Optimist magazin 55

Izdvajamo

LGBT

12

Osnivač i izdavač:

Gej lezbejski info centar

Godina osnivanja:

2011.

Glavni i odgovorni urednik:

Predrag Azdejković

Saradnici: Nemanja Marinović, Zoran Janković,

Milan Aranđelović, Milica Simonovski, Igor

Maksimović, Milan Živanović, Ivana Nikolić,

Bogdan Petrović, Jovana Ivetić, Stefan M.

Mladenović, Nemanja Ilić, Stefan Šparavalo,

Nikola Kovačević, Tamara Vlaškalin

Fotografija sa naslovne strane:

Universal Music Serbia

Web: www.optimist.rs

E-mail: optimistmagazin@gmail.com

FB Page: www.fb.me/optimist.rs

Štampa: Newpress

sponzoruše

18

Nick

Vujičić

Podrška:

Република Србија

МИНИСТАРСТВО

КУЛТУРЕ

И ИНФОРМИСАЊА

Magazin možete čitati i na:

Magazin prihvata nadležnost:

CIP Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

305

OPTIMIST : vodič kroz gej Srbiju / glavni i odgovorni urednik Predrag

M. Azdejković. God. 1, br. 1 (jun 2011) . [S. l.] : Regionalni info

centar, 2011 (Smederevo : Newpress). 21 cm

Dvomesečno. Naslov 1. broja: Optimizam

ISSN 22176756 = Optimist

COBISS.SRID 186184972

Pismo za Estebana 26

Lady

Gaga

Chormatica46

56

ja - Elton Džon

UOPTIMIST Intervju

aprilu mesecu ove godine

Magda Janjić je bila

meta napada novinara i

bivšeg predavača na Fakultetu

za medije i komunikacije

Zorana

Ćirjakovića u emisiji Ćirilica

na TV Hepi, kada je

izjavio da je ona urednica

nova.rs i da je bolesna

lezbejka koja mrzi

Srbiju! To je ponovio u intervjuu na Jutjub kanalu

Balkan.info. Magda je povodom toga na svom

Facebook profilu napisala: „Koga briga za moju

decu kada na TV Happy sa nacionalnom frekvencijom

u udarnom terminu, tokom vanrednog

stanja, za mene kažu da sam urednica nova.rs i

da sam bolesna lezbejka koja mrzi Srbiju? Koga?

Pa posle par dana još jednom u drugoj YouTube

emisiji Balkan info takođe da sam lezbejka da se

time dičim i još nešto. Da zajedno sa još nekim

urednicima izdajničkih medija predvodim hajku

na Srbiju ili slično. Ko se pita kako je mojoj deci?

Tinejdžerima. Jedno se sprema za prijemni. Koga

briga? Kako je meni? Kako mi je? Bolje

da ne znate.“

Da li su pretnje postale sastavni

deo novinarske profesije?

Odgovor znaš i sam. Da. Ali nisu postale,

u Srbiji su nažalost pretnje, uništavanje

imovine, privođenje, i ubistva već dugo

deo novinarskog života. I to decenijama

unazad. Danas su one možda vidljivije i

učestale na nivou: Sad ću da sednem i

napišem preteću poruku toj ili toj novinarki,

ili tom i tom novinaru. To su sve

pretnje kojih se neko plaši, ne može da

radi svoj posao kako treba, pod konstantnim

je stresom, a da često toga nije

svestan.

Radila si u više medija pa možeš da uporediš.

Da li ozbiljnost i količina pretnji zavisi

od medija u kome radiš? Koliko u

njima ima homofobije?

Skoro da više nema ni te tanke linije koja je pravila

tu razliku. Ukoliko se baviš istraživačkim novinarstvom,

pretnje su ozbiljnije, ukoliko pišući

istinu ljuljaš tlo nekom moćniku, pretnje su vrlo

ozbiljne, a tada često dolazi i do direktnog ugrožavanja

života, i na kraju smrti. Homofobije ima

u tolikoj količini, da kad nešto i nema veze sa

www.optimist.rs

4

LGBT temama ili ljudima, oni ti prete ili mrze zato

što misle, sumnjaju, čini im se ili si stvarno gej.

Da li te brinu? Da li i koje pretnje prijavljuješ

tužilaštvu? Neki epilog?

Naravno da me brinu. Kada se osećaš ugroženo

zato jer ti neko preti, stalno si na oprezu. Kada te

neko javno uvredi, pred, recimo, ogromnim brojem

ljudi i kaže da si ti neko zlo, bolest, užas i oni

koji to slušaju mogu da se osete uplašeno i napadnu

te, braneći se. Zato se ja i dalje bojim toga

šta sve ljudi mogu da pomisle, kažu i urade. Međutim,

to što se ponekad bojim, ne znači da ću

se kriti. Naprotiv. Ja dosad nisam nikoga prijavljivala.

To je epilog.

Biti urednica u VICE Srbija i biti urednica

na Nova.rs. Kolika je razlika i u čemu?

S obzirom na to da sam još pre VICE bila dugo na

sajtu Blica, Nova.rs mi je došla kao povratak u tu

vrstu posla, samo sa mnogo više odgovornosti

jer sam i izvršna urednika – šefica deska. VICE je

bio nešto potpuno drukčije i novo za mene i

neko vreme savršeno mesto gde sam mogla da

sklopim novinarstvo, ljubav prema pisanju, i autorstvo.

Isklesala sam sebe kao urednicu, onako

Empatija je ključna reč

Magda Janjić

Razgovarao: Predrag Azdejković

Foto: Bojana Janjić

da budem zadovoljna. Pokušavala sam da mladim

novinarima, piscima, fotografima, autorima,

dam krila i slobodu da se izraze, kažu svoj stav

kroz rad, kroz tekst, reportažu, intervju. Vidim

mnoge od njih koji su sada su uspešni i drago mi

je. Razlika je u dinamici posla i to što se VICE najviše

obraćao pre svega mlađim ljudima, dok je

Nova.rs info sajt koji obrađuje sve teme i obraća

se svima.

Šta bi izdvojila kao najveći uspeh dok si

bila u VICE-u?

Što sam dala šansu nekim ljudima da otkriju da

je novinarstvo posao kojim žele da se bave, da je

pisanje njihova ljubav, da im je feminizam bitan,

da im borba protiv nasilja nad ženama bude

bitna, što sam se bavila temama Roma, i gej

Roma u Srbiji, što smo pokrenuli niz tekstova, a

onda i filmova o mentalnim bolestima i poremećajima

i na kraju što sam bila deo onih koji su davali

glas nevidljivim ljudima i njihovim važnim

pričama. I na kraju, moj najveći lični uspeh bio je

kada sam otišla iz te kompanije.

Nova.rs je trenutno medij koji najviše piše

o LGBT temama. Kako ti vidiš medijsko izveštavanje

o LGBT temama u domaćim

medijima i uopšte vidljivost domaće LGBT

scene u medijima?

Vidim ga kao šturo, kao incident, povremeno

obaziranje, iščuđavanje, sterilno izveštavanje,

floskule i par dobrih fotografija uz primeren naslov.

A teme LGBT su mnogo, mnogo više od

toga. Gej ljudi u Srbiji su i dalje ugroženi, skrivaju

se, ne žele da kažu da su gej, ne smeju da budu

gej, za početak. Kada će biti vreme kada će se pisati

o onome što vole, stvaraju, uspevaju, postižu,

ne znam. Sve dok neko ne obuči, ne nauči

mlade novinare, a i one starije sa godinama iskustva,

i ne upozna ih prvo sa kojim se sve problemima

LGBT ljudi susreću svakog dana u Srbiji, i

da je njihov zadatak kao novinara da o njima i

tim problemima, nasilju, nezaposlenosti, siromaštva

izveštavaju, nećemo videti pomak u tom

smislu. Ovde naravno govorim najpre o mejnstrim

medijima, o onima sa nacionalnim frekvencijama,

info portalima koje čitaju stotine hiljada

ljudi.

Istraživanje koje su sproveli IDEAS i GLIC

pokazuju da su LGBT srednjoškolci u 50%

slučajeva doživeli psihičko nasilje, a u 8%

fizičko. Kakav je situacija kada su u pitanju

deca LGBT roditelja?

U Srbiji nema situacije. Ili ne da ja znam. A, ako

je i kad je ima, onda je vrlo nepovoljna. Na nivou

neke ozbiljne statistike, autovani par u Srbiji sa

decom ili detetom, ne postoji. Ti ljudi ne govore

da su gej, glume da su nešto drugo (dok mogu),

skrivaju se, i dovijaju, muče muku to je pravi opis.

Sve do škole i nekih ozbiljnijih razreda, to može

uspešno da se zamaskira, dok deca ne provale i

sama, ili odlučite da im kažete istinu. Deca su tu

u najvećem problemu jer su prestravljeni.

Vodič kroz gej Srbiju

5

>>

OPTIMIST Intervju

U državnim školama u Srbiji, mnogi nastavnici

nisu senzibilisani, deca prenose ono što čuju na

ulici i kod kuće, da je to nešto pogrešno i bolesno.

Samim tim deca LGBT roditelja su prestravljena

prvo za vašu bezbednost, a onda za svoju.

Verujem i znam da deca koja žive u Srbiji sa

mamom i devojkom ili tatom i dečkom, doživljavaju

neprijatnosti i nasilje. Sve dok to ne bude

počelo iz sistema da se menja, ništa od boljitka.

Na tviteru si napisala: „Deca će vam doživljavati

pakao u Srbiji ako ste gej kad

krenu u državnu školu, osim ako ne budete

glumile tetke koje žive zajedno i

ostalo. Biće užasno. Ako vam treba

ekspert za to u državi, ta sam“. Koji je tvoj

savet LGBT osoba koje su roditelji ili žele

da budu?

Ne smem da dajem nikakve savete, ali mogu da

kažem da deca vole i žele da ih, osim što ih neizmerno

volite i poštujete, da ih ne pravite budalama,

i da ih upoznate sa svetom u kom žive. Da

je taj svet zajeban, da nije sve ružičasto, ali i da

mogu da vam se obrate i računaju na vas kadgod

je potrebno. Zato je važno reći istinu deci. Oni će

uz ljubav i vaše poštovanje prema njima naučiti

da posle teškog perioda, mora da dođe i onaj

bolji - sloboda.

Da li nekad osećaš krivicu zbog takve situacije

i kako se boriš s njom?

Ne osećam nikakvu krivicu, znala sam šta nas

čeka. I ništa nije gotovo i ništa nije savršeno, ali

neće živeti u laži i obmanama. I rastu u takve

ljude, nadam se, hahaha. Ne borim se više ni sa

kim i ni sa čim, nego razgovaram, slušam i radim.

Sada je vreme za skupljanje plodova, koji ne moraju

uvek da budu slatki.

Koliko te ljuti situacija kada gledaš privilegovani

životi Ane Brnabić, Milice Đurđić

i njihovog sina?

Nisam ih videla, te privilegije. Gde su i koje su?

Ako misliš na mesto premijerke i moć, to je nešto

drugo. Ali onog trenutka kada je Aleksandar

Vučić rekao celoj Srbiji da je tada buduća premijerka

gej i da je njemu to ok (?!) i tako u stvari

rekao, nemoj da je neko dira, videli smo suprotno,

odnosno svakodnevicu koji živi svaki gej par

u Srbiji. Dobile su dete, kao neke druge lezbejke

koje poznajem i koje imaju decu. Ako je privilegija

to što ne znamo kako su dobile bebu i gde

se porodila, i koliko su platile itd. onda ok, ali to

opet nije privilegija jer upravo i nema mnogo gej

www.optimist.rs

6

roditelja koji to žele da podele sa ljudima. Mene

to ne ljuti jer nisam imala prevelika očekivanja u

smislu da će se prilike u ovoj zemlji mnogo poboljšati

zato što imamo premijerku lezbejku. Nažalost.

Ako govorimo o privilegijama koje imaju

kao moćni gej par, ja ih ne vidim, nevidljive su –

kao i 90 odsto gej parova sa decom iz Srbije.

Šta vidiš kao način da se situacija poboljša?

Roditeljsko udruživanje?

Način je da puste ljude koji nešto o tome znaju,

to i rade. Da uvaže organizacije i pojedince koje

su neke stvari dovele do Skupštine i udžbenika,

i razgovaraju sa njima. Da integrišu gej ljude, da

ih ne sklanjaju sa strane i ne šutkaju ko kako stigne.

Da se učitelji i nastavnice senzibilišu, da i oni

čuju LGBT roditelje i njihove probleme i probleme

koje njihova deca doživljavaju svakog

dana. Da čuju gej decu, odnosno, da nauče da ih

čuju. Uvek sam za udruživanje i razmenu iskustava.

Empatija je ključna reč, i u ovoj, kao i u

mnogim životnim pitanjima i situacijama, i ako

je razvijemo i u mikro zajednici, razvijaćemo je

sve više, delićemo i slušaćemo, i svet može da

bude malo bolji. I život u Srbiji.

Uzemljama Zapadnog

Balkana se već dve decenije

sprovodi proces opsežnih

društvenih,

političkih i ekonomskih

reformi, koji podrazumeva

usvajanje brojnih

materijalnih i procesnih

zakona kojima se reguliše

zaštita ljudskih prava,

a među njima po prvi

put i ljudska prava LGBTI osoba. Zemlje Zapadnog

Balkana, uz izuzetak Severne Makedonije, su

pre desetak godina napravile značajne korake napred,

pre svega donošenjem antidiskriminacionih

propisa kojima je eksplicitno zabranjena

diskriminacija po osnovu seksualne orijentacije i

rodnog identiteta. U godinama koje su potom

usledile usvajani su i propisi kojima je u krivično

zakonodavstvo uveden i institut zločina iz mržnje

koji je takođe izričito priznavao seksualnu orijentaciju

i rodni identitet kao zaštićeno lično svojstvo.

Na kraju, Hrvatska i Slovenija otišle su i korak

dalje sa pravnim priznavanjem istopolnih partnerstava,

doduše još uvek ne izjednačavajući ovo sa

brakom (npr. nije dopušteno pravo na usvajanje

dece ili dostupnost zdravstvenim uslugama u

vezi planiranja porodice). Pre desetak godina, Turska

je bila zemlja u kojoj su se svake godine održavale

povorke ponosa, ali i mnogi veliki

događaji sa LGBTI tematikom.

Dakle, u većini

zemalja regiona

pravni okviri i postojeće

javne politike

za promociju i

zaštitu ljudskih

prava LGBTI osoba

su postojali, makar

na papiru. Međutim,

poslednjih godina

nesumnjivo

smo svedoci ozbiljne

stagnacije

kada je reč o daljem

unapređenju prava

LGBTI osoba. Ne

samo stagnacije, već i potpunog odsustva interesovanja

država u regionu za položaj LGBTI

osoba, koji je neretko oličenje licemerja i dvostrukih

standarda.

Ujedinjen glas

daleko se čuje

Piše: Vuk Raičević

Situacija u Turskoj svakako se najviše pogoršala,

počevši od zabrane povorki ponosa, javnih

događaja sa LGBTI tematikom, preko upućivanja

poruka mržnje protiv LGBTI zajednica u Turskoj

od strane religijskih lidera i ministara u Vladi Turske,

do potpunog negiranja zvaničnika Turske u

Ujedinjenim nacijama na optužbe da su LGBTI

osobe u toj zemlji izložene nasilju i diskriminaciji,

te da, primera radi – Turska prednjači u Evropi

kada je reč o ubistvima trans osoba. Turska

je do sada odbijala da prihvati preporuke za

unapređenje položaja LGBTI osoba upućene u

okviru Univerzalnog periodičnog pregleda stanja

ljudskih prava (UPR), smatrajući da su takve

preporuke suvišne i da su LGBTI osobe dovoljno

zaštićene. Verovatno je zato otkazala i svoje učešće

na Evroviziji.

Kad smo već kod prihvatanja UPR preporuka

za poboljšanje položaja LGBTI osoba, postoje

zemlje koje su u potpunosti podržale

ovakve preporuke. Najbolji primer za to je Srbija,

zemlja kojom stoluje premijerka lezbejka. Od započinjanja

Trećeg ciklusa UPR i preporuka datih

početkom 2018. godine, te preporuke su do

sada “implementirane” tako što većina mera za

unapređenje položaja LGBTI osoba iz Strategije

prevencije i zaštite od diskriminacije (2013-

2018) ni do danas nije sprovedena u delo, a o

donošenju nove strategije i da ne govorimo. U

međuvremenu smo ostali i bez Poverenice za

zaštitu ravnopravnosti, jer proces njenog (re)izbora

nije ušao u

skupštinsku proceduru

pre parlamentarnih

izbora, pa je

tako danas sve ono

za šta se LGBTI civilno

društvo

(iz)borilo 2009. godine

ponovo dovedeno

u pitanje.

Delotvorne zaštite

od diskriminacije

za LGBTI osobe u

ovom trenutku više

nema. Ali, barem

imamo čak dve

presude kada je reč o zločinu iz mržnje, posle

više od 7 godina od uvođenja ovog instituta.

Zakon o rodnom identitetu i Zakon o registrovanim

partnerstvima iz gorepomenute


7

>>

OPTIMIST Aktivizam

Političke demonstracije u IstanbuIu na Trgu Taksim, 24. jula 2016. godine na

kojima su se pojavili i LGBT aktivisti

Strategije od predstavnika države više niko i ne

spominje. Kao da neko očekuje da su dva Prajda

dovoljna kompenzacija za sve ovo. Nisu.

Za razliku od Srbije, Albanija je otvoreno navela

da ne može da podrži svih 14 LGBTI preporuka

datih ovoj zemlji u okviru Trećeg UPR

ciklusa 2019. godine. Primera radi, Albanija je

prošle godine navela da ne planira da usvoji registrovano

istopolno partnerstvo u naredne četiri

godine. Očigledno su albanski zvaničnici

zaboravili da je njihova zemlja 2016. godine donela

poseban LGBTI nacionalni akcioni plan koji

je, između ostalog, upravo predviđao donošenje

takvog propisa. Gle čuda, taj akcioni plan ističe

ove godine. Do tada, trans zajednica u Albaniji

ostaje potpuno pravno i društveno nevidljiva –

bez ikakve mogućnosti za pravno priznanje

roda ili pristupu zdravstvenim uslugama u vezi

prilagođavanja pola. Mlade LGBTI osobe beže iz

zemlje, a LGBTI civilnom društvu se sve više sužava

prostor za delovanje.

Dok su neki mislili da je zakon o registrovanim

partnerstvima u Hrvatskoj jedan od glavnih

pokazatelja ko je s koje strane granice EU u regionu,

ove godine svedočili smo ritualnom spaljivanju

lutki koje simbolizuju istopolne partnere

na karnevalu u Imotskom i diskriminatornom

www.optimist.rs

8

postupanju jednog centra za socijalni rad, koji

je odbio da dete pošalje u hraniteljsku porodicu

koju čine istopolni partneri. Slučaj ni nakon pozitivne

odluke Ustavnog suda Hrvatske još uvek

nije dobio adekvatan epilog. Nekima je čak smetala

i zastava duginih boja u Splitu, simbolično

postavljena umesto otkazanog splitskog Prajda.

Da, homofobija je u punom jeku i u doba Korone.

Čak i kad se ne šeta.

Ako ste mislili da je Slovenija ipak najprogresivinija

u svemu, pa i u ovoj oblasti, stvari

stoje ovako – prošle godine demoliran je najpoznatiji

LGBT klub u Ljubljani, a učinioci još

uvek nisu otkriveni. Prvi Prajd u Mariboru nije

prošao bez incidenata, a širom zemlje registrovano

je više slučajeva nasilja motivisanih

mržnjom prema LGBTI populaciji. Slovenija do

daljnjeg ostaje jedina zemlja u regionu koja

nema institut zločina iz mržnje u svom zakonodavstvu.

Trans zajednica, kao i u ostatku regiona,

izložena je diskriminaciji i stigmatizaciji

na svakom koraku. Još jednom da ponovim –

na svakom koraku.

U međuvremenu, nacrt Građanskog zakona

Kosova predviđa da je pravo na brak

isključivo moguće između muškarca i žene,

iako Ustav Kosova to pravo de facto omogućava

Radionica o korišćenju specijalnih procedura UN za organizacije koje se bave

zaštitom ljudskih prava LBGTI osoba u Srbiji - Beograd, 2020.

svim građanima bez obzira na pol. Trans

osobe za jednu jednostavnu izmenu oznake

pola u ličnim dokumentima moraju da šetaju

od suda do suda. Godinama.

Slučaj Severne Makedonije svima nama je

prošle godine doneo plimu optimizma i novu

nadu da su promene moguće. Ova zemlja je sa

decenijom zakašnjenja u odnosu na region donela

zakon koji je izričito uvrstio zabranu diskriminacije

po osnovu seksualne orijentacije i

rodnog identiteta. Usvojeni su i institut zločina

iz mržnje, ali i antidiskriminacioni propisi u oblasti

obrazovanja. A onda je Ustavni sud ove zemlje

decenijsku borbu LGBTI civilnog društva

proglasio neustavnom, jer Zakon o zabrani diskriminacije

nije bio donet kvalifikovanom većinom,

budući da je prvobitno tadašnji

predsednik države odbio da potpiše zakone koji

su u sebi sadržali dodatak ‘Severna’ u imenu Makedonije.

Ako ste mislili da se pitanja cele države

ne tiču i LGBTI zajednice, evo primera da možda,

ipak, grešite.

Da nije sve tako crno svedoči i prošlogodišnja

prva povorka ponosa u Sarajevu, kao i

nedavno doneti Zakon o životnom partnerstvu

osoba istog pola Crne Gore. Upravo su

Crna Gora i Bosna I Hercegovina jedine dve

zemlje koje uključuju polne karakteristike kao

lično svojstvo u zaštiti od diskriminacije. Šta

je sa ostalim državama? Zašto su interseks-interpolne-međupolne

osobe potpuno izopštene

iz svega u ovom našem regionu? Ako

vam nije još uvek jasno, vratite se na početak

ovog teksta.

Sa zakonima ili bez njih, sa strategijama ili

bez, sa zabranama ili bez - sa Koronom ili bez:

činjenica je da LGBTI osobe na Zapadnom Balkanu

i u Turskoj i dalje nisu ravnopravne sa

ostalima u društvu. Nekad je to čista

homo/bi/lezbo/transfobija, a nekad je i do

imena države (!). Suština leži u tome da svi istu

muku muče. Jedni su umorni od svega toga,

drugi u svemu vide loš pristup naših prema

ovim problemima, treći ni ne vide sebe u

svemu tome. Činjenica je, međutim, da je ovakvo

stanje neodrživo, ali i da isto tako uvek

može gore. Zato LGBTI zajednice u ovom regionu

ne smeju i ne treba da ćute, već moraju

biti sve glasnije. Dobar glas daleko se čuje, a

u ovom slučaju – ujedinjen glas daleko se

čuje, a i dobro se čuje. Uz onu dobru staru –

ništa o nama bez nas. Sve ostalo su izgovori.

Ima li se pravo na takav luksuz?


9

POPTIMIST Region

andemija virusa korona je,

reklo bi se, vratila položaj pripadnika

LGBTI zajednice na

same početke. Otkazivanje ili

pomeranje parada, zatvaranje

u četiri zida, verbalno i fizičko

nasilje od strane porodica sa

kojima su sada bili prinuđeni

da ponovo žive najčešće

usled lošeg ekonomskog stanja,

samo su neki od problema

koji su zadesili LGBTI populaciju od marta,

kada je korona virus i na Balkanu uzeo maha.

Kada je o Srbiji reč, o uslovima života najbolje

govori istraživanje udruženja Loud & Queer i

Egal, „COVID-19 i LGBTI zajednica u Srbiji“, urađeno

na osnovu upitnika koji je popunilo čak

1198 osoba u periodu od 5. do 9. aprila. Sažetak

istraživanja, objavljenog u maju, jeste sledeći:

„LGBTI zajednicu mucǐ hronicňa nezaposlenost,

veliki broj njih je dobilo otkaz, zavrsǐli su na neplacénim

odsustvima ili im je smanjen prihod,

vlasnici i preduzetnici su morali da zatvore svoje

biznise ili redukuju poslovanje, LGBTI

osobe obolele od hronicňih oboljenja

su imale probleme u lecěnju, veliki broj

njih je izbacěn iz prostora u kojima su

do tada zǐveli, a mnoge osnovne potrebe

im nisu zadovoljene.“

Ovo su i brojke:

- dve trećine LGBTI osoba u Srbiji, tačnije

njih 68,5 odsto, u vreme epidemije imalo

je problema da zadovolji svoje potrebe

za hranom, stanom, poslom ili bezbednošću,

te nemaju gotovo nikakva primanja.

LGBTI zajednicu zbog ove krize, ali i

inače, muči hronična nezaposlenost jer

trećina njih traži posao, od čega ogromna

većina duže od šest meseci.

- zbog nemogućnosti da zarade i plate rentirane

stanove, svaka deseta LGBTI osoba je morala da

napusti prostor u kojem je do tada živela, a pet

odsto ove populacije se nalazi u riziku od beskućništva.

Većina iseljenih su, kako se navodi u saopštenju,

mlađe LGBTI osobe, odnosno studenti i

studentkinje, što u narednom periodu može uticati

na njihovu mogućnost da se obrazuju.

- više od polovine ispitanika izjasnilo se da se suočava

sa izazovima u vezi sa mentalnim zdravljem,

gde su neophodne profesionalne i specifične

usluge podrške.

10 www.optimist.rs

- više od trećine ispitanika pretrpelo je ekonomske

posledice pandemije koronavirusa: otkazi, smanjenje

primanja, neplaćena odsustva.

- oko petine LGBTI osoba je u strahu od nasilja ili

trpe nasilje na mestu na kome su izolovani tokom

pandemije COVID-19.

Potrebno je uzeti u obzir opšte stanje zajednice

koje je, i pre pojave virusa, karakterisala najveća

socijalna distanca, iz koje su sledili mnogi

ekonomski i društveni problemi, kao što je siromaštvo,“

navodi se dalje u izveštaju.

Srbija je takođe i jedna u nizu zemalja u kojoj

je ove godine prajd ili otkazan ili pomeren. Tako je

početkom juna Parada ponosa Srbije, koja je trebalo

da bude organizovana 27. tog meseca na

svetski Dan ponosa, otkazana usled pandemije.

Sredinom avgusta, organizacioni Odbor Beograd

Prajda doneo je odluku da se usled loše epidemiološke

situacije izazvane virusom korona, događaji

planirani za Nedelju Ponosa (14-20. septembar) i

Prajd marš (19. septembar) održe u promenjenom

obliku. Program Nedelje Ponosa će se delom održavati

onlajn, dok će živi program biti redukovan i

LGBti i korona

Prava na čekanju

Piše: Ivana Nikolić

organizovan u skladu sa važećim propisima i preporukama

državnih organa. Program Nedelje Ponosa

biće objavljen početkom septembra.

Sredinom maja objavljeno je da se i hrvatska

Povorka ponosa, prethodno planirana za 13. jun,

otkazuje „pre svega zbog sigurnosnih i zdravstvenih

razloga, ali i zato jer je za organizaciju

Prajda potrebno nekoliko meseci rada naših volonterki

i organizacijskog odbora, što ove godine

nije bilo moguće.“

"Mi svejedno radimo na drugim aktivnostima,

a još razmišljamo hoćemo li se Prajd održati ove

godine", naveli su iz Zagreb Prajda.

Junska parada, odnosno Bh. povorka ponosa,

otkazana je i u Bosni i Hercegovini. Lejla Huremović,

članica Organizacionog odbora Bh. povorke

ponosa, za Optimist kaže da je ovakvu odluku

doneo sam odbor usled pogoršane epidemiološke

situacije u Sarajevu. Ipak, ističe Huremović,

pandemija je često korišćena kao izgovor od

strane bosansko-hercegovačkih vlasti kada su

prava LGBTI populacije u pitanju:

„U toku priprema, zadnjih par meseci, suočili

smo se sa različitim institucionalnim preprekama

i nerazumevanjem kada je u pitanju shvatanje šta

predstavlja Bh. povorka ponosa, a pandemija se

često koristila kao izgovor za ograničavanje slobode

okupljanja. Isto tako, od društva dobijamo

nerazumevanje. Zbog toga je važno nastaviti naglašavati

da mi ne izlazimo na ulicu iz nekog hira,

nego potrebe. Naša prava bivaju skrajnuta još više

na marginu, glasovi LGBTIQ aktivista i aktivistkinja,

pod izgovorom pandemije, se pokušavaju utišati.

Nasilje, predrasude, diskriminacija se povećava

kroz ekstremne situacije poput pandemije, te je

zbog toga i više nego neophodno boriti se. Dakle,

Bh. povorka ponosa je protest za ljudska prava”.

Huremović kaže i da su pripadnici LGBTI populacije

u Bosni i Hercegovini još ugroženiji od

kako je korona virus uzeo maha. Posledice života

u pandemiji su veoma velike, a bavljenje aktivizmom

je takođe otežano, naglašava Huremović.

„Kada govorimo o aktivizmu on je sa pandemijom

jako usporen i ograničen, pa aktivisti i aktivistkinje

moraju da pronalaze različite

kreativne načine delovanja. Ali je važno naglasiti

da aktivizam ne sme stati, jer je pandemija dodatno

pogoršala status života LGBTIQ osoba u

BiH. Pandemija ni u kom slučaju ne sme postati

izgovor za institucije da se ne bave pravima

LGBTIQ osoba. Pandemija je pokazala građanima

kako je živjeti u četiri zida, te da niko ne

može dugoročno živeti tako. S druge strane, posljedice

života u pandemiji za LGBTIQ osobe su

ogromne. I onako ograničen svakodnevni javni

prostor je postao još ograničeniji. Nepostojanjem

LGBTIQ događaja, LGBTIQ osobe su ostale

bez sigurnih prostora za socijalizaciju”.

Kao i u Srbiji, i u Bosni je ekonomska kriza je

dodatno pogodila ovu populaciju, te su mnogi

zbog otkaza bili prisiljeni da se vrate u porodične

domove gde se često suočavaju sa nerazumevanjem,

maltretiranjem, gušenjem identiteta

i nasiljem. „Nažalost, nemaju drugih mogućnosti

negu o ovakvim uslovima biti pod krovom roditelja

koji često bivaju psihički i fizički nasilni,”

kaže Huremović.

Slična je situacija je i u Crnoj Gori. Vuk Adžić iz

organizacije LGBT Forum Progres kaže da je ova

organizacija tokom pandemije pružala servis pravne

i psihosocijalne podrške pripadnicima LGBTI

populacije kao i sklonište onima koji nisu imali

gde da odu.

„Kao i svi drugi građani, i pripadnici LGBT+ zajednice

su osetili zdravstvene, ekonomske i društvene

posledice pandemije. U tim aspektima

problemi sa kojima se suočavala LGBT+ zajednica

su ekvivalentni onima sa kojima se suočavala cela

država, pa i svet. Ipak, uprkos tome što zajednica

kao jedna od najugroženijih grupa u crnogorskom

društvu nikada nije i neće imati intenciju da

bilo kome ograničava prava i slobode, trebalo bi

primetiti da su tokom pandemije svi građani osetili

stvarno značenje života u četiri zida. Nažalost,

mi smo na to već navikli. Takođe, upravo usled izolacije

mnogi pripadnici zajednice doživeli su značajan

porast nasilja u porodici. Ipak bih naglasio

da ni ostale manjinske grupe nisu ostale pošteđene,”

kaže Adžić za Optimist.

Dodaje i da je tokom pandemije usvojen

Zakon o istopolnom partnerstvu, za koji kaže da

je jedna od najznačajnijih stvari. „Trenutak u kojem

je zakon usvojen može da deluje kao da nije bio

idealan zbog same pandemije Korona virusa, ali

ne treba da zaboravimo da je pravo vreme za jednakost

uvek!”


11

ČOPTIMIST Aktivizam

ak 93% LGBTI+ zaposlenih

smatra da mehanizmi

zaštite od

diskriminacije u Srbiji

nisu dovoljno razvijeni

da bi ih zaštitili od diskriminacije

na radu, upozorava

istraživanje o

položaju LGBTI+ osoba

na tržištu rada i zapošljavanja

”Dostojanstvo na

radu” koje su realizovali Centar za istraživanje i

razvoj društva IDEAS i Gej lezbejski info centar

GLIC. Više od trećine učesnika i učesnica u istraživanju

izjavilo je da su doživeli diskriminaciju na

“Ja sam nekako protivnica tog autovanja.

Možda i generalno. Ne znam kako da

kažem, to je moja privatna stvar. Isto kao

što nemam šta da kažem ni šta je moj pas

radio juče nekome kome nisam autovana.”

zaposlenima. Rezultati IDEAS-ovog istraživanja

upozoravaju da zbog pritiska društva, čak i same

LGBTI+ osobe nekada vide svoj seksualni i rodni

identitet kao privatnu stvar, te na ovaj način internalizuju

homofobiju i ograničavaju sebe da

se slobodnije i smislenije uključe u socijalnu sredinu

i posao.

Istraživanje ukazuje da osim što mehanizmi

zaštite od diskriminacije nisu u dovoljnoj meri

“Ja bih volela kada bih mogla da se autujem na radnom mestu. Ali s obzirom na to da znam

kakva je njihova politika, ja ne mogu. To bi bilo lepo kada ti odeš na posao i kada možeš da

pričaš sa ljudima o tome – e, gde sam bila sinoć, šta sam radila, upoznala tu i tu. Mislim da bi

to bilo super, podeliti takva iskustva – bilo da su strejt ljudi ili LGBT. Na ovom radnom mestu

sigurno se neću autovati. Mislim da bi mi namestili otkaz pod nekim drugim izgovorom.

Mislim, plašila bih se reakcije ljudi oko mene.”

radu u poslednjih pet godina. Oni koji nisu doživeli

diskriminaciju na poslu – nisu se ni autovali.

Kao najučestaliji oblik nasilja sa kojima se suočavaju

LGBTI+ osobe u radnom okruženju

je psihičko nasilje i doživela ga je skoro

polovina ispitanih, dok je pretnjama otkazom

ili smanjenjem prava na poslu

bio izložen svaki peti ispitani. Ne izostaju

ni pretnje fizičkim nasiljem na poslu, dok

je akt fizičkog nasilja prijavilo čak 9%

ispitanih. Ipak, najveće iznenađenje

jeste učestalije seksualno uznemiravanje

na poslu - skoro dvostruko češće od

fizičkog nasilja.

Zbog učestalog kršenja radnih

prava pripadnika LGBTI+ zajednice -

straha od neravnopravnog pristupa tržištu

rada, diskriminacije na radu, verbalnog

uznