршен под другом комисијом 450. године 

п.н.е. и био је праћен оштрим политичким 

сукобима. Резултат су били Закони дванаест 

таблица. Тачан текст ових закона данас није сачуван. 

Изгледа да није био у питању један уређен 

законик у данашњем смислу. Радило се о низу 

појединачних уредаба, које нису увек имале 

89 




II 


много везе међу собом, и којима је исправљено 

и надограђивано постојеће обичајно право. 

Упркос својој примитивности, Закони дванаест 

таблица су основа на којој је постепено изграђено 

класично римско право. Њима почиње ера 

раног или цивилног римског права, која траје 

до краја III века п.н.е. 

Марко Тулије Цицерон, велики римски беседник, 

политичар, правник и адвокат из I века п.н.е. Јавном 

борбом, блиставим говорништвом али и политичким 

компромисима, Цицерон је покушао да сачува 

посрнулу републику. 

Стари Грци и источни народи нису познавали 

посебну правну теорију нити су имали 

стручњаке који би се специфично бавили тумачењем 

права. За разлику од њих, у Риму су 

се временом јавили професионални правни 

стручњаци (јуристи), који су се правом бавили 

и с теоријске и практичне стране. Првим 

римским јуристом сматра се Гнеј Флавије, 

едил и секретар конзула Апија Клаудија. 

Крајем IV века п.н.е. Флавије је објавио преглед 

грађанског права и правних процедура. 

Прекласични или период хонорарног 

права обухвата II и I век п.н.е., до настанка 

90 

Римског царства. Ово је период сазревања 

римског права и напуштања формализма 

који га је карактерисао у претходним вековима. 

Право раскида ранију везу са религијском 

праксом и ритуалом. Оно постаје флексибилније, 

а јуристи почињу да воде рачуна о 

одлукама јавних службеника, магистрата (хонорарно 

право) које су у пракси постале један 

од извора права. Познавање закона и њихово 

исправно тумачење добило је велики углед 

и постало вештина коју је морао да поседује 

сваки државник. 

Класични период у историји римског 

права траје од Августа до средине III века 

н.е. Ово је период великих и утицајних јуриста, 

који су тумачили раније право, али 

и утицали на развој и обликовање новог. 

Истакнути правници често су били саветници 

јавних службеника, па и самих царева. Закони 

и уредбе су обликовани уз помоћ њиховог 

мишљења. Непрестано се усавршавајући 

и проширујући, римско право је временом 

достигло изузетно висок степен сложености, 

превазилазећи све друге правне системе који 

су постојали у антици. 

Од средине III века н.е. римско право улази 

у посткласични или позни период. Под 

апсолутном монархијом позне антике, када 

је цар настојао да што чвршће контролише 

све аспекте живота, околности за развој права 

и правне науке више нису били повољни. 

Број знаменитих правних стручњака у овом 

периоду је мали, док квалитет њихових дела 

опада. Сложеност и бројност римских закона 

и њихових тумачења постао је проблем сам 

по себи. Мало који чиновник или судија имао 

је на располагању текстове свих релевантних 

закона и дела истакнутих правника, јер би ти 

текстови заједно чинили читаву библиотеку. 

Уместо тога, правници су се ослањали на 

мањи број стандардних дела. 

Пошто римско право у принципу није застаревало 

(закон је био на снази док га други 

закон изричито не укине), правна традиција 

била је пуна старинских закона који нису 


јурист – стручњак за правне науке, правник 





одговарали потребама времена или су били 

тешко разумљиви. Због тога су неки цареви 

образовали комисије правника са циљем прикупљања 

и издавања зборника актуелних правних 

текстова. Године 438. источни цар Теодосије 

II (408–450) објавио је правни зборник 

(познат као Теодосијев кодекс), на коме је група 

истакнутих правника радила читаву деценију. 

У VI веку цар Јустинијан I (527–565) наредио 

је састављање још амбициознијег правног 

зборника, познатог као Зборник грађанског 

права (латински Corpus Iuris Civilis). Зборник 

се састојао из три дела (којима је неколико 

година касније додат и четврти) и циљ му је 

био да замени све раније законе и правне текстове. 

Било је забрањено користити законе и 

тумачења који су издати пре Зборника, чак и 

када су у питању били текстови на којима се 

он заснивао. Комисија која га је саставила морала 

је да прочита преко две хиљаде дела ранијих 

римских правника. 

Историја римског права се никако не завршава 

падом Западног римског царства. 

Римско право наставило је да буде основа државног 

поретка у Источном римском царству. 

Од VII века н.е. тамо је званични језик био грчки, 

па су закони и правни зборници превођени 

с латинског на грчки. Поједини германски 

краљеви на западу су издавали властите зборнике 

закона, у којима су покушали да помире 

обичајно право својих народа са римским 

правом. Утицај римског права на законодавство 

широм света траје до данас. 

Такозвана Дела божанског Августа. Текст у коме први 

римски цар подноси римском народу својеврстан 

извештај о својим делима и постигнућима. 


– Римско царство је постојало током више од пола миленијума. Источни део Римског царства надживео је пад 

Западног и постојао још око хиљаду година. 

– Творац Римског царства и принципата као облика владавине је Октавијан Август, усвојени син Гаја Јулија 

Цезара. 

– Две основне фазе у историји Римског царства јесу принципат (од I до друге половине III века н.е.) и доминат 

(од краја III века н.е. надаље). 

– Несређен систем наслеђивања царске власти и тешкоће у погледу контроле војске били су основни проблеми 

принципата. Доминат је ове проблеме ублажио, али их није у потпуности решио. 

– У позној антици Римско царство доживљава све веће социјалне, економске и административне тешкоће. Оне 

су се временом одразиле на способност оружаних снага и допринеле паду царства. 

– Римска правна традиција била је пуна старинских закона који нису одговарали потребама времена. 


1. Наброј најважније одлике принципата. 

2. Образложи стање старих републиканских институција у време Римског царства. 

3. Издвој и објасни основне проблеме који су погађали Римско царство у првим вековима његовог 

постојања. 

4. Наведи владара који се сматра творцем домината. Објасни разлике између принципата и 

домината. 

5. Наведи највећу промену коју је доживело Римско царство у позној антици. 

91 




II 




ХАМУРАБИЈЕВ ЗАКОНИК 

Хамурабијев законик је најважнији сачувани правни 

споменик Старог истока. У њему се виде трагови 

и утицаји ранијих законика и уопште правне традиције 

Месопотамије. Састављен у XVIII веку п.н.е., законик 

је уклесан на вулканској стени висине преко 

2m, имајући укупно 282 члана. Рељеф на врху стеле 

приказује краља Хамурабија како прима текст законика 

из руку бога Сунца Шамаша. У даљем тексту је 

део заглавља, завршетка и неких чланова законика. 

„Кад су вишњи бог, краљ Анунаки-а, и Бел, господар 

неба и земље, који одређује судбину света, 

Мардуку, првенцу Еа, дали највишу власт над свима 

људима и прославили његово име међу Игигима; кад 

су Вавилон назвали његовим славним именом и на 

земљи учинили га великим; кад су у овој вароши за 

овог бога успоставили вечно краљевство, чији су темељи 

постојани као небо и земља, – тада ме Еа и Бел 

позваше по моме имену, мене Хамбурабија, великог 

кнеза, који се боји богова, да унапредим благостање 

људи, да прибавим важност праву у овој земљи, 

да истребим поквареног и неваљалог, да спречим 

моћнога да не угњетава слабога, да обасјам земљу, 

Хамураби, пастир кога је Бел изабрао, ја лично, ја 

који нагомилавам богатство и изобиље... моћни син 

Син-му-балит-а, краљевски потомак вечности, моћни 

краљ, сунце Вавилона, који даје светлост земљи 

Сумер и Акад, краљ коме се покоравају четири стране 

света, љубимац Ниние је сам. – Кад ме Мардук 

послао да владам људима, да земљи објавим право, 

у уста људи ставио сам право и правду, створио сам 

благостање поданика. А сада: 

1. Ако неко обеди другог и обеђење искаже пред 

судом, али га не може да докаже, ко је обедио да 

се убије. 

2. Ако неко другоме пребаци враџбине, али то не 

може да докаже, и онај, коме је враџбина пребачена, 

оде на реку, скочи у реку: ако га река узме, 

ко га је окривио узеће његову кућу. Али ако река 

покаже да је невин и он плива, онај који му је 

пребацио враджбине да се убије, онај који је 

скочио у реку узеће кућу свога обедиоца. 

3. Ако неко у процесу сведочи на терет окривљенога, 

па оно што је рекао не докаже: ако се у 

процесу ради о животу, сведок да се убије... 

6. Ако неко украде божије или дворске ствари, из 

храма или двора, да се убије; и онај који је од њега 

украдено примио да се убије... 

16. Ако неко прими у своју кућу одбеглог роба или 

робињу, дворског или неког мушкину, па их на јаван 

позив чиновника не изведе, да се убије. 

17. Ако неко одбеглог роба или робињу ухвати у 

пољу, одведе га његовом господару, господар 

роба да му да два секела сребра. 

18. Ако тај роб не именује господара, треба да га 

одведе у двор; тамо ће се извидити како стоји с 

њим и он ће се вратити своме господару... 

48. Ако неко дугује дуг са интересом и временска 

непогода опустоши његово поље, или уништи 

жетву, или услед оскудице у води жито не расте: 

у тој години неће дати жито повериоцу, (своју 

таблицу умочиће у воду) и неће дати интерес за 

ту годину... 

53. Ако је неко сувише лењ да одржава своју брану 

и не одржава је у стању: ако се тада на његовој 

брани направи отвор и вода преплави поље, 

онај, у чијој је брани постао отвор, да накнади 

жито које је уништио... 

109. Ако крчмарица, кад се у њеној кући скупе завереници, 

не ухвати их и не преда двору, да се 

убије... 

128. Ако неко узме жену, али с њом не направи уговор, 

та жена није супруга... 

195. Ако син бије свога оца, да му се одсеку руке. 

196. Ако неко другоме уништи око, да се уништи његово 

око. 

197. Ако неко другоме сломи кост, да му се сломи 

кост... 

265. Ако пастир, коме су дата говеда и овце да их напаса, 

лажно представи стање принова и за сребро 

их прода, извешће се пред суд и десетоструко ће 

накнадити сопственику украдена говеда и овце... 

Убудуће, за увек, нека сваки краљ ове земље чува 

речи правде, које сам урезао на мој споменик, нека 

не мења закон земље, који сам дао, одлуке које сам 

учинио, нека не оштети мој споменик. Ако је тај кнез 

мудар и ако хоће да одржи ред у земљи, нека се држи 

речи које сам урезао на мојој плочи, нека га тај натпис 

научи путу, правилу, закону куји сам дао земљи, одлукама 

које сам ту учинио, по томе нека влада својим 

поданицима, нека им дели правду, расправља спорове, 

из своје земље истреби рђаве и злочинце, својим 

поданицима створи благостање.” 

1. Ко је био Хамураби? 

2. Због чега је донео Законик? 

3. Какви су били ти закони у односу на данашње? 

92 




КАКО СУ АНТИЧКИ ЉУДИ 

ВИДЕЛИ ПОЗНАТИ СВЕТ 

Географија грчког писца Страбона из Амасије представља 

највеће дело те врсте које нам је сачувано из 

антике. Покривајући готово читав Грцима познат свет, 

Страбон говори много о географији свих области, али 

и о њиховом становништву и историји. У другој књизи 

Географијe он даје општи опис познатог света, у чијем 

средишту се налази Средоземно море. За Страбона, 

као и за друге старе Грке, море је најважнији елемент 

географије. 

„Као што сам већ рекао, облик познатог света понешто 

подсећа на хламиду (плашт правоугаоног 

облика) који је најшири дуж линије која ида паралелно 

са током Нила... Његова дужина се може представити 

линијом која сече претходну под правим углом, и која 

се пружа од запада, од Хераклових стубова (Гибралтар) 

и Сицилијских теснаца до Родоса и Залива Иса, 

па даље прати планински венац Таура који опасује читаву 

Азију, и завршава се код Источног мора између 

Индије и земље оних Скита који живе иза Бактрије. У 

складу с тим, морамо замислити паралелограм унутар 

кога је уписана фигура у виду хламиде на такав начин 

да се највећа дужина хламиде поклапа са највећом 

дужином паралелограма, као и њена највећа ширина 

и ширина паралелограма. Сада, ова фигура у 

облику хламиде је настањени свет и њена ширина је, 

као што сам рекао, омеђана ивицама паралелограма, 

који приказују оне крајеве што раздвајају насељене и 

ненасељене земље у оба правца... 

Из свега реченог је јасно у којој мери су источни и западни 

крајеви насељеног света ограничени морем које 

их окружује... Море је то што, више него ишта друго, одређује 

границе земље и даје јој њен облик образујући 

заливе, отворена мора, мореузе, а тако и превлаке, полуострва 

и ртове. Али и реке и планине помажу мору 

у томе. Кроз такве природне одлике ми добијамо јасну 

представу о континентима, народима, повољном положају 

за градове, и о свим другим разноликим детаљима 

који испуњавају наше географске карте. А међу тим детаљима 

је и мноштво острва раштрканих и по отвореном 

мору и дуж читаве обале. А пошто различита места 

показују разноразне добре и лоше одлике, као и све 

могуће предности и тешкоће које произилазе из њих, 

од којих су неки дело природе а други последица људских 

одлука, географ би пре свега требало да помене 

оне који долазе од природе. Јер само су оне вечне, док 

су друге одлике подложне променама.” 

1. Ко је био Страбон? 

2. Због чега је важно његово дело? 

Страбон, Географија 

ПОУКЕ ФАРАОНА АМЕНЕМХЕТА I 

УПУЋЕНЕ СИНУ (СЕНУСРЕТУ I) 

Текст потиче из времена египатске XII династије, 

чији је први владар био Аменемхет I (1985–1956 п.н.е.). 

Мада способан и успешан, фараонов положај није 

био сигуран, пошто није био потомак ранијих владара 

(био је чиновник под претходном династијом). У овим 

поукама Аменемхет даје сину савете како да успешно 

влада. 

„Прими к срцу оно што ти говорим, да би могао 

бити краљ на земљи, да би могао бити господар земаља, 

да би могао увећати оно што је добро. 

Отуђи се од свих који су ти потчињени. Људи ће 

слушати онога ко им задаје страх. Никада не буди 

сам с њима. Не пуштај ни брата у срце своје, немој 

знати за пријатеља, нити бити близак ни са ким, јер 

то се добро завршити неће. Када спаваш сам чувај 

своје срце, јер када наступи зао час човек се не 

може ослонити на друге. 

Ја сам давао просјаку, хранио сам сирочиће, подједнако 

сам примао незнатне као и онога од великог угледа. 

Али баш је онај који је јео храну са мог стола подигао 

побуну. Онај, коме сам пружио руку, ми је задао 

страх. Они који су обукли мој најбољи лан гледали су 

ме као убице. Они који су се намазали мојим мирисом, 

учинили су ми зло... 

Беше то после вечерњег оброка, ноћ кад је дошла, 

и када сам се један час одмарао. Лежећи на мом кревету 

сам се опустио, моје срце је почело да тоне у сан. 

И гле, оружје је засијало! Завера је склопљена против 

мене. Био сам попут змије у пустињи. Пробудио сам се 

и водио борбу, сасвим сам. Чим сам брзо узео оружје у 

своје руке, ударио сам на бестиднике... 

Гледај! Ужас се догодио док сам био без твоје помоћи. 

Док двор још није сазнао да сам ти препустио 

краљевство. Док још нисам сео да разговарам с тобом, 

и подучим те владању. Јер ја им не задајем страх, нити 

мислим на њих. Моје срце не трпи немар слугу.” 

1. Ко је био Аменехмет I? 

2. Које су његове поуке? 

93 




II 

ПОРЕКЛО РИМСКИХ 

УСТАНОВА 

Као што су Грци спартанске установе приписивали 

легендарним државницима-реформаторима, 

попут Ликурга, тако су и Римљани своје особене институције 

замишљали као творевину раних римских 

краљева, пре свега Ромула. Текст који следи преузет 

је из дела римског историчара Тита Ливија, који је 

живео читавих седам векова после оснивања Рима. 

Из његовог дела се види како су Римљани Августовог 

доба гледали на почетке своје државе. 

„Кад је тако уредио религијске ствари, он (Ромул, 

оснивач Рима и први краљ) сазва народ у скупштину 

и даде законске уредбе пошто један народ ништа сем 

закона не може ујединити у једно политичко тело. 

Сматрајући да ће у једном још неразвијеном народу 

бити сматрано за свето ако себе јасним знацима 

власти учини достојним поштовања, узвишеним се 

показа посебним држањем и узе дванаест ликтора. 

Неми сматрају да је тиме следио број птица које су 

му при посматрању знамења најавиле краљевску 

власт. Ја пак нисам несклон да мислим као они који 

Споменик посвећен Ромулу и Рему 

сматрају да служба ове врсте, као и курулни престо и 

пурпурна тога, потичу од суседних Етрураца. Изгледа 

да су тај број увели Етрурци, и то стога што је код њих 

дванаест народа бирало краља, а сваки од народа је 

бирао једног ликтора. 

У међувремену је град растао, опасујући својим бедемима 

једно место за другим, и то више у нади у будућу 

величину него због потребе да се заштити постојеће 

становништво. Да град не би остао ненасељен, Римљани 

су затим ради повећања становништва прибегли 

начину који су и раније користили оснивачи градова: 

окупљали су људе мрачног и ниског порекла, представљајући 

ствар као да им је то потомство из постојбине. 

На месту где је почињао успон на брег, у огради између 

два луга, отворише азил. Тада су нагрнуле свакакве гомиле 

из суседних народа, без разлике да ли су робове 

или слободни људи жељни нових доживљаја. То је било 

прво појачање за величину коју је Ромул замислио. Пошто 

је био задовољан бројем људи, одлучио је да даде 

уређење тој маси. Створио је Сенат од 100 људи, било 

зато што је тај број био довољан, било стога што није 

било више од стотину људи који су могли бити сенатори. 

Очевима су сигурно названи из почасти, а њихови 

потомци су добили назив патрицији.” 

Тит Ливије, Историја Рима од оснивања града 

Препис Ливијеве Историје Рима од оснивања града 

из 1714. године 

1. Ко је први међу Римљанима сазвао народ у 

скупштину? 

2. Колико је Сенат првобитно имао људи? 

94 





ЗНАЧАЈ СЕНАТА У 

РИМСКОЈ ДРЖАВИ 

Централна политичка установа римске републике 

био је Сенат. Сенатори су имали велики утицај на дешавања 

у држави и друштву, а њихова моћ је само 

делимично долазила од формалних овлашћења. Док 

је република била стабилна, мало који римски званичник 

или грађанин би се усудио да се оглуши о 

жеље Сената, без обзира на то каква су била законска 

права у датом случају. У овом тексту приказује 

се место Сената у римској држави из перспективе 

једног грчког писца, историчара Полибија. Текст је 

писан средином II века п.н.е. 

„Сенат, као прво, управља државном благајном и 

контролише државне приходе и расходе. Без сенатске 

одлуке квестори никоме не могу да исплаћују 

новац за било коју потребу, изузев конзулима. Такође, 

Сенат управља далеко најважнијим и највећим 

државним расходом, тј. новцем који сваке пете године 

цензори утроше за поправку и изградњу јавних 

грађевина; да би из државне благајне добили одговарајућу 

суму, потребна им је одлука Сената. Затим, 

Сенат се брине и за злочине почињене на тлу Италије 

који захтевају државну истрагу, а то су издаје, 

завере, тровања и убиства. Осим тога, ако неком 

приватном лицу или граду у Италији затреба посредовање 

ради окончања сукоба, ако заслужи укор, 

затражи помоћ или римску посаду, за то се стара 

Сенат. Ако треба упутити посланство у неку земљу 

ван Италије да посредује у помирењу, дâ неки савет, 

нареди нешто, прими предају града или земље или 

објави рат, Сенат и о томе води рачуна. Такође, Сенат 

управља свим пословима око посланстава која 

стижу у Рим, јер он одлучује како их треба примити и 

како им треба одговорити. Народ у свим поменутим 

случајевима нема никаквог утицаја на доношење одлука. 

Због свега овог, ако би неко случајно дошао у 

Рим када су конзули одсутни, стекао би утисак да је 

римски устав сасвим аристократски. У то многи Хелени 

и краљеви заиста и верују, јер Сенат одлучује о 

скоро свим питањима везаним за њих... 

Исто тако, и народ зависи од Сената и дужан је да 

га и јавно и приватно поштује. По читавој Италији 

цензори дају под закуп подизање и обнављање многих 

јавних грађевина (тешко би их било и набројати), 

право на рибарење у рекама, наплаћивање царине 

у лукама, скупљање пореза на баште, руднике 

и државну земљу, укратко, на све што потпада под 

власт римске државе... Једни од цензора купују уговоре 

о најму, други се појављују као њихови партнери, 

трећи као гаранти, а четврти као залог предају 

Савремени споменик Полибију 

своје имовине државној благајни. У свим поменутим 

пословима одлучује Сенат... Уопште, има пуно ствари у 

којима Сенат може бити и од велике штете и од велике 

користи онима који управљају државним финансијама 

зашто што о свему сам одлучује. Још је важније то што 

се из редова сенатора бирају судије за већину јавних 

и приватних парница у којима се ради о већим прекршајима. 

Како су на тај начин сви препуштени Сенату на 

милост и немилост, па се плаше да ће им можда бити 

потребна њихова помоћ, чувају се ометања и супротстављања 

његовим одлукама.” 

Полибије, Историје 

1. Која је била улога Сената у римској држави 

према овом тексту? 

2. Како су се звали људи који су давали под закуп 

подизање и обнављање јавних грађевина? 


95 



II 

ОБЛИЦИ ДРЖАВНОГ УРЕЂЕЊА 

У СТАРОЈ ГРЧКОЈ 

Политика грчког филозофа Аристотела из Стагире 

представља један од најважнијих (можда и 

најважније) дела грчке политичке филозофије. У 

овом обимном делу се, између осталог, анализирају 

облици државног уређења, проблеми владе, закона 

и образовања, питања лоших и добрих уређења, као 

и могућност изградње идеалне државе. Одељак који 

следи даје дефиницију државног уређења а затим 

набраја најважније типове, добре и лоше, државних 

уређења која су постојала у старој Грчкој. 

„Државно уређење и државна управа означавају 

једно те исто, а државна управа је исто што и суверена 

власт у држави, која нужно припада или једном 

човеку или малом броју људи или већини. Они облици 

државног уређења у којима један човек влада 

или мало њих или већина влада на општу корист су 

нужно исправни, а они пак у којима се води рачуна 

само о интересу једног човека или мањине или 

већине која влада представљају изопачење... 

Ону монархију која има у виду опште интересе називамо 

краљевством, а власт малог броја људи али 

више од једног, аристократијом, било због тога што 

се власт налази у рукама најбољих, било због тога 

што је усмерена на највеће добро и државе и њених 

становника. Али када већина управља државом 

у општем интересу, онда се државно уређење назива 

политејом, именом заједничком за сва државна 

уређења... 

Одступања од ових облика државног уређења 

су: тиранида од краљевства, олигархија од аристократије, 

демократија од политеје. Јер тиранида је 

монархија која има у виду само интересе монарха, 

олигархија интересе богаташа, а демократије интересе 

сиромаха. Ниједна од њих нема у виду опште 

интересе... 

Као што сам већ рекао, тиранида је деспотска 

власт једног човека над државном заједницом, олигархија 

– када врховну власт имају богаташи, демократија, 

напротив, када је немају поседници великог 

богатства већ сиромаси... Олигархија је нужно такво 

уређење у коме грађани владају зато што су богати, 

без обзира да ли су у мањини или већини, а демократија 

такво где владају сиромашни. Обично бива, 

као што смо рекли, да богатих има мало, а сиромашних 

много. Богатство припада малом броју људи, али 

слобода припада свима, и због тога настаје међусобна 

борба око управљања државом.” 

Аристотел, Политика 

Аристотел, савремени споменик у Стагири, Грчка 

1. Објасните појмове тиранида, олигархија 

и демократија. 

96 




РАТОВИ И ВОЈСКЕ У СТАРОМ ВЕКУ 

III 

Рат је најшири и најорганизованији облик насиља. За разлику од појединачних 

случајева насумичног насиља, рат има организовани и систематски 

карактер. Чести ратови су тужна чињеница људске историје. 

Од када имамо писане изворе, постоје и сведочанства о ратовима, 

освајањима и пљачкашким упадима војски у туђе земље. Античким народима 

је било јасно да је рат лоша ствар, која у тренутку може да оконча или 

упропасти људске животе. Они су били свесни тежине несрећа које доносе 

ратови и патње људи захваћених њима. Али такође су видели рат као неизбежан 

део живота, као нешто што долази природно попут елементарних 

непогода, које се не може ни избећи ни ублажити. „Рат је отац свега и свега 

краљ”, рекао је грчки филозоф Хераклит, „неке је претворио у богове, друге 

у људе, неке је учинио робовима, друге слободним.” Многи људи у антици 

би се сложили с њим. У поглављу које следи проучићемо ратове и њихове 

узроке, војске и њихову организацију, као и последице које су они имали 

по живот људи у старом веку. 




III 

1 

РАТОВИ, ОСВАЈАЊА И ЦАРСТВА 

НА СТАРОМ ИСТОКУ 


• набројиш најважнија царства и оружане силе Старог истока; 

• разумеш употребу оружаног насиља као средства наметања туђе воље и његова ограничења; 

• наведеш најважније иновације у ратној техници и објасниш њихов утицај на историју; 

• одредиш зашто је Персијско царство било успешнија освајачка сила од својих претходника; 

• објасниш зашто државе засноване искључиво на војној сили нису дуготрајне. 

ПРВЕ АРМИЈЕ, ОСВАЈАЊА И 

ЦАРСТВА: СУМЕР И АКАД 

Најстарија организована друштва и прве 

писане изворе срећемо на Старом 

истоку. Стога није изненађење да ту налазимо 

и најранија сведочанства о ратовима и 

освајањима. Ова писана сведочанства допуњују 

бројни археолошки налази. Већ на Старом истоку 

спољни ратови су често били покушаји 

да се превазиђу унутрашњи проблеми једног 

друштва. Ту већ срећемо и прве примере владара 

и држава који су покушали да оружјем систематски 

потчињавају своје суседе и тако стварају 

најранија царства. 

Сумер, домовина најстаријих држава, уједно 

је и поприште најранијих забележених ратова. 

Најважнија функција сваког сумерског краља 

била је функција војсковође. Од тренутка када 

о томе имамо писана сведочанства, у III миленијуму 

п.н.е., видимо сумерске краљеве како 

ратују једни против других, отимају мање или 

веће територије, а понекад себи потчињавају 

читаве градове-државе. Ови успеси су, међутим, 

ретко кад имали трајан карактер. Тако 

сазнајемо да је средином III миленијума п.н.е. 

Еанатум, краљ Лагаша, поразио противнички 

град Уму. Победник је одузео Уми неке спорне 

територије и претворио је у потчињени град, 

који плаћа годишњи данак. Подигао је и стелу 

као сведочанство о свом тријумфу. Али под 

Еанатумовим унуком Ума се побунила и у новом 

рату однела победу. Улоге су се преокренуле 

и Лагаш је сада био потчињена држава. Лугалзагези 

(око 2340–2316. п.н.е.), владар Уме, 

у наредном рату је заузео и разорио Лагаш. 

Освојио је и више других градова и накратко 

владао већим делом Сумера. Ипак, и њега је 

издала срећа и он је поражен од стране Акађана 

које је предводио краљ Саргон. 

Реконструкција утврђене палате коју је подигао 

асирски краљ Саргон II (722–705), под називом 

Дур-Шарукин („Саргонова тврђава”), на северу 

данашњег Ирака 

Акађани су први несумерски народ који је 

стекао велику моћ и утицај у Месопотамији. 

Они нису сродници Сумера, већ припадају 

групи семитских народа. Не знамо чак ни 

право име оснивача њихове државе. Он се 

побунио против владара града Киша, једног 

од сумерских градова, и срушио га с власти. 

По преузимању престола узео је име Саргон 

(Шару-укин, око 2334–2279). Владао је преко 

пола века и постепено је освојио читав простор 

Месопотамије. На крају се под његовом 

влашћу налазило око 50 градова. Пошло му је 

за руком да порази Лугалзагезија и освоји Сумер. 

Побеђени краљ Уме одведен је у Нипур 

где је принет на жртву богу Енлилу. Саргон је 

своја освајања наставио и изван Месопотамије, 

на територијама данашње Сирије и Ирана. 

98 





Резултат је била прва велика централизована 

држава, прво царство у историји света. Саргон 

је подигао нову престоницу, град Акад 

у централној Месопотамији (тачна локација 

Акада није позната, археолози га нису пронашли). 

Створено освајањима и насиљем, Саргоново 

царство је тако и одржавано. Пред крај 

живота, он је морао да оружјем слама више 

великих устанака. Саргона су наследили синови 

који су били мање успешни. Иако су водили 

тешке борбе против устаника и спољних 

непријатеља, постепено су изгубили већи део 

царства. Његов унук Нарам-Син (око 2254– 

2218) успео је да обнови државу у некадашњој 

величини, али само по цену сталних ратова. У 

каснијој традицији он је запамћен као охол и 

бруталан владар, који се сурово обрачунавао 

са својим непријатељима. 

После Нарам-Сина, Акадско царство се 

распало великом брзином. Његов брз нестанак 

речито је сведочанство о трајности моћи 

која почива искључиво на голој сили. Када је 

страх од акадског оружја престао, нестао је и 

сваки разлог послушности покореног становништва. 

Слабљење Акађана отворило је простор 

за обнову сумерске моћи. Крајем XXII 

века п.н.е. сумерским владарима из града Ура 

(III династија Ура) пошло је за руком да завладају 

читавим Сумером. И ови владари су се 

служили силом да би увећали своју моћ, али 

и дипломатијом, преговорима и склапањем 

династичких бракова. Под краљем Ур-Намуом 

(2112–2095) и његовим сином Шулгијем 

(2095–2047), нова сумерска држава је достигла 

величину упоредиву са ранијим Акадским 

царством. Али ни сумерским владарима 

није пошло за руком да своја освајања учине 

дуготрајним. Устанци, напади непријатељских 

краљева и номадских племена представљали 

су превелики проблем за Шулгијеве наследнике. 

Коначно, 2004. године п.н.е., и сам Ур је 

пао под налетом освајача. 

Како је изгледала војна организација у 

Сумеру и Акаду? О томе знамо веома мало. 

Војске појединачних сумерских држава су по 

данашњим мерилима биле мале, од неколико 

стотина до највише неколико хиљада војника. 

Храм бога Нана (Месеца) у Уру. Храм је подигао 

Ур-Наму почетком XXI векa п.н.е., а обновљен је 

од стране вавилонских краљева у VI веку п.н.е. 

Касније акадске снаге и армије краљева Ура 

биле су знатно веће. Мањи део војске су чинили 

ратници по занату, остатак су чиниле 

трупе које су се мобилисале само по потреби. 

Саргон је држао око себе сталну војску која је 

бројала 5400 ратника. За ондашње појмове то 

је била велика професионална војска. У време 

похода подизао је и много веће армије. 

Археолози су у Месопотамији открили велики 

број врхова копаља и стрела, као и секира 

и бодежа. Ова оружја су углавном од 

бронзе, мада су камене секире и копља и даље 

били у употреби. Обични војници користили 

су за заштиту кожне капе и штитове од коже 

или прућа. Заповедници су носили бронзане 

кациге и штитове. На сумерским ликовним 

представама виде се ратници са штитовима, 

збијени у густе редове. Судећи по честом помињању, 

стрелци су били нарочито важан род 

војске. У другој половини III миленијума п.н.е. 

у Месопотамији је откривен композитни лук. 

Ова врста лука је била направљена од више 

материјала: дрвета, животињских костију, рогова 

и тетива. Имао је много већу снагу, тиме 

и већи домет, од обичног лука. Прихватање и 

масовна употреба овог оружја један је од кључних 

разлога брзог ширења Акадског царства. 

Сумерске и акадске војске су биле готово 

искључиво пешачке. Само су заповедници користили 

бојна кола, која нису вукли коњи већ 

магарци или мазге. Узгајање и кроћење коња 

било је непознато у Месопотамији пре краја III 

миленијума п.н.е. 

99 




III 

РАТОВИ, ОСВАЈАЊА И ЦАРСТВА НА СТАРОМ ИСТОКУ 

Кроћење коња 

Ране културе Старог истока нису гајиле коње 

нити им је била позната вештина њиховог 

кроћења. Као теретне животиње коришћени 

су магарци, мазге и говеда. Чак су и краљевска 

бојна кола у Месопотамији вукли магарци. 

Претварање дивљих коња у домаће животиње 

откривено је у централној Азији, далеко од центара 

Сумера и Египта. Најранији археолошки 

докази потичу из средине IV миленијума п.н.е., 

из северних области данашњег Казахстана. 

Тек крајем III миленијума п.н.е. коњи почињу 

да се јављају у већем броју на Старом истоку. 

Коњи у почетку нису јахани, већ су искључиво 

коришћени као животиње за вучу. У армијама 

бронзаног доба коњи су служили да вуку бојна 

кола. Тек почетком гвозденог доба видимо и 

коњицу као род војске. 

РАТНА ТЕХНИКА У II 

МИЛЕНИЈУМУ П.Н.Е. 

Распадање велике сумерске државе Ура 

водило је настанку нових држава у Месопотамији. 

Од XIX века п.н.е. сумерски утицај 

уопште слаби, у корист држава на чијем су 

челу биле семитске династије. Ове државе су 

водиле борбу између себе, да би се у XVIII 

веку п.н.е. као победник уздигао Вавилон. 

Успон Вавилона био је неочекиван, дуго времена 

то је био мали и релативно неважан град. 

Ипак, поседовао је изванредан географски 

положај, налазећи се у центру Месопотамије. 

Године 1894. п.н.е. на власт у Вавилону долази 

породица која је припадала номадском племену 

Аморита. Под тим владарима почиње уздизање 

вавилонске државе. 

Најмоћнији владар прве вавилонске династије 

био је Хамураби (1792–1750). Већ смо га 

помињали као великог законодавца, али он је 

био и успешан војсковођа и лукав дипломата. 

Комбинујући војна и политичка средства, Хамураби 

је створио ново царство које је обухватало 

већи део Месопотамије. За разлику од 

ранијих владара, он је уложио велике напоре 

да својим освајањима да трајност. Вавилон је 

изграђен као велики град и постао је најважнији 

религијски центар читаве Месопотамије. 

Склапао је савезе, насељавао неискоришћену 

земљу и настојао да подстакне трговину. 

Међутим, ови напори нису дали очекиване 

резултате, главни уједињујући фактор 

његове државе ипак је била војна сила. Убрзо 

по Хамурабијевој смрти, његови наследници 

су почели да губе територије. Царство је 

надживело Хамурабија једва нешто више од 

пола века. Владавина његове династије је 

окончана 1595. године п.н.е., када су Вавилон 

накратко заузели и опљачкали Хетити из 

Мале Азије. 

Почетком II миленијума п.н.е. у Месопотамији 

се шири гајење и кроћење коња. Употреба 

ове домаће животиње, изузетне по својој 

снази и брзини, донела је привредну али и 

војну револуцију на Стари исток. Много пре 

него што су људи научили да јашу коње, они 

су коришћени као товарне животиње, за вучу 

теретних, путничких или бојних кола. Током 

последњих векова бронзаног доба бојна 

кола која вуку коњи постала су ударно ратно 

оружје. Томе је помогао и напредак у вештини 

израде кола. Она су постала мања, лакша 

и издржљивија него раније, способна да поднесу 

веће оптерећење и брзину. Кола која су 

вукла два или, ређе, четири коња постала су 

одлучујуће оружје које је решавало битке и 

прогонило побеђеног непријатеља. Армије 

Хетита, Египћана, Вавилонаца и Асираца су 

користиле таква кола у великим формацијама, 

од више стотина па до неколико хиљада 

истовремено. 

100 





Асирска бојна кола употребљена у лову 

Бојна кола су коришћена на различите начине. 

Док је један војник управљао колима, 

други наоружан копљем могао је да се бори 

директно са кола. Чешће на њима видимо 

стрелце, који кола користе као покретну платформу 

са које гађају непријатеље. Понекад би 

кола јурнула у масу непријатељске пешадије, у 

нади да ће се пешадија раштркати. 

Употреба бојних кола се раширила и ван 

подручја Блиског истока. Срећемо их и на 

Средоземљу и на Далеком истоку. Користили 

су их и степски народи у централној 

Азији и источној Европи. Бојна кола су 

била у употреби и у I миленијуму п.н.е., али 

у мањој мери него раније. Она губе ранији 

значај на бојишту услед увођења коњице. 


Дунав 


Касијско 

језеро 

Атина 

Микена 


Кносос 

Крит 

Сард 

С р е о з е м н о 

Родос 


м о р е 

Хатуша 


Харан 

Алепо 

Библос Кадеш 

Кипар 

Сидон Дамаск 

Тир 

Мегидо 


У Р А Т Р У 

С И Р И Ј А 

Мари 

Еуфра 

Нинива 

Ашур 

М Е С О П О Т А М И Ј А 

Тиар 

Сипар 

Ума Суза 

Акад? 

Вавилон Киш Лагаш 

Нипур 

Урук 

Ур 



Е Л А М 



ПЕРСИЈА 


ЛИБИЈА 

Саис 

Мемфис 

ЕГИПАТ 

С и н а ј 




Нил 

Теба 

Стари исток у II миленијуму п.н.е. 

101 




III 


Показало се да су коњ и јахач једноставнија, 

а ефикаснија комбинација од скупих бојних 

кола. 

АСИРСКА ВОЈНА СИЛА 

Асирце данас препознајемо као један од 

највећих ратничких народа античког света. У 

својој дугој историји и они су имали успоне и 

падове. Смештена на североистоку Месопотамије, 

историја Асирије почиње након распада 

Акадског царства. Асирија је у почетку била 

само град-држава Ашур, да би се временом 

раширила на далеко веће просторе. Асирија се 

више пута у II миленијуму п.н.е. уздизала до положаја 

велике силе, само да би га убрзо изгубила. 

Између X и VII века п.н.е. Асирија се уздигла 

до места највеће силе Старог истока. 

Томе су допринеле и опште околности. Хетитско 

царство је пало још у XII веку п.н.е., 

Египат је био подељен и под влашћу странаца, 

а Вавилон слаб. Асирско царство је било на 

врхунцу под Тиглат-Паласаром III (744–727) 

и његовим наследницима. Тиглат-Паласар је 

реформисао војску и државну управу, што је 

омогућило Асирији да се уздигне до раније невиђене 

величине. Потчињени народи били су 

дужни да дају војне одреде и учествују у асирским 

походима. Асирска војна организација 

је била сложенија у односу на друге армије 

Старог истока. Њихова војска је почивала на 

великом језгру професионалних ратника. За 

разлику од ранијих египатских и вавилонских 

војски, код Асираца најважнији род војске 

била је коњица, мада су коришћена и бојна 

кола. Пешадија је била састављена од разних 

војних родова, попут копљаника, више врста 

стрелаца, праћкаша, извиђача итд. Створена је 

и сложена организација која се бавила снабдевањем 

трупа храном и другим потрепштинама. 

Постојали су и посебни одреди задужени 

за рашчишћавање терена, за изградњу путева 

и мостова. У случају опсаде утврђеног града, 

ови одреди су имали задатак да поткопају и 

оштете бедеме. 

Многи народи Старог истока видели су 

Асирце као крајње сурове и безобзирне ратнике 

и освајаче. Њихово царство је одржавано 

102 

Египатски копеш 

Копеш или мач у облику српа је карактеристично 

оружје египатских војника у доба Средњег 

и Новог царства. Мада је реч египатска, слична 

оружја се срећу и у другим земљама Старог 

истока. Облик копеша данас делује необично, 

подсећајући на неку пољопривредну алатку, 

од које можда и води порекло. Технологија и 

материјал који је био на располагању (бронза) 

диктирали су карактеристике овог оружја. 

Широки врат (носећи елемент) био је неопходан 

како би оружје имало одговарајућу чврстину. 

Оштрица је била уска и танка, налазила се 

на спољном (испупченом) делу врата. Уколико 

би се оштрица иступила, што се могло десити 

врло брзо, тежина предмета омогућавала је да 

се користи и као тупо оружје. На египатским 

сликама и рељефима често видимо фараоне 

како користе ово оружје. У гробници фараона 

Тутанкамона нађено је и његово наоружање: 

копеш и штит. Од средине II миленијума п.н.е. 

копеш се све ређе користи. До XIII века п.н.е. 

потпуно излази из употребе. 

непрестаним освајањима, али и пљачкашким 

упадима на туђе територије. Такви упади су 

обезбеђивали вредан плен и робове, али су 

служили и као порука већ покореним народима. 

Они у чију се верност сумњало осетили би 

страшну руку асирске војске. Тако је асирски 

краљ Сенахериб, унук Тиглата-Паласара III, 

одлучио да 689. године п.н.е. казни Вавилон, 

који је упорно одбијао да се помири са владавином 

Асираца. Град је заузет, опљачкан, 

спаљен и потопљен. Становништво које није 

побегло на време изложено је насиљу сваке 

врсте. „Као вихор напао сам га, као олуја заузео 

сам га”, хвали се Сенахериб у једном запису. 

„Његове становнике, младе и старе, нисам 

поштедео. Њиховим лешевима сам испунио 

градске улице... Тај град и његове куће, темеље 

и зидове, уништио сам, разрушио, спалио... 





Кроз средину тог града прокопао сам канале, 

потопио сам град, тако да сам га из темеља 

уништио. Потпуније сам га разорио него потоп.” 

У време Асурбанипала (681–627), Сенахерибовог 

сина и наследника, Асирско царство 

је достигло свој пуни обим. Обухватало 

је Месопотамију, Левант, Египат, као и делове 

Ирана и Мале Азије. Била је то највећа држава 

коју је антички свет до тада видео, већа од 

ранијих царстава Акађана и Египћана. Како су 

суровости његовог оца изазвале згражавање 

и у самој Асирији, Асурбанипал је учинио 

неке напоре да их исправи. Наредио је обнову 

и поновно насељавање Вавилона. Ипак, то 

није било довољно да умири све веће незадовољство 

потчињених народа у царству. 

У последњим годинама Асурбанипалове 

владавине Асирско царство се суочило са 

разним проблемима. У многим областима 

избијају устанци, читаве провинције царства 

су препуштене непријатељима. После Асурбанипалове 

смрти наступа брз распад царства. 

Вавилон се одваја од Асирије и склапа савез 

са Међанима, народом из западног Ирана. 

Савез ова два краљевства ће ликвидирати последње 

остатке Асирског царства. Међани су 

разорили стару престоницу Ашур 614. године 

п.н.е. Две године касније савезници су уништили 

и нову асирску престоницу Ниниву. Део 

асирских снага опстао је још неколико година 

у Сирији, захваљујући подршци Египта, с којим 

су склопили савез. Године 605. п.н.е. вавилонски 

војсковођа и будући краљ Набухаднезар 

(Набукадоносор) уништио је преостале асирске 

снаге у бици код Кархемиша. Већина асирских 

градова је расељена у овим ратовима и 

они никада нису обновљени, као ни асирска 

држава. 



Асирско царство у VII веку п.н.е. 

103 




III 


РАТ У СТАРОМ ЕГИПТУ 

Египат је био једна од великих војних сила 

Старог истока. Богатство земље и бројно 

становништво обезбеђивали су Египћанима 

велике предности над њиховим суседима. У 

време када је Египат био јак, под његовом влашћу 

су били делови Леванта и данашњег Судана. 

У тренуцима слабости државе ове спољне 

територије су напуштене. Више пута у својој 

историји Египћани су осетили власт страних 

освајача на сопственој земљи. 

Већ у време Старог египатског царства, 

Египћани су предузимали походе изван своје 

земље. Циљеви ових раних похода су углавном 

били пљачкашки. Намера је била да се 

дође до плена и заробљеника, не да се трајно 

запоседну нове територије. У ово време Египат 

није имао професионалну војску, већ су 

се војне снаге састојале од мобилисаног и наоружаног 

народа. Војници су сами себи обезбеђивали 

оружје, па се среће велика шароликост 

наоружања. Копља, бодежи, секире, буздовани, 

од камена и бронзе, као и штитови и 

примитивне врсте оклопа. Најмоћније оружје 

у овом периоду били су лук и стрела. Готово 

читава војска је била пешачка. 

За разлику од најранијег периода, Средње 

царство је познавало професионалне, стајаће 

војске. У ово време Египћани су освојили и 

држали велике делове Нубије (данашњи Судан) 

и југозападне Азије. Средње царство 

окончало је свој живот страним освајањем, 

око 1650. године п.н.е. Ови освајачи, које су 

Египћани звали Хиксима (на египатском 

„Владари страних земаља”), представљају савез 

различитих народа који су дошли из западне 

Азије. Они су се населили у Делти где 

су подигли нову престоницу, град Аварис. 

У Египат су донели коње, нови тип бојних 

кола и композитни лук. Ове иновације су 

дале Хиксима војну надмоћ над Египћанима 

током наредних стотину година. Временом 

су и сами Египћани овладали новом ратном 

техником. Фараон Ахмозе I, из града Тебе на 

крајњем југу Египта, успео је да освоји Аварис 

и протера Хиксе. Он се сматра оснивачем 

Новог царства. 

104 

Азијски караван улази у Египат, фреска на зиду 

гробнице племића из времена XII династије 

Ново египатско царство највећа је и најмоћнија 

држава у историји античког Египта. 

Од самог почетка ова држава је водила енергичну 

освајачку политику. Већ је Ахмозе I, 

прогонећи Хиксе, повео египатску војску на 

Синај и у Палестину. Његови наследници су 

наставили да ратују у том правцу. Најуспешнији 

краљ-ратник Новог царства, Тутмес III 

(1458–1425) водио је чак 17 великих војних 

похода у прве две деценије своје владавине. 

У једном од првих похода, 1457. године п.н.е., 

Тутмес је код града Мегида разбио велику 

војску коју су сиријски краљеви скупили против 

њега. Битка код Мегида је једна од најстаријих 

битака у светској историји чији ток 

детаљније познајемо. Под египатску власт је 

дошао велики део Палестине и Сирије, све до 

обала Еуфрата. На западу је припојен део Либије, 

а на југу Египћани су запосели велики 

део данашњег Судана (античка Нубија). 

Сила Новог царства почивала је на снажној 

стајаћој војсци коју су чинили професионални 

војници. У сваком тренутку на окупу је 

било десет хиљада војника, подељених на две 

армије. Сваку од армија чинило је три хиљаде 

пешака наоружаних копљима, секирама, ножевима 

и дрвеним штитовима, те две хиљаде 

стрелаца. Први фараони Новог царства имали 

су и покретну силу од неколико стотина 

бојних двоколица. Касније је бројност ове 

формације порасла на више хиљада. У случају 

великих похода, фараони су мобилисали и сеоско 

становништво. Временом су све чешће 

узимали у службу најамнике, нарочито из Либије 

и Нубије. 

После победа Тутмеса III Египат је уживао 

у неколико деценија стабилности и мира. 





Али египатски положај у западној Азији није 

био сигуран. Појавили су се нови непријатељи, 

Хетити из Мале Азије, који су постепено напредовали 

на југ, у Сирију. Египћани су почели 

да губе територије, потчињени градови су напуштали 

власт фараона. Када је на престо дошла 

нова династија, на њу је пао задатак да заустави 

слабљење египатске моћи у Палестини 

и Сирији. Фараони Сети I (1291–1279) и његов 

син Рамзес II (1279–1212) уложили су велика 

средства у покушају да поврате територије које 

је некада држао Тутмес III. Сетију је пошло за 

руком да поврати неке области. Рамзес је имао 

још амбициозније планове, и у ту сврху је спровео 

реформу египатске војске. Професионална 

војска је удвостручена, сада је имала четири 

одељења од по пет хиљада војника. У поход против 

Хетита Рамзес је повео читаву своју војску, 

укључујући и 3500 бојних кола. Упркос свим 

његовим напорима, имао је мало успеха. Примивши 

вести да се хетитска војска налази далеко, 

у северној Сирији, Рамзес је повео део своје 

војске на сиријски град Кадеш. Остатак војске 

га је пратио са закашњењем. Када је стигао до 

града, фараон је открио да су вести биле лажне, 

хетитски краљ Муваталиш II био је у близини 

Кадеша, са главнином своје армије. У бици која 

је уследила, Рамзес је за длаку избегао потпуни 

пораз, захваљујући главнини војске која је у последњем 

тренутку дошла у помоћ. Мада је по 

повратку у Египат фараон тврдио да је постигао 

велику победу, то не одговара истини. Кадеш, 

главни циљ напада, није заузет. Штавише, после 

битке Египћани су се повукла ка Дама ску, 

препуштајући Хетитима спорну територију. 

После више деценија ратовања две силе су 

склопиле мир, 1258. године п.н.е. Споразум 

између Рамзеса II и Муришилиша III (сина Муваталиша 

II) најстарији је сачувани мировни 

уговор у историји света. То је уједно једини 

мировни уговор са Старог истока сачуван 

у копијама обе стране: имамо чак две египатске 

верзије (забележене у виду натписа 

на зидовима два храма) и хетитску, на глиненим 

таблицама откривеним у хетитској 

престоници Хатуши. Поред мира, у одредбе 

уговора улази и пријатељство и савезништво 

између две стране. Египатска верзија 

каже „...велики владар Хетита склопио 

Египатски фараон у бојним колима предводи јуриш 

против непријатељске војске 

Хетитска верзија „Вечног мира” између египатског 

фараона и хетитског краља 

105 




III 


је споразум... са великим владарем Египта, 

да би обезбедио добар мир и истинско 

братство између нас за сва времена”. Уговор 

није имао рок трајања, на више места 

у обе верзије наглашава се да ће трајати 

вечно. „А они који не послушају речи записане 

на овој сребрној таблици, велики 

богови земље Египта као и велики богови 

земље Хати ће опустошити њихове домове, 

њихову земљу и њихове слуге”, завршетак 

је хетитске верзије. Копија овог мировног 

уговора данас стоји у згради Уједињених 

нација у Њујорку. 

Уговор између Новог египатског царства и 

краљевства Хетита заиста никада није нарушен. 

Али две стране нису имале ни много прилике 

за тако нешто, мање од једног века после 

мировног уговора држава Хетита је престала 

да постоји. Истовремено распадање Новог 

царства значило је и крај Египта као војне и 

освајачке силе. Штавише, током I миленијума 

п.н.е. Египат се углавном налазио под страном 

влашћу. Утицај странаца је био врло велики 

већ у последњим деценијама Новог царства. 

Већи део војске тада су чинили либијски 

најамници. Династије које су владале деловима 

земље између XI и VIII века п.н.е. биле 

су либијског порекла. Око 725. године п.н.е. 

Египат су освојили нападачи из Нубије. Они 

су владали до 671. године п.н.е. када их је протерао 

асирски краљ Асархадон. Асирска власт 

у долини Нила била је краткотрајна и уступила 

је место обновљеној египатској држави са 

центром у Саису („Саиско царство”). Ипак и 

ова држава је пала, 525. године п.н.е., под налетом 

нових освајача. Били су то Персијанци. 

ПЕРСИЈСКО ЦАРСТВО 

Најуспешнија империјална држава Старог 

истока било је Персијско царство. Разлози 

персијског успеха су сложени. Персијанци су 

комбиновали ефикасну војну организацију 

са системом управе у освојеним земљама 

који је био далеко бољи од оног који су познавали 

Асирци. Персијанци су првобитно 

били само један од бројних иранских народа 

који су почетком I миленијума п.н.е. населили 

данашњи Иран, земљу којој су дали име. 

Када су се у VII веку п.н.е. уздигли њихови 

сродници Међани, Персијанци су признали 

власт Међана и били део њиховог царства. 

Успон Персијанца почиње доласком Кира II 

(или Кира Великог, 558–529) на престо. Он 

је припадао владарској породици Ахеменида, 

која је већ генерацијама стајала на челу 

персијских племена. После неколико година, 

Кир је одбио да даље признаје врховну 

власт Међана и започео освајачке ратове 

које је водио до краја живота. 

Персијски налет био је незаустављив. Велике 

државе Старог истока падале су једна 

за другом. Краљевство Међана је поклекнуло 

прво (550. године п.н.е.), затим држава Лиђана 

у Малој Азији, те Вавилонско царство. На 

истоку, Кир је проширио своју државу све до 

граница Индије. Кир је погинуо ратујући у 

Средњој Азији, али његова освајања је наставио 

син Камбиз (529–522), који је 525. године 

п.н.е. освојио Египат. Камбиз је погинуо на повратку 

у домовину и Персија је ушла у краћи 

период нестабилности и грађанског рата. Из 

борбе као победник је изашао Дарије I (522– 

486), под којим је персијска држава достигла 

свој највећи обим. У његово време Персијанци 

су продрли у Индију, а освојен је и део југоисточне 

Европе (514). Персијско царство сада 

се пружало на три континента, обухватајући 

простор од Егејског мора до реке Инд. 

Први персијски владари нису поседовали 

сталну војску, већ је она мобилисана по потреби. 

Када је држава претворена у велико 

царство, оваква организација постала је незадовољавајућа. 

Дарије I створио је стајаћу 

војску у коју су претежно улазили припадници 

иранских народа, пре свега Персијанци и 

Међани. За велике походе мобилисано је становништво 

појединих области царства. Ратна 

морнарица није имала стално језгро, већ 

се састојала од бродова које су давали народи 

у царству, они који су имали развијену традицију 

поморства (Феничани, Грци, Египћани, 

Карци итд). Армије које су персијски 

владари подизали за велике походе биле 

су ондашњим људима несхватљиво велике. 

106 





Неретко су прелазиле бројке од сто хиљада 

војника. Главни војни родови били су иранска 

коњица и многобројни стрелци. Персијанци 

су битке отпочињали баражом стрела који 

је имао за циљ да на самом почетку ослаби 

и поколеба непријатеља. Краља је пратила 

телесна стража од чак десет хиљада војника. 

Називали су се бесмртнима, пошто је њихов 

број био константан – када би неко од њих 

погинуо, на његово место би одмах био доведен 

други војник. Временом су Персијанци 

стекли знатну вештину у освајању утврђених 

градова и тврђава. 

Персијски и међански ратници марширају у колони, 

рељеф у краљевској палати у Персeполису 

На челу сваке од њих налазио се сатрап, 

који је имао властити двор, сличан краљевском. 

Сатрапе је постављао владар. Они су 

готово искључиво били Персијанци, бирани 

међу члановима неколико најугледнијих 

персијских породица. Царство није имало 

један центар, већ су велики градови попут 

Сузе, Екбатане, Персеполиса (град који је 

подигао Дарије I) и Вавилона служили као 

царске резиденције и нису били подређени 

ауторитету сатрапа. 

Персијски покушаји да се прошире западно 

од егејског мора нису били успешни. 

Дарије I је царству прикључио Тракију, али 

његови походи на Грчку су се завршавали 

поразима. Његов син Ксеркс (486–465) повео 

је највећи поход у персијској историји, 

480. године п.н.е. Резултат је био низ тешких 

пораза и губитак велике војске и флоте. И не 

само то, у грчком противнападу који је уследио, 

а који су предводили Атињани, Персијанци 

су изгубили своје поседе у Европи. 

Ратовање се наставило све до око 450. године 

п.н.е., када је склопљен мир између Персијског 

царства и Атине и њених савезника. 

Овај споразум се обично назива Калијиним 

миром, по Атињанину Калији који је предводио 

грчку страну у преговорима. Али 

проблем односа са Грцима није био трајно 

решен овим уговором. Сукоба и обостраног 

непријатељског мешања је било и касније. 

Тајна персијског успеха није, међутим, лежала 

само у њиховој војној сили. Персијанци 

су успоставили систем управе који је био 

много блажи и, за становништво царства, 

прихватљивији од начина на који су владали 

Асирци или Вавилонци. Од потчињеног 

становништва очекивало се да плаћају дажбине 

(претежно у натури) и да дају војнике 

за царске походе и раднике за грађевинске 

пројекте. Ако би то чинили, углавном 

су били остављени на миру да живе 

у складу са властитим обичајима. Непослушност 

се, међутим, није толерисала, а 

случајеви отворене побуне кажњавани су 

бруталном силом. Читаво царство било је 

подељено на управне области – сатрапије. 

Рушевине Персеполиса, краљевског града у јужном 

Ирану, који је подигао Дарије I крајем VI века п.н.е. 

107 




III 


У ствари, грчки проблем остао је једно од 

важнијих питања персијске спољне политике 

докле год је царство постојало. На крају је 

из Егејског басена дошао и непријатељ који је 

царство срушио – Александар Велики и његова 

војска. 

Персијско царство у време Дарија I 


– Од када о томе имамо писана сведочанства, видимо људе како воде ратове једни против других. Већ у старом 

Сумеру затичемо ратове, освајачке походе и најраније покушаје да се створе царства. 

– Акадско царство прва је заиста велика империјална држава у светској историји. Обухватало је Месопотамију 

и делове Леванта. Успех Акађана био је несигуран и није потрајао, јер је почивао претежно на војној сили. 

– Велике освајачке државе Старог истока створили су и Вавилонци, Асирци, Египћани и Хетити. Њихова освајања 

су трајала од неколико деценија до највише пар векова, јер су константно морала бити потврђивана оружјем. 

– Најстарији сачувани мировни уговор склопљен је између египатског фараона Рамзеса II и хетитског краља 

Муришилиша III. 

– Најуспешнија освајачка држава Старог истока било је Персијско царство. Тајна персијског успеха била је у 

бољој управи у односу на државе које су јој претходиле. 


1. Наведи најважније техничке иновације у историји наоружања на Старом истоку. 

Објасни њихов значај. 

2. Опиши околности у којима је склопљен мир између Рамзеса II и хетитског краља. 

3. Објасни зашто су Асирце многи народи Старог истока сачували у лошем сећању. 

4. Повежи оно што си научио/научила о Дарију I у лекцији Историјски извори са оним што си 

прочитао/прочитала у овој лекцији. 

5. Образложи разлоге који стоје иза успеха Персијског царства. 

108 




III 

2 

РАТ И МИР У СТАРОЈ ГРЧКОЈ 


• раздвојиш митско и историјско у предању о Тројанском рату; 

• уочиш разлике између грчке и староисточне ратне технике и тактике; 

• објасниш узроке великих ратова у грчкој историји; 

• разумеш зашто су покушаји изградње моћи силом били неуспешни или краткотрајни; 

• објасниш порекло идеје мира у IV веку п.н.е. и разлоге њене популарности. 

РАТОВИ И РАТНА ТЕХНИКА У 

МИКЕНСКО ДОБА 

Стари Грци су добро познавали страхоте 

рата и вредност мира. „Нико није тако 

луд да пре изабере рат него мир, јер у 

миру деца сахрањују своје очеве, а у рату очеви 

децу”, писао је Херодот. Али, иако је рат за њих 

био нешто страшно, он је уједно био и нешто 

неизбежно, саставни део стварности у којој су 

живели. Грчке државе су често биле у рату, из 

разних разлога. Грци су се борили против спољних 

непријатеља али и једни против других, с 

подједнаком жестином. Њихови песници опевали 

су радости мира и сигурног живота, али 

су такође певали о подвизима ратника, хвалећи 

храброст и јунаштво у борби. 

Археолошки налази и писани извори 

пружају извесне, мада скромне, информације 

о начину на који су ратови вођени 

у најстаријем периоду грчке историје. 

Микенски ратници у покрету, слика на керамичкој 

посуди, крај XIII века п.н.е. 

Бронзана копља, мачеви и врхови стрела откривени 

су у великом броју у остацима микенских 

градова. Нађени су и остаци оклопа 

и шлемова од бронзе, коже и животињских 

костију. 

Источни утицај се види у увођењу бојних 

двоколица као важног рода војске. Оне се 

јављају у Грчкој већ у XVI веку п.н.е. Временом 

постају све бројније, а техника њихове 

израде је усавршена у односу на модел који 

је стигао са истока. Писани извори показују 

да су појединачна краљевства попут Пилоса 

или Кнососа могла да имају и по више стотина 

бојних кола. Поставља се питање колико 

је такво оружје уопште било корисно 

у грчким условима. На неравном и кршевитом 

терену, који је типичан за велики део 

Грч ке, кола су много мање употребљива него 

по пространим равницама Египта, Сирије и 

Месопотамије. 

Судећи по броју ликовних представа ратника 

и борби, микенско друштво је ценило 

ратнике, а рат сматрало важном делатношћу. 

Упркос томе, имамо врло мало конкретних 

података о ратовима вођеним у овом периоду. 

Из источних извора сазнајемо да су микенски 

владари освојили нека упоришта на 

западној обали Мале Азије, што је изазвало 

незадовољство и подозрење хетитских владара. 

Нема сумње да су поједина краљевства 

у Грчкој често ратовала између себе. Најзад, 

микенска краљевства су и окончала своје 

постојање под ударом непријатеља. Према 

каснијем грчком предању, управо у то време, 

крајем бронзаног доба, одиграо се десетогодишњи 

Тројански рат. 

109 




III 


ТРОЈАНСКИ РАТ И ХОМЕРСКА 

ТРАДИЦИЈА 

Грци класичног доба су у Тројанском рату 

видели најважнији догађај своје ране историје. 

Неки писци који су описивали грчку 

прошлост чак полазе од Тројанског рата као 

првог поузданог догађаја. Грчка традиција 

смешта овај рат у XII век п.н.е., мада је у антици 

било и других мишљења. Одакле потичу 

грчке представе о Тројанском рату? Из усменог 

предања које је имало форму јуначких 

песама. До нас су дошла два велика епа о 

јунацима Тројанског рата – Илијада и Одисеја. 

Они су приписани слепом песнику Хомеру, 

који је и сам митска фигура. У антици су о 

овим јунацима спеване и многе друге песме, 

различите по дужини и карактеру. Илијада је 

смештена у девету годину рата и фокусирана 

на једног од кључних јунака – Ахилеја. Радња 

Одисеје одвија се десет година по завршетку 

рата и њен јунак је Одисеј, један од грчких 

краљева који су повели војску на Троју. 

Према грчком предању, Троја је била један 

од највећих и најбогатијих градова у Азији. 

Парис, син тројанског краља Пријама, завео 

је и са собом одвео Хелену, супругу спартанског 

краља Менелаја. Отмица Хелене повод 

је за велики рат у којем ће учествовати 

највећи грчки јунаци. Најмоћнији грчки владар, 

Агамемнон – краљ Микене (и Менелајев 

старији брат), повео је велику војску која је 

чак десет година ратовала под зидинама 

Троје. На крају је град заузет, али не јунаштвом 

него лукавством. Многи водећи ратници 

с обе стране, попут ратоборног Ахилеја 

и тројанског принца Хектора, изгубили 

су животе већ пре тога. Победници су уништили 

тројански град и похарали његова богатства. 

Али њима није било суђено да уживају 

у стеченом плену и робовима. Већина их 

је изгубила животе на повратку у домовину. 

Они који су успели да се врате, попут Менелаја 

и Одисеја, учинили су то после вишегодишњег 

лутања. Карактер хомерових епова 

је митолошки. У њему чуда, пророчанства и 

Е п и р 



Пенеј 


Лефкада 

Итака 

Кефалонија 

Закинт 


Акарнанија 

Етолија 

Елида 


Алфеј 

Пилос 

Месенија 

Ахаја 

Аркадија 

Фокида 

Микена 

Аргос 

Тиринт 

Лаконија 

Спарта 

Орхомен Евбеја 

Коринт 

Арголида 

Беотија 

Атика 

Атина 



Делос 

Парос 

Лезбос 

Хиос 

Наксос 

Фокеја 

Самос 

Хермос 

Смирна 

Ефес 

Милет 


Меанар 

Тера 


Еолски дијалект 

Аркадски дијалект 

Јонски дијалект 

Северозападни дијалект 

Дорски дијалект 

К р и т 

Гортина 

Кносос 

Родос 

Грчка у хомерско доба 

110 





фантастична бића играју велику улогу. Богови 

пажљиво посматрају ток Тројанског рата и 

директно се мешају у поступке смртних људи. 

Има ли уопште истине у наведеном предању? 

Да ли се Тројански рат заиста одиграо? 

На то питање вероватно никада нећемо добити 

поуздан одговор. Археолози ископавају 

Троју већ један и по век. Крајем бронзаног 

доба она је била мало насеље, скромних 

утврђења, нимало налик пространом граду, 

опасаном гигантским бедемима, о којем 

пева Хомер. Ако је Тројански рат вођен, то 

је било из других разлога и на сасвим други 

начин него што то песме говоре. Догађаји из 

хомерских епова припадају свету грчке поезије 

и митологије, а не историје. 

ХОПЛИТСКО РАТОВАЊЕ 

Армије у старој Грчкој састојале су се од 

наоружаног народа. Изузетак је била само 

спартанска војска, која је имала велико језгро 

професионалних војника, спартијата (око 

9–10.000 крајем VI века п.н.е.). Сви одрасли 

мушкарци имали су обавезу да служе у војсци 

свог града-државе. Појединац је сам обезбеђивао 

своју ратну опрему, према својој материјалној 

ситуацији. У војску су у принципу 

позивани само слободни људи, али у нарочито 

тешким ситуацијама под оружје су стављани 

и робови. 

У периоду између VIII и VI века п.н.е. наступила 

је велика промена у грчкој ратној техници 

и тактици. Ова промена била је у вези са 

друштвеним и економским развојем грчког 

света. Како су поједине државе постајале развијеније 

и богатије, тако је растао и просек 

богатства у њима. Образовала се нова економска 

класа која није спадала у најбогатије 

грађане, али није припадала ни сиромашнијима. 

Ови људи су били у прилици да приуште 

бољу војну опрему од својих предака, што се 

одразило на ратну снагу читаве државе. На 

сцену ступају хоплити, основни род војске у 

старој Грчкој. 


cпартијати – повлашћена, владајућа друштвена група у 

античкој Спарти 

Шта је то хоплит? Укратко, то је тешко 

оклопљени пешак. Најупадљивији елемент 

хоплитске опреме је велики штит, по коме 

је овај тип ратника и добио име (хоплон – на 

грчком штит). Хоплит носи шлем на глави и 

телесни оклоп који покрива торзо. У употреби 

су били различити типови шлема и оклопа. 

На ликовним представама често видимо 

хоплите и са штитницима за ноге. Основно 

нападачко оружје хоплита је дуго пешадијско 

копље (дужине око 2-2,3 m), док је мач стајао 

о појасу као резервно, помоћно оружје. 

Тако опремљен, хоплит је био способан 

да се бори и у нападу и у одбрани. Хоплити 

су могли да делују појединачно или у малим 

групама. Али у случају одлучујућих битака на 

отвореном простору, они су били организовани 

у велике формације – фаланге. Фалангу 

су чинили ратници поређани у више густо 

збијених редова, обично 8, понекад 10, 12 или 

више. Добро опремљена и дисциплинована 

фаланга била је моћна сила на античким 

бојиштима. Грчка тактика је првобитно била 

врло једноставна. Циљ је био изазвати противника 

на одлучујућу битку на отвореном. 

ЕЛИДА 

АХАЈА 

Елида 

АРКАДИЈА 


МЕСЕНИЈА 


Територија Лакедемона 

Пелопонески савез 

Мантинеја 

Еуроа 

Спарта и Пелопонески савез 

Корински залив 

Сикион 

Коринт 

Тегеја 

Спарта 

Среоземно море 

Аргос 

ЛАКОНИЈА 

АРГОЛИДА 

Мегара 

Егина 

111 




III 


све војске имале, они су обављали споредну, 

понекад сасвим маргиналну улогу. Критски 

стрелци временом су стекли репутацију најбољих 

у Грчкој. У употреби су била и кратка 

бацачка копља, као и праћке. 

ГРЧКО-ПЕРСИЈСКИ РАТОВИ 

Видели смо да су у архајско доба Грци доживели 

велики напредак у ратној технологији 

и тактици. Постигнуте иновације ће се 

показати неопходним, пошто ће се почетком 

V века п.н.е. Грци суочити са наизглед несавладивом 

претњом – Персијским царством. 

Хоплитски оклоп, модерна реконструкција 

У таквом сукобу, рат је могао бити решен у 

једном дану. По окончању битке, две стране 

би склопиле примирје и искористиле предах 

да покопају погинуле. Од времена персијских 

ратова јављају се многе тактичке иновације. 

Ратовање постаје сложеније и суровије. 

Поред хоплита постојали су и други родови 

копнене војске. Велики број грађана 

није могао да приушти хоплитску опрему, 

али они су свеједно ишли у рат – с оним што 

су имали. Тако у Грчкој срећемо и лакше 

оклопљене пешаке, а и војнике који немају 

никакву заштиту на себи. За разлику од Старог 

истока, многе грчке армије класичног 

доба немају коњицу. Коњ је био скупа животиња, 

његово поседовање било је знак великог 

приватног богатства. Већина класичних 

грчких држава није себи могла да приушти 

узгајање великог броја коња. Стога су веће 

формације коњице имале само оне државе 

које су биле обдарене пространим равницама, 

погодним за гајење животиња, попут 

Македоније, Тесалије или Беотије. Атина је у 

V веку п.н.е. такође створила коњицу, али по 

цену огромног новчаног трошка, који је само 

она могла да приушти. Још једна разлика у 

односу на староисточне војске је мала улога 

стрелаца у старој Грчкој. Мада су их готово 

112 

Рушевине Милета, древног јонског града на 

западу Мале Азије 

Пре грчко-персијских ратова најбогатији грчки 

град био је Милет у Јонији. Основан негде 

у XI веку п.н.е., Милет се временом развио у 

највећи град Јоније, грчке области на западној 

обали Мале Азије. Постао је велики центар 

морепловства и прекоморске трговине, основао 

је велики број насеобина и стекао завидну 

економску и војну моћ. У VII и VI веку п.н.е. у 

Милету су цветали занатска делатност, књижевно 

стваралаштво и филозофске школе. Али 

овај град је био и центар Јонског устанка, те 

је после пораза устаника био предмет персијске 

одмазде. Персијанци су темељно разорили 

град 494. године п.н.е. Део становништва 

је изгубио животе или је принудно насељен у 

другим областима Персијског царства. Мада 

се касније изнова изградио и обновио нешто 

од ранијег сјаја, Милет није повратио раније 

истакнуто место у грчком свету. 





Грци су по први пут дошли у непосредан додир 

са Персијанцима 546. године п.н.е., када 

је Кир Велики освојио Малу Азију. Грчки градови 

на западној обали полуострва су одбили 

да му се покоре, али су их надмоћне персијске 

армије брзо сломиле. Наредних пола века они 

су признавали персијску власт. Године 499. 

п.н.е. избио је у Јонији устанак Грка против 

персијске власти, познат и као Јонски устанак. 

Устаницима се придружио велики број 

Грка из Мале Азије и са острва Кипaр, као и 

један број негрчких народа. Упркос слабој организацији 

и честим несугласицама међу устаницима, 

они су се борили против Персијанаца 

читавих пет година, и у почетку су имали 

неких успеха. Али Персијанци су се на крају 

показали јачим и на копну и на мору. Центар 

устанка, јонски град Милет, заузет је 494. године 

п.н.е. и спаљен. 

Већина грчких држава остала је по страни 

у току Јонског устанка, не желећи да против 

себе изазива персијску силу. Али два града- 

-државе, Атина и Еретрија, послалa су устаницима 

бродове и војнике. Персијанци су 

у томе видели неопростиво мешање у своје 

унутрашње прилике, мешање које оправдава 

и захтева одмазду. Већ 492. године п.н.е. 

краљ Дарије I је послао свог војсковођу (и 

зета) Мардонија у први поход против Грчке 

Овај први поход није имао велики успех. Војска 

је покорила неколико грчких градова, пре него 

што је упала у заседу трачких племена. Мардоније 

је успео да порази непријатеље, али по 

цену великих губитака и даљи поход је отказан. 

Борба грчког хоплита и персијског војника, 

слика на керамичкој посуди 

Дарије I није одустао и 490. године п.н.е. 

упутио је нову војску. Овај пут персијске снаге 

су у целини биле пребачене морским путем. 

Циљ похода били су пре свега Атина и 

Еретрија, два града која су се умешала у устанак 

азијских Грка. На свом путу, Персијанци су 

запосели више грчких острва. Потом су се искрцали 

на острво Еубеју, где су опсели и разорили 

Еретрију. Становништво града је на силу 

пресељено у Азију. Потом се читава персијска 

војска, око 25.000 људи, искрцала у Атику. Али 

ту их је сачекао снажнији отпор. Војска састављена 

од 10.000 Атињана и њихових савезника 

им се супротставила на Маратонском пољу 

у источној Атици. Упркос бројчаној надмоћи, 

Персијанци су оклевали да ступе у битку, и 

две стране су чекале неколико дана. Најзад 

су Атињани отпочели битку, по савету и под 

вођством Милтијада, који је имао ранијег 

искуства са персијским начином ратовања. 

У бици на Маратонском пољу, у септембру 

490. године п.н.е., открила се надмоћ грчке 

ратне опреме и тактике. Персијски стрелци 

су наносили мало штете оклопљеним грчким 

пешацима, скривеним иза великих штитова. 

Када је дошло до борбе прса у прса, лако оклопљена 

персијска пешадија, наоружана краћим 

копљима, тешко је страдала. Персијанци нису 

успели да искористе своју бројчану надмоћ и 

потиснути су назад на своје бродове, уз велики 

покољ. После краћег задржавања уз обале 

Атике, персијска флота је отпловила у Азију. 

И други Даријев поход завршен је неуспехом, 

али краљ није одустајао. Умро је 

486. године п.н.е., у току припрема за нови 

и још већи напад на Грчку. Даријев наследник 

Ксеркс наставио је ове припреме, али су 

га устанци у Вавилонији и Египту приморали 

на одлагање. Наредни поход је био спреман 

тек 480. године п.н.е. Да би осигурао 

успех у предстојећем рату, Ксеркс је уложио 

огромна средства. Савременици су били 

импресионирани снагом коју је послао у борбу. 

Данас је тешко одредити тачну величину 

ове силе, али је вероватно да је имала преко 

сто хиљада бораца и до хиљаду ратних бродова. 

У међувремену су и Грци постали свесни 

персијских намера и почели су да се припремају 

за борбу. Под вођством државника Темистокла, 

Атина је већину прихода уложила 

113 




III 


у изградњу нове флоте, раније невиђене у 

грчком свету. До почетка борбе, Атињани су 

саградили и опремили чак 200 нових ратних 

бродова. 

У пролеће 480. године п.н.е. огромна персијска 

армија и флота су кренуле на Грчку. Као 

и 492. године п.н.е., војска је прешла из Мале 

Азије у Тракију, док је флота пратила њено кретање. 

Грци су првобитно намеравали да отпор 

пруже на северу Тесалије. Када се савезничка 

војска упознала са локалним тереном и схватила 

да је неповољан, од те намере се одустало 

и они су се повукли ка југу. Ово је већ био знатан 

успех за Персијанце. Тесалци и друге заједнице 

северне Грчке предале су се без борбе. 

Савезници су потом одлучили да држе 

Термопилски пролаз, који је представљао најдиректнији 

пут у централну Грчку. Сматрало 

се да је мала војска, величине око 5.000 људи, 

довољна да обави тај задатак; на њеном челу 

био је спартански краљ Леонида. Главну улогу 

на себе је преузела флота. Она се окупила 

на северној обали острва Еубеје, са циљем да 

се ту сукоби с Персијанцима. Крајем августа 

или почетком септембра три дана је и на 

копну и на мору вођена жестока борба. У 

бици у Термопилском пролазу Персијанци 

су покушали да потисну малу грчку војску, 

која се утврдила на уском простору. Ограничен 

простор је погодовао малобројним бранитељима, 

док Персијанци нису успели да 

искористе своју бројчану надмоћ. Поново је 

дошла до изражаја разлика у опреми грчких 

и персијских војника. Ксерксови напади су 

одбијани један за другим, уз велике губитке. 

Онда су Персијанци открили постојање планинске 

стазе којом су могли да заобиђу грчки 

положај у Термопилима. Када је то сазнао, 

Леонида је наредио повлачење главнине војске. 

Сам је остао са три стотине Спартанаца 

и два одреда савезника, да брани пролаз до 

краја и штити одступницу војске. Малобројни 

преостали браниоци су савладани, мада 

су Персијанци ову победу платили бројним 

животима својих војника. Упркос губицима и 

то је био још један персијски успех, пролаз у 

средњу Грчку је био отворен. 

Две флоте су у међувремену водиле нерешену 

битку код рта Артемисија. Ксеркс је 

послао део својих бродова око острва Еубеје, 

у покушају да приђе грчкој флоти с леђа, али 

ове лађе су страдале у олуји. Када су заповедници 

флоте примили вест да су Термопили 

пали, донета је одлука да се и поморске снаге 

повуку. Ново повлачење је значило препуштање 

средње Грчке, укључујући и Атину непријатељу. 

Грчка војска се повукла на Истамску 

превлаку. Становништво Атине је евакуисано. 

Персијски ратници, рељеф који се налазио на зиду краљевске палате у Персеполису 

114 





Персијанци су заузели град и спалили га. 

Преостала грчка флота, снаге готово четири 

стотине ратних бродова, сконцентрисала се 

код острва Саламине, насупрот јужне обале 

Атике. После дуже расправе између савезника, 

одлучено је да се отпочне нова поморска 

битка. Ово је у највећој мери била заслуга 

Темистокла, који је имао поверења у способност 

својих бродова и морнара. Према 

Херодоту, Темистокле је Персијанце навео 

на битку тако што је упутио лажно писмо 

Ксерксу, у коме је речено да су Грци на ивици 

очаја. „Грци су се поплашили и спремају се да 

побегну... Они се наиме међусобно не слажу 

и неће вам више пружати отпор”, стајало је у 

наводном писму. Краљ је поверовао и послао 

своју целокупну флоту у напад, у теснац између 

Атике и Саламине. 

Битка код Саламине одиграла се крајем 

септембра 480. године п.н.е. Био је то један од 

највећих поморских окршаја у историји. Персијска 

флота је ушла у узак и плитак теснац 

у густо збијеној формацији. Пре него што су 

успели да се организују, њихов бок је напала 

грчка флота. Ухваћене између стеновите обале 

и непријатељских бродова, многе лађе су 

завршиле разбијене, оштећене или заробљене. 

Модерна реконструкција атинске тровесларке из 

V века п.н.е. 


Халијакмон 

Е п и р 


Пела 

Сримон 


Ејон 

Тасос 

Абдера 

Лемнос 


Т р а к и ј а 

Енос 

Сестос 

Абидос 

Перинт 

Ф р и г и ј а 

Лариса 


Елида 

Делфи 

Олимпија Аргос 

Мантинеја 

Спарта 

П е л о п о н е з 

Фере 

Артемизион 

Термопиле 

Теба 

Платеја 

Коринт 

Саламина 

Еубеја 

Маратон 

Атина 


Делос 

Парос 

Лезбос 

Хиос 

Наксос 

Фокеја 

Самос 

Елеја 

Микала 

Л и д и ј а 

Хермос 

Сард 

Ј о н и ј а 

Меанар 

Милет 

Халикарнас 

Кос 


Независне грчке државе 

Персијско царство 

Под персијском влашћу 

Важније битке 

Ксерксов поход 

Даријев поход 

Тера 

Родос 

Грчко-персијски ратови 

115 




III 


Персијанци су изгубили преко две стотине 

пловила, док је мноштво других било оштећено 

и неупотребљиво за даљу борбу. Грци су 

изгубили око 40 бродова. Персијска надмоћ 

на мору је била срушена. 

Ни после овог пораза Ксеркс није одустајао 

од наставка рата. Његова копнена 

војска је била непобеђена, а држао је и велики 

део Грчке укључујући и Атину. Ипак, нова 

ситуација је налагала промену плана. Страхујући 

да би могао остати заробљен у Европи, 

краљ је предао команду над војском Мардонију, 

а сам се највећом брзином вратио у 

Азију. Флота је такође напустила грчке воде. 

Две одлучујуће битке су вођене следеће, 479. 

године п.н.е. Сва војска грчких савезника се 

окупила и, крајем лета, у бици код Платеје 

у Беотији уништила персијску војску. Грчку 

војску је предводио спартански војсковођа 

Паусанија. Грци су прогонили поражену персијску 

војску и заузели њихов утврђени логор. 

Истовремено је грчка флота напала персијску 

на обалама Азије. У бици код рта Микале 

у Јонији, Грци су поразили Персијанце, 

заузели и уништили персијске бродове који 

су били извучени на обалу. После ових победа 

грчки бродови су имали потпуну контролу 

над водама Егејског мора и непосредна опасност 

по Грчку је прошла. 

УСПОН АТИНЕ 

Две државе које су највише допринеле 

победи над Персијанцима биле су Атина и 

Спарта. Али рат није био завршен. И даље 

је било персијских упоришта у Европи, а 

азијски Грци су се поново побунили, очекујући 

помоћ својих европских сународника. 

Спарта је била мало заинтересована за 

учешће у даљем ратовању и после краћег 

времена се повукла из њега. Водећа улога 

у наредном периоду грчке историје припала 

је Атињанима. Они су сада имали најснажнију 

ратну морнарицу у грчком свету. 

Поред тога, Атињани су имали старе историјске 

везе са становништвом Јоније. Ради 

наставка борбе против Персије створен је 

Атински поморски савез (или Делски савез). 

Рат са Персијом је успешно настављен. 

116 

Грци на западној обали Мале Азије су ослобођени, 

а Персијанци протерани из Европе. 

Ускоро су Атињани загосподарили и обалама 

Мраморног мора и мореузима око њих. 

Они су наставили да Персијанце нападају 

све даље на истоку, на јужним обалама Мале 

Азије, на Кипру, па чак и у Египту. 

Највише користи од савезничких победа 

имала је сама Атина. До средине V века 

п.н.е. она је била највећи и најбогатији грчки 

град, такође и водећи центар трговине и занатске 

производње. Атина је у овом периоду 

подигла нове бедеме око града и утврдила 

своју луку Пиреј. Касније су саграђени тзв. 

Дуги бедеми, који су повезивали град и луку 

у јединствен одбрамбени систем. Атина није 

више могла бити освојена, па чак ни озбиљно 

угрожена, изузев ако нападач није имао 

надмоћне снаге и на копну и на мору. Велики 

успеси су подигли амбиције Атињана и 

изменили карактер њихове спољне политике. 

Градови у савезу су све мање третирани 

као савезници а све више као поданици. Од 

њих се очекивао новац, војне снаге и послушност. 

Напуштање савеза спречавано је силом, 

а неки градови су оружјем приморани 

да уђу у савез. Непослушни савезници морали 

су да рачунају на борбу с атинском флотом 

и војском. С обзиром на снагу Атине у 

V веку п.н.е., та борба је могла да има само 

један исход. Побуне савезничких градова су 

успешно угушене и с њима се поступало као 

са освојеним територијама. 

Успон Атине и њен однос према савезницима 

изазивао је све већу бригу у остатку 

Грчке. Спарта и њени савезници су са узнемиреношћу 

посматрали агресивно ширење 

атинске моћи. Средином V века п.н.е. Атина 

се чак нашла у истовременом рату са Спартанским 

савезом и Персијом. У тој борби 

је претрпела неуспех, али он је само привремено 

ограничио њене амбиције. Када је 

око 450. године п.н.е. најзад склопљен мир 

са Персијом (Калијин мир), атински савезници 

су се понадали да је то крај њихових 

обавеза према Атини. Атински поморски 

савез, мислили су, био је и основан само 

ради рата са Персијом. Атињани су ствари 

видели другачије и распад савеза су спречили 

силом. 





ПЕЛОПОНЕСКИ РАТ 

Између 431. и 404. године п.н.е. грчки свет 

се нашао захваћен великим ратом, до тада 

највећим у својој историји. Овај сукоб обично 

називамо Пелопонеским ратом, како су га 

именовали Атињани. Било је више непосредних 

разлога за избијање овог рата, али основни 

узрок био је страх Спартанаца и њихових 

савезника од даљег јачања Атине. Атињани 

су одбили захтев Спартанаца да распусте 

свој савез (да дају слободу грчким градовима) 

и рат је почео. Два савеза су била врло 

различита по снази и карактеру. Атињани су 

на својој страни имали више градова, много 

већу флоту и веће приходе. С друге стране, 

верност њихових савезника била је под знаком 

питања. Многи од њих су били спремни 

на побуну, само ако би добили снажан подстицај 

са спартанске стране. Спартанци и њихови 

савезници су имали мања новчана средства 

и, у почетку, скромну флоту, али много 

Перикле, државник под којим је атинска држава 

(и атинска демократија) достигла свој врхунац 

већу и јачу копнену силу. Већина спартанских 

савезника била је искрено заинтересована да 

види Атину поражену. 

У првој фази рата, која обухвата првих десет 

година, Спартанци су покушавали да изазову 

Атињане на велику копнену битку. Да би 

то постигли, упадали су са својим савезницима 

у Атику и пустошили је. Али Атињани под 

вођством Перикла ипак су остали иза својих 

бедема, одбијајући да прихвате битку са надмоћним 

непријатељем. Убрзо по почетку 

рата, Атињане је погодила још већа несрећа: 

са истока је стигла опасна зараза (вероватно 

неки облик тифуса) од које је умро велики 

број људи. У граду који је био пун избеглица 

пошаст се ширила великом брзином. Људи су 

умирали у мукама од неизлечиве болести. Од 

заразе је оболео и умро и сам Перикле. 

Упркос свим недаћама, Атињани нису одустали 

од борбе. Нападали су обале Пелопонеза 

и заробљавали или потапали лађе Спартанаца 

и њихових савезника. Успешно су напали 

и саму спартанску територију и у поморској 

бици су поразили Спартанце и њихове савезнике. 

Постојање атинског упоришта на спартанској 

земљи и заробљавање једног већег 

спартанског одреда, изолованог на малом 

острву, натерало је Спартанце да траже примирје. 

Поведени су и мировни преговори, али 

до мира није дошло јер су захтеви Атињана 

били неразумно високи. У то време Атињани 

су нападали и постизали успехе и на другим 

странама. Ратна срећа ипак није потрајала. У 

покушају да сломе спартанске савезнике Беоћане, 

Атињани су тешко поражени у бици 

код Делија, у Беотији, 424. године п.н.е. 

У време битке код Делија, један смели 

спартански заповедник предузео је напад на 

сасвим новом ратишту. Био је то Брасида, 

који је повео малу војску спартанских савезника 

(спартијата уопште није било међу војницима) 

копненим путем, дужином читаве 

Грчке, до обала Тракије. Напао је Атињане у 

области за коју су веровали да је потпуно безбедна 

и постигао велики успех. Више градова 

је заузето, а многи су се побунили. Најтежи 

ударац за Атињане било је одметање Амфипоља, 

великог града близу ушћа Струме у 

Егејско море. После још једног примирја, на 

117 




III 


бојиште у Тракији дошао је атински државник 

Клеон са свежим атинским снагама. Он 

је био најгласнији присталица рата у Атини, 

уверен да атински народ има снаге да потпуно 

порази своје непријатеље и сурово казни 

непослушне савезнике. У бици код Амфипоља, 

422. године п.н.е., Атињани су тешко 

поражени. И Брасида и Клеон пали су у боју. 

Смрт највећег атинског заговорника рата 

отворила је пут преговорима и склапању 

мира, 421. године п.н.е. Уговор који су зараћене 

стране склопиле назван је Никијиним миром, 

по предводнику атинске стране у преговорима, 

богаташу и политичару Никији. 

Нажалост, Никијином миру није било 

суђено да се одржи. Многи спартански савезници 

били су незадовољни условима под 

којима је мир склопљен, сматрајући их сувише 

благим и попустљивим. У Атини се ускоро 

јавила групација која је заговарала наставак 

рата. Њу је предводио Алкибијад, млад 

и амбициозан државник. Убрзо се показало 

да Алкибијад има велике способности, али 

и потпуно одсуство сваке врсте моралних 

обзира. Период несигурног мира траје од 

421. до 415. године п.н.е., али борбе ниједног 

тренутка нису у потпуности престале. Неки 

од спартанских савезника просто су одбили 

да се помире с Атињанима. Побуњени градови 

у Тракији наставили су борбу. Атина 

и Спарта су покушале да створе међусобни 

савез који би решио нагомилане проблеме у 

Грчкој, али и овај покушај био је кратког даха. 

Убрзо су и Атињани и Спартанци почели да 

раде једни против других, испрва прикривено 

али ускоро отворено. Већ 418. године п.н.е. 

видимо снаге Атињана и Спартанаца како се 

директно међусобно боре, мада примирје 

није званично окончано. 

Иако су имали нерешену и опасну ситуацију 

у матичној земљи, Атињани су 415. 

године п.н.е. послали велику војну експедицију 

на западно Средоземље. Повод је била 

молба за помоћ, која је дошла из малог града 

Сегесте, на острву Сицилија. Алкибијад 

је у овом позиву видео велику прилику за 

лично истицање. Успео је да убеди народну 

скупштину да изгласа велику војну експедицију, 

далеко већу него што је била потребна 

за заштиту Сегесте. Циљ похода требало је 

да буде потчињавање читаве Сицилије и ширење 

атинске моћи на западно Средоземље. 

И Л И Р И Ј А 


Рим 


Кима 

Тарент 





И Т А Л И Ј А 

Елеја 

Турији 

Катана 

Кротон 


ВЕЛИКА ГРЧКА 

Епидамнос 



Аксиос 

Сримон 

МАКЕДОНИЈА 

Пилос 

Хеброс 

Визант 

Перинт Халкедон 

Амфипољ Абдера 

Тасос 

Лемнос 

Потидеја 

Лариса 


Делфи 

Теба 

Платеја Атина 

Коринт 

Сфактерија 

Агрос 

Спарта 


Т Р А К И Ј А 

Егоспотам 

Абидос 

Кизик 

П Е Р С И Ј А 

Лезбос 

Сард 

Хиос 

Ефес 

Самос 

Милет 


Наксос 

Родос 

Родос 

Фазелида 


Атински поморски савез 

Савезници Атине 

Пелопонески савез 

Савезници Спарте 

Персија 

Походи атинске флоте 


Пелопонески рат 

Крит 


118 





Тројица војсковођа предводила су експедицију, 

међу њима Алкибијад и Никија. Пре 

поласка флоте, Алкибијад је оптужен за светогрђе 

– учешће у уништавању херми, кипова 

бога Хермеса. Суђење је одложено и флота 

је отпловила, али онда су се појавили нови 

сведоци који су га још снажније оптуживали. 

Када су атинске снаге већ стигле на Сицилију, 

стигло је наређење да Алкибијад преда команду 

и појави се у Атини пред судом. Он се 

претварао да пристаје на то, да би искористио 

прву прилику за бекство. Отишао је у Спарту 

где је атинске планове открио њиховим непријатељима. 

Спартанце је уверио да је атинска 

акција на Сицилији највећа опасност и за 

њих саме и да се мора зауставити у корену. 

Борбе на Сицилији су се убрзо концентрисале 

око Сиракузе, колоније Коринта, 

највећег града на острву. Атињани су у 

почетку имали доста среће. Поразили су Сиракужане 

у копненој бици, блокирали њихову 

луку и опсели град. Али онда је на Сицилију 

стигао један спартански војсковођа 

и организовао снаге атинских непријатеља. 

Опсада се одужила, а Атињани су претрпели 

пораз на мору. Из Атине су послата велика 

појачања која је водио истакнути војсковођа 

Демостен, али она нису знатно поправила 

тешку ситуацију. Атињани су поражени и 

у другој поморској бици. Најзад, на ивици 

снаге, они су прекинули опсаду Сиракузе и 

покушали да се повуку на пријатељску територију. 

Њихови противници ово нису допустили: 

атинска војска је прогоњена и великим 

делом уништена, изузев 7.000 војника 

који су се предали. Судбина ових људи била 

је страшна: они су окончали своје животе 

као робови у каменоломима и рудницима на 

Сицилији. Војсковође Никија и Демостен су 

погубљени. Експедиција је завршена потпуном 

катастрофом за Атињане, који су изгубили 

више десетина хиљада људи и преко 

две стотине ратних бродова, као и огромна 

новчана средства. 

Последња фаза рата траје од 413. до 404. године 

п.н.е. Пораз на Сицилији представља преокрет 

у Пелопонеском рату. Спартанци и њихови 

савезници су га доживели као велики подстицај, 

али такође и незадовољни атински савезници. 

Губитак великог дела атинске флоте отворио 

је могућност ослобађања од атинског јарма. 

У овој фази рата све већу улогу игра мешање 

Персије, пре свега у виду финансијске помоћи 

упућене Спарти. Без персијског новца 

Спартанци не би били у стању да изграде и 

опреме флоту способну да се носи с атинском. 

Алкибијад је и даље био значајан учесник 

у догађајима. После неког времена изневерио 

је и поверење Спартанаца и морао је да 

бежи са Пелопонеза. Привремено уточиште 

је нашао у Сарду, у Малој Азији, на двору 

персијског намесника. Али и тамо се бавио 

сплеткама и радио иза леђа људи који су га 

примили. Оставши и без тог уточишта, придружио 

се атинским снагама које су ратовале 

у Јонији. Атињани су у том тренутку били 

довољно очајни да прихвате Алкибијада као 

команданта. 

Чак и у завршници рата, Атињани су били 

моћни противници. Атинско искуство и 

вештина у поморском ратовању представљали 

су велику тешкоћу за њихове непријатеље. 

Два пута у поморским окршајима они 

су уништавали целокупну спартанску флоту. 

Обнова спартанских снага после ових 

пораза била је могућа само захваљујући персијском 

злату. Тек 405. године спартанском 

Ратници у борби, керамичка посуда из средине 

VI векa п.н.е. 

119 




III 


заповеднику Лисандру је пошло за руком 

да изненади и уништи атинску морнарицу, 

у бици код Егоспотама на Хелеспонту. Губитак 

флоте значио је крај наде за Атињане 

у рату. Атина се убрзо нашла опседнута с 

копна и мора. У овом стању град је проживео 

више месеци. Тек у пролеће 404. године 

п.н.е., притиснути глађу, Атињани су се предали 

непријатељу, чиме је окончан Пелопонески 

рат. Услови које је победник наметнуо 

били су оштри. Атински поморски савез је 

распуштен. Дуги бедеми који су повезивали 

Атину и њене луке су срушени. Демократија 

у Атини је укинута, а град је стављен у 

подређен положај према Спарти. Атински 

слом био је потпун. 

БОРБЕ ЗА ПРЕВЛАСТ 

У IV ВЕКУ П.Н.Е. 

Из Пелопонеског рата Спарта је изашла 

као најмоћнија држава у Грчкој. Била је на 

челу великог савеза, имала је највећу војску 

и флоту. Да би одржали своју новостечену 

моћ (превласт, хегемонију), Спартанцима 

су били неопходни велики приходи, какве 

њихова скромна привреда није могла да 

обезбеди. Када је персијска помоћ у злату 

престала, они су се окренули принудном 

опорезивању својих савезника. Они градови 

који су пружили отпор били су савладани 

оружјем и окупирани, понекад и расељени. 

Спартанска превласт у Грчкој убрзо је 

постала омражена колико и ранија атинска. 

Рушевине античке Спарте. Модеран град се налази 

далеко у позадини. 

120 

Исократ, атински беседник из IV века п.н.е. 

Исократ Атињанин био је беседник и учитељ 

говорништва, али и велики заговорник окончања 

ратова између Грка. У Атини је 392. године 

п.н.е. основао своју школу, неку врсту 

раног универзитета, у којој се беседништво 

налазило у средишту образовања. Током свог 

дугог живота, који је трајао безмало читав век 

(436–338. п.н.е.), Исократ је био савременик 

многих ратова и гледао како деструктиван 

утицај имају на становништво Грчке. Али ратови 

су били свеприсутни, чинило се да су 

саставни део начина на који Грци решавају 

своје спорове. Исократу је било јасно да ратови 

имају и своју социјалну позадину, да су 

сиромаштво и друштвена нестабилност међу 

узрочницима сукоба. Решење које је Исократ 

понудио било је окупљање око заједничког 

вође и покретање осветничког и праведног, 

али и освајачког рата против Персије. Грци 

ће се помирити, повести рат и освојити део 

Персијског царства (помишљало се на Малу 

Азију). Са оваквим идејама није никакво чудо 

да је Исократ у дубокој старости постао велики 

присталица Филипа Македонског. 





Прву трећину IV века п.н.е. обележили су покушаји 

грчких држава да се ослободе спартанске 

превласти. Предводници грчког отпора 

били су Атина, која је обновила демократију, 

а пар деценија касније и свој поморски савез, 

и Теба, водећа држава Беоћана, некадашњих 

спартанских савезника. Најзад, 371. године 

п.н.е. у бици код Леуктре у Беотији, тебанска 

војска нанела је одлучујући пораз спартанској. 

Овај догађај је представљао велики шок 

за целу Грчку. Постојало је јако уверење да је 

спартанска копнена војска непобедива. Последице 

спартанског пораза биле су велике. 

Њихов савез се распао а Спарта је остала без 

великог дела своје раније територије. Мада је 

то одбијала да призна, после ових догађаја она 

више није била велика сила у грчком свету. 

Победом код Леуктре Теба је накратко 

постала водећа сила у Грчкој. Њена превласт 

је трајала још краће од спартанске (371–362). 

Сада су се Атина, Спарта и друге грчке државе 

удружиле против Тебе. У бици код Мантинеје 

на Пелопонезу, 362. године п.н.е., Тебанцима 

није пошло за руком да савладају противнички 

савез. Тебанска превласт је окончана 

попут раније атинске и спартанске. 

Изгледало је да је средином IV века п.н.е. 

наступила врло повољна ситуација за Атину. 

Она је у међувремену обновила свој поморски 

савез (Други атински поморски савез) и 

изградила нову ратну флоту, која је поново 

била најмоћнија у Грчкој. Чинило се да све 

иде ка другом великом уздизању Атине. Али 

то је био само привид. Атина је имала великих 

проблема у одржању свог новог савеза. 

Почела је да понавља старе грешке и да 

третира савезнике као поданике. За разлику 

од својих предака у V веку п.н.е., сада су 

атински савезници нашли начина да се организују 

и поведу успешан рат против Атињана. 

Био је то Савезнички рат (357–355) у 

којем Атињани нису успели да правилно 

искористе своју поморску силу и претрпели 

су пораз. После рата само је мали број градова 

остао у оквирима Другог атинског савеза. 

Управо у то време на северу Грчке појавила 

се нова сила, чије уздизање нико није 

очекивао, Македонија под краљем Филипом 

II. Ова држава ће ускоро стећи водећу улогу 

у Грчкој и окренути историју читавог античког 

света у новом смеру. 


– Антички Грци су у Тројанском рату видели најзначајнији догађај своје ране историје. Историчност овог догађаја 

је под великим знаком питања. Догађаји о којима пева Хомер припадају свету поезије и маште, а не историје. 

– Специфично грчки начин ратовања развио се између VIII и VI века п.н.е., када видимо појаву хоплита и 

хоплитске фаланге. 

– Између 492. и 479. године п.н.е. Персијанци су извели три велика напада на Грчку. Ксерксова инвазија 480–479. 

године п.н.е. била је далеко највећа од свих. Али сви покушаји персијског освајањa Грчке окончали су се 

неуспехом. 

– Током V века п.н.е. Атина је била најмоћнија и најагресивнија држава Грчке. Страх који је изазивало њено 

јачање довео је до избијања Пелопонеског рата. 

– Пораз Атине довео је до спартанске превласти у Грчкој, коју је после три деценије заменила тебанска. Ове 

хегемоније су биле краткотрајне, непостојане и водиле су ка новим ратовима. 


1. Наведи разлоге због којих се догађаји о којима пева Хомер не могу сматрати историјским. 

2. Наброј основне елементе хоплитске ратне опреме. 

3. Објасни разлоге персијског неуспеха у походима 490, 480. и 479. године п.н.е. 

4. Издвој највеће несреће које су погодиле Атину у току Пелопонеског рата. 

5. Покушај да објасниш зашто су грчке државе своје проблеме настојале да реше ратовима. 

Зашто та настојања нису давала трајне успехе, већ су водила новим сукобима? 

121 




III 

3 

УСПОН МАКЕДОНИЈЕ И НАСТАНАК 

ХЕЛЕНИСТИЧКИХ ДРЖАВА 


• oбјасниш како је окончан класични период грчке историје и како је почело хеленистичко доба; 

• одредиш које су иновације у ратној техници и војној организацији довеле до тих промена; 

• сагледаш и објасниш последице освајања Александра Великог; 

• разумеш узроке распада Александовог царства; 

• наведеш и препознаш на карти најважније хеленистичке државе. 

МАКЕДОНИЈА ПРЕ ФИЛИПА II 

У 

другој половини IV века п.н.е. на тлу 

Македоније покренут је низ невероватних 

догађаја, који ће изменити лице античког 

света. Окончало се класично доба Грчке 

и почело је хеленистичко. Македонија, раније 

слабо и нестабилно краљевство на северу Грчке, 

постала је под краљем Филипом II водећа држава 

Грчке и читавог Балкана. Под његовим сином 

Александром, постаће најмоћнија (и највећа) држава 

читавог света. За разлику од ранијих асирских 

и персијских освајања, која су трајала деценијама, 

или каснијих римских, за која су били 

потребни векови, Александар је освојио читав 

простор од Дунава до Инда у периоду од свега 

десетак година. Распад ове државе по његовој 

смрти био је подједнако брз, буран и насилан 

као и њен настанак. Из те борбе су настале хеленистичке 

државе које су постојале на простору 

источног Средоземља и западне Азије од IV до 

I века п.н.е. 

Античка Македонија обухватала је простор 

у данашњој северној Грчкој, између 

падина планине Олимп на југу и реке Стримона 

(Струмица) на северу. Њено средиште 

је било око доњег тока река Халиакмона 

(Бистрица) и Аксија (Вардара). У време када 

су се Спарта, Атина и Теба бориле за превласт, 

овом земљом је већ вековима владала 

династија Аргеада. То је било неразвијено, 

патријархално краљевство, чије уређење 

и друштвени живот су подсећали на грчке 

заједнице хомерског доба. У Македонији 

је било мало правих градова. Установе које 

су окупљале народ биле су краљевски двор 

Македонски војници наоружани сарисама. Фреска из 

гробнице откривене у околини Солуна, IV век п.н.е. 

122 





у Егама и Зевсово светилиште у Диону, на 

падинама планине Олимп, које је било заједничко 

свим Македонцима. Крајем V века 

п.н.е. македонска престоница пренета је у 

долину реке Аксија (Вардара), у град Пелу. 

Основа македонске војске била је племићка 

коњица, док је пешадију чинио наоружан 

народ. Нису сви македонски краљеви 

били подједнако способни да своју вољу наметну 

племству. Верност племића неретко 

је била непостојана, због чега су и војна снага 

и јединство читаве земље трпели. У првој 

половини IV века п.н.е. македонска држава 

често је била у кризи. Положај владара био 

је слаб а земља подељена, док су преврати 

и унутрашњи сукоби били редовне појаве. 

Ово стање су користили македонски суседи 

да земљи наметну своју вољу, поставе своје 

штићенике на престо или да просто опљачкају 

незаштићено становништво. 

Краљ Филип II, биста из хеленистичког доба 

У тренутку када је Филип II (359–336) 

преузео македонски престо, његова земља се 

налазила у изузетно тешкој ситуацији. Претходни 

краљ, Филипов старији брат Пердика 

III, изгубио је живот у борби са Илирима, 

заједно са хиљадама својих војника. Остављена 

без војске и савезника, Македонија 

се тетурала на ивици пропасти. Неке делове 

су већ запосели непријатељи, док је остатак 

очекивао исту судбину. 

ФИЛИП II И РЕФОРМА 

МАКЕДОНСКЕ ВОЈСКЕ 

Нови македонски краљ показао се дораслим 

свим изазовима. Кључ његовог успеха 

била је темељна реформа македонске војске 

и стварање нове војне организације, каква 

није била виђена у античком свету. Филип је 

добро познавао грчку тактику и ратну технику. 

Као младић боравио је неколико година у 

Теби, у време када је овај град био водећа војна 

сила у Грчкој. То му је дало прилику да изблиза 

проучава тебанску војску. Захваљујући 

овом искуству, схватио је значај добре војничке 

организације, наоружања и припреме. 

Основна снага грчких армија била је фаланга, 

састављена од тешко наоружаних 

хоплита. Да би постигао нешто слично, Филип 

је створио македонску фалангу, прилагођену 

потребама и могућностима његове 

земље. Његови војници су носили лакше 

оклопе и мање штитове. Да би надоместио 

недостатак оклопа, Филип их је снабдео копљима 

изузетне дужине – сарисама. Једна 

сариса имала је дужину око 5 m (касније је 

било и дужих примера, преко 6 m). Направљена 

од дреновине, била је много тежа од 

типичног грчког копља, па је војник морао да 

је држи са две руке. У односу на уобичајену 

грчку фалангу, македонска је имала много 

већу дубину (најчешће 16 редова) и могла је 

бити много гушће поређана. Таква формација 

је била спора, али је имала изузетну способност 

задржавања непријатељског напада. 

Најбољи грчки хоплити, персијска краљевска 

коњица, па чак и сами римски легионари 

имали су велике тешкоће у покушају да пробију 

тај зид од копаља чеоним нападом. 

Други део снаге македонске војске чинила 

је коњица. Филип је наметнуо свој ауторитет 

племству и непоуздане коњанике претворио 

у дисциплиновану формацију. Македонска 

коњица постала је ударни род војске, чији је 

задатак био да својим налетом решава битке. 

Док је фаланга вршила притисак на главнину 

непријатељских снага, коњица би задала одлучујући 

удар с бока. Филип је у војску увео 

и искористио и друге родове војске, попут 

грчких хоплита, лаке пешадије и стрелаца. 

123 




III 

УСПОН МАКЕДОНИЈЕ И НАСТАНАК ХЕЛЕНИСТИЧКИХ ДРЖАВА 

Временом су се уз македонску војску нашли 

и бројни одреди савезника, као и снаге плаћеника. 

Како су му приходи расли, Филип је 

уложио средства и у стварање опсадних машина 

и ратне флоте. 

Опремљен новом армијом, Филип је низао 

победе. Илирски нападачи су први осетили 

снагу македонске фаланге и коњице. Пошто 

се обрачунао са противницима у самој Македонији, 

почео је да шири границе земље. 

Неке освојене области је директно припојио 

својој држави, друге је потчинио себи или 

их је претворио у неку врсту савезника. Филип 

није користио насиље као једино, па ни 

као основно средство. Дипломатија, савезништво, 

мито или економски притисак били 

су методи на које се радо ослањао, ако су могли 

да послуже. Проблемима је прилазио на 

прагматичан начин. У случају неуспеха, био је 

спреман да преиспита свој приступ и покуша 

на други начин. Ако би наишао на јак и упоран 

војни отпор, Филип није оклевао да примени 

масовно насиље, чак и против обичног 

становништва. Читави градови збрисани су с 

лица земље од стране његове војске. 

Током две деценије своје владавине Филип 

је претворио Македонију у најмоћнију и 

највећу државу Грчке и Балкана. Старе грчке 

силе, попут Атине и Тебе, споро су схватале 

какву опасност представља Филип и нису 

Херонејски лав, споменик Тебанцима палим у бици код 

Херонеје 

покушале организовано да му се супротставе. 

Водећи атински државник Демостен дуго 

је покушавао да своје суграђане убеди у неопходност 

борбе против Филипа. По њему, 

Филипа је требало напасти свим силама, пре 

него што постане превише јак. Демостен је 

Остаци града Филипија у јужној Тракији. Филип II је разарао градове, али је и оснивао нове. Филипи су основани на 

месту раније грчке колоније, као упориште македонске власти у освојеној Тракији. 

124 





био изузетан говорник, који је многе енергичне 

беседе посветио овом циљу. Атињани 

су, међутим, били оптерећени бројним 

другим проблемима и споро су прихватали 

Демостенов став. Тек када је Филип 339. године 

п.н.е. са војском ушао у само средиште 

Грчке, наступио је преокрет. Атина и Теба су 

склопиле војни савез против Филипа, којем 

су пришле и многе мање државе. Али било је 

прекасно. У одлучујућој бици код Херонеје, 

крајем лета 338. године п.н.е., Филип је однео 

победу. Квалитет његове искусне војне превагнуо 

је над бројчаном надмоћи савезника. 

У бици код Херонеје Филип је дошао до 

већег броја заробљеника, које је искористио 

као адут у преговорима. Нису сви грчки градови 

добили исте услове мира, али споразум 

који је понуђен Атини био је врло благ. 

Македонски краљ је желео да избегне непотребно 

продужавање рата, а била му је потребна 

подршка атинске флоте за будуће планове. 

Већи део грчких држава је окупио у Хеленски 

савез, чије је седиште било у граду Коринту. 

Већ у том тренутку Филип је планирао даља, 

много амбициознија освајања. Његова намера 

био је велики поход против Персијског 

царства, идеја која је одавно била популарна 

међу Грцима. Припреме за нови поход ускоро 

су почеле. На конгресу савезника у Коринту 

337. године п.н.е. Филип је изабран као предводник 

у рату за ослобођење азијских Грка од 

персијске окупације. Армија од десет хиљада 

војника већ је послата у Малу Азију, као претходница 

главног напада. Али Филипу није 

било суђено да га поведе. Убијен је у јесен 336. 

године п.н.е. у Егама, где је дошао да прослави 

И л и р и 

Сримон 

Филиполис 

Хеброс 

Ц р н о 

м о р е 

Аксиос 


Пела 

Филипи 

Амфипољ 


Олинт 

Несос 

Т р а к и ј а 

Маронеја 

Енос 

Тасос 

Абидос 

Лемнос 

Илион 

Перинт 

Визант 

Кизик 

П р о о н и а 


Е п и р 



Пенеј 

Лариса 

Фера 

Лезбос 


Закинт 

Итака 

Евбеја 

Наупакт Делфи 

Херонеја Теба 

Халкида 

Елида 


Алфеј 

Мегалеполис 

Месена Спарта 

Еуроа 

Мегара 

Атина 

Коринт 

Аргос 



Делос 

Хиос 

Наксос 

Самос 

Хермос 

Ефес 

Сард 

Меанар 


Милет 



Краљевство Филипа II 


Тера 

Родос 

Македонија у време Филипа II 

125 




III 


удају своје кћери Клеопатре. Краљеви телохранитељи 

посекли су атентатора на лицу 

места. Остало је непознато да ли је убица деловао 

из личних или политичких разлога. 

АЛЕКСАНДАР ВЕЛИКИ И ПАД 

ПЕРСИЈСКОГ ЦАРСТВА 

Велики азијски поход се ипак одиграо. 

Убиство краља га је само одложило за годину 

дана. Филип је иза себе оставио наследника 

који му је био раван и по способности 

и по амбицији. Његов син Александар III 

(336–323) или Александар Велики, из брака 

са епирском принцезом Олимпијадом, имао 

је тек двадесет година у тренутку смрти свог 

оца. Ипак, он је већ иза себе имао значајно 

војно и политичко искуство. Као дечаку, један 

од учитеља му је био Аристотел. У несигурним 

данима по Филиповом убиству, 

Александар је брзо наметнуо свој ауторитет 

и ликвидирао све противнике. Потом је окупио 

војску, чиме је показао и Грцима и балканским 

племенима да Македонија и даље 

има одлучног и способног краља. Следеће, 

335. године п.н.е., повео је поход на север 

који га је одвео све до обала Дунава. Немирна 

трачка и илирска племена побеђена су 

и умирена, чиме је припремљена позадина 

за освајања у Азији. Побуну која је у међувремену 

избила у Грчкој, Александар је угушио 

без милости. Центар побуне, град Теба, 

осво јен је на јуриш, опљачкан и спаљен. 

Александар је прешао у Азију у пролеће 334. 

године п.н.е., на челу војске од око 36.000 људи. 

Александар Велики на двоколици, 


126 

У редове ове армије улазили су Македонци, 

Грци и припадници разних племена из Илирије 

и Тракије. На челу Персијског царства у 

том тренутку се налазио Дарије III, који је и 

сам постао краљ тек две године раније, после 

једног дворског преврата. Македонској 

инвазији на персијском двору испрва није 

дат превелик значај. Александра стога није 

дочекала главнина царске војске, већ само 

трупе које су сатрапи у Малој Азији подигли 

између себе. Македонска и персијска војска 

су се судариле у бици на реци Граник, на северозападу 

Мале Азије. Македонска коњица, 

предвођена Александром, јурнула је преко 

реке право у редове непријатеља. У борби 

су Персијанци потиснути, а више њихових 

истакнутих заповедника је пало. Војска малоазијских 

сатрапа је сломљена и Македонци су 

без отпора запосели велике делове полуострва. 

Тамо где је пружен снажнији отпор, попут 

градова Милета и Халикарнаса, Македонци 

су употребили своју опсадну вештину и справе, 

и освoјили градове. У међувремену се у 

Егејском мору појавила и персијска флота, 

али Александар је одлучио да се не сукобљава 

директно с њом. Уместо тога је напредовао 

обалом Мале Азије, заузимао луке и лишавао 

персијске бродове пристаништа. 

Како је Александар напредовао све даље 

ка истоку, тако се повећавала опасност и за 

средишње, најважније персијске покрајине. 

Дарије III је најзад мобилисао централну персијску 

војску и повео је против Македонаца. 

До битке је дошло код Иса, у јесен 333. године 

п.н.е. У уској приморској равници, Персијанци 

нису успели да искористе своју бројчану 

надмоћ. Мада су и Македонци имали 

тешкоћа, јуриш македонске коњице поново 

је био неодољив. Персијска војска је поражена, 

а у руке победника пао је и царев логор и 

породица; замало и сам цар. Победа је Александру 

отворила Сирију, Феникију и Палестину. 

Отпор су пружили само градови Тир 

и Газа, који су освојени после вишемесечне 

опсаде. После освајања Газе, Александар је 

прешао у Египат, који се такође предао без 

отпора. Египатско становништво било је посебно 

незадовољно персијском окупацијом, 

често је подизало устанке и било спремно да 





прихвати новог владара. У Египту је Александар 

провео више месеци. Између осталог, наредио 

је изградњу Александрије, новог града 

на медитеранској обали Египта. У међувремену, 

Дарије је слао Александру примамљиве 

мировне понуде, које је овај одбијао без много 

размишљања. Македонски краљ је чврсто 

одлучио да освоји читаво Персијско царство. 

До одлучујућег сукоба дошло је у северној 

Месопотамији, у јесен 331. године п.н.е. 

У бици код Гаугамеле (или Арбеле) Александар 

се сукобио са највећом персијском 

армијом до тада. Дарије III је имао чак две 

године да скупи нову војску и припреми се за 

битку. Ово је била најтежа од Александрових 

великих битака, али надмоћ македонске команде 

и војске се и овог пута показала. Персијска 

војска је још једном разбијена, Дарије 

је поново побегао са бојишта. Овог пута је 

сам Вавилон отворио своје капије победнику. 

Из Вавилоније је Александар кренуо у 

јужни Иран. После тешких борби заузео је и 

саму Персију, матичну земљу Персијског царства. 

Одатле је пошао на север да зароби Дарија, 

који је и даље одбијао да се преда. Персијски 

цар, који је два пута бежао са бојишта, 

изгубио је углед и ауторитет у очима својих 

поданика. У току повлачења, Дарија је свргнуо 

и заточио један од његових сатрапа, Бес, 

чија се коњица истакла у бици код Гаугамеле. 

Како је Александар био близу у потери, Бес је 

одлучио да убије персијског краља и настави 

повлачење ка истоку са сопственим трупама. 

Македонски краљ сахранио је Дарија са 

свим почастима и себе прогласио његовим 

наследником. Бес се повукао у своју сатрапију 

Бактрију (данашњи Авганистан) и сам је 

узео владарску титулу. Ускоро је поново морао 

да бежи пред Александром, који није био 

спреман да прихвати ништа мање од потпуне 

победе. Након што су га његови војници 

напустили, Беса је заробило локално становништво 

и предало Александру. Он је мучен 

и погубљен као узурпатор. На територији некадашњег 

Персијског царства Александар је 

остао једини господар. 

Александар и Дарије у бици код Иса, подни 

мозаик римске виле у Помпејима 

Живот и подвизи Александра Великог били су 

једна од омиљених уметничких тема у вековима 

после његове смрти. Скулптуре, рељефи, 

слике и мозаици приказивали су македонског 

освајача и разне епизоде из његовог живота, 

стварне и измишљене. Највећа сачувана представа 

те врсте је Александров мозаик, откривен 

у такозваној Вили Фауна, у Помпејима. У 

питању је подни мозаик огромних димензија 

(2,72 x 5,12 m) који приказује тренутак у бици 

код Иса, када се Александар примакао Дарију, 

непосредно пре него што се персијски цар 

дао у бекство. Дело је начињено крајем II века 

п.н.е. и потпуно је у традицији хеленистичке 

уметности. Претпоставља се да је у питању 

копија неке од слика хеленистичких сликара 

из IV или III века п.н.е. Мозаик је данас у 

Археолошком музеју у Напуљу. 

ЦАРСТВО АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ 

Смрћу Дарија III и Беса сви циљеви Александровог 

похода били су остварени, Персијско 

царство било је срушено и освојено. 

Али победоносни краљ није мировао. Три 

године провео је ратујући у некадашњим 

рубним областима Персијског царства, покоравајући 

номадска племена и народе који 

су тамо живели. Потом је отишао на крајњи 

исток познатог света, у Индију, где је наставио 

своја освајања. Многи краљеви и градови 

су устукнули пред његовом силом и предали 

се без борбе. Са другима се обрачунао 

без много милости. У бици на реци Хидасп, 

у пролеће 326. године п.н.е., Александар је 

поразио Пора, једног од најмоћнијих краљева 

у северозападној Индији. Набујала река, 

мноштво ратних слонова и коњаника, индијски 

стрелци и копљаници – ништа од тога 

није могло да га заустави. Упркос све већим 

губицима и замору војника, он је без 

127 




III 


устезања грабио даље. Најзад, почетком јесени 

326. године п.н.е., ратни напори су савладали 

његову војску. Умор, заразне болести и 

непрестане тропске кише биле су превише за 

војнике који су већ годинама били у походу 

и они су одбили да иду даље. Александар је 

морао да пристане на дуго повлачење, преко 

Индије и Иранске висоравни (део трупа се 

вратио морским путем). 

У последњим годинама владавине, Александров 

карактер мењао се нагоре. Постао 

је подозрив и суров, немилосрдно је кажњавао 

непослушност, није трпео неслагање или 

критику. Неколико његових блиских сарадника 

оптужено је због издаје или непослушности 

и убијено. По повратку из Индије 

сменио је или погубио већи број заповедника 

и намесника. Прихватио је елементе 

персијског дворског церемонијала на свом 

двору и почео да укључује азијске народе у 

своју војску. Ове мере су изазвале отпор код 

Македонаца. У Грчку је чак упућен посланик 

са заповестима грчким градовима да уведу 

божанске почасти за Александра. Требало 

је убудуће да га поштују као божанство, сина 

бога Зевса и новог Диониса. 

У пролеће 324. године п.н.е. Александар се 

с војском вратио у Месопотамију. Вавилон 

је одабрао за престоницу свог царства. Али 

славољубиви краљ ни сада није мировао. Његов 

ум био је испуњен великим плановима за 

будућност. У лето 323. године п.н.е. биле су 

окончане припреме за велики поход на Арабијско 

полуострво. Војска се већ окупила у 

Вавилону, док је флота стајала спремна на великим 

рекама Месопотамије. Александар је 

већ бацао поглед ка даљој будућности, после 

похода на Арабију. Размишљао је о западном 

Средоземљу, северној Африци, Италији. 

Лик Александра Великог на хеленистичком 

сребрном новцу 

Ипак, неколико дана пре почетка похода, 

Александар се напрасно разболео. Стање му 

се погоршавало из дана у дан, све док није 

потпуно онемоћао и изгубио способност говора. 

Умро је у јуну 323. године п.н.е., у Вавилону. 

Имао је непуне 33 године, а на престолу 

је био непуних 13 година. Царство које је 

створио за то време било је највеће и најмоћније 

на свету: простирало се од Јадранског 

мора на западу до реке Инд, на истоку. 

Илири 

Аполонија 

Пела 

Лариса 

Филипи 


Коринтски савез 

Александрово царство 


Истер 

Сард Гордион 

Ефес 

Милет 



Кирена 

ЛИБИЈА 

Трибали 


Коринт 

Атина 

Спарта 

Крит 

Дунав 

Т р а ч а н и 

Родос 

Александрија 

Мемфис 

Оаза Сива 

ЕГИПАТ 

Одес 


Визант 

Теба 

Царство Александра Великог 

Нил 

ФРИГИЈА 

Кипар 


Хераклеја 

ПАФЛАГОНИЈА 

Синај 

128 

Тијана 

КИЛИКИЈА 

Берит 

Сидон 

Тир 


Синопа 

Халис 

КАПАДОКИЈА 

Тарс Ис 

(333) 

ФЕНИКИЈА 


СИРИЈА 

Дамаск 

Трапезунт 

Ј Е Р М Е Н И Ј А 

МЕСОПОТАМИЈА 

Еуфра 

Арабијско 



Гаугамела 

(331) Арбела 

Тиар 

Вавилон 

Опис 

СУЗИЈАНА 


К а с и ј с к о ј е з е р о 


Суза 



Х И Р К А Н И Ј А 

П А Р Т И Ј А 

Аралско 

језеро 

Окс 


Маргијана 


КАРМАНИЈА 



Аријска 

А Р И Ј А 


Профтазија 

Јаксар 


Есхате 

Марканда Александрија 

Оксијана 

С О Г Д И Ј А Н А 

Б А К Т Р И Ј А 

Д Р А Н Г И Ј А Н А 

ГЕДРОЗИЈА 




Бактра 


Арахозијска 

Ин 


Рамбакија 

А Р А Х О З И Ј А 

Х и м а л а ј и 

Ин 

Таксила 


Букефалија 

(326) 

Хиас 

Хифазис 

ИНДИЈА


РАТОВИ ДИЈАДОХА И РАСПАД 

АЛЕКСАНДРОВЕ ДРЖАВЕ 

Александар је био много више ратник и 

војсковођа него владар и државник. Многобројни 

проблеми новостворене државе били 

су нерешени у тренутку његове смрти. Многа 

практична питања тражила су одговор, али 

Александар је прекратко живео и није се у довољној 

мери бавио њима. Његова изненадна 

смрт отворила је питања наслеђивања престола 

и будућности његове велике државе. 

Он није имао много живих сродника. Још по 

доласку на престо, уклонио је већину потенцијалних 

ривала. Надживео га је само његов 

полубрат Аридај, који је патио од менталне 

болести и није био способан да самостално 

влада. Неколико месеци после краљеве смрти, 

једна од његових супруга, Роксана, родила 

је сина, који је такође добио име Александар. 

Недостатак правог наследника избацио 

је у први план официре и намеснике који су 

били у Александровој служби. Њих античка 

традиција назива дијадосима (наследницима). 

Првих неколико деценија по Александровој 

смрти обично се називају добом дијадоха. 

Питање наслеђа изазвало је озбиљан 

спор између ових људи, који је готово довео 

до крвопролића већ у Вавилону. Ипак, насиље 

је избегнуто у последњем тренутку и 

направљен је споразум. Аридај је проглашен 

за краља и добио име Филип III. Било је планирано 

да и Александров син, када одрасте, 

такође добије краљевску титулу и придружи 

се свом стрицу на престолу. У стварности ни 

један ни други никада нису вршили власт. 

Највећу моћ је добио Македонац Пердика, 

коме је Александар на самрти дао свој 

краљевски прстен. Он је постао нека врста 

регента који је требало да управља државом 

у име краља. Највишу власт делио је са Антипатром, 

старим саборцем краља Филипа, 

кога је Александар оставио као намесника 

у Европи, и заповедником Кратером, миљеником 

војске. Њих двојица, међутим, нису 

били у Вавилону у време краљеве смрти. 

Истакнути македонски официри добили су 

различита намесништва и друге положаје у 

царству. 

Птолемеј I Сотер 

Птолемеј I Сотер је запосео Египат и основао 

династију која је владала готово три века. 

Надимак Сотер („Спасилац”) доделили су му 

становници града Родоса, из захвалности за 

помоћ коју је пружио граду током опсаде од 

стране Деметрија Полиоркета. 

Решење постигнуто у Вавилону било је нестабилно. 

У одсуству снажне краљевске 

личности поједини заповедници и намесници 

почели су да се понашају као независни 

владари. Убрзо су се нашли у директној 

побуни против Пердике, који је против њих 

повео главну краљевску војску. Пердика 

је убрзо убијен, у току неуспешног похода 

на Египат, али његова смрт није довела до 

престанка ратова. Борбе између дијадоха 

су временом постајале све оштрије и све 

крвавије. У њима су изгубили животе Филип-Аридај, 

Александрова мајка Олимпијада, 

Александрова супруга Роксана, њен син 

Александар IV и многе друге истакнуте личности. 

Дуго времена најуспешнији и најмоћнији 

од дијадоха био је Антигон звани Једнооки, 

стари официр Филипа и Александра. 

Задужен да се обрачуна са присталицама 

убијеног Пердике, Антигон је искористио 

овај положај да створи велику и 

себи верну војску и да себи потчини што 

већи део некадашње Александрове државе. 

129 




III 


Деметрије I, познат и као Полиоркет 

(„Опсађивач”), син Антигона Једнооког 

Мада је био водећа личност епохе дијадоха, 

ни један Антигонов портрет није сачуван, али 

зато имамо доста представа његовог сина. 

Деметрије је први од дијадоха који је имао смелости 

(или дрскости) да стави свој лик на новац. 

Мада се прославио као војсковођа, Деметрије 

је провео последње године живота као заробљеник 

код Селеука Никатора. Неколико 

година касније, његовом сину, Антигону Гонати, 

пошло је за руком да постане краљ Македоније. 

У том покушају је наишао на снажан отпор 

осталих дијадоха. Упркос том отпору, током 

неколико година Антигон је владао читавим 

азијским простором Александровог царства. 

Он је први од дијадоха учинио тај пресудан 

корак и за себе узео краљевску титулу (305. 

године п.н.е.). На вест о овом чину и остали 

истакнути Македонци узимају краљевска 

звања. Царство је и званично било подељено. 

У том тренутку више није било живих припадника 

Александрове породице. 

Више него остали дијадоси, Антигон је показивао 

јасну амбицију да себи потчини читав 

простор некадашњег царства. Порази које је 

трпео последњих година живота и чињеница 

да је био већ у дубокој старости нису умањили 

ту амбицију. Најзад, сви остали дијадоси су 

удружили снаге против њега. У бици код 

Ипса, у унутрашњости Мале Азије, 301. године 

п.н.е., Антигонова војска је разбијена, а он 

сам је изгубио живот. Више није било говора 

о томе да ће један човек икада поново владати 

читавим Александровим царством. 

Модерна макета хелеполиса у музеју 

Године 305. п.н.е. велики трговачки град 

Родос, на истоименом острву, нашао се пред 

највећом претњом у својој историји. Војска 

од око четрдесет хиљада људи, под вођством 

краља Деметрија I покушавала је да освоји 

град. Град се није дао блокирати с мора, изгладнети, 

његови браниоци су спречили све 

покушаје да се бедеми освоје на јуриш или 

поткопају. Деметрије, на гласу као познавалац 

ратне технике, увео је у борбу све могуће 

опсадне справе. На крају је саградио и једну 

којој је дао име хелеполис, на грчком „уништитељица 

градова”, огромна покретна опсадна 

кула која је на себи носила више великих бацачких 

справа. Хелеполис је била висине од 

преко 40 m, и ширине од око 20 m. Кретала се 

на осам точкова а тежина није могла бити испод 

160 тона. На сваком спрату куле налазили 

су се катапулти, највећи (при врху) избацивали 

су пројектиле тешке више од 80 kg. Око 3200 

војника је било потребно да опслужује справу. 

Али браниоци Родоса се нису дали импресионирати, 

и упркос разорној снази ове машине, 

град није пао. Опсада је окончана примирјем и 

компромисом. Сличне направе су касније коришћене 

и у другим опсадама, са различитим 

исходом. 

130 





ВАЖНИЈЕ ХЕЛЕНИСТИЧКЕ ДРЖАВЕ 

Хеленистичка историја трајала је приближно 

три века и била испуњена многим 

драматичним догађајима и великим променама. 

Хеленистичке државе биле су многобројне, 

њихово порекло разнолико. Највеће 

су настале распадом Александрове државе. 

Још многе су касније створене одвајањем од 

ових држава. Неке су настале у устанцима 

покорених народа или у побунама амбициозних 

намесника и војсковођа. Друге су 

израсле из малих градова-држава, да би се 

временом прошириле на веће просторе. 

Две највеће државе настале су дељењем 

територија које је Александар освојио на 

истоку. Краљевство Селеукида (Селеукиди 

– „Селеукови потомци”) трајало је од 312. до 

63. године п.н.е. Основао га је један од Александрових 

војсковођа, Селеук (312–281, краљ 

од 305), касније прозван Никатор („Победник”), 

који је поразио Антигона Једнооког. На 

свом врхунцу, држава Селеукида се пружала 

од Егејског мора до Инда, обухватајући две 

трећине некадашњег Александровог царства. 

Седиште државе се налазило у Сирији 

и Вавилонији, у краљевским градовима попут 

Антиохије на Оронту (у Сирији) и Селеукије 

на Тигру. Временом је ова држава трпела због 

неслоге унутар владарске куће и честих сукоба 

око престола, као и услед притиска спољних 

непријатеља. На западу су најјаче ударе 

Селеукидима нанели Римљани, на истоку су 

то били Парти. У последњих неколико деценија 

свог постојања, ова држава сведена је на 

северну Сирију са неким околним областима. 

У том периоду говоримо о сиријској држави 

Селеукида. 

Другу велику хеленистичку државу створили 

су Птолемеиди, потомци Александровог 

официра Птолемеја Лага (323–283, 

краљ од 305.), који је успешно одбранио 

Египат од Пердикиног напада. Централна 

земља ове државе био је Египат, мада су 

Птолемеиди овладали и многим другим областима, 

попут источне Либије, јужних обала 

Мале Азије, Палестине и Кипра. Престоница 

државе налазила се у Александрији, 

граду који је основао Александар лично. 

Светионик на острву Фаросу, надомак 

Александрије, модерна реконструкција 

Одлуку о подизању Александрије у Египту донео 

је Александар Велики, али већи део града 

је изграђен у време Птолемеја I и Птолемеја II. 

Гигантски светионик на улазу у луку подигнут 

је у време другог владара. Висок преко стотину 

метара, сматран је једним од чуда античког 

света. Светионик је служио својој сврси до 

позног средњег века, када је пао после више 

разорних земљотреса. 

Ослањајући се на природна богатства Египта, 

Птолемеиди су уживали у огромним 

приходима. То им је омогућило да живе у 

великом луксузу, док су истовремено издржавали 

велику војску и највећу ратну флоту 

на Средоземљу. Али, током времена, и њихову 

историју су затровали чести и крвави 

спорови између припадника владарске 

породице. Последњи Птолемејев потомак 

који је владао Египтом била је краљица Клеопатра 

VII, љубавница Јулија Цезара и Марка 

Антонија. Она је окончала живот самоубиством, 

30. године п.н.е. Александрија и Египат 

су пали у руке нових освајача – Римљана. 

Трећа значајна држава хеленистичког света 

била је сама Македонија. Мада није имала 

онолику територију и богатство као велике 

источне монархије, њена улога у хеленистичкој 

историји није мала. У прве четири деценије 

по Александровој смрти на македонском 

престолу сменило се више појединаца, 

из различитих породица. Земља је била предмет 

борбе и честих грађанских ратова. Године 

279. п.н.е. њу су опљачкали Келти, ратничка 

племена која су дошла из средње Европе. 

131 




III 


У току борбе са Келтима Македонија је добила 

новог краља. Њих је 277. године п.н.е. код 

града Лисимахије поразио Антигон Гоната. 

Ова победа му је омогућила да узме македонски 

престо (277–239). Гоната је био унук 

Антигона Једнооког, који је некада претендовао 

да завлада читавим Александровим царством. 

Македонија под Антигоном ускоро је 

повратила положај водеће државе Балканског 

полуострва. Њему је пошло за руком да обнови 

некадашњу македонску превласт у Грчкој. 

Краљевство Антигонида трајало је све до 

168. године п.н.е., када су Римљани поразили 

последњег македонског краља Персеја. 

Он је одведен као заробљеник у Италију, где 

је злостављан до смрти. Македонија је као 

краљевство окончана и подељена на четири 

мале републике, под строгим надзором Рима. 

Двадесет година касније, после једног покушаја 

побуне, Римљани су основали провинцију 

Македонију (148. године п.н.е.) и тако 

ову земљу директно ставили под своју власт. 

К е л т и 



ИТА ЛИЈА 

Рим 

Тирас 

Теодосија 

Херсонес 

Калатис 

Синопа 


Визант 

Филипи 


Кизик 

Пела 

Самостата 

Тарент 

Пергам Ипс 

Делфи 

Сард Тарс Ис 

Ефес 

Атина 

Антиохија 


Спарта 

Кипар 

Родос 

Крит 

Сидон 

Тир 

Дамаск 



Дунав 




Краљевство Селеукида 

Краљевство Антигонида 

Краљевство Птолемејида 

Римска држава 

Кирена 

Ге т и 


С к и т и 



Мемфис 

Е Г И П А Т 

Хеленистичке монархије око 205. године п.н.е. 

Нил 

Синај 

Танаис 

Газа 

Црвено море 

Еуфра 


А Р М Е Н И Ј А 

Тиар 

Вавилон 

Касијско језеро 


Селеукија 



Суза 



Персијски залив 


Аријска 

Мараканда 

Б А К Т Р И Ј А 

Бактра 

ГЕДРОЗИЈА 

Ин 

Инијски 

океан 

И н д и ј а 


– Филип II претворио је Македонију у водећу државу Грчке и Балканског полуострва. Кључни чинилац његовог 

успеха била је нова војска коју је створио. 

– Хеленистичко доба у грчкој (и светској) историји почиње освајањима Александра Великог. 

– У току једне деценије непрестаних ратова, Александар Велики срушио је Персијско царство и заменио га 

својим. 

– Александар је умро пре свог 33. рођендана, а његова држава се убрзо распала. 

– Хеленистичке државе настају распадом Александровог царства. Три најважније су Краљевство Селеукида у 

Азији, Краљевство Птолемеида у Египту и Краљевство Антигонида у Европи (Македонија). 


1. Упореди стање македонске државе пре и после краља Филипа. 

2. Присети се, да ли ти је Александар Велики познат из књижевности, са филма или из других 

медија? 

3. Издвој и наведи најважније разлоге распада царства Александара Великог. 

4. Покажи на историјској карти територије три најважније хеленистичке државе. 

132 




III 

4 

РИМСКА ВОЈСКА И ОСВАЈАЊА У 



• разумеш везу између војне снаге и моћи коју је достигла римска држава; 

• објасниш како је текао успон Рима од града-државе до светске силе; 

• наведеш основне елементе римске војне организације, тактике и опреме; 

• објасниш зашто хеленистичке државе нису успеле да зауставе римско напредовање; 

• одредиш улогу професионализације војске у избијању и вођењу грађанских ратова. 

РИМСКА ВОЈСКА У 

НАЈРАНИЈЕМ ПЕРИОДУ 

На свом врхунцу, римска држава била 

је највећа политичка творевина античког 

света. Она је такође била и једна од 

најтрајнијих, као што си научио/научила у лекцијама 

Рим под краљевима и у доба републике 

и Римско царство. У историји римског успона 

до светске моћи велико место заузимају ратови 

и освајања. Рани Рим је био само још једна 

Арно 

ЕТРУРИЈА 

(ТОСКАНА) 

По 

РимТибар 

УМБРИЈА 



од неколико десетина градова-држава који су 

постојали на тлу Италије. Били су потребни 

векови упорног и непоколебљивог ширења, 

испуњени безбројним жртвама, да би Рим 

постао огромна држава какву памтимо данас. 

Ратови са суседима били су опште место 

римске историје од самог почетка. Оближњи 

народи Италије, попут Етрураца, Волоска 

или Самнита, нису у почетку видели Римљане 

као велику претњу. Прошло је доста 

времена и много сукоба пре него што је Рим 

постао водећи град међу Латинима. Каснија 

римска традиција ове борбе је уздигла и накитила, 

како би изгледали достојнима потоње 

римске величине. У стварности, то су 

били мали ратови, вођени око ратног плена 

и скромних граничних територија. У њима 

је било много малих сукоба и чарки, а мало 

великих, одлучујући битака и опсада градова. 

Ипак, током векова пограничних борби, 

Римљани су изградили своју ратну вештину 

и стекли самопоуздање неопходно за касније 

победе. 

ПИЦЕНУМ САМНИЈУМ 


КАМПАНИЈА 

АПУЛИЈА 

КАЛАБРИЈА 

ЛУКАНИЈА 

Тарент 

СИЦИЛИЈА 

Региј 


БРУТИЈ 

Кротон 


Италија у V веку п.н.е. 

Етрурске гробнице, V и IV век п.н.е. 

133 




III 

РИМСКА ВОЈСКА И ОСВАЈАЊА У ДОБА РЕПУБЛИКЕ 

Не зна се много о римској војсци у време 

краљева и у току првог века републике. 

Јасно је да војска није била професионална, 

већ ју је чинио наоружан народ, свако према 

својим материјалним могућностима. Најбогатији 

део становништва служио је као 

коњица, остали као пешадија. Наоружање и 

организација римских трупа у овом периоду 

били су уређени по узору на грчку фалангу. 

Најважнију улогу имала је тешко оклопљена 

пешадија, опремљена штитовима и дугим 

копљима. У овом периоду Римљани још увек 

немају никакве поморске снаге. 

ПОЧЕЦИ ОСВАЈАЊА ИТАЛИЈЕ 

Током читавог V века п.н.е. нова република 

водила је борбе са својим суседима и постепено 

увећавала своју територију. У почетку 

она није имала водећи положај ни у Лацију. У 

односима са својим сродницима Латинима, 

Римљани су прешли пут од оштрог непријатељства 

до сарадње и савезништва. Латини су 

били окупљени у војни и политички савез, у 

који Римљани првобитно нису били укључени. 

Први уговор између Римљана и осталих 

Латина био је склопљен на равноправним 

основама, без привилегија по римску страну. 

Временом су Римљани стекли водећи положај 

у Латинском савезу. Латински одреди су одлазили 

у борбу под римским заповедницима. 

Највећи противник Рима у V веку п.н.е. 

био је велики етрурски град Веји. Са њим су 

се Римљани сукобљавали још у време краљева. 

Током више деценија, Римљани су водили 

исцрпљујуће борбе са Вејанима. Ови ратови 

су имали променљив исход, али Римљани су 

временом стекли надмоћ. Веји су најзад освојени 

око 396. године п.н.е., после десетогодишњег 

ратовања и дуже опсаде. Освојени 

град је безобзирно опљачкан и спаљен, а потом 

расељен. 

Победа над Вејима је приближила Рим 

положају водеће силе у централној Италији. 

Али тада је Италију погодила најезда Гала 

(Келта), који су дошли са севера. Галско племе 

Сенона пљачкајући је продрло дубоко у Етрурију, 

и одатле кренуло на Рим. Римљани су их 

дочекали на речици Алији, притоци Тибра. 

134 

Римски војници били су затечени брзим јуришем 

и жестином Гала, чије понашање и начин 

ратовања нису познавали. Римска војска 

је разбијена, а сам Рим заузет и опљачкан. 

Поражени Римљани су постигли повлачење 

Гала само по цену плаћања високог откупа. 

Галски упад је нанео велику економску штету 

Риму и подрио самопоуздање њених грађана 

и војника. Даље римско ширење ће се наставити 

тек неколико деценија касније. 

Средином IV века п.н.е. Римљани су започели 

борбе са моћним италским племеном 

Самнита, које ће трајати неколико деценија. 

Године 340. п.н.е. Латини су се побунили против 

римске превласти. У рату који је уследио 

(340–338) Римљани су однели потпуну победу 

и окончали постојање Латинског савеза. Латински 

градови су награђивани или кажњавани 

у односу на своје држање у овом рату. 

Неки су стављени под директну римску власт. 

КЛАСИЧНА РИМСКА ВОЈСКА 

У погледу тактике и ратне технике, Римљани 

су се постепено прилагођавали изазовима 

и унапређивали своју вештину ратовања. 

Били су спремни да уче из лоших искустава и 

неуспеха, и да преузимају добра решења и од 

пријатеља и од непријатеља. Крајем IV века 

п.н.е., у току ратова са Самнитима, дошло је 

до великих промена у римској војној организацији. 

Рођена је класична римска војска, 

инструмент уз помоћ којег ће Римљани 

завладати читавим Средоземљем. 

Људи у костимима римских војника 





Уместо да се боре у оквиру непрекидне масе 

пешака, попут грчке фаланге, војска је усвојила 

флексибилнију организацију. Основне јединице 

биле су центурије (приближно стотину 

војника) и манипуле (две центурије). 

Ове мале тактичке јединице могле су да делују 

појединачно или у садејству са другим 

манипулама. Војска је и даље била грађанска, 

непрофесионална. Мобилисана је по потреби 

и распуштана у време мира. Манипуле су 

биле груписане у кохорте, а ове у легије. Легија 

је била највећа војна јединица, састављена 

од око 4-5000 војника. Њима је био придодат 

одред коњице и један број помоћних трупа. 

Легија је практично била армија за себе, 

способна да самостално води походе, ако је 

потребно. Крајем IV века п.н.е. Римљани су 

могли да мобилишу укупно четири легије. 

Током III века п.н.е., њихов број је драстично 

порастао. Римски легионар је носио шлем и 

телесни оклоп. Основно оружје био је велики 

штит и кратак мач, а имао је и два бацачка 

копља. Оклопљене легионаре подржавали су 

стрелци и лака пешадија. У почетку, Римљани 

су имали доста скромне формације коњице. 

То се показало као тешкоћа у сукобу са 

армијама које су поседовале велики број добрих 

коњаника, попут Картагињана и војски 

хеленистичких краљева. 

Римска војска никада није била савршена 

и непобедива сила, каквом се често данас 

приказује. Римљани су у току своје историје 

трпели и велике поразе, понекад више пораза 

за кратко време. Али, иако су понекад 

губили битке, ретко су губили ратове. 

Римски тријумф, модерна реконструкција. 

Нарочито успешном војсковођи Сенат је могао да 

одобри тријумф, свечану прославу. 

Пир, краљ Епира 

Пир је био један од хеленистичких краљевавојсковођа 

који су се борили око наслеђа 

Александра Великог. У антици су га неки чак 

сматрали најбољим војним заповедником после 

Александра Великог. Међу непријатељима 

које је Пир поразио налазе се македонски 

краљеви, Римљани, Картагињани, Келти и 

Илири. Ипак, Пир је ретко који рат умео да 

доводе до краја и да своје победе претвори у 

трајан успех. Римљане је поразио у две велике 

битке, али није успео да их наведе на склапање 

мира. Његова војска је била врло ефикасна али 

није имао начина да брзо надокнади губитке, 

за разлику од Римљана. Одатле израз Пирова 

победа који описује скупу победу, којом је победник 

ослабљен више него поражени. Пир је 

до краја живота наставио да води ратове, наизглед 

без трајнијег циља или сврхе. Погинуо 

је 272. године п.н.е. у уличним борбама у граду 

Аргу, на Пелопонезу. Иза себе је оставио ослабљено 

краљевство, исцрпљено дуготрајним 

ратовима. 

135 




III 


Римска упорност и истрајност била је велико 

изненађење за њихове непријатеље, 

навикле на краће ратове који се често решавају 

у једној великој бици. Уз помоћ нове 

војне организације, Римљани су освојили 

читаво Апенинско полуострво. Ратоборне 

Самните поразили су у три рата. Након 

другог рата, Самнити су потиснути из 

Кампаније. Истовремено са овим борбама 

на југу, Римљани су напредовали ка северу, 

у Етрурији и Умбрији. У бици код Сентина 

295. године п.н.е., Самнити су удружили 

снаге са Етрурцима, Умбрима и Галима. 

Римљани су у овој бици однели одлучујућу 

победу. Отпор Самнита је сломљен до 290. 

године п.н.е. Њихов савез је распуштен и 

сви су потчињени Риму. 

Почетком III века п.н.е. Римљани су продрли 

и у јужну Италију. У овом делу полуострва 

налазило се неколико великих и моћних 

грчких градова. Међутим, њихова моћ 

је превасходно лежала у богатству, а мање у 

војној снази. Године 282. п.н.е. дошло је до 

сукоба између Римљана и Тарента, највећег 

и најбогатијег грчког града у Италији. Ратни 

бродови Тарента потопили су или заробили 

неке римске лађе које су упловиле у њихове 

воде. Та акција је значила почетак рата. 

Као и у случајевима ранијих ратова, италски 

Грци су били склони да узму у службу плаћенике, 

да воде ратове уместо њих. Овај пут 

су позвали у помоћ једног од хеленистичких 

владара, Пира, краља Епира. Пир је већ тада 

био прослављен као војсковођа. 

Рат између Пира и Римљана је трајао неколико 

година. По први пут, Римљани су се 

суочили са једном од хеленистичких армија. 

Пирова пешадија била је наоружана попут 

македонске фаланге; поред ње је поседовао 

и одличну коњицу и ратне слонове. У борби 

са њима, Римљани су изгубили две велике 

битке. Пир је са војском ушао у сам Лациј, и 

приближио се зидовима Рима. Ипак, Римљани 

нису пристајали на мир и наставили су 

борбу. Пирова војска била је врло делотворна 

у борби али, за разлику од римске, није 

имала начина да надокнади своје губитке. 

После сваке победе, епирски краљ био је све 

слабији а одлучност његових непријатеља 

136 

није била мања (Пирова победа). Не успевши 

да оконча рат са Римљанима, Пир је повео 

војску на Сицилију, против Картагињана и 

тамо ратовао неколико година. По повратку 

са Сицилије, њему је остао само мали део 

првобитне војске. Римљани су га победили у 

бици код Беневента, 275. године п.н.е. После 

овог пораза епирски краљ је трајно напустио 

Италију. 

Убрзо по победи над Пиром, Римљани 

су довршили покоравање Апенинског 

полуострва. Тарент се предао 272. године 

п.н.е., чиме је Рим стекао највећу луку 

на југу полуострва. До 264. године п.н.е. и 

последњи градови на југу су прихватили 

римско вођство. Римска држава већ сада је 

била једна од великих сила медитеранског 

света. Њено ширење није стало, већ је ускоро 

ушла у оштру борбу са Картагином око 

Сицилије. 

Римска држава средином III века п.н.е. 





ПУНСКИ РАТОВИ 

У првој половини III века п.н.е., Картагињани 

(или Пуни, како су их Римљани звали) 

били су највећа поморска сила на западном 

Средоземљу. Они су пореклом били Феничани, 

потомци насељеника из града Тира. 

Картагина је основана крајем IX века п.н.е., 

на медитеранској обали Северне Африке, у 

близини данашњег града Туниса. Временом 

је постала једна од најпрометнијих лука древног 

света. У тренутку када улазе у сукоб са 

Римљанима, Картагињани су већ били у поседу 

пространог царства. Владали су обалама 

северозападне Африке, југом Пиринејског 

полуострва и многим острвима западног 

Средоземља. Били су у поседу велике ратне 

флоте, али нису имали стајаћу војску. Попут 

грађана Тарента, Картагињани су се радије 

служили услугама плаћених војника него 

што су своје становништво слали у рат. Рим и 

Картагина су вековима живели у миру, склапајући 

трговачке и друге уговоре. Међутим, 

када су Картагињани овладали мореузом између 

острва Сицилије и Италије, Римљани су 

се одлучили на војну интервенцију. 

Први пунски (или Сицилијски) рат вођен 

је између 264. и 241. године п.н.е. Бојиште 

рата било је углавном на Сицилији и на мору, 

мада су Римљани покушали да Картагињане 

нападну и у Африци, где нису имали среће. Рат 

је трајао више од двадесет година и показао се 

исцрпљујућим за обе стране. Римљани су брзо 

потиснули Картагињане на запад острва, али 

онда су се суочили са вишегодишњим опсадама 

утврђених градова. У почетку, римска страна 

трпела је због мале ратне флоте и велике 

снаге противника на мору. Римљани су се одлучили 

на стварање велике поморске силе. У 

овом процесу њихово је неискуство било велики 

проблем. Више пута у току рата римски 

бродови су страдали на мору услед елементарних 

непогода. Са своје стране, Картагињани 

су били принуђени да створе већу и јачу 

војску него раније, која би била у стању да се 

носи с Римљанима. На крају, римска упорност 

и способност да трпе вишегодишње губитке 

однели су превагу. Картагињани су изгубили 

већину поморских битака и превласт на мору. 

Картагински златни новац из III века п.н.е. 

Рушевине древне Картагине. Већина садашњих остатака је из римског и византијског доба. Римљани су потпуно 

разорили Картагину 146. године п.н.е. 

137 




III 


По условима мира, они су се повукли са Сицилије, 

препуштајући две трећине острва 

Риму. Платили су и велику ратну одштету. 

Користећи нереде и побуне које су избиле у 

Картагини по завршетку рата, Римљани су запосели 

и острва Сардинију и Корзику. 

Други пунски рат (218–201. п.н.е.) био је 

много веће искушење за Рим. Картагињани су 

у међувремену надокнадили изгубљене територије 

великим освајањима на Пиринејском 

полуострву. Даље картагинско ширење у 

овим областима искоришћено је у Риму као 

повод за рат. Мада су Римљани желели да 

одмах нападну непријатеља на Пиринејском 

полуострву и у Африци и тако брзо окончају 

рат, догађаји су узели сасвим другачији ток. 

Млади картагински војсковођа Ханибал повео 

је одабрану војску копненим путем, из 

Иберије у Италију. Упорним марширањем, 

војска је прошла кроз јужну Галију да би у јесен 

218. године п.н.е. савладала и висове Алпа. 

Ханибал (247–183 п.н.е.), мермерна биста. Картагински 

војсковођа је изненадио Римљане, довевши војску у 

срце њихове земље. Међутим, показало се да ни низ 

тешких пораза није довољан да натера Римљане да 

положе оружје. 

138 

Упркос хладном времену и непријатељству 

локалних племена, Ханибалова војска 

прешла је планине са ратном коњицом и слоновима. 

Убрзо по преласку, он је нанео два 

пораза Римљанима, код Тицина и Требије. 

Становништво Падске низије, које су Римљани 

покорили између два пунска рата, сада је 

подигло устанак и прешло на страну Ханибала. 

Римљани су имали велике тешкоће у борби 

с овим непријатељем. Као и у ранијем рату 

са Пиром, многобројна непријатељска коњица 

и слонови представљали су озбиљан проблем, 

за који у почетку није било решења. У 

пролеће 217. године п.н.е. Ханибалова војска 

је прешла на само Апенинско полуострво. 

Римску војску која је покушала да је заустави 

Ханибал је изненадио и уништио у бици 

код Тразименског језера. Следеће, 216. године 

п.н.е., Римљани су покренули највећу 

војску коју су могли да скупе у покушају да 

победе Ханибала. И овај напор је био узалудан, 

у бици код Кане у јужној Италији, римска 

војска била је опкољена и великим делом 

уништена. Ханибал се чинио непобедивим. 

Римски порази у Италији имали су последице 

на свим странама. „Сви погледи су тада 

били уперени у Картагињане”, пише један антички 

историчар, „и сви су се надали да ће Картагињани 

на јуриш заузети и сам Рим. Римљани 

су због овог пораза изгубили наду да ће 

задржати превласт у Италији и плашили су 

се за своје животе и опстанак своје домовине, 

јер су очекивали да ће се Ханибал сваког 

тренутка појавити.” Племена јужне Италије 

побунила су се и пришла Ханибалу. У наредним 

годинама, потучене су и римске армије 

на Иберијском полуострву. Картагињани су 

се искрцали на Сицилију и Сардинију, у покушају 

да поврате ова острва. Грци на Сицилији 

су се придружили рату, на страни Картагињана. 

Чак је и македонски краљ Филип V склопио 

с њима војни савез против Римљана. 

А ипак, свим поразима упркос, Римљани 

нису били сломљени. Подигли су нове армије 

и избегавали директне сукобе с Ханибалом. 

Он је водио своју војску преко Италије, само 

да наиђе на утврђене градове које је морао да 

осваја у дуготрајним и мукотрпним опсадама. 

Нове римске војске су упућене на Сицилију и 





Пиринејско полуострво, где су у дугом и напорном 

ратовању однеле превагу. У борбама 

у Иберији се посебно истакао војсковођа 

Публије Корнелије Сципион (236–183. п.н.е., 

касније познат као Сципион Африкански 

или Сципион Старији). До 205. године п.н.е. 

он је сломио и последње картагинске снаге 

на Иберијском полуострву. Следеће године 

се искрцао са римском војском у самој 

Африци. Угрожени и тучени на властитом 

тлу, Картагињани су позвали Ханибала да 

се врати. Ханибалова и Сципионова војска 

сукобиле су се у бици код Заме, у јесен 202. 

године п.н.е. Битка је била тешка и огорчена, 

али Римљани су однели победу, иако уз знатне 

губитке. 

Мировни услови били су изузетно тешки 

по побеђену страну. Картагина је изгубила 

све своје поседе изван Африке, као и велики 

део афричких. Наметнута јој је огромна 

ратна одштета, као и ограничења у погледу 

поседовања оружаних снага и слободног 

вођења спољне политике. Картагина 

је претворена у државу зависну од Рима. 

С друге стране, Рим је постао господар западног 

Средоземља. Ханибал је наставио да делује 

против Римљана, у Картагини и ван ње. 

Живот је завршио у Малој Азији самоубиством, 

како би избегао да падне у римске руке. 

Трећи пунски рат (149–146. п.н.е.) представља 

коначан обрачун Римљана са давно 

побеђеним непријатељем. Картагињане су 

деценијама узнемиравали њихови суседи 

Нумиђани. По условима мировног уговора, 

Картагина није била слободна да се сама 

брани, већ је све спорове са суседима морала 

да изнесе пред римски суд. Рим је у овом 

погледу заузео врло пристрасан став и редовно 

доносио пресуде на штету Картагињана. 

Најзад су они употребили оружје против 

нумиђанских нападача, без римске сагласности. 

Иако су у том покушају поражени, у 

Риму је ова акција употребљена као повод 

за објаву рата. Картагињани су покушавали 

да одобровоље Римљане, али су услови који 

су им понуђени били неприхватљиви. Мада 

су пружили јак отпор, исход рата ниједног 

тренутка није био под знаком питања. 

К е л т и 

Рона 

А л п и 

Тичино 

(218) 

И б е р и ј с к о 

п о л у о с т р в о 

П и р и н е ј и 

Беис 

Бекула 

Сагунт 

Малага 

Нова Картагина 

Таракон 

Балеарска о. 





Требија 

(218) 

По 

Арно 

Рим 

Ариминум 

Тразименско ј. 

(217) 

Тибар 


Капуа 



Луцерија 

Кана 

(216) 

Брундизијум 

Тарент 



Нумидија (савезник Картагине) 

Римска држава (средина III века п.н.е.) 

Римска освајања после Првог пунског рата 

Важније битке Ханибалов поход 

Н У М И Д И Ј А 


Зама 

(202) 

Панормос 

Кротон 





Други пунски рат 

139 




III 


Град је издржао три године опсаде. Када је 

најзад пао, победник није показао ни трунку 

милости. Картагина је данима систематски 

спаљивана и уништавана. Преживело становништво 

је продато у робље. Њена територија 

је подељена између Римљана и њихових 

савезника. Разорени град је обновљен тек 

стотину година касније, вољом Јулија Цезара. 

ОСВАЈАЊЕ ИСТОКА 

На источном Средоземљу Римљани су 

дошли у сукоб са великим хеленистичким 

монархијама. Хеленистички краљеви и грчки 

градови-државе нису на време схватили 

какву снагу има и какву опасност представља 

Рим. Користећи поделе које су постојале у 

грчком свету, Римљани су постепено проширили 

свој утицај. Све ратове које су водили на 

источном Средоземљу водили су у савезу са 

једним бројем грчких држава. Најпре су поразили 

Македонију, у савезу са Етолцима. Македонског 

краља Филипа V су потукли у бици 

код Киноскефала у Тесалији, 197. године 

п.н.е. Тим догађајем је окончана македонска 

превласт у Грчкој. Када је селеукидски краљ 

Антиох III дошао у Грчку са војском, Римљани 

су интервенисали и против њега. Поразили 

су га у бици код Термопила 191. године п.н.е. 

Потом су прешли у Малу Азију и потукли га 

поново у бици код Магнезије, 190. Године 

п.н.е. Најмоћнији хеленистички краљ морао 

је да плати велику ратну одштету и да напусти 

све територије у Европи и Малој Азији. 

Оне су подељене између римских савезника. 

У овим ратовима Римљани још нису узели 

никакву територију за себе. Циљ је био ослабити 

све потенцијалне непријатеље и ојачати 

савезничке државе. 

Постојање македонске краљевине окончано 

је у Трећем македонском рату (171–168). 

Македонија је подељена на четири републике, 

које су стављене под римски надзор. Када 

је двадесет година касније један претендент 

покушао да обнови краљевину, Римљани 

су и њега поразили и територију Македоније 

ставили под своју директну власт (148. 

године п.н.е.). То је била прва римска провинција 

на источном Средоземљу. Године 

146. п.н.е. Римљани су повели рат против 

Ахајског савеза, највеће државе у матичној 

Грчкој. Ахајци су поражени за само неколико 

месеци и њихов савез је распу штен. 

Коринт, највећи град Грчке у то време, заузет 

је, спаљен и уништен. Као и Картагина, 

разорена исте године, Коринт је остављен у 

рушевинама као опомена Грцима. И његову 

обнову наредиће тек Јулије Цезар. 

Између 133. и 129. године п.н.е. Римљани 

су водили рат на територији некадашње 

Пергамске краљевине, на западу Мале 

Азије. Резултат је био оснивање провинције 

Азије, 129. године п.н.е., која је обухватала 

приближно западни део данашње 

Турске. 

Алански океан 

Гадес 

Тингис 

Астури 

Дуеро 

Х И С П А Н И Ј А 

Малага 

Римска држава 

Нумидија 

Битинија 

Галатија 

Птолемејско к. 


Ебро 

Нова 

Катрагина 

Балеари 

Римска држава почетком I века п.н.е. 

140 

Рона 


Н У М И Д И Ј А 

По 


Дунав 

Г а л и 

Медиоланум 

Аквилеја 


Нарбона 



Кападокија 

Понт 

Арменија 

Краљ. Селеукида 

Јудеја 

Цирта 

АФРИКА 

Утика 


Рим 

Капуа 

Панормус 



Сава 


Д а ч а н и 

Дунав 



Дирахијум 

Визант 

Тарент 

Тесалоника 


Пергам 

Кротон 

Спарта 

Атина 


Крит 

Ефес 

АЗИЈА 

Милет 

Родос 

Дњеар 

Црно море 

БИТИНИЈА 

Кипар 

П Т О Л О М Е Ј С К О К Р А Љ Е В С 




ГАЛАТИЈА 

КАПА ДОКИЈА 

Т В О 

Синопа 

Сидон 


Дон 

П О Н Т 


Дамаск 

ЈУДЕЈА 


А Р М Е Н И Ј А 

К Р А Љ Е В С Т В О 

С Е Л Е У К И Д А 

Тиар 



Еуфра


Антиох III Велики (223–187) био је најмоћнији и 

најуспешнији хеленистички владар свог доба. У 

његово време Краљевство Селеукида поново се 

пружало од Европе до Инда. Али пред крај живота 

доживео је пораз и понижење у рату с Римљанима. 

Последњи озбиљан покушај супротстављања 

римском напредовању на истоку учинио 

је краљ Митридат VI Еупатор (120–63), 

владар Понта, земље на северу Мале Азије. 

Овај амбициозни и безобзирни краљ искористио 

је римске грађанске ратове да нападне 

Римљане и протера их са источног Средоземља. 

Римљани су против њега водили 

укупно три рата. У првом рату он је имао великог 

успеха, протерао је Римљане из Азије 

и чак са војском ушао у Македонију и Грчку. 

По његовом наређењу убијени су сви римски 

грађани затечени на овој територији. Али 

масакр Римљана само је изазвао римски бес 

и учинио њихову освету оштријом. Краљеви 

успеси били су краткотрајни и окончани 

су чим се на бојишту појавила најбоља римска 

армија, којом је заповедао Корнелије 

Сула. На крају, Митридат је завршио као 

и други римски непријатељи, привремено 

успешан али на крају побеђен. Као и Ханибал, 

живот је окончао самоубиством да не 

би пао у римске руке. Његова краљевина, 

као и многе друге земље на истоку Средоземља, 

претворена је у римску провинцију. 

Митридат VI Еупатор (120–63) краљ Понта 

Митридат је био један од најопаснијих и најсуровијих 

римских непријатеља. У поређењу 

са Ханибалом или краљевима попут Пира, 

Филипа V и Антиоха III, био је то противник 

сасвим другачијег кова. За разлику од њих, 

Митридат се плански, током много година, 

припремао за рат са Римом, рат у којем неће 

бирати средства да оствари победу. За разлику 

од других хеленистичких краљева, Митридат 

није био истакнути војсковођа и радије је препуштао 

ту улогу професионалним војницима. 

За почетак рата је изабрао тренутак када је у 

Италији вођен грађански рат и када је себе могао 

приказати као ослободиоца Азије и Грчке 

од римског угњетавања. По освајању римске 

провинције Азије, 88. године п.н.е., наредио 

је масовни покољ Римљана (такозвани Крвави 

едикт) и других досељеника из Италије, у 

којем је живот изгубило више десетина хиљада 

људи. Ипак, његови успеси су били привремени, 

окончани оног тренутка када су на 

бојиште дошле најбоље римске армије које је 

предводио Корнелије Сула. Ни Митридат није 

успео да преокрене ток догађаја и заустави 

ширење Рима на рачун преосталих хеленистичких 

држава. Да би избегао понижење заробљеништва 

у Риму, краљ је наредио свом 

робу да га убије. 

141 




III 


ДОБА ГРАЂАНСКИХ РАТОВА 

Доба грађанских ратова почело је професионализацијом 

римске војске, о чему си 

већ учио/учила у лекцији Римско царство. 

Ове мере спровео је војсковођа и сенатор Гај 

Марије (157–86. п.н.е.). Марије је био најпозванији 

човек свог времена да изврши војну 

реформу, његови ветерани су то очекивали 

од њега. Као заповедник поразио је римске 

непријатеље у више ратова: Југурту, краља 

Нумиђана, и племена Кимбра и Тевтонаца, 

која су угрожавала саму Италију. Пред крај 

живота се уплео у грађански рат против 

бившег сарадника и потчињеног официра, 

Корнелија Суле. 

У грађанским ратовима римске армије 

бориле су се једне против других. Ови ратови 

су били подједнако сурови и разорни као 

и они против спољних непријатеља. Обрачунавајући 

се са својим противницима, римске 

војсковође нису штеделе ни масе својих суграђана, 

цивила и војника. Мада би се тако 

нешто очекивало, грађански ратови нису 

зауставили, па чак ни битно успорили римска 

освајања. Војска која је водила грађанске 

ратове очекивала је и подстицала наставак 

освајања, како би дошлa до ратног плена и 

других материјалних награда. Војска Корнелија 

Суле (138–78. п.н.е.) подједнако ефикасно 

је водила борбу са Митридатом као и 

против Сулиних римских непријатеља. Они 

су заузели и опљачкали градове попут Атине 

(која је прешла на страну понтског краља), 

али исто су учинили и у самој Италији. 

Коначну победу над Митридатом остварио 

је римски заповедник Гнеј Помпеј Велики 

(106–48. п.н.е.). Он се бoрио у Савезничком 

рату, а касније се придружио Сули. 

Прославио се у борбама против побуњеника 

на Сицилији и на Иберијском полуострву. 

Године 67. п.н.е. послат је са великом флотом 

да се обрачуна са медитеранским гусарима, 

што је успео за само неколико месеци. 

Потом је преузео команду у рату са Митридатом. 

Захваљујући његовим победама, Сирија 

и велики део Мале Азије прикључени су 

римској држави. Помпеј је у своје време сматран 

највећим римским војсковођом. Али у 

142 

грађанском рату који је уследио њега је поразио 

Гај Јулије Цезар (100–44. п.н.е.). 

Цезаров војнички таленат откривен је 

релативно касно. Имао је већ близу четрдесет 

година када је водио успешан поход на 

Пиринејском полуострву, против локалних 

племена. Захваљујући политичком савезу са 

Красом и Помпејем постао је један од најмоћнијих 

људи у Риму и изабран је за конзула за 

60. годину п.н.е. На управу је добио две галске 

провинције (данашња северна Италија и јужна 

Француска), које је искористио као полазиште 

за освајања. У серији великих похода, 

познатих као галски ратови (58–50. п.н.е.), 

Цезар је покорио готово читав простор данашње 

северозападне Европе (данашња Француска 

и Белгија, делови Швајцарске, Немачке 

и Холандије). Ово подручје насељавала су 

галска племена. Њиховој бројности Цезар 

је супротставио надмоћно наоружање и организацију 

својих војника. Поразио је и германска 

племена која су покушала да завладају 

Галијом, а угушио је и велики устанак галских 

племена која је предводио Венцингеторикс. 

У два наврата Цезар је водио војне експедиције 

на Британска острва, али ту је постигао 

само скромне успехе. У току галских ратова 

стекао је репутацију способног али и суровог 

војсковође. Пљачкањем галских области Цезар 

је отплатио многобројне дугове и стекао 

велико лично богатство. 

Гај Јулије Цезар је, попут Суле, био прослављени 

војсковођа који је тријумфовао у грађанским 

ратовима. 





Са истом бруталном ефикасношћу Цезар 

је водио и грађанске ратове. Брзим покретом 

трупа је заузео Рим пре него што је Помпеј 

успео да окупи своју војску. Потом је отишао 

у Иберију и приморао Помпејеве легије на 

предају. Одлучујућа битка са Помпејем вођена 

је на тлу Грчке. Код Фарсале у Тесалији, 

48. године п.н.е., Цезар је разбио већу војску 

свог противника. Помпеј је морао да бежи, 

најпре у Азију а затим у Египат, где је убијен. 

Чак и после његове смрти, Цезар је неколико 

година водио грађанске ратове све док није у 

потпуности овладао римском државом. После 

тог успеха почео је припреме за велики 

поход против Парта, тада најмоћнијег народа 

у Азији. У току ових припрема је убијен. 

Цезаров усвојени син и наследник Октавијан 

био је много више политичар него 

војсковођа. Команду у ратним операцијама 

радо је препуштао другима, а сам није имао 

велики војнички таленат. Једина поморска 

акција у којој је лично командовао (37. године 

п.н.е., против одметника Секста Помпеја, 

сина Помпеја Великог) завршила се 

тешким поразом и уништењем његове флоте. 

Али он је умео да одабере добре сараднике, 

између осталог способне војсковође, 

и да њима повери ратне операције. Његов 

најбољи војсковођа, Марко Випсаније Агрипа 

(64–12. п.н.е.), водио је римске армије и 

морнарицу у многе победе. У бици код рта 

Акција, 31. године п.н.е., Агрипа је поразио 

флоту Марка Антонија и Клеопатре, принудио 

њихову копнену војску на предају, доводећи 

тако грађанске ратове до краја. 


– Римска држава у почетку није имала водећи положај ни у Лацију. Због тога су Римљани током читавог V века 

п.н.е. водили борбе са својим суседима и постепено увећавали своју територију. 

– Рана римска војска била је организована и наоружана попут грчких хоплитских армија. Класична римска 

војска настаје крајем IV века п.н.е. 

– Одлучујућа фаза у римском успону до положаја водеће силе били су пунски ратови, вођени против Картагињана 

(Пуна) из Северне Африке. 

– У току II века п.н.е. Римљани су нанели више пораза хеленистичким државама. У почетку нису узимали 

територије за себе, већ су само настојали да поделе и ослабе своје противнике. 

– Последњи озбиљан покушај супротстављања римском напредовању на истоку учинио је Митридат VI Еупатор. 

Римљани су против њега водили укупно три рата и на крају су успели да га победе. 

– Римски војници подједнако енергично су се борили против својих суграђана у грађанским ратовима, као и 

против спољних непријатеља. 

– Из једног од грађанских ратова као победник је изашао Гај Јулије Цезар. Он је, пре тога, у серији великих 

похода, познатих као галски ратови, покорио читав простор данашње северозападне Европе. 

– До краја I века п.н.е. Рим је постао највећа држава античког света и једина велика држава на обалама 

Средоземног мора. 


1. Одреди значај промена у организацији римске војске крајем IV века п.н.е. 

2. Покушај да објасниш зашто су Римљани у почетку имали тешкоће са армијама попут Пирове и 

Ханибалове. 

3. Упореди три пунска рата. Одреди разлике у циљевима и постигнућима римске војске у њима. 

4. Наведи разлоге због којих хеленистичке државе нису пружиле успешан отпор Риму. 

5. Наброј најзначајније војсковође Римске републике. 

143 




III 

5 

ПОБЕДЕ И ПОРАЗИ РИМСКОГ ЦАРСТВА 


• опишеш војну организацију Римског царства; 

• објасниш зашто се римско ширење успорило под царевима, и најзад сасвим престало. 

• наведеш најважније спољне непријатеље Римског царства; 

• препознаш проблеме војске и безбедности који су притискали позно Римско царство; 

• одредиш улогу коју су војна питања и притисак спољних непријатеља играли у паду 

Западног римског царства; 

ВОЈНА ОРГАНИЗАЦИЈА 

ПОД ЦАРЕВИМА 

Римско царство задржало је све територије 

којима је владала република. Већ у време 

свог настанка оно је било највећа држава 

античког света. Током наредних пола миленијума 

Римско царство држало је све земље око 

Средоземног мора. Важан елемент у ширењу и 

одржању царства била је његова војска, која је 

била изграђена на тековинама и принципима 

наслеђеним из периода републике. Као што 

си научио/научила у лекцији Римско царство, 

војска је била и један од највећих проблема за 

цареве. Непослушни војници могли су довести 

новог цара на престо или покренути грађански 

рат. 

Војна организација раног царства дело је 

Августа и његових саветника. Решења која су 

они осмислили трајала су неколико векова. 

Професионализација војске, започета један 

век раније, сада је доведена до краја. Римско 

царство поседовало је највећу стајаћу 

војску коју античка историја познаје. Већ 

у I веку н.е. она је бројала око 250.000 војника. 

До III века тај број је порастао на око 

400.000. Војска се попуњавала добровољцима 

и састојала се од легионара и помоћних 

одреда (латински auxilia), који су заменили 

некадашње одреде римских савезника. 


auxilia – помоћни одреди римске војске у доба царства, 

састављени од регрута који нису имали грађански статус 

Римски војници у борби с Дачанима. Детаљ рељефа са Трајновог стуба у Риму. Стуб висине 35 m постављен је у центру 

Рима као сведочанство о освајању Дакије од стране цара Трајана. 

144 





Војна служба је под Августом трајала 25 година, 

а под његовим наследницима је спуштена 

на 16 година. Међу легионаре примани 

су само римски грађани, остали поданици 

царства улазили су у помоћне одреде. 

Војници помоћних одреда добијали су мању 

плату и друге бенефиције у односу на легионаре, 

али би на крају службе били награђени 

римским грађанским правом. Војници који 

су часно одслужили свој војник рок добијали 

су обрадиву земљу на поклон. Разлике 

између два типа војника временом су се 

смањивале. 

Војна опрема царских легионара била је 

слична оној из последњих векова републике, 

уз неке измене. Војници су добили нови тип 

оклопа и велики, правоугаони штит, који је 

покривао већи део тела. Свакој легији био је 

придодат одред коњице, лаких трупа као и 

бацачке и опсадне машине. Као и у доба републике, 

легија је била мала армија за себе, 

величине око 5.000 људи. У току I и II века 

н.е. римска држава имала је око тридесет легија. 

Оне су биле распоређене на границама 

царства, у оним областима где се очекивала 

спољна претња. Стога се већина легија 

налазила на угроженим положајима, попут 

Еуфрата, Дунава и Рајне. 

Многе провинције уопште нису имале 

војне гарнизоне на својој територији. Тамо 

су локалне градске заједнице биле задужене 

за одржавање мира и безбедности. 

Само ако би се појавили проблеми које 

оне нису могле да реше, попут великих 

устанака, цареви би са граница доводили 

војску. Август је основао и преторијанску 

гарду, привилеговану војну формацију 

која је гарантовала безбедност самог цара. 


Опрема римских војника из доба раног царства, 


преторијанци или преторијанска гарда – елитна 

јединица римске царске војске, задужена да прати цара 

и пружа му заштиту; уведена је од стране Августа, а 

распуштена под Константином 

Вола 

А л а н с к и о к е а н 

Дуеро 


МАУРИТАНИЈА 

Ебро 

Италија 

Сенатске провинције 

Царске провинције 

Сена 

Г А Л И Ј А 


Рона 


Рајна 

По 


НУМИДИЈА 

Лаба 

Г е р м а н и 

Лутеција 

Танис 

Карнунтум 

Лугдунум Виндониса 

Олбија 

Бригантијум 

Бурдигала 


Верона 

Тирас 


Толоса 


Арелате Равена 

Томи 


Ескус 

Фазис 


Одесос 

Салона 

Синопа 


Анкона 



Нарона 

Рим 

Кордоба 


Визант 

Италика 

Помпеја 

Тарент Филипи 

Никомедија 


Гадес Малага Нова 


Пергам Анкира 


Делфи 

Тингис 

Цезареја 


Смирна Иконијум 

Ефес 

Цирта Утика Агригентум 

Олимпија Атина 

Милет 



Аталија 

Спарта 


Ламбезис 

Кносос 

Сидон 

Дамаск 

Тир 


Лептис 

Кирена 



Дунав 

НОРИК 



Сава 

Висла 

Дунав 



ПАНОНИЈА 

ДАЛМАЦИЈА 

Д а ч а н и 

М Е З И Ј А 


Крит 

КИРЕНАЈКА 

С а р м а т и 

Родос 

Дњеар 



Нил 

Кипар 

Мемфис 

ЕГИПАТ 


ПОНТ 

ЈУДЕЈА 

Дон 

КАПАДОКИЈА 

СИРИЈА 

АРМЕНИЈА 

Тиар 


Еуфра 



Римско царство у доба Августа 

145 




III 


Преторијанци су били стационирани у Риму 

и Италији, изузев када су пратили цара на 

походима. Примали су већу плату од обичних 

војника и имали многе привилегије. 

Били су јако непопуларни међу остатком 

војске, као и међу обичним грађанима. У 

Риму је боравио и градски гарнизон, који се 

састојао од три или четири кохорте (око две 

хиљаде војника). Постојала је и царска морнарица, 

чији је главни задатак био да штити 

Средоземно море од гусара. 

Атлантски океан, на северу велике реке Рајна 

и Дунав, на југу пустиња Сахара, а на истоку 

Еуфрат и Сиријска пустиња. Ширење преко 

ових граница је било много теже. Источни 

сусед Рима била је велика Партска краљевина 

која се показала довољно снажном да 

издржи и најјаче римске ударе. 

Преторијанска гарда, фрагмент рељефа из I века н.е. 

УСПОРАВАЊЕ И ПРЕСТАНАК 

ОСВАЈАЊА 

Освајања су се наставила и у време царева, 

али споријим и опрезнијим темпом. Како 

су се под Августом држава и привреда стабилизовале, 

било је мање потребе за даљим 

освајањима, док су тешкоће и отпори били 

већи. У његово време су заокружена римска 

освајања на разним странама. Извршена 

су даља освајања на Балканском и Пиринејском 

полуострву, а у Африци је римској 

држави припојен Египат. Тако је римска држава 

избила на природне, географске границе 

на свим странама. На западу је то био 

Остаци Хадријановог зида, на северу 

данашње Енглеске 

Стари Римљани су били велики градитељи одбрамбених 

грађевина, попут тврђава и градских 

бедема. На границама некадашњег царства 

и данас се налазе бројни остаци таквих 

објеката. Нарочито импресиван пример војног 

градитељства представља бедем подигнут у 

II веку н.е., на северној граници римске провинције 

Британије. Данас га обично називамо 

Хадријановим зидом, по цару за чије је владавине 

саграђен. Зид се пружа читавом ширином 

Британије, 118 km правцем запад-исток, од Ирског 

до Северног мора. Значајан део Хадријановог 

зида стоји и данас. Римљани су нешто касније подигли 

и севернији зид, у данашњој Шкотској, познат 

као Антонинов зид (по цару Антонину Пију), 

који је краћи (63 km) и скромније изграђен, али се 

такође пружа између два мора. 

Два догађаја упозорила су Августа на опасност 

од претераног ширења. Године 6. н.е. 

на западном Балкану је избио велики устанак. 

Овај илирски или далматинско-панонски 

устанак (или устанак Батона, по имену 

двојице вођа побуне) потресао је римску државу, 

која га је угушила само уз крајње напоре 

и три године борби (6–9. н.е). Устанак је текао 

упоредо са римским покушајима да се покори 

Германија. У више тешких похода, Римљанима 

је пошло за руком да накратко преместе 

римску границу са Рајне на Лабу. Али сва ова 

146 






Дуеро 


МАУРИТАНИЈА 

Римско царство 

Арменија 

Партија 

Ебро 

Лондонијум 

БРИТАНИЈА 

Линдум 

Камулодунум 

Сена 

Г А Л И Ј А 


Рона 


НУМИДИЈА 

Рајна 

По 


Лаба 

Г е р м а н и 

Лутеција 

Могунтијакум 

Танис 

Карнунтум 

Лугдунум Виндониса 

Аквинкум 

Напока 

Олбија 


Верона Емона 

Тирас 

Толоса 



Сирмијум 

Виминацијум 


Арелате Равена 

Томи 


Сингидунум 

Ескус 

Фазис 

Толетум 


Одесос 

Салона 

Наисус 

Синопа 


Анкона 



Нарона 

Рим 

Скупи 



Визант 

Италика 

Помпеја 

Тарент Филипи 

Никомедија 


Гадес Малага Нова 


Пергам Анкира 


Делфи 

Тингис 




Ефес 

Цирта Утика Агригентум 

Олимпија Атина 

Милет 



Аталија 

Спарта 


Ламбезис 

Кносос 

Сидон 

Дамаск 

Тир 


Лептис 

Кирена 



Дунав 



Сава 

Висла 

Дунав 



ПАНОНИЈА 

ДАЛМАЦИЈА 

Д А К И Ј А 

М Е З И Ј А 


Крит 

КИРЕНАЈКА 

С а р м а т и 

Родос 

Дњеар 



Нил 

Кипар 

Мемфис 

ЕГИПАТ 

ПОНТ 

ЈУДЕ ЈА 

Дон 

КАПА ДОКИЈА 


СИРИЈА 

Вола 

АРМЕНИЈА 

Тиар 


Еуфра 



Римско царство средином II века н.е. 

освајања напуштена су када је и у Германији 

избио велики устанак, који је предводио Арминије. 

Три римске легије, којима је заповедао 

Публије Квинтилије Вар, упале су у германску 

клопку у Теутобуршкој шуми и биле готово 

потпуно уништене. Август је послао нове легије 

у Германију ради освете за овај пораз, али 

је ускоро одустао од покушаја да задржи ове 

области. Римска граница се вратила на Рајну. 

Даља римска освајања нису била израз политичких 

или економских потреба, већ воље 

и амбиције појединих царева. Средином I 

века н.е. царству су прикључене Тракија и 

Мауританија (у северозападној Африци), два 

краљевства која су дуго признавала врховну 

римску власт. Приближно у исто време, 43. 

године н.е., Римљани су започели освајање 

Британије, по жељи цара Клаудија (41–54). 

Ратовање у Британији потрајало је деценијама, 

док нису били освојени простори данашње 

Енглеске, Велса и јужног дела Шкотске. 

Римско царство је достигло највеће 

простирање у време цара Трајана (98–117). 

У серији успешних ратова, Трајан је потукао 

и освојио Дакију, краљевство које се налазило 

на територији данашње Румуније. У Азији је 

римској држави прикључио Набатеју, земљу 

на простору данашњег Јордана и северозападне 

Арабије. Пред крај живота повео је велики 

поход против Партског краљевства. Парти су 

под својом влашћу држали читав простор између 

Еуфрата и Инда и били су познати као одлични 

коњаници и стрелци. Ратовање је започето 

113. године н.е. и после почетних успеха 

наишло на велике тешкоће. Трајан је освојио 

Јерменију и већи део Месопотамије, али непријатељ 

је наставио да пружа отпор, а војска 

је патила због недостатка пијаће воде и лошег 

снабдевања храном. У источном провинцијама 

царства избили су устанци. Цар се разболео 

и пошао назад у Рим, препуштајући вођење 

рата својим официрима. Умро је на путу 

до престонице. Његов наследник Хадријан 

(117–138) одлучио је да оконча прескупо ратовање 

и да склопи мир са Партима. Римска 

војска се повукла из запоседнутих области. 

147 




III 


БОРБЕ СА ГЕРМАНИМА И 

ПЕРСИЈАНЦИМА 

У III веку н.е. Рим су захватали унутрашњи 

сукоби и анархија под војничким царевима, 

о чему си учио/учила у лекцији Римско 

царство. Управо тада, када се Римљани боре 

једни против других а способност и поузданост 

римске војске опада, римски непријатељи 

су ојачали. Многобројни народи изван 

граница царства желели су да виде Римљане 

побеђенe и пониженe. Римске територије 

још увек су биле релативно богате и густо 

насељене и то је привлачило пљачкаше. Најзад, 

неки су намеравали да трајно запоседну 

римске провинције ради насељавања. 

У Европи главни непријатељи била су 

разна германска племена. Германи су представљали 

озбиљног противника Римљана 

у I веку п.н.е. Већ је Јулије Цезар ратовао са 

њима. Германски ратници показивали су велику 

личну храброст, али им је недостајала 

дисциплина, припрема и наоружање које су 

поседовале римске трупе. Надмоћна организација 

римске војске обично је била поуздана 

гаранција победе у борби са Германима. 

Догађаји попут римског пораза у Теутобуршкој 

шуми били су изузетак. Али до III 

века н.е. многе од римских предности су 

нестале, а Германи су овладали новим ратним 

вештинама. Њихови напади су постали 

организованији и разорнији. Римљани почињу 

да трпе озбиљне поразе. У бици против 

германских Гота, код Абрита у Доњој 

Мезији (данашња Бугарска), поражен је и 

изгубио живот цар Деције Трајан (249–251). 

Деције је био први римски цар који је погинуо 

у борби са непријатељима. Године 271. 

н.е. цар Аурелијан (270–275) попустио је 

под притиском германских племена и предао 

све римске положаје северно од Дунава. 

То је значило напуштање читаве Дакије, коју 

је Трајан освојио век и по раније. 

Кип цара Трајана у војничкој опреми 

148 

Римски цар Валеријан (лево, на коленима) 

предаје се персијском краљу Шапору I 

(десно, на коњу) 

Мада су одржавали представу владара-војсковођа, 

рани римски цареви ретко су лично водили 

војску на бојишту. Уместо њих, тај задатак 

су обављале професионалне војсковође, док 

је владар био заштићен од ризика. Чак и људи 

који су се прославили као војни заповедници 

пре него што су постали цареви, попут Тиберија 

и Веспазијана, престали су то да чине по ступању 

на престо. Трајан као цар-војсковођа био 

је велики изузетак. Доласком династије Севера 

и, нарочито, војничких царева после њих, све 

чешће видимо владаре који лично иду у борбу. 

Промена праксе је значила да су сада и сами 

цареви гинули, бивали рањени или заробљени 

у борби. Цар Деције Трајан је 251. године н.е. 

погинуо у бици са Готима, док је цар Валеријан 

поражен и заробљен од стране Персијанаца 

260. године н.е. 





И на истоку је било великих промена у III 

веку н.е. Државу Парта је прогутао грађански 

рат. Владавину партске породице Аршакида 

заменила је власт персијских Сасанида. 

Обновљено Персијско царство имало је агресиван 

став према ослабљеној римској држави. 

Персијски владари су тврдили да сва подручја 

некадашње државе Кира и Дарија која 

Римљани држе (Сирија, Египат, Мала Азија) 

по праву припадају њима. Разорни персијски 

упади су били велики проблем за источне области 

царства, које су уједно биле најбогатије 

и доносиле највеће приходе. Године 260. н.е. 

у бици код Едесе, у северној Месопотамији, 

поражен је и заробљен римски цар Валеријан 

(253–260). Попут Децијеве погибије неколико 

година раније, и овај догађај био је велики шок 

за Римљане. Никада раније није један римски 

владар пао у руке непријатеља. Валеријан је 

окончао живот у персијском заробљеништву. 

ПРОБЛЕМИ ВОЈНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ 

У ПОЗНОЈ АНТИЦИ 

Под Диоклецијаном и његовим сарадницима 

и наследницима Римско царство је 

привремено стабилизовано. Важан део реформи 

Диоклецијана и Константина тицао 

се организације и положаја римске војске. 

Било је потребно одржати војску на окупу, 

повратити војну дисциплину и прилагодити 

наоружање и тактику новим потребама. Војне 

и цивилне функције оштро су раздвојене. 

Уведен је нови бирократски апарат задужен 

за снабдевање војске, али и за надзор над 

њом. Војска је сада подељена на граничне 

трупе које су задржавале директне нападе 

непријатеља и на покретну резерву. Покретне 

трупе су биле у унутрашњости царства у 

време мира, док су у време рата пратиле цареве 

куда год би они ишли. Уведена је и нова 

царска гарда, наместо старих преторијанаца, 

које је цар Константин распустио. 

Промене су наступиле и у погледу војне 

опреме и тактичке организације. Старе велике 

легије и кохорте више нису постојале, уступајући 

место мањим тактичким јединицама. 

Легије су сада имале по око хиљаду пешака, 

док су највећи коњички одреди имали 500-600 

коњаника. Значај коњице знатно је порастао. 

Наоружање се такође променило у односу на 

ранија времена. Трошкови издржавања римске 

војске знатно су се увећали и представљају 

главни издатак државе у позној антици. 

Војска позног царства била је већа у односу 

на ону у доба принципата, њена величина 

повремено иде и до 600.000 људи. Међутим, 

писци овог времена често се жале на слабу 

дисциплину и недовољну борбеност војника. 

За разлику од ранијих векова када је војнички 

занат носио велики престиж, а војска попуњавана 

добровољцима, сада су људи активно избегавали 

да служе војску. Због тога је држава 

била принуђена да се често служи принудном 

регрутацијом да би дошла до војника. Недостатак 

трупа решаван је узимањем странаца 

у службу. Временом римска држава све више 

зависи од страних плаћеника. Понекад су читава 

племена прихватана у римску службу, са 

непредвидљивим последицама. Знак несигурних 

времена била је и изградња великог броја 

нових утврђења, свуда дуж граница царства. 

Тврђава Зенобија (Бирта), на Еуфрату 

РАТОВИ ПОЗНОГ ЦАРСТВА 

Као некада, у току последњег века републике, 

римске војске III и IV века н.е. често су 

употребљаване у грађанским ратовима против 

других Римљана. Диоклецијан и његови 

савладари провели су у борби против разних 

претендената онолико времена колико и 

у борби са спољним непријатељима. Константин 

Велики прославио се као успешан 

149 




III 


војсковођа, али велика већина његових победа 

остварена је против других римских 

армија. Упркос свим проблемима, током 

прве три четвртине IV века н.е. изгледало је 

да су Римљани заиста успели да стабилизују 

своје границе. Упади европских племена су 

одбијани, а персијска претња у Азији држана 

је под контролом. 

Око 375. године н.е. све то се намах изменило. 

Германска племена, предвођена западним 

Готима (Визиготи), почела су масовно да 

надиру ка римској територији. Разлог је био 

притисак Хуна, моћног номадског народа 

који је раније имао мало контаката са римским 

светом. У III веку н.е. Готи су се населили 

на подручју данашње Румуније и Украјине 

и ту су основали своје прве државе. Сада се 

део Гота нашао под хунском влашћу, док су 

остали бежали од Хуна на римску територију. 

Хуни су били заједница више мањих племена, 

чије порекло није познато. О њима 

има врло мало непосредних сведочанстава. 

Били су изванредни коњаници и стрелци. 

Ратове су водили превасходно ради пљачке 

и били су спремни да поштеде оне који би 

им плаћали данак. Упадајући у непријатељске 

земље, Хуни су их безобзирно пљачкали, 

убијајући становнике или их претвараjући у 

робове. Почетком V века н.е. Хуни су се преместили 

даље на запад, у Панонску низију. 

Њихово средиште било је негде у данашњој 

Мађарској, у долини реке Тисе. Одатле су 

вршили пљачкашке упаде на Балкан, у Италију 

и галске провинције. 

Покрети које су изазвали Хуни представљали 

су велики проблем за римску државу. 

Улазак великог броја наоружаних Гота на 

римску територију довео је најпре до озбиљне 

кризе, а затим и до рата. Мада су прво 

прихватили римске услове и римску власт, 

Готи су били притиснути глађу и изложени 

манипулацијама римских чиновника, који су 

покушали да искористе њихову ситуацију. 

Дошло је до великог устанка који је трајао 

неколико година. Овај рат је открио растућу 

слабост римске војске и државе, која није 


Дуеро 

Толетум 

Ебро 

Б р и т и 

Сена 



Западно римско царство 

Источно римско царство 


Продор Хуна у IV веку 

Продор Хуна под Атилом 


Рона 


Рајна 

По 


Г е р м а н с к а п л е м е н а 

Дунав 

Лаба 


Сава 

Висла 

Паризији 

Каталунска 

поља 

(451) 

Лауријакум Атилино 

седиште 

Лугдунум 


(402/3) 

Медијоланум 

Толоса 


Верона Сирмијум 


Поленција 

Арелате (402) 



Равена 

Салона 

Синопа 


Наисус 

Нове Дуросторум, 


Хадријанопољ 

Рим 


Константинопољ 

Неаополис Тарент 

(378) Никомедија 


Абидус 

Лариса 




Едеса 

Ефес 

Коринт Атина 


Милет 



Палмира 

Дунав 


Лептис 

С л о в е н и 

Кирена 

В и з и г о т и 

Крит 

Родос 

Дњеар 

О с т р о г о т и 



Нил 

Кипар 

Тир 


Дон 

Вола 

Дамаск 

Тиар 

Еуфра 



Римско царство у време најезда Германа и Хуна 

150 





могла да изађе на крај са малобројним ратничким 

племеном. У бици код Хадријанопоља 

у Тракији 378. године н.е. Римљани су 

тешко поражени. У борби је нестао и сам цар 

Валенс (364–378), његово тело никада није 

пронађено. Ни после вишегодишње борбе 

Римљани нису били у стању да савладају 

Готе. Када је мир склопљен (382. године н.е), 

он је представљао компромис. Готи су прихватили 

римску власт, али су добили статус 

римских савезника и сопствену територију у 

оквиру граница царства. Пошто није било у 

стању да их победи, Римско царство је морало 

да прихвати страно тело на својој земљи. 

Мир са Готима био је најава сличних догађаја 

у будућности. Римљани су све ређе 

били у стању да победе Германе и друге нападаче, 

а све чешће су правили споразуме с 

њима. Убрзо после смрти цара Теодосија и 

поделе царства на Источно и Западно (395. 

године н.е), Западно римско царство је почело 

трајно да губи територије. Германи су 

запоседали римске области, испрва с дозволом 

цара, као савезници. Временом су одбацили 

илузију римске власти и основали сопствена 

краљевства. Германске армије су два 

пута освајале и пљачкале сам Рим. Године 

410. то су учинили Визиготи, а 455. Вандали. 

Хуни су наставили да упадају на римску 

територију, узимају данак, плен и робове. 

Под вођством краља Атиле (434–453), Хуни 

су постали водећа сила у Европи, од које су 

подједнако страховали германски краљеви 

и западни и источни римски цареви. Атилино 

јачање је заустављено у бици на Каталунским 

пољима у Галији, 451. године н.е. У 

борби су се Готи и Римљани удружили против 

Хуна. Годину и по дана после битке умро 

је и Атила, и његово царство се распало великом 

брзином. 

Битка на Каталунским пољима била је последња 

велика војна победа Западног римског 

царства. Али овај успех није био довољан 

да преокрене ситуацију и заустави даље слабљење 

римске моћи. Римске територије убрзано 

су грабили германски краљеви, отворено 

или под привидом савезништва. У последњим 

годинама Западног царства, римска војска 

практично није ни била римска. Чинили су 

је претежно страни плаћеници у римској служби. 

Један од вођа ових плаћеника, Одоакар, 

свргнуо је с престола последњег цара у Риму, 

476. године н.е. а Италију претворио у сопствено 

краљевство. 

Борба између Римљана и Гота, саркофаг из III века н.е. 

ЈУСТИНИЈАНОВ ПОКУШАЈ 

ОБНОВЕ У VI ВЕКУ 

Док је Западно римско царство слабило 

и најзад нестало, Источно царство (или Византија, 

Византијско царство) одржало се и 

успело да преброди више криза. У првој половини 

VI века војске источних царева билe 

су обновљене и велике, док је царска благајна 

била пуна. Савременицима је Источно 

царство деловало моћно и стабилно, док су 

нова германска краљевства трошила снагу 

у међусобним сукобима. Тај утисак је био 

погрешан. Источно римско царство имало 

је бројне проблеме, унутрашње и спољне. 

Социјална и економска ситуација није била 

најповољнија, високи порези и бирократија 

притискали су становништво, док су границе 

у Подунављу и на истоку дошле на удар 

непријатеља. Побуне и немири су избијали и 

у самој престоници Константинопољу. 

Упркос свим проблемима, енергични 

цар Јустинијан I (527–565) био је уверен да 

је дошао тренутак обрачуна са германским 

уљезима. Области некадашњег Западног 

римског царства требало је силом вратити 

у римско окриље. У првих неколико година 

изгледало је да догађаји дају Јустинијану 

за право. Источне армије победоносно 

су напредовале на западном Средоземљу. 

151 




III 


Јустинијан I, мозаик из Цркве Сан Витале у Равени, Италија 

Краљевство Вандала уништено је у једном 

снажном налету (533–534). Потом су царске 

армије нанеле више пораза источним Готима 

(Остроготима) у Италији и заузеле Рим. 

Али ускоро су се појавиле тешкоће. Отпор 

Острогота показао се много јачим него што 

је Јустинијан мислио. Рат у Италији (535– 

554) потрајао је читавих двадесет година и 

био испуњен великим победама и поразима. 

Рим и други градови више пута су били 

осва јани од стране сукобљених армија. Други 

германски краљеви користили су ову ситуацију 

да упадну у Италију. На крају, царске 

армије су однеле победу и овладале читавом 

земљом, све до Алпа. Али рат је истрошио 

финансијске резерве царства и довео до 

пустошења великог дела Италије. У току 

овог рата (552. године н.е.), царске трупе су 

се умешале у дешавања у краљевству западних 

Гота, у данашњој Шпанији. Пошло им 

је за руком да запоседну јужну обалу Пиринејског 

полуострва, али су заустављени када 

су покушали да продру у унутрашњост. 

Док је Јустинијан водио тешке ратове на 

западу, непријатељи нису мировали на другим 

границама. Персијанци су поново нападали 

на Еуфрату. Балканске области царства биле 

су изложене упадима Словена. Цар је покушао 

да нападаче одврати плаћањем данка или 

плаћањем других племена да се боре против 

нападача. Ове мере су доносиле привремено 

олакшање. Дугорочно, оне су откривале слабост 

царства и храбриле нове захтеве за новцем 

и земљом. Пореско оптерећење становништва 

је порасло, како би се финансирали 

сви ратови, давања народима изван царства 

и цареви велики градитељски пројекти. Али 

све ове тешкоће оставиле су мали траг у поређењу 

са разорном епидемијом куге, која је 

погодила царство око 542. н.е. Милиони људи 

су умрли, остављајући читаве области царства 

без довољне радне снаге. 

Јустинијанова „обнова” била је привремена, 

њене дугорочне последице разорне. 

Својим наследницима цар је оставио државу 

чија је благајна била празна а проблеми 

многобројни. Већи део Јустинијанових освајања 

у Италији изгубљен је већ пар година 

СВЕВСКО 

КРАЉЕВСТВО 

Дуеро 

Ебро 

К Р А Љ Е В С Т В О 

В И З И Г О Т А 

Пиринејско полуострво 


Севиља 

Сеута 

M а у р и 


Византија 

Јустинијанова освајања 

Франачка краљевина 

Краљевство Бургунда 

Свевско краљевство 

Краљевина Гепида 


Путања византијске флоте 


Рона 

ФРАНАЧКА 

КРА ЉЕВИНА 

551/53. 

КРАЉЕВСТВО 

БУРГУНДА 



По 



Сирмијум 

Херсон 

Равена 


Салона 

Наисус 

Сердика 

Рим 

Филипољ 

Константинопољ 

Напуљ 

Драч 

Солун 

Тарент 

И т а л и ј а 

535. 


Сава 

Дунав 

Коринт Атина 


533/34. 

КРАЉЕВИНА 

ГЕПИДИ 

Балканско полуострво 

Кирена 

С л о в е н и 

Крит 

Родос 




Нил 

Кипар 

Е г и п а т 




С и р и ј а 


Тиар 


Еуфра 


Освајања Јустинијана I 

152 





по његовој смрти, услед продора Лангобарда. 

Балканске провинције трпеле су све веће 

и теже најезде Словена и Авара. Почетком 

VII века дошло је до велике најезде Персијанаца 

на азијске области царства. Византинци 

су успели да одбију нападе Персијанаца 

и поврате изгубљене области, али само уз 

крајње напоре и велике губитке. Цена за ове 

успехе било је препуштање балканских земаља 

Словенима и Аварима. У међувремену 

су и освајања на тлу Шпаније изгубљена. Неколико 

година по окончању персијске опасности, 

уследила је велика најезда Арабљана. 

У борби са овим новим непријатељем, 

ослабљено царство је изгубило своје јужне и 

источне области, Сирију, Палестину и Египат. 

Свега осам деценија после Јустинијанове 

смрти, Источно римско царство било је 

знатно мање од државе с којом је он кренуо 

у освајања. Царство је било сведено на Цариград, 

Малу Азију и низ невеликих разбацаних 

поседа дуж обала Средоземног мора. 

Света Софија, монументална црква коју је подигао 

Јустинијан I у Цариграду. На месту Свете Софије се и 

раније налазила црква, али она је изгорела у уличним 

нередима који су потресли престоницу 532. године и 

замало довели до Јустинијановог пада. 


– Римска војна организација у доба принципата представља разраду решења која су постојала у доба позне 

Републике. Тек у време цара Диоклецијана се трајно напушта Августов модел војске. 

– Под Августовим наследницима ширење римске државе се успорило. Нова освајања су била скупа и мање 

важна од очувања постојећих граница. 

– Царство је достигло највећи обим под Трајаном (98–117) који је освојио Дакију, Набатеју, Јерменију и 

Месопотамију. Знатан део Трајанових освајања напуштен је убрзо по његовој смрти. 

– Војска позног Римског царства била је већа у односу на ону у доба принципата, али је дисциплина војника 

била много слабија. 

– У првој половини IV века н.е. Римљани су успели да стабилизују своје границе. Упади европских племена су 

одбијани, а персијска претња у Азији држана је под контролом. 

– Од друге половине IV века н.е. Римско царство све теже решава спољне претње. Римска војска често трпи 

поразе од стране Германа и Хуна. 

– У VI веку источноримски цар Јустинијан I водио је неколико ратова са циљем обнове Римског царства. Његови 

напори били су само делимично успешни, а довели су до исцрпљивања Источног римског царства. Поред 

тога, већи део Јустинијанових освајања у Италији изгубљен је већ пар година након његове смрти, док су 

Балканске провинције трпеле све веће и теже најезде Словена и Авара. 


1. Наброј највећа освајања до којих је дошло у време Римског царства. 

2. Одреди основне разлике у војној организацији између раног и позног Римског царства 

(принципата и домината). 

3. Наведи најважније војне проблеме и противнике римске државе од III до V века н.е. 

4. Наброј битке у којима су сами римски цареви губили животе или падали у руке непријатеља. 

5. Објасни зашто Јустинијану није пошло за руком да обнови Римско царство. 

153 







РАМЗЕС II У БИЦИ КОД КАДЕША, 

ОКО 1274. ГОДИНЕ П.Н.Е. 

У овом тексту дата је једна од неколико постојећих 

описа битке код Кадеша. Ово је званична верзија, 

која догађаје приказује онако како је фараон желео 

да их виде његови поданици. Пораз или битка 

нејасног исхода ту је претворена у велику победу. Да 

би се сачувала представа о фараоновој непогрешивости 

и непобедивости, кривица за несрећу која је 

задесила египатску војску пребацује се на фараонове 

службенике и заповеднике, који нису доставили 

права обавештења. Али и више од тога: преокрет у 

борби приписан је божанским квалитетима Рамзеса 

II. Фараон је наводно сам, без ичије помоћи, поразио 

голему непријатељску војску. 

„Гле, његово величанство било је у Захију (област 

у Сирији), на свом другом победоносном походу... у 

побрђу јужно од Кадеша. 

Када се његово величанство појавило, попут уздизања 

бога Ра, он је навукао на себе опрему свог 

оца, Монтуа (египатско божанство рата, са главом 

сокола). Када је краљ наставио ка северу, дошао је 

до неког места јужно од градића Шабтуне, где су му 

пришла двојица из племена Шасу (номадски народ 

из области источно од реке Јордан), да кажу његовом 

величанству ове речи: „Наша браћа, која спадају 

међу највеће породице које су уз пораженог господара 

Хета (краља Хетита), навели су нас да дођемо 

вашем величанству и кажемо ‘Постаћемо поданици 

фараонa и напустићемо пораженог господара Хета; 

јер поражени господар Хета чека у земљи око градa 

Алепа, на северној страни Тунипа. Страх од фараона 

га спречава да пође ка југу.’ 

Статуа Рамзеса II у Луксору, Египат 

Сад, двојица из племена Шасу су изговорили ове 

речи, које су рекли његовом величанству, у лажи, јер 

их је поражени господар Хета послао да уходе и сазнају 

где је његово величанство, да не би војска његовог 

величанства кренула у бој против њега, у борбу 

против пораженог господара Хета. 

И гле, поражени господар Хета дошао је са сваким 

поглаваром из сваке земље, њиховом пешадијом, 

њиховим бојним кочијама, које је окупио на силу, и 

тако стоје, спремни и поређани за борбу иза Кадеша, 

препредeни, док његово величанство за то не зна. 

Онда је његово величанство наставило ка северу и 

пришло Кадешу са северозапада, и тамо је војска његовог 

величанства подигла логор... 

А кнежеви који су били око његовог величанства 

рекоше: ’Велика је то погрешка, коју cу намесници 

ових земаља и службеници фараонови починили, да 

не донесу вести да је поражени господар Хета у близини 

владара...’ Онда је наређено везиру да натера 

војску његовог величанства на велику журбу, док су 

они марширали јужно од Шабтуне, како би је довели 

на место где је величанство сада било. 

Али, гле! Док је његово величанство разговарало 

са кнежевима, дошао је и поражени господар Хета, са 

снагама бројних земаља које су га пратиле. Прешли 

су преко канала јужно од Кадеша и јуришали на војску 

његовог величанства док је била на маршу и није 

очекивала напад. Онда су пешадија и бојне кочије његовог 

величанства побеглe пред њима, ка северу и 

месту где је било величанство. Гле, како је поражени 

господар Хета окружио пратњу његовог величанства, 

која је била с њим. 

Кад их је његово величанство видело, бес према 

њима га је обузео, баш као и његовог оца, Монтуа, господара 

Тебе. Узео је ратну опрему и навукао на себе 

оклоп. Био је попут Баала (сиријски бог неба и олује) у 

часу своје моћи. Онда је отишао до коња и брзо их 

повео, сам, без ичије помоћи. Јуришао на непријатеље, 

слуге пораженог господара Хета, и снаге бројних 

земаља које су биле са њим. Његово величанство 

беше попут Сутеха (или Сета, бога хаоса, зла, непогоде 

и насиља), силно у својој снази, задајући ударце и 

убијајући их на све стране. Његово величанство их је 

нагнало у безглави бег, једног по једног у воде реке 

Оронта.” 

„Јуришао сам против свих земаља, док сам био сасвим 

сам, моја пешадија и бојне кочије су ме напустили. 

Ни један од њих није се окренуо назад. Кунем се, 

као што ме Ра воли, као што ме Атон, мој отац, цени, 

да сам сваку од тих ствари... заиста учинио, наочиглед 

моје пешадије и бојних кола.” 

1. Ко је, према овом извору, однео победу у бици 

код Кадеша? 

2. Коме се приписује сва заслуга за победу? 

154 





НАТПИС ТИГЛАТ ПАЛАСАРА III ИЗ НИМРУДА 

(ОКО 734. ГОДИНЕ П.Н.Е.) 

У овом натпису велики асирски краљ освајач 

Тиглат-Паласар III се хвали (између осталог) освајачким 

успесима, пленом и робовима које је стекао у 

првих тринаест година владавине. У овим похвалама 

има претеривања, краљ понегде проглашава побеђеним 

непријатеље с којима ће заправо ратовати 

до краја живота. Различити владари античког света 

су на различите начине представљали своје успехе, 

али им ретко када можемо безрезервно веровати. 

„Палата Тиглат-Паласара, великог краља, моћног 

краља, господара света, краља Асирије, краља Сумера 

и Акада, краља четири стране света... краљ који је 

своје непријатеље расејао у ветар на целом простору 

од излазећег до залазећег Сунца, и који је одржао 

своју власт, онај коjи руши друге владаре и поставља 

своје намеснике. 

Од почетка моје владавине потчини сам, од Дур- 

Куригалзуа и Сипара (градови у централној Месопотамији), 

па све до Нипура и земље Иту и Рубу племена 

(југ Месопотамије), и све Арамејце који су живели 

на обалама Тигра, па све до Укнефа, крај обала Доњег 

мора (Персијског залива). Изнад Тил-Камрија, који се 

зове и Хумут, подигао сам град и назвао га Кар-Асур. 

Људе земаља које сам освојио својим рукама, сам и 

населио и поставио надзорнике над њима. 

Бит-Шилани сам у целини разбио, попут лонца. Сарабну, 

велики краљевски град, уништио сам у толикој мери, 

да изгледа попут рушевине коју је оставила поплава. 

Однео сам сав плен из њега. Набут-ушабшија, њиховог 

краља, обесио сам испред капија његовог града. Његова 

земља, његови синови, његове кћери, његова имовина, 

благо његове палате – то сам све однео. Све његове 

људе и његова добра сам пренео у Асирију. Племена 

Пукуду, Рууа и Литау сам поразио и протерао их из њихових 

земаља. Арамејце, колико год да их је било, сам 

згазио својим стопалима и шчепао њихова краљевска 

домаћинства. Кардунијаша сам ставио под своју власт. 

Племену Расани у Халдеји наметнуо сам обавезе и данак. 

Сардаури, владар земље Урарту (данашња Јерменија) 

дигао је буну против мене и склопио савез са Мати-илуом. 

У Киштану и Халпи, областима земље Кумухи 

(на горњем Еуфрату, у данашњој Турској), поразио сам 

га и узео сав плен из његовог логора. Снага мог оружја 

га је уплашила па је побегао, сасвим сам, само да спасе 

живот. У Турушпи, његовом граду, сам га опколио и 

побио многе од његових ратника испред капија града. 

Свој краљевски лик сам поставио испред Турушпе... 

Марширао сам као победник кроз пространу земљу 

Урарту, од њене горње до доње границе, и нико се 

није усудио да ми се супротстави.” 

1. Упореди овај текст са Бехистунским натписом 

Дарија I и са Делима божанског Августа. 

Бехистунски натпис 

155 




III 

АЛЕКСАНДАР ВЕЛИКИ ОПСЕДА 

ГРАД ТИР, 332. ГОДИНЕ П.Н.Е. 

Више него велике битке са персијским армијама, 

Александру Македонском су у његовом походу 

представљали проблем утврђени градови. Већ у првој 

години рата изгубио је више месеци на опсаде 

неких малоазијских градова. После победе над персијским 

краљем Даријем у бици код Иса, у јесен 333. 

године п.н.е., македонски освајач је напредовао преко 

Сирије и Феникије. Већина градова му се предала 

без борбе али је Тир, велики феничански град и прометна 

лука, одлучио да не отвори вратнице краљу. 

„Грађани Тира, међутим, када је краљ пожелео да 

принесе жртву Хераклу Тиријском, несмотрено су 

му забранили улаз у град. Александар се увредио 

и запретио да ће напасти град, али се Тиријци нису 

уплашили могуће опсаде... Краљ је видео да је град 

тешко опседати са мора због одбрамбених справа 

на зидовима и присутности тиријске флоте, а да се с 

копна скоро не може нападати, јер је четири стадија 

(нешто преко 700 m) одвојен од обале, али је ипак 

одлучио да се изложи свим ризицима и напорима, 

само да македонска војска не буде понижена од једног 

неугледног града. Одмах је срушио такозвани 

Стари Тир (на азијском копну, насупрот Новог Тира, 

који је на острву) и упослио више десетина хиљада 

људи да носе камење и саграде насип широк два 

плетра... Становнике околних градова је све до последњег 

укључио у ове послове, који су, управо због 

бројне радне снаге, брзо напредовали. 

У почетку су Тиријци допловљавали до насипа и подсмевали 

се краљу што мисли да ће победити Посејдона. 

Затим, кад је насип, мимо њихових очекивања, почео 

видно да расте, одлучили су да децу, жене и старце 

пребаце у Картагину (град који су основали насељеници 

из Тира), а људе у напону снаге одредили су за борбу на 

зидовима. Припремили су се и за поморски рат, јер су 

располагали флотом од осамдесет тријера... 

Док је трајао напад са насипа, краљ је са целом флотом 

опловљавао град и осматрао зидове: било је јасно 

да ће град напасти и са копна и са мора истовремено... 

Након тога, када је насип већ стигао до градских 

бедема, град је од острва постао полуострво, а током 

борбе на зидовима дошло је до многих жестоких сукоба. 

Тиријцима је опасност била пред очима: док су размишљали 

о несрећи која следи након освајања града, 

обузела их је таква ратна грозница да су презрели и 

саму смрт... 

Александар је позвао Македонце да им у борби он 

буде узор по коме ће се равнати, а онда је све бродове 

опремио за бој и извршио жесток напад на градске бедеме 

са копна и мора истовремено. Опазио је да је зид 

у околини бродоградилишта слабији... Тамо се осмелио 

на подухват у који ни присутни нису могли да поверују: 

са дрвене куле пребацио је на градске зидове 

мост и преко њега сам прешао на зид, не уплашивши 

се ни зависти судбине ни претње непријатељског 

беса... За то време, у другом делу града, ударци ’овном’ 

срушили су велики део зида. Македонци су упали кроз 

отвор, а када су и Александрови саборци преко моста 

прешли на зид, град је био заузет. Тиријци нису губили 

присуство духа, већ су се и даље борили и међусобно 

Александар Велики, модерна реконструкција 

156 





храбрили. Блокирали су узане уличице и настављали 

борбу, али су на крају, изузев неколицине, скоро сви 

страдали, њих преко седам хиљада на броју. Децу 

и жене краљ је продао у ропство, а све младиће – 

најмање две хиљаде – разапео на крст... Тиријци су у 

издржавању опсаде показали више храбрости него 

памети, да би их након седмомесечне опсаде снашле 

описане несреће.” 

Диодор са Сицилије, Историјска библиотека 

1. Зашто је дошло до сукоба између Александра 

Великог и грађана Тира? 

2. На који начин је македонски краљ казнио отпор 

Тира? 

ПОБУНА РИМСКИХ ЛЕГИЈА, 14. ГОДИНЕ Н.Е. 

Данас римску војску обично видимо као савршену 

ратну машину, беспрекорно организовану, послушну 

и непојмљиво дисциплиновану. Истина је била 

далеко сложенија. И римски војник је био само човек, 

који је имао своје реалне границе, физичке и 

психичке. Као што се и Римљанима дешавало да праве 

грешке на бојишту и губе битке, тако је било тренутака 

да је дисциплина међу војницима попуштала 

и незадовољство избијало на површину. Код римског 

историчара Тацита читамо о једној таквој побуни, 

која је захватила три римске легије у Панонији, на 

вест о смрти цара Августа. 

„Таква је била ситуација у Риму када је букнула побуна 

међу војницима панонских легија. Узроци побуне 

нису били нови, али је промена владара пружила 

прилику за немире и будила наду на награде ако 

дође до грађанских ратова. У летњем логору налазиле 

су се заједно три легије под командом Јунија Беса. 

На глас о Августовој смрти и Тиберијеву ступању на 

власт, он, да ли због опште жалости или са радости, 

прекине уобичајене вежбе. То је био почетак: дисциплина 

војника је попустила, расположење постало 

бунтовно, поводили су се за причама усијаних глава, 

зажелели се раскошног и доконог живота, презрели 

дисциплину и рад. У логору је био и неки Перценије, 

некадашњи вођа позоришне клике, а потом обичан 

војник, вичан да својом међу глумцима стеченом 

способношћу унесе немир међу људе. Он је, малопомало, 

уносио немир међу неискусне војнике, који 

су се у недоумици питали каква ће бити војна служба 

после Августа. Разговарао је са њима ноћу, или пред 

вече, када би се они бољи разишли по шаторима. 

Тако је сакупио око себе олош међу војницима. 

Када је најзад припремио себи помагаче за побуњеничку 

работу, обрати се војницима, као да 

им држи говор, питањем зашто се попут робова 

Савремени споменик Корнелију Тациту 

157 




III 

Људи у костимима римских војника 

покоравају малом броју центуриона и још мањем 

броју трибуна, када ће се осмелити да затраже да 

им се побољша положај ако се сада, молбама или 

оружјем, не обрате још новом и несигурном владару... 

Војна служба је и иначе тешка, не доноси никакве 

користи. Десет аса дневно, толико вреди душа и 

тело војника... А батине и ране, љуте зиме и лета што 

исцрпљују, сурови рат и јалови мир трају на веки веков... 

Нема другог спаса до да се у војну службу ступа 

под законом одређеним условима... Зар се војници 

преторијанских кохорти, који добијају по два денара, 

и враћају се после шеснаест година домовима 

својих предака, излажу већим опасностима? Не потцењује 

он нимало градске стражаре, рекао је, али 

ови војници овде живе међу дивљим племенима, из 

шатора гледају непријатеља. 

Гомила је бучно одобравала, свако узбуђен због 

своје муке: једни су негодујући показивали маснице 

од бичевања, други своје седе косе, многи опет 

траље из којих је извиривало наго тело... За то време 

манипули, који су пре почетка устанка послани у 

Наупорт да граде путеве, мостове или у друге сврхе, 

дознају вест о метежу у логору, ишчупају своје бојне 

знаке, опљачкају оближња села па и сâм Наупорт 

који је био нека врста градског седишта. Центурионе 

који су покушали да их у томе спрече обаспу најпре 

поругама и увредама а затим и батинама. Нарочито су 

били бесни на заповедника логора, Ауфидијена Руфа. 

Њега свуку са кола натоваре ранчевима и потерају у 

првом реду, ругајући му се и запиткујући га да ли му се 

допада да тако натоварен маршира дуге маршеве. Дуго 

времена обичан војник, потом центурион и наскоро заповедник 

логора, заводио је Руф поново стару строгу 

дисциплину. Остарео у раду и муци, постао је утолико 

непопустљивији уколико је сâм имао више да отрпи.” 

Корнелије Тацит, Анали 

1. Који догађај је послужио као покретач побуне 

легија? 

2. На који начин су побуњени војници исказали 

своје незадовољство? 

Копија Тацитових Анала из средњег века 

158 





ДРУШТВЕНИ И ПРИВРЕДНИ ОКВИР АНТИЧКЕ ИСТОРИЈЕ 

IV 

У 

антици, као и данас, људи нису проводили своје животе као изоловани 

појединци, лишени контакта са другим људима. Напротив, били су 

повезани у заједнице велике сложености. Сваки човек може да дође 

до потпуног остварења свог живота само у друштву. Друштво је организована 

заједница људи повезаних различитим односима међусобне зависности. 

Читајући о државама, праву и рату у антици, већ си научио/ла много 

тога и о тим друштвима, пошто је веома тешко и неприродно раздвајати у 

антици друштвену организацију од државне. Оне се преплићу и поклапају, 

као што ћеш открити и у лекцијама које следе. 

159 




IV 

1 

ДРУШТВА СТАРОГ ИСТОКА 


• одредиш сличности и разлике између одређених друштава Старог истока; 

• дефинишеш основне друштвене групе које су постојале у различитим друштвима; 

• уочиш разлике између положаја мушкараца и жена; 

• разумеш значај које су установе попут двора и храма имале у друштву; 

• препознаш условност и варљивост појма слободе у античким друштвима. 

ДРУШТВО РАНЕ МЕСОПОТАМИЈЕ 

Најстарија позната организована друштва 

срећемо на Старом истоку. У тренутку 

када имамо писане податке о њима, 

она су већ врло напредна. Нису, дакле, у питању 

никакве мале и грубе заједнице, никакви 

примитивни почеци, већ развијени системи које 

краси висок степен сложености и унутрашње 

организације. Да би дошла до тог степена 

сложености, ова друштва су морала проћи кроз 

дуг период унутрашњег развоја, који се махом 

одиграо пре писане историје. О њему данас 

сведоче само археолошки налази. 

Из раних сумерских текстова сазнајемо о 

основним друштвеним групама. Друштво је 

имало изразиту хијерархију – поделу на више 

група које су се разликовале по моћи, значају и 

слободи које су имали. Што је нека група била 

ближе врху хијерархије, она је имала више 

моћи и слободе. Сличну карактеристику имају 

готово сва друштва Старог истока. 

Владајућу групу чинили су људи блиски 

двору (дворани или, условно речено, племство). 

Поред њих срећемо свештенике, слободне 

људе, зависне људе и робове. Свака 

од ових група имала је сложену структуру, 

тј. састојала се од више ужих група. Слободни 

људи су били претежно земљорадници 

(власници земље или закупци), али било је 

и занатлија и трговаца. Појам „слободних 

људи” треба узети са резервом, пошто је 

постојао систем радних обавеза за потребе 

двора и храмова, који се односио на читаво 

становништво, без обзира на старост или 

пол. Зависни људи били су везани за земљу 

или институцију за коју раде (двор, храм). 

Последње две групе чине велику већину 

становништва Месопотамије у III миленијуму 

п.н.е. Робови су били углавном ратни заробљеници, 

документи често бележе њихово 

порекло. Могли су бити из суседних земаља 

или, чешће, из других градова-држава Месопотамије. 

Људи који крше законе могли су 

бити осуђени да постану робови. Било је случајева 

да сиромашни продају своју децу као 

робове. Али у Месопотамији у III миленијуму 

п.н.е. робови су чинили врло мали део становништва 

(испод 5%). Ропство није имало велики 

значај у друштву или привреди. Велики 

проценат становништва – преко половине у 

неким случајевима, преко четвртине у већини 

– живео је у градовима. 

Већ је друштво раног Сумера било 

патријархално – моћ у породици, као и у 

друштву у целини, била је у рукама мушкараца, 

док су жене биле потчињене. Ова црта 

друштва Месопотамије временом је наставила 

да јача, на штету жена. Већина јавних 

положаја припадала је искључиво мушкарцима; 

жене су могле да добију само нека свештеничка 

звања. Законици Месопотамије 

су допуштали физичко кажњавање 

жена које би показале непослушност 

или непоштовање према мушкарцима. 


хијерархија – подела на више степена различитих по 

моћи (виши степен има више моћи), у друштву и другим 

облицима организације 

патријархално друштво – друштво у којем је моћ у рукама 

мушкараца, у којем су жене потчињене мушкарцима 

160 





ВАВИЛОН И АСИРИЈА 

Рушевине сумерског града Ура, са остацима 

храма у позадини 

Ур је један од најстаријих и најдуготрајнијих 

градова античког света. Археолошка истраживања 

потврђују да је био велико насеље већ 

у првој половини IV миленијума п.н.е. Био је 

један од водећих центара Месопотамије током 

више од три хиљаде година. Већина данашњих 

остатака потиче из времена Треће династије 

Ура (XXII век п.н.е.), када је град био центар 

велике државе, која је владала већим делом 

Месопотамије. Ур је тада плански изграђен и 

проширен, са брижљиво смештеним улицама, 

трговима и четвртима. Град је окруживао масивни 

земљани насип (висок чак 8 m, широк 

преко 20 m), који су подржавали зидови од 

цигле. Унутар бедема налазимо палате, храмове, 

складишта и приватне куће. 

Породица је била моногамна (један муж 

и једна жена), али се сматрало друштвено 

прихватљивим да богати мушкарци држе 

незаконите супруге, наложнице у свом домаћинству. 

Друштво Месопотамије у време Акадског 

царства и царства Треће династије из Ура било 

је врло слично моделу који смо управо описали, 

али још сложеније. Чиновништво у служби 

цара је у овим друштвима бројчано толико нарасло, 

да чини посебну друштвену групу. 


моногамна породица – породица која почива на 

принципу моногамије, постоји један муж и једна жена 

моногамија – брак између једног мушкарца и једне жене 

Захваљујући Хамурабијевом законику и 

бројним појединачним документима из XVIII 

и XVII века п.н.е., имамо одређену представу 

о друштву Месопотамије у време Старовавилонског 

царства. Центри друштвеног живота 

и овде су били двор и храмови. Хамурабијев 

законик наводи три основне категорије становништва: 

авилум, мушкенум и вардум. 

Свака од ових група делила се на већи број 

мањих – вавилонско друштво је било врло 

сложено. Реч авилум буквално је означавала 

слободног човека, али у правним документима 

обележава припаднике неке од повлашћених 

група: дворане, високе свештенике, 

племство, богате земљопоседнике итд. Мушкенум 

буквално значи „онај који пада ничице” 

и велика већина становништва спадала 

је у ову категорију. Она је укључивала како 

слободне људе, тако и зависно и полузависно 

становништво, које је радило у служби владара, 

племства или храмова. И овде „слободу” 

треба разумети у ограниченом смислу. Сви 

припадници категорије мушкенум су могли 

бити позвани на јавне радове, по жељи владара. 

Реч вардум значи „слуга” или „роб”. Та 

категорија се делила на више мањих група. 

Робови се разликују према начину на који су 

добили свој статус и према лицу или установи 

којој припадају (да ли владару, храмовима 

или приватним лицима). Обавезе и живот 

два припадника робовске класе могли су 

бити врло различити. Ни у Вавилону робови 

нису чинили велики део становништва, већина 

су пореклом били ратни заробљеници. 

У древној Асирији друштво (и религија) 

било је под строгом контролом владара и 

двора. У Асирији у II миленијуму п.н.е. такође 

срећемо троделну поделу друштва, али 

она је различита у односу на вавилонску. 

Три основне групе су аристократија, обични 

људи и робови. Из редова аристократије 

долазили су дворани, високи службеници, 

официри и војсковође, као и високи свештеници. 

Велику већину обичних људи чинили 

су земљорадници, мада је било и занатлија 

и трговаца. Међу њима је било и (условно) 

слободних људи и оних који су били везани 

161 




IV 


и прељубу жена. Преварени муж имао је право 

да жени опрости, али ако је одлучио да је 

казни, могао је по закону да бира да ли ће је 

тући, осакатити или убити. Мушкарац је поред 

главне жене могао имати и споредне супруге, 

као и наложнице. Жене из највиших 

друштвених слојева нису смеле излазити у 

свет без одговарајуће мушке пратње, лица 

обавезно покривеног велом. 

Робови вуку велике комаде камена у каменолому, 

асирски рељеф из VII века п.н.е. 

за земљу на којој су радили. Сви они су имали 

велике обавезе према двору, у погледу 

давања дажбина, учешћа у јавним радовима 

и служења војске. Робови су, као и у Вавилонији, 

били разнолика група. Чинили су их 

ратни заробљеници, потомци ранијих генерација 

робова, као и слободни људи претворени 

у робове због дуга или кршења закона. 

У ово време број робова није био велики, 

али се то касније променило. 

Велико ширење асирске државе у I миленијуму 

п.н.е. донело је и знатне друштвене 

промене. Друштво је било милитаризовано, 

тј. подређено и прилагођено потребама 

војске. Људи из свих категорија друштва 

имали су војну обавезу, коју су могли избећи 

само давањем веће количине сребра. У периоду 

између владавине краља Тиглат-Паласара 

III и краља Асурбанипала број робова 

је вртоглаво порастао, захваљујући честим и 

успешним освајачким и пљачкашким походима. 

Робове срећемо као приватну послугу, 

такође и као слуге храмова, раднике у пољима 

и на државним грађевинским пројектима. 

Међутим, ово је био пролазни тренд, 

који је окончан падом асирске државе. 

Асирско друштво било је још изразитије 

патријархално у односу на друштва јужне 

Месопотамије. Асирски законици предвиђају 

крајње сурове казне за непослушност 

СТАРИ ЕГИПАТ 

Друштво у старом Египту било је изузетно 

сложено, чак и у поређењу са друштвом 

Месопотамије. Током хиљада година своје 

историје, оно је доживљавало значајне промене 

и постајало све комплексније. Као што 

се државна управа развила као проширење 

краљевског дома, тако је и читава друштвена 

структура полазила и гранала се од двора. На 

врху друштвене хијерархије био је сам фараон, 

и људи у његовом окружењу. Сложеност 

египатског друштва је таква да се не може 

просто описати свођењем на неколико основних 

група, попут држава Месопотамије. 

Поред владарске породица и двора, срећемо 

велики број свештеника, различитих чиновника, 

писара, професионалних војника, 

градског становништва, радника, занатлија, 

сељака, потчињених и зависних људи, и робова. 

И свака од ових група се може поделити 


милитаризовано друштво – друштво подвргнуто утицају 

и потребама војске 

162 

Египатски чиновник Небамун, његова супруга и 

син на чамцу, окружени речном фауном, фреска 

из XIV века п.н.е. 





на велики број подгрупа. Постојала је и 

изве сна социјална мобилност, тј. могућност 

да припадник ниже друштвене групе пређе 

у вишу. Изванредне способности, или наклоност 

фараона или других моћних људи, 

могли су појединцу да омогуће напредовање 

у друштву. Колико су такви случајеви били 

типични, тешко је рећи. 

Већина података о друштву старог Египта 

односи се на двор, свештенство и чиновништво. 

О сиромашнијим слојевима знамо 

мало. Неки су били зависни радници, у 

служби двора, племства, државног апарата, 

храмова или локалних моћника. Међутим, 

срећу се и независни радници и занатлије. 

Најбројнији део становништва чиниле су 

разне категорије земљорадника. И њих је 

било толико да је њихов положај тешко 

уопштавати. Велики део сељака живео је и 

радио на имањима фараона и племића, али 

не сви. Сељаци су могли вишак својих производа, 

ако га је било, да изнесу на тржницу 

и тим приходима донекле побољшају свој 

положај. 

Положај жене у старом Египту био је 

нешто другачији и у целини бољи у односу 

на друштва југозападне Азије. Египатско 

друштво је такође било патријархално 

и власт је припадала мушкарцима. Изузев 

свештеничких положаја, мали број јавних 

звања је био доступан женама. Али у погледу 

својине жене су имале доста широка права, 

а могле су и самостално да наступају пред 

судом, што у Месопотамији и Грчкој није 

био случај. Египатске жене су слављене као 

супруге и мајке, дакле због улоге које имају у 

очувању и продужењу породице. У документима 

и на надгробним споменицима Египћани 

су чешће наводили мајчино име него 

очево. Али уколико жена није могла да има 

деце, закон је то видео као валидан ра злог 

за раскид брака. Фараони и други истакнути 

појединци могли су имати више жена, 

између којих је постојала хијерархија. Понекад, 

мада ретко, срећемо жене као владајуће 

фараоне. Краљица Хатшепсут (1479–1458), 

кћер фараона Тутмеса I и удовица Тутмеса 

II, била је током своје владавине једна од 

најмоћнијих личности на читавом Старом 

истоку. 

Краљица Хатшепсут је на већини статуа приказана 

са мушким цртама, укључујући и браду 

Фараон Тутмес II умро је око 1479. године п.н.е., 

остављајући за собом сина наследника Тутмеса 

III, старог једва две године. Престо је, уместо 

малог дечака, преузела Тутмесова супруга, 

краљица Хатшепсут, која је на њему остала око 

две деценије (1479–1458. п.н.е.). Тутмес III није 

био краљичин син, већ дете једне од споредних 

супруга свог оца. Краљица је у почетку деловала 

као регент, владајући у име малолетног 

краља. Али свега неколико година касније, она 

је преузела пуну власт и већину фараонских титула. 

Током две деценије самосталне владавине, 

краљица је постављала чиновнике, склапала 

међудржавне уговоре, подигла велики храм 

мртвих у близини Тебе и наредила два велика 

војна похода, у Африци и Азији. 

Већи део становништва био је подложан 

радним обавезама. Неке категорије су биле 

изузете, али то је често било условно: од сељака 

ослобођених обавезе да обрађују фараонову 

земљу тражило се да учествују у подизању 

његових грађевина и сл. Људи који би избегавали 

радне обавезе били су осуђивани на 

нарочито тежак рад на владарским имањима, 

на градилиштима и у каменоломима. 

163 




IV 

Стари Египат је познавао и ропство и робове, 

али постојање великог извора јефтине 

сељачке радне снаге чинило је употребу 

робова у привреди излишном. Између 

роба и слободног човека постојао је читав 

низ категорија зависних и полуслободних 

људи, различитих по својим друштвеним 

функцијама и радним обавезама. Постојала 

је могућност да слободан или полуслободан 

човек буде претворен у роба, али такви 

случајеви су били реткост. У неким изворима 

читамо о високим чиновницима који се 

хвале како током своје управе нису ниједног 

слободног човека претворили у роба. 

Већину робова чинили су ратни заробљеници. 

Њихов број је стога растао и опадао, 

већ према снази и агресивности египатске 

државе у датом времену. У доба великих 

освајања и пљачкашких похода број робова 

би био у порасту, иначе би стагнирао или 

опадао. Не изненађује чињеница да је далеко 

највише робова у Египту било на врхунцу 

освајачке политике Новог царства. 

Заробљеници из Нубије, везани и претворени у 

робове, рељеф са египатског храма у Абу Симбелу 

ЦАРСКА ПЕРСИЈА 

Знамо врло мало о персијском друштву 

пре Кира Великог. Готово сви подаци потичу 

из времена када је Персија већ била највећа 

сила Старог истока. Пре освајања, Персија 

је била једна од слабије насељених земаља 

Блиског истока, становништво се више 


бавило сточарством него земљорадњом. 

Део популације је чак живео полуномадским 

начином живота. Освајања Кира II, Камбиза 

и Дарија I су то изменила и претворила Персију 

у централну област највеће државе света. 

Археолошки налази показују да се становништво 

Персије у овом периоду знатно увећало, 

а да се и ниво богатства подигао. У земљи 

у којој раније није било градова, подигнута 

су два велика краљевска града, Пасаргаде (од 

стране Кира) и Персеполис (од стране Дарија). 

У погледу дажбина и обавеза, Персија је 

била привилегована у односу на друге делове 

царства. Јавне радове често је обављала принудна 

радна снага доведена из разних сатрапија. 

Али слободно становништво иранских 

области обезбеђивало је најважније и најверније 

војнике за краљевску војску. 

На врху друштвене структуре налазило се 

иранско племство. У ствари, најужи круг најмоћнијих 

племића чинило је свега неколико 

привилегованих персијских породица. Међутим, 

друштвени положај и привилегије увек 

су зависили од добре воље краља. У односу 

на краља ни најмоћнији племић није имао 

посебна права, нити му је ишта гарантовало 

очување положаја. Реч која се у староперсијским 

текстовима користи за краљевске 

поданике – бандака (буквално слуга или роб), 

употребљавана је и за племство. Краљ је такође 

могао да припадника нижих друштвених 

слојева награди и уздигне у више, понекад 

и претварањем у племића. Дешавало се, 

мада ретко, да племићки ранг добију и људи 

који нису били персијског порекла, када би 

учинили изузетне услуге владару. Поред племића, 

сазнајемо за постојање градског становништва, 

занатлија, трговаца, као и зависних 

и слободних сељака. Зависни људи су можда 

доведени из покорених области и нису чинили 

изворно иранско становништво. Персијско 

друштво познавало је и робове. Они 

су углавном били ратни заробљеници. Краљ 

би их користио на двору или их је поклањао 

племићима. Често су, међутим, робови претварани 

у зависне сељаке и насељавани да 


бандака – поданик, слуга или роб у старој Персији 

164 





раде на земљи. Ни у персијском друштву број 

робова није био нарочитo велики. Персијски 

краљ имао је готово неисцрпне изворе радне 

снаге и посебна потреба за робовским радом 

није постојала. 

Све речено се односи само на централне 

области царства, пре свега на саму Персију. 

Као што си учио/ла у претходним лекцијама, 

у време Дарија I персијска држава је имала 

колосалне размере, пружајући се од Дунава 

до Инда и имајући под својом влашћу десетине 

милиона људи. О једном јединственом 

друштву на толиком простору не може бити 

ни говора. Персијско царство било је скуп 

већег броја локалних друштвених заједница, 

које је обједињавао један политички систем. 

Уколико није било посебног разлога за мешање, 

друштво затечено у освојеним земљама 

Персијанци би остављали нетакнуто. Локалне 

заједнице и локални моћници, који су имали 

друштвену моћ пре доласка Персијанца, 

углавном би били остављени на миру, под 

условом да су дажбине на време стизале у 

краљевску благајну, а војне и радне обавезе 

биле испуњене у потпуности. Међутим, 

краљ и персијска аристократија су себи присвојили 

простране земљишне поседе широм 

царства, које је обрађивало локално становништво. 

Представници покореног становништва доносе 

дарове краљу Дарију I, рељеф из краљевске палате у 

Персеполису 


– Друштва на Старом истоку била су хијерархијска, подељена на више различитих група, између којих се тачно 

знао редослед моћи, богатства и слободе. 

– На Старом истоку друштво је било подређено и прилагођено потребама војске. Људи из свих категорија 

друштва имали су војну обавезу, коју су могли избећи само давањем веће количине сребра. 

– Робови су били малобројни у већини држава Старог истока. Делимичан изузетак је Асирија, у последњем 

веку свог постојања. 

– Староисточна друштва била су патријархална – власт је била у рукама мушкараца, а жене су биле потчињене. 

Ипак, у том погледу су постојале знатне разлике у детаљима. Асирија је била врло ригидно патријархално 

друштво, док је у Египту постојало више права и слобода за жене. 

– Друштво старог Египта било је веома сложено и та комплексност се повећавала током његове вишемиленијумске 

историје. 

– Освајања и стварање царства довели су до великих друштвених промена у старој Персији и Ирану уопште. 

Од периферне и слабо настањене области, Персија је постала привилегована земља и центар великог 



1. Дефиниши појам хијерархије и како се он примењује на древна друштва. Да ли хијерархијски 

односи постоје и у модерним друштвима? 

2. Наведи основне групе од којих се састојало друштво Месопотамије у III миленијуму п.н.е. 

3. Објасни зашто су „слободни људи” на Старом истоку били само условно слободни. 

4. Опиши положај жене у различитим друштвима Старог истока. 

5. Објасни зашто на територији Персијског царства није могло постојати само једно друштво. 

165 




IV 

2 

ДРУШТВО СТАРЕ ГРЧКЕ 


• уочиш разлике између друштвене структуре старе Грчке у различитим периодима; 

• препознаш најважније друштвене поделе у класичној Грчкој; 

• разумеш основне проблеме улоге ропства у грчком друштву; 

• одредиш зашто је спартанско друштво било посебно у односу на остале заједнице у 

старој Грчкој; 

• опишеш положај жена у старој Грчкој. 

ГРЧКО ДРУШТВО У 

МИКЕНСКО ДОБА 

Стара Грчка је имала богату и разноврсну 

друштвену историју. Тако разнолик свет 

као што је био свет старе Грчке није могао 

имати, и заиста није имао, само један тип 

друштва, статичан и непроменљив. Зато су сва 

уопштавања ограничена и релативна, тачнија 

за неке старогрчке заједнице, мање тачна за 

неке друге. У овој лекцији ћемо изложити оно 

што је најтипичније за већину грчких заједница. 

Једно грчко друштво ћемо издвојити и приказати 

одвојено у односу на остала, пошто је 

у великој мери посебно. У питању је античка 

Спарта. 

О друштвеним односима микенске Грчке 

знамо много мање у односу на савремена 

друштва на Старом истоку. Готово све 

што знамо односи се на владарске палате и 

људе повезане са палатама, јер одатле потичу 

скоро сви писани извори. Они остављају 

утисак врло централизованог и контролисаног 

друштва, под строгим надзором дворске 

бирократије. Палате су биле средишта, не 

само државне моћи и управе, већ и друштвеног 

живота. Слободни људи се деле на мали 

круг дворана и највиших чиновника блиских 

краљу, и на све остале, народ (дамо). Огромна 

већина људи о којима читамо у микенским 

текстовима ангажована је на пословима у палати 

или на имањима и у радионицама које 

припадају палати. Да ли су у питању слободна 

или зависна лица, то је тешко рећи, пошто ни 

слободни људи нису били без радних обавеза 

према владару. У микенским документима се 

166 

спомињу и робови, али веома ретко, такође у 

вези са разним пословима које су обављали у 

палатама. 

Такозвана „Микењанка”, остатак фреске са ликом жене 

на зиду палате у Микени 

КЛАСИЧНО ГРЧКО ДРУШТВО 

Микенско друштво нестало је без трага 

у XII веку п.н.е. Од VIII века п.н.е. у Грчкој 

се дешавају велике промене. Раније сеоско 

друштво се убрзано урбанизује, уместо некадашњих 

села формирају се велике градске 

заједнице. Настаје полис, нови облик државне 

али и друштвене заједнице. Полис почива 

на идејама колективизма и грађанског идентитета. 

То је заједница слободних људи, што 

не значи да сви слободни људи имају иста 

права и обавезе у друштву. Срж сваког грчког 

друштва чинили су пуноправни грађани 

мушког пола. 





Као најважнију социјалну поделу, грчки 

писци обично истичу поделу на слободне 

и неслободне људе, робове. Мада у начелу 

оправдана, таква слика грчког друштва превише 

је поједностављена и не узима у обзир 

бројне друштвене групе унутар заједнице 

слободних људи. Људи су се разликовали по 

богатству, етничком и породичном пореклу, 

и свака од ових одлика је утицала на њихов 

друштвени живот. У класично доба у грчким 

градовима и даље постоји стара аристократија. 

У развијеним демократским друштвима 

попут Атине, она више није имала наследне 

привилегије. Како многи од античких 

грчких писаца долазе управо из редова аристократије, 

ми смо добро информисани о 

гледиштима и жељама ове друштвене групе. 

Очекивано, ти људи су имали конзервативне 

склоности, били су испуњени носталгијом 

према временима када је власт била у рукама 

племства. Они су показивали велико 

неповерење, па и презир према друштву у 

коме сви грађани имају једнака права. 

Представа старогрчке гозбе или симпосиона. 

Мушкарци из високог друштва би се окупљали 

ради пића, гозбе и разговора. Жене обично нису 

присуствовале овим догађајима, изузев у својству 

забављача, као на слици. 

Најважнији фактор друштвеног положаја 

било је лично богатство. На врху социјалне 

структуре била је малобројна група богатих 

поседника (који су укључивали и припаднике 

некадашњег племства). Испод ње је 

долазила најбројнија група грађана: ситни 

земљорадници, занатлије и трговци. Најсиромашнији 

грађани нису имали сопствену 

земљу или друге сталне изворе прихода, или 

су ови били премали. У Атини је њихово 

благостање великим делом зависило од плата 

у државној служби, јавних радова и других 

приноса које је обезбеђивала држава. 

Поред грађана, постојала је и популација 

стално настањених странаца, који су се у Атини 

називали метецима. У успешним занатским 

и трговачким центрима, попут Атине и 

Коринта, та група је могла бити многобројна. 

Они су дошли у ове градове привучени повољним 

економским приликама и остајали да 

раде као занатлије, трговци, бродовласници. 

За разлику од грађана, они нису имали право 

да се баве пољопривредом и поседују земљу. 

ДРУШТВЕНЕ ПРОМЕНЕ 

ХЕЛЕНИСТИЧКОГ ДОБА 

Хеленистичко доба донело је велике промене 

у класично грчко друштво. Оне су се 

развиле постепено, готово неприметно, а 

ипак су временом преобразиле друштвену 

структуру грчких градова. У хеленистичко 

доба велика већина грчких градова имала је 

демократско уређење. Ти градови су обично 

били део веће савезне државе или су признавали 

врховну власт неког краља. Ипак, испод 

спољашње демократске фасаде одвијале су 

се велике промене. Долази до пораста моћи 

малог броја најбогатијих породица. У питању 

је нови тип предузимљивих богаташа, који су 

имали мало тога заједничког са ранијом градском 

аристократијом. Ове породице постепено 

преузимају управу и друштвени живот 

у градовима у своје руке. Градске финансије и 

благостање постају у све већој мери зависне 

од приватног богатства ових људи. Они су 

били спремни да дају новац у замену за политички 

и друштвени утицај. Од II века п.н.е. 

практично све важније функције у једном 

грчком граду постају монопол припадника 

највишег слоја. Овај процес историчари описују 

као елитизацију или олигархизацију 

грчког града. Средњи и нижи слој грађанства 

био је спреман да препусти друштвену 

моћ најбогатијима, у замену за стабилност, 

сигурност и материјално благостање. 

167 




IV 

Ширење римске моћи само је поспешило овај 

процес. Римљани су радије одржавали односе 

са малим владајућим групицама, него са 

непредвидљивом масом грађана, која се није 

дала лако контролисати. 

РОБОВИ И ДРУГЕ 

НЕСЛОБОДНЕ ГРУПЕ 

Робови су били присутни у грчком 

друштву током читаве антике. Срећемо их у 

власништву појединаца, храмова или држава. 

Већина су били странци, заробљени у рату 

или доведени из других земаља од стране трговаца 

робљем. Друштвену и економску улогу 

робова је, међутим, врло тешко одредити 

јер углавном не знамо њихов број. У Атини, 

грчкој држави коју најбоље познајемо, број 

робова био је несумњиво мањи од броја слободних 

људи, мада је тешко рећи тачно колико 

(процене обично иду око 10-15% становништва). 

У популарној свести Грчка се и даље 

види као изразито робовласничко друштво, 

заједница чија су привреда и благостање почивали 

на раду робова. За такву тврдњу нема 

довољно доказа. Робови се у старој Грчкој 

ретко спомињу у привредним улогама. Њих 

типично срећемо као личну пратњу и кућну 

послугу имућних Грка. Противно раширеном 

мишљењу, просечан слободан човек није био 

робовласник, јер није био у могућности да 

приушти роба. Поседовање робова било је 

луксуз, знак богатства и повлашћеног положаја. 

Роб у приватном власништву сматран је 

делом домаћинства, једним од укућана, иако 

најнижи по статусу. 

Господар је имао право да роба ослободи, 

такав поступак се чак сматрао моралним чином. 

Богаташи су често завештањем давали 

слободу својим кућним робовима. Уколико 

би се нашли у великој ратној опасности, грчки 

градови су често прибегавали општем 


елитизација – подвргавање друштва владавини елита, 

малог броја најмоћнијих људи 

олигархизација – претварање политичког система у 

олигархију, владавину најбогатијих 


ослобађању робова, у замену за војну службу 

до краја рата. Али ослобођеници нису 

стицали грађанска права, они би постајали 

слободни људи али не и грађани полиса. 

Њихова права и обавезе били су слични положају 

странаца стално насељених у Атини 

или другим грчким градовима. 

Међутим, у неким грчким друштвима 

постојале су полуслободне или зависне групе 

људи чији је рад несумњиво имао велики 

друштвени и економски значај. На пример, 

у Тесалији је постојала велика популација 

зависних људи, који су били везани за велепоседе 

на којима су обрађивали земљу. Њих 

извори називају пенестима, а њихов положај 

подсећа на средњовековне кметове. У 

Лаконији и Месенији, областима под влашћу 

Спарте, постојао је велики број зависних хелота. 

Они су производили храну и обављали 

друге радне обавезе за своје спартанске господаре. 

Слична категорија људи постојала је 

и у неким критским државама. За разлику од 

робова, пенести и хелоти често су показивали 

непослушност и подизали насилне устанке, 

некад врло велике. 

СПАРТАНСКО ДРУШТВО 

Спарта између VII и IV века п.н.е. представља 

особену друштвену заједницу, чије 

су многе карактеристике биле изузетне и јединствене. 

Спартанска посебност побуђивала 

је велико интересовање код осталих Грка. 

Међутим, мало ко је био у прилици да лично 

посети Спарту, која је била географски изоловано 

друштво, несклоно и неповерљиво према 

странцима. Спартанско друштво и политички 

систем објашњавани су као производ 

реформе неког од старих спартанских краљева 

или државника. Временом је легенда о законодавцу 

Ликургу, као творцу спартанског 

уређења, истиснула све остале. Али Ликург је 

у потпуности легендарна личност, не знамо 

поуздано ни када је живео. У ствари, спартанско 

друштво је било производ дуготрајног 

развоја, прилагођавања новим спољашњим и 

унутрашњим околностима. Спарта је у VIII 

и VII веку п.н.е. морала најпре да се бори са 

суседима за опстанак, онда за одржање 

168 





власти над освојеним подручјима и најзад за 

превласт над читавим Пелопонезом. 

Основна карактеристика спартанског друштва 

био је милитаризам. Ако се за неку 

грчку државу може рећи да је војничка, то је 

била Спарта. Спартанско друштво себи је поставило 

једноставан циљ: стварање што ефикаснијих 

и квалитетнијих војника. Владајућу 

друштвену групу чинили су спартијати. Они 

приближно одговарају аристократији у осталим 

грчким државама. Држали су велике 

земљишне поседе и имали обавезу да непрестано 

служе као војници. Да би осигурала 

висок квалитет, дисциплину и послушност 

будућих војника, спартанска држава је васпитање 

мушке деце држала у властитим рукама. 

Одвајани од мајки већ са седам година, дечаци 

су пролазили кроз систем образовања и 

обуке (агогу) који је трајао читавих 13 година. 

О том спартанском одгоју и васпитању има 

мало поузданих података. Већина онога што 

знамо потиче из каснијих (чак римских) времена 

и испуњено је невероватним и фантастичним 

појединостима. 

Спартијат који је напунио двадесет година 

и успешно прошао кроз агогу, постао је 

пуноправни грађанин. Мада је имао право 

да заснује породицу, он није смео да живи с 

њом до своје тридесете године. У међувремену 

је живео војничким начином живота, са 

својим саборцима, вазда спреман да пође у 

борбу. Спартанске друштвене и државне институције 

су такође биле необичне, несличне 

онима у већини грчких држава. Спарта је 

имала два краља (и две владарске породице) 

које су владале истовремено. Најутицајнија 

установа било је веће стараца (герузија) у 

коју је улазило 28 најзаслужнијих спартијата 

старијих од 60 година. Надзор над извршном 

влашћу обављала су петорица изборних 

чиновника, ефора. Спарта је имала и 

неку врсту примитивне народне скупштине, 

у коју су улазили само спартијати. Предлози 

су се прихватали и одбијали виком, гласним 

одобравањем или негодовањем. 

Коњаник, окружен птицама, праћен Победом 

(Нике) 

Данас античку Спарту не повезујемо са значајним 

уметничким стваралаштвом и за то постоје 

добри разлози. Класична Спарта била је строго 

контролисано и милитаристичко друштво, у 

којем уметничко стваралаштво не само да није 

цењено, већ је плански сузбијано. Ипак, није увек 

било тако. Пре него што се ликурговски систем 

развио, Спарта је имала своје песнике, вајаре и 

сликаре. Ова слика на керамичкој посуди дело 

је неког спартанског сликара из средине VI века 

п.н.е. Број уметничких дела откривених на спартанском 

тлу опада током VI века п.н.е. У класично 

доба Лаконија је једна од културно и уметнички 

најсиромашнијих области Грчке. 

Надгробни рељеф из Лаконије, VI век п.н.е. 

169 




IV 

Спартијата је било 9.000 или 10.000 крајем 

VI века п.н.е. Њихова укупна популација 

(укључујући жене и децу) могла је бити до око 

40.000 људи. Број спартијата је касније опадао, 

због честих ратова и малог броја новорођене 

деце. Најбројније групе становништва чинили 

су перијеци и хелоти. Перијеци су били 

слободни људи без политичких права, становници 

мањих градова у Лаконији, матичној 

земљи Спартанаца. Били су лично слободни, 

али без утицаја на државну политику. Имали 

су војне и економске обавезе према спартанској 

држави. Док је перијека било два или три 

пута више од спартијата, хелоти су били чак 

петоструко или шестоструко бројнији. Они 

су били потомци покореног становништва 

Лаконије и Месеније и чинили су главнину 

радне снаге спартанске државе. Живели су 

напорним животом, који су нарочито отежали 

неповерење и насилан карактер спартанске 

власти. Хелоти су стога често напуштали 

имања, бежали у суседне земље или постајали 

одметници. Повремено су дизали и велике 

устанке. У Спарти је било и робова, који су 

служили у домаћинствима спартијата. 


између супружника постоји велика разлика 

у годинама. Девојка у пубертету би се неретко 

удавала за двоструко старијег мушкарца. 

Државне функције биле су недоступне 

женама, мада је постојао већи број свештеничких 

звања којa су била отворена за њих. 

Највише свештеничко звање у Атини била је 

свештеница Атене Полијаде, положај резервисан 

искључиво за жене. 

ПОЛОЖАЈ ЖЕНЕ 

Попут других античких заједница, и 

друштва старе Грчке била су патријархална. 

Власт у породици и у држави припадала 

је мушкарцима. Уколико је долазила из 

грађанске породице, жена је имала одређене 

привилегије у односу на жене досељеника 

и странаца. Међутим, није могла да присуствује 

заседањима народних скупштина 

нити да самостално иступа пред судом. 

Уместо ње, на суду се појављивао мушки 

сродник. Жена није могла да самостално 

располаже имовином, већ је и у том погледу 

била подређена оцу или мужу. Жене у Атини 

су могле да склапају купопродајне уговоре 

само ако вредност уговора није прелазила 

одређену висину. Очеви су синовима завештавали 

делове имања, док су кћери добијале 

мираз. За склапање брака сагласност 

жене није била неопходна. Он се склапао у 

виду уговора између жениног оца (или старатеља) 

и младожење. Уобичајено је било да 

Аспасија из Милета, камена биста из римског 

доба 

Нема много жена у историји старе Грчке које 

су оставиле свој траг на јавну, политичку сферу. 

Један од ретких примера је Аспасија, која 

се средином V века п.н.е. доселила у Атину из 

Милета. Постала је љубавница водећег атинског 

државника Перикла и живела с њим током једне 

и по деценије. Брак између Перикла и Аспасије 

није био легалан у Атини, пошто је она била 

странкиња. Савременици су јој приписивали 

велики утицај на Перикла, тиме и на државну 

политику. Била је предмет највећих похвала али 

и најстрашнијих покуда и бесрамног оговарања. 

За нас данас она је врло нејасна историјска фигура. 

Тешко је рећи шта је стварно радила, говорила 

или желела. Просто: историјска личност је 

нестала, остављајући иза себе легенду. 

170 





Грчко друштво је очекивало од жена да 

нађу испуњење свог живота у оквиру породице, 

као кћери, супруге и мајке. Већина је заиста 

пошла тим путем. Међутим, у старој Грчкој 

срећемо и неке врло способне и енергичне 

жене, које су нашле начина да савладају или 

заобиђу патријархална ограничења и истакну 

се и у другим сферама живота. Песникиње 

попут Сапфа из Митилене, Аните из Тегеје 

или Носиде из Локра, спадају међу највеће 

уметнике античког света. Мада нису многобројне, 

у старој Грчкој се срећу и жене које 

су се успешно бавиле филозофијом, сликарством 

и вајарством. Једна од најистакнутијих 

особа у атинском високом друштву друге половине 

V века п.н.е. била је Аспасија из Милета. 

Аспасија је била у вези са атинским државником 

Периклом (будући странкиња, између 

њих није могао бити склопљен законит 

брак). Високообразована, Аспасија је водила 

интензиван друштвени и интелектуални живот, 

који је игнорисао уобичајена ограничења 

наметнута женама. 

Живот жена у Спарти био је сложен, и разликовао 

се од једне до друге друштвене групе. 

Положај жена спартијата био је бољи од 

положаја жена у већини грчких држава. Као 

припаднице владајућег слоја, оне су живеле 

угодним животом, са много слободног времена. 

Једина обавеза била је да остану у добром 

здрављу, како би могле да рађају будуће спартанске 

војнике. Од њих су далеко бројније 

биле жене које су припадале класи перијека. 

Оне су живеле животом сличним женама у 

било ком грчком друштву. Жене из хелотских 

породица делиле су са својим мушкарцима 

тежак терет живота потчињених људи у једном 

насилном, милитаристичком друштву. 

Жене спартијата имале су могућност да 

се образују, али нису имале право учешћа у 

јавном животу нити су имале право гласа. 

Спартански закон сматрао је мајке-удовице 

потпуно равноправним са мушкарцима и оне 

су могле бити наследнице мужевљевог богатства, 

што је био начин да остану финансијски 

независне. 


– Микенско друштво потпуно је другачије у односу на каснија грчка друштва. Класично грчко друштво се развија 

од VIII века п.н.е. 

– Класично грчко друштво било је подељено на слободне људе и робове. Слободни људи су се даље делили 

на странце и грађане, док су и сами грађани били подељени према пореклу, богатству и полу. 

– Робове срећемо у свим грчким друштвима и у свим периодима антике. Њихов број и значај није лако одредити, 

али изгледа да нису имали велику улогу у привреди. 

– Спартанско друштво се разликовало од друштва у остатку Грчке. Оно је било последица специфичног 

историјског развитка и тежње да се обезбеди што већи број добрих војника, за борбу против спољних 

непријатеља и контролу потчињеног становништва. 

– Грчко друштво је било патријархално. Основне друштвене улоге намењене женама биле су у оквиру породице, 

улоге супруге и мајке. Ипак, у Грчкој имамо примере изузетних жена које су се прославиле као песникиње, 

уметнице или филозофи. 


1. Истакни најважније разлике између микенског друштва и оног у класичној Грчкој. 

2. Објасни зашто проста подела на слободне људе и робове није довољна да опише друштво у 

старој Грчкој. 

3. Опиши промене које су грчка друштва доживела у хеленистичко доба. 

4. Наведи основне групе које су чиниле спартанско друштво. Објасни разлике између њих. 

5. Упореди положај жене у старој Грчкој са оним што си научио/ла о положају жена на Старом 

истоку. 

171 




IV 

3 

ДРУШТВЕНИ ОДНОСИ У СТАРОМ РИМУ 


• наведеш најважније групе од којих се састојало римско друштво; 

• разумеш зашто су родовски односи били значајни у римском друштву; 

• разликујеш сенаторски и коњички сталеж; 

• опишеш положај жена у старом Риму; 

• одредиш друштвену улогу робова и колона. 

РАНО РИМСКО ДРУШТВО 

Током више од дванаест векова, колико 

је прошло од оснивања Рима до пада 

Западног римског царства, римско 

друштво је прошло кроз бројне и велике 

промене. Карактер основних друштвених 

група, њихов начин живота, као и саме основе 

друштвене структуре доживеле су знатне 

промене у току историје. Стога друштвена 

историја старог Рима није ништа мање 

разнолика и занимљива од војне и политичке 

историје. У лекцији која следи можемо само да 

укажемо на основне појединости, издвојене из 

много већег мозаика познатих чињеница. 

Друштво Рима у доба краљева и у току првих 

век-два републике нам је најслабије познато. 

Под краљевима је несумњиво постојала 

аристократија која је вероватно идентична 

класи патриција у доба републике. 

О нижим слојевима се зна још мање, изузев 

да су постојали робови и нека врста зависних 

људи. Римско друштво имало је изражено родовску 

структуру у доба републике и стање 

није могло бити другачије ни под краљевима. 

Друштвеном историјом ране републике 

доминира борба између патриција и плебејаца, 

о којој си већ учио/ла у ранијим лекцијама. 

Али већ тада је римско друштво било 

сложеније од просте поделе на две групе. 

Патрицији су се разликовали по богатству, а 

плебејци и по богатству и по пореклу. Временом 

је ова подела изгубила друштвени значај, 

остајући присутна само у неким религијским 

и правним нормама. До III века п.н.е. остатак 

патриција спојио се са најбогатијим слојем 

плебејаца, образујући нову владајућу групу – 

сенаторски сталеж. 

ВИШИ СЛОЈЕВИ 

Владајући слојеви развијеног римског 

друштва обухватали су две друштвене групе. 

На врху се налазио сенаторски сталеж 

(латински senatores). Овде се налазио најужи 

круг најбогатијих и најутицајнијих породица, 

којима је било заједничко да имају представнике 

у Сенату. Себе су видели као најбољи 

део римског друштва, који је позван да 

врши власт и доноси одлуке у име осталих. 


Богови у римском високом друштву: фреска из 

Помпеја која приказује Венеру и Марса. Уметник 

је замислио богове попут окупљања једне богате 

и угледне римске породице. 

сенаторски сталеж – најмоћнија друштвена група у 

старом Риму; припадници аристократских породица које 

су имале своје представнике у Сенату 

172 





Себи су наденули имена као што су boni 

(добри) и optimates (најбољи). Богатство је 

било једна од основних одлика сенаторског 

сталежа, они су били највећи земљопоседници 

у држави. У ствари, од сенатора се очекивало 

да своју имовину уложе управо у земљу, 

док су други извори богатства, попут трговине, 

морепловства или новчаних послова 

сматрани недостојним за њих. Повремено 

су чак увођени закони који су сенаторима 

забрањивали да се баве овим пословима. 

Стога је динамичнији део римске економије 

дошао под контролу коњичког сталежа 

(латински equites, буквално коњаници, 

понекад се преводи и као витезови). Име 

потиче од обавезе богатијих људи, који нису 

припадали сенаторском сталежу, да служе 

као коњаници у римској војсци. Већ у време 

Другог пунског рата није било довољно припадника 

коњичког сталежа за потребе римске 

коњице, па се она све више попуњавала 

из редова савезника. У каснијој римској 

војсци они, као и сенатори, служе у улози 

заповедника и официра, али стари назив је 

остао. Коњаници су у просеку били мање 

богати од сенатора, али су чинили бројнију 

и динамичнију друштвену групу. Како нису 

трпели законска ограничења, они су се бавили 

свим могућим делатностима које су доносиле 

добит, укључујући и куповину земље. 

Нарочито богати, а уједно и на лошем гласу, 

били су публикани, удружења богаташа 

из коњичког сталежа која би од државе закупљивала 

пореске приходе у провинцијама. 

Преузимајући скупљање пореза, публикани 

су спроводили систематску пљачку провинција, 

узимајући и по неколико пута више 

новца од редовних пореза. Између сенаторског 

и коњичког сталежа постојала је нетрпељивост, 

а понекад су избијали и директни 

сукоби. Унутар ових двеју група постојале су 

бројне поделе. 


коњички сталеж – највиша друштвeна група у старом 

Риму после сенаторског сталежа; богатији Римљани који 

нису достигли ниво сенатских звања 

публикани – комерцијална удружења у старом Риму која 

су закупљивала пореска давања и друге изворе прихода, 

и убирала их уместо државе 

Цицерон држи говор против завереника 

Катилине у сенату, модерна реконструкција 

У несигурним околностима I века п.н.е. дошло је 

у Риму до многих покушаја насилног освајања 

највише власти. Име сенатора Луција Сергија 

Катилине (108–62. п.н.е.) везано је за један од 

најзнаменитијих догађаја те врсте. Припадник 

једне од најстаријих сенаторских породица, која 

је временом осиромашила и изгубила много 

од угледа, Катилина је покушао да стекне моћ 

на други начин. Припремио је тајну акцију (такозвана 

Катилинина завера), у којој је учешће 

узела неколицина незадовољних племића, као 

и један број некадашњих Сулиних ветерана. 

Катилина је настојао да се прикаже као борац 

за права сиромашних и присталица укидања 

дугова. У плану су била убиства носилаца највиших 

државних звања и преузимање власти у 

Риму; истовремено је требало подићи војску у 

унутрашњости Италије, која би подржала овај 

државни удар. План је требало спровести у 

дело у новембру 63. године п.н.е., али је завера 

откривена и спречена напорима конзула Марка 

Тулија Цицерона. Катилина је побегао из Рима, 

да се придружи својој армији, која је била мања 

него што се надао. Погинуо је 62. године п.н.е. у 

борби против римских трупа. 

Противно популарном мишљењу, настанак 

државе и организованог друштва не мора 

да значи распад и нестанак племенских и родовских 

односа. У Риму су ове везе задржале 

снагу и чак ојачале вековима по настанку 

државе. Римске породице биле су груписане 

у родове и ове сродничке везе су имале велику 

тежину у римском друштву. Чак се и име 

173 




IV 


Римљанина из више класе састојало од три 

дела: личног имена, имена рода и породичног 

имена. Припадност славном роду била је 

извор поноса и части, али и велики притисак 

и обавеза. Од младих људи се очекивало да 

покажу квалитете и способности достојне 

њихових славних предака. Римско друштво је 

ценило способност и успех, и није трпело слабост, 

неуспешност и недостатак амбиције. Између 

истакнутих родова је постојало жестоко 

ривалство, које је могло да траје вековима, 

из генерације у генерацију. Спорови унутар 

римског владајућег слоја били су важан фактор 

за време кризе републике и грађанских 

ратова. 

ГРАЂАНИ И ПРОВИНЦИЈСКО 

СТАНОВНИШТВО 

Већину римских грађана чинили су људи 

скромнијих материјалних могућности. То су 

били пре свега средњи и ситни земљорадници, 

као и занатлије, продавци и ситни трговци. 

Али било је и много сиромашнијих грађана, 

који су имали премале парцеле земље да би 

се исхранили, или су у потпуности остајали 

без земље. Они су живели као најамни, сезонски 

радници или као закупци на имањима 

велепоседника, или су одлазили у Рим и друге 

градове и таворили као градска сиротиња. 

У току римских освајања у II и I веку п.н.е. 

број сиромашних Римљана драстично се 

увећао. Њихово незадовољство било је снажан 

фактор у покретању немира, преврата и 

грађанских ратова. Из редова сиромашнијих 

грађана долазио је највећи и најважнији део 

римске војске у доба позне републике и раног 


Пре III века н.е. већина становништва Римског 

царства није имала грађанско право. Ти 

људи су пре свега живели у римским провинцијама, 

мада се велики број њих временом 

настанио у Риму и другим градовима Италије. 

Као и у случају Персијског царства, не 

можемо говорити о само једном друштву на 

читавом простору огромне римске државе. 

Римска освајања мењају затечене друштвене 

односе али их ретко где у потпуности руше. 

Портрет цара Максимина Трачанина 

Рођен у сиромашној породици у Тракији, Максимин 

је заваљујући успешној војној служби 

напредовао до високих положаја, да би на крају 

постао цар. У доба царства, војничка каријера је 

обезбеђивала најбоље прилике за напредовање 

за сиромашне грађане. 

Зато различите провинције имају различиту 

друштвену структуру. Временом локално 

племство и богаташи добијају коњички, 

па чак и сенаторски статус, и постају 

део владајућег слоја у царству. Градови и 

градско становништво временом се такође 

преображавају и прилагођавају римском 

обрасцу. Римска култура, латински језик, 

римски обичаји, право и институције постепено 

се шире међу покореним народима. 

Од времена цара Каракале (211–217) 

готово целокупно слободно становништво 

провинција има римско грађанско право. 

174 





ЖЕНА У РИМСКОМ ДРУШТВУ 

У погледу друштвеног положаја и имовинских 

права, жене су живеле у сенци мушкараца. 

Жене нису учествовале у раду скупштина 

нити су могле бити биране на државне 

функције. У раном периоду римске историје 

постојала је апсолутна власт мушкараца над 

породицом, над слободом и животима супруге 

и деце. Временом су ове старинске стеге 

попустиле. У току последњег века републике 

видимо да жене из виших слојева самостално 

управљају својом имовином и склапају уговоре. 

За разлику од старе Грчке, жена је имала 

право на наследство и властиту имовину, 

коју је задржавала и по склапању брака. Супруга 

је у браку и даље носила своје породично 

име. Али до брака је долазило преко договора 

између девојчиног оца и младожење. 

Римско друштво је очекивало од жена да буду 

послушне и скромне, и да се клоне иступања 

у јавности. Своју основну улогу жена је испуњавала 

унутар дома, у неговању и васпитању 

деце. 

У току I века п.н.е. срећемо више жена, 

претежно из највиших друштвених група, 

које су имале активнију улогу у друштвеном 

и културном животу, понекад и у политици. 

Оне су и живеле слободније: бракови 

су склапани и раскидани лакше и брже него 

раније. Ова појава изазвала је реакцију конзервативнијих 

Римљана. Крајем I века п.н.е. 

Август је донео низ закона од којих се очекивало 

да поврате старинску римску пристојност, 

која је наводно била нарушена у новије 

време. Уведене су казне за жене које би 

остале неудате или без деце преко одређених 

година, као и оне које би се понашале нескромно 

или непослушно према мушкарцима. 

Нарочито је сурово кажњавана прељуба 

од стране жена. Доследан својим ставовима 

и крут у њиховој примени, Август је по закону 

о прељуби казнио своју кћер, а касније 

и своју унуку; обе су осуђене на доживотно 

изгнанство. Дете рођено из ванбрачне везе 

Августове унуке Јулије остављено је на падини 

планине да умре. 

РОБОВИ И КОЛОНИ 

У првих неколико векова римске историје 

робова је било релативно мало. Главни терет 

физичког рада падао је на масу сиромашних 

слободних људи. Током великих освајања, између 

III и I века п.н.е., то се изменило. Римска 

војска је освојене градове и земље често пљачкала, 

претварајући становништво у робове. 

Они су дељени заповедницима и војницима 

као награда, или одвођени у Италију, да буду 

продати на робовским тржницама. Слични 

поступци нису били непознати ни Персијанцима, 

грчким градовима или хеленистичким 

краљевима, али Римљани су то чинили систематичније 

и током много дужег периода. 

Само из једног града на Сицилији (Акрагант), 

освојеног у Првом пунском рату, Римљани су 

довели 25.000 робова. Из похода на Епир 167. 

године п.н.е. доведено је 150.000 робова. Још 

од асирских времена није било случаја да једна 

освајачка држава прикупи толико робова 

за тако кратко време. 

У време позне републике робови су постали 

важан елемент римске привреде. Процене 

укупног броја робова иду и до трећине читаве 

популације римске државе. Робови су пре свега 

били ангажовани на тешким пословима: у 

пољопривреди, у рудницима, каменоломима, 

као веслачи на лађама. Попут старих Грка, 

и Римљани су користили робове као личну 

послугу, секретаре и телохранитеље. Конкуренција 

робовског рада створила је велики 

проблем за слободне римске земљораднике. 

Господар је могао да натера робове да раде 

више и дуже него слободни радници. Како је 

његов живот, и живот његове породице, био 

Остаци виле римских велепоседника у јужној Италији 

175 




IV 


гладијатори – професионални борци и забављачи, који 

су се борили у римским аренама, између себе или против 

дивљих звери, ради забаве публике 


у рукама господара, роб је био под снажним 

притиском да ради што више. Ова тенденција 

је довела до социјалних проблема у римској 

држави и до осиромашења слободних сељака, 

али и до погоршања услова у којима су 

робови живели и радили. Последица су били 

устанци робова. 

За разлику од Старог истока и класичне 

Грчке, римска историја познаје праве устанке 

робова. Неки су избили већ почетком II века 

п.н.е., али сви велики падају у период између 

средине II и средине I века п.н.е. То је доба 

када је број робова у римској држави био 

највећи, а услови у којима су живели најгори. 

Између 136. и 132. године п.н.е. избио је велики 

устанак робова на Сицилији, у којем је 

узело учешће више десетина хиљада робова. 

Године 104. пре н.е. избили су устанци робова 

у Италији (у Кампанији) и на Сицилији. Први 

је угушен брзо, док су борбе против друге 

групе устаника потрајале три године. 

Највећи покрет робова у античкој историји 

избио је 73. године п.н.е. у близини Капуе, 

у истом крају где је подигнут претходни 

устанак, три деценије раније. Устанак је 

избио међу гладијаторима, који су вежбали 

у једној гладијаторској школи. Овај покрет 

римски писци називају Спартаковим устанком 

или Спартаковим ратом. Спартак је 

име које су Римљани наденули вођи побуне, 

робу и некадашњем најамнику трачког порекла. 

Његово право име није забележено. 

Број устаника је брзо растао. Придружили су 

им се други робови, као и други незадово љни 

људи. Било је ту одметника, сељака који су 

остали без земље, распуштених војника и 

људи који су изгубили имовину у Сулиним 

прогонима. До следеће године устаничка 

војска је бројала око 70.000 људи. Али они 

нису били јединствени нити су имали јасну 

представу шта желе да ураде са својом снагом. 

Побуњени робови су се кретали с једног 

краја Италије на други, живећи од пљачке. 

Број устаника је опадао, Римљани су уништавали 

мање групе које су се одвојиле од главнине. 

Најзад, 71. године п.н.е. у јужној Италији 

је на битку принуђен и у њој поражен 

и сам Спартак. Он је погинуо у борби, док је 

чак шест хиљада његових сабораца заробљено. 

Они су осуђени на смрт разапињањем 

од стране победоносног римског војсковође 

Марка Лицинија Краса, будућег тријумвира. 

Мада је брутално угушен, Спартаков устанак 

оставио је траг на римској привреди 

и на самој институцији ропства. Велика 

маса робова пала је у борби, још више их је 

побегло са имања на којима су радили. Од 

овог времена укупан број робова у Италији 

се смањује. У доба царства њихов број 

наставља да опада и они више немају важну 

улогу у римској привреди. Природни прираштај 

постојећих робова и повремена освајања, 

попут Британије или Дакије, нису 

били довољни да зауставе ову тенденцију. 

Гладијатори, антички римски мозаик 

Гладијатори су били наоружани забављачи у 

старом Риму. Борили су се између себе, против 

дивљих животиња, заробљеника или криминалаца, 

ради задовољства публике. Насиље у гладијаторским 

борбама било је истинско, уз употребу 

убојитог оружја. Тешке повреде и смрт учесника 

били су очекивани и нормални. У почетку су 

гладијатори били искључиво робови, углавном 

ратни заробљеници. Касније се међу њима све 

више срећу добровољци из редова сиромашних 

Римљана и странаца. Редовна исхрана, а можда 

и богатство и слава у даљој будућности, били су 

довољни мотиви за појединце да се укључе у овај 

насилан и погубан спорт. У доба Римског царства 

гладијаторске игре као облик забаве биле су раширене 

и по многим провинцијама. 

176 





Колосеум у Риму, велики амфитеатар намењен 

јавним спектаклима попут гладијаторских игара 

Изградња Колосеума започета је у време цара 

Веспазијана, а завршена за владавине његовог 

сина Тита. Обим Колосеума је близу 550 m, са 

спољашњим зидовима високим скоро 50 m. 

Назив је добио по Колосу, огромној статуи цара 

Нерона која се некада налазила у близини. 

Као и у грчком свету, Римљани су имали право 

да ослобађају своје робове, што су често и 

чинили. За разлику од старе Грчке, потомци 

ослобођених робова постајали су пуноправни 

римски грађани. 

Уместо робова, водеће место у римској 

привреди добијају колони. Колон је у основи 

земљорадник-закупац, који обрађује парцелу 

која припада великом земљопоседнику. 

Колон је склапао уговор са земљопоседником, 

коме је заузврат давао део годишњих 

приноса. Разни облици закупа постојали су 

у току читаве римске историје. Од времена 

Августа број колона се знатно увећава, нарочито 

у Италији. У време царства они се 

шире по многим провинцијама. Колони су у 

почетку били слободни људи, често римски 

грађани (било је и досељеника, ослобођених 

робова и других). Крајем III века н.е. 

цар Диоклецијан донео је више уредби којима 

су колони претворени у зависне земљораднике. 

Они су сада везани за земљу, под 

претњом силе, и имају вишеструке обавезе 

према земљопоседнику и држави. У позној 

антици римска држава је познавала више 

категорија колона, од оних који су били полуслободни, 

до таквих чији се положај мало 

разликовао од робова. 


– Више слојеве римског друштва чиниле су две групе: сенаторски и коњички сталеж. Ипак, већину римских 

грађана чинили су људи скромнијих материјалних могућности. 

– Велика освајања и пораст броја робова довели су до снажних потреса у римском друштву. Велики број 

слободних земљорадника је остао без земље и претворио се у градску сиротињу. 

– Римско друштво је било патријархално. Према римским схватањима жена је требало да буде скромна и 

послушна, њено место је било у породици, крај деце. 

– У II и I веку п.н.е. у римској држави је било више робова него у било којој другој држави антике. 

– У време Римског царства број робова и њихов значај у привреди опадају. Уместо њих најважнију улогу добијају 

закупци – колони. Од времена Диоклецијана колони су претворени у зависне сељаке. 

– Од почетка II века н.е. готово цело становништво римских провинција добило је римско грађанско право. 


1. Наброј групе које чине римско друштво, од највиших до најнижих. 

2. Објасни шта су то публикани и зашто нису били омиљени. 

3. Покушај да одредиш како се Августово законодавство одразило на положај римских жена. 

4. Закључи зашто су највећи устанци робова избили баш у периоду од средине II до средине 

I века п.н.е. 

5. Објасни разлике у положају колона пре и после Диоклецијана. 

177 




IV 

4 

ПРИВРЕДНА ОСНОВА АНТИЧКОГ СВЕТА 


• разумеш земљорадничку основу античке привреде; 

• опишеш како се одвијала размена пре открића новца; 

• објасниш настанак и развој новца и новчане привреде; 

• откријеш везу између географије Средоземља и развоја трговине и транспорта; 

• препознаш различито порекло радне снаге на којој је почивала производња. 

ПОЉОПРИВРЕДНА БАЗА 

АНТИЧКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ 

Све о чему смо говорили у претходним 

лекцијама – друштво, државе, двор, 

бирократија, војска, градски живот – 

морало је почивати на некој привредној основи. 

Ако један слој људи не ради на производњи 

хране, то значи да неко други мора да ради 

уместо њих. Производња и привреда у античком 

свету биле су устројене потпуно другачије 

у односу на стање у модерним друштвима. 

Антички свет био је свет физичког рада, лишен 

машина и аутоматских процеса који би га 

олакшали. Било је неизбежно да већина људи 

проведе своје животе у напорном раду, најчешће 

у пољопривреди. 

Античке заједнице почивале су на земљорадничкој 

(аграрној) привреди. Проблем производње 

хране био је стално присутан. Антички 

свет као целина никада није знао за вишак 

хране. Добра летина у једној области није 

била гаранција да већ у суседству људи не гладују. 

Због тога је основна брига сваке заједнице 

била производња што веће количине хране. 

Вишак, ако га је било, могао се похранити 

у складишта чиме би се бар мало ублажавала 

претња глади. У друштвима која су имала новчану 

привреду често чујемо о људима који су 

се богатили на несташици. Особа која је била 

у стању да допреми храну издалека, или која 

је имала складиште хране из ранијих година, 

могла је да је у гладним годинама продаје по 

изузетно високој, заправо пљачкашкој цени. 

Оваква пракса обично је била забрањена законом 

и строго кажњавана, али се свеједно 

често понављала. 

Данас обично градове видимо као центре 

непољопривредне економије, док је производња 

хране препуштена сеоском становништву. 

У антици ова строга линија раздвајања 

између пољопривредне и непољопривредне 

сфере није постојала. Велики део становништва 

свих сем највећих градова био је 

ангажован у пољопривреди. Уобичајен део 

свакодневног живота једног медитеранског 

или блискоисточног града у антици био је 

одлазак људи на рад у пољима сваког јутра и 

повратак са њива предвече. Ни сеоске заједнице 

нису могле да приуште да буду потпуно 

лишене занатске производње и да се искључиво 

ослањају на градску производњу. 

Жетва у старом Египту, слика на зиду из времена Новог царства 

178 





Прехрамбени производи попут жита, уља или 

вина у антици су преношени у керамичким 

посудама 

Производња велике количине хране имала би 

мало смисла, уколико се та храна не би могла 

сачувати од брзог пропадања. Надаље, да би 

транспорт и трговина храном били могући, неопходно 

је прехрамбене производе похранити 

у практичне посуде, јефтине за израду и погодне 

за преношење. Ту улогу је преузео велики 

проналазак праисторијских људи, пренет у 

наслеђе античком свету – керамика. Запечаћена 

грнчарија била је једини јефтин и приступачан 

материјал способан да потпуно изолује садржај 

посуде од спољашње средине, и тако спречи 

кварење и пропадање производа. Данас су 

музеји ширем света препуни ових керамичких 

посуда и њихових остатака. Изузев ако нису нарочито 

лепо украшени или изузетни по облику 

или величини, ови предмети ретко кад изазивају 

пажњу посетилаца и можда остављају утисак 

неважности. Али такав утисак је потпуно 

погрешан – у питању су израђевине од којих је 

зависила читава привреда античког света. 

Градови су, наравно, у целини имали разноликију 

привредну основу од сеоског залеђа. 

Међутим, у антици број људи који је могао 

да приушти да се не бави пољопривредним 

радом, или физичким радом уопште, био је 

веома мали. И у најразвијенијим друштвима 

земљорадничко становништво чинило је огромну 

већину. Занатлије, трговци, продавци, 

морепловци, лекари, професионалне атлете 

и др. чинили су највише неколико процената 

укупног становништва. Привилегована 

елита која није морала да ради чинила је 

још мањи део популације, обично испод 1%. 

Одређене античке заједнице, које су биле 

нарочито развијене и имале традицију успешног 

мореполовства, могле су да специјализују 

своју пољопривреду, да производе 

скупље културе попут маслина, смокви и 

винове лозе. Производи базирани на овим 

културама, као што су вино или уље, били 

су тражени свуда по античком Средоземљу. 

Њихова продаја доносила је велику зараду, од 

којих је део могао бити утрошен на куповину 

житарица. Велики центри морепловства 

и трговине, попут Картагине, Атине, Родоса 

или Тира подмиривали су своје потребе на 

овај начин. 

Негативна страна такве праксе откривала 

се у временима ратова или несташица хране, 

када се житарице нису могле купити или је 

њихово допремање спречавала непријатељска 

морнарица. Сваки пут када би се увоз жита из 

земаља око Црног мора прекинуо, Атињани 

су били у опасности да умру од глади. Политичка 

и војна моћ могла је бити коришћена да 

се реши проблем несташице хране, на штету 

слабих. Рим је у царско доба имао привилегију 

да буде снабдеван египатским житом. 

Најсиромашније градско становништво у 

Риму имало је чак право на бесплатну храну: 

ова и сличне мере су учиниле много да смање 

незадовољство сиромашних и спрече побуне. 

Међутим, то је значило и да римска престоница 

има право на вишак хране чак и у годинама 

глади, по цену великих патњи и чак смрти 

дела становништва у провинцијама. „Можемо 

ли да купујемо египатско жито?”, питали су 

градови провинције Азије цара Марка Аурелија 

у години велике глади. „Можете, ако се 

покаже да је жетва у Египту била обилна, за 

шта се сви молимо.”, одговорио је цар. „Али 

само ако остане неки вишак, пошто се испуне 

потребе царског града.” 

ЗАНАТСТВО И ТРГОВИНА ПРЕ 

НОВЧАНЕ ПРИВРЕДЕ 

Привреда Старог истока била је готово у 

потпуности натурална, неновчана. Прошла 

су читава два и по миленијума светске историје 

пре него што су измишљени новац 

и новчана размена. Пре овог открића, сва 

разме на, трговина и плаћање обављали су се 

179 




IV 

натурално, у роби. У начелу, све врсте имовине 

и производа могле су бити предмет размене. 

У пракси, нису све врсте подједнако погодне 

за ту намену. Временом су се издвојили 

одређени производи нарочито тражени а 

погодни за транспорт на велике удаљености. 

Међу њима посебно место су имали метали 

попут бакра, сребра и злата. Могли су се исећи 

на комадиће лаке за ношење, који су ипак 

имали велику вредност. У тренутку размене 

они су мерени на лицу места и замењивани за 

другу робу. Прошли су векови пре него што 

се неко сетио да на комадиће метала утисне 

жиг који би служио као гаранција тежине и 

чистоће метала, и тако створио први новац. 

Велики део занатлија и трговаца на Старом 

истоку био је у служби државе или храмова. 

Међутим, постојали су и независни 

произвођачи и трговци, који су радили за 

профит. Али, какав год да је био њихов положај, 

плаћање се обављало у натури. Најамни 

радници, занатлије и војници плаћани су у 

храни, одећи, занатским производима и комадићима 

племенитог метала. 

Иако натурална, трговачка размена на 

Старом истоку достигла је изненађујуће велики 

обим. Градови на обали Леванта постали 

су временом носиоци поморске трговине. 

У почетку се размена одвијала највише са 

Кипром, Египтом и југом Мале Азије. Временом 

је поморска трговина са истока дошла до 

најудаљенијих обала Средоземља, ширећи се 

у I миленијуму п.н.е. и ван њега. Месопотамија, 

са својим централним географским положајем, 

богатом земљорадњом и масовном 

занатском производњом, постала је средиште 


замршене мреже копнених трговачких путева. 

У пространим равницама Блиског истока 

било је исплативије развијати копнену трговину 

него у неким другим деловима античког 

света. Већ почетком II миленијума п.н.е. 

асирски трговци развили су интензивну размену 

са источном Анадолијом. Откривено 

је на десетине хиљада текстова који се баве 

овим трговачким правцем, захваљујући чему 

смо о њему јако добро информисани. Главна 

роба коју су извозили били су текстилни 

производи Месопотамије и калај. У замену 

су најчешће узимали бакар и племените метале. 

Асирци су основали велики број трговачких 

постаја па чак и читавих трговачких 

колонија, како би размена текла што брже а 

приходи били већи. Људи различитог порекла 

и положаја учествовали су у овој трговини. 

Срећу се представници двора и храмова, 

самостални трговци, али и велика приватна 

удружења, у којима је деловао већи број људи. 

Данас ову трговачку размену обично називамо 

караванском трговином. Реч караван, 

која долази из персијског језика, у модерном 

говору побуђује слике трговаца који користе 

камиле и коње. У раним данима трговине на 

Старом истоку ове животиње нису биле у 

употреби. Робу су на својим леђима носили 

магарци и мазге. Велики каравани вавилонских 

и асирских трговаца могли су имати и 

по 250 ових товарних животиња. Мада су на 

Арабијском полуострву камиле припитомљене 

већ око 3000. п.н.е., оне су широм Блиског 

истока постале основне теретне животиње 

тек у I миленијуму п.н.е. У Египту су се рашириле 

тек после персијског освајања. 

Бронзана трака са представом краља и краљице града Тира, како надгледају пренос занатских и пољопривредних 

производа морем. Производи су део данка упућеног асирском цару (IX век п.н.е.). 

180 





РАЂАЊЕ НОВЧАНЕ ПРИВРЕДЕ 

Новац је откривен у VII веку п.н.е., у краљевини 

Лидији, на западу Мале Азије. Лиђани су 

били вешти у обради метала, њихова земља 

била је богата златом и сребром. Они су ситне 

комаде племенитих метала ковали у новчиће, 

на којима су биле представе лава и бика – 

симболи владарске куће Лиђана. Изгледа да 

намена првобитног новца није била трговачка 

размена, већ су новчићи коришћени као 

погодне јединице за складиштење великих 

количина племенитих метала. Овај изум су од 

Лиђана преузели Грци и почели да га користе 

у много већим размерама. Најразвијенији грчки 

градови постали су у VI веку п.н.е. прва 

друштва новчане (монетарне) привреде. Временом 

је новац у Грчкој постао основно средство 

плаћања. Трговина на велико и мало се 

обављала уз помоћ новца, дневнице радника 

су даване у новцу, закупци више нису плаћали 

закуп у натури већ у кованим новчићима. 

Када су 546. године п.н.е. Персијанци освојили 

Лидију, под њихову контролу су дошли и 

лидијски рудници и ковнице. Захваљујући 

томе и у Персији почиње ковање новца. У 

древној Кини новац је откривен нешто касније, 

независно од оног на западу. 

Новчана привреда се временом раширила 

по целом Средоземљу. Њено усвајање било је 

велики подстицај ширењу прекоморске трговине. 

Сваки значајнији грчки град ковао је 

властити новац. На новцу се налазио симбол 

града или представа неког божанства, обично 

уз име града. Тек у хеленистичко доба владари 

ће ставити своје ликове и ликове својих 

предака на новац. Феничански градови, мада 

познати као велики центри трговине, били су 

спорији у усвајању ове новине. Прве серије феничанског 

новца биле су намењене плаћању 

грчких најамника и трговини са грчким државама. 

Мада су персијски владари ковали 

новац, новчана привреда није преовладала у 

њиховом царству. То се мења са освајањима 

Александра Великог. Владари хеленистичких 


караван – поворка товарних животиња или теретних кола 

са путницима и робом 

држава систематски су подстицали новчану 

привреду и главнину својих трансакција обављали 

су у новцу. Римљани почињу да кују свој 

новац од III века п.н.е. Римска држава и римски 

цареви емитовали су сваке године велике 

серије новца. Економски систем Римског царства 

почивао је на новчаној привреди. Тек у 

позној антици, од III века п.н.е., тај привредни 

систем запада у кризу, новац губи вредност а 

обим новчаних трансакција се смањује. Велики 

делови Европе тада се постепено враћају 

натуралној привреди. 

Саставни део сваког грчког или римског 

града била је тржница, на којој су продавци 

нудили своју робу и услуге за новац. 

Како је у антици било много градова који 

су ковали новац различите тежине и чистоће, 

јавила се потреба да се новац страног 

порекла замени за домаћи. Временом се 

развио читав низ новчарских делатности. 

Рани новац, кован у VI веку п.н.е. од 

стране краљева Лидије 

Данас мало ко зна за древну Лидију и Лиђане. 

У односу на познатије античке културе, они су 

сасвим у другом плану. А ипак њихов допринос 

каснијој историји и модерном свету је немерљив. 

Краљевство Лиђана се налазило у западном 

делу Мале Азије, и током VI и VII века 

п.н.е., израсло је у једну од великих сила Старог 

истока, да би 546. године п.н.е. пало пред налетом 

персијских освајача. Лидијска престоница, 

Сард, била је велика тврђава, али и највећи град 

у унутрашњости Мале Азије и велики занатски 

и трговачки центар. Лиђани су били мајстори 

рударства, обраде метала и ковања, што се 

види на многим израђевинама откривеним у 

њиховој земљи, укључујући и новац. Један од 

основних симбола лидијске краљевске куће – 

лав који риче – налази се и на њиховом новцу. 

Отуда и израз који се понекад користи за ове 

ране новчиће –„лидијски лавови”. 

181 




IV 


Римски новац, кован у Галији, с ликом цара Августа; 

на реверсу је бик који јуриша 

Као посредник у овим делатностима често се 

јављају установе попут храмова. Због угледа 

и поштовања које су светилишта уживала, 

људи су често поверавали свој новац и другу 

имовину њима на чување. 

Сама географија Средоземља представљала 

је велику погодност за развитак прекоморске 

трговине. У антици је транспорт морским 

путем био бржи и јефтинији, често и 

безбеднији од копненог саобраћаја. Теретни 

брод са малом посадом могао је да пренесе 

товар који би иначе споро преносио велики 

број каравана. Копнени транспорт могао се 

побољшати изградњом путева, гарнизона и 

постаја, и оснивањем нових насеља. У том 

погледу су се истакли персијски и хеленистички 

владари, док су их Римљани засенили 

гигантском мрежом својих путева. Али чак и 

тада најбоље везе између Средоземног мора 

и унутрашњости нису чинили римски путеви, 

већ велике реке попут Роне, Нила и Дунава. 

Трговачки бродови упловљавали су у њих 

и преносили робу и људе стотинама километара 

од морске обале. Поморски саобраћај 

био је изложен елементарним непогодама и 

нападима гусара, али и копнени транспорт, 

тамо где је уопште био могућ, угрожавале су 

опасности попут разбојника. Ни у најбољим 

временима антички свет није био потпуно 

ослобођен претњи као што су разбојништво, 

одметници и гусари. 

ПРОБЛЕМ РАДНЕ СНАГЕ 

У АНТИЦИ 

Ко су били људи који су вршили физичке 

послове у антици? И даље је популарно 

уверење да је антички свет био свет 

робовласника и робова, у којем су робови 

мукотрпним радом задовољавали све 

потребе својих господара. Такво је било 

мишљење историчара и археолога средином 

XIX века. Али историјска наука је од 

тада знатно напредовала и данас поседујемо 

неупоредиво више знања о економској 

историји старог века. Тако знамо да у већини 

античких друштава робови нису били 

основни произвођачи, било их је премало 

за тако нешто. Рад слободних људи био је 

релативно јефтин, а постојале су и полуслободне 

и зависне категорије становништва, 

на чији рад су државе и поседници полагали 

право. 

Остаци занатске четврти Керамик, која се налазила 

у северозападном делу древне Атине. У овом делу 

града живео је велики број занатлија-грнчара, по 

којима је четврт и добила име. 

Изузев можда у Асирији, током последњег 

века њеног постојања, робови нису чинили 

велики део становништва на Старом истоку. 

У старој Грчкој они се понекад срећу као 

радници у пољопривреди и занатству, али 

врло ретко. Већина робова за које чујемо 

била је ангажована у оквиру богатијих породица, 

као кућна послуга и пратња. Физички 

рад робова био је најзначајнији у неким 

нарочито тешким делатностима, којих су 

се слободни људи нерадо прихватали, попут 

експлоатације рудника и каменолома. И 

стара Грчка познаје зависно становништво 

које није сматрано робовима. Оно је било 

карактеристично за заосталије области, попут 

Тесалије са њеним пенестима и Спарте 

са њеним хелотима. У развијенијим држава- 

182 





ма, попут Атине или Коринта, радна снага 

унајмљена за новац испуњавала је главнину 

производних потреба. Број робова је порастао 

у хеленистичко доба, али је и даље био 

мали у поређењу са бројем који је достигнут 

у Риму, у II и I веку п.н.е. По неким проценама, 

удео робова у становништву Италије и 

Сицилије тада је превазилазио 30%. Ни такво 

стање није потрајало, робовска радна 

снага била је исувише зависна од непрестаног 

прилива ратних заробљеника. У претходној 

лекцији смо објаснили како је број робова у 

Риму опадао од средине I века п.н.е. и како је 

основни терет пољопривредне производње 

пренет на леђа закупаца. 

Међу најважнија питања за разумевање 

једног античког друштва спада и то ко има 

власништво над земљом и где је концентрисана 

радна снага. Демократски и отворен 

карактер друштва класичне Атине и других 

грчких држава великим делом последица је 

чињенице да је у власништву над земљом 

преовлађивао мали и средњи посед. Већина 

становништва Атине у V и IV веку живела 

је од властитог рада, у пољопривреди, занатству 

или јавној служби. Већина земљорадника 

радила је на властитој земљи. Крупних 

поседника било је мало и тек понеки је имао 

имовину упоредиву са каснијим римским 

велепоседницима. У римском друштву је од 

III века п.н.е. основну привредну јединицу 

чинио велики земљишни посед, латифундија. 

Богати поседници из сенаторског или 

коњичког сталежа имали су у својим рукама 

огромну приватну својину. Велики део 

постојеће радне снаге, било да се радило о 

робовима или закупцима-колонима, радио 

је за њих и од њих био зависан. Економска 

снага је на тај начин претварана и у друштвену 

и политичку моћ. 


– Основа производна делатност у антици била је пољопривреда, у којој је била ангажована велика већина 

радне снаге. 

– Првобитна привреда Старог истока била је у потпуности натурална. Упркос томе, трговачка размена на 

копну и мору достигла је изузетно велики обим. 

– Најстарији новац настаје у VII веку п.н.е. у Лидији, у Малој Азији. Одатле га преузимају грчки градови и 

претварају у основу свог економског живота. 

– У антици је транспорт морским путем био бржи и јефтинији, често и безбеднији од копненог саобраћаја. 

Теретни брод са малом посадом могао је да пренесе товар који би иначе споро преносио велики број 

каравана. 

– У антици је транспорт морским путем био бржи и јефтинији, често и безбеднији од копненог саобраћаја. 

Теретни брод са малом посадом могао је да пренесе товар који би иначе споро преносио велики број 

каравана. 

– У већини античких друштава робови су имали малу улогу у производњи. Другачије стање било је у Италији 

и на Сицилији у II и I веку п.н.е. 

– У римском друштву је од III века п.н.е. основну привредну јединицу чинио велики земљишни посед, 

латифундија. 


1. Објасни зашто је у антици пољопривреда била битнија од занатства, трговине или рударства. 

2. Одреди разлику између натуралне и монетарне привреде. 

3. Упореди антички и модеран новац (искористи као пример слике у овој лекцији). 

Објасни у чему је основна разлика. 

4. Наведи групе људе на којима је почивао физички рад у антици. 

5. Дефиниши својим речима шта је то латифундија. 

183 




IV II 

5 

МИГРАЦИЈЕ У ДАЛЕКОЈ ПРОШЛОСТИ 


• оцениш значај сеоба у људској прошлости; 

• наведеш основне разлоге који су наводили људе на сеобе; 

• уочиш разлику између добровољних и присилних миграција; 

• објасниш историјски значај феничанске и грчке колонизације; 

• закључиш зашто су миграције у великој мери присутне и данас. 

МИГРАЦИЈЕ ПРЕ ПИСАНЕ ИСТОРИЈЕ 

Миграције или сеобе саставни су део 

људског живота, у далекој прошлости 

као и данас. Много је разлога због 

којих се људи одлучују да напусте место где су 

рођени и где су живели њихови преци. Неки 

људи то чине због амбиције, прилике за стицање 

имовине или из жеље за учењем и стицањем нових 

искустава. Много чешће, мигранти су људи 

који се селе нерадо, под притиском нужде, бежећи 

од лошег живота, глади, рата, политичких 

или религијских прогона. Антички свет познаје 

и бројне номадске и полуномадске културе. За 

њих су сеобе биле саставни део начина живота. 

Почеци воденог транспорта, праисторијски урези у 

стени у Гобустану, Азербејџан 

Људи су се често селили већ у праисторији, 

о чему сведоче бројни и разноврсни археолошки 

налази. Првобитна сакупљачка и 

ловачка привреда искључивала је могућност 

трајног живота на једном месту. Истина, палеолитски 

човек се задржавао у подручјима 

где је поднебље било благонаклоно, где 

се лако долазило до пијаће воде, а ловишта 

или других извора хране је било у изобиљу. 

Међутим, повољне околности нису морале 

бити трајне. Долазак ледених доба и миграција 

животиња ка југу приморавали су праисторијске 

људе да учине исто. Алтернатива 

је била живот у околностима где је поднебље 

постајало све суровије, а извори хране све 

оскуднији. Постоје и недвосмислени археолошки 

докази да су се групе праисторијских 

ловаца сукобљавале око ловишта и извора 

воде. Поражена група морала је да потражи 

себи друго подручје за живот. 

Неолитска револуција довела је до настанка 

седелачких друштaва у неким деловима 

света. Сада су бројне генерације могле да 

живе на истом месту, обезбеђујући потребну 

храну обрадом земље. Али појава привреде 

засноване на земљорадњи и сточарству није 

окончала миграције. Климатске промене и 

пораст становништва доводили су до тога да 

производња хране у једној области више не 

може да подмири све потребе. Решење је често 

било сеоба дела популације, добровољна 

или принудна. Људски фактор такође је играо 

улогу. Унутрашња нестабилност или притисак 

суседних непријатељских заједница, приморавали 

су људе на сеобе много пре првих 

писаних извора. Понекад је тешко рећи да ли 

је велика промена која је захватила неку праисторијску 

заједницу последица досељавања 

новог становништва или нечега другог. 


номади – људи без сталног боравишта, који се непрестано 

селе у потрази за храном, испашом или пленом 

184 





СЕОБЕ У АНТИЧКОМ СВЕТУ 

Многобројни разлози стоје иза миграција 

античких људи. Као и у праисторији, недостатак 

хране или жеља за бољим животом били 

су снажни мотиви. Трговина и друге прилике 

за успешну привредну активност јављају се 

као узрочници сеоба већ у раним епохама историје 

Старог истока. Нестабилност и ратови 

такође су били узрочници сеоба. Људи су 

се склањали, привремено или трајно, из несигурних 

области, изложених опасностима. 

Религија представља снажан покретач миграција, 

наводећи људе да крену на пут, понекад 

у врло далеке земље. Култни центри попут 

Вавилона, пророчишта попут Делфа и Додоне, 

места као што је храм бога исцељења у 

Епидауру, на којима се веровало да је могуће 

чудесно излечење болести – привлачили су 

посетиоце из удаљених крајева. У позној антици, 

када је хришћанство почело да доминира 

у Римском царству, хришћанска верска 

средишта попут Јерусалима привлачила су 

безбројне масе ходочасника. 

Миграције су могле бити и присилне. Велика 

царства Старог истока често су практиковала 

насилно премештање становништва. 

То се чинило да би се казнила непослушна 

популација или да би се населиле и развиле 

слабо настањене или опустошене области. 

Слично су поступали хеленистички краљеви 

и римски цареви. Када је интерес државе, 

заштите њених граница или њене благајне 

био у питању, жеље поданика играле су малу 

улогу. Хеленистички краљеви и римски цареви 

основали су велики број нових насеља 

свих врста. Становништво које се насељавало 

у новим градовима и селима није то увек 

чинило добровољно. 

С друге стране, антички свет познаје номадске 

и полуномадске народе за које су непрестане 

сеобе представљале начин живота. 

Простране равнице и пустиње северне Африке 

и Арабије, те непрегледне степе централне 

Азије и источне Европе представљале 

су нарочито погодно тло за овај начин 

живота. Читава племена и савези 

племена живели су животом који је подразумевао 

мало или нимало земљорадње. 

Прекоморске миграције су и начин ширења културних 

и уметничких подстицаја. Тзв. „Госпа из Елхе” у Шпанији, 

пример је локалне, иберијске уметности, настале под 

комбинацијом грчког и феничанског утицаја (IV или III 

век п.н.е.). 

Њихова имовина састојала од животиња, теретних 

кола и оних предмета које су могли 

понети са собом. Живели су од животињских 

намирница, скупљања хране и лова у степи, 

трговине и, неретко, од пљачке. Велике разлике 

у начину живота доводиле су до честих 

неспоразума између седелачких друштава и 

номада. Скити, Сармати, Хуни и Авари били 

су стални узрок стрепње и страха чак и за 

најмоћнија земљорадничка царства. Државе 

попут Персије, Рима или Кине покушавале су 

да контролишу номадске заједнице на својим 

границама, понекад и да их потчине силом. У 

том погледу имале су врло мало успеха. 

ФЕНИЧАНСКА И ГРЧКА 

КОЛОНИЗАЦИЈА 

Велике сеобе у антици могле су ићи и 

морским путем. Због свог трајања, величине 

и трага који су оставилe на каснијој историји, 

важно је посебно истаћи миграције 

Феничана и Грка по Средоземљу, у првој 

185 




IV 

половини I миленијума п.н.е. Феничани су 

живели у приморском појасу данашњег Либана 

и Сирије. Њихови градови били су велики 

економски центри већ у II миленијуму 

п.н.е. Пораст становништва и притисак непријатељских 

сила попут Асирије навео је 

део Феничана на прекоморске сеобе. Већина 

нових насеобина основана је између X и VIII 

века п.н.е. Феничани су населили острво Кипар, 

северозападне обале Африке и јужне 

обале Пиринејског полуострва, као и многа 

острва западног Средоземља. Картагина, 

основана крајем IX века п.н.е. као колонија 

града Тира, временом ће постати водећа 

сила и најпрометнија лука западног Средоземља. 


Италије, на Сицилији, на обалама данашње 

Француске и Шпаније. На истоку, Грци су населили 

обале Мраморног и Црног мора, као 

и јужне покрајине Мале Азије. Неке грчке насеобине 

основане су у приморју Африке, а и 

на Јадранском мору. На месту многих грчких 

колонија и данас стоје велики градови попут 

Марсеја (древна Масилија) у Француској, Напуља 

(Неаполис) у Италији или Истанбула 

(Визант) у Турској. 

Феничански трговачки брод, рељеф из IV века п.н.е. 

Грчко насељавање Средоземља одвијало 

се претежно између VIII и VI века п.н.е., мада 

су значајне насеобине осниване и после овог 

времена. Многи су фактори подстицали Грке 

на сеобе. Ране колоније биле су претежно 

земљорадничка насеља основана у областима 

за које се чинило да имају велики пољопривредни 

потенцијал. Насељеници су могли 

доћи до већих и богатијих парцела земље од 

оних које су обрађивали њихови очеви у домовини. 

Друге насеобине су основане у близини 

налазишта руда или као трговачке испоставе, 

за размену робе са локалним становништвом. 

Али многе колоније су основали 

људи који су морали да напусте своје градове 

због немаштине, политичког притиска или 

грађанских сукоба. Временом, грчки градови 

се јављају у готово свим деловима Медитерана. 

На западу су основани на јужним обалама 

Остаци Кирене, грчке насеобине основане на 

обали Африке у VII веку п.н.е., од стране досељеника 

са острва Тере 

Пре хеленистичког доба, већина грчких градова 

је основана на обалама Европе и Азије. Неки су, 

међутим, саграђени и далеко на југу, на афричком 

тлу. Највећа и најзначајнија од тих насеобина 

била је Кирена, основана око 630. године 

п.н.е. у североисточном делу данашње Либије. 

Кирену су подигли колонисти са грчког острва 

Тера, на пажљиво одабраној локацији на око 15 

km од морске обале (на којој се налазио други 

град – лука Аполонија). Клима либијског приморја 

тада је била влажнија него данас и погоднија 

за земљорадњу. Град је трговао са Египтом, 

Картагином и матичном Грчком, и истицао се 

по богатству и у хеленистичко и римско доба. 

Промена климе, несређене прилике у Римском 

царству и претерано искоришћавање земљишта 

довели су до опадања пољопривредне производње 

и сиромашења града. Кирену је 262. 

године н.е. погодио велики земљотрес. Она се 

никад није опоравила од ове несреће; делимична 

обнова била је могућа само уз помоћ римских 

владара. Године 365. н.е. доживела је још већи 

и погубнији земљотрес и овог пута праве обнове 

није било. Каснији писци описују Кирену као 

мало насеље, окружено рушевинама које побуђују 

сећање на некадашње богатство и славу. 

186 





Захваљујући овим процесима дошло је до 

великог развоја морепловства и трговачког 

промета. 

СЕОБЕ КРАЈЕМ АНТИКЕ 

Мозаик са представом теретног брода из Остије, 

централна Италија (I век п.н.е.) 

За ове сеобе данас се обично користи реч 

колонизација, а за насеобине које су исељеници 

основали реч колонија. Ови изрази су 

прилично проблематични и могу да наведу на 

погрешан утисак. Реч колонија, као што си видео/видела, 

потиче из латинског језика, стари 

Грци и Феничани такве изразе нису користили. 

Надаље, таква терминологија асоцира на 

период европског освајања и колонизације 

других континената између XVI и XIX века. 

Између тих историјских процеса и античке 

„колонизације” има врло мало сличности. И 

разлика између матичних градова и „колонија” 

у античком свету више је формална него 

суштинска. Ако игноришемо мали број изузетака, 

„колоније” су по свему биле самостални 

градови-државе, ни по чему другачији од 

сличних заједница у матичној земљи. 

Оснивање грчких и феничанских градова 

дуж обала Средоземног мора довело 

је до ширења градског живота и тековина 

грчке и источних култура у другим земљама. 

Феничански алфабет, али и многа техничка 

открића и пољопривредне културе 

пренети су на нове и веће просторе. 


колонизација – запоседање нове територије и 

насељавање на њој 

колонија – у данашњем значењу: земља или територија 

која нема самосталност, већ је зависна од матичне земље; 

у случају феничанске или грчке колонизације: насеобине 

основане изван матичне земље 

Масовне сеобе су важан фактор у историји 

позне антике и раног средњег века. 

Римско царство је, као највећа и најмоћнија 

држава античког света, строго водило рачуна 

о покретима народа изван својих граница. 

Народе који су учествовали у њима 

Римљани су настојали да искористе за своје 

интересе. Одређена племена су могла бити 

употребљена као најамници, савезници у 

борби против других племена или као насељеници 

на опустошеној земљи. Али насељавање 

на римској територији пажљиво је 

контролисано. 

Од III века н.е. Римљани све теже контролишу 

ситуацију у близини својих граница. 

Европска и азијска племена селила су 

се из различитих разлога, неретко тражећи 

уточиште и бољи живот унутар граница 

Римског царства. Подунавље је у последњој 

четвртини IV века н.е. погодила сеоба Гота 

и других германских племена. Она је сама 

била изазвана ранијим покретима номадских 

Хуна у источноевропској степи. Римљани 

нису успели да нађу решење за миграције 

Германа, Хуна и других народа ка 

њиховој територији. Њихово насељавање 

нису успели да спрече ни војним ни политичким 

средствима. Коначан резултат био 

је губитак територија за царство, настанак 

нових „варварских” држава и промена 

етничке структуре знатног дела Европе. 

Крајем V века н.е. на границама Источног 

римског царства појављују су нови народи. 

Били су то Словени, који ће између VI 

и VIII века населити велике делове средње 

и југоисточне Европе. У Панонску низију 

средином VI века досељава се ратничко и 

номадско племе Авара. Пљачкашки упади 

Авара биће проблем за све суседне земље, 

све до освајања Паноније од стране Карла 

Великог, крајем VIII века. Један век касније 

у Подунавље долазе Угри (Мађари). 

187 




IV. 

Свака од ових сеоба, и многе друге које 

нисмо поменули, имала је драматичан утицај 

на каснију историју Европе. 

Ови покрети се у старијој историјској литератури 

називају „Велика сеоба народа” или 

чак „Доба сеоба”. Данас се ови изрази ређе 

користе. Како се наше знање о миграцијама 

у прошлости повећавало, постало је јасно 

да разне миграције које су погодиле Европу 

крајем антике и у раном средњем веку нису 

део једног истог процеса, да не чине једну 

велику сеобу. Такође, по свом облику и разлозима 

због којих је до њих дошло, ове сеобе 

нису посебне у односу на сличне покрете 

који су се дешавали пре и после тзв. „Велике 

сеобе народа”. 

Миграције су остале стална појава људске 

историје све до најновијих времена. Нема 

разлога да се мисли да ће се то променити 

у будућности. Због економских, политичких 

или личних разлога, модерни људи се масовно 

и често селе: из села у град, из једног 


дела земље у други, у суседне земље или на 

друге континенте. Миграције су последица 

друштвених промена и процеса, али и њихови 

даљи покретачи. Сеоба великог броја 

људи доводи до промена у друштвеној и економској 

структури, па и карактеру читаве 

културе. Нажалост, ратови и ратовима сродне 

трагедије велики су покретачи сеоба и у 

савременом свету. 

Логор избеглица из ратом захваћене Сирије у Турској. 

Миграције под притиском рата честа су појава и у 

савременом свету. 


– Миграције су једна од најчешћих појава у прошлости човечанства. 

– Постоје снажни археолошки докази за бројне и честе миграције већ у праисторији. 

– Климатске промене и пораст становништва доводили су до тога да производња хране у једној области више 

не може да подмири потребе, па је решење често било сеоба дела популације. 

– Сеобе су биле редовна појава у античким друштвима. Многи разлози наводили су људе да се селе. Принудне 

миграције биле су уобичајене у антици. 

– Веома важан пример дуготрајних миграција јесу феничанска и грчка колонизација. Феничани и Грци су 

основали стотине градских насеља широм Средоземног мора, ширећи достигнућа својих култура на нове 

просторе. 

– За период позне антике и раног средњег века карактеристичан је велики број сеоба различитих етничких 

група (Германи, Хуни, Словени, Авари и други). Ове миграције играле су улогу у паду Западног римског 

царства и промениле су етничку слику Европе. 


1. Објасни зашто су се људи често селили већ у праисторији. 

2. Закључи зашто су за неке античке народе сталне сеобе биле начин живота. Наведи примере. 

3. Наброј разлоге због којих су стари Грци оснивали прекоморске насеобине. 

4. Одреди проблеме које покреће употреба израза колонија и колонизација за феничанско и 

грчко насељавање Медитерана. 

5. Погледај историјску карту на којој су приказани основни правци сеоба од IV до VI века. 

Уочи разлику између полазишта и крајњег одредишта појединих народа. 

188 







ЗАШТО ЈЕ ПИСАРСКИ ЗАНАТ 

НАЈБОЉИ ОД СВИХ 

Ова поука (Поука Дуа Кетија) написана је у време 

Средњег царства у Египту. У питању је сатиричан текст, 

који исмева и карикатурално приказује сва могућa занимања 

у Египту, изузев писарског, чије погодности 

и значај уздиже преко сваке мере. Мада тон текста 

није сасвим озбиљан, из њега се јасно види систем 

повластица које су уживали припадници државног 

апарата, и презир који су гајили према људима који су 

живели од физичког рада. 

„Ово је почетак поуке коју је саставио човек по 

имену Тџару, другачије зван Дуа Кети, за свог сина 

по имену Пепи. То је било онда када је овај пловио 

до краљевске палате да буде примљен у писарску 

школу, међу децом службеника, најцењенијих у палати. 

Он му је рекао: ’Видео сам како људи добијају жестоке 

батине: стога окрени своје срце писању. Видео 

сам како човека приморавају на рад. Али види: ништа 

није боље од писања! Оно је попут силног чамца на 

реци... Што се тиче писара у ма којем од одељења палате, 

њему ништа неће недостајати. Док год чини оно 

што се тражи од њега, он неће морати да захтева оно 

што му недостаје. Не знам за дужност која може у том 

погледу да се пореди с његовом. Она је већа од ма 

које службе. Ничег сличног нема на земљи... 


Не видим да се каменоресцу поверава важан задатак, 

нити да је златар смештен тамо где су писари, али 

сам видео ковача мокрог од зноја испред своје пећи. 

Прсти су му груби попут канџи крокодила, а заудара 

више од труле рибе. 

Сваки дрводеља који рукује брадвом уморан је 

попут радника у пољу. Дрво које обрађује његово је 

поље, секира му дође уместо мотике. Нема краја његовој 

работи, и он мора да се труди преко сваке мере... 

Грнчар је прекривен земљом, мада се и даље убраја 

међу живе. Копа по земљи горе од прасета, само да 

би испекао своје посуђе. Његова одећа је отврдла 

од скорелог блата, капа му је гомила крпа, а нездрав 

ваздух који бије из његове пламтеће пећи му улази у 

нос. Својим стопалима притиска тучак, који гази свом 

жестином, засипајући двориште сваке куће у близини, 

убацујући земљану прашину у сваки отворен простор. 

Такође ћу ти описати живот зидара. Његови бубрези 

су вазда у боловима. Када дужност тражи да буде 

напољу, изложен ветру, он слаже цигле без икаквог 

огртача... Оно снаге што је имао нестало је, уступајући 

место умору и укочености... 

Гласник путује у иностранство, пошто је своју имовину 

оставио својој деци, јер је с правом у страху од 

лавова и Азијата. Доћи ће себи тек кад се врати у Египат. 

Али тада ће његово домаћинство моћи да стане у 

један шатор. Нема срећног повратка за њега... 

Да ти поменем још и рибара. Његова је најбеднија 

од свих вештина, јер мора да ради на реци препуној 

крокодила. Када затраже да преда свој улов, тада ће 

он плакати. Нико га није упозорио да га крокодил 

чека, а сада је већ слеп од страха. Када изађе на воду 

што тече, као да је пао под ударцем божанске силе. 

Али види: нема посла који је слободан од оштрог 

надзора. Изузев посла писара! Он сам је надзорник! 

Ако само познајеш вештину писања биће много 

боље за тебе у односу на људе других занимања које 

сам ти описао’...” 

Поука Дуа Кетија 

1. Зашто аутор текста издваја писарски занат као 

најбољи? 

2. На који начин приказује друга занимања? 

3. Када је настао овај текст? 

Египатски писар, модерна реконструкција 

189 




IV II. 

ВЕРСКЕ РЕФОРМЕ И РАТОВИ 

ДВА ПРИМЕРА ВАВИЛОНСКИХ 

БРАЧНИХ УГОВОРА, VI ВЕК П.Н.Е. 

Ово су примери типичних вавилонских брачних 

уговора. Склапани су обично између родитеља будућих 

супружника, понекад између младожење и 

једног од родитеља, најчешће, али не искључиво, оца. 

Детаљи су се разликовали од уговора до уговора: у 

првом случају породица младе даје мираз младожењином 

оцу; у другом случају младожења плаћа високу 

надокнаду да би добио супругу коју жели. Мада 

је било законито да муж узме и другу супругу, понекад 

је право прве жене било заштићено уговором. Ако 

муж одлучи да се поново ожени, то ће се сматрати 

раскидом првог брака и супруга ће имати право на 

одштету. 

„Очеви младића и девојке преговарају о брачном 

уговору. Набу-надин-ахи, син Бел-ахе-идина, унук 

Арди-Нергала, овако је говорио Шум-укину, сину 

Мушалима, говорећи: ’Дај ми своју кћер, девојку 

Ину-Есагил-банат, као супругу за Убалитсу-Гула, сина 

мога.’ Шум-укин га је саслушао и дао му је своју младу 

кћер Ину-Есагил-банат за Убалитсу-Гула, сина његовог. 

Такође је дао и једну мину сребра (0,57 kg), три 

робиње које су тражене по имену, и намештај за кућу, 

са Ином-Есагил-банат, кћери његовом, као мираз за 

Набу-надин-ахија. Нану-кишират, служавку Шум-укина 

вредну две трећине сребрне мине, што јој је била пуна 

цена, Шум-укин је дао Набу-надин-ахију, као део једне 

сребрне мине обећане као мираз. Разлику, једну трећину 

мине, Шум-укин ће дати Набу-надин-ахију у сребру, и 

тада ће се сматрати да је мираз исплаћен. Обојица су се 

писмено обавезали.” 

„Младожења и девојчина мајка склапају брачни 

уговор. Дагил-илани, син Замбубуа, овако је говорио 

Хами, кћери Нергал-идина, сина Бабутовог: ’Дај ми 

своју кћер, Латубашини, да ми буде супруга.’ Хама га 

је саслушала и дала му је своју кћер, Латубашини, као 

супругу. А Дагил-илани, у радости срца свога, дао је 

Хами за Латубашини, њену кћер, служавку Ану-ели-бели-амур, 

у вредности пола мине сребра, и још мину и 

по сребра приде. Ако дође дан да Дагил-илани узме 

другу супругу, он ће дати Латубашини мину сребра а 

она ће се вратити тамо где је била раније. 

Уз сведочанство Шум-идина, сина Ина-еши-етера, 

сина Син-дамакуа.” 

1. Ко склапа ове брачне уговоре? Да ли је млада 

једна од страна у уговорима? 

2. Шта уговори предвиђају као разлог за раскид 

брака? 

СПАРТАНСКО ДРУШТВО 

Спартанском друштву у старој Грчкој многи су се 

дивили, али нико није покушао да га опонаша; бројни 

Грци су га хвалили, али мало ко је био у прилици 

да се лично упозна са њим. Спарта је била затворено 

и географски изоловано друштво, неповерљиво 

према странцима. Мали број људи је имао непосредно 

искуство с тим друштвом, што је погодовало 

ширењу гласина и идеализацији. Међу ретким 

странцима који су имали прилику да лично посете 

Спарту, био је и атински писац Ксенофонт. Међутим, 

он је уједно био и ватрени присталица Спарте, што 

га не чини поузданим сведоком. У наставку су неки 

делови из дела које је написао о Спарти. 

„Једном ми је пало на памет да је Спарта, мада 

спада међу слабије насељене грчке државе, била 

најмоћнија и на најбољем гласу у Хелади, па сам се 

чудио како је дошло до тога. Али када сам се упознао 

са спартанским установама, више се нисам чудио. 

На Ликурга, који им је дао законе којима се покоравају, 

и којима дугују своју величину, гледам са дивљењем. 

Чини ми се да је он достигао крајње границе 

мудрости. Јер он није опонашао решења која се 

срећу у другим државама, већ је захваљујући томе што 

је смислио поредак сасвим другачији од осталих учинио 

своју земљу најсрећнијом од свих... 

Како ми се чини, у другим државама сви људи настоје 

да дођу до што више новца. Један је земљорадник, 

овај продавац, онај трговац, други пак живе од 

разних заната. Али у Спарти Ликург је забранио слободним 

људима да имају било какве везе са трговином 

и занатима. Захтевао да им једина брига буду они 

послови који су везани за државу. И заиста, како би 

богатство овде могло бити проблем, када је наметнуо 

равноправне доприносе у храни и исти начин живота 

за све, и тако онемогућио да се новац троши на лична 

задовољства? Јер чак нема ни потребе да се новац 

троши на одећу. Њихова лепота не потиче од скупоцене 

одеће, већ од изванредног здравља њихових тела... 

И даље, знамо да се поштовање према државним 

службеницима и законима среће у Спарти у највећој 

могућој мери. Лично мислим да Ликург није покушао 

да уведе дисциплину међу грађане, пре него што је 

осигурао сагласност највиђенијих људи у граду... Али 

у Спарти и најважнији људи показују највећу послушност 

према јавним службеницима. Они се поносе 

својом понизношћу, тиме што потрче уместо да ходају 

кад год их позову, верујући да, ако они пруже пример, 

190 




други ће учинити исто у потпуној послушности. И 

тако је и било... 

Међу бројним одличним поступцима које је 

осмислио Ликург како би охрабрио добровољно 

поштовање закона међу грађанима, чини ми се да је 

најсјајнији овај: пре него што је народу обелоданио 

своје законе он је у пратњи најистакнутијих људи посетио 

Делфе и питао бога да ли би за Спарту било пожељно 

и боље да поштује законе које је саставио. Тек 

када је бог одговорио да је то бољи на сваки начин, 

он их је обнародовао, пошто је објавио да би било не 

само безакоње већ и светогрђе не поштовати законе 

који су потврђени од стране божанства.” 

Ксенофонт, Лакедемонски устав 

Савремени споменик Ликурга 

1. Коме Ксенофонт приписује доношење 

спартанских закона? 

2. На који начин је у Спарти постигнута равноправност 

свих грађана? 

НУМА ПОМПИЛИЈЕ, РИМСКИ КРАЉ 

И ЗАКОНОДАВАЦ 

Поред Ромула, римско предање је настанак великог 

дела римских институција, друштвених и религијских 

обичаја приписивало деловању другог римског 

краља, мудраца и реформатора Нуме Помпилија. 

Као и Ромул, Помпилије је највероватније митска 

личност – на пример, веровало се да му је неке 

римске законе издиктирала нимфа Егерија. Текст 

који следи даје традиционалну слику Помпилијеве 

владавине, али лишену фантастичних елемената. 

„У то време (после Ромулове смрти) беше Нума 

Помпилије чувен по правичности и побожности. 

Живео је у сабињанском граду Куресу и био мудар 

у свим људским и божанским стварима, као што то 

може бити човек његове доби... Премда се чинило 

да ће превагнути Сабињани ако се међу њима изабере 

краљ, кад је Нума предложен, није се ипак нико 

од римских отаца усудио да даде предност било 

себи било некоме од својих, или коме од сенатора 

и грађана. Стога се једногласно сложише да краљевство 

треба предати Нуми Помпилију. Кад је позван, 

Помпилије је наредио да се његово име питају богови 

за савет, као што је Ромул оснивајући град и узимајући 

власт добио повољна знамења... 

Када је дошао на власт, Нума се спремао да нови 

град, већ основан силом и оружјем, поново оснује 

по законима и обичајима. Видевши да се Римљани 

не могу привићи на то услед ратова који људе чине 

дивљима, сматрао је да их треба култивисати одвикавањем 

од оружја, па стога сагради храм Јанусу у подножју 

Авентина да би показивао стање рата и мира: да 

отворен означава да је држава у рату, а затворен да 

су сви околни народи умирени. Само је два пута био 

затворен после Нумине владе... 

Најпре је поделио годину на дванаест месеци према 

кретању Месеца... Такође је установио празничне дане 

и оне у којима се ради, јер у неким данима неће бити 

корисно за народ да било шта започиње. 

Исто тако је посветио пажњу стварању свештеничких 

положаја, премда је и сам обављао многе религијске 

обреде... Брига око свега овога одвраћала 

је народ од насиља и оружја. Људи беху испуњени и 

обузети непрестаном бригом за богове. Како се чинило 

да се богови интересују за људске ствари, таква 

побожност обузе срца људи да су вера и заклетва владали 

државом уместо закона и страха од казне. И док 

су Римљани према своме краљу као једином примеру 

формирали своје обичаје, дотле су суседни народи, 

који су веровали да међу њима није никао град него 

војни логор као претња општем миру, дошли у стање 

таквог страхопоштовања да су сматрали како би напад 

на државу тако одану култу богова значио светогрђе.” 

Тит Ливије, Историја Рима од оснивања града 

1. Зашто је Нума Помпилије изабран за римског 

краља? 

2. Којој сфери живота је Нума Помпилије као владар 

посветио највише пажње? 

191 




IV 

ЈЕДАН РИМСКИ ФИЛОЗОФ 

О РОБОВИМА 

Луције Анеј Сенека спада међу најзначајније римске 

писце, филозофе и државнике из времена раног 

Римског царства. Био је саветник цара Нерона, 

док није пао у немилост. Касније је лажно оптужен 

да је учествовао у завери против цара, и принуђен 

да изврши самоубиство. Поред других дела, сачувана 

је збирка писама које је Сенека свом пријатељу 

Луцилију. У њима двојица образованих Римљана дискутују 

о разним моралним проблемима, било да 

се ради о читавом друштву или појединачним Римљанима. 

У писму чији исечак следи писац говори 

о проблему ропства и осуђује људе који нехумано 

поступају са својим робовима. 

„Радо чујем од људи који долазе од тебе да пријатељски 

живиш са својим робовима: то доликује 

твојој мудрости и твоме образовању. ’Робови су, али 

су ипак људи. Робови су, али су пријатељи. Робови 

су, али су и скромни пријатељи. Робови су.’ Робови 

су исто што и ми, ако помислиш да с њима судбина 

поступа исто тако самовољно као с нама. И зато ми 

изгледају смешни они људи који сматрају да је срамно 

ручати заједно са својим робом. И зашто? Само 

зато што постоји та веома надмена навика да гомила 

робова стоји око господара док он руча. А овај једе 

више него што може поднети, и огромном прождрљивошћу 

пуни свој стомак... А несрећним робовима 

није дозвољено ни усне да померају чак ни да 

би говорили. Бичем се ућуткава најмање мрмљање, 

па чак ни нехотични поступци, као што су кашаљ, 

кијање или подригивање не изузимају се од батина: 

ако тишина буде поремећена било каквим гласом, то 

Диоклецијанов Едикт о ценама занимљив је покушај 

да се административним, државним мерама реше 

економски и социјални проблеми Римског царства. 

Криза III века довела је до пада производње и пораста 

беде у царству. Сиромашење многих је, међутим, 

ишло упоредо са богаћењем малог броја који је 

умео да искористи ситуацију. Цар такве људе осуђује 

и нада се да ће ова мера повратити правду и социјалну 

стабилност у царству. Царева очекивања нису испуњена. 

Као и друге сличне мере, пре и после Диоклецијана, 

ни овај покушај државе да контролише 

привреду није био успешан. Упркос тешким казнама, 

трговци и занатлије су углавном игнорисали Едикт 

и наставили да нуде своју робу и услуге по тржисе 

кажњава; по читаву ноћ престоје неми и без јела. И 

тако се дешава да о своме господару говоре они којима 

није дозвољено да говоре пред њим... 

Исто тако шири се и пословица која је потекла из 

исте врсте дрскости: колико робова, толико непријатеља. 

То заправо нису непријатељи, али ми од њих чинимо 

непријатеље. Многе друге свирепе и недостојне 

ствари ћу прећутати, на пример, да робове злоупотребљавамо 

не као људе него као стоку... 

Он (власник робова) не подноси да вечера с таквим 

људима и сматра да би његов углед био умањен кад би 

заједно са својим робом сео за исти сто. Али, милостиви 

богови, колико господара води порекло од ових људи! 

Помисли да је онај човек кога ти зовеш својим робом 

рођен из истог семена, да живи под истим небом, 

да једнако као ти дише, једнако живи, једнако умире? 

Ти исто тако лако у њему можеш видети слободног 

човека, као што он у теби може видети роба... Не желим 

да се упуштам на тако огромно поље и да расправљам 

о поступању са робовима према којима смо тако 

охоли, тако свирепи, тако пуни презира. Али ипак је 

ово главно правило мога учења: с оним који је нижи 

од тебе живи онако као што би ти желео да с тобом 

живи онај који је виши од тебе! Кад ти падне на памет 

колико ти је дозвољено у поступцима према твојим 

робовима, помисли да толико може себи дозволити и 

господар који је изнад тебе.” 

Луције Анеј Сенека, Писмо пријатељу Луцилију 

1. Објасните на који начин Луције Анеј Сенека 

говори о робовима. 

2. Због чега, према његовим речима, робови 

постају непријатељи робовласника? 

ЕДИКТ О ЦЕНАМА ЦАРА 

ДИОКЛЕЦИЈАНА, 301. Г. Н.Е. 

(Одломак) 

шним ценама. Пад вредности новца убрзо је учинио 

да цене наведене у Едикту постану нереално ниске. 

„Император Цезар Гај Аурелије Валерије Диоклецијан, 

веран, побожан и непобедиви Август, првосвештеник, 

шест пута победник над Германима, четири 

пута победник над Сарматима, два пута победник 

над Персијанцима, победник Британаца, победник 

Карпа, победник Јермена, победник Меда, победник 

Адиабењана, који осамнаесту годину држи трибунска 

овлашћења, седам пута конзул, осамнаест пута проглашен 

за императора, отац отаџбине проконзул... (следе 

имена и титуле осталих тетрарха) 

Можемо бити захвални доброј срећи на стању наше 

државе, као и бесмртним боговима, који памте ратове 

које смо успешно водили. Стање света је стабилно, мирно, 

усред највећег мира и тишине за добре људе. Да ово 

постигнемо ми смо напорно радили и нисмо штедили 

192 




Биста са ликом Диоклецијана 

средства... Ми, који смо уз благонаклону подршку 

божанских сила сломили дивљачке упаде у прошлости, 

тако што смо уништили читаве варварске народе 

и племена, осигураћемо мир који смо успоставили 

одредбама које правда захтева. 

Похлепа жари и пали и не зна за границе. Без имало 

обзира за људски род, она јури да се увећа и појача, 

више не из године у годину, месеца ил‘ дана, већ 

сваког часа и тренутка... Али ово необуздано лудило 

има само једну жељу: да не покаже бригу за недаће 

које погађају све остале. Бескрупулозни и безобзир- 

ни појединци виде похлепу као својеврсну обавезу – 

похлепу која настоји да све прогута и затре у дивљем 

пламену – да отму имовину свих осталих, да им одузму 

могућност пре него вољу да наставе да живе. Они које 

је крајње сиромаштво отерало у најбедније стање нису 

у стању да напредују. И зато се чинило исправно нашем 

размишљању, нас који смо родитељи људског рода, да 

правда треба да се умеша у ова дешавања као судија... 

Све оно што се дешава нас је потресло, као што и 

треба да буде. Пошто и сама осећања људи као да 

моле за неку олакшицу, донели смо одлуку, не да 

поставимо непроменљиве цене роба и услуга које 

су на продају... већ да успоставимо горњу границу. 

Ако нека скупоћа опет нарасте – не дали богови! – и 

с њом похлепа која се не да обуздати... њу ће зауздати 

граница постављена у нашој одлуци и умереност 

која је постављена законом... Стога наређујемо да ове 

цене, које су наведене у наставку текста, буду строго 

поштоване у читавом царству. Нека свима буде јасно да 

је сваки покушај да се ове цене прекораче забрањен 

унапред... 

Стога охрабрујемо све људе да се обавежу: нека ова 

ствар која је успостављена законом на општу корист 

буде одржавана уз добронамеран пристанак и послушност 

која се очекује, поготово што одлука ове врсте 

није замишљена да погодује појединим заједницама, 

народима и провинцијама, већ читавом свету. Људи 

који би безумно покушавали да је изиграју, то је познато, 

врло су малобројни. Њихову похлепу није могуће 

смекшати или заситити ни протоком времена ни величином 

богатства које су тако склони да шчепају.” 

(Следи листа више стотина артикала са 

наведеним максималним ценама) 

1. Због чега је Диоклецијан донео Едикт о ценама? 

2. Шта је њиме желео да постигне? 

ХУНИ ВИЂЕНИ РИМСКИМ ОЧИМА, 

IV ВЕК Н.Е. 

Између седелачких и номадских народа у антици 

постојао је велики јаз у начину живота, обичајима, 

виђењу света. Често је тај јаз прелазио у дубоко неразумевање. 

Амијан Марцелин, римски писац пореклом 

из Сирије, написао је своје дело крајем IV века 

н.е. и у њему се одрaжава типично римско виђење 

Хуна. Ту се дубоке предрасуде и искривљења мешају 

са тачним информацијама. Данашњи читалац 

ових редова мора да наступа опрезно и нађе меру 

између крајности. Хуни јесу били сурови ратници, 

који су уништавали и спаљивали насеља и узимали 

робове и данак, али нису били нељудска чудовишта. 

„А открили смо да је праузрок и семе целе пропасти, и 

почетак различитих пораза које је изазвао Марсов гнев, 

био овај. Племе Хуна, мало познато из старих сведочанстава, 

живи с оне стране Мејотских мочвара (мочваре 

северно од Керчког мореуза, између Црног и Азовског 

мора), уз Ледени океан, и суровошћу превазилази сваку 

меру. Како се одмах по рoђeњу образи детета дубоко 

обрежу ножем, да би скврчени ожиљци задржали јаке 

длаке – кад се они у своје време помоле – Хуни расту и 

старе без браде, лишени сваке лепоте, налик на евнухе. 

Сви су здепасти, јаких удова и дебелих вратова, ужасно 

ружни или накривљени, да помислиш: двоножне звери, 

или као грубо ишарани кôци, отесани да служе као ограде 

моста. Иако – ма колико ружни – имају људски лик, 

толико им је суров начин живота да немају потребу ни 

193 




IV 

Копија Марцелинове Историје из 16. века 

за ватром ни за укусно спремљеном храном, већ живе 

од корења дивљег биља и полусировог меса сваке 

врсте, које мало загреју држећи између својих ногу и 

коњских леђа. Никада не траже заклон у кућама, већ 

их избегавају као гробове, издвојене јер нису у заједничкој 

употреби. Код њих се не могу срести чак ни 

шиљасте тршчане колибе; они се, лутајући планинама 

и шумама, од рођења навикавају да подносе хладноћу, 

глад и жеђ. У туђини не улазе у куће, осим у случају 

крајње нужде, јер сматрају да нису безбедни док бораве 

под кровом... Главе покривају шиљастим шубарама, 

рутаве ноге штите козјим кожама, а њихова обућа, 

неприлагођеног облика, смета им да слободно корачају. 

С тог разлога пешачке битке за њих уопште нису погодне. 

Међутим, они су готово срасли за своје коње, издржљиве 

додуше, али врло ружне... На тим коњима људи 

из овог племена, било дању или ноћу, купују и продају, 

једу и пију и, нагнути уз танки врат животиње, спавају 

тако дубоко да чак врло разноврсно сањају... И као што 

су непредвидљиви и лако спремни на покрет, тако се 

одједном хотимично растурају и наступају, јурећи у 

гомилама на разне стране и задајући многима смрт... 

И због тога се сматрају врло жестоким борцима, јер се 

издалека боре копљима на чији су врх, уместо шиљака, 

вешто причвршћене заоштрене кости, а кад прејуре 

простор, боре се изблиза мачем, не чувајући себе... 

Нико од њих не оре, нити се прихвата ручице плуга. 

Наиме, сви они лутају без сталног дома и огњишта, без 

закона и устаљеног начина живота... Попут неразумних 

животиња, уопште немају свест о томе шта је добро, а 

шта зло; у говору су двосмислени и нејасни, и нису предани 

поштовању ни религије, нити празноверних обичаја; 

изгарају од жеље за златом.” 

Амијан Марцелин, Историја 

1. Како Амијан Марцелин описује Хуне? 

2. Где Хуни углавном спавају? 

Савремена илустрација Хуна 

194 




КУЛТУРА, РЕЛИГИЈА И СВАКОДНЕВНИ ЖИВОТ 

У СТАРОМ ВЕКУ 

V 

У 

овој глави окрећемо се најважнијим и најтрајнијим творевинама античких 

народа. Покушаћемо да дамо увид у њихова културна достигнућа, 

њихову уметност и књижевност, њихов допринос филозофији и 

науци. Преко својих религијских и филозофских схватања, и путем уметничких 

творевина, антички свет је највише утицао на културе које су дошле 

после њега, укључујући ту и савремени свет. Представићемо и неке стране 

свакодневног живота у антици. 




V 

1 

ЈЕЗИЦИ И ПИСМЕНОСТ У АНТИЦИ 


• препознаш најважније системе писања који су постојали у антици; 

• одредиш који су језици припадали највећим језичким групама; 

• повежеш најважније античке језике са данашњим живим језицима; 

• разумеш историјски значај алфабетског писма; 

• објасниш поделу старогрчког језика на дијалекте и њихов појединачан значај. 

ЈЕЗИЦИ СТАРОГ ИСТОКА 

Језик и писмо имају непроцењив значај за 

сваку културу. О религији или друштву неке 

земље у антици знали бисмо врло мало без 

помоћи писаних текстова; о њиховој књижевности, 

филозофији или праву не бисмо знали 

ништа. Међутим, нису све културе биле подједнако 

срећне у очувању трагова њихове писмености. 

Неке, попут староегипатске, грчке или 

римске, оставиле су велики траг и о њиховој писмености 

и језику данас знамо много тога. Али 

многи језици старог света данас су неповратно 

изгубљени, било зато што се њихова писменост 

није сачувала или зато што није ни постојала. 

На огромном простору Старог истока у 

антици је живео велики број етничких група. 

У употреби су биле на десетине различитих 

језика и система писања. Неки језици су оставили 

за собом огроман писани траг, иза 

других је остао само мали број текстова, а 

неки нису имали писану традицију и данас су 

у потпуности изгубљени. 

Најстарији забележен језик јесте сумерски 

језик. У прошлости је било покушаја да 

се он веже за неку од познатих језичких група. 

Ови напори су били неуспешни, сумерски 

језик нема познате сроднике, било у антици 

или данас. То је био основни језик Месопотамије 

у IV и III миленијуму п.н.е. Почетком 

II миленијума п.н.е. он постепено нестаје из 

свакодневне употребе, уступајући место семитским 

језицима. Као језик свештеника и 

учених људи у Месопотамији, језик књижевности 

и богослужења, он је наставио да се користи 

бар до III-II века п.н.е. 

196 

Рељеф прекривен клинописом у палати асирског 

краља Асурнарсипала II, у Нимруду (IX век п.н.е.) 

Велику групу језика на Старом истоку 

чине семитски језици. Ни у овом случају 

не знамо тачно географско порекло ових језика, 

помишља се на Левант или Арабијско 

полуострво. Најстарији познати семитски 

језик је акадски језик, званични језик царства 

Саргона и Нарам-Сина. Каснији семитски 

језици Месопотамије, попут вавилонског 

и асирског, директно воде порекло од 

акадског језика. Од II миленијума п.н.е. налазимо 

семитске језике раширене свуда по 

Блиском истоку. Језици попут феничанског, 

хебрејског или арамејског спадају у ову групу. 

За разлику од сумерског, стари семитски 

језици имају живе потомке. Арапски језик 

је семитски језик који се данас користи на 

простору од северозападне Африке до Ирана. 

Језици Малтежана, Израелаца и других 

народа на Медитерану и Блиском истоку такође 

спадају у ову групу. 





Сродан семитским језицима био је и староегипатски 

језик. Он представља мешавину 

семитског говора југозападне Азије и 

хамитских језика северне Африке. Мешање 

ових језичких група у којем је настао староегипатски 

језик одиграло се пре писане 

историје. Споменици писмености на староегипатском 

језику посведочени су од краја 

IV миленијума п.н.е. до IV века н.е. Из староегипатског 

језика развио се коптски језик, 

који је био у употреби у Египту у позној 

антици и средњем веку, а у неким сеоским 

заједницама све до XVII-XVIII века. 

На Старом истоку били су присутни и 

неки индоевропски језици. Индоевропљани 

су група античких номадских племена, 

названих тако од стране модерних научника 

јер су временом населили данашњу Европу 

и Индију. На Старом истоку индоевропским 

језицима служили су се пре свега становници 

Мале Азије и Ирана. Хетитски, лувијски, 

лидијски и други малоазијски језици спадају 

у ову групу, као и језици старих Међана и 

Персијанаца. Огроман део човечанства се 

и данас служи индоевропским језицима, где 

спадају, између осталог, и грчки, сви словенски, 

германски и романски језици, као и 

већински језици Ирана и Индије. 

ПИСМА СТАРОГ ИСТОКА 

који су представљали појмове, бића и предмете. 

Ово писмо је временом превазиђено 

и већ око 3100. године п.н.е. сусрећемо се са 

једноставнијим и апстрактнијим системом 

писања – клинописом. 

Клинопис представља најраширенији облик 

писма на Старом истоку. Основни материјал 

за писање била је глина, а знаци су 

се састојали од више кратких уреза. Како је 

писаљка имала косо засечен врх, и како је писар 

јаче притискао писаљку у почетку потеза, 

ти кратки урези били су најшири у почетку а 

сужавали би се при врху. Другачије речено – 

имали су облик клина, по чему је и писмо названо. 

Сумерски клинопис био је силабичко 

или слоговно писмо. Већина знакова је записивала 

један слог, мада су и даље постојали 

знаци који су имали значење читавог појма. 

У односу на пиктографско писмо, слоговно је 

омогућавало да се тачно запишу читаве речи, 

укључујући и лична имена, па и имена која 

долазе из страних језика. 

Клинописом, наслеђеним од Сумера, служили 

су се многи народи Старог истока. 

Њиме су писани текстови на семитским, индоевропским 

и другим античким језицима. 

За разлику од већине других, староперсијски 

клинопис, који је настао у VI веку п.н.е., почива 

на фонетском принципу, где сваки 

знак означава не један слог, већ један глас. 

Већ смо више пута рекли да се писменост 

најпре јавља у Сумеру, у другој половини IV 

миленијума п.н.е. Првобитно сумерско писмо 

било је сликовно или пиктографско. 

Састојало се од низа цртежа (пиктограма) 


пиктографско писмо – писмо састављено од слика које 

представљају читаве речи или појмове 

пиктограм – слика предмета или појма, значење одређене 

речи претворено у ликовни симбол 

клинопис – заједнички назив за више система писања који 

су потекли из древне Месопотамије; карактеришу га знаци 

састављени од кратких уреза, сличних клиновима 

силабичко или слоговно писмо – писмо у којем сваки 

знак означава један слог 

Глинена таблица са акадским клинописом 

197 




V 


Али писмо које у потпуности следи фонетски 

принцип развило се на Леванту много 

пре староперсијског клинописа. У питању је 

феничански алфабет, чија се рана варијанта 

јавља око XI века п.н.е. У овом писму сваки 

знак означавао је само један глас. Оно је било 

знатно практичније у поређењу са системима 

писања коришћеним у Месопотамији, Малој 

Азији или Египту. Историјски значај феничанског 

алфабета је немерљив. У VIII веку 

п.н.е. њега су усвојили стари Грци и прилагодили 

свом језику. Велики део античког Медитерана 

прихватио је алфабет, било директно 

од Феничана било преко Грка. Античко римско 

писмо такође представља његову варијанту. 

Данашње латинично и ћирилично писмо, 

као и модеран грчки алфабет, у крајњој линији 

представљају изданке феничанског фонетског 

писма. 

Стари Египат имао је посебну традицију 

писмености. Основно писмо старог Египта 

је хијероглифско писмо. Назив (хијероглифи, 

на грчком „свети урези”) потиче од грчких 

писаца, који су (погрешно) веровали да 

се ово писмо користи искључиво за свештеничке 

натписе. Оно се јавља око 3000. године 

п.н.е. и остаје у употреби до IV века н.е., 

иако уз знатне варијације и промене. Насупрот 

данас раширеном погрешном уверењу, 

хијероглифско писмо није пиктографско, тј. 

не садржи посебне знакове за све појмове, 

предмете или бића. У свом језгру, хијероглифско 

писмо је фонетско: постоје 24 

знака који обележавају један глас. Поред 

њих коришћени су и знаци који означавају 

Египатски хијероглифи, неки од знакова у 

чешћој употреби 

Као и сви други велики успеси науке, дешифровање 

египатских хијероглифа било је заједнички 

подухват већег броја људи. Француски 

филолог Жан Франсоа Шамполион (1790– 

1832) ипак има право на највећи део заслуга. 

Ослањајући се на рад ранијих стручњака, 

Шамполион је исправно закључио да хијероглифи 

не могу бити сликовно или симболичко 

писмо, већ да се у њиховој сржи налази гласовни 

принцип. Такође је исправно сматрао да 

је коптски језик, којим се говорило у Египту у 

средњем веку и који је и данас језик коптске 

цркве, заправо потомак староегипатског језика 

и кључ за његово откривање. Шамполион је годинама 

радио на коптском језику и чак објавио 

коптску граматику. Захваљујући двојезичним и 

тројезичним натписима, попут Камена из Розете, 

успешно је одредио значење најпре малог броја 

основних знакова, а затим и већег дела египатског 

писма. Резултате свог истраживања објавио 

је 1822. године, примивши бројне похвале од научне 

заједнице. 

читаве слогове, као и један број знакова који 

обележавају идеје и појмове. У току фараонског 

доба у употреби је било између 700 и 

900 знакова. Постојала су и курзивна писма 

различита од хијероглифа, брзописи намењени 

писању на меком материјалу. 

Велики центри Старог истока имали су 

библиотеке. У Асурбанипаловој библиотеци 

у Ниниви откривено је преко 30.000 глинених 

Стари феничански алфабет укупно је имао 22 знака и 

није бележио самогласнике 

198 


хијероглифско писмо – основно писмо старих Египћана; 

уопште, назив за сликовна, пиктографска писма 

курзив или курзивно писмо – врста писма прилагођена 

брзом писању 





таблица – вероватно само делић укупног 

броја текстова који су ту били похрањени. 

Археолози су открили сличне библиотеке 

широм Блиског истока. У ствари, израз библиотека 

не описује у потпуности ове установе. 

За разлику од модерних библиотека, 

у њима су похрањиване све врсте текстова. 

Поред књижевних и религијских дела, у њима 

су се налазила правна акта, наредбе владара, 

законици, државна и приватна писма, као и 

разни административни и привредни документи, 

пописи, инвентари и регистри. Једна 

староисточна библиотека представља комбинацију 

библиотеке, регистратуре и архива. 

Њу су користили владар, двор, свештенство 

и високи државни чиновници, док обичним 

људима приступ није био отворен. 

СТАРОГРЧКИ ЈЕЗИК И 

ЊЕГОВИ ДИЈАЛЕКТИ 

Старогрчки језик припада индоевропској 

групи језика. За разлику од других индоевропских 

језика, нису нам познати ближи 

сродници грчког језика. У својој историји 

дугој око две хиљаде година, овај језик је 

прошао кроз различите фазе развоја. Попут 

других говора, он није био идентичан у свим 

временима нити на свим просторима, већ је 

био подељен на више дијалеката. 

Најранији дијалекат у историји грчког језика 

је микенски дијалекат. То је језик грчких 

текстова из бронзаног доба. Не знамо 

како су Грци овог периода називали свој језик, 

као што нисмо сигурни ни како су себе 

саме називали. Касније грчко предање назива 

носиоце микенске културе Ахајцима, 

по племену које је наводно господарило Пелопонезом 

у време Тројанског рата. Од VIII 

века п.н.е. јавља се израз Хелени, потомци 

митског хероја Хелена. У антици и данас, то 

је израз за све Грке: њихов језик је хеленски, 


дијалект – локални говор унутар једног језика, наречје 

њихова земља је Хелада. Реч Грци долази 

из латинског језика. Тако су Римљани звали 

Грке и тако се они називају и у већини модерних 

језика. 

Писмо које су користили Грци у бронзано 

доба наслеђено је од њихових претходника, 

Минојаца са Крита. Минојци су употребљавали 

више врста писама, али најраширеније 

било је писмо које данас научници називају 

линеарно писмо А. Грци су преузели ово 

писмо и делимично га прилагодили свом језику. 

Грчку варијанту овог писма научници 

зову линеарно писмо Б. Најстарији трагови 

овог писма јављају се средином II миленијума 

п.н.е. Линеарно писмо Б је силабичко 

(слоговно), садржи око 90 знакова који обележавају 

слогове, и мноштво других знакова 

који немају фонетску вредност. Током XII 

века п.н.е., са пропашћу микенских краљевстава, 

оно је неповратно нестало. 

Према садашњим сазнањима, између XI 

и IX века п.н.е. Грци нису имали никакву писменост. 

Писмо које користе од VIII века 

п.н.е. преузето је од Феничана. Грчки алфабет 

врло је сличан феничанском, али садржи 

знакове и за вокале (самогласнике), који се 

у феничанском писму не бележе. Алфабет је 

био далеко једноставнији и лакши за учење 

од ранијег линеарног писма Б. Временом је 

он постао својина великог броја људи у Грчкој. 

У почетку је било више варијанти грчког 

алфабета, да би током векова преовладао јонски 

алфабет. То је, у основи, варијанта грчког 

писма која је у употреби до данашњих дана. 

Стари Грци су у говору користили више 

дијалеката. Три најутицајније (али не једине) 

језичке и племенске групе биле су Јонци, 

Дорци и Еолци. Јонци су насељавали Атику, 

већину острва у Егејском мору, а око XI-X 

века п.н.е. су населили и западне обале Мале 

Азије (тзв. Јонска сеоба). Дорци су настањивали 

већи део Пелопонеза, острво Крит и друга 

острва дуж јужног обода Егејског мора, све до 

југозападних обала Мале Азије. Еолцима припада 

област Беотије у централној Грчкој, Тесалија 

на северу Грчке и више острва на северу 

Егејског мора. Основали су и један број насеобина 

у Малој Азији и другде на Медитерану. 

199 




V 


У почетку су сва три дијалекта била књижевни 

језици, на којима су стварали велики 

уметници. Временом, захваљујући процвату 

Јоније у VII и VI веку п.н.е., и успону Атине у 

V веку п.н.е., јонско наречје почиње да преовлађује. 

У класично доба оно је постало основни 

језик високе културе, књижевности, 

науке и филозофије. Што се тиче свакодневног 

говора, били су потребни векови да остали 

дијалекти у потпуности нестану. Овај 

процес је завршен тек у римско доба. 

Због малог броја сачуваних текстова и 

даље није јасно да ли говор античких Македонаца 

представља посебан дијалекат грчког 

језика или припада неким од већ утврђених 

дијалеката. Од времена Филипа II, званични 

језик Македоније је атичка варијанта јонског 

језика. Освајања Александра Великог довела 

су до огромног проширења употребе грчког 

језика на просторима западне Азије и северне 

Африке. Овај процес – прихватања грчког 

језика и културе од стране других народа 

– називамо хеленизацијом и врло је 

карактеристичан за хеленистичко доба. И у 

време Римског царства, грчки језик је наставио 

да буде говор учених људи и градске 

средине, језик књижевности и науке. Већина 

образованих Римљана била је двојезична, 

владала је и латинским и грчким језиком. 

У источним провинцијама Римског царства 

грчки је био језик локалне управе и свакодневног 

живота. Средњовековни грчки, језик 

Византијског царства, директно се развио 

из свог античког претходника. 

ЛАТИНСКИ ЈЕЗИК И ПИСМО 

Латински језик такође спада у индоевропске 

језике. Он је припадао (данас непостојећој) 

групи италских језика. Првобитно 

је то био само језик старих Латина и он 

се користио само у западном делу средње 

Италије. Али захваљујући успону Рима, латински 

се проширио на далеко веће просторе. 

Био је званични језик римске државе 

у свим епохама њене историје. Античка 

римска књижевност, одлуке римског сената, 

магистрата и скупштина, као и читаво римско 

право записани су на латинском језику. 

Латинско писмо представља варијанту грчког 

алфабета, прилагођену потребама латинског 

језика. До преузимања је вероватно 

дошло у VII веку п.н.е., од Грка који су живели 

у Куми, граду на обали Напуљског залива. Могуће 

је и да су га Римљани преузели посредно, 

преко Етрураца. Рани латински алфабет 

био је веома сличан свом грчком изворнику. 

Борба Римљана и варвара 

Речи као што је именица „варварин” и придев 

„варварски” имају врло одређено значење у савременом 

језику. „Варварин” је дивљак, простак, 

припадник некултурне, непросвећене групе. 

Када се користи у модерном говору, ова реч је 

често увреда, обично појачана снажним предрасудама. 

Изворно, она долази од античког грчког 

израза барбарос и овај израз је у почетку био 

технички термин који обележавао људе који 

не говоре грчким већ неким страним језиком 

– дакле, странац или туђин. Од времена грчкоперсијских 

ратова реч већ добија извесну емотивну 

боју: варвари постају људи који немају 

грчко васпитање, који стоје изван светлости 

грчке културе. Како су Хелени све више веровали 

да је њихова култура најбоља, надмоћна 

у односу на остале, тако је и израз „варварин” 

добијао призвук потцењивања и осуде. Реч су 

потом преузели Римљани и уградили је у властито 

виђење света. Римска култура (и римска 

држава) сматране су бољим, исправнијим и надмоћнијим 

у односу на све друге. За Римљане се 

изван граница њиховог царства налазио свет 

варвара, дивљака. Према варварима Римљани 

су имали право да се користе силом, обманом и 

уценом – морални обзири који важе за „цивилизоване” 

људe се не примењују на варваре. 

200 





Тек постепено су слова добила другачији, данас 

препознатљив облик. Модерна латиница, 

која се користи за писање у великом броју 

светских језика, води порекло од овог древног 

писма. 

Најстарији сачуван траг латинског језика 

потиче из средине VII века п.н.е. Међутим, 

сачувано је врло мало текстова на латинском 

старијих од II века п.н.е. Ти старији 

текстови углавном су врло кратки. Ширење 

римске државе водило је и ширењу латинског 

језика. Он се употребљавао где год су 

стигле римске легије, али је постао нарочито 

раширен у западним провинцијама Римског 

царства. Галија, Хиспанија, северозападна 

Африка и подунавске области временом су 

прихватиле латински језик и римски начин 

живота. Очекивано, латински је потиснуо 

друге језике и у самој Италији. Овај процес 

– прихватање латинског језика и римских 

обичаја од стране покорених народа – данас 

називамо романизацијом. 

Попут персијског или старогрчког језика, 

историја латинског траје и после нестанка 

античког света. Латински је био језик pимске 

цркве, као и основни језик књижевности 

и учености на средњовековном Западу. Данашњи 

романски језици – италијански, шпански, 

португалски, француски, румунски и др. 

– сви воде порекло од латинског језика. 

Римски латинични натпис из царског доба у Ефесу, 

Мала Азија 


– На Старом истоку срећемо велики број језика и система писања. Најстарији посведочен језик је сумерски. 

Клинопис, који су такође створили Сумери, био је најраширенији тип писма. 

– Староегипатски језик представља комбинацију семитских и хамитских језика. У Египту је коришћено више 

варијанти писма. Најважније је хијероглифско писмо које комбинује фонетски, слоговни и сликовни принцип. 

– Алфабетско писмо настаје у XI веку п.н.е. у Феникији, одакле се шири по Медитерану. Временом га прихватају 

многи народи, попут Грка, Етрураца и Латина. 

– Старогрчки језик је у антици био подељен на већи број дијалеката. У бронзано доба Грци су се служили тзв. 

линеарним писмом Б, преузетим од Минојаца. Од VIII века п.н.е. у употреби је алфабетско писмо, преузето 

од Феничана. 

– Латински језик је у почетку био само језик Латина, малог народа у централној Италији. Захваљујући ширењу 

римске државе, овај језик се раширио на много већем простору. Модерни романски језици воде порекло 

од њега. 


1. Наведи разлике између сликовног (пиктографског), слоговног (силабичког) и гласовног 

(фонетског) писма. 

2. Објасни у чему је историјски значај феничанског алфабета. 

3. Наброј основне племенске и дијалекатске групе старих Грка. Одреди њихово простирање. 

4. Покушај да набројиш земље у којима се данас говори романским језицима. Води рачуна да 

оне постоје и ван Европе. 

201 




V 

КУЛТУРА, УМЕТНОСТ И КЊИЖЕВНОСТ 

2 НА СТАРОМ ИСТОКУ 


• препознаш основне одлике најважнијих уметничких традиција Старог истока; 

• процениш разноликост и богатство књижевних родова на Старом истоку; 

• разликујеш уметност Месопотамије и Египта; 

• објасниш утицај грађевинских материјала на градитељство; 

• оцениш значај религије за уметничко стваралаштво на Старом истоку. 

КЊИЖЕВНОСТ МЕСОПОТАМИЈЕ 

Током своје дуге историје, културе Старог 

истока створиле су оригинална и велика 

уметничка дела. Мада је знатан део 

творевина из далеке прошлости неповратно 

изгубљен, и оно што нам остаје представља културно 

наслеђе непроцењиве вредности. 

Већи део старе књижевности Месопотамије 

записан је на сумерском или акадском језику. 

За ову књижевну традицију често се користи 

израз вавилонска књижевност. Он није 

сасвим тачан, али није ни у потпуности погрешан. 

Мноштво дела старије сумерске књижевности 

сачувано је само у познијим преписима 

из вавилонског доба. С друге стране, 

бројна вавилонска књижевна дела су преводи 

и прераде са сумерског језика. Велика већина 

оригиналних књижевних дела на акадском језику 

је вавилонског порекла. У Месопотамији 

и другим културама Старог истока писци и 

песници своје творевине углавном нису потписивали, 

и оне су кружиле без имена аутора. 

Од сачуване сумерске књижевности већи 

део чини поезија. Сумери су познавали поезију 

и лирског и епског карактера, углавном 

на митолошке теме. Гилгамеш, краљ града 

Ура и највећи херој сумерског предања, главни 

је јунак Епа о Гилгамешу. Ова епска песма 

настала је повезивањем ранијих одвојених 

прича о подвизима овог јунака. Главна тема 

песме јесте Гилгамешова потрага за тајном 

бесмртности, у коју креће потресен смрћу 

свог пријатеља Енкидуа. Потрага је неуспешна, 

Гилгамеш открива дар бесмртности 

само да би га неповратно изгубио. Песма 

преноси снажну поруку да такав благослов 

202 

није за смртне људе. У поеми Енума Елиш 

забележена је једна варијанта сумерског 

мита о настанку света. Сачуване су и песме 

о пореклу појединих богова, стварању човека 

итд. Поезија на акадском језику преузима све 

наведене теме, али у њој постоје и епска дела 

историјског карактера, попут песама о животу 

и делима појединих владара. Неке од ових 

песама, попут Легенде о Нарам-Сину, бележе 

негативну традицију о владарима, приказујући 

их као охоле тиране, насилнике и убице. 

Бог Мардук се бори са чудовиштем Тиjамат, мотив из 

спева Енума Елиш, асирски рељеф из IX века п.н.е. 

Знатан део поезије и прозе чине дела религиозног 

карактера. Међу прозним делима 

истакнуто место имају текстови о победама 

и другим постигнућима владара, те белешке 

прошлих догађаја у облику анала и хроника. 

Срећемо и поучну књижевност, често у облику 

дијалога или кратке приче с поуком на 

крају. Сачуване су и збирке пословица, мудрих 

изрека и др. 

Писменост у античкој Месопотамији била 

је својина ограниченог круга људи. Двор и 

племство, свештеници и чиновници имали 





су приступа образовању, писмености и библиотекама. 

То је утицало и на карактер сачуване 

књижевности, која је писана од стране 

повлашћене мањине за повлашћену мањину. 

Маса обичног становништва живела је у свету 

усмене културе, у којој су песме и приче имале 

важно место, али нису записиване. Наше 

представе о усменој књижевности Месопотамије 

врло су ограничене. 

Књижевност Месопотамије извршила је 

знатан утицај на писану традицију других земаља, 

попут хетитске или касније грчке књижевности. 

Снажан утицај древне Месопотамије 

уочљив је и у тексту јеврејског Старог 

завета. 

ГРАДИТЕЉСТВО И ЛИКОВНЕ 

УМЕТНОСТИ У МЕСОПОТАМИЈИ 

Статуа сумерског краља Гудее, владара Лагаша, 

XXI век п.н.е. 

Настала у годинама после распада Акадског 

царства, статуа је један од најбољих уметничких 

дела из периода сумерске обнове. Краљ је 

био велики покровитељ уметности – ово је само 

једна од близу тридесет краљевих статуа које 

су до данас откривене, поред бројних других 

скулптура. Гудеина владавина била је редак период 

мира и стабилности. Познат је само један 

краљев војни поход, али зато знамо да је обновио 

више храмова и других грађевина. Краљ је 

спровео опсежне друштвене реформе (укинуо 

је дугове становништва) и уложио много труда у 

подстицање пољопривреде и трговачке размене. 

Из овог и других разлога неки историчари су 

Гудеу видели као нарочито скромну и друштвено 

свесну особу, која је сопствену личност и 

амбицију стављала у други план. Али то тешко 

да је истина: Гудеа је један од ретких сумерских 

владара који је себе прогласио божанством и 

словио као „бог Лагаша”. Какве год врлине да је 

имао владар који је наредио постављање мноштва 

сопствених статуа, скромност није међу 

њима. 

Месопотамија је већ у освит писане историје 

имала развијено градитељство. У њој 

већ крајем IV миленијума п.н.е. срећемо монументалне 

грађевине култне или практичне 

намене. Основне градитељске форме које су 

постојале у раном Сумеру остале су присутне 

током наредна три миленијума. Камен и дрво 

високог квалитета били су тешко доступни у 

Месопотамији, па су и највелелепнија здања 

грађена од глинене цигле. Чак су и одбрамбене 

грађевине попут тврђава, кула и градских 

бедема подизане од истог материјала. Глина је 

печена у пећима да би очврсла и цигле су обично 

слагане без малтера или другог везивног 

материјала. За јефтинија здања коришћена је 

цигла сушена на сунцу, која је била мање трајна 

па су такве зграде и слабије очуване. 

Највеће и генерално најбоље очуване грађевине 

су храмови и владарске палате. Палате су 

у почетку биле само велике куће, али је њихова 

величина и сложеност временом расла. У 

историјско доба сваки сумерски, вавилонски 

или асирски град поседовао је више храмова. 

Централно светилиште у граду било је већих 

димензија од осталих и обично подигнуто на 

уздигнутом терену. Како у равницама Месопотамије 

одговарајућа узвишења нису увек 

била доступна, прибегло се изградњи вештачких 

платформи. Тако је настао зигурат, 

203 




V 

КУЛТУРА, УМЕТНОСТ И КЊИЖЕВНОСТ НА СТАРОМ ИСТОКУ 

Велики зигурат у Уру, XXI век п.н.е. 

висока грађевина која подсећа на пирамиду. И 

зигурат је обично био од цигле, састављен од 

више нивоа, где је сваки наредни имао мању 

површину од претходног. На врху зигурата 

налазило се светилиште. Остаци ових грађевина 

пронађени су широм Месопотамије, 

као и у суседним областима, попут Сирије и 

Ирана. Највећи храм са зигуратом налазио се 

у Вавилону и у изворима се спомиње као Етеменанки 

(„Храм темеља Неба и Земље”). Подигнут 

је у VI веку п.н.е. и био је посвећен богу 

Мардуку. Овај храм се вероватно налази у пореклу 

библијске приче о Вавилонској кули. 

Од уметничких дела сачувани су највише 

скулптура, рељеф и декоративна уметност. 

Сликарство је очувано у много слабијој мери. 

У скулптури и рељефу чести су ликови богова, 

свештеника и људи који се моле или 

упућују понуде или жртве боговима. Уобичајене 

су и представе владара и њихових подвига, 

ратних похода али и других активности, 

попут лова или учешћа у верским процесијама. 

Појединачна уметничка дела обично 

су била замишљена као део већих композиција. 

Асирске палате биле су изнутра украшене 

фрескама, а споља рељефима. 

СТАРОЕГИПАТСКА КЊИЖЕВНОСТ 

У окриљу египатске цивилизације створена 

је дуготрајна и разноврсна књижевна 

традиција. Током више хиљада година египатске 

историје она се развијала и пролазила 

кроз велике промене. Зато египатска књижевност, 

њене карактеристике и књижевни родови 

имају различите особине у зависности од 

периода који разматрамо. Једна одлика која је 

заједничка Египту и Месопотамији јесте повлашћен 

карактер писане речи. Само је привилегована 

мањина становништва знала да 

чита и пише, и само су у редовима те мањине 

настајала писана књижевна дела. Већина 

становништва је живела у условима усмене 

културе, без великог присуства писане речи. 

Али у многим египатским књижевним делима 

уочава се преплитање између народне и 

дворске књижевности. 

Знатан део познате египатске поезије је религијског 

карактера. Типична поетска дела су 

химне различитим божанствима, а познат је и 

велики број поетских текстова у служби култа 

мртвих. Текстови пирамида забележени су на 

зидовима пирамида и других гробница фараона. 

Они бележе ритуале и понуде боговима, 

ради сигурне егзистенције фараона на оном 

свету. Слични њима су Текстови саркофага, 

збирка погребних песама и чини записаних 

на саркофазима Египћана који нису припадали 

владарском дому. И египатски папируси 

садрже мноштво сличних дела, све у 

функцији обезбеђивања добробити душе после 

смрти. Они су скупљени у збирку која се 

обично назива Египатска књига мртвих. 

204 





Слике и текст на унутрашњим зидовима египатске 

гробнице у Долини краљева, период Новог царства 

Прозна дела се у египатској књижевности 

јављају касније у односу на поезију. Велики 

део њих припада поучној књижевности. Од 

времена Средњег царства срећу се и приче, 

бајке и басне. Неретко се као јунаци ових 

прича јављају историјске личности или митски 

јунаци, понекад и сами богови. 

На зидовима гробница исписиване су биографије 

и аутобиографије покојника: чиновника, 

свештеника и војних заповедника. Као 

и у Месопотамији, у Египту су записивани 

подвизи владара, те листе владара и хронике. 

Постоје и књижевни састави у облику дијалога. 

Као што се може очекивати, и многи прозни 

радови имали су религијски карактер и 

намену, попут обредних и пророчких састава. 

владарских и племићких гробница. Већина 

зграда, попут приватних кућа, грађена је од 

сушене земље и земљане цигле. Тај материјал 

је употребљаван и за зидање складишта, зидова, 

утврђења, чак и владарских палата. 

Само су највеће тврђаве на граници земље 

биле окружене каменим бедемима. За разлику 

од Месопотамије или Ирана, у Египту није 

сачувана ниједна краљевска палата. 

Ране гробнице египатских владара имале су 

релативно скромне размере. Али већ у време 

III династије оне постају велика здања у облику 

пирамида. Највеће грађевине те врсте, три 

велике пирамидe у Гизи (близу данашњег Каира) 

подигнуте су у време три фараона IV династије, 

Кеопса, Кефрена и Микерина. У тренутку 

изградње (око 2560. п.н.е.), пирамида 

фараона Кеопса била је далеко највећа грађевина 

на свету, и то је остала хиљадама година. 

Првобитна висина пирамиде износила је 

преко 146 метара, са основном од читавих 230 

метара. Протоком времена, Велика пирамида 

је трпела бројна оштећена и њена данашња 

висина је нешто мања, око 139 метара. Током 

своје историје, Египћани су подигли многобројне 

храмове својим боговима. У околини 

древне Тебе, код данашњег места Луксор, подигнут 

је у време Новог царства гигантски 

храмовни комплекс посвећен Амону и другим 

СТАРОЕГИПАТСКА УМЕТНОСТ 

Архитектура, скулптура и сликарство 

старог Египта имају огромно место у историји 

светске културе. Њихов утицај на уметничке 

традиције других народа био је велики 

већ у антици, а и данас креативни људи 

налазе инспирацију у њима. 

У погледу грађевинских материјала природа 

је била наклоњенија Египту него Месопотамији. 

У близини долине Нила има више 

извора квалитетног камена. Речни транспорт 

омогућавао је пребацивање материјала 

из каменолома широм земље. Али Египту 

помањкава квалитетна дрвна грађа. Употребљив 

материјал, попут кедровине, морао 

се увозити чак из Феникије. Камен се користио 

за оне грађевине које су Египћани 

сматрали најважнијим, попут храмова и 

Сфинга, у близини великих пирамида у Гизи 

У близини великих пирамида у Гизи налази се 

гигантска статуа демонског бића са телом лава 

и лицем човека (фараона Кефрена). У питању је 

највећа сачувана античка статуа: висока је 20 m, 

а дугачка чак 72 m. Сфинга је данас један од симбола 

Египта. 

205 




V 

КУЛТУРА, УМЕТНОСТ И КЊИЖЕВНОСТ НА СТАРОМ ИСТОКУ 

боговима. За владавине Рамзеса II у Абу Симбелу, 

на крајњем југу Египта, два огромна 

храма исклесана су у живој стени, посвећена 

самом фараону и његовој супрузи, краљици 

Нефертари. 

Египатско зидно сликарство претежно је 

сачувано на зидовима гробница. Срећу се религијске 

композиције, као и историјски догађаји, 

епизоде из биографије покојника и сцене 

из свакодневног живота. Величина ликова 

на слици није одређена физичком величином, 

већ њиховом симболичном важношћу: фараон 

се приказује као колос који заклања све остале. 

Сачуване су и многе илустрације у рукописима, 

нарочито од времена Новог царства. 

УМЕТНОСТ У ПЕРСИЈСКОМ 

ЦАРСТВУ 

Све поменуте уметничке традиције, и многе 

друге о којима нисмо говорили у овој лекцији, 

наставиле су да живе у Персијском царству. 

Сама персијска уметност неједнако је 

очувана. Персијска књижевност царског доба 

готово је у целини изгубљена, изузев једног 

броја владарских натписа. Градитељска дела 

и рељеф су боље очувани. 

Дворска уметност у царској Персији развијала 

се под утицајем свих већих уметничких 

традиција у царству. Та чињеница била 

је последица начина на који су персијски владари 

организовали рад уметника. Из свих делова 

царства довођени су најбољи уметници 

и занатлије да обогате царске палате својим 

делима. Дворац у Персеполису и оближње 

гробнице персијских владара створили су 

мајстори доведени из Месопотамије, Феникије, 

Египта, Јоније и других делова царства. 

Архитектура и рељефи палате и гробница 

стога представљају праву мешавину различитих 

традиција и стилова из разних делова 

античког света. 

Храм Рамзеса II у Абу Симбелу 


– Књижевна традиција Месопотамије поглавито је записана на два језика, сумерском и акадском. 

– Карактеристике древног градитељства зависиле су од расположивог грађевинског материјала. Египћани 

су градили храмове и гробнице од камена. Храмови у Месопотамији су зидани од цигле. 

– Уметничко стваралаштво на Старом истоку било је под снажним утицајем религије. 

– Писменост и писана књижевност биле су својина малобројних људи који су имали приступ образовању. 

Масе обичних људи имале су сопствено стваралаштво, али усменог типа. 

– Током своје историје људи Старог истока створили су велики број вредних уметничких дела. Она и дан-данас 

служе као уметничка инспирација. 


1. Наброј неке примере књижевних дела са Старог истока. 

2. Упореди илустрације у овом уџбенику које приказују уметничка дела. Опиши разлике 

између уметничких дела Месопотамије и Египта. 

3. Објасни шта је то зигурат, где је створен и чему је служио. 

4. Одреди по чему се египатско сликарство разликује од модерног. 

5. Објасни зашто је књижевност Старог истока производ уског круга људи. 

206 




V 

КУЛТУРНА И УМЕТНИЧКА ДОСТИГНУЋА 

3 ГРЧКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ 


• процениш улогу коју су Хомерови епови имали у грчкој култури; 

• препознаш најважније жанрове и ауторе у грчкој књижевности; 

• објасниш порекло многих данашњих уметничких форми, попут трагедије, комедије или романа; 

• разумеш основне карактеристике грчке уметности; 

• усвојиш основне појмове из области грчке архитектуре. 

ГРЧКА ПОЕЗИЈА 

Уметничка дела која су створили стари 

Грци оправдано и дан-данас изазивају 

дивљење. У својим раним данима, и 

грчка поезија и грчке ликовне уметности биле 

су под јаким утицајем источних узора. Али, 

током векова самосталног развитка Грци су 

створили једну од највреднијих и најутицајнијих 

уметничких традиција у историји. За разлику од 

Старог истока, грчки уметници веома су држали 

до свог ауторства. Уметници су дела радо 

потписивали, она су била велики извор поноса 

и престижа за своје творце. Од хеленистичког 

доба грчка уметност доминира великим 

деловима јужне Европе, северне Африке и 

западне Азије. Ово је и период када грчки утицај 

почиње снажно да запљускује римску културу. 

Поезија је старија од прозе. Пре него 

што су људи преносили своје идеје у облику 

прича, они су стварали поезију и певали. 

Најстарија сачувана поетска дела на грчком 

језику су епови Илијада и Одисеја, настали 

приближно у VIII веку п.н.е. Међутим, ови 

епови се очигледно ослањају на много старију 

традицију усмене поезије. Ликови певача 

на зидовима микенских палата један су 

од доказа у том правцу. Илијаду и Одисеју 

Грци су приписивали слепом песнику Хомеру. 

Све што знамо о Хомеру говори да је 

у питању митска личност. Детаљи његовог 

живота су спорни, не знамо засигурно ни 

када ни где је живео. Није сигурно да је два 

епа заиста саставио исти уметник, ипак они 

свакако долазе из заједничке поетске традиције. 

Садржај хомерских епова имао је 

огроман утицај на грчко друштво и културу. 

Хомер, слепи песник, како су га замишљали 

Грци и Римљани 

Необично је то рећи, али стари Грци ништа поуздано 

нису знали о свом највећем песнику. Чак 

и само име Хомер је нетипично и необично – реч 

буквално значи „талац”. О њему је у антици написано 

доста тога, чак постоје и неке „биографије”, 

али ти текстови су махом недоречени и нејасни, 

и само појачавају забуну. У науци је око овог проблема 

– такозваног хомерског питања – вођена 

(а и даље се води) дуготрајна расправа. Када је, 

на пример, Хомер живео? Одговори се крећу од 

тога да је био савременик Тројанског рата до уверења 

да је био грчки песник из VII, па чак и из VI 

века п.н.е. Ко је био пореклом? У антици су о томе 

само нагађали, тврдило се чак да је унук краља 

Одисеја и да је у песмама опевао подвиге свог 

деде. Одакле је потицао? Ни то не знамо, мада 

постоје аргументи у прилог Јоније. Разни писци 

наводе многе градове као његову отаџбину, међу 

њима Смирну, Родос, Арг, Атину, Итаку и др. Да ли 

је уопште у питању један човек, тј. да ли Илијада 

и Одисеја имају истог аутора? Ни то није сигурно, 

а постоје и озбиљни разлози за сумњу. Да ли је 

макар био слепи песник? Тешко је рећи, та идеја је 

могла да настане из уверења да слепи људи имају 

боље памћење, или из чињенице да се у Одисеји 

помиње један слепи песник. С обзиром на пукотине 

у нашем знању, тешко да ће хомерско питање 

икада бити решено у потпуности. 

207 




V 

КУЛТУРНА И УМЕТНИЧКА ДОСТИГНУЋА ГРЧКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ 

Сви Грци су слушали певање или рецитовање 

хомерских стихова већ у младости, то је био 

саставни део њиховог образовања. Међу сачуваним 

грчким књижевним папирусима, 

највећи проценат одлази на преписе хомерских 

песама. Многи грчки и римски песници 

налазили су свој главни узор у хомерској поезији. 

Нешто млађа од хомерских песама су два 

спева која је саставио беотски песник Хесиод. 

За разлику од Хомера, Хесиод је несумњиво 

историјски утемељена личност, добрим 

делом зато што пева о себи, друштву у којем 

живи и текућим проблемима. Од више песама 

приписаних Хесиоду у антици, две најважније 

су Послови и дани и Постанак богова. 

Оба дела повезују живот обичних људи са великим 

митолошким темама. У његове теме 

спадају свакодневне муке обичног човека, и 

патње које доживљава трпећи неправде моћнијих 

од себе. Као и Хомер, Хесиод је био велики 

узор каснијим песницима. Сматран је 

оцем дидактичке поезије – поезије чији основни 

циљ није да забави слушаоца, већ да га 

подучи и пренесе му корисно знање. 

Лирска поезија такође је цветала у старој 

Грчкој. Нарочито плодан период био је између 

VII и V века п.н.е. Он се понекад назива 

и лирским добом грчке културе. Велики 

грчки песници, попут Алкмана из Спарте, 

Анакреонта са Теја, Сапфе из Митилене 

или Симонида са Кеја, припадају том периоду. 

Када кажемо лирска поезија, то најчешће 

побуђује асоцијације на љубавне песме. И 

заиста, велики део грчке лирике чини љубавна 

поезија. Лирски песници су, међутим, 

обрађивали и многе друге теме: свакодневна 

задовољства, пријатељство, страдања људи у 

рату, вредност живота у миру и многе друге. 

Највећи лирски песник овог доба био је Пиндар 

из Тебе (522–443. п.н.е.). Многи у антици 

су га сматрали највећим лирским песником 

уопште. Пиндар је писао свечану поезију – 

химне боговима и песме у част победника на 

свечаностима и такмичењима. 


дидактичан, дидактички – оно што се односи на учење, 

образовање 

Грчка лирика не престаје са окончањем 

„лирског доба”. Грчка поезија хеленистичког 

и римског доба такође је дала вредна дела. 

Велики хеленистички песник Калимах из 

Кирене (око 310–240. п.н.е.) давао је предност 

кратким али брижљиво састављеним 

песмама. Његов млађи савременик, песник 

Теокрит са Сицилије, писао је кратке лирске 

песме изванредне снаге и свежине, али није 

бежао ни од дужих поетских дела, у облику 

химни. Обојица су у великој мери утицали на 

касније римске песнике. 

РАЂАЊЕ ПОЗОРИШНЕ УМЕТНОСТИ 

Колевка најстарије сценске уметности је 

Атика. Позориште је настало у оквиру Дионисовог 

култа, из наступа хора на религијским 

светковинама. Средином VI века п.н.е. атински 

песник Теспид дошао је на идеју да поред 

хора уведе и једног глумца, који би у дијалогу 

са хором испричао неку причу. Временом 

су уведени други, па трећи глумац, статисти 

и сценографија и позориште је добило сложен 

облик. Од 532. године п.н.е. у току атинских 

свечаности у част Диониса одржаване 

су и трагичке представе. Свечаност је имала 

форму надметања: творац најбоље трагедије 

добијао је почаст и награду. У грчком позоришту 

су сви глумци, без обзира на улоге које 

имају, били мушкарци. Људи који су наступали 

на сцени су носили одговарајуће костиме и 

маске, тако да публика није видела лица глумаца. 

Рана грчка позоришта била су привремене 

грађевине, направљене од дрвета. Од IV 

века п.н.е. почиње зидање великих камених 

театарских грађевина. У току читаве своје 

историје грчко позориште остало је у оквиру 

култних свечаности. 

Трагедија је била на свом врхунцу у V веку 

п.н.е. То је период велике тројке атинских трагичара: 

Есхила, Софокла и Еурипида. Њихова 

дела су остављала снажан утисак на савремену 

публику: они су више пута побеђивали 

на трагичким такмичењима. У својим трагедијама 

Есхил, Софокле и Еурипид истраживали 

су многа значајна питања друштвене, 

политичке, религијске или моралне природе. 

208 





Глумци са маскама, рељеф из хеленистичког 

доба 

Једна од ствари која збуњује данашње људе 

када читају о античком театру јесу глумачке маске. 

Глумци у грчком позоришту носили су маске 

и гледаоци нису могле да им виде лица. Како је, 

онда, успостављен однос између глумаца и публике, 

упитаће неко? Како су изражавали емоције, 

ако им се нису видела лица? Зашто су то, 

уопште, радили? Одговор на последње питање 

лежи у пореклу грчке драме. Она је настала у 

оквиру култа бога Диониса и ту је и остала чак 

и када се развила у утицајну и признату уметност. 

Маска је била значајан део Дионисовог 

ритуала, учесници у њему су носили маске. 

Постојало је мноштво различитих маски, неке 

опште, коришћене у разним представама, друге 

специјално израђене за дате улоге. Маске коришћене 

за трагедију су се јасно разликовале 

од комичких маски. Маска је омогућавала да се 

замагли граница између стварности и представе, 

између глумца и улоге. Захваљујући маскама, 

исти глумац је могао да, у различитим сценама, 

игра различите улоге. Што се тиче изражавања 

емоција – показало се да има много начина да 

се то уради, мимо израза лица: бојом и јачином 

гласа, начином на који се изговара текст, покретима 

тела итд. 

Данас је сачуван само делић античке грчке 

трагедије, већина трагичких песника су за нас 

само пука имена чија дела не можемо више 

да читамо. И од поменуте тројице сачуван је 

релативно мали број трагедија. Поседујемо 

само по 7 Есхилових и Софоклових трагедија, 

као и 18 Еурипидових. 

Комедија се на атинској сцени појавила 

доста касно у односу на трагедију. Постала 

је званично део атинских свечаности тек 465. 

године п.н.е. Дела већине комичких песника 

је такође задесила жалосна судбина – углавном 

су изгубљена. Најбоље су очуване комедије 

Аристофана Атињанина, представника 

старије атичке комедије. Сачувано је 11 његових 

дела – једва четвртина онога што је написао. 

Аристофанове комедије су политички 

и друштвено свесна дела. У његовим делима 

нико није безбедан од исмевања – политичари, 

обичан свет, мушкарци, жене, млади, стари, 

Атињани, Спартанци, чак и сами богови. 

Дела највећег песника млађе атичке комедије, 

Менандра, дуго су сматрана изгубљеним. Данас, 

захваљујући открићима папируса, имамо 

једну од његових комедија сачувану у целини 

(Човекомрзац), и више од којих постоје знатни 

одломци. Менандар је био велики узор за ране 

римске комедиографе. За разлику од Аристофана, 

он се не бави политичким и друштвеним 

темама. Заплете за своје комедије он проналази 

у приватном животу, свакодневним 

забунама, недоумицама и конфликтима. 

Грчко позориште у Епидауру, на Пелопонезу, саграђено 

крајем IV века п.н.е. Овај театар је могао да прими 

између 12 и 15 хиљада гледалаца. 

ПРОЗНА КЊИЖЕВНОСТ 

Већ смо рекли да се прозна књижевност 

јавља позније у односу на поезију. У случају 

старе Грчке, имамо Хомерове епове већ у VIII 

веку п.н.е., док прва прозна дела за која знамо 

потичу из средине VI века п.н.е. Прво дуже сачувано 

прозно дело (Херодотова Историја) 

написано је тек у другој половини V века 

п.н.е. Антички људи су шире гледали на књижевност 

него ми данас. Говори судских и политичких 

беседника, као и списи историчара 

209 




V 


и филозофа за њих су били књижевна дела и, 

заиста, они су и писани са књижевним амбицијама. 

Приповедна књижевност развила се из народне, 

усмене књижевности. Народне приче 

различитог карактера преношене су усменим 

путем и, повремено, записиване. Данас 

је сачувано неколико стотина кратких грчких 

прича. Њихов садржај може бити из обичног 

живота, али и фантастичан. У већини случајева 

оне су изразито поучног карактера, а актери 

су често, мада не искључиво, животиње, па 

се ове приче називају и баснама. Као творца 

најстаријих прича ове врсте, Грци су узимали 

приповедача Езопа. Попут Хомера, и он је 

легендарна личност о којој готово ништа не 

можемо поуздано рећи. Грци су радо причали 

и досетке, кратке шале, пословице и загонетке, 

али само мали број ових дела је сачуван. 

Од хеленистичког доба јавља се и много 

опширнија прозна форма – роман, али сви 

данас сачувани антички романи потичу из 

римског периода. Учени људи у антици роман 

нису много ценили, сматрајући га лаком књижевношћу, 

намењеном забави обичног света. 

Мада неки од сачуваних античких романа 

оправдавају такво мишљење, други представљају 

примере врло развијених дела, која су 

много утицала на каснију књижевност. Пример 

таквог дела је роман Дафнид и Хлоја, 

који је написао Лонго у II веку н.е. Антички 

Роман о Александру, који даје фантастичну 

верзију живота Александра Великог, доживео 

је знатну популарност и велики број превода 

и прерада у средњем веку. 

Беседништво је имало огроман значај и 

веома се ценило у старој Грчкој. Специфична 

друштвена ситуација подстицала је јавне 

дебате и развој говорништва. Политичке 

борбе, колективно вођење државе, утицај 

обичног народа на политику, најзад и настанак 

праве демократије – све је то давало велики 

значај говорничкој вештини. Захваљујући њој 

људи су могли да преносе своје идеје другима 

и да их сучељавају са противничким ставовима. 

Грчки правни систем, у којем је сваки 

грађанин могао (заправо и морао) бити тужилац 

или бранилац такође је допринео томе. 

Временом је изграђена читава теорија и наука 

чији је циљ био убедљиво и лепо беседништво. 

Софиста Горгија из Леонтина први је 

изградио теорију реторике (беседништва), 

држао предавања из те области и наплаћивао 

свој рад. О IV веку п.н.е. може се говорити 

као о златном добу грчког беседништва. 

Тада је, нарочито у Атини, деловао велики 

број истакнутих ретора и учитеља реторике, 

који су поставили стандарде ове вештине за 

наредна поколења. Један од најутицајнијих 

атинских беседника, Исократ, основао је 

388. године п.н.е. беседничку школу. Та школа 

је била нека врста раног универзитета, 

а у центру наставе налазила се говорничка 

вештина. Највећи беседник класичне Грчке, 

Демостен Атињанин, деловао је подједнако 

убедљиво и на суду и на политичкој сцени. 


реторика – теорија говорништва, наука о говорништву; 

уопште: говорничка вештина 

ретор – говорник, беседник или учитељ беседништва 

210 

Демостен, највећи беседник античке Грчке и водећа 

политичка фигура Атине у време Филипа и Александра 

Македонског 





Током више деценија, Демостен је био један 

од водећих политичара у Атини. Жестоко се 

борио против претње у лику Македоније под 

Филипом II, убеђујући Атињане да озбиљно 

схвате ову претњу и супротставе јој се на 

време. Његови говори представљају изванредну 

мешавину лепог стила, богатог језика, 

и изванредне снаге која уме да изненади слушаоце 

и остави неочекивани утисак. Говорништво 

је било врло утицајно, остављајући 

траг на друге писане форме, попут историографске 

и филозофске књижевности. 

ИСТОРИОГРАФИЈА 

Грчка историјска литература своје полазиште 

има у логографији. Логографи су првобитни 

писци прозне књижевности, који су 

деловали у VI и V веку п.н.е. То су људи који 

више нису писали о прошлости на епски начин, 

већ су тражили другачији, прозни израз. 

Дела раних логографа још су далеко од историографије, 

чак и ако је схватамо у античком 

смислу. Она су мешавина забавне приче, записаног 

предања, путописа, родослова, белешки 

о обичајима и животу народа и неке 

врсте примитивне историје. На граници између 

логографије и историјске литературе 

у ужем смислу налази се Херодот из Халикарнаса 

у Малој Азији. Херодот је написао 

обимно дело о узроцима сукоба између Персијанаца 

и Грка и о току њихових ратова до 

повлачења Ксерксове војске из Грчке. Али он 

није у потпуности раскрстио с традицијом, 

нити му је тако нешто била намера. Његово 

дело обилује опширним одступањима од 

главног тока излагања, забавним али често 

мало важним анегдотама, повремено и фантастичним 

епизодама. Када други облици 

објашњења закажу, Херодот се радо окреће 

боговима и судбини. Но, његова Историја 

представља изванредно питко и забавно 

дело, које су радо читали и они који му нису 

веровали. 


логографија – најранији облик историјског писања у 

старој Грчкој; уопште: прозна књижевност у старој Грчкој 

Озбиљнији приступ писању историје 

имао је Тукидид Атињанин, аутор дела 

Пелопонески рат. Он је избацио натприродно 

из свог приповедања и догађаје објашњавао 

људским узроцима. Мада саопштава да 

му није циљ да забави читаоце, Тукидид јако 

добро влада књижевним језиком и своју приповедачку 

вештину користи да остави одговарајући 

утисак на читаоца. Његово дело 

се стога чита као снажна трагедија у прози, 

тешка и суморна, која открива дубље истине 

о људима, људском друштву и злоупотреби 

моћи. 

Било је много писаца који су себе видели 

као Тукидидове настављаче, међутим, ниједан 

од њих није био у стању да створи дело 

подједнаког квалитета. Један од тих настављача 

је Ксенофонт из Атине, представник 

историчара и књижевника IV века п.н.е. 

Између осталог, он је саставио Хеленску 

историју која има амбицију да настави Тукидидово 

дело. Али ова тежња је испуњена 

само на формалном нивоу, кроз опонашање 

Тукидидовог стила. Као историчар, Ксенофонт 

је субјективан, пристрасан и увек спреман 

да нешто прећути или преувелича, ради 

убеђивања читаоца да је његова страна у праву. 

Недостаје му и дубина с којом је Тукидид 

тумачио догађаје. 

ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ У 

СТАРОЈ ГРЧКОЈ 

Сликарство и скулптуру на грчком тлу откривамо 

много пре најраније познате књижевности. 

Већ су ране културе Егејског мора 

достигле врло висок ниво уметничког стваралаштва. 

У II миленијуму п.н.е. доминантна 

уметничка традиција је минојска. Минојске 

палате, попут оне у Кнососу, имале су политичку 

и економску функцију, али су уједно 

биле и права уметничка дела. Естетика је 

била изузетно важна људима који су их градили. 

Зидови палата били су прекривени 

фрескама, унутрашњост је била испуњена 

декоративним елементима и украшеним намештајем. 

Микенски Грци су опонашали минојске 

узоре у сликарству и архитектури. 

211 




V 


Микенска фреска са представом жене 

О античкој грчкој уметности у ужем смислу 

говоримо од VIII века п.н.е. Њен развој 

се дели на више периода. Од VIII до краја VI 

века п.н.е. говоримо о архајској уметности. 

Уметност класичног доба обухвата V и прве 

три четвртине IV века п.н.е. Од IV до I века 

п.н.е. траје епоха хеленистичке уметности. 

Грчко уметничко стваралаштво не престаје 

ни после тога, али сада делује у специфичним 

условима Римског царства. Римске 

жеље и укуси били су најважнији параметар 

који је утицао на деловање грчких уметника, 

великим делом и зато што су богати Римљани 

трошили највише новца на уметничка 

дела. Стога је правилније говорити о грчко- 

-римској уметности у овом периоду. 

Ликовно стваралаштво старе Грчке по 

много чему је изузетно у античком свету. То је 

једина оригинална уметничка традиција којa 

је тежила реализму – реалном приказивању 

људских фигура и њиховог окружења. Ово се 

нарочито односи на скулптуру, која је данас 

најпрепознатљивија форма грчке уметности. 

Грци су правили кипове од камена, метала 

или керамике, у виду слободне скулптуре или 

рељефа. Скулптура класичног доба комбиновала 

је реализам са идеализмом: најчешће 

видимо ликове младих и лепих људи, у савршеној 

физичкој форми. Касније ће хеленистичка 

уметност напустити инсистирање на 

идеалној лепоти и прећи на натуралистички 

реализам, па срећемо и ликовне представе 

особа које нису лепе или су старе, као и карикатуралне 

представе. Портрети државника, 

владара и богатих суграђана постају уобичајени 

тек од хеленистичког доба. У уметности 

архајског и класичног доба мушке фигуре 

у скулптури много су чешће од женских, 

касније се и овај однос мења. Белина грчке 

скулптуре у камену коју видимо данас, није 

изворна. Грчка скулптура често је била бојена 

како би ликови изгледали животније. Неки 

од познатих примера скулптуре имали су гигантске 

димензије. У унутрашњој просторији 

Партенона у Атини била је постављена статуа 

богиње Атене висока 12 метара, направљена 

од комбинације злата и слоноваче. У Зевсовом 

храму у Олимпији била је постављена 

13 метара висока статуа Зевса у седећем положају. 

Обе је израдио Атињанин Фидија, 

највећи скулптор свога времена, средином V 

века п.н.е. 

Већина примера сликарства које данас познајемо 

припада минијатурном, вазном сликарству. 

Осликане керамичке посуде биле 

су приступачна уметничка форма, доступна 

већем броју људи. Због тога што су израђиване 

у великим количинама, ми данас поседујемо 

на хиљаде примера, мада често у непотпуном, 

фрагментарном стању. И у вазном 

сликарству преовлађују митолошке представе, 

мада има и историјских, као и сцена 

из свакодневног живота. Познајемо и имена 


идеализам – склоност да се у животу види само добро, 

племенито, идеално схватање живота 

212 





великог броја уметника, који су радо потписивали 

своја дела. Монументално сликарство 

далеко је слабије очувано. Грчки писци говоре 

о великим сликарима чија су дела, често изузетних 

димензија, изазивала дивљење савременика. 

Они су сликали на дрвеним таблама, 

тканини и на зидовима јавних грађевина. На 

Акропољу у Атини налазила се галерија слика 

на дрвеним таблама (пинакотека). Али та 

дела су у потпуности изгубљена. Наше знање 

о овој грани сликарства углавном се заснива 

на фрескама на зидовима гробница и мањим 

археолошким налазима. У првој половини 

XX века, у дубини једне пећине на Пелопонезу, 

откривене су четири осликане дрвене 

табле из VI века п.н.е. У хеленистичко доба 

јавља се и мозаик, као нова ликовна техника. 

Из позног хеленистичког и римског периода 

потичу фајумски портрети – идеализовани 

али реалистични портрети покојника на дрвеним 

саркофазима, настали у оквиру грчке 

заједнице у Фајуму, у Египту. 

ГРЧКО ГРАДИТЕЉСТВО 

Грчка архитектура коју данас познајемо 

углавном је изведена у камену. Грчка земља, 

као и већина области на Медитерану где су 

Грци оснивали насеобине, обилује квалитетним 

и доступним каменом. Грци су такође 

користили дрво и циглу за градњу, али таква 

здања нису преживела. Градитељство најранијег, 

бронзаног доба данас је слабо очувано. 

Најпознатији примери су владарске палате 

попут оних у Микени или Пилосу, као и монументалне 

камене гробнице владара и њихових 

породица. Са падом микенских држава, 

палата као архитектонска форма у грчком 

свету нестаје и неће се вратити до хеленистичког 

доба. 

У класичној грчкој архитектури највише 

материјалних средстава и уметничког талента 

улагано је у јавне грађевине и површине, 

као и у храмове. Временом се у Грчкој развила 

не само вештина подизања појединачних 

зграда, него и способност планирања и изградње 

читавих градова. Овај развој био је у 

вези са оснивањем великог броја прекоморских 

насеља и потребом да се она што брже и 

потпуније оспособе за угодан живот. У V веку 

п.н.е. јављају се и теорија архитектуре и урбаног 

планирања. Градитељ Хиподам из Милета 

написао је дело о планирању и изградњи 

читавих градова. Хиподам је учествовао у 

обнови свог родног града након што су га 

Персијанци спалили, а направио је и планове 

по којима су грађени атинска лука Пиреј и 

град Туриј у јужној Италији. 

Борба између грчког и персијског ратника, слика 

на грчкој вази из V века п.н.е. Персијанац је рањен 

и пао на колена, грчки хоплит се спрема да му зада 

завршни ударац. 


пинакотека – уметничка галерија, испуњена сликама на 

дрвеним таблама 

мозаик – ликовна техника изведена слагањем бојених 

каменчића, керамике или стакла у цементну основу 

Партенон, храм Атене подигнут између 447. и 432. 

године п.н.е. Храм је требало да прослави грчку, 

али пре свега атинску победу у грчко-персијским 

ратовима и да буде достојан споменик атинске моћи, 

славе и побожности. 

213 




V 


Након персијског разарања града 480. године 

п.н.е., Атина је поново изграђена, а њен 

центар преуређен по новом плану. У средишту 

овог подухвата био је Акропољ или 

Горњи град. У питању је стеновити гребен, 

висине око 50 метара, у самом средишту града. 

На Акропољу су се од давнина налазила 

светилишта, мада је пре персијских ратова 

коришћен и као тврђава. Стара светилишта 

уништили су Персијанци и рушевине су наставиле 

да стоје приближно три деценије, 

док није направљен нов, амбициозан план 

обнове. У средишту Акропоља подигнут 

је Партенон, храм Атене Девице (грчки 

Партенос). Северно од Партенона касније 

је подигнут Ерехтејон, храм посвећен Атени 

и Посејдону. Приступ Акропољу уређен је у 

облику Пропилеја, монументалног степеништа 

са капијама. Између Пропилеја и 

Партенона стајала је бронзана статуа Атене 

Промахос („Која иде прва у бици”), висока 10 

метара. На простору Акропоља налазила су 

се и многа друга светилишта и статуе. Северно 

од Акропоља пружала се агора, централни 

градски трг, који је служио као тржница и 

средиште друштвеног живота. 

Храм правоугаоне основе је најкарактеристичније 

здање класичне грчке архитектуре. 

Примере ових грађевина срећемо широм 

Грчке, у колонијама дуж обала Медитерана, 

а освајања Александра Великог су их 

пренела и далеко на исток. Грци су градили 

и овална и квадратна светилишта, мада у 

мањој мери. Храмови су били украшени на 

ра зне начине, рељефи и фасаде већине били 

су обојени. Три основна стилска обрасца или 

архитектонска реда обухватају највећи број 

грчких храмовних грађевина. Најстарији је 

дорски ред. Њега карактеришу масивност, 

строгост и једноставност грађевина. Најлакше 

се препознаје по једноставним овалним 

капителима (највиши део стуба), лишеним 

украса, и по томе што стубови немају базу. 

Храмови попут Партенона грађени су у овом 

стилу. Јонски ред потиче из источних грчких 

области. Стубови јонских грађевина су виткији 

од дорских, препознају се по употреби 

украса у облику спирале при врху стуба. 

Грађевине јонског реда уопште садрже много 

више украса у односу на сведенији дорски 

стил. Храмови Атене Нике и Ерехтејон у Атини 

грађени су у овом стилу. У погледу украса 

најдаље је отишао коринтски стил. Он је и 

најелегантнији и највиткији. Препознаје се по 

издуженим капителима, са флоралном (у облику 

сличном биљкама) декорацијом. Био је 

врло популаран у хеленистичко доба, а нарочито 

радо су га користили Римљани. 


– Грчка уметничка традиција спада међу најзначајније и најутицајније у историји светске културе. 

– Уметничко стваралаштво старе Грчке развијало се под утицајем разних источних традиција. Хомерови епови 

Илијада и Одисеја стоје на почетку историје грчке књижевности. Они су извршили велики утицај на касније 

грчке и римске писце. 

– Велики број грчких уметничких дела, скулптура и грађевина сачуван је у непотпуном или тешко оштећеном 

облику. 

– Нарочито је слабо очувано грчко сликарство. Највише имамо примера минијатурног, вазног сликарства. 

– Правоугани храм је најкарактеристичнија грађевина у грчкој архитектури. Највећи број ових грађевина 

припада једном од три архитектонска реда: дорском, јонском или коринтском. 


1. Образложи значај Хомерових епова за античку књижевност у целини. 

2. Покушај да објасниш порекло и настанак античког позоришта. 

3. Наведи када настаје грчка прозна књижевност и ко су јој основни представници. 

4. Објасни појмове „реализма” и „идеализма” у грчкој уметности. 

5. Наведи неке примере античких грчких грађевина. 

214 




V 

4 

ДОПРИНОС СТАРИХ РИМЉАНА 

СВЕТСКОЈ КУЛТУРИ И УМЕТНОСТИ 


• уочиш основне периоде у историји римске књижевности; 

• разумеш улогу грчког утицаја у развоју римске културе и уметности; 

• издвојиш најважније римске ствараоце и њихова дела; 

• препознаш нека од најзначајнијих римских уметничких дела; 

• објасниш карактеристике које издвајају римско градитељство у односу на раније традиције. 

РИМСКА КЊИЖЕВНОСТ У 


Током хиљаду година свог постојања античко 

римско друштво обезбедило је 

услове за настанак сложеног и богатог 

уметничког стваралаштва. Римски уметници 

и уметници који су деловали у римској служби 

своју инспирацију су великим делом црпели из 

страних узора, пре свега грчких, али и етрурских 

и источних традиција. Учени Римљани, попут 

Цицерона и Плинија Старијег, видели су у стваралаштву 

грчког класичног доба врхунски уметнички 

идеал који треба опонашати, али који се 

не може заиста достићи. Грчка уметност хеленистичког 

доба није била цењена у подједнакој 

мери. Римски цареви и други припадници 

владарских породица, као и богати Римљани из 

сенаторског и коњичког сталежа радо су трошили 

новац на уметничка дела. Уметничка дела 

из римског периода генерално су боље очувана 

и у већем броју у односу на ранију грчку уметност. 

Она се срећу на читавом простору некадашње 

римске државе, од Британије на западу до 

Сирије и Месопотамије на истоку. То нарочито 

важи за дела римског градитељства. 

Римска књижевност развила се касније у 

односу на грчку, преузимајући из грчке књижевности 

готове литерарне форме. Од римске 

писмености из периода краљева и ране 

републике врло мало тога је остало. Пре III 

века п.н.е. немамо ниједно у целини сачувано 

књижевно дело већ само делиће (фрагменте). 

Освајањем јужне Италије Римљани су дошли 

у много чвршћи контакт са грчким светом. 

Прва два пунска рата и догађаји који су уследили 

после њих само су појачали ову везу. 

У ствари, први римски књижевник коме знамо 

име био је грчког порекла. Био је то Ливије 

Андроник из Тарента, који је у Рим доведен у 

првој половини III века п.н.е. као роб. Касније 

је добио слободу, али је остао у Риму да ради 

као учитељ деце из богатих породица. Његов 

књижевни рад углавном се заснивао на превођењу 

и преради грчких књижевних дела на 

латински језик. Андроникова активност побудила 

је интересовање међу образованијим 

Римљанима за писану и сценску уметност. 

Такође је подстакла млађе савременике да 

пишу властита дела, на грчком и латинском 

језику. Његов млађи савременик Гнеј Невије 

такође је писао прераде грчких трагедија и 

комедија, али је стварао и оригинална дела 

на латинском језику. Између осталог, писао 

је драме са темама из римске историје, 

а саставио је и велики еп Пунски рат. Еп је 

описивао први рат између Рима и Картагине, 

у којем је Невије и сам учествовао, али га је 

песник саставио тек пред крај живота, четрдесетак 

година по завршетку рата. 

Римска фреска са позоришном сценом 

215 




V 

ДОПРИНОС СТАРИХ РИМЉАНА СВЕТСКОЈ КУЛТУРИ И УМЕТНОСТИ 

Највећи од раних римских песника био је 

Квинт Еније. Био је то песник пун енергије 

и идеја. Грчки стих хомерских епова прилагодио 

је латинској поезији и користио га 

је с великим успехом. И он је писао трагедије 

и комедије. Али дело по којем је остао 

запамћен је велики историјски спев Анали. 

У њему је на песнички начин изложена 

прошлост римског народа, од пада Троје до 

почетка II века п.н.е. Анали су за Римљане 

постали нека врста националног епа, слично 

Илијади и Одисеји код Грка. 

Први римски прозни писци, такозвани 

старији аналисти, такође су описивали 

римску историју. Њихова дела састављана 

су искљу чиво на грчком језику, делимично и 

зато што су хтели да римску прошлост представе 

грчкој публици. Под грчким утицајем 

стварали су и двојица највећих римских комичких 

песника, Тит Макције Плаут и Публије 

Теренције Афер. Међу многобројним 

узорима, Плаут и Теренције нарочито су ценили 

Менандра Атињанина. Грчка реторика, 

беседничка вештина такође се прелила у Италију. 

Литература на латинском језику пуну 

зрелост достиже у I веку п.н.е. Златно доба 

римске књижевности обухвата последњих 

пола века републике и владавину првог римског 

цара (приближно од 80. п.н.е. до 14. н.е). 

Прва половина овог периода често се назива 

и Цицероново доба, по Марку Тулију Цицерону 

(106–43. п.н.е.), правнику, сенатору, говорнику 

и писцу. Већи део своје јавне каријере 

Цицерон је провео у политичкој борби, 

покушавајући да створи компромис који би 

измирио завађено римско друштво и окончао 

грађанске ратове. У тој борби оштро се 

замерио Марку Антонију, због чега је убијен 

у прогонима 43. године п.н.е. Цицерон има и 

огромно место у историји римске књижевности 

и културе. За разлику од многих других 

писаца, сачуван је велики део Цицероновог 

стваралаштва. Ту су беседе, дијалози, писма, 


аналисти – писци анала; у старом Риму, аутори најстаријих 

историјских дела; обично се деле на старије, средње и 

млађе аналисте 

политички, реторски и филозофски списи. 

За касније генерације Цицеронова дела постала 

су узор јасне, чисте и уметнички вредне 

латинске прозе. Прозна књижевност уопште 

је цветала у то време. Попут самог Цицерона, 

његови савременици су писали говоре и политичке 

списе, али и књижевне есеје, мемоарска, 

историјска и биографска дела. Личне 

исповести, аутобиографије и мемоаре писали 

су и истакнути државници, укључујући и самог 

Јулија Цезара, који је описао своје ратовање 

у Галији, и ток грађанских ратова које је 

водио. У I веку п.н.е. процветала је и римска 

поезија. Песник Гај Валерије Катул отворио 

је велико доба римске лирске поезије. Налазећи 

узор у хеленистичким песницима, Катул 

је писао песме о својој (несрећној) љубави, 

осећањима, носталгији и лепоти природе, 

али такође и сатиричне песмице на друштвене 

и политичке теме. 

Римски песник Катул чита поезију својим пријатељима, 


РИМСКА КЊИЖЕВНОСТ У 

ДОБА ЦАРСТВА 

Књижевност царског доба била је најпродуктивнија 

и највреднија у првих век и по 

трајања царства. Окончање грађанских ратова 

и покровитељство цара и других моћних 

људи деловали су позитивно на уметничко 

стваралаштво. Али књижевност овог периода 

је неизбежно постала мање политичка 

и мање критична према носиоцима моћи и 

друштвеним проблемима. Критика царева 

или слављење републиканаца који су погинули 

у борби против Цезара или Августа нису 

се толерисали. 

216 





Августово доба је период када су стварала 

тројица најутицајнијих римских песника – 

Вергилије, Хорације и Овидије. Вергилије се 

обично сматра највећим песником у читавој 

староримској књижевности. Писао је бројне 

песме, различите по форми, обиму, тематици 

и тону. Дело које је пренело његову славу кроз 

векове јесте Енејида, на коју је утрошио последњу 

деценију свог живота. То је велики еп о 

почецима римског народа, смишљено скројен 

по узору на Хомерове спевове. У њему слушамо 

о лутањима хероја Енеје, после уништења 

његове родне Троје, и о томе како се, вођен 

боговима, настанио са својим сапутницима 

у Италији. Хорације је био сасвим другачија 

личност и другачији песник. Био је пажљив и 

спор стваралац, па укупан број његових песама 

није велики, али се зато одликују језичким 

и стилским савршенством. Њихове теме 

су различите – љубавне песме, сатире, песме 

о лепотама и страхотама живота итд. У току 

свог живота, Овидије је стекао славу понајвише 

као песник љубавне поезије. Због умешаности 

у један љубавни скандал на Августовом 

двору, живот је окончао ван Италије, 

у изгнанству. Пред прогонство је напустио 

љубавну поезију и окренуо се другим темама, 

те је почео да саставља велики митолошки еп 

Преображења, која се и данас сматрају једним 

од највећих дела које је створено у антици. 

Међу прозном књижевношћу Августовог 

времена истиче се велико дело Тита Ливија, 

Историја Pима од оснивања града. У 

питању је једно од најобимнијих дела у читавој 

античкој књижевности и представља романтичну 

и патриотску идеализацију римске 

прошлости. Ливијева историја настала је 

под јаким утицајем беседничке књижевности, 

па је препуна измишљених говора приписаних 

личностима из римске прошлости, 

које је саставио писац. 

Период после Августа традиционално 

се назива сребрним добом римске књижевности, 

назив који ствара утисак да су 

тадашња књижевна дела била мање вредна 

од својих претходника. Али тај утисак је погрешан, 

овај период дао је вредна дела и значајне 

ствараоце. Луције Анеј Сенека, писац 

и филозоф који је извршио самоубиство по 

жељи цара Нерона, писао је трагедије, сатире 

и филозофске списе. 

Нерасположење према владавини царева 

– истина, вешто прикривено и никада 

уперено против тренутног владара – показао 

је и историчар Корнелије Тацит. 

Тацит представља најбољег прозног писца 

царског доба. Написао је више дела на 

разне теме, али је остао упамћен пре свега 

као историчар раног римског царства. 

Гај Јулије Цезар Германик, познатији под 

надимком Калигула („Чизмица”), био је 

трећи римски цар 

Ако данас постоји раширена негативна представа 

о владарима Римског царства, заслуга (или кривица) 

за то у највећоj мери припада историчару 

Корнелију Тациту. Он је римске владаре приказао 

као насилнике, слабиће или, просто, умоболнике. 

Људи попут Калигуле и Нерона чине срж његове 

негативне слике римске монархије. Тацит приказује 

Калигулу као менталног болесника и убицу, 

кога су напослетку убили припадници његове 

личне страже. На сличан начин Тацит слика карактер 

и владавину Тиберија Клаудија Нерона, 

петог римског цара. Око ове две негативне и деструктивне 

личности историчар је исплео своју 

мрачну причу о Римском царству. Али ова слика 

представља само делимичну истину. Проблем 

нису чињенице (које Тацит верно приказује), 

већ погрешан нагласак, искривљена перспектива. 

У стварности, Калигула и Нерон представљају 

владарске фигуре малог значаја и ограниченог 

утицаја. Калигула је седео на престолу тек нешто 

више од три године, док се Неронове манијакалне 

склоности нису испољиле до каснијих година 

владавине. 

217 




V 


Непотпуно су очувани његови Анали (историја 

Рима од смрти Августа до смрти Нерона) 

и Историје (историја Рима под династијом 

Флавија). Мада тврди да пише „без 

гнева и пристрасности”, овај аутор је заправо 

врло субјективан, али то успева да замаскира 

изванредном приповедачком вештином. 

У поређењу са Тацитовим делима, забавне 

али плитке биографије римских царева које 

је написао Гај Светоније Транквил делују 

као другоразредна књижевност. Ипак, због 

свог скандалозног карактера оне су радо читане 

и у антици и касније, па су опстале све 

до данас. Други родови прозне књижевности 

на латинском језику слабије су сачувани. 

Од сјајног романа под насловом Сатирикон 

Петронија Арбитера сачуван је само 

мањи део. Једини у целини очуван антички 

роман на латинском језику су Преображења 

или Златни магарац Луција Апулеја. То је 

фантастична прича, вешто саткана од безброј 

мањих епизода, која пружа снажан увид 

у митове, религију и обичаје античких људи. 

РИМСКА АРХИТЕКТУРА 

Мада су пошли од концепата грчке архитектуре 

и њених стилова, Римљани су временом 

нашли начина да их превазиђу и изграде 

властити израз у градитељству. Они 

су постепено дошли до великих практичних 

знања, која су им омогућила подизање импресивних 

грађевина свих врста. Римљани 

су овладали свим ранијим градитељским и 

инжењерским вештинама и довели их до врхунца. 

Поред грађевина од дрвета, цигле и 

камена, они су већ око II века п.н.е. овладали 

техником градње од бетона. Римски бетон 

се по саставу и начину припреме разликује 

од модерног материјала истог имена (укључивао 

је честице вулканске прашине) и имао 

је велику трајност. Захваљујући овој и другим 

техникама могли су да подижу огромне 

грађевине без потпорних стубова, какве су 

раније биле незамисливе. И у римској култури 

посебно место имали су храмови. Првобитно 

су сва римска светилишта била базирана 

на етрурским и грчким узорима, касније 

218 

Пантеон у Риму, једно од најважнијих римских 

светилишта подигнутих у доба царства 

Реч Пантеон долази од грчког израза Пантеинон 

који значи „храм свих богова”. То никада није 

био званичан назив ове грађевине, али у њој 

јесу стајале статуе многих (небеских) богова. 

Првобитни Пантеон је подигао Марко Агрипа, 

Августoв најбољи и најуспешнији војсковођа. 

Та грађевина је два пута страдала у пожару, 

али је темељно обновљена у време Трајана 

и Хадријана, када је стекла данашњи изглед. 

Купола Пантеона, пречника и висине 43 m, и 

дан-данас је највећа бетонска купола на свету 

која стоји сама, без помоћи челичне арматуре 

или бетонских стубова. То је једина заиста велика 

грађевина из времена раног царства која 

је очувана у потпуности. Током векова, Пантеон 

је имао многе, врло различите намене. Данас је 

то католичка црква и маузолеј. Два италијанска 

краља и једна краљица сахрањени су у њему. 

се среће велика разноврсност форми и величина. 

У време цара Августа римски војсковођа 

и државник Марко Агрипа започео је 

подизање Пантеона (храма свих богова). 

Храм је довршен у II веку н.е. У позној антици 

је велики број римских храмова претворен у 

цркве, па често није лако препознати њихов 

првобитни изглед и функцију. 

Римске грађевине практичне намене представљају 

импресивна техничка постигнућа. 

Остаци римских кућа, вила, палата, складишта, 

водовода, јавних купатила, тврђава, 

мостова и других грађевина срећу се дуж читавог 

простора некадашњег царства. За потребе 

свог похода против Дачана, цар Трајан 

је подигао велики мост преко Дунава, који је 

повезивао римску провинцију Горња Мезија 

(на територији данашње Србије) и Дакију 





(данашња Румунија). Архитекта Аполодар 

из Дамаска провео је две године градећи 

мост дужи од једног километра (приближно 

15 метара висок и 20 метара широк). Почетком 

III века н.е. у Риму је подигнуто огромно 

здање намењено јавним купатилима, тзв. 

Каракалине терме (по цару који их је довршио). 

Грађевина је била висока око 40 метара, 

имала површину од преко 100.000 квадратних 

метара и била је у стању да прими 

више хиљада посетилаца сваки дан. 

СКУЛПТУРА И РЕЉЕФ 

Из антике је преживело мноштво примера 

богате римске скулптуре. Она се јавља у 

сваком контексту: јавном, приватном, религијском 

и погребном. Временом су бројне 

скулпторске радионице отворене у Риму 

и Италији, мада су уметничка дела и даље у 

великом броју увожена и са истока. Скулптуре 

богова и људи, савременика, истакнутих 

предака и историјских личности, од камена 

или бронзе, израђиване су за потребе римске 

више и средње класе. У односу на Грке, 

Римљани су много више ценили реализам у 

скулптури. Идеализовани младалачки ликови, 

изведени из грчке традиције, чешћи су у 

званичној владарској уметности, која приказује 

цареве и припаднике њихових породица. 

Римска скулптура среће се у свим димензијама, 

од малих фигурина до гигантских ликова. 

Крајем шездесетих година I века н.е., Нерон 

је у Риму подигао огроман бронзани кип себе 

самог, висок преко 30 метара. У IV веку н.е. 

цар Константин је подигао свој лик од камена, 

изузетних димензија (око 12-13 метара), 

од кога су данас сачувани само поломљени 

делови, укључујући и главу високу преко 

2 метра. Квалитет римске скулптуре опада 

од III века н.е. У неповољним приликама 

које су наступиле, број занатских радионица 

се смањио а њихова вештина постала скромнија. 

Чак и скулптуре самих царева постају у 

овом периоду грубе и упрошћене. 

Велике композиције слободне скулптуре, 

карактеристичне за грчку уметност, ређе се 

срећу у римској скулптури. Зато су радо израђивали 

рељефе, у којима су приказивали 

историјске или митолошке сцене. Римски 

сенат је у част Августа, на Марсовом пољу, 

подигао монументални Олтар мира који је 

украшен рељефима изванредног квалитета. 

Многи римски јавни споменици били су 

такође украшени рељефима. Цареви Трајан 

и Марко Аурелије подигли су тријумфалне 

стубове у Риму, украшене рељефима који су 

говорили о њиховим војним успесима. Трајанов 

стуб, висок 35 метара, садржи чак 155 

сцена које заједно приповедају о његовом освајачком 

походу на Дакију. Готово 40 метара 

висок стуб Марка Аурелија на сличан начин 

говори о ратовима које је овај цар водио на 

горњем и средњем Дунаву. Да би прославио 

победу над својим супарником Максенцијем, 

цар Константин је сазидао велику тријумфалну 

капију у Риму, највећу сачувану грађевину 

те врсте. Овај споменик је на готово 

свим странама украшен рељефима, мада је 

само мањи део представа специјално израђен 

за ту прилику. Остали рељефи пренети су са 

ранијих грађевина. 

Реконструисани Августов Олтар мира у Риму 

РИМСКО СЛИКАРСТВО 

Сликарство је најслабије очувана грана 

римске уметности. Римљани су испрва били 

несклони претераном украшавању својих 

домова и јавних површина, пошто је такав 

луксуз био стран римском духу и култури. 

Временом се и ови ставови мењају. Римљани 

царског доба су радо осликавали јавне 

219 




V 


Трајанов стуб у Риму 

површине, али и приватне куће, мозаицима 

и фрескама. Најбоља и најпотпуније очувана 

дела римског сликарства потичу из Помпеје, 

града који је 79. године н.е. затрпан у ерупцији 

вулкана Везув. Катастрофа која је збрисала 

град са лица земље омогућила је очување 

локалног сликарства. Претпостављамо да су 

јавне грађевине и куће и у другим градовима 

Италије и читавог царства биле украшене 

на сличан начин, мада примери нису опстали. 

Нешто зидног сликарства је очувано у 

гробницама. Теме у римском сликарству су 

разноврсне. Пејзажи, мртве природе и представе 

из приватног живота се јављају у великом 

броју. Митолошке сцене су такође уобичајене, 

док су историјске теме ретке. Мозаик 

је био мање подложан пропадању од зидног 

сликарства, па су примери ове технике преживели 

из многих провинција царства. Слике 

на дрвету и тканини такође су биле познате, 

стварали су их уметници у самом Риму и 

Италији, а велики број је увожен из грчких 

провинција. Међутим, таква дела углавном 

нису сачувана. 


– Римска уметност је стварана под снажним грчким, али и етрурским и источним утицајем. То не значи да 

Римљани нису временом створили оригинална уметничка дела. 

– Историја римске књижевности традиционално се дели на рани период (до Цицерона), златно доба (од 

Цицерона до смрти Августа) и сребрно доба (после Августа). 

– Први део златног доба римске књижевности назива се још и Цицероновим добом. За касније генерације 

Цицеронова дела су представљала ненадмашне примере латинске прозе. 

– На територији Римског царства и данас стоје многи споменици римског градитељства. Јавне зграде су често 

биле украшене рељефима. 

– Као и у случају старе Грчке, знатан део римског сликарства је изгубљен. Најбољи примери римског сликарства 

које имамо су зидне слике из Помпеја. 


1. Објасни значај раних писаца попут Ливија Андроника, Енија и Невија, за каснију римску 

књижевност. 

2. Наведи три велика римска песника Августовог доба. 

3. Објасни зашто израз „књижевност сребрног доба” може да наведе на погрешан закључак. 

4. Образложи како је дошло до тога да зидно сликарство Помпеја буде сачувано. 

5. Закључи по чему се римско градитељство разликовало од градитељства других античких 

култура. 

220 




V 

5 

ФИЛОЗОФИЈА И НАУКА У АНТИЦИ 


• разумеш значај филозофске мисли и научног истраживања у антици; 

• уочиш разлике између филозофије у грчко-римском свету у односу на мисао Старог истока; 

• одредиш коју улогу су имали митологија и религија, а коју рационална мисао у развоју грчке 

филозофије; 

• препознаш најважније античке филозофе и њихове школе; 

• наведеш основне носиоце развоја науке у старом веку. 

ПОЧЕЦИ ФИЛОЗОФИЈЕ И 

НАУКЕ НА СТАРОМ ИСТОКУ 

Филозофија и наука имају своје далеке 

претече и зачетнике у учености античког 

света. Одређена знања и вештине, 

које можемо описати као практичну науку, јављају 

се од самог почетка цивилизације. Али као 

посебне сфере људске делатности, јасно одвојене 

и дефинисане, филозофија и наука су се јавиле 

релативно касно. У овој лекцији покушаћемо 

да одговоримо на питање зашто је то било тако 

и какве резултате је дала антика у овим сферама. 

На Блиском истоку у антици наука и филозофија 

нису одвојене у посебне области 

знања. Понекад читамо о староегипатској 

или вавилонској „филозофији”, али у таквим 

случајевима појам филозофије схваћен 

је врло широко, као подручје које укључује 

сву апстрактну мисао. „Филозофске идеје” о 

којима се ту говори су схватања и мудрости 

изнесене у књижевним и религијским текстовима. 

Јасније дефинисана филозофска 

мисао развила се у јужној Азији и на Далеком 

истоку. Индијски мислиоци који су деловали 

у оквиру хиндуизма и будизма, као 

и кинески учењаци, који су градили своје 

идеје на традицијама таоизма и конфучијанизма, 

створили су оригиналне филозофске 

школе које су имале дугу историју и знатан 

утицај на своје културе. Међутим, и ове филозофске 

традиције остале су у тесној вези 

са религијом и кретале се у оквиру религијских 

идеја. 


филозофија – учење о општим законитостима друштва, 

природе и мишљења; логичко и критичко разматрање 

људског знања и проблема; у старој Грчкој: општа потрага 

за истином, збир свих теоријских знања 

Древни медицински инструменти, урезани на зиду 

египатског храма у Ком Омбу, у јужном Египту 

221 




V 


Схватања упоредива са модерним научним 

погледом на свет још је теже пронаћи. Истина, 

напредније културе Старог истока врло 

су рано овладале извесним научним принципима 

који су имали непосредну практичну 

примену. Ти принципи, попут елементарне 

аритметике и геометрије, као и основа статике 

и инжењерства, неопходних у градитељству, 

уочени су и примењени. Како се 

практично искуство нагомилавало, тако су 

градитељи били све способнији и спремни 

да изведу велике грађевинске подухвате, 

који делимично стоје и дан-данас. 

Посебан значај има посматрање небеских 

тела. Становници древне Месопотамије 

приметили су правилности у појавама 

на небу, од којих су неке имале практичан 

значај. Пажљивим бележењем небеских 

појава дошли су до поузданих сазнања о 

циклусима Сунца, Месеца и других небеских 

тела, што је имало различите примене, 

између осталог и прецизније рачунање времена. 

Ипак, астрономска посматрања на 

Старом истоку никада се нису одвојила од 

религије, односно астрологије. Практични 

аспект астрономије ишао је напоредо са религијским: 

веровало се да посматрање неба 

открива вољу богова и омогућава људима да 

прочитају судбину и предвиде будућност. 

Данашња псеудонаука астрологија неоспорно 

је вавилонског порекла, што је један пример 

директног утицаја староисточних веровања 

на модерни свет. 

Медицина на Старом истоку остала је у 

оквирима практичне делатности, базиране 

на непосредном искуству. Чак и за делатности 

попут балсамовања (мумифицирања) 

тела покојника у cтаром Египту није било 

потребно више од елементарног познавања 

анатомије. Медицински текстови са Старог 

истока представљају комбинацију народне 

медицине, религијских ритуала и магијских 

формула. Многи напици и третмани о којима 

читамо у египатским папирусима чак и 

немају никаква лековита својства. Они су 

деловали само путем психолошке сугестије, 

снажећи веру болесника у излечење. 

Имхотеп, високи свештеник бога Ра 

и саветник фараона Џосера, из III 

египатске династије 

Савремени извори мало говоре о њему, али 

временом је постао легендарна личност и уздигнут 

је на ранг божанства. Приписивала му 

се изградња Џосерове степенасте пирамиде, 

откриће монументалне градње у камену, као и 

откриће медицине као вештине. Данас је тешко 

рећи да ли је ишта од тога истина. Међутим, 

легенда о Импхотепу је наставила да расте и 

прерасла у мит. Две хиљаде годинa после своје 

смрти, Имхотеп је у Египту обожаван као божанство 

медицине. Култ Имхотепа су прихватили и 

Грци досељени у Египaт, изједначавајући га ca 

својим божанством медицине, Асклепијем. 

222 





РАНА ГРЧКА ФИЛОЗОФИЈА 

Прве филозофе у правом смислу те речи 

срећемо у Грчкој, у VI веку п.н.е. Али корени 

раних филозофских идеја много су старији 

од VI века. Као и источни народи, и стари 

Грци су овладали извесним научним принципима 

како би решавали практичне проблеме. 

У њиховом случају филозофија се заиста 

одвојила од религијских идеја, али то је био 

спор процес. Филозофија (на грчком „љубав 

према мудрости”) схватана је као општа 

потрага за истином, као покушај да се дају 

одговори на сва питања која муче човека. Сва 

теоријска сазнања, укључујући и много тога 

што данас сматрамо научним знањем, стари 

Грци сматрали су делом филозофије. Као што 

се на Старом истоку филозофија није одвојила 

од религије, тако је у старој Грчкој наука 

углавном остала у оквирима филозофије. 

Имена за многе научне дисциплине скована 

су у старој Грчкој, нпр. математика, 

физика, астрономија итд. Али истоветност 

имена може да наведе на погрешан 

закључак, значење ових речи није исто у 

старогрчком и модерним језицима. Људи 

који су се бавили природним наукама у 

старој Грчкој себе су видели као филозофе 

који откривају истину о свету природе. 

Талес из Милета, модерна реконструкција 

То се посебно односи на ране грчке мислиоце, 

које је претежно занимао физички свет и 

његово порекло. 

Контакт између различитих култура и традиција 

делује благотворно на развој људске 

мисли. Зато није изненађење да су први филозофи 

деловали у источним грчким областима, 

попут Јоније у Малој Азији, у зони 

додира са блискоисточним народима. Код 

раних грчких филозофа уочљив је утицај источних 

религија и митолошких схватања. 

Каснији грчки мислиоци, попут Аристотела, 

сматрали су Талеса из Милета првим правим 

филозофом. Он се бавио инжењерским 

проблемима, математичком теоријом, астрономијом, 

али и питањима порекла физичког 

света. Његови списи нису сачувани, али Грци 

су му приписивали математичку теорему 

која и данас носи његово име. Више млађих 

Талесових суграђана се бавило филозофијом, 

па се чак говори о милетској школи филозофије. 

Проблеми порекла и настанка материјалног 

света су их нарочито заокупљали, 

пошто религија и митологија нису дале задовољавајуће 

одговоре на та питања. 

Како је време пролазило, број филозофа 

и филозофских школа је растао. Персијским 

освајањем и разарањем Милета, 494. године 

п.н.е., дошао је крај овом граду као великом 

културном центру, а престала је да постоји 

и милетска филозофска школа. Средиште 

филозофске делатности пренело се из Јоније 

у друге области грчког света. Али већ 

неколико деценија пре ових догађаја, филозоф 

Питагора са Самоса преместио је 

своју делатност из Јоније у Кротон, у јужној 

Италији, где је основао филозофску школу. 

Име Питагоре и његових ученика везано је 

за велика унапређења људског знања у многим 

областима, попут математичке теорије 

пропорција и Питагорине теореме. Бавио се 

и геометријом и теоријом музике, и први је 

који је тврдио да је Земља округла. 

У другој половини V века п.н.е. уочава се 

известан замор филозофије природе. После 

век и по истраживања, писања и дискусије, 

проблем је изгледао сложено и нерешиво 

као и на почетку. Овај замор био је један од 

разлога постепеног окретања учених људи 

223 




V 


проблемима који су деловали ближе и лакше, 

питањима човека, његове етике, друштва 

и културе. То је доба када делују софисти – 

путујући учитељи и филозофи који су држали 

часове за новац из разних области. Мада су 

неки софисти писали и држали предавања из 

филозофије природе и математике, већина је 

била заинтересованија за питања попут говорништва, 

политике и друштва. Данас реч 

софиста има негативан призвук, који призива 

асоцијације на лажне учењаке и преваранте. 

Разлог је углавном утицај Платонове школе, 

која је на софисте гледала крајње негативно. 

Ова негативност у целини није оправдана, 

истакнутији софисти су дали велики допринос 

преображају грчке филозофије. 

СОКРАТ И СОКРАТОВЦИ 

Сократ Атињанин био је самообразован 

човек, пореклом из занатске породице. Био је 

врло заинтересован за филозофска питања, 

али је тежио окретању филозофије проблемима 

човека, посебно човековог морала, етике. 

За разлику од софиста, Сократ је одбијао 

да подучава за новац. Уместо тога, користио 

је сваки слободан тренутак за дискусију. Дебате 

је водио свугде: на тргу, у продавницама 

и занатским радњама, у приватним кућама, 

са свима који би желели да се у њих укључе. 

Мада је потицао из средњег сталежа, Сократ 

није био демократа по убеђењу. Веровао је да 

сви људи нису исти, већ да су неки по својим 

врлинама и способностима бољи од других и 

да је неправда изједначавати их. Своја учења 

Сократ није записивао, она су позната само 

захваљујући његовим ученицима. 

После завршетка Пелопонеског рата, прилике 

у Атини му више нису биле наклоњене. 

Сократ је одбио да подржи крвави режим 

Тридесеторице који је владао градом 404–403. 

године п.н.е. Међутим, у том режиму било је 

више Сократових ученика, укључујући и њиховог 

вођу, насилника Критију. После пада 

Тридесеторице, вође обновљене демократије 

су извеле Сократа на суд. Оптужен је да не 

поштује државне богове и да квари атинску 

омладину. На суду се Сократ држао разумно 

али поносно, што је разгневило део судија. 

Осуђен је на смрт и живот је окончао самоубиством, 

попивши сок од кукуте. За Сократове 

ученике његова осуда била је велики шок. 

У њој су видели историјску неправду коју је 

атинска држава нанела једном слободном 

мислиоцу. Са своје стране, многи Атињани 

су мислили да је осуда праведна, да је њоме 

кажњен опасан клеветник, који није био без 

одговорности за злочине Тридесторице. Око 

Сократовог живота, смрти и његових заслуга 

за друштво и филозофију вођена је дискусија 

која је трајала деценијима. Многи Сократови 

пријатељи, ученици, али и непријатељи и 

неистомишљеници, написали су дела о њему. 

Следбеници Сократа били су многобројни и 


софисти – буквално мудраци, мудри људи; путујући филозофи 

и учитељи у класичној Грчкој; у данашњем говору 

често: особе које покушавају да обману друге, које намерно 

изврћу истину и користе говорничке трикове да наведу 

на погрешан закључак 

224 

Платон Атињанин, један од највећих филозофа антике. 

Према каснијим изворима Платон („Широки”) није 

било његово име већ надимак. На рођењу је добио 

име Аристокле. 





Платон, окружен ученицима, на мозаику из Помпејa 

не можемо их све ни поменути. Највећи значај 

свакако је имала Платонова школа. Платон 

Атињанин представља једну од највећих 

фигура у историји светске филозофије. Пореклом 

је био из старе аристократске породице 

и стекао је најбоље могуће образовање. 

Под утицајем Сократа и, нарочито, под утицајем 

Сократове смрти, Платон је постао 

несклон и неповерљив према владавини народа. 

После десетогодишњих путовања, основао 

је своју знамениту школу, Академију 

(названа по светом гају хероја Академосу, у 

чијим се границама налазила). Тешко је укратко 

обухватити ширину делатности Академије 

и Платонових дела. У центру пажње 

биле су филозофија у ужем смислу, нарочито 

етика и политичка филозофија, али су одржавана 

предавања и из математике, астрономије, 

теорије музике и уметности. Платон је 

написао велики број дела, у којима су његове 

идеје изложене у облику дијалога. У два својa 

најдужа дијалога, Држава и Закони, Платон 

је покушао да скицира свеобухватну теорију 

политичких система, њихових предности и 

слабости, као и да покуша да пружи нацрт 

замишљене, идеалне државе, која би једног 

дана ипак могла да се оствари у пракси. 

Најзначајнији од Платонових ученика, 

Аристотел из Стагире, основао је властиту 

филозофску школу. Уз Платона, он је највећи 

и најутицајнији филозоф антике. Аристотел 

је био пореклом из малог града на северу Грчке, 

у Атину је дошао да би студирао на Платоновој 

Академији. Атину је напустио после 

Платонове смрти. Једно време је провео на 

македонском двору (где је раније његов отац 

радио као дворски лекар), у својству личног 

учитеља престолонаследника Александра, 

будућег Александра Великог. Неколико година 

касније вратио се у Атину и основао 

властиту школу, Ликеј (названа по вежбалишту 

посвећеном Аполону Ликејском, у 

чијој је близини била). Као и Платонова Академија, 

Ликеј је деловао као мешавина универзитета 

и места где су филозофи могли да 

дискутују, пишу и истражују теме које их занимају. 

Аристотел и његови ученици обавили 

су велики истраживачки рад, чији је резултат 

био низ утицајних дела из разних области. 

Теме којима се бавила Аристотелова школа 

обухватају целокупно тада познато знање, 

од логике и теорије сазнања, преко уметности, 

етике, реторике и друштвене теорије, до 

физике, математике, астрономије и биологије. 

Аристотелов утицај на каснију античку 

и средњовековну мисао и науку је немерљив. 

Највећи од Платонових ученика, Аристотел се у свом 

трагању за истином удаљио од схватања и циљева 

свог великог учитеља 

225 




V 


ХЕЛЕНИСТИЧКА НАУКА 

Античка наука достигла је свој врхунац 

у хеленистичко доба. Освајања и истраживачки 

подухвати Александра Великог и 

дијадоха променили су и проширили слику 

познатог света. Наука и филозофија сада 

су стекле висок друштвени углед, што је 

олакшало добијањe подршке за истраживања. 

Хеленистички краљеви и најбогатији 

градови преузимају на себе улогу покровитеља 

учених људи. Нарочито велики центар 

постала је Александрија, где су краљеви из 

куће Птолемеида трошили велика средства 

на рад уметника и научника, наравно, све у 

циљу увећања властите славе. У време краља 

Птолемеја II подигнут је Музејон, храм 

Муза, који је био дом за научнике, филозофе 

и уметнике из читавог грчког света. Важан 

део Музејона била је знаменита Александријска 

библиотека, у којој је временом похрањено 

више стотина хиљада рукописа. 

Не можемо ни покушати да набројимо све 

значајне хеленистичке научнике. Еуклид из 

Александрије бавио се математиком, нарочито 

геометријом, и написао више утицајних 

дела из ових области, као и радове посвећене 

физици, астрономији и оптици. Математичар 

и проналазач Архимед из Сиракузе на 

Сицилији применио је математичку теорију 

на решавање физичких проблема. Током живота 

креирао је више машина, укључујући и 

неколико ратних справа за одбрану Сиракузе 

од римских нападача. У току римског освајања 

града, Архимед је убијен. Његов млађи 

савременик Ератостен из Кирене био је математичар, 

астроном и географ, а бавио се и 

књижевним радом и теоријом музике. Међу 

многим изванредним постигнућима овог научника, 

налазе се и тачан (са малим степеном 

одступања) прорачун обима Земљине сфере 

и дистанце Земље од Сунца. 

Познавање физике и напредак обраде метала 

водили су развоју механике. Механичке 

направе хеленистичког доба, попут Механизма 

са Антикитере, изазивају дивљење и 

дан-данас. Међутим, овај научни полет имао 

је мали практичан утицај. Механика је коришћена 

за математичке или астрономске 

прорачуне, као и за направе које би забавиле 

и импресионирале становништво или двор. 

Велику снагу имало је схватање да су филозофија 

и наука делатности одвојене и вредније 

од практичне стране живота, да њихова искључива 

вредност лежи у теоријском знању 

које пружају. Предвидљиво, једине области 

у којима је наука нашла брзу и непосредну 

практичну примену јесу ратна техника и бродоградња 

у служби хеленистичких краљева. 

У хеленистичко доба знатно је напредовала 

и медицина. Већ су Грци класичног 

доба покушали да прошире познавање 

људског тела и његовог лечења и да 

га одвоје од сујеверја и народне медицине. 

Антички писци првим правим лекаром, 

„оцем медицине”, сматрали су Хипократа 

са острва Кос, који је живео у V веку п.н.е. 

Реконструкција Механизма са Антикитере 

Под овим именом знамо античку механичку 

направу, откривену 1901. године на морском 

дну близу острва Антикитера (код јужне обале 

Грчке). Механизам је био део бродског товара 

који је ту потонуо у првој половини I века п.н.е. У 

питању је астрономски уређај, који ради помоћу 

зупчаника, осовина и опруга, и који је у стању 

да израчуна и прикаже положај Земље, Сунца, 

Месеца и неких планета у Сунчевом систему. 

Прорачуни које уређај даје су углавном тачни, 

мада за одређене планете попут Ареја (Марса) 

садржи грешке, услед недостатака у математичкој 

теорији на којој је заснован. Механизам са 

Антикитере се данас налази у Археолошком музеју 

у Атини, док се разне модерне реконструкције 

налазе у музејима широм света. У питању 

је један од најбољих и најречитијих примера 

достигнућа античке науке. 

226 




О његовом делу се, међутим, јако мало зна. 

Списе који му се приписују није написао један 

човек, нити они потичу из истог времена. Недостатак 

познавања анатомије и физиологије 

људског тела представљалo je велику препреку 

развоју медицине. Оне су делимично превазиђене 

у хеленистичко доба, када су лекари 

Херофил из Халкедона и Ерасистрат 

са Кеја добили краљевску подршку да раде 

и истражују у Александрији. Тамо су вршили 

дисекције најпре мртвих, па потом и живих 

људи – криминалаца осуђених на смрт. 

Њихова истраживања изазвала су згражавање 

и осуду, али су изванредно унапредила 

медицинску науку. По први пут је уочено 

постојање крвотока, нервног система и мозга, 

објашњена функција срца, бубрега и цревног 

тракта. Боље разумевање рада људског организма 

отворило је пут лечењу многих болести. 

Филозофија је наставила да цвета и у хеленистичко 

доба, али је врло мало списа хеленистичких 

филозофа сачувано. Питагорина, 

Платонова и Аристотелова школа делују и у 

овом периоду, али немају више значај као раније. 

Најутицајније филозофске школе сада су 

стоичка и епикурејска школа, обе са седиштем 

у Атини. Стоичку школу основао је око 

300. године п.н.е. Зенон из Китија на Кипру. 

Мада су се бавили разним питањима, у средишту 

стоичког интересовања били су етички 

проблеми. Идеал стоика је мудрац који живи 

живот врлине, у складу са законитостима добра 

и природе. Унутрашњи људски мир за њих 

је био далеко важнији од друштвених питања. 

Епикур са Самоса основао је школу најпре у 

Малој Азији, да би је око 310. п.н.е. преселио 

у Атину. За Епикура циљ филозофије био је 

срећан људски живот, који се могао постићи 

ако се човек ослободи страхова, сумњи и бола. 

Решење је био добро балансиран начин живота, 

који налази праву меру између људских задовољстава 

и других активности. За Епикура 

и његове ученике један од највећих људских 

проблема био је страх од смрти, па су тражили 

начина да га ублаже и победе. Епикурејци 

су били скептични према религијским и митолошким 

тврдњама и нису прихватали идеју 

живота после смрти. Стоичка и епикурејска 

школа биле су широко прихваћене у римском 

свету. 


ФИЛОЗОФИЈА И НАУКА У 

РИМСКОМ СВЕТУ 

Можда чак и више него друге области културе 

и стваралаштва, филозофија и наука у 

римском свету обликовале су се под грчким 

утицајем. Стоици и епикурејци су нарочито 

били широко прихваћени од стране учених 

Римљана. Римски песник Тит Лукреције Кар 

написао је спев О природи ствари инспирисан 

учењем епикурејске филозофије. Цицерон 

је своја филозофска дела писао махом 

под утицајем стоика или епикурејаца. Луције 

Анеј Сенека, кога смо већ помињали као 

истакнутог писца, био је и значајан стоички 

филозоф. Филозофију је видео као средство 

побољшања човека и изградње личне врлине. 

Водећи ум позније стоичке филозофије био је 

Грк Епиктет из Хијерапоља у Малој Азији. У 

Рим је доведен као роб, али је већ у младости 

стекао слободу. Имао је велики број ученика, 

Римљана и Грка, на које је оставио утисак као 

убедљив и снажан говорник. За њега филозофија 

није била теоријско знање него начин 

живота. Његов велики поштовалац био је 

римски цар Марко Аурелије, који је написао 

на грчком језику дело Медитације или Самоме 

себи. То је један од најважнијих доприноса 

стоичкој филозофији. Цар подучава своје 

читаоце личном стрпљењу и мирном прихватању 

неизбежне патње која их чека у животу. 

Све што смо рекли у вези са грчким утицајима 

важи и за римску науку. Она је знатним 

делом зависна од грчких узора. Штавише, 

бројни истакнути научници у време 

Римског царства били су Грци. У Августово 

време, грчки писац Страбон из Амасије 

написао је дело Географија, у којем детаљно 

описује читав познат свет. Писац, филозоф 

и војни заповедник Плиније Старији написао 

је велико енциклопедијско дело под насловом 

Историја природе. То је покушај да 

се на једном месту прикупи све знање о свету 

природе до којег су дошли стари Грци и 

Римљани. Највећи астроном и математичар 

царског доба био је Клаудије Птолемеј из 

Александрије. Он је аутор Математичког 

зборника или Алмагеста, дела у којем се 

излаже целовити преглед античке астрономије. 

Оно је садржало табеле небеских тела и 

227 




V 


Немачка књига из XVII века са илустрацијом 

Птолемејевог система. Земља је у средишту космоса, 

око ње се окрећу Сунце и седам планета. 

карту звезданог неба. Други значајан Птолемејев 

рад је Географија, у којем је покушао да 

попише сва насељена места, заједно са прецизним 

географским координатама. Птолемеј 

је имао велике заслуге за математику и 

астрономију, али је направио и неке озбиљне 

грешке које су итекако утицале на каснију 

историју науке. Одбацио је хелиоцентрични 

модел космоса (Сунце је у средишту, Земља 

се окреће око Сунца), који су установили хеленистички 

астрономи, у корист погрешног 

геоцентричног (Сунце се окреће око Земље). 

Клаудије Гален (129–216. н.е.), Грк из 

Пергама, био је највећи познавалац медицине 

у овом периоду. Писао је о анатомији, физиологији 

и неурологији, као и о справљању 

лекова. Био је лични лекар више римских 

царева. Бавио се и чисто филозофским проблемима. 


– На Старом истоку срећемо почетке филозофије и науке, мада они још нису одвојени у посебне области 

знања. Каснија источна филозофска традиција тесно је повезана с религијом. 

– У старој Грчкој филозофија се постепено одвојила од религије, док је наука углавном остала у оквирима 

филозофије. 

– Код раних грчких филозофа уочљив је утицај источних религија и митолошких схватања. Каснији грчки 

мислиоци, попут Аристотела, сматрали су Талеса из Милета првим правим филозофом. 

– Историја грчке филозофије дели се на период пре и после Сократа. У ранијем периоду доминирају питања 

објашњења материјалног света и његовог порекла. У каснијем преовлађују проблеми људи и људског 

друштва. 

– Две најзначајније филозофске школе антике представљају Платонова Академија и Аристотелов Ликеј. У 

хеленистичко и римско доба највећи утицај имају епикурејска и стоичка школа. 

– Наука и филозофија римског доба стваране су под снажним грчким утицајем. У ствари, многи истакнути 

филозофи и научници у Римском царству били су Грци. 

– Највећи астроном и математичар Римског царства био је Клаудије Птоломеј из Александрије. Он је аутор 

Математичког зборника, дела у којем се излаже целовити преглед античке астрономије. 


1. Наведи области практичне науке којима су овладали људи на Старом истоку. 

2. Опиши основне идеје раних јонских филозофа. 

3. Закључи какав је значај имао Сократов живот, а какав његова смрт за каснији развој 

филозофије. 

4. Објасни зашто напредак науке у антици није довео до привредне или друштвене револуције. 

5. Наброј грчке филозофске школе које су биле прихваћеније у старом Риму. 

228 




V 

ПОЛИТЕИСТИЧКЕ РЕЛИГИЈЕ СТАРОГ СВЕТА 

6Након завршетка ове лекције моћи ћеш да: 

• препознаш основне карактеристике, сличности и разлике између најважнијих религија античког 

света; 

• наведеш најбитнија божанства старе Месопотамије, Египта, Грчке и Рима; 

• уочиш улогу мита и митске свести у античким религијама и друштву; 

• одредиш место ритуалних радњи у свакодневном животу; 

• објасниш како су антички народи видели живот после смрти. 

МНОШТВО БОЖАНСКИХ СИЛА 

Религија и пратећи обичаји, веровања и 

праксе били су основни елемент који је 

формирао поглед на свет античких људи. 

Ти људи су већином имали политеистичка или 

паганска веровања. Организована религија била 

је покушај да се с тим силама успостави нека 

врста односа, који ће обезбедити сигурност и 

напредак људских заједница. Прве монотеистичке 

вере такође су настале и развијале се у 

античком свету. 

Постојање великог броја посебних божанстава, 

која од људи траже посебан култ, 

заједничка је карактеристика древних религија 

Месопотамије, Египта, Грчке, Италије и 

других земаља. Свет у коме су људи живели 

схватан је као одраз карактера и деловања 

тих божанских сила. Готово све с чиме су 

људи имали непосредно искуство објашњавано 

је на исти начин. Ако у стварности 

постоје појаве попут рата, љубави, живе 

природе и смрти, онда су морали постојати 

и богови који узрокују те појаве. У начелу, 

антички људи су настојали да одржавају култ 

свих богова за које су веровали да утичу на 

њихов живот. Занемаривање једне од тих 

сила могло је имати озбиљне, чак трагичне 

последице. У античкој књижевности чест је 

мотив освета богова, које су људи занемарили 

или на други начин увредили. 

Данас често користимо израз пантеон 

(„скуп свих богова”) да означимо сва 

божанства која су поштована у оквиру 

једне политеистичке религије. Најстарији 

пантеон који познајемо је сумерски. 

Актеона прождиру његови пси, грчки рељеф из 

V века п.н.е. 

У античким митовима чест је мотив божанског 

гнева и освете или одмазде према смртницима 

који су се на неки начин огрешили о богове, или 

их увредили. Антички људи углавном нису сматрали 

да богови морају бити праведни или добри. 

Напротив, њихове реакције и казне могле 

су бити непримерене, претеране и неправедне, 

погађајући и кривце и невине. Није помагало ни 

то што су богови често исказивали неке врло 

људске особине, попут зависти, охолости или 

љубоморе. Чак је и само превелика лична срећа 

могла да побуди завист богова. У миту, ловац 

Актеон је видео богињу Артемиду како се купа 

и за то био кажњен суровом смрћу – раскомадали 

су га властити пси. У неким верзијама мита, 

богиња је несрећног ловца најпре претворила 

у јелена. 

229 




V 


Сумерски богови су у основи и касније религије 

Месопотамије. Семитска божанства 

Акађана, Вавилонаца и Асираца су поистовећивана 

са сумерским боговима или придодавана 

постојећем пантеону. Сумерски Ан 

(акадски Ану) био је бог неба, врховно божанство 

и праотац осталих богова. Истакнуто 

место имао је и његов син Енлил (буквално 

„Господар ветра”), бог ваздуха, ветра, 

олује и земље. Сумерски бог Месеца Нана 

поистовећен је са акадским Сином. Бог Сунца 

(али и правде и истине) Уту прихваћен 

је међу Акађанима и Вавилонцима као Шамаш. 

Инана је била богиња љубави и плодности. 

Асирци и Вавилонци су је обожавали 

под именом Иштар. Становници Месопотамије 

су своје богове углавном замишљали у 

људском облику, мада са фантастичним елементима 

попут крила. 

Египћани су своје богове најчешће представљали 

кроз комбинацију људских (антропоморфних) 

и животињских (зооморфних) 

црта. Обично су имали људска тела 

и животињске главе – оних животиња које 

су сматране пратиоцима датог божанства. 

Хорус, једно од божанстава Сунца, приказиван 

је са главом сокола. Сехмет, богиња 

рата, представљана је с главом лавице. Анубис, 

бог-чувар доњег света, имао је главу 

шакала. Бастет, заштитница трудних жена 

и порођаја, и богиња музике и плеса, представљана 

је као жена са главом мачке. Тот, 

покровитељ писмености и учености, сликан 

је са главом мочварне птице ибис итд. 

Стари Грци су своје богове од најранијих 

дана замишљали у људском облику. У њиховој 

религији постојала је група најмоћнијих 

сила, које називамо олимпијским боговима. 

Њих је било дванаест, мада су постојала неслагања 

око припадности одређених богова 

олимпијском кругу. На челу грчког пантеона 

налазио се Зевс, бог неба и грома, и његова 

супруга Хера, заштитница породице и жена. 

Ту су и Атена, богиња лукавства, занатске 

и ратничке вештине, Посејдон, бог мора и 

доносилац земљотреса, Аполон, бог светлости 

и Сунца, Афродита, богиња лепоте и 

љубави, Ареј - бог рата и насиља, Деметра, 

богиња жетве и земљорадње итд. Веровало 

се да су сва наведена божанства сродници. 

230 

Грци су небеску хијерархију видели као велику 

владајућу породицу. 

Изворну римску религију данас је тешко 

сагледати кроз непрозирне слојеве етрурских, 

грчких и источних утицаја. Изгледа да је у почетку 

римски пантеон био сасвим различит 

од грчког и да Римљани нису представљали 

своје богове у људском облику. Римска религија 

постепено долази под све већи грчки 

утицај, па су важнија божанства поистовећена 

са грчким еквивалентима. Врховни бог Јупитер 

сматран је идентичним Зевсу, богиња 

Јунона Хери, а Минерва Атени, бог рата Марс 

поистовећен је са Арејем итд. Тамо где нису 

постојали одговарајући еквиваленти, грчки 

богови су просто укључени у римски пантеон, 

попут Аполона, Диониса и Херакла. 

Међутим, ова поистовећивања не значе да 

је римска религија нестала или да се спојила 

са грчким политеизмом. У најважнијој сфери 

религије – практичном, свакодневном култу 

– између римских и грчких веровања и праксе 

наставиле су да постоје велике разлике. 

ПРОМЕНЉИВА ПРИРОДА БОГОВА 

Изрази као што су „бог грома” или „богиња 

љубави” могу да наведу на погрешан 

закључак о упрошћеном карактеру 

богова. Али древни људи су своја божанства 

замишљали као врло сложене личности, које су 

садржале мноштво различитих одлика. Сваки 

од важнијих богова имао је мноштво посебних 

атрибута и култних предмета, и могао се прилагодити 

великом броју различитих култова и 

култних улога. Асирски и Вавилонски Нергал 

био је доносилац рата, страдања и куге, али 

такође и божанство Сунца и краљ доњег света. 

Зевс Олимпијски као краљ богова није био 

идентичан Зевсу Саветнику који је обожаван у 

Додони, или Зевсу Заштитнику странаца, који 

бди над обичајима гостопримства и кажњава 

недела почињена према гостима и другим 

странцима. Нарочито је староегипатска веровања 

одликовало мешање различитих божанстава 

и њихових одлика. Богови су могли да 

преузму црте других богова или да се чак споје 

с њима у ново божанство. Тако су настајала божанства 

као што су Амон-Ре, Ре-Хорахти или 

Птах-Сокар-Озирис. 





Кибеле или трачке богиње Бендис. Такође, 

где год да су Грци оснивали своје бројне насеобине, 

носили су са собом и своје богове. 

Освајања Александра Великог су их пренела 

у далеке просторе Азије. Од самог почетка 

своје историје, римска религија примала је 

култове и обичаје других народа. Али, исто 

тако, римска освајања су довела до преношења 

традиционалних римских култова у 

покорене земље. Постојећа божанства, веровања 

или ритуали у вези са њима такође 

су се мењали и добијали нове облике. Промене 

у сфери религије обично су биле спорије 

него оне политичке и друштвене природе, 

али су се свеједно стално дешавале. Тамо 

где имамо довољно писаних и материјалних 

извора, такве промене се могу пратити и 

објашњавати. 

Амон-Ра, на рељефу из египатског храма у Карнаку, 

XV век п.н.е. 

Сваки град и свако насеље у античком 

свету имало је своје централно божанство и 

светилиште. Постојање таквог светилишта 

није, међутим, значило да и друга божанства 

нису признавана и поштована на истом месту. 

Политички и економски успон одређеног 

градског центра значио је и снажење градског 

божанства. Успон Вавилона довешће до 

пораста значаја градског бога Мардука (бог 

вода, вегетације и магије). На сличан начин је 

Ашур, бог града Ашура, асирске престонице, 

од сасвим споредног места дошао до позиције 

једног од водећих богова Месопотамије, 

поистовећеног са самим Енлилом. Амон, локално 

соларно божанство из области египатског 

града Тебе, доживео је успон захваљујући 

уздизању тебанских фараона XVII и XVIII династије. 

У време Новог царства постаће један 

од водећих богова Египта. 

Пошто нису биле фиксиране правилима, 

политеистичке религије биле су флексибилни 

и отворени системи. Могле су да примају 

страна божанства и да их уклапају у домаћи 

култ. Стари Грци су већ у класично доба прихватили 

стране богове попут малоазијске 

Кибела, божанство из малоазијске унутрашњости 

чији се култ раширио у свим областима Римског 

царства 

231 




V 


КУЛТ И РИТУАЛ 

Свака од античких политеистичких религија 

у основи представља скуп великог 

броја посебних култова. Њих није повезивала 

чврста и јединствена организација, попут 

касније хришћанске цркве. У источним религијама, 

попут египатске или вавилонске, постојало 

је многобројно и утицајно свештенство као 

друштвена група за себе. Ипак, чак и у Египту, 

где су постојале и неке заједничке институције, 

свештенства појединих култова чинила су посебне, 

међусобно независне организације. Они 

су могли да имају различиту култну праксу, обичаје, 

чак и фундаментално различита веровања. 

Египатски свештеници у Мемфису и свештеници 

у Хелиополису следили су две потпуно различите 

идеје о томе како је свет створен. Сличних примера 

има доста. У грчком и римском свету свештеници 

нису чинили посебну друштвену групу. 

На ту дужност се гледало као на јавну функцију 

на коју су људи бирани или постављани, попут 

других јавних службеника. По истеку мандата, 

појединац је престајао да буде свештеник (мада 

су постојала и нека доживотна и наследна свештенства). 

Постојала су одређена правила и захтеви 

које је свештеник морао да следи, попут 

ритуалне чистоте, под којом се подразумевала 

чистота духа и тела. Одређени култови били су 

специфични у погледу својих захтева, на пример 

улогу свештеника су могли да обављају само 

мушкарци или само жене. 

Када кажемо светилиште данас обично 

мислимо на храм, грађевину прецизно одређене 

култне намене. У далекој прошлости 

појам светилишта био је много шири. Различити 

објекти и простори могли су да имају 

такву улогу у очима древних људи. Отворени 

простори, шуме, пропланци у шумама, 

пећине, извори и многа друга места могла 

су бити сматрана светињама. У том случају 

је на њима и око њих упражњаван култ, остављане 

су понуде и приношене жртве. Дом 

обичног човека, са својим огњиштем, такође 

је имао одлике светилишта. Места на којима 

су људи сахрањивани такође су била предмет 

култа, који је био упућен боговима другог 

света, али и душама предака. 

Ипак, данас најупечатљивији остаци античких 

религија јесу храмови. Антички храм 

није служио као место унутар кога се 

окупљају верници, или где се обављају јавни 

ритуали или људи седе у молитви. Такве и 

сродне радње обављале су се испред или у 

близини храма. Право да уђу у унутрашњост 

храма имају само ретки људи, пре свега владари 

или свештеници. Храм је кућа божанства, 

место на којем је божанство мистички 

присутно. У унутрашњости храма обавезно 

се налазио култни предмет који представља 

божанство – често, али не искључиво статуа 

божанства. Храм, култна статуа и други 

предмети тражили су сталну и одговарајућу 

бригу. Ако је старање било прикладно, веровало 

се да ће и богови бити задовољни и 

награђивати људе. Ако, пак, људи занемаре 

своје обавезе, могли су очекивати одмазду. 

Ритуал, поступци и радње којима је скретана 

пажња богова чине и најважнији део 

античких култова. У политеизму, ритуал је 

био важнији од веровања, од тога шта људи 

мисле било је много битније како и шта раде. 

Боговима су упућиване молитве и остављане 

понуде, дарови у храни или предметима. 

Нарочито важан обред било је жртвовање, 

клање живе животиње и проливање њене 

крви на жртвенику (олтару). Одређене врсте 

животиња сматране су прикладним жртвама 

за одређене богове; друге су биле мање 

подесне или би њихово приношење чак увредило 

дато божанство. Античко предање и 

књижевност садржи мноштво алузија и на 

приношење људских жртава. Стари Грци су 

у томе видели карактеристику дивљих, примитивних 

народа, каквим су сматрали Келте, 

Илире или Трачане. Ипак и неке врло напредне 

заједнице, попут Картагиња, повремено 

су прибегавале жртвовању људских 

бића. Већина развијених античких култура је 

у историјско доба одбацивала и забрањивала 

такву праксу. Ипак, нема сумње да је она 

и код њих постојала у најранијој прошлости. 

Календар је за древне народе био понајпре 

ствар религије. У њему није било безначајних 

дана. Сваки дан можда није био празник, али 

сваки дан јесте имао неко религијско значење, 

добро или лоше, о којем се морало водити рачуна. 

Ипак, одређени тренуци у години били 

су нарочито важни и о њима су се одржавале 

велике верске светковине. Прославе највећих 

232 





празника могле су трајати и више дана и укључивале 

би све припаднике заједнице. 

Уверење да је све условљено вољом богова 

подстицало је људе да покушају да ту вољу 

правовремено открију. Отуда долази велики 

углед и значај пророчке вештине. За разлику 

од данашњег схватања, прорицање је ретко 

имало за циљ да открије шта ће се десити у 

будућности. Уместо тога, циљ је био открити 

расположење богова и видети да ли они 

неки поступак одобравају или не. У начелу, 

све појаве у природи су се могле тумачити 

као божанска воља. Посматрале су се прилике 

на небу, понашање птица, гледала се утроба 

жртвованих животиња. За одређене људе, 

пророке у пуном смислу, сматрало се да су у 

директној вези са божанством, да оно говори 

кроз њих. 

МИТОЛОГИЈА КАО ОСНОВНИ 

ОБЛИК СВЕСТИ 

Политеистичке културе у антици нису 

имале свете књиге упоредиве са каснијим 

светим књигама Јевреја, хришћана 

и муслимана. Строге догме и непроменљиви 

теолошки канони нису постојали. Античке религије 

су у својој основи имале мит, па су, попут 

самих митова, биле разнолике, неуједначене и 

несистематичне. 

Изразом мит обележавамо традиционалну, 

народну причу фантастичног, магијског 

или религиозног карактера, која објашњава 

настанак света, природе или порекло и прошлост 

конкретне људске заједнице. Митове 

треба разликовати од легенди и бајки. Мит 

никада није буквално истинит (догађаји и 

личности у миту потпуно су измишљени), 

али садржи истину на једном дубљем нивоу. 

Он пружа поруку која је од значаја за 

друштво или културу која га чува. Стога су 

антички људи митове преносили даље, писменим 

и усменим путем, мењајући им детаље 

и додајући нове елементе. Скуп свих 

митова једног народа или културе чини њихову 

митологију. Велики део античке књижевности, 

уметности, филозофије и, уопште, 

културе, заснован је на миту. Реч „мит” се данас 

у свакодневном говору често користи да 

обележи пуку измишљотину, али такво значење 

није применљиво на древне митове. 

О митологији појединих народа сазнајемо 

из писаних извора. Верзије истог мита 

записане у различито време и на различитим 

местима показују знатне разлике. За 

разлику од светих књига Јевреја, хришћана 

и муслимана, мит је био свима отворен да 

га мењају, преправљају и допуњују. Антички 

писци показују велику слободу у обради 

мита. Док неке друге аспекте религијског 

живота можемо проучавати и чисто 

археолошки, за упознавање митологије 

су нам неопходни писани извори. То значи 

да је митска традиција многих народа неповратно 

изгубљена или да су од ње сачувани 

мали делови. Митологија старих 

Келта позната је у недовољној мери, махом 

кроз касније обраде хришћанских писаца. 

Митска традиција Илира, Трачана или Скита 

изгубљена је у целини. Чак је и римска 

митологија претрпела сличну судбину. У 

време када су Римљани почели да се изражавају 

кроз писана књижевна дела, њих је 

већ преплавио високи талас грчког утицаја. 

Таблица из Асурбанипалове библиотеке у 

Ниниви која говори о древном потопу 

Мит о потопу се јавља већ у најранијим сумерским 

књижевним текстовима. Сумерско (и 

касније вавилонско и асирско) предање дели 

прошлост човечанства на период пре и после 

потопа. Идеја да су богови некада збрисали готово 

сав живот на земљи у гигантском потопу 

снажно је утицала на културу и књижевност 

Месопотамије и Блиског истока. Њене трагове 

видимо у старозаветној причи о потопу и у неким 

местима из грчке митологије. 

233 




V 


Рељеф на зиду храма фараона Сетија I 

у Абидосу: сцена оживљавања Озириса 

Може се рећи да је мит о убиству и оживљавању 

Озириса основна прича на којој су изграђене египатска 

религија, култура и поглед на свет. Озирис 

и његова супруга Изида владали су Египтом као 

божански краљеви, по праву наслеђа. Озириса је 

напао и убио његов љубоморни брат Сет. У неким 

верзијама приче, тело убијеног је раскомадано 

и бачено у Нил. Изида, уз помоћ других богова, 

проналази, негује и оживљава Озирисово тело. 

Сет покушава да их спречи у томе али је најзад 

побеђен и прогнан од стране њиховог сина 

Хоруса. Озирисово оживљавање само је привремено, 

он се повлачи у свет мртвих где влада као 

краљ кроз вечност. 

Познајемо бројне историјске легенде из 

ране римске прошлости, али не и митове 

у правом смислу. Митови о којима певају 

римски песници попут Вергилија или Овидија 

углавном представљају прераде грчких 

прича. 

СВЕТ С ОНЕ СТРАНЕ СМРТИ 

Сви народи антике су у неком облику 

веровали у бесмртност душе и наставак 

људског постојања и после смрти. 

Мислиоци који су такве идеје одбацивали јављају 

се само у каснијој грчкој филозофији, и 

били су у мањини. Циљеви култних радњи попут 

приношења жртава често су били чисто овоземаљски, 

појединац или заједница су настојали 

да осигурају заштиту и наклоност богова на 

овом свету. Међутим, култ подземних богова и 

мртвих предака такође је имао значајно место 

у античким религијама. 

234 

Представе античких људи о животу после 

смрти често нису биле утешне. Сумери и други 

народи Месопотамије замишљали су други 

свет као мрачно место, испуњено бедом и 

патњом, којим је владао сурови бог Нергал. 

Сличне идеје (можда и створене под источним 

утицајем) имали су стари Грци и Римљани. 

Њихове визије доњег света биле су донекле 

нејасне, али није било сумње да тај свет 

није пријатно место. Њиме влада Зевсов брат 

Хад (Плутон) и његова супруга, Персефона 

(код Римљана Прозерпина). У Хомеровим 

еповима душе покојника приказане су као 

несрећне утваре, сенке некадашњег живота, 

осуђене на суморну и једноличну вечност. 

Тек ако окусе жртвену крв, оне могу да накратко 

поврате део изгубљене људскости и 

своје успомене. Само ретки појединци, који 

су стекли нарочиту милост богова, могли 

су избећи ту судбину и провести вечност у 

срећним Елисејским пољима. 

Староегипатска религија изградила је одређенију 

и, у целини, позитивнију представу 

доњег света, као и начина да појединац 

постигне одговарајућу срећу после смрти. 

Египћани су веровали да се човек састоји 

од различитих елемената, духовних и физичких. 

Да би покојник имао срећу у загробном 

животу, било је потребно да се сви 

елементи сачувају на одговарајући начин. 

Између осталог, то је подразумевало предузимање 

низа радњи које су имале да осигурају 

очување покојниковог тела. Временом 

је ова процедура, која се назива балсамовање, 

постала врло сложена. Тело се умотавало 

у тканине и потапало у нарочиту 

смешу која је убрзавала сушење. Из њега 

су вађени унутрашњи органи и похрањивани 

у нарочите посуде. Покојник се полагао 

у саркофаг са амајлијама и текстом 

Египатске књиге мртвих. Пошто је обезбеђена 

на тај начин, душа је имала задатак да 

пређе дуг и неизвестан пут кроз доњи свет. 

Уколико би га успешно окончала, излазила 

је пред Озириса, краља мртвих, да јој суди. 


балсамовање – низ поступака којим се спречава распадање 

тела покојника 





Суђење мртвима пред Озирисом, детаљ из Египатске књиге мртвих. У средини, бог Анубис вага покојникова дела и 

заслуге. Десно од њега, богиња Амат стоји спремна да поједе недостојну душу. 

Покојников живот и његова дела мерена су 

на ваги правде и, ако би душа прошла овај 

тест, примана је у краљевство мртвих. Ако 

не, грешну душу би прождирала Амит, богиња 

са телом лава и нилског коња, и главом 

крокодила. 


култови мистерија – антички култови чији су ритуали и 

учења били тајни, отворени само за мали број одабраних 

људи 

Неизвесна или мучна судбина која очекује 

душе на оном свету била је тешко бреме 

за античке људе. Једно од решења били 

су култови мистерија који су обећавали 

сигурност и срећу после смрти. Међутим, 

учење мистеријских култова било је сложено 

и тешко разумљиво обичним људима, а 

делатност тајновита и окренута малој групи 

повлашћених. Неизвесност и страх од смрти 

играли су значајну улогу у каснијем ширењу 

хришћанства и ислама. 


– Религије античког света су већином биле паганске или политеистичке. Људи су веровали у мноштво богова 

за које је било организовано мноштво култова. 

– Политеистичке религије нису имале чврсту догму нити неприкосновене свете књиге, попут Библије или 

Курана. 

– У политеистичким религијама обреди и ритуали били су важнији од веровања. 

– Верске идеје имале су своје упориште у митологији. Природа мита и самих религија заснованих на миту 

била је нестална и променљива. 

– На Старом истоку свештеници су били посебна професионална и друштвена група. У грчком и римском 

свету свештеници су били обични људи, привремено бирани или постављани да врше ту дужност. 


1. Наброј начине на које су антички људи покушавали да придобију пажњу и добру вољу богова. 

2. Опиши како су Египћани замишљали живот после смрти. Наведи шта је било неопходно да се 

он оствари. 

3. Објасни како је пораст политичке моћи одређених градова утицао на религију. 

4. Закључи зашто митологије различитих античких народа нису сачуване у подједнакој мери. 

5. Упореди различите визије живота после смрти: сумерско-вавилонске, египатске и 

грчко-римске. 

235 




V 

7 

ЈУДАИЗАМ И ХРИШЋАНСТВО 


• објасниш како је јеврејски монотеизам настао и како се развијао; 

• наведеш основна веровања која чине јудаизам; 

• пратиш како се хришћанство формирало и одвојило од јеврејске вере; 

• разумеш зашто је долазило до прогона хришћана; 

• одредиш факторе који су довели до тријумфа хришћанства у IV веку н.е. 

МОНОТЕИЗАМ И АТОНИЗАМ 

Антички свет је колевка и најстаријих монотеистичких 

религија. Монотеизам 

је веровање у једног Бога, који је створио 

свет и њиме влада. Монотеисти не само да 

искључиво поштују свог Бога, већ одбацују могућност 

постојања других богова. Некада су многи 

научници веровали да је најранији облик монотеизма 

створен још у старом Египту, од стране 

фараона Аменхотепа IV (око 1350–1334. п.н.е.). 

Аменхотеп IV је заиста спровео велику реформу 

египатске религије. Фараон-реформатор је 

увео знатне промене у ритуалу, иконографији и 

архитектури египатских храмова. На прво место 

египатског пантеона ставио је бога Атона. Имена 

многих старих богова уклоњена су са споменика 

и замењена Атоновим. Основао је нову престоницу 

Ахетатон („Атонов хоризонт”, данашња Ел 

Амарна). Чак је и своје име променио у Ехнатон 

(„Користан Атону”). Али Ехнатонова религија 

(или атонизам) није била монотеизам, како га 

данас схватамо. Атон је био врховни бог, а пред 

крај Ехнатонове владавине и бог који је имао 

искључиво право на државни култ, али се увек 

сматрало да постоје и други богови. Атонизам 

је био прихваћен од врло малог дела египатског 

становништва и није му било суђено да потраје. 

Свега неколико година након Ехнатонове смрти, 

његове реформе су оборене, а одлуке поништене. 

Чак је и град који је подигао напуштен, а фараоново 

име је обрисано са многих споменика. 

Остављајући Ехнатона по страни, најстарији 

облик монотеизма који познајемо је јудаизам. 

Међутим, данас знамо и то да се јеврејски монотеизам 

развио постепено. Народ Израела је 

у раном периоду своје историје поштовао мноштво 

богова. 

236 

НАЈСТАРИЈА ИСТОРИЈА 

ЈЕВРЕЈСКОГ НАРОДА 

Традиција о пореклу Израела и његовог 

народа забележена је у текстовима 

Танаха или јеврејске Библије, која приближно 

одговара хришћанском Старом завету. 

То није једна књига већ збирка више књига (узима 

се да их има 24, мада постоје и друге поделе). 

Текстови који чине Танах написани су на 

хебрејском језику и настајали су у различитим 

временима, и трпели многе прераде. Према 

овој традицији Јевреји воде порекло од пророка 

Аврама, коме је Јахве, истински Бог, наредио 

да напусти град Харан у Месопотамији, где је 

живео, и пође у нову земљу која му је била намењена. 

Аврамови потомци су лутали и на крају 

су се настанили у Египту, где су испрва били 

добро прихваћени. Временом се њихов живот 

у страној земљи претворио у мучно робовање 

фараонима. Уз Божју помоћ, Јевреје је из Египта 

избавио Мојсије, јеврејски пророк којег је одгајила 

египатска принцеза. Фараон испрва није 

хтео да пусти робове, али Бог је послао десет 

пошасти на Египат и присилио га да попусти. 

Из Египта су отишли на Синајску гору, где је Бог 

предао Мојсију Десет заповести, десет основних 

правила које је сваки поштовалац истинског 

Бога морао да следи. Одатле је Мојсије повео 

народ као обећаној земљи Ханан (Палестина), 

али људи су се плашили да наставе пут и побунили 

се против Мојсија. Због тога су кажњени 

да проведу четрдесет година у пустињи. Када 

је то време истекло, Мојсије их је довео надомак 

обећане земље и преминуо. Под вођством 

Мојсијевог наследника, Исуса Навина, Јевреји 

су освојили обећану земљу и ту се настанили. 





Мојсије силази са Синајске горе, са Десет заповести; 


Ово су дубоке и узбудљиве приче, али колико 

у њима има истине? Доста тога што читамо 

у Библији припада свету мита. Боравак 

Јевреја у Египту није потврђен ни у савременим 

писаним изворима, ни археолошки. 

Исто се може рећи и за излазак из Египта. 

Но, није немогуће да се у читавој причи крије 

неко језгро истине – и само име Мојсије звучи 

египатски. Како немамо непосредних сведочанстава, 

научници су иступили са бројним 

занимљивим хипотезама. Једни прихватају 

идеју да су се Јевреји доселили из Египта, 

мада одбацују фантастичне детаље приче. 

Други мисле да су преци Јевреја били номадски 

сточари који су у Ханан дошли са истока 

или севера. Трећи верују да су живели у Палестини 

од давнина и да је настанак њихових 

држава резултат устанка и побуна. Прича о 

изгону из Египта измишљена је накнадно. 

Почетком историјског периода Јевреји 

су били подељени на дванаест племена која 

нису била окупљена у јединствену државу. 

Моћнији суседи, попут Филистејаца који су 

живели у приморју Палестине, мучили су их, 

излагали пљачкашким походима и уценама. 

Спољна претња приморала је Јевреје да 

се окупе око једног вође. Први краљ Израела 

био је Саул (око 1027–1005. п.н.е.) који је 

једно време успешно водио борбе са Филистејцима. 

Ипак, он није задовољио јеврејско 

свештенство нити је успео да се наметне несталним 

племенима. Саул и његов син су 

пали у борби, а краљ је постао Давид (око 

1005–970. п.н.е.), који није био с њима у 

сродству. Касније предање приказује Давида 

као готово идеалног владара, непобедивог 

у борби, праведног у миру. Он је поразио 

Филистејце, а затим је покорио и суседне 

земље. Под његовим сином Соломоном (око 

970–930. п.н.е.) земља је доживела дужи период 

мира и стабилности. Али то је био само 

привид ‒ после Соломонове смрти држава 

се поцепала на два краљевства, јужно Јудеју, 

са седиштем у Јерусалиму, и северно Израел, 

са престоницом у Самарији. Два краљевства 

нису увек била у добрим односима, понекад 

су и ратовала и временом су постала плен 

великих освајачких држава Старог истока. 

Године 721. п.н.е. Асирци су освојили Самарију 

и окончали краљевство Израел. Јудеја је 

опстала још око век и по, признајући врховну 

власт моћнијих држава. Најзад је 586. године 

п.н.е. вавилонски краљ Набухаднезер II 

освојио Јерусалим после дуже опсаде. Јудеја 

је престала да постоји, а део становништва је 

на силу пресељен у Вавилонију. То је био почетак 

периода у јеврејској историји познатог 

као вавилонско ропство, које је трајало до 

персијског освајања Вавилона. 

Соломонов храм у Јерусалиму, модерна 

реконструкција 

237 




V 


Предање забележено у Библији инсистира 

на питању правоверности као основном 

проблему јеврејске историје. Успеси или неуспеси 

појединих владара Израела и Јудеје 

објашњавани су њиховом вером или невером. 

Бог је награђивао оне који га поштују, а 

кажњавао остале. Али ова слика није у складу 

с другим изворним сведочанствима. У ствари, 

и у самој Библији постоји више места која 

показују да су Јевреји наставили да поштују 

друге богове, поред Јахвеа. Соломон је саградио 

велики храм Јахвеу у Јерусалиму, али је 

такође подизао и храмове другим боговима, 

попут Бала, Молоха или Астарте. У Танаху је 

уочљив утицај књижевности и култура Месопотамије, 

старог Египта и Леванта. 

првих пет књига Танаха) као основне истине 

и путоказа за живот у складу са божјим 

законима; те веровање у посебну судбину 

јеврејског народа, као потомака пророка 

Аврама и народа који је Јахве изабрао као 

свој. Каснија јеврејска ученост, теологија, 

филозофија и књижевност развијали су се 

око ових средишњих уверења. 

Посебност обичаја и веровања у односу 

на друге народе била је повод за неразумевање 

и нападе на Јевреје током читаве 

њихове историје. После пада Вавилона, 

Јевреји су били поданици персијске државе, 

да би се од IV века п.н.е. нашли под 

влашћу великих хеленистичких монархија. 

НАСТАНАК И УЧЕЊЕ ЈУДАИЗМА 

Ако су се Јевреји и у време Саула, Давида 

и Соломона клањали већем броју богова, 

када се то изменило? У питању није 

био један догађај већ дуготрајан процес, њихова 

убеђења су се постепено мењала. Јевреји су 

постепено прихватили Јахвеа као свог бога-заштитника. 

Њихова религија је дуго била у фази 

монолатрије (обожавање једног божанства) 

или хенотеизма (култа само једног бога). То 

значи да су само Јахвеу пружали култ, али да су 

прихватали и признавали постојање и других 

богова. Њима, међутим, нису били обавезни 

да упућују жртве, дарове и молитве. Од монолатрије 

до монотеизма је, на први поглед, само 

један корак, па ипак Јеврејима је било потребно 

више векова да га начине. О монотеизму се 

може говорити тек по окончању вавилонског 

ропства, 539. године п.н.е. Потпуно оформљен 

облик јеврејски монотеизам је добио тек деловањем 

пророка Јездре и Немије у V веку п.н.е. 

Основни елементи јудаизма су вера у једног 

Бога који је створио свет; признавање 

учења изложеног у Тори (хебрејски Закон; 


монолатрија – служење једном божанству, обожавање 

једног божанства 

хенотеизам – култ само једног божанства, уз прихватање 

постојања других богова 

Заробљеници из Вавилоније се клањају 

асирском краљу и краљици 

Свет Старог истока (и антике уопште) био је 

испуњен насиљем и неправдом. Моћније и богатије 

државе и народи пљачкали су и потчињавали 

слабије од себе, често на крајње безобзиран 

начин. Попут других малих народа Старог 

истока, Јевреји су много трпели као жртве 

асирских, вавилонских и египатских освајача. 

Такозвано Вавилонско ропство представља 

период када је Јудеја престала да постоји као 

држава, а велики део Јевреја приморан да се 

насели у Месопотамији, далеко од своје земље. 

Мада се обично узима да је Вавилонско ропство 

почело падом Јерусалима, 586. године п.н.е., 

Јевреји су више пута током VI века п.н.е. насилно 

пресељавани у Месопотамију. Овај период 

окончан је 539. године п.н.е., вољом персијског 

краља Кира II, освајача Вавилона. У односу на 

раније египатске, асирске, и вавилонске владаре, 

Кир је у јеврејском Старом завету приказан 

у изузетно позитивном светлу. 

238 





Угроженост јеврејске вере и начина живота 

под селеукидским краљевима довела је до 

низа устанака у II веку п.н.е. Они ће напослетку 

довести до обнове независне јеврејске државе, 

али она је потрајала тек неколико деценија. 

Већ 63. године п.н.е. Јевреји ће се суочити 

са претњом надмоћне римске силе. Међусобно 

подељени и завађени, они ће невољно 

прихватити римску власт. 

НАСТАНАК ХРИШЋАНСТВА 

Првобитно хришћанство било је верски 

покрет унутар јудаизма. Палестина је у I 

веку н.е. била под римском влашћу. Била 

је то земља притиснута социјалним и економским 

проблемима и унутрашњим поделама. Римска 

власт није била радо прихваћена, али мало ко 

је помишљао да јој се отворено супротстави. 

Многи су утеху налазили у религији, надајући 

да ће Бог послати Месију (Спаситеља), потомка 

краља Давида, који ће поразити Римљане, као 

Давид некада Филистејце, и обновити Израел. 

Путујући проповедници, инспирисани старозаветним 

пророцима, имали су велики утицај у тим 

околностима. Један од тих проповедника био је 

Јован Крститељ, који је држао надахнуте беседе 

и крстио своје присталице. Међу његовим следбеницима 

и ученицима био је и Исус Христ. Када 

је Јован Крститељ погубљен, Исус је наставио да 

проповеда сам и окупља групу властитих ученика. 

У својим проповедима нападао је стање тадашње 

јеврејске вере и народа, а нарочито оштро је 

критиковао највише свештенство. Када је, после 

две или три године путовања и проповедања, најзад 

дошао у Јерусалим, био је ухапшен, осуђен 

на смрт и погубљен разапињањем на крст, после 

тешког мучења. 

Исусове ученике је овај догађај темељно 

потресао. Али касније су тврдили да се то 

морало десити, да је његова мученичка смрт 

била изведена са разлогом – да на себе преузме 

нагомилане грехе човечанства. Веровали 

су да је он био син Божји, који је оживео 

после три дана. Идеја о Исусовој победи над 

смрти (васкрснућу) постала је основа потоње 

хришћанске вере. Исусови следбеници 

(апостоли) говорили су да је он био Месија 

који је дошао да ослободи Јевреје, али не насиљем 

већ истином. Четрдесет дана после 

васкрснућа је отишао на небо. Очекивало 

се да ће се још једном вратити, а у међувремену 

је требало да његови следбеници шире 

учење које су примили. Шта је тачно садржало 

изворно Исусово учење данас је тешко 

рећи. Он није писао нити је ико забележио 

његове речи за његовог живота или непосредно 

после смрти. Исусов живот је описан 

у јеванђељима (од грчке речи еуангелион, 

„радосна вест”), текстовима којих је у почетку 

било више десетина. У II веку н.е. већина 

хришћанских вођа се сложила око вредности 

четири јеванђеља и занемарила остале 

верзије. Аутори ових текстова су непознати 

и очигледно нису били у питању људи који 

су лично познавали Христа. Ипак, каснија 

хришћанска традиција их је приписала четворици 

Исусових ученика – Матеју, Марку, 

Луки и Јовану. Они су укључени у збирку 

хришћанских књига под називом Нови 

завет. Заједно, Стари и Нови завет чине 

хришћанску Библију. Они који до краја следе 

учења изложена у Новом завету могли су да 

се надају спасењу и награди на оном свету. 

Хришћанство се у почетку није одвајало од 

јудаизма. Све личности у оквиру хришћанске 

заједнице били су Јевреји, који су поштовали 

јеврејску веру и обичаје. Хришћански 

мисионари су се у почетку обраћали само 

Јеврејима. Али врло мали број Јевреја био је 

спреман да прихвати Исуса као Месију, што 

је неке од Христових следбеника навело да 

преиспитају своје деловање. 

Хришћански саркофаг из IV века н.е. са сценама из 

Старог и Новог завета 

239 




V 


Најзначајнија личност ове етапе у историји 

хришћанства био је Јеврејин Павле, који се у 

почетку борио против хришћанства и који 

никада није лично упознао нити видео Исуса. 

После једног необичног искуства, Павле 

се покајао за своје раније поступке и постао 

присталица, мисионар, па и предводник 

хришћана. Путовао је по источним провинцијама 

Римског царства и ширио своје виђење 

Исусовог учења, које се налази у основи свег 

каснијег хришћанства. Како су Јевреји показивали 

мало интересовања за његове идеје, 

он је почео да проповеда Грцима и другим паганским 

народима. Они који би прихватили 

његово учење нису морали да приступе јудаизму, 

што је ужаснуло правоверне Јевреје. Постепено 

су се они који су веровали да је Исус 

Месија дистанцирали од јеврејске заједнице. 

У неким случајевима би је сами напустили, у 

другим су на то били приморани. 

И друге околности су утицале на раздвајање 

хришћана од Јевреја. Становништво 

Палестине све теже је трпело римску власт, 

нарочито од шездесетих година I века н.е. 

Између 66. и 73. године н.е. у Палестини је 

избио Велики јеврејски устанак. Упркос 

жестоком отпору и бројности побуњеника, 

Римљани су овај покрет сломили у крви. Јерусалим 

је освојен после дуге и разорне опсаде. 

Јевреји су у очима Римљана сада били 

бунтовници којима се није могло веровати, 

и почели су да трпе прогоне и у другим областима 

царства. Хришћани нису учествовали 

у јеврејском устанку, а после његовог слома 

су се дистанцирали од јудаизма. Две вере су 

пошле одвојеним путевима. 

ПРОГОНИ ХРИШЋАНА 

Организацију која обухвата све хришћане 

називамо црквом. Али она се развијала 

постепено. Хришћанске заједнице 

су у почетку биле врло лабаво повезане и 

почивале су искључиво на личном ауторитету 


црква – општа заједница свих хришћанских верника; једна 

од посебних хришћанских заједница; зграда у којој се врше 

хришћански обреди, богомоља 

појединих вођа. Рани хришћани су наилазили 

на неразумевање и одбојност својих паганских 

суседа. Нису поштовали грчке и римске богове, 

а држали су се по страни у јавном животу. 

Нетрпељивост према хришћанима повремено 

је добијала насилне облике – локална 

руља би нападала хришћане и уништавала 

њихову имовину. Средином III века н.е. цар 

Деције издао је указ којим је тражио од свих 

становника царства да јавно приносе жртве 

боговима, за здравље и безбедност владара. 

Сребрни новчић са ликом Трајана Деција, 

великог прогонитеља хришћана 

Многи римски владари су гајили снажне предрасуде 

према хришћанима, које су се понекад 

претварала у масовне насилне прогоне. Разлози 

за ове прогоне су били политички пре него религијски. 

Римски цареви и њихови саветници су 

имали мало интересовања за веровања и обичаје 

хришћана, и мало знања о томе. Међутим, 

одбијање хришћана да учествују у државној 

религији и култу царева могло се тумачити као 

политичка побуна и нелојалност према држави. 

Деције је био пореклом из наших крајева, 

из околине данашње Сремске Митровице. На 

почетку своје владавине, тражио је да му поданици 

положе заклетву као новом владару. 

Али у тексту заклетве су се помињали римски 

богови, што је за хришћане било неприхватљиво. 

Уследио је велики прогон, окончан тек 

царевом погибијом у рату, две године касније. 

Диоклецијан и његови савладари прогласили су 

још већи и свеобухватнији прогон 303. године 

н.е. У њему је нарочито енергично учествовао 

цар Галерије, који је, попут Деција, био из подунавских 

области. Каснији хришћански писци оптужују 

Галерија да је гајио личну мржњу према 

хришћанима, и да је са страшћу водио прогоне. 

240 





Како хришћани нису могли овом захтеву да 

изађу у сусрет, уследио је општи прогон у коме 

су многи изгубили животе. Још већи и страшнији 

био је погром који су спровели Диоклецијан и 

његови савладари почетком IV века н.е. Циљеви 

овог прогона били су у основи политички: 

требало је уништити хришћане који су одбијали 

да поштују римске богове, тиме и римску државу 

и владара. На хиљаде људи мучено је и убијено, 

али прогонитељи нису остварили своје циљеве. 

Неки су се сломили пред претњама и мучењем, 

али су зато многи други умрли мученичком 

смрћу, што је само оснажило уверење осталих. 

Већина хришћана се крила или бежала, али није 

одустала од своје вере. 

Прогони су постепено обустављени током 

прве деценије IV века н.е. На истоку их је 

углавном зауставио Галерије, својим Едиктом 

милосрђа из 311. године. Разлози 

заправо нису били милост (цар је био суров 

човек и искрено је мрзео хришћане), већ 

свест о њиховом неуспеху и царева болест. 

На западу, Константин Велики их је окончао 

већ по свом доласку на престо, 306. године 

н.е. Он је већ тада показивао велико интересовање 

за ову хришћанску религију. Неколико 

година касније она ће га придобити у 

потпуности. Када је 312. године Константин 

поразио свог противника Максенција у бици 

код Мулвијског моста, хришћани су ту победу 

видели као своју. Константин је за њих 

био оруђе јединог Бога, његова победа чин 

Божје воље. Следеће године су се западни и 

источни цар, Константин и Лициније, срели 

у Милану и издали знаменити Милански 

едикт. Овим актом проглашена је верска толеранција 

у царству. Хришћанима је обећана 

надокнада за штете и страдања претрпљена 

у прогонима. 

ширења ове вере. У последњих деценију и по 

своје владавине, Константин је много времена 

посветио црквеним питањима и решавању 

спорова између хришћана. Већ у време 

Константина, хришћанство је стекло знатне 

привилегије. После њега, оно тежи да доминира 

у царству. Међутим, успон хришћанства 

успорили су оштри сукоби између самих 

хришћана. За разлику од паганских учења, 

хришћани су тешко трпели и мале разлике у 

учењу или ритуалу. Искривљено учење било је 

тежак грех, који је могао стајати човека његове 

душе. Таква учења су називали јересима, а 

њихове носиоце јеретицима. У IV веку н.е. 

нарочито је био оштар сукоб између присталица 

никејског учења (донетог на црквеном сабору у 

Никеји 325. године н.е.) и аријанаца, ученика 

египатског свештеника Арија. Присталице 

никејске догме су веровале да су Отац и Син део 

истог божанског бића и да су одувек постојали. 

Аријанци су, напротив, тврдили да је Христ 

најсавршенија творевина Бога, али да сам није 

Бог нити је идентичан Богу. Између две групе 

долазило је до расправа, неслагања, сукоба, па 

чак и насиља. На крају је никејско хришћанство 

тријумфовало, а аријанци су стављени ван 

закона и прогоњени. Ипак, аријанско учење 

је било врло раширено у Римском царству, 

а пренето је и ван његових граница, међу 

германска племена. Самог Константина Великог 

на самрти је крстио један аријански свештеник, 

а и Константинови синови су били наклоњени 

овом учењу. 

ХРИШЋАНСТВО КАО ЗВАНИЧНА 

РЕЛИГИЈА РИМСКОГ ЦАРСТВА 

У 

то време хришћани су и даље били 

мањина у царству, али се то променило 

током IV и V века. Пример цара који је 

постао хришћанин и утицај сада хришћанског 

двора били су пресудни чиниоци даљег 

Слика Исусовог распећа из једног сиријског 

рукописа (VI век). Ово је најстарија сачувана сцена те 

врсте у неком рукопису. 

241 




V 


У другој половини IV века победа хришћанства 

била је готово потпуна. Цар Теодосије 

(379–395. н.е) прогласио је 380. године 

хришћанство званичном државном вером. 

Црква је добила велике привилегије, свештенство 

је имало своју реч у свим важним 

питањима, укључујући и у вођењу државе. 

Али то је значило и да се слобода религије 

у царству постепено гаси. Многи хришћани, 

међу њима и сам цар Теодосије, били су 

уверени да је њихова вера једина исправна и 

да друге религије не треба толерисати. Док 

су Јевреји били донекле заштићени законом 

(мада су насилни испади против њих повремено 

избијали), простор отворен паганима се 

непрестано сужавао. Јавно упражњавање паганског 

ритуала било је забрањено, потом и 

ширење паганских учења и запошљавање пагана 

у државној служби. У V веку су донесени 

закони којим је паганима ускраћено право да 

се бране на суду, а забрањено им је да ступају 

у војску. До краја века били су забрањени сви 

облици паганских ритуала, чак и у приватном 

окружењу. Казне за њихово практиковање 

биле су одузимање имовине и слање на принудни 

рад. Људе који би покушали да шире 

паганска учења међу хришћанима чекала је 

смртна казна. 

Страница из Сребрне књиге, превода Новог завета 

на језик Гота 


– Јеврејска традиција о властитом пореклу и раној прошлости изложена је у Танаху или јеврејској Библији. 

Многе од ових прича су митског или легендарног карактера и немају независну потврду. 

– Рана религија старих Јевреја била је политеистичка. Монотеизам је изграђен постепено, кроз дуг историјски 

развој. 

– Хришћанство је настало у оквиру јудаизма у I веку н.е. Основно уверење хришћана је да је оснивач 

хришћанства, Исус Христ, син Божји, да је мучен и убијен због људских сагрешења и да је устао из мртвих. 

– Основе хришћанског учења потичу из Новог завета, који са Старим заветом чини хришћанску Библију. 

Непосредно учење самог Исуса није забележено, текстови који говоре о њему (јеванђеља) записани су више 

деценија после његове смрти. 

– Упркос неповерењу и повременим прогонима, хришћанство се ширило и јачало од I до III века н.е, да би у 

IV веку н.е. постало водећа религија Римског царства. 


1. Раздвој значења појмова политеизам, хенотеизам и монотеизам. 

2. Изложи основна веровања јудаизма. 

3. Наброј разлоге који су довели до одвајања хришћанства од јудаизма. 

4. Наведи основна хришћанска веровања. 

5. Одреди мотиве који су стајали иза римских прогона хришћана. 

6. Објасни улогу коју су поступци цара Константина играли у победи хришћанства. 

242 




V 

8 

СВАКОДНЕВНИ ЖИВОТ У АНТИЦИ 


• наведеш основне одлике свакодневног живота античких људи; 

• разумеш проблеме исхране и хигијене у антици; 

• објасниш зашто је у антици дуг животни век био реткост; 

• представиш услове становања и одевања; 

• наведеш неке облике забаве и разоноде древних људи. 

РАД И ИСХРАНА АНТИЧКОГ ЧОВЕКА 

Историчари данас знају много више 

о животу повлашћених група него о 

свакодневници већине становништва. 

Разлог је прост: богатији и писменији људи су 

оставили много више трагова свог постојања. 

Ипак, модерни истраживачи имали су успеха у 

откривање детаља живота обичних људи, о чему 

говоримо у овој лекцији. 

На основну ранијих лекција већ знаш да 

је живот већине људи у антици био испуњен 

радом, у многим случајевима врло тешким и 

исцрпљујућим. Производња неопходних количина 

хране била је основни проблем сваког 

античког друштва и већина радно способних 

људи била је на неки начин укључена у 

пољопривреду. У пољским радовима били су 

ангажовани и мушкарци и жене, а неретко и 

деца, мада обично на различитим задацима. 

Не само свакодневни, већ и месечни и годишњи 

ритам живота древних људи диктирале 

су спољне околности. Највише посла је било 

лети, у време када су жетва и други пољопривредни 

послови захтевали највећу пажњу. 

Земљорадници у старом Египту, слика на зиду 

гробнице из времена Новог царства 

Исхрана античких људи варирала је у односу 

на поднебље у којем живе и у односу на 

доба године. Извесни производи, нарочито 

разне врсте воћа и поврћа, били су на располагању 

само у одређено доба године. Неке 

намирнице је било лакше дугорочно чувати 

од других, које су морале бити конзумиране 

у кратком року или би пропадале. У седелачким 

културама основну исхрану већине људи 

чиниле су житарице, допуњене са нешто поврћа 

и воћа. Трпеза је могла бити обогаћена 

и неким зачинским биљкама. Најчешћи облик 

меса у исхрани било је рибље месо. Живинско, 

а поготову црвено месо – ако је уопште било 

део исхране – јело се ретко, само о важним 

празницима. Животиње су за обичне људе 

пре служиле као извор млечних производа и 

вуне него меса. За већину античких људи једини 

извор шећера био је мед. У јужној и југоисточној 

Азији гајена је и шећерна трска, али 

је конзумирана искључиво у сировом стању, 

жвакањем стабљике. Тек су у позној антици 

у Индији откривени поступци за добијање 

кристалног шећера. До западне Азије и Средоземља 

овај изум је дошао тек у средњем веку. 

Људи су у антици пили различите напитке, 

алкохолне и безалкохолне. Пиво и нека 

врста вина били су познати већ у раним данима 

староисточних цивилизација. Иоле 

боље вино било је скупо пиће, које су пили 

привилеговани људи. Неки народи, попут 

старих Грка, нису конзумирали вино у чистом 

облику, већ су га мешали с водом. Укус 

вина се могао побољшати разним додацима. 

Пиво је било пиће доступно и обичним 

људима. Од меда се добијала и медовина, 

алкохолно пиће својстава сличних вину. 

243 




V 


Антички свет није познавао жестока пића. 

Од безалкохолних напитака најчешће се 

спомиње млеко. Добијање сокова цеђењем 

воћа такође је било познато и раширено још 

пре писане историје. 

Но, за многе је већ и пијаћа вода била проблем. 

Основна питања при оснивању новог 

насеља била су има ли то место извор воде и 

каквог је она квалитета. Дан многих античких 

људи почињао је одласком по воду са неког 

оближњег извора. Сличну рутину било је 

потребно понављати више пута дневно, како 

би домаћинство имало воде за пиће, кување 

и прање. У неким деловима Средоземља редовно 

снабдевање водом током читаве године 

било је под знаком питања. Бунари и водени 

токови могли су да пресуше. Многи антички 

градови су стога имали и цистерне за 

воду (јавне и приватне) у којима су скупљали 

кишницу. Становници великих речних долина, 

попут Нила, Еуфрата или Тигра, нису 

морали да брину о несташици воде. Но, за 

њих је велики проблем био квалитет воде за 

пиће. Уколико нису имали на располагању 

чисту бунарску воду, људи су за све потребе 

користили воду из река и канала. Чистоћа 

такве воде је и у најбољим временима била 

проблематична. Болести попут дизентерије, 

узроковане конзумацијом прљаве воде, биле 

су редовна појава. 

Жене чекају у реду да узму воду са фонтане, 

старогрчко вазно сликарство (VI век п.н.е.) 

244 

БРАК И ПОРОДИЦА 

Већина породица на Старом истоку била 

је моногамна, мада вавилонско право 

познаје случајеве у којима муж може узети 

нову супругу, поред постојеће. Асирско законодавство 

допуштало је човеку да има више 

супруга, мада је у пракси већина мушкараца 

имала једну или највише две жене. Краљеви у 

Месопотамији и Ирану обично су имали више 

жена. И у Египту је владар могао имати више 

од једне супруге. Остатак становништва је 

упражњавао моногамне бракове, у којима је велика 

вредност стављана на међусобну верност 

и поштовање између супружника. Брак је био 

моногаман и у грчком и римском свету, породицу 

су чинили супруг, супруга и њихова деца. 

Староегипатски брак је у суштини био 

споразум између супружника о заједничком 

животу. Слично томе, у старој Грчкој брак се 

склапао у виду уговора између младожење 

и девојчиног оца или старатеља. Пристанак 

девојке није био неопходан. Ванбрачне везе 

нису биле реткост, а често су пресецале друштвене 

границе: између грађана и неграђана, 

између слободних људи и робова и сл. По закону 

донетом у Атини средином V века п.н.е. 

грађанско право су имала само деца чија су 

оба родитеља била атински грађани. У случају 

римског брака тражио се и пристанак девојке, 

али је одобрење њеног оца и даље било 

најважније. И Грци и Римљани су познавали 

обичај мираза – новца или других облика 

вредности и имовине које је млада уносила у 

брак. Брачна невера или неиспуњавање брачних 

дужности били су разлози за раскидање 

заједнице (и враћање мираза). У овом погледу 

закони и обичаји обично су били оштрији 

према женама него према мушкарцима. 

За античке људе основни циљ брака било је 

осигуравање потомства. У несигурним условима 

античког света једини начин да се обезбеди 

продужење породице – последично и 

читаве заједнице – било је рађање што већег 

броја деце. Сматрало се да је жена спремна 

за брак већ у пубертету и инсистирало се на 

добијању деце што пре. Али трудноћа и порођај 

представљали су велику опасност и за 

мајку и за дете. Без одговарајуће медицинске 





неге, смртност жена при порођају била је веома 

велика. Уколико је жена преживела та искушења 

и постала мајка, често би надживела 

свог мужа. Тежак физички рад и чести ратови 

били су главни фактори који су ограничавали 

животни век мушкараца. 

Мушкарац на самртној постељи, римски рељеф из 

царског доба 

ЗДРАВЉЕ, ХИГИЈЕНА И СТАРОСТ 

У 

случају повреда и болести већина људи у 

антици била је препуштена себи. Ако су 

добијали неку помоћ, она је обично остајала 

у оквирима народне медицине. У пракси, 

то је била мешавина једноставних поступака и 

лекова који су заиста помагали болеснику, са 

радњама које нису доприносиле лечењу, или су 

чак биле штетне. Магијске и религијске радње, 

ритуали и сујеверје заузимали су значајно место 

у народној медицини. У случају тежих болести 

народна медицина је била од мале помоћи: организам 

је морао сам да се избори, или да у тој 

борби поклекне. Чак и уз сва своја ограничења, 

медицинска наука у антици је остварила велики 

напредак у погледу дијагнозе и терапије разних 

болести. Али и услуге професионалних лекара 

биле су на располагању само мањем броју људи. 

Већ су лекари у античкој Грчкој писали о 

значају личне хигијене и физичке активности 

за здравље појединца. Хигијену је било много 

теже одржавати него данас. Био је то свет без 

текуће воде и грејача у домовима, свет који 

није познавао сапун. Упркос томе, висок стандард 

хигијене био је доступан, али је тражио 

доста труда и времена. Као замена за сапун 

употребљавано је маслиново уље, у комбинацији 

са ситним песком. Њиме би човек мазао 

кожу, да се прљавштина веже за уље, потом би 

прљавштину стругао (касније је измишљена 

и нарочита алатка, стригил, као помоћ у том 

послу), и на крају би се окупао. Уколико је желео 

топлу купку (за коју су неки сматрали да је 

нездрава и да погодује слабљењу тела), морао 

је најпре да загреје воду или да има неког ко 

ће то урадити за њега. Постојале су и разне 

смесе за купање, углавном минералног порекла, 

које су могле донекле да замене сапун. 

Временом су у грчком и римском свету велики 

значај добила јавна купатила, која су била 

још једна прилика за друштвена окупљања и 

забаву. Људи који су желели да оставе утисак 

строгости и озбиљности избегавали су таква 

места. Рубље се прало искључиво ручно, 

у хладној или топлој води, без помоћи механичких 

или хемијских помагала. Ипак, одређене 

минералне материје су могле бити од 

помоћи у овом послу. 

Чак и у најразвијенијим друштвима антике, 

просечан животни век био је врло кратак. 

Смртност новорођенчади и мале деце била 

Унутрашњост римског јавног купатила у Помпејима, 

I век н.е. 

245 




V 


је нарочито велика. Неухрањеност (и мајке 

и детета), као и болести за које није било 

лека, односили су дечије животе. Уколико је 

дете доживело пубертет, имало је добре шансе 

за знатно дужи живот – знатно дужи, али 

и даље кратак по данашњим схватањима, у 

просеку од 40 до 45 година. Дубока старост 

у данашњем смислу била је реткост и повод 

за чуђење и поштовање. Сматрало се да стари 

људи имају велико знање и искуство, које 

треба неговати и које може бити од помоћи 

млађима. Раширени су били народни обичаји, 

а понегде и писани закони (нпр. у Атини), 

који су обавезивали људе да се брину о 

својим остарелим родитељима. Просечан живот 

био је знатно дужи међу припадницима 

повлашћених група, које су биле поштеђене 

тешког рада и чија је исхрана била издашнија, 

а хигијенски стандарди виши. 

СТАНОВАЊЕ И ПОКУЋСТВО 

Већина људи у антици живела је у селима 

или раштркана у још мање заједнице, попут 

појединачних сеоских газдинстава. 

Ипак, бројчана премоћ сеоског становништва у 

односу на градско није била тако велика каквом 

се понекад замишља. Већ у раним сумерским државама 

око трећине (у неким случајевима готово 

половина!) становништва живело је у градовима. 

У Грчкој у микенско и хомерско доба већина 

људи становала је у сеоским насељима. Међутим, 

до класичног доба број грчких градова је порастао 

на више стотина и велики проценат становништва 

живео је у њима. Приближно половина 

житеља полуострва Атике у V веку п.н.е. живела је 

у Атини или у атинској луци Пиреј. Било је више 

хиљада градских насеља у Римском царству, она 

највећа имала су на стотине хиљада становника. 

Куће обичних људи у старом Египту биле 

су грађене од земљане цигле. Скромније куће 

су обично имале само две или три просторије, 

са малим двориштем. Раван кров је такође 

чинио део животног простора. У врелим летњим 

ноћима људи су спавали на крововима. 

На малом простору могла је живети велика 

породица. Глинена цигла је била основни материјал 

за подизање кућа и у Месопотамији. 

Куће откривене у рушевинама градова у Месопотамији 

биле су у просеку веће од оних у 

Египту, али је у њима обично живело више 

породица. Често су биле на два или три спрата, 

са унутрашњим двориштем које се није видело 

с улице. И ове куће су имале раван кров, 

који је понекад имао и високу ограду, да заштити 

приватност укућана од комшијске радозналости. 

У старој Грчкој је постојао идеал поделе 

дома на јавни („мушки”) део, где је домаћин 

примао госте, и приватни („женски”), у 

којем је боравила супруга са децом. У пракси, 

велика већина људи није могла да приушти 

пространу кућу у којој би таква подела 

била могућа. Археолошка ископавања су 

показала да су многе грчке куће биле мале, 

састављене од велике заједничке просторије, 

која је служила и као кухиња, и мањег 

простора који је служио као спаваћа соба 

(обично је постојала и трећа просторија – 

нека врста оставе). Куће имућнијих људи 

имале су разноврсне облике и луксузе попут 

одвода, приватних бунара, понекад чак 

и текуће воде. Слично је било и у старом 

Риму, где су богати живели у пространим 

породичним кућама, са великим централним 

двориштем – атријумом. Куће обичног 

света биле су, наравно, далеко мање и 

скромније. У великим градовима Римског 

царства чак је и поседовање породичног 

дома било луксуз. Сиромашнији грађани, 

па и припадници средње класе, живели су 

у великим заједничким зградама које антички 

писци називају острвима (латински 

insulae). Неке су имале и по шест или седам 

спратова: на малом простору могло је 

живети више десетина, па и више стотина 

људи. Ове грађевине су често биле подизане 

на брзину и биле су подложне пропадању 

и пожарима. 

У неким земљама проблем грејања просторија 

зими диктирао је и начин на који су 

домови грађени. Због знатно топлије климе, 

Египћани и знатан део становништва југозападне 

Азије нису имали тих брига. 

У односу на модерне домове, антички су 

имали мало намештаја и он је углавном био 

скроман и функционалан. Сто, столице и 

246 





лежајеви чинили су основни, често и једини 

намештај. Пећ за кување (и грејање) била је 

неопходaн елемент сваког дома. Антички 

људи за одлагање одеће нису употребљавали 

ормаре или гардеробере. Грци и Римљани су 

одећу савијали и слагали у дрвене сандуке. 

У Египту и западној Азији у ту сврху су коришћене 

плетене корпе. 

Атријум римске виле у Херкулануму 

ОДЕЋА И ОБУЋА 

Античка одећа је израђивана искључиво 

од природних материјала попут вуне, 

коже, лана, памука или свиле. Гледајући 

дела античке уметности – сликарства и скулптуре, 

пре свега – видимо изузетно богатство 

различитих типова одеће. Велика већина тога, 

међутим, припада повлашћеним људима попут 

чланова владарских породица, племства и високог 

свештенства. Одевање већине становништва 

билo је диктирано ограниченим материјалним 

могућностима и практичним потребама. У раној 

уметности Месопотамије мушкарци се често 

приказују голих груди, са нешто одеће само 

преко појаса и препона. Нешто касније срећемо 

сложенију одећу, састављену од кратке сукње и 

огртача који је обавијао тело. Египатска одећа је 

понајвише прављена од лаких материјала, попут 

лана. Мушкарци су испрва носили само шенти 

или шендит, неку врсту кратке сукње која се 

обавијала око појаса. Касније се јављају и дуже 

сукње, као и нека врста блузе, са и без рукава. 

Око тела је могао бити ношен лак огртач, мада 

су на већини представа мушкарци голи изнад 

појаса. Жене су обично носиле каласирис, уску 

и дугачку хаљину која се пружала од груди до 

стопала, коју су држали један или два појаса. На 

уметничким представама често видимо да људи 

носе перике. Питање је колико је тај обичај био 

раширен изван повлашћених група. 

Одећа обичних људи у грчком и римском 

свету била је такође скромна и углавном 

није била шивена по мери. Мушка и женска 

одећа су се, наравно, разликовале, али, ако говоримо 

о сиромашнијим људима, те разлике 

и нису велике. Мушкарци су носили кошуље 

или кратке хаљине, жене дуже хаљине које су 

се спуштале све до земље. Да би се заштитили 

од кише, снега и хладноће, људи су носили 

огртаче. Најпростији тип огртача био је 

правоугаоног облика, обично од вуне – Грци 

су га звали химатион. Носио би се намотан 

око тела (у случају невремена и преко главе), 

са или без копче. Добар огртач био је вредна 

имовина, која се понекад морала делити. 

У античкој књижевности срећемо случајеве 

да жене, када излазе напоље, позајмљују плаштове 

и огртаче од својих мушких укућана. 

Главу и лице су штитили од сунца и кише разним 

врстама капа и шешира, мада је постојала 

и нека врста сунцобрана. У римском друштву 

формална одећа имала је много већи значај. 

На основу ње се могао тренутно стећи утисак 

о друштвеном положају сваке особе. Основна 

одећа и мушкараца и жена била је туника 

(латински tunica) – кратка хаљина, обично од 

вуне или лана, која се подвезивала око појаса. 

Тунике су се разликовале по кроју, боји и 

разним детаљима, али је основни облик био 

исти. Преко тунике су ношене различите врсте 

плаштова и огртача, у зависности од положаја 

и прилике која је у питању. Формална 

одећа виших сталежа била је тога (латински 

toga), комад вунене тканине полукружног 

облика, који се пребацивао преко рамена и 

увијао око тела. У почетку су и мушкарци и 

жене носили тоге. Касније она постаје искључиво 

мушка одећа, а жене носе столу (латински 

stola), званичну дугу хаљину, без рукава. 

Оно што смо рекли о скромности 

одеће важи и за обућу. Судећи по ликовима 

из античке књижевности и сачуваним 

сликама, уколико је време било топло и 

суво, многи људи су просто ишли боси. 

247 




V 


Чак су се и припадници виших слојева могли 

појављивати у јавности без обуће, ако су желели 

да се прикажу као скромни људи, који 

презиру луксуз. Античка обућа је увек била 

равна, без штикли. Људи у старом Египту, 

уколико су уопште носили нешто на ногама, 

већином су носили просте сандале од плетене 

трске. Слична једноставна обућа среће се 

широм Средоземља и Блиског истока. Уколико 

су морали да се крећу по лошем времену, 

сиромашни људи би користили нешто 

попут тешких и дубоких дрвених кломпи, 

које су се за стопала везивале каишевима. 

Војничка обућа за влажнију и хладнију климу 

укључивала је и тешке кожне чизме. У грчком 

и римском свету су постојали и професионални 

обућари, који су могли да израде 

врло сложену и естетски привлачну обућу, 

израђену по мери, од свих могућих материјала. 

Наравно, њихове услуге су биле само 

за оне људе који су били у стању да их плате. 

доживљаје ликова у најновијој комедији. Позориште 

је било масовна забава и у старом 

Риму у III и II веку п.н.е. Касније оно губи на популарности 

и уступа место облицима забаве 

попут музичких и акробатских наступа, трка 

двоколица и, наравно, гладијаторских игара. 

Антички људи су проводили много 

више времена изван куће него ми данас. 

Већ у старој Месопотамији и Египту видимо 

младе људе који се забављају играма 

на отвореном простору, које можемо 

описати као атлетске или „спортске”. 

ЗАБАВА И РАЗОНОДА 

Антички људи су били далеко скромнији 

од данашњих, њима је било потребно 

веома мало да би били срећни и задовољни. 

Религијски празници и пратеће свечаности 

и гозбе биле су прилика за славље у које 

се укључивао најшири круг друштва. 

Књижевна дела су, наравно, била моћан 

извор забаве и поуке. Но, питање је да ли су, 

чак и у најразвијенијим античким културама, 

писмени људи чинили већину становништва. 

Али свима је на располагању била усмена књижевност. 

Песме, приче, досетке и пошалице су 

се радо слушале и преносиле. Приповедачка 

способност била је нарочито уважавана. Музичка 

и певачка вештина такође су се надалеко 

цениле, а у старој Грчкој музичко образовање 

је постало уобичајен део општег образовања. 

Театар данас доживљавамо као елитну 

уметничку форму, коју прати и разуме само 

мали број људи. У старој Грчкој он је био 

омиљена забава многих људи. Грађани и неграђани 

су се окупљали у маси да буду дирнути 

и потресени заплетом неке трагичке представе 

или да се насмеју до суза, гледајући 

Грчки младићи се спремају да бацају копља 

Tакмичења, најчешће али не искључиво атлетског 

карактера, била су важан део живота 

у старој Грчкој. Сви велики фестивали, попут 

Олимпијских, Немејских, Истамских или 

Питијских свечаности, укључивали су атлетска и 

друга такмичења (у музици, рецитовању, беседништву). 

Ова надметања су настала и развијала 

се у оквиру култа богова. Тако су Олимпијске 

игре биле део прослава у част бога Зевса. Али 

спортска такмичења су се временом прелила 

изван култне сфере и постала део свакодневног 

живота. У класично и хеленистичко доба сваки 

грчки град имао је тркачку стазу и вежбалиште, 

а често и посебну зграду за спортске вежбе и 

надметања. Идеал физичког здравља, одржаваног 

сталним телесним вежбама и добром исхраном, 

био је врло снажан у старој Грчкој. 

248 





Постојале су игре са лоптом, штаповима, 

као и неке врсте рвања и песничења. У старој 

Грчкој спорт је добио организован облик 

и велике размере. Грчке прославе се нису 

могле замислити без атлетских и других (певачких, 

уметничких) такмичења. Постојала 

су такмичења у појединачним дисциплинама, 

као и таква која су од учесника тражила 

више вештина. Тако је на Олимпијским играма 

и другим такмичењима упражњаван пентатлон 

(петобој), који је обухватао трчање, 

бацање копља и диска, скок у даљ и рвање – 

све у једном дану. Победници на атлетским 

такмичењима уживали су велики углед и почасти. 

Сваки грчки град имао је вежбалиште 

и тркачку стазу. Римљани нису држали до 

организованог спорта као Грци, али су радо 

проводили време на отвореном и упражњавали 

физичке игре. Јахање коња и лов били су 

забава богатих. 

Поред атлетских, античких људи су познавали 

разноврсне друштвене игре. Многе 

су биле једноставне – могле су се играти на 

свакој равној површини уз помоћ каменчића 

или комадића дрвета. Али у сумерским 

и египатским гробницама пронађене су и 

занатски израђене табле за игре, са малим 

фигурама од дрвета, камена или слоноваче. 

Правила ових игара данас углавном не познајемо 

или их само наслућујемо, на основу 

изгледа табле и фигурина. Сличне игре 

срећемо и у грчком и римском свету, као и 

мноштво других. Било је игара за децу, али и 

оних за одрасле. У неким грчким градовима, 

у хеленистичко доба и касније, откривене су 

табле за игре уцртане на плочник или зидове 

јавних зграда. 

Међу археолошким налазима из антике 

су и дечије играчке. Најједноставније играчке, 

обично од дрвета или печене земље, било 

је лако направити и биле су доступне свима. 

Као и у данашње време, играчке су имале 

најразличитије облике. Има ту људских фигура 

(оба пола, свих могућих узраста и занимања) 

али и животињских и фантастичних, 

као и играчака које представљају умањене 

верзије алатки, оружја или намештаја. Откривене 

су и скупље, брижљиво израђене 

играчке које понекад представљају права 

уметничка дела. 


– Свакодневни живот људи у антици био је условљен друштвеном групом којој су припадали, занимањем које 

су обављали, те поднебљем у којем су живели. 

– Живот обичних људи био је испуњен напорним радом, који је одржаван релативно скромном и ограниченом 

исхраном. 

– Стамбени услови за већину људи су били скромни. На малом простору могла је да живи велика породица, 

или више породица. 

– Одећа обичних људи била је једноставна, а њен изглед и облик подређени свакодневним практичним 

потребама. 

– Упркос свим тешкоћама, живот у антици имао је и многе светлије стране. Антички људи су волели музику, 

певање и свечаности, а играли су атлетске и друштвене игре. 


1. Покушај да опишеш типичну исхрану античких људи. 

2. Објасни зашто је животни век античких људи био краћи од данашњег. Наведи неке од фактора 

који су томе доприносили. 

3. Опиши како се склапао брак у антици. 

4. Објасни зашто су се услови становања, облачења и исхране разликовали између различитих 

култура, и између различитих друштвених група. 

5. Наброј неке начине на које су се људи у антици забављали. 

249 







ЕНУМА ЕЛИШ 

(ВАВИЛОНСКИ МИТ О НАСТАНКУ СВЕТА) 

Песма, без посебног наслова у вавилонским таблицама, 

названа је по своја прва два стиха (Енума Елиш 

– „Када горе...”). У њој је опевана вавилонска прича о 

рату богова и настанку света. Према песми, првобитно 

су постојала само два божанства, Апсу и Тијамат, 

божанства вода и хаоса, који су живели у времену пре 

стварности, у миру и хармонији. Они, међутим, рађају 

друге богове који ремете првобитни мир. Апсу одлучује 

да уништи своје потомство и тако поврати мир, 

мада Тијамат оклева. У том покушају, Апсу је омађијан 

и убијен. Млађи богови стварају бога-хероја Мардука 

(из срца убијеног Апсуа), да им буде заштитник, док 

Тијамат ствара низ чудовишта да воде рат против њих. 

Мардук прихвата да се бори с чудовиштима, под условом 

да добије власт над осталим боговима, што они 

прихватају. У завршној бици, Мардук се бори са Тијамат, 

која је узела обличје огромног змаја. Њена смрт 

уједно је и почетак стварања света – од делова њеног 

тела настају небо и земља. Најопширнија верзија песме 

је записана на седам таблица и има око хиљаду 

стихова. Овде дајемо сам почетак песме. 

Када горе небо није било небо 

Нити је доле земља била земља, 

Апсу, први од свих, зачетник 

И створитељка Тијамат, која их је све родила, 

Измешали су заједно своје воде, 

Али још не створише пашњаке нити открише мочваре; 

Кад још не беше других богова, 

Нити су изговарана ичија имена, или судбине најављиване, 

Лахму и Лахаму беху створени, њихова имена објављена. 

И чим су они сазрели, и беху потпуно одрасли, 

Аншар и Кишар беху рођени, и постаху снажнији од њих. 

И тако су они проводили дане, а затим и године. 

Њихов прворођени син Ану беше моћнији од својих предака: 

Аншар је начинио свог сина Ануа попут себе самог, 

А Ану заче Нудимуда по свом лику. 

А он, Нудимуд, беше моћнији од својих предака: 

Без граница у свом уму, он беше мудар, и врло јак у рукама. 

Много моћнији од Аншара, који је зачео његовог оца. 

Није имао достојног супарника међу млађим боговима. 

Богови млађе генерације би се окупили 

И узнемиравали Тијамат, како је жамор њихових гласова 

одјекивао. 

Покренули су утробу Тијамат, 

Узнемирили су је играјући се унутар краљевства богова. 

1. Која је основна тема ове песме? 

2. Која божанства се наводе као најстарија? 

ЕГИПАТСКА ПРИЧА О БРОДОЛОМНИКУ 

Ова прича је сачувана на само једном папирусу, 

из времена XII династије. У њој један египатски великодостојник 

бива послат од стране фараона на 

пут преко мора, али доживљава неуспех и плаши се 

фараоновог гнева. Да га умири, један од људи из његове 

пратње прича о прекоморском путовању које 

је, наводно, сам доживео. Доживео је бродолом и 

нашао се на фантастичном острву, којим влада џиновска 

змија, биће божанских моћи. Модерни истраживачи 

су ову причу тумачили на разне начине: од 

просте народне бајке, преко алегорије о моћи и 

дужностима фараона, до теолошког текста који говори 

о односу између богова и смртника. Одломак 

приче је у наставку. 

„Али тада, док смо пловили по Великом зеленом 

мору, олуја је почела одједном. Долетео је ветар и 

подигао талас висине осам лаката. Јарбол се срушио 

и ударио по врху таласа. Брод је потонуо са свима 

који су се налазили на њему. Само мене су таласи Великог 

зеленог мора избацили на обалу. 

Три дана проведох сам; само ми је моје срце било 

друг. Изнемогао, лежах под дрветом, настојећи да 

се сакријем у његовој сенци. Онда сам устао и пошао 

у потрагу за храном. Ускоро сам наишао на 

смокве и виноград, видео сам сикоморе са зрелим и 

250 

дозревајућим плодовима, краставце, које као да је гајио 

човек, и друго најукусније поврће. Још видех и мноштво 

птица а у изворима – најразличитију рибу. Острво није оскудевало 

ни у чему. Заситио сам се, а оно што сам откинуо, 

али нисам могао појести, спустио сам на земљу. Онда сам 

направио прибор за добијање ватре, запалио ватру и принео 

боговима жртву паљеницу. 

А онда зачух буку налик ударима грома. Помислио сам 

да то Велико зелено море поново обрушава своје таласе 

на острво и у страху прекрио лице рукама. Око мене се 

дрвеће ломило и земља је подрхтавала. 

Када сам поново открио лице, видех да је то змија, дуга 

тридесет лаката (30 египатских лаката = око 16 m) и са 

брадом од два лакта (око 105 cm). Прстенови његовог 

тела били су прекривени златом, а обрве му беху од чистог 

лазурита. Он је ишао према мени и тело му се извијало. 

Ја се бацих пред њега, а он отвори уста и рече ми: ’Ко те 

је донео овамо? Ко те је донео овамо, ништавни? Ко те је 

донео? Ако ми не одговориш ко те је донео на ово острво, 

претворићу те у пепео, и ти ћеш то осетити пре него што 

одеш у ништавило.’ 

А ја одговорих: ’Ти ми се обраћаш, али ја не разумем 

твоје речи. У страху лежим пред тобом и не разумем те.’ 

Онда ме змија узе у своје чељусти и однесе у свој бивак...” 

1. Да ли ова прича преноси истинит догађај или 

нешто друго? 

2. На каквом месту се обрео египатски 

бродоломник? 




ХИМНЕ БОГОВИМА 

Готово сва уметничка дела у антици имају на себи печат религије, а многа су створена искључиво да имају 

улогу у култу и светковинама богова. Химне боговима, свечана поезија која се певала у част богова о њиховим 

празницима, има важно место у грчкој и другим античким књижевностима. Три химне које дајемо за пример 

спадају у такозване „хомерске” химне, тј. у антици су погрешно приписиване истој особи која је спевала 

Илијаду и Одисеју. Оне су „хомерске” утолико што следе хомерски стих и карактеристичан песнички језик. У 

ствари, настале су углавном између VII и V века п.н.е., а прави аутор је непознат. 

Химна Посејдону 

Почињем да певам о силном богу Посејдону 

који помера земљу и само море, 

богу вода, господару Хелике и Еге широке. 

Земљотресцу, богови су ти дали двоструку част 

као кротитељу коња и спаситељу богова. 

Збогом, Посејдону, плавокоси боже што земљу држиш; 

са добрим срцем, милостиви боже, 

помози онима што плове. 

Химна Хераклу 

Певаћу о Хераклу, Зевсовом сину, најбољем од људи 

свих што су на земљи, рођеном у Теби, граду лепе игре, 

након што Алкмену заведе олујни Кронов син. 

Херакле је некада лутао по невиђеним пространствима 

земље и мора, по жељи краља Еуристеја; 

извео је многе силне подвиге и претрпео муке многе. 

А сада на дивном престолу на Олимпу снежном 

живи у срећи са својом витком Хебом. 

Поздрав, господару, сине Зевса! Дај ми вештину и богатство. 

1. Како песник описује богињу Артемиду? 

2. Шта песник тражи од богова на крају химни 

Посејдону и Хераклу? 

Химна Артемиди 

Ја певам о Артемиди, богињи са псима бучним 

и преслицом златном, девици поштованој, ловцу на јелене 

која стреле испаљује у бујици, сестри Аполона са сечивом 

златним. 

Она се радује лову преко шумовитих брда 

и ветровитих висова, она извлачи свој златни лук 

и испаљује смртоносне стреле. Гребени 

на највишој планини дрхте, крици звери 

одјекују ужасно у шумским дубинама, земља се 

тресе као и море препуно риба. Силно је њено срце 

док јури наоколо, убијајући родове дивљих звери. 

Када је господарица звери, што стреле избацује, 

умирена а њен ум задовољан, она скида тетиве 

са свог лепог лука и враћа се у велику кућу 

свог драгог брата Феба Аполона у богатим Делфима 

да води Музе и Харите у дивном плесу. 

Ту она одлаже свој криви лук и стреле, 

да поведе коло, украсе лепе на телу носи, 

отпочињући плес. Божанским гласом богиње 

певају како је витконога Лета децу родила 

да буду најбоља од свих богова по мудрости и делу. 

Остајте збогом, децо Зевса и Лете дивне косе, 

али ја ћу вас памтити и у осталим песмама! 

Вероватно Посејдон, старогрчки бронзани кип 

висок преко 2 m 

251 




МОЋ БОГИЊЕ ИЗИДЕ 

Одломак који следи долази из латинског романа 

Метаморфозе или Златни магарац. Аутор романа, 

Апулеј, био је познати писац и филозоф из II века 

н.е., пореклом из Северне Африке. Апулејев роман 

обилује фантастичним мотивима и интересантним 

споредним епизодама. То је дело велике књижевне 

вредности, али је такође важно као извор информација 

о култовима и митској свести античких људи. 

Главни јунак романа, извесни Луције, због своје радозналости 

и необуздане жеље да упозна магију 

доживљава несрећу и бива претворен у магарца. 

После безбројних мука и перипетија, он се у очајању 

моли богињи Изиди и успева да је наведе да се сажали 

на његову несрећу. Апулејев Златни магарац 

једини ја антички роман на латинском језику који је 

сачуван у целини. Следи сцена у којем се призвана 

Изида указује несрећном Луцију. 

„У рукама је држала различите ствари: у десној 

руци звечку од бронзе, којој су преко уске плочице 

савијене у облику рамена били намештени неки штапићи, 

који су гласно звонили чим би се рука трипут 

затресла. С леве руке висила је светиљчица од злата 

налик чамцу: на највидљивијем месту дршке била је 

змија набрекла врата и дизала је главу. 

На божанским су ногама биле сандале обрубљене 

лишћем палме, дрвета победе. 

Тако уређена, одишући мирисима срећне Арабије, 

удостојила ме је богиња овим речима: 

’Ево, Луције, ганута твојим молитвама долазим ти ја, 

мати све природе, владарица свих почела, почетак и 

прво стварање векова, највиша од богиња, краљица 

сенки покојника, прва од небеских богова, и у мени 

су сједињени ликови свих богиња и богова. Ја својом 

вољом управљам сјајним врховима неба, благотворним 

дахом мора и очајном тишином подземља. Ја 

сам једино божанство и сав ме свет обожава на многе 

начине, разним обредима, и под разним именима. 

Фригијци, који су од свих људи први били рођени, 

називају ме Мајком богова, богињом Песинунта (град 

у Фригији, у Малој Азији), домороци Атињани именују 

ме Кекропском Минервом, житељи Кипра који се 

купају у мору зову ме Пафском Венером; Крићани 

који носе стреле – Диктинском Дајаном; Сицилијци с 

три језика, Стигијском Прозерпином; житељи старе 

Елеузине зову ме Актејском Церером; неки ме зову 

Јуноном, неки Белоном, једни Хекатом, други Рамнузијом. 

А Етиопљани, које Сунце осветљује својим 

првим плодоносним зрацима при рађању, а задњим 

зрацима кад се нагиње к западу, и Египћани који 

се истичу својом древном знаношћу, обожавају ме 

уз обреде који ми највише припадају и називају ме 

Богиња Изида, како је приказивана у римској уметности 

мојим правим именом, Изида. Дошла сам, јер сам се 

сажалила на твоју невољу, долазим ти милостива и наклоњена. 

Престани плакати, престани туговати, немој 

више лелекати! Дан твог спаса дошао је мојом провидношћу! 

Побожно, дакле, чуј моје налоге! 

Дан који долази након ове ноћи посвећен је мени 

на темељу прастарих обичаја. Зимске су буре прошле, 

на морским валима више не бесне олује, море је за 

пловидбу: моји свештеници посвећују ми нову лађу и 

приносе на дар као жртву прве предмете трговине. Ту 

свечаност требаш сачекати без зебње и без световних 

мисли... Не бој се никаквих тешкоћа кад будеш чинио 

то што ти наређујем... Памти само, и увек имај записано 

на дну свог срца, да је за све остало време до краја 

твог живота и до задњег даха, твој живот записан мени. 

Јер, и у реду је да сав свој живот дугујеш оној, доброчинством 

које си поново враћен међу људи’.” 

Апулеј, Златни магарац 

1. Како римски писац описује богињу Изиду? 

2. Која је цена Луцијевог избављења? 

Шта он дугује богињи? 

252 





МИЛАНСКИ ЕДИКТ, 313. ГОДИНЕ Н.Е. 

(ОДЛОМАК) 

Милански едикт, којим је уведена верска толеранција 

у читавом Римском царству, донела су двојица 

царева, Константин и Лиције, на састанку у Милану, 

почетком 313. године н.е. Изворни текст одлуке није 

сачуван, верзије коју имамо срећу се код хришћанских 

писаца, и немају форму званичног акта. Одломак 

који дајемо овде долази из дела Лактанција, 

хришћанског писца и саветника цара Константина. 

Мада се ова одлука односи на све религије у царству, 

хришћани су издвојени и њихова права посебно 

наглашена, између осталог право на повраћај 

својине одузете у току прогона. 

„Када смо се ја, Константин Август, и ја, Лициније 

Август, срећно окупили близу Медиоланума (данашњи 

Милано) и разматрали све што се односи на 

јавно добро и безбедност, мислили смо да, поред 

других ствари за које смо увидели да би биле корисне 

за већину, оне одредбе које се односе на божанске 

ствари би свако требало изнети прво, тако 

да пружимо хришћанима и осталима пуну слободу 

да упражњавају ону религију коју сами изаберу, 

како би које год божанство да влада на небу, било 

наклоњено и добронамерно према нама и свима 

који се налазе под нашом влашћу. И тако, у складу 

са овом исправном одлуком и изузетно правичном 

мером, сматрали смо да ниједном човеку не треба 

да буде одузето право да поклони своје срце поштовању 

хришћанске религије или било које религије 

коју види као најбољу за себе, тако да врховно божанство, 

чијем обожавању слободно препуштамо 

наша срца, може да у свему покаже своју уобичајену 

наклоност и доброту. 

Стога, наша је воља да ти ставимо на знање (порука 

је упућена сваком од провинцијских намесника) да уклањамо 

све претходне препреке, које год оне биле, 

садржане у раније датим званичним наредбама, а 

које се тичу хришћана и сада свако ко жели да следи 

хришћанску религију може то да учини слободно и 

отворено, без ометања. Мислили смо да је прикладно 

да поверимо ове ствари у потпуности твојој бризи, 

како би могао да знаш да смо хришћанима дали 

слободно и неспутано право да следе религијске 

обавезе. Када видиш да је ово дато њима од стране 

нас, знаћеш и то да смо и другим религијама дали 

право отвореног и слободног обожавања, ради 

мира у нашим временима, тако да свако има могућност 

да упражњава религију коју жели. Ова одредба 

је начињена како не би изгледало да се повлачимо 

од ма које почасти или религије. 

Надаље, што се тиче хришћана, мислили смо да је 

најбоље да наредимо, ако се десило да је неко купио 

Цар Галерије, један од највећих прогонитеља хришћана 

од наше благајне или од ма кога другог, она места која 

су раније они користили за скупове, у вези са којимa 

је одређен декрет већ донет а писмо званично послато, 

та места биће враћена хришћанима без плаћања 

њихове цене или ма каквог другог права на надокнаду. 

И они који су их примили на дар исто тако морају 

без одлагања да их врате хришћанима... Сва таква 

имовина треба да одмах буде враћена хришћанима, 

без одлагања. А пошто је познато да су хришћани поседовали 

не само та места у којима су имали обичај 

да се окупљају, већ и другу имовину, пре свега цркве, 

које су им припадале као заједници а не појединцима, 

све те ствари које смо обухватили наведеним законом, 

наредићеш се да се врате, без икаквог одлагања или 

расправе, истим хришћанима... 

Надаље, да би садржај ове наредбе која показује 

нашу добру вољу био представљен свима, та наредба, 

подржана твојим декретом, биће објављена свугде и 

свакоме донета на знање, тако да одлука, наше доброчинство, 

не може да остане скривена.” 

Лактанције, О смрти прогонитеља 

1. Шта цареви наводе као разлоге доношења 

Едикта? 

2. Да ли се Едикт односи искључиво на 

хришћане? 

253 




ГРЧКИ ПУТОПИСАЦ О АКРОПОЉУ 

Овде имамо кратак одломак из много дужег описа 

атинског Акропоља, његових грађевина и споменика. 

Опис је дело Паусаније, малоазијског Грка, који је 

живео у доба Римског царства. Његов опширан путопис, 

насловљен Опис Хеладе, једино је античко дело 

те врсте које је у целини сачувано. Паусанија даје 

мноштво података о уметничким делима и њиховим 

творцима, али и о историји, легенди и миту, које 

стоје иза сцена приказаних на уметничким делима. 

„Има само један улаз на Акропољ: другог нема, 

јер је Акропољ са свих страна окомит, уз то и подзидан 

чврстим бедемом. Пропилеји (улазни трем) 

имају кров од белог мермера и све до мога времена 

(средина II века н.е.) по лепоти и величини својих камених 

блокова остали су непревазиђени... Са друге 

стране Пропилеја је храм Нике Аптерос (Бескрилне). 

Одавде се може видети море и са овог се места, како 

причају, Егеј суновратио и убио... У Атини има светилиште 

са Егејевим именом. 

С леве стране Пропилеја је зграда са сликама. 

Међу сликама које нису избледеле од старости има 

две на којима су Диомед и Одисеј: овај на Лемну узима 

лук од Филоктета, а Диомед износи из Троје Атенину 

статуу. Ту су на сликама приказани: Орест, који 

убија Егиста, Пилад, који убија Науплијеве синове 

који су Егисту притекли у помоћ, и Поликсена, непосредно 

пре но што ће је заклати поред Ахилејевог 

гроба. Хомер је добро учинио изоставивши овај тако 

окрутан чин... 

Баш код самог улаза у Акропoљ стоје Хермес, кога 

зову Пропилеј, и харите (грације), а њих је говоре, 

извајао Сократ, Софронисков син, коме је Питија 

посведочила да је од свих људи најумнији... 

На атинском Акропољу видео сам и друга уметничка 

дела: бронзаног дечака, дело Ликеја, Мироновог 

сина, и Персeја који је већ убио Медузу, Мироново 

дело. Ту је и светилиште Артемиде Брауронске, култна 

статуа је Праксителово уметничко дело, а богиња 

је добила име по деми (сеоској општини) Браурону... 

Како улазите у храм који зову Партенон, све фигуре 

на такозваном тимпану односе се на Атенино 

рођење, док фигуре на стражњем тимпану представљају 

надметање Атене и Посејдона за власт над 

Атиком. Сама култна статуа израђена је од слоноваче 

и злата... Култна статуа Атене је усправна, у хаљини 

до пета, а на грудима јој је Медузина глава рељефно 

израђена од слоноваче. У једној руци држи Нику 

(Победу), отприлике високу четири лакта, а у другој 

копље. Крај њених ногу лежи штит, а близу копља 

је змија... На постољу статуе приказано је у рељефу 

Пандорино постање... 

Рукопис Паусанијиног Описа Хеладе, 

препис из средњег века 

На Акропољу је и здање које зову Ерехтејон. Испред 

његовог улаза је жртвеник Зевса Хипата (Највишег). На 

њему ништа што је живо не приносе на жртву, а пошто 

ставе на њега погаче, обичај им забрањује да користе 

вино. Кад уђете, ту су жртвеници: први припада Посејдону, 

на њему по наређену пророчанства приносе 

жртве и Ерехтеју (митски краљ и оснивач Атине), други 

хероју Буту (Ерехтејев брат), а трећи Хефесту.” 

Паусанија, Опис Хеладе 

1. О којим све грађевинама говори Паусанија? 

2. Истражите да ли све те грађевине и даље постоје 

на Акропољу. 

254 




НАСЛЕЂЕ АНТИЧКОГ СВЕТА 


VI 

Антички свет не представља само мртву прошлост која је ишчезла без 

трага. Напротив, идеје, решења и примери поникли у древним друштвима 

врше велики утицај и на савремени свет, иако тога често 

нисмо ни свесни. Много тога што је створено у далекој прошлости има трајну 

вредност, не застарева и не нестаје. Античка уметност, књижевност или 

филозофија у стању су да оставе снажан утисак на модерног човека, више 

хиљада година пошто су настале. Почећемо од наше земље, покушавајући 

да кажемо нешто о античком наслеђу на тлу данашње Србије. 

255 




VI 

1 

НАША ЗЕМЉА У АНТИЦИ 


• набројиш најважније народе, племена и државе који су насељавали простор наше земље у 

антици; 

• одредиш каква је улога освајача и досељеника у историјском развоју; 

• објасниш порекло споменика на латинском и грчком језику откривених на овим просторима; 

• наведеш најважније римске градове и друге центре; 

• издвојиш значајне културне споменике и археолошка налазишта. 

ИЛИРИ И ТРАЧАНИ 

Територија данашње Србије у антици 

није чинила етничко, културно или политичко 

јединство. Различити народи и 

културе имали су свој дом у нашим крајевима. 

Рану прошлост тих народа, из бронзаног и гвозденог 

доба, данас можемо сагледати само кроз 

археолошка истраживања. На светлост историје 

они улазе тек постепено, онда када постану 

предмет интересовања најпре грчких, па касније 

и римских писаца. Једна од последица римских 

освајања било је увлачење ових простора, макар 

и силом, у главни ток античке историје. Ни у 

римско доба она није чинила једну целину, будући 

подељена између више римских административних 

јединица – провинција. 

Становнике западног дела Балканског 

полуострва и југозападне Паноније Грци и 

Римљани називали су Илирима, а њихову 

земљу Илиријом. Грчки писци их спомињу 

почев од VI века п.н.е. О раној прошлости 

Илира мало се зна и њихово порекло није 

јасно. Могли су бити потомци становника 

који су насељавали Балкан у бронзано доба 

или досељеници из других делова Европе. 

Малобројне забележене илирске речи 

и имена показују да су припадали индоевропској 

језичкој групи. Били су подељени на 

велики број племена. Та племена су водила 

међусобне ратове, склапала савезе, ширила 

своје територије или се селила под притиском 

немаштине и непријатеља. Јужнија 

илирска племена генерално су била развијенија 

од својих северних сународника и 

раније су образовала државну организацију. 

256 

Ране илирске државе биле су ратничке монархије, 

окупљене око владара чија је главна 

функција била да буде предводник у ратним 

и пљачкашким походима. 

Илири су временом стекли застрашујућу 

репутацију као ратници и поморци. Грци су 

их понајпре упознали као пљачкаше и гусаре. 

Македонски и епирски владари водили су безбројне 

ратове са својим илирским суседима, 

Илирски новац израђен од стране грчких 

мајстора: новчић са ликом Аполона направљен 

у Дамастиону 

Град Дамастион основали су у V веку п.н.е. 

изгнаници са грчког острва Егинa, на територији 

неких илирских племена. У замену за своју 

вештину у рударству и металургији, досељеници 

су добили заштиту и подршку локалних владара. 

Више античких писаца помиње овај град, али 

ниједан не говори где је основан. Новац кован 

у Дамастиону проналажен је широм Балканског 

полуострва, али локалитет овог древног града 

остао је неоткривен. Археолози претпостављају 

да се налазио негде на северу данашње Грчке, 

или можда у Албанији или Македонији, или 

можда на југу Србије. Потрага за Дамастионом 

траје и данас. 





али су такође с њима склапали споразуме и 

династичке бракове. Илири су развили карактеристичну 

и препознатљиву материјалну 

културу. Нису познавали градски живот 

у правом смислу, али су умели да граде снажна 

утврђења. Мртве су сахрањивали испод 

хумки од камена или земље, понекад и испод 

кућа. Повремено су покојници спаљивани 

пре сахране. Гробни прилози нам говоре 

много о илирској материјалној култури. Присуство 

предмета израђених у Грчкој и другим 

медитеранским земљама доказује контакте 

са спољним светом. Колико то можемо видети, 

Илири нису развили монументалну 

уметност, вајарство или сликарство. Религија 

Илира је била политеистичка и укључивала је 

приношење људских жртава. 

Илири су насељавали западне и јужне делове 

данашње Србије. Источну и југоисточну 

Србију држали су Трачани. Код античких 

писаца Тракија је у ширем смислу израз који 

обухвата читав источни део Балканског полуострва. 

У ужем смислу, он се односи само 

на области између планине Балкан и Егејског 

мора. Трачанима сродни Гети и Дачани живели 

су у областима северно од Дунава, на простору 

данашње Румуније. Део трачких племена 

је чак прешао Мраморно море и населио се 

у Малој Азији. Ни Трачани нису за собом оставили 

писане изворе, о њима сазнајемо преко 

грчких и римских писаца. Оно мало што је 

забележено о њиховом језику, показује да и 

он спада у индоевропску групу. Као и већина 

античких народа, Трачани су били политеисти. 

Култови неких трачких божанстава били 

су временом прихваћени и у грчком свету. 

У унутрашњости Тракије неки примитивни 

обичаји, попут приношења људских жртава, 

одржали су се до позног периода. 

Као савезници Тројанаца, Трачани се спомињу 

већ у Хомеровој Илијади. У време избијања 

грчко-персијских ратова део Тракије 

је био под персијском влашћу. У V и IV веку 

п.н.е. источни део наше земље насељавало 

је моћно трачко племе Трибала. Трибали 

су били на гласу као освајачи и пљачкаши, 

изазивали су страх код суседних племена, а 

повремено су нападали и Македонце и грчке 

насеобине у приморју. 

Илире и Трачане другачије називамо старобалканским 

народима или племенима. 

Овај израз обухвата њих и све друге народе 

који су живели на Балкану северно од Македоније, 

у периоду пре римског освајања. 

Прве градове на балканским обалама основали 

су грчки досељеници. Прва права градска 

насеља у дубокој унутрашњости полуострва 

основали су освајачи, најпре Македонци, 

па касније и Римљани. 

Такозвани „Трачки коњаник” на надгробном 

споменику из римског доба 

У питању је највероватније једно старобалканско 

божанство доњег света, можда коњаник 

који води душе мртвих. Име овог бића нигде није 

наведено, мада се за њега на споменицима понекад 

користи именица Херој. Безимено божанство 

увек се приказује на коњу, често као ловац, 

са оружјем у рукама, огрнуто плаштом, понекад у 

пратњи паса или чак лавова. На многим споменицима 

лице јахача je покривено, а на неким он има 

три главе. Представе овог божанства подземног 

света срећу се широм простора на коме су некада 

живела трачка племена, свуд по источном 

и централном Балкану, на територији Бугарске, 

Србије, Румуније, Македоније и Турске. 

257 




VI 

ТАЛАСИ ОСВАЈАЧА: 

МАКЕДОНЦИ И КЕЛТИ 

У 

IV веку п.н.е. растућа македонска сила 

захватила је велики део балканског полуострва. 

Македонску власт признала 

су и нека племена која су живела на територији 

данашње Србије. Краљевина Дарданаца, 

чији се центар налазио на Косову, признавала 

је власт Филипа II. Када су, после Филипове 

смрти, Дарданци разматрали побуну, умирила 

их је оружана претња Александра Великог. 

На почетку своје владавине, Александар је 

повео велики поход на унутрашњост Балкана. 

Циљ су му били управо Трибали, племе које је 

живело на подручју источне Србије и западне 

Бугарске. Трибали су упорно пркосили Филипу 

и чак су нападали и пљачкали његову војску, али 

Александар их је убедљиво поразио и претворио 

у поданике. У међувремену су два илирска 

краља (са простора данашње Албаније) кренула 

против Македоније, али се Александар успешно 

изборио и с овом претњом. Илирска и трачка 

племена била су мирна током Александровог 

азијског похода – устанке су подизали Грци и 

македонски намесник у Тракији. У македонској 

војсци у Азији налазили су се одреди Илира и 

Трибала. После Александрове смрти, македонска 

власт над централним и источним Балканом 

одржала се неколико деценија, али са великим 

тешкоћама, уз бројне побуне и устанке. Ратови 

дијадоха и, најзад, инвазија Келта на Балкан, 

окончали су моћ хеленистичких краљева у областима 

северно од Македоније. 

Келти се јављају у деловима Балканског 

полуострва већ средином IV века п.н.е. Током 

свог похода против Трибала, Александар 

је примио једну њихову делегацију. Постепено 

су се населили на подручју Паноније, 

у долинама Дунава, Драве и Саве. Око 

280. године п.н.е. Келти су кренули у велики 

поход на југ. Прешли су преко данашње Србије, 

долином Мораве, отимајући и пљачкајући. 

Дарданци и друга илирска и трачка 

племена су их пропустила без борбе; део се 

чак придружио Келтима у походу. Године 

279. п.н.е. македонски краљ је пао у борби са 

Келтима. Македонију су прегазили и опљачкали 

освајачи. После овог успеха, келтска 


сила се поделила на више делова, који су 

отишли у разним правцима и доживели 

различите судбине. Један део је покушао 

да продре у Грчку и опљачка светилиште у 

Делфима. Поразила их је и, великим делом, 

уништила војска коју су чинили одреди из 

већег броја грчких држава. Део Келта се настанио 

у Тракији и Малој Азији. Оне који су 

остали у Македонији после две године је поразио 

и протерао један од претендената на 

престо. 

Келтски новчић, откривен у централној Европи, 

I век н.е. 

Келтски упади и сеобе изменили су слику 

Балканског полуострва. Остаци келтске материјалне 

културе, карактеристичних предмета 

и типичног начина сахрањивања откривени 

су у Подунављу али и даље на југу, у 

унутрашњости полуострва. Део Келта, племе 

Скордиска, основао је почетком III века 

п.н.е. државу на простору данашње северне 

Србије. На више места у нашој земљи откривени 

су трагови келтских насеља и гробова. 

Многи антички топоними на тлу Србије 

келтског су порекла, укључујући и име 

Сингидунума, келтске тврђаве и каснијег 

римског града на месту данашњег Београда. 

Скордисци су наставили да упадају у суседне 

илирске и трачке области, понекад предузимајући 

и смелије походе све до Грчке. На 

југу Србије, краљевина Дарданаца доживела 

је велики успон у периоду после келтске инвазије. 

Она постаје озбиљан противник македонске 

државе у III и II веку п.н.е. Дарданци 

су пружили подршку римском освајању 

Македоније, да би касније и сами пали пред 

римским оружјем. 

258 





ДОЛАЗАК РИМЉАНА 

Римско освајање представљало је највећу 

промену у историји наше земље у антици. 

До тога је дошло тек постепено, током дужег 

времена. Римљани испрва нису били заинтересовани 

за балканску унутрашњост. Претварање 

Македоније у римску провинцију, 148. године 

п.н.е., приморало их је да обрате већу пажњу и 

на области и племена даље на северу. Пљачкашки 

упади Скордиска и Дарданаца довели су до појачавања 

римског војног присуства на Балкану. 

После више пораза и половичних успеха, проконзул 

Марко Минуције Руф потукао је Скордиске, 

110‒109. п.н.е. Једну генерацију касније, они су 

поново почели са упадима у Македонију и Грчку, 

када им је војсковођа Луције Корнелије Сципион 

нанео још већи пораз, од кога се никада нису опоравили 

у потпуности. Сличну судбину доживели 

су Дарданци и друга племена пред налетом војске 

проконзула Гаја Скрибонија Куриона 75. п.н.е. 

Овом приликом су римски одреди продрли све до 

обала Дунава, али нису трајно запосели освојене 

територије. Међутим, неизбежно је било само 

одложено. Скордиске и њихове суседе коначно 

је покорио римски војсковођа Тиберије (будући 

цар), између 15. и 12. п.н.е. Убрзо после освајања 

започета је изградња мреже римских путева. Они 

су пре свега имали војну намену – да римска 

војска може брже да се креће и да прима снабдевање 

и појачања. Но, добри и поуздани путеви 

временом су се показали као велики подстицај 

развоју трговине и других привредних активности 

у овим крајевима. 

ТЕРИТОРИЈА НАШЕ ЗЕМЉЕ 

ПОД РИМСКОМ ВЛАШЋУ 

Римљани су владали већим делом данашње 

Србије дуже од шест векова, без већих 

прекида. Ниједна друга државна организација 

у историји ових простора није толико 

трајала. Територија Србије под римском влашћу 

није чинила једну административну целину. 

Била је подељена између више римских провинција 

чије су се границе временом мењале. Већи 

део Србије био је у саставу провинције Мезије, 

основане крајем I века п.н.е., која се пружала све 

Римске провинције на западном Балкану 

259 




VI 

до Црног мора. Крајем I века н.е. та провинција 

је подељена на Горњу и Доњу Мезију. Горња 

Мезија, са седиштем у Виминацијуму, обухватала 

је читаву централну, источну и југоисточну 

Србију. Западна и југозападна Србија ушле 

су у састав провинције Далмације, са центром 

у Салони (данашњи Солин у Хрватској). Срем 

и део западне Србије улазили су у састав провинције 

Паноније, која је укључивала и велике 

делове данашње Хрватске, Босне, Словеније и 

Мађарске. Почетком II века н.е. Панонија је подељена 

на Горњу (западну) и Доњу (источну), у 

коју су улазили и делови Србије. Јужни Банат је 

дошао под римску власт у време Трајана и напуштен 

је век и по касније. Првобитно је био 

прикључен Горњој Мезији, да би ускоро постао 

део провинције Горња Дакија. Само крајњи север 

Србије, данашња Бачка и део Баната, никада 

није био дуже у саставу римске државе. Велике 

провинције раног царства подељене су на већи 

број мањих у позној антици. 

Ислужени римски војници и други Римљани 

насељавали су се у овим крајевима, 

што је постепено довело до ширења латинског 

језика и римског начина живота. Локални 

моћници први су преузели латински 

језик и римске обичаје. Романизација је 

нарочито била успешна у градској средини. 

Римљани су основали десетак градова 

на простору данашње Србије. Важнији од 

осталих су Сирмијум (данашња Сремска 

Митровица), Сингидунум (Београд), Виминацијум 

(у близини Костолца, главни град 

провинције Горња Мезија), Наисус (Ниш) и 

Ремесијана (Бела Паланка). Изван градова 

римски утицај мање је упечатљив, а ширење 

римске културе спорије и опрезније. Локално 

становништво наставило је да поштује 

своје предачке богове и да сахрањује покојнике 

у складу са старинским обичајима. 

Освајачи су са собом донели писану традицију 

и њено усвајање такође је значило прихватање 

језика освајача. Огромна већина 

античких натписа са подручја наше земље је 

на латинском језику (из периода од I до VI 

века н.е), уз понеки текст на грчком. Међутим, 

и на овим натписима срећемо домаћа, 

илирска, трачка и келтска имена, као и имена 

преримских богова. Али поред њих се 


јавља и велики број римских, грчких и других 

страних имена, што сведочи о досељавању 

из свих делова царства. 

Више истакнутих Римљана, државника, 

војсковођа, сенатора и свештеника, потицало 

је са простора данашње Србије, укључујући 

ту и један број царева. Цар Деције 

Трајан, прогонитељ хришћана, потицао је из 

околине Сирмијума. Цар Максимијан, Диоклецијанов 

помоћник и савладар, био је из 

истог краја. Сам Константин Велики рођен 

је у Наисусу (Нишу). 

Археолошки налази и натписи сведоче о 

богатом религијском животу на овим просторима 

у антици. Поред култова домаћих 

богова, ту су, наравно, римски богови, као 

што су Јупитер, Јунона, Дијана, Силван, али 

и неки грчки, попут Зевса, Хере, Артемиде, 

Аполона. Заступљена су и многа источна 

божанства, између осталог и малоазијска 

Кибела и египатска Изида. Постојање култа 

Митре, божанства иранског порекла веома 

популарног у Римском царству, доказују 

натписи, рељефи и остаци светилишта. 

Јеврејске и хришћанске заједнице јављају се 

доста рано. Страдања хришћана у прогонима 

добро су посведочена и на тлу Србије. Из 

ових крајева потицало је више ранохришћанских 

мученика, нарочито из Сирмијума. Тај 

град је несумњиво био једно од значајнијих 

хришћанских средишта већ у III веку н.е. У 

градским некрополама откривен је велики 

број древних хришћанских натписа. У време 

цара Констанција II (337–361. н.е.) Сирмијум 

је постао водећи центар аријанског хришћанства. 

Ту су се окупљали истакнути теолози и 

свештеници и одржавани су црквени сабори. 

Најстарије познате хришћанске цркве на тлу 

Србије налазе се у Сирмијуму. 

АНТИЧКИ СПОМЕНИЦИ 

НА ТЛУ СРБИЈЕ 

Материјални остаци античких култура 

на тлу наше земље су многобројни. 

Нису сви подједнако видљиви и препознатљиви, 

али их има свугде. Но, ништа не 

гарантује да ће постојећи споменици бити ту и 

260 





сутра. Постепено пропадање и нестајање трагова 

далеке прошлости проблем је у читавом свету, 

па тако и у Србији. Остаци античких градова 

и утврђења вековима су коришћени као извор 

грађевинског материјала. У бедеме калемегданске 

тврђаве уграђено је камење које потиче из 

римског Сингидунума. Небрига и вандализам 

такође су узели свој данак. У новије време велику 

претњу античким (и праисторијским) налазиштима 

представљају археолози-аматери и 

ловци на благо, који спроводе нестручна, дивља 

ископавања и тако уништавају историјско 

наслеђе. Заштита трагова прошлости се обезбеђује 

кроз законе и мере државних и међународних 

институција, али и кроз деловање 

појединаца. Одговарајуће образовање и свест 

о значају историјских споменика неопходни су 

елементи у овој борби. Без њих нам неће поћи за 

руком да сачувамо вредне остатке прошлости. 

Трајанова табла, данашње стање 

Поход цара Трајана против Дачана, почетком 

II века н.е, оставио је траг и у материјалној 

култури. Као што знаш, ради овог 

похода подигнут је огроман мост преко 

Дунава, који је повезивао Мезију и Дакију. 

Неки од стубова који су држали овај мост 

стоје и даље у околини Кладова. Ради проласка 

војске саграђен је (делимично и исклесан 

у камену) пут који је пратио обалу реке. 

У стени је тада уклесан натпис (Трајанова 

табла, латински Tabula Traiаna), као сведочанство 

о овом подухвату. Натпис стоји и 

данас. Шездесетих година XX века он је исечен 

из стене и пребачен на вишу позицију, 

како би се спречило потапање услед пораста 

нивоа воде изазваног изградњом хидроелектране 

Ђердап. 

Богати римски остаци, нарочито из периода 

позне антике, налазе се у Сирмијуму. 

Град је крајем III и током IV века н.е. служио 

као једна од царских резиденција. Данас је 

део античког Сирмијума, четврт око царске 

палате, откопан, заштићен и претворен 

у музеј. На свом врхунцу, у IV веку н.е, град 

је имао бедеме, поплочане улице, водовод, 

канализацију, ковницу новца и хиподром. 

Постојање данашњег насеља Сремска Митровица, 

које прекрива антички град, отежава 

даља археолошка истраживања, али то је 

проблем с којим се боре археолози широм 

света. Упркос несигурним приликама у граничној 

области царства, Сирмијум је преживео 

као градско насеље до друге половине VI 

века. Умањеног становништва и благостања, 

често признајући власт варварских народа, 

попут Хуна и Гепида, град је ипак очувао римску 

културу и начин живота. Године 582. Сирмијум 

су освојили и опљачкали Авари. Оно 

што је остало од римског града, уништио је 

пожар који је избио годину дана касније. 

Седиште намесника провинције Горње 

Мезије било је у Виминацијуму, код данашњег 

Костолца. Насеље је започело своју историју 

као утврђени логор римске војске. Вишедеценијским 

радом, археолози су открили 

мноштво античких остатака – већи део 

античког града и даље није истражен. Град 

је имао своје бедеме, водовод, амфитеатар и 

ковницу новца. У некрополама су пронађена 

бројна уметничка дела, укључујући богат накит, 

осликанa керамикa, скулптуре и фреске. 

Откривени делови града данас су уређени 

као археолошки парк, отворен за посетиоце. 

Римски цар Галерије, један од Диоклецијанових 

савладара и велики прогонитељ 

хришћана, подигао је крајем III века н.е. 

царску палату у близини данашњег Зајечара. 

Здању је дао име Феликс Ромулијана 

(латински Felix Romuliana, „Срећна Ромулијана”), 

по својој мајци Ромули. У народу 

су остаци ове утврђене палате познати 

као Гамзиград. Палата је заштићена јаким 

бедемима са двадесет кула. Простор који 

је запремала (око 7 хектарa) навео је прве 

истраживаче на помисао да је у питању 

утврђени римски логор или чак мањи град. 

261 




VI 

Унутар овог комплекса налазе се луксузне 

просторије за становање царске породице, помоћне 

стамбене просторије (за послугу и војнике), 

храмови, купатила, складишта, штале и 

друге зграде практичне намене. Касније, под 

хришћанским царевима, у комплексу су подигнуте 

и цркве. Током бурне историје позне 

Рушевине храма у оквиру комплекса царске палате 

Феликс Ромулијана (Гамзиград) 


антике, Ромулијана је више пута уништавана, 

поправљана и мењала намену. 

У VI веку н.е. цар Јустинијан је подигао 

град Јустинијана Прима (латински Iustiniana 

Prima), чији су остаци, у близини Лесковца, 

данас познатији под народним именом 

Царичин град. Насеље је било изграђено 

плански, подељено на горњи (на врху брда) 

и доњи (у подножју) град. Било је окружено 

снажним бедемима, а уже одбрамбене 

зидине су постојале и унутар града. У ископавањима 

откривени су остаци више 

црквених грађевина (Царичин град је био 

седиште архиепископа), тргова, поплочаних 

улица и богатих приватних кућа. Центри 

попут Сирмијума, Виминацијума и Наисуса 

постојали су вековима. Царичином граду 

није било суђено да толико траје. Напуштен 

је почетком VII века пред најездом Авара и 

Словена, после приближно осам деценија 

постојања. 


– Простор наше земље у антици био је насељен разним народима и племенима. Територија Србије у антици 

није чинила етнички, културно или политички јединствен простор. 

– Западне и јужне делове наше земље насељавали су Илири, а источне Трачани. Од IV века п.н.е. досељавају 

се и Келти. 

– У V и IV веку п.н.е. источни део наше земље насељавало је моћно трачко племе Трибала, који су повремено 

нападали грчке насеобине у приморју. 

– Све поменуте народе постепено ће покорити Римљани. Већи део данашње Србије био је под римском 

влашћу од I века п.н.е. до VI века н.е. 

– Римљани су основали више градова у овим крајевима, довели досељенике, подигли мрежу путева и увели 

свој језик и писменост. 

– Више истакнутих Римљана су потицали са простора данашње Србије. 

– У VI веку н.е. цар Јустинијан подигао је град Јустинијана Прима, чији су остаци, у близини Лесковца, данас 

познатији под народним именом Царичин град. 


1. Наведи најважније народе и племена који су у антици живели на овим просторима. 

2. Издвој неке примере култова и религија који су потврђени на овим просторима. 

3. Објасни како закључујемо да је Сирмијум био један од важних центара раног хришћанства. 

4. Наброј најважније римске градове и споменике на тлу наше земље. 

5. Да ли си посетио/посетила неки антички споменик, археолошки локалитет или музеј са 

античком збирком са простора наше земље? Детаљно образложи одговор. 

262 




VI 

2 

НАШ ДУГ ДРЕВНИМ ЉУДИМА: 

АНТИЧКО НАСЛЕЂЕ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ 


• уочиш степен утицаја древних језика на модерни говор; 

• разумеш место античког наслеђа у политичкој теорији, пракси и праву; 

• одредиш у којој мери су античка религијска схватања и даље жива; 

• препознаш античке теме у савременој култури и уметности; 

• донесеш суд о укупном утицају антике на данашњи свет. 

ДРЕВНЕ РЕЧИ У 

САВРЕМЕНОМ ГОВОРУ 

На први поглед, тешко је тврдити да антички 

свет живи и данас. Сумерска краљевства, 

Египат фараона, грчки градовидржаве 

и Римско царство одавно су престали да 

постоје. Многи језици антике потпуно су нестали, 

други живе само кроз своје далеке потомке. 

Данашњи Европљани не приносе жртве мноштву 

богова нити се обраћају пророчиштима да сазнају 

њихову вољу. Површно гледано, и књижевност 

и ликовне уметности савременог света врло 

су удаљене од античких. Али потпуно раздвајање 

древног и модерног само је привид. Огроман део 

онога што сматрамо неопходним за савремени 

живот представља античко наслеђе или у некој 

мери почива на њему. Уређено друштво, закони 

и право, естетика и поезија, писменост и писана 

књижевност, новчана привреда и трговина, идеје 

Камеронова галерија подигнута крајем XVIII века 

у оквиру Јекатеринске палате у Русији, близу 

Петровграда. Архитектура многих земаља вековима 

је налазила узор у антици. 

слободе и владавине народа – све то поседујемо 

данас јер је створено од стране античких људи и 

остављено нам у наслеђе. Примери су безбројни, 

а у завршној лекцији можемо да поменемо само 

мали број њих. 

Сваки језик садржи бројне речи које су 

позајмљене из других језика. Позајмице су 

језичке историје, али и својеврсно сведочанство 

о културним додирима и утицајима из 

ближе и даље прошлости. Када се преузима 

одређена идеја или технолошка иновација, 

обично преузимамо и терминологију која 

је изграђена око ње. Тако су у последњем 

веку изрази као што је парламентаризам, 

глобализам, телевизија или компјутер ушли 

и у наш језик. Али језик садржи позајмице 

из знатно даље прошлости. Речи као 

што су театар, политика, демократија, 

филозофија, етика, математика, физика, 

историја или археологија преузете су из 

старогрчког језика. Термини као што су 

легалност, афинитет, принципијелност, 

релативно, контрадикторно, империја, 

култура и агрикултура дошли су из 

латинског. Сличних примера има веома 

много у нашем језику. Они се понекад откривају 

и тамо где их не очекујемо. Речи које 

су дошле до нас преко енглеског, турског, 

немачког или француског језика често имају 

своје порекло у античким језицима, укључујући 

и неке наизглед врло модерне термине. 

Наша реч компјутер дошла је од енглеског 

computer (рачунар), именице створене 

на основу латинског глагола computo, 

computare (сабирати, рачунати). 

263 




VI 

НАШ ДУГ ДРЕВНИМ ЉУДИМА: АНТИЧКО НАСЛЕЂЕ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ 

И грчки и латински су остали у широкој 

употреби и по завршетку антике. Грчки је био 

језик средњовековног Византијског царства 

и грчке цркве. На западу је латински био основни 

језик католичке цркве и учености. Све 

до XX века латински и грчки су се учили у 

свим бољим школама широм Европе. Учење 

ових језика отварало је ђацима свет античке 

књижевности и културе и помагало им 

да усаврше властити језички израз и комуникацију. 

Од средине XX века учење 

класичних језика све више се напушта у 

многим земљама. Недостатак ученичког 

времена, мањак пажње и потреба да се време 

искористи за учење модерних језика 

који имају практичну намену, уобичајени 

су разлози којим се објашњава овај тренд. 

Оправдања ипак не звуче убедљиво, јер таква 

пракса директно води осиромашењу културе. 

Насупрот томе, постоји тренд поновног 

учења и оживљавања древних језика. Широм 

света постоје добровољна, самоoрганизована 

удружења посвећена заједничком учењу 

језика као што су староегипатски, грчки или 

латински. Многа од њих имају своје презентације 

на интернету, често у оквиру друштвених 

мрежа. Хебрејски језик, говор старих 

Јевреја, постепено је изашао из употребе још 

у IV веку п.н.е. Остао је присутан као језик 

јеврејске учености и вере, док су у свакодневном 

животу коришћени други језици, попут 

арамејског. Од краја XIX века међу Јеврејима 

јавља се покрет који тежи да се хебрејски 

врати међу живе језике. Осниване су школе 

хебрејског и подучавана деца од малих ногу. 

Када је после Другог светског рата створена 

модерна држава Израел, хебрејски је прихваћен 

као званични језик. Данас десетак милиона 

људи користи овај древни језик као свој 

основни, свакодневни говор. Сличан покушај 

направљен је у Грчкој. Још крајем XVIII века 

учени Грци су покушавали да оживе антички 

грчки језик и приближе га свакодневном говору. 

Ови напори су трајали читава два века, 

али су постигли ограничен успех. 

УТИЦАЈ АНТИКЕ НА ПОЛИТИЧКЕ И 

ДРУШТВЕНЕ ИДЕЈЕ 

Споменик Милошу Н. Ђурићу у Београду 

Милош Н. Ђурић (1892–1967), професор 

грчког језика и књижевности на Универзитету 

у Београду. Њему дугујемо бројне радове из 

античке књижевности, филозофије и историје, 

као и тачне и уметнички вредне преводе кључних 

дела грчке књижевности. 

Знатан део друштвено-политичких и правних 

идеја и представа модерни свет дугује 

античком. Посебно велики утицај су извршили 

грчка филозофија и римско право. У 

старој Грчкој по први пут је начињен покушај 

да се изгради целовита теорија друштва и политичких 

система. Сва каснија западна традиција 

друштвене и политичке теорије креће се у оквирима 

које су поставили стари Грци. Мислиоци 

који су у XVIII веку изградили основе модерних 

политичких идеја полазили су у свом раду од 

античке политичке теорије. У радовима великих 

људи просветитељске ере редовно се срећу 

имена попут Платона, Аристотела, Демостена, 

Полибија и Цицерона, заједно са бројним цитатима 

ових античких аутора. Модерна политичка 

264 





теорија наставља да одржава контакт са антиком 

све до данас. Свој основни вокабулар она 

позајмљује из грчког (демократија, монархија, 

деспотизам, анархија, аристократија итд), односно 

латинског језика (република, империја, 

сенат, легалност, плебисцит итд). 

Железничка станица Топчидер, подигнута у XIX 

веку. Модерна уметност и архитектура подстакнута 

античким узорима има својих представника и у Србији. 

Данашњим светом доминирају две велике 

правне традиције. Једна је континентална 

правна традиција, односно цивилно право 

континенталне Европе. Оно представља директан 

наставак и разраду позноантичког 

римског права, онаквог какво је сакупљено у 

збиркама римског права сакупљеним под Јустинијаном. 

Поред Европе, ова правна традиција 

преовлађује у Латинској Америци и другим 

деловима света. Другу традицију представља 

енглеско опште право, које се постепено 

развило у средњовековној Енглеској, 

почев од XI века. Оно доминира у земљама 

енглеског говорног подручја, али и у многим 

другим деловима света који су у XIX и 

XX веку били у саставу Британске империје. 

Дуго се сматрало да је енглеско право потпуно 

самостална креација, лишена спољних 

утицаја и прихватања римског права. Данас 

поуздано знамо да то није случај: и у енглеској 

правној традицији уочавамо знатан 

траг римског узора. 


хиндуизам – политеистичка религија Индије и других 

земаља јужне Азије 

шинто или шинтоизам – традиционална политеистичка 

религија Јапана 

АНТИКА И МОДЕРНЕ РЕЛИГИЈЕ 

Између веровања и верских обичаја данашњих 

и античких људи најдиректнији 

мост представљају велике монотеистичке 

религије. Хришћанство је настало у крилу 

јудаизма, да би се постепено изградило као нова 

вера у оквирима Римског царства. У свом учењу, 

обредима и иконографији хришћанство носи 

трагове околности у којима је настало и у којима 

се развијало. У мањој мери то се може рећи и 

за ислам, који је настао у Арабији почетком VII 

века. Мада исламска религија снажно наглашава 

значај објаве и новог почетка које је донело 

учење пророка Мухамеда, и у њој лако уочавамо 

трагове онога што је постојало раније. У историји 

не постоје потпуни прекиди, свака новина у некој 

мери зависи од онога што јој претходи. 

Али велику већину античких људи чинили 

су политеисти, многобошци, а такве религије 

су одавно нестале, зар не? У перцепцији 

западног света политеизам је нешто што је 

везано за далеку прошлост или примитивне 

народе. Религијска пракса древних Сумера, 

Египћана, Грка или Келта делује веома далеко 

и егзотично модерним Европљанима. 

Али, за разлику од Европе и Блиског истока, 

где је успон монотеистичких религија у 

крајњој линији значио нестанак паганизма, 

културе јужне и источне Азије су пронашле 

моделе коегзистенције између привидно непомирљивих 

учења. Стотине милиона људи 

следбеници су хиндуизма (у Индији и другим 

земљама јужне Азије), шинтоизма (у 

Јапану) и других политеистичких традиција 

које вуку порекло из прадавне прошлости. 

Живе политеистичке религије постоје и у 

другим деловима Азије, као и у Африци и на 

Пацифичким острвима. Остаци паганских 

веровања и пракси били су присутни у култури 

европских народа вековима након победе 

хришћанства; у ствари, делимично су 

присутни и данас. Народна култура Србије 

(и, уопште, Балкана) очувала је значајне елементе 

прехришћанске културе и веровања 

све до XX века. 

265 




VI 

НАШ ДУГ ДРЕВНИМ ЉУДИМА: АНТИЧКО НАСЛЕЂЕ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ 

Шинтоистичко светилиште Изумо-таиша 

у Јапану 

Овај храм се традиционално узима као најстарији 

у Јапану, већ у VI веку н.е. сматран је древним. 

Мада се не зна тачно колико је стар, археолошки 

налази у околини храма су показали да потиче 

из првих векова н.е. и да је као такав старији од 

прве јапанске државе. Током готово две хиљаде 

година ова дрвена грађевина је поправљана и 

одржавана додавањем новог материјала. 

АНТИЧКО НАСЛЕЂЕ У 

САВРЕМЕНОЈ КУЛТУРИ 

266 

Утицај античких култура на савремени 

свет је неоспоран и непроцењив. Не 

могу се ни побројати велики уметници, 

сликари, вајари, филозофи, писци и песници, из 

скорије или даље прошлости, који су своје узоре 

налазили у античком свету. Понекад је овај 

утицај био несвестан, без препознавања узора 

од којег је подстицај стигао. Но, много чешће је 

било у питању свесно прихватање антике, њених 

тема, решења и поука. 

Још од ренесансе па надаље европска 

књижевност се развијала и обликовала под 

утицајем дела из грчке и римске старине. 

Неки писци и песници директно су опонашали 

античке узоре, други су преузимали 

њихове теме, трећи су их користили као 

подстицај за стварање оригиналних идеја. 

Модерно западно позориште развило се из 

покушаја оживљавања античког позоришта 

у доба ренесансе. Од самог почетка филмске 

уметности, било је покушаја да се догађаји и 

идеје из античке историје и митологије пренесу 

на филмску траку. Како су се појављивали 

нови медији, попут радио пријемника 

и телевизије, они су настављали овај тренд. 

Последњих деценија интернет се показао 

као моћно средство образовања и размене 

идеја, пружајући велики подстицај научном 

истраживању антике али и ширењу тема и 

идеја у вези са њом међу најширом популацијом. 

Кратка претрага неког античког 

имена или појма на интернету открива разноврсно 

обиље садржаја, доступних заинтересованим 

посетиоцима. Додуше, многе 

странице на интернету не могу да послуже 

као извор поузданих информација, али интересовање 

и ентузијазам који стоје иза њих 

су неоспорни. 

Крај XX и почетак XXI века видео је експлозију 

популарне историјске и фантастичне 

књижевности, великим делом инспирисане 

античким мотивима и темама. Непрекидна 

појава популарних књижевних дела, 

филмова и видео игара смештених у древну 

прошлост, или у свет античког мита, не би 

била одржива без знатног интересовања 

публике. Истина је да многи људи уживају у 

овим производима популарне културе, а да 

нису ни свесни њихове античке позадине и 

инспирације. Међутим, то је само још један 

доказ изванредне снаге античких изворника. 

Античка култура, историја и, пре свега, 

мит представљају творевине универзалне по 

својој моћи и привлачности. 

Модерни концепт организованог спорта 

делимично је базиран на античким грчким 

атлетским такмичењима. Грчка надметања 

су инспирисала појаву сличних дисциплина 

у новијој историји. Године 1896. у Атини су 

одржане прве модерне Олимпијске игре, замишљене 

као обнова античких идеала пријатељског 

такмичења, аматеризма и спорта 

као области слободне од политичких, идеолошких 

или етничких подела. Развој каснијих 

олимпијских такмичења отишао је у 

сасвим другом правцу. Данас су она сфера у 

којој се надмећу искључиво врхунски професионални 

спортисти. 

У данашње време одређени аспекти античког 

наслеђа постали су много доступнији 

широком кругу људи него што је то 





био случај у недавној прошлости. Годишње 

милиони туриста посећују земље попут 

Египта, Турске, Грчке или Италије, и у прилици 

су да лично виде и обиђу споменике 

далеке прошлости. Захваљујући интернету 

и другим технологијама масовне комуникације, 

подаци о материјалним остацима 

и другим творевинама прошлости налазе 

се надохват руке. Уз мало напора и истраживања, 

појединац може доћи до античких 

текстова, фотографија античких споменика 

или писаних есеја и видео репортажа о одговарајућим 

темама. Безбројне књиге о свим 

аспектима живота у антици, популарне или 

стручне, у штампаном и дигиталном облику, 

такође помажу да се премости јаз између 

данашњице и далеке прошлости. Директно 

познавање античких језика је, нажалост, у 

опадању, али тај тренд је бар донекле ублажен 

постојањем све већег броја квалитетних 

превода на модерне језике. И на нашем језику 

постоји мноштво квалитетних превода 

важнијих дела античке књижевности. 

Прве модерне Олимпијске игре, одржане у Атини 1896. 

године. Овај спортски догађај замишљен је као обнова 

древних Олимпијских игара. 


– Велики број речи из грчког, латинског и других античких језика живи и даље у говору и писању савременог 

човека. 

– Грчка филозофија и римско право одлучујуће су утицали на обликовање модерне политичке теорије и правне 

традиције. 

– Данашњим светом доминирају две велике правне традиције: цивилно право и енглеско опште право. 

– Хришћанство и друге модерне религије настале су у античком свету и обликоване су под утицајем античких 

схватања и идеја. 

– Античке теме, митови и историјски догађаји веома су присутни у модерној култури, књижевности, филму. 

– Прошлост, чак и врло далека, никада није мртва и неважна, већ наставља да постоји у свести савремених 

људи и да утиче на њихове поступке. 

– У Атини су 1896. године одржане прве модерне Олимпијске игре, замишљене као обнова античких идеала 

пријатељског такмичења, аматеризма и спорта. 


1. Објасни како и зашто многе античке речи живе у модерним језицима. 

2. Наведи две највеће модерне правне традиције. Објасни њихову везу са античким светом. 

3. Издвој неке примере античких тема или идеја у модерној култури или уметности. 

4. Да ли си посетио/ла неки антички споменик, локалитет или музеј изван територије наше 

земље? Опиши своје искуство на том месту. 

5. Наведи свој омиљени филм или књижевно дело смештено у свет античке историје или мита. 

Објасни зашто ти се наведено дело допада. 

267 




VI 




ДОСЕЉАВАЊЕ КЕЛТА (ГАЛА) НА БАЛКАН И 

ИНВАЗИЈА НА МАКЕДОНИЈУ И ГРЧКУ, 

279. ГOДИНЕ П.Н.Е. 

Аутор овог дела је Марко Јуније Јустин, римски 

писац из II или III века н.е. Одељак који следи описује 

сеобу Келта (Гала) из централне Европе на 

Балкан, где су накратко освојили и похарали чак и 

саму Македонију. Пљачкајући, Келти потом продиру 

до средње Грчке и светилишта у Делфима, где 

су поражени. Њихов продор на Балкан није био 

само пљачкашки упад, радило се о великој сеоби. 

Више келтских племена населило се у југоисточној 

Европи, нека су чак прешла и у Малу Азију. 

Најупорнија племена, попут Скордиска на тлу данашње 

Србије, успела су да се одрже неколико векова. 

Келтска скулптура 

„Гали, пошто земља у којој су поникли више није 

била у стању, услед претераног умножавања становника, 

да их подржава, послали су у сеобу три стотине 

хиљада људи, слично обичају „светог пролећа”, да 

траже нова насеља. Од ових луталица, део се настанио 

у Италији, заузевши и спаливши град Рим. Други 

део је отишао у најудаљеније делове Илирика, вођен 

летом птица, будући да су Гали умешнији у аугурској 

вештини (вештина прорицања на основу понашања 

птица) од свих других народа. Пошто су се пробили, 

вршећи велики покољ разних варварских народа, 

они су се трајно настанили у Панонији. Они беху 

дивље, дрско и ратоборно племе, и још беху први 

после Херкула, коме је тај подухват донео велико 

поштовање за његову одважност и веру у бесмртност, 

који су прешли неосвојиве врхове Алпа, места 

потпуно ненастањена услед изузетне хладноће. Пошто 

су потчинили Панонце, извели су, током година, 

многе походе против својих суседа. Успеси су их 

учинили смелим, па су се одважили, у више дружина, 

да крену, неки на Грчку, други на Македонију, пустошећи 

мачем све на шта су наишли. Такав је силан 

страх изазивало галско име да су чак и краљеви, и 

пре него што би били нападнути, куповали од њих 

мир великим сумама новца. Једино Птолемеј (краљузурпатор 

Птолемеј Кераун, владао 281–279. п.н.е.), 

краљ Македоније, није осетио панику на вест о доласку 

Гала, већ је пошао, вођен лудилом које га је 

одвојило од његових настраних злочина, да им се 

супротстави са малим бројем недисциплинованих 

војника, као да је ратове могуће окончати тек тако, 

попут обичног убиства! Одбио је посланство Дарданаца, 

које је дошло да му понуди двадесет хиљада 

ратника као помоћ, па је додао и увреду, говорећи: 

’Јадни би били Македонци ако би им, пошто су 

покорили сав Исток без ичије помоћи, сада требала 

подршка Дарданаца да одбране властиту земљу’; и да 

међу војницима има људе чији су очеви служили под 

самим Александром Великим и били победоно сни где 

год би ишли, широм света. Када је овај одговор саопштен 

владару Дарданаца, он је закључио: ’Славно македонско 

краљевство ускоро ће бити принето на жртву 

брзоплетости једног неискусног младића.’ 

Гали, под заповедништвом Белгија, послали су 

представнике Птолемеју да провере расположење 

Македонаца, нудећи му мир ако би желео да га купи. 

Али Птолемеј се узохолио, тврдећи пред својим дворанима 

да Гали траже мир јер се плаше рата. Његово 

понашање пред посланицима није било ништа мање 

хвалисаво него пред његовим пратиоцима, говорећи 

да ће им дати мир али само под условом да препусте 

своје вође као таоце, и да предају оружје, јер он 

им неће нимало веровати све док се не разоружају. 

Када су се представници вратили с одговором, Гали 

су прснули у смех и повикали кроз свој логор да ће 

он убрзо сазнати да ли су мир нудили због себе или 

због њега. Не много дана после тога вођена је битка, и 

Македонци су побеђени и посечени. Птолемеј, пошто 

је задобио више рана, заробљен је и глава му је одсечена 

и набијена на копље, па је ношена око читаве војске 

да изазове ужас и код будућих непријатеља. 

Сасвим мало Македонаца се спасло бекством. Остали 

су или заробљени или пали у бици.” 

Јустин, Епитоме историје Помпеја Трога 

1. Који разлози су подстакли Гале (Келте) на 

сеобу? 

2. Зашто писац осуђује држање македонског 

краља Птолемеја? 

268 




ЈЕДАН ОПИС АНТИЧКОГ БАЛКАНА 

Грчки писац Страбон из Амасије, аутор монументалног 

дела Географија, посветио је читаву седму 

књигу географији и историји централне Европе, Подунавља 

и Балканског полуострва. Нажалост, управо 

је седма књига једини део Географије који није сачуван 

у целини. Ипак, и оно што је сачувано садржи 

врло вредне, у неким појединостима и јединствене, 

информације о овим просторима у антици. Следи 

одељак из седме књиге који говори о Балканском 

полуострву и јужној Панонији. 

„Остатак Европе чине земље које су јужно од реке 

Истер (Дунав) а окружене су морем, почевши од 

крајње ивице Јадранског мора па све до Светог ушћа 

реке Истре. Међу овим земљама су Хелада и народи 

Македонаца, Епираца и, северно од њих, сва она племена 

чије се земље пружају све до Истера и до мора 

на обе стране, Јадранског и Понтског (Црно море): 

ка Јадрану живе илирска племена, а ка другом мору, 

све до Пропонтиде (Мраморно море) и Хелеспонта 

(Дарданели), налазе се трачка племена и неки делови 

скитских и трачких племена који су измешани с њима. 

Али морам почети од Истера, говорећи најпре о 

областима које долазе после земаља које сам већ 

описао. То су оне области које се граниче са Италијом 

у пределу Алпа, као и са земљама Германа, 

Дачана и Гета. Ову земљу је такође могуће поделити 

на два дела, пошто се илирске, пеонске и трачке 

планине пружају упоредо са Истeром, образујући 

готово праву линију од јадранских обала па све до 

Понта. Дакле, северно од ове линије су области које 

су смештене између Истeра и планина, док су на југу 

Хелада и варварске земље које се с њом граниче а 

које се пружају све до планинских области. 

Планина по имену Хем се пружа до близу Понта. То 

је највећа и највиша планина у овом делу света, која 

готово по средини сече Тракију на два дела. Полибије 

тврди да се оба мора могу видети са врха планине, 

али то није истина, јер је удаљеност од Јадранског 

мора врло велика и многе препреке заустављају поглед. 

С друге стране, према Јадрану се простире готово 

читава земља племена Ардијеја. А у средини је 

Пеонија (приближно простор данашње државе Македоније), 

која је углавном такође планинска земља. 

Пеонске границе с обе стране леже на планинама: 

према Тракији су то Родопи, следећа планина по висини 

после Хема, а на другој страни, према северу, 

планинским областима Илира, земљом Аутаријата (у 

данашњој источној Босни и западној Србији) и Дарданијом 

(данашња јужна Србија и Косово)... 

Један део ове земљу су опустошили Дачани, када су 

потчинили Боје и Таурске, келтска племена којима је 

владао Критасир. Они су тврдили да та земља припада 

њима, иако је била одвојена од њихових покрајина 

реком Парис (можда Тиса или Муреш) која тече из 

планина ка Истeру, близу земље Скордиска, који се 

називају и Галатима, који такође живе помешани са 

илирским и трачким племенима. Али, мада су Дачани 

уништили Боје и Тауриске, Скордиске су често узимали 

као савезнике. Остатак ове земље држе Панонци 

све до Сегестике (утврђено насеље на Сави, близу данашњег 

Сиска). Град Сегестика, који припада Панонцима, 

налази се на спојници неколико водених токова 

– сваки је плован – и представља природно добро 

полазиште за ратне походе против Дачана, јер лежи 

испод оног дела Алпа који се пружа све до земље Јапода, 

племена која је уједно келтско и илирско.” 

1. Која старобалканска племена помиње 

Страбон? 

2. Зашто писац истиче планину Хем? 

ЗНАЧАЈ АНТИКЕ ЗА 

САВРЕМЕНИ СВЕТ 

„Већина људи претежно није у стању да замисли 

другачији утицај антике на савремену културу од 

онога у чијој би основи било признање античког 

света за норму садашњег доба. При томе ће та иста 

већина поставити питање: у чему се може видети 

управо тај нормативни значај античког света за садашњу 

културу и, не без разлога, одговара: ни у чему. 

Заиста, зар античка паганска религија може да служи 

као норма и узор нашој хришћанској религији? 

Сигурно не. Можемо ли да своје државе уређујемо 

по узору на античке државе, као што су атинска републикa 

или римска империја? Опет не. Може ли 

наша наука о природи и човеку да добије нешто 

упознавањем нама непознатих, али античком свету 

познатих, података? Не, или скоро уопште не. Да ли 

би требало да нашу поезију, архитектуру, сликарство 

затварамо у оквире античке технике те три уметности? 

Не, не и не. Дакле, шта онда може да представља 

антички свет за савремену културу? 

269 




VI 

Веома много. Чињеница је да је та теорија, која 

a priori намеће модел за имитацију, погрешна не само 

у погледу античког света, већ и за било шта друго. 

Сви ми који радимо у области антике са осећањем 

значаја свог рада за савременике и потомке, сви ми 

једнодушно протестујемо против таквог гледишта, 

који су нам понекад наметали савезници, чија ревност 

надилази њихов разум, а много чешће глупи или 

зли противници. Не, господо! Не намеравамо да вас 

враћамо на оно што је било. Наш поглед је окренут 

напред, а не назад. Ако храст пушта дубоко корење 

у земљу на којој расте, то не чини зато што намерава 

да се поново врати у земљу, већ зато што из те земље 

црпи снагу која му даје могућност да диже увис ка 

небесима, престижући растом све жбунове и траве. 

Антички свет не треба да буде норма и модел, већ снага 

која храни савремену културу... 

Наша духовна отаџбина за све нас је антички свет. 

Оно што окупља и уједињује европске народе, и поред 

свих разлика, не само националних већ и племенских, 

јесте њихово заједничко порекло од античког 

света.” 

Тадеуш Зјелињаски, Антички свет и ми 

1. Да ли, за аутора текста, бављење антиком значи 

окренутост прошлости? 

2. Шта по њему окупља и уједињује европске 

народе? 

ВЕЗА ИЗМЕЂУ АНТИЧКЕ ГРЧКЕ И 

СВЕТА САДАШЊИЦЕ 

„Свет старе Грчке удаљен је од нашег, далеко одвојен 

у простору, времену и размери. У прошлости 

су постојала и друга друштва, по много чему подједнако 

интересантна: рана цивилизација Кине, на пример, 

или цивилизације Индије и Перуа. Али Грчка је 

повезана са нама на начин на који та друга друштва, 

услед историјске случајности, нису. Џон Стјуарт Мил 

је рекао да је пораз краља Ксеркса у бици код Саламине 

важнији и за саму енглеску историју од норманског 

освајања. Он је омогућио развој независног 

друштва у Грчкој са својом карактеристичном уметношћу 

и мисли, које ће, захваљујући свом културном 

ширењу на Рим, постати претходници мисли и уметности 

Европе. Римска моћ и организација покорили 

су Грчку и потчинили је себи, али су такође и пренели, 

где год да су непобедиве легије ишле, културу 

тог изузетног народа. По речима, римског песника 

Хорација, ’Побеђена Грчка је заробила свог силног 

победника, и пренела културу у сељачки Лациј’. Од 

тада Грчка и Рим никада нису изашли из видокруга. 

Европа је увек била свесна да јој претходи друга висока 

култура, и та свест је дала нарочито дугу перспективу 

европској мисли. 

Током многих векова, културе Грчке и Рима биле су 

основна култура Европе, класична у смислу да је била 

стандард по којем је све остало вредновано. Школе и 

универзитети посветили су се проучавању антике са 

једноумношћу која нам данас изгледа ексцентрично 

или настрано. Данас тешко да имамо разумевања за 

идеју да прошлост треба да буде основни вредносни 

судија. А ипак, захваљујући нашој непрекинутој вези са 

поезијом и науком Грчке, проучавати њих значи проучавати 

и нас саме. Јер крајња предност коју класични 

свет има у односу на све друге је та да нам је само он 

истовремено и близак и стран: близак, јер препознајемо 

приче и размишљања као сродна нашим (морална 

дилема Антигоне, атомска теорија, идеја да фосили 

морских створења нађени у брдима показују да су 

ова била под водом); стран, јер су ти људи деловали 

на много начина другачије од нас. Обожавали су мноштво 

богова, поседовали су робове, имали су другачије 

идеје о полу. Схватити да такве ствари могу бити 

истините за људе које на неки начин видимо као разумљиве 

и препознатљиве може нам помоћи да се спасемо 

од тираније садашњице, од заблуде да су наше 

сопствене навике поступања и мисли неизбежне, и од 

идеје да не постоје друге могућности. У томе је ослобађајућа 

моћ прошлости.” 

Џаспер Грифин, 

Оксфордска историја Грчке и хеленистичког света 

1. Каква је улога Римљана у очувању и преношењу 

грчке културе? 

2. По чему је антички свет био близак, а по чему 

стран данашњем? 

Tрајанов мост, модерна реконструкција 

270 




РЕЧНИК ПОЈМОВА 

А 

аграрни закон – закон који се односи на питања 

обрадиве земље 

анализа – научни метод проучавања неког 

предмета или појаве, путем рашчлањивања 

на мање целине 

аналисти – писци анала; у старом Риму, аутори 

најстаријих историјских дела. Обично 

се деле на старије, средње и млађе аналисте 

аристократија – на старогрчком „владавина 

најбољих”, владавина племства, људи 

које своје друштвене привилегије држе захваљујући 

пореклу; уопште, племство као 

друштвена група, сталеж 

атентат – убиство или покушај убиства неке 

истакнуте јавне личности 

Б 

базилеус – назив за монарха у класичном 

грчком језику; краљ или цар 

балсамовање – низ поступака којим се 

спречава распадање тела покојника 

бандака – поданик, слуга или роб у старој 

Персији 

баријера – физичка преграда или препрека; 

фигуративно сметња, тешкоћа 

бирократија – систем управе заснован на 

власти чиновиштва; бирократизована држава 

– она држава у којој постоји бројно и 

моћно чиновништво 

В 

ванакс – „господар”, највиша владарска титула 

у микенској Грчкој 

веродостојност – истинитост, изворност 

Г 

гладијатори – професионални борци и забављачи, 

који су борили у римским арена, 

између себе или против дивљих звери, ради 

забаве публике 

глацијација – залеђивање, стварање ледника 

и других великих залеђених површина и 

наслага 

Д 

дема – село или сеоска општа у старој Грчкој 

демагог – „вођа народа”, политичар који се 

служи ласкањем и лажним обећањима да би 

придобио народ за остварење својих циљева 

демократија – облик владавине у којем сви 

грађани имају политичка права 

демос – народ или грађани у старој Грчкој 

дидактичан, дидактички – оно што се 

одно си на учење, образовање 

дијалект – локални говор унутар једног језика, 

наречје 

диктатор – највиша ванредна магистратура 

у старом Риму; данас, у свакодневном говору 

и политичкој теорији: неограничени владар, 

који власт држи бесправно 

династија – владарска породица 

доминат – облик владавине Римског царства 

у позној антици, од Диоклецијана надаље; 

нескривена и ничим ограничена апсолутна 

монархија 

достојанственик – носилац достојанства, 

високог државног положаја или почасти 

Е 

евроцентризам – схватање по којем је Европа 

центар светске цивилизације и историје 

едикт – проглас, указ или наредба; у Римском 

царству, закон који проглашава цар 

елитизација – подвргавање друштва владавини 

елита, малог броја најмоћнијих људи 

епоха – већи временски период или раздобље, 

које поседује специфичне одлике 

Ж 

жреб – поступак бирања кроз насумично 

извлачење једног предмета, попут коцке или 

листа, како би се осигурао случајан избор, 

на срећу 

И 

идеализам – склоност да се у животу види 

само добро, племенито, идеално схватање 

живота 

271 





император – у почетку сваки магистрат, 

односно високи јавни службеник републике, 

који поседује империјум, највишу власт 

(диктатор, конзул, претор); касније, једна од 

титула римских царева; у данашњем говору: 

цар 

инвазија – улазак са војском и непријатељским 

намерама на туђу територију, велики 

напад у рату, покушај освајања 

интерпретација – тумачење, давање објашњење, 

проналажење значења или смисла 

Ј 

јурист – стручњак за правне науке, правник 

К 

караван – поворка товарних животиња или 

теретних кола са путницима и робом 

класификација – разврставање на класе 

или групе, по одређеном критеријуму 

клинопис – заједнички назив за више система 

писања који су потекли из древне Месопотамије; 

карактеришу га знаци састављени 

од кратких уреза, сличних клиновима 

кодификација – сређивање, бележење, систематизација 

правних прописа 

колонизација – запоседање нове територије 

и насељавање на њој 

колонија – у данашњем значењу: земља или 

територија која нема самосталност, већ је 

зависна од матичне земље; у случају феничанске 

или грчке колонизације: насеобине 

основане изван матичне земље 

контекст – шири текст, окружење, оно са 

чим посматрана појава чини целину 

коњички сталеж – највиша друштва група 

у старом Риму после сенаторског сталежа; 

богатији Римљани који нису достигли ниво 

сенатских звања 

конфисковање, конфискација – одузимање 

нечије имовине од стране државе 

култ – религиозно обожавање, поштовање 

неког божанства, светог човека или предмета 

култови мистерија – антички култови чији 

су ритуали и учења били тајни, отворени 

само за мали број одабраних људи 

курзив или курзивно писмо – врста писма 

прилагођена брзом писању 

272 

Л 

лавагетас – „вођа народа”, једно од владарских 

звања у микенској Грчкој 

логографија – најранији облик историјског 

писања у старој Грчкој; уопште: прозна књижевност 

у старој Грчкој 

М 

магистратура – јавна функција или звање у 

старом Риму 

микенска култура, цивилизација или период 

– најстарији период грчке историје, 

приближно од XVI до XII века п.н.е. 

милитаризам – државни систем у којем водеће 

место заузима војска и војничке структуре; 

систем вредности и мишљења који у 

први план ставља војну силу 

минојска култура или цивилизација – 

прегрчка култура Крита у бронзано доба 

мозаик – ликовна техника изведена слагањем 

бојених каменчића, керамике или 

стакла у цементу основу 

моногамија – брак између једног мушкарца 

и једне жене 

моногамна породица – породица која почива 

на принципу моногамије, постоји један 

муж и једна жена 

монолатрија – служење једном божанству, 

обожавање једног божанства 

Н 

неолитска револуција – прелазак људских 

заједница на ловачко-скупљачког начина 

живота на седелачки и земљораднички 

номади – људи без сталног боравишта, који 

се непрестано селе у потрази за храном, 

испашом или пленом 

О 

окупација – запоседање и држање туђе територије 

оружаном силом 

олигархизација – претварање политичког 

система у олигархију, владавину најбогатијих 

олигархија – облик владавине у којем само 

мала група грађана има политичка права 

оптимати – буквално најбољи; политичка 

групација коју су предводили најконзервативнији 

сентори 





П 

папир или хартија – материјал за писање 

састављен од влакана целулозе, биљног или, 

у новије време, синтетичког порекла 

патријархално друштво – друштво у којем 

је моћ у рукама мушкараца, у којем су жене 

потчињене мушкарцима 

патрицији – буквално они који припадају 

очевима, племићи; привилеговани део римског 

друштва у доба краљева и ране републике 

периодизација – подела прошлости на 

мање, јасно одређене етапе, периоде 

пиктограм – слика предмета или појма, 

значење одређене речи претворено у ликовни 

симбол 

пиктографско писмо – писмо састављено 

од слика које представљају читаве речи или 

појмове 

пинакотека – уметничка галерија, испуњена 

сликама на дрвеним таблама 

плебејци – буквално маса, мноштво, обичан 

свет; већина становништва римске државе 

у доба ране републике, првобитно без 

политичких права 

позна антика – завршни период античке 

историје; обично се узима да траје од III до 

VI века н.е. 

полис – на старогрчком језику град или градско 

насеље; специфично грчки тип политичке 

заједнице, самоуправног града-државе 

популари – буквално они који припадају 

народу или они који делују у корист народа; 

политичка групација у доба позне републике 

која се ослањала на народне скупштине и 

грађанске масе 

праисторија – период прошлости човечанства 

пре писаних извора 

преторијанци или преторијанска гарда – 

елитна јединица римске царске војске, задужена 

да прати цара и пружа му заштиту; 

уведена је од стране Августа а распуштена 

под Константином 

примат – биолошки ред који обухвата мајмуне, 

лемуре и људска бића 

принципат – облик владавине раног Римског 

царства, фаза у историји римске државе 

између Августа и Диоклецијана; монархија 

која је маскирана републиканским 

институцијама и звањима 

протоисторијска друштва или периоди – 

такви у којима постоје писани извори али су 

малобројни или неразумљиви 

професионализација – прелазак на професионализам, 

на професионални или стручан 

рад 

публикани – комерцијална удружења у старом 

Риму која су закупљивала пореска давања 

и друге изворе прихода, и убирала их 

уместо државе 

Р 

ретор – говорник, беседник или учитељ беседништва 

реторика – теорија говорништва, наука о 

говорништву; уопште: говорничка вештина 

ритуал – религијски чин, обред, церемонија 

С 

светилиште – место поштовања неког божанства 

сенаторски сталеж – најмоћнија друштвена 

група у старом Риму; припадници аристократских 

породица које су имале своје 

представнике у Сенату 

силабичко или слоговно писмо – писмо у 

којем сваки знак означава један слог 

софисти – буквално мудраци, мудри људи; 

путујући филозофи и учитељи у класичној 

Грчкој; у данашњем говору често: особе које 

покушавају да обману друге, које намерно 

изврћу истину и користе говорничке трикове 

да наведу на погрешан закључак 

стела – уздигнута плоча или стуб од камена, 

обично са рељефом, сликом или натписом 

Т 

тиранин – апсолутни владар у старој Грчкој; 

за разлику од архонта или монарха тиран 

власт није стекао ни избор, нити има наследно 

право 

Ф 

федерација (савез, лига) – савезна држава 

састављена од више мањих држава са одређеним 

степеном самосталности; у старој 

Грчкој: савезна држава састављена од више 

градова-држава или мањих савеза 

273 





фила – племе, део народа, група људи повезаних 

крвним сродством; у Атини и другим 

грчким градовима грађанско тело је било 

подељено на филе 

филозофија – учење о општим законитостима 

друштва, природе и мишљења; логичко 

и критичко разматрање људског знања и 

проблема; у старој Грчкој: општа потрага за 

истином, збир свих теоријских знања 

Х 

хегемонистички савез (федерација) – у 

старој Грчкој савез градова-држава на чијем 

је челу град хегемон (вођа), који има већа 

права од осталих чланица 

хелијеја – народни суд у античкој Атини 

хенотеизам – култ само једног божанства, 

уз прихватање постојања других богова 

хијерархија – подела на више степена различитих 

по моћи (виши степен има више 

моћи), у друштву и другим облицима организације 

хијероглифско писмо – основно писмо 

старих Египћана; уопште, назива за сликовна, 

пиктографска писма 

хиндуизам – политеистичка религија Индије 

и других земаља јужне Азије 

хиџра – пресељење; прелазак пророка Мухамеда 

из Меке у Медину (16. јул 622. године 

н.е.); почетак муслиманске ере 

хоминиди – биолошка фамилија којој припада 

и човек, обухвата све врсте примата са 

човеколиким карактеристикама 

хроника – историјски спис сродан летопису, 

такође доноси важније догађаје по хронолошком 

реду; хронике су опширније и слободније 

од летописа, поред пуког набрајања 

садрже и описе, објашњења, тумачења итд. 

Ц 

целибат – безбрачност, забрана ступања у 

сексуалне односе и склапања брака 

цивилизација – високо развијена култура, 

коју карактеришу достигнућа попут државне 

организације, уређеног друштва и писма 

црква – општа заједница свих хришћанских 

верника; једна од посебних хришћанских 

заједница; зграда у којој се врше хришћански 

обреди, богомоља 

Ш 

шинто или шинтоизам – традиционална 

политеистичка религија Јапана 

274

Freska_Istorija 1 SS

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?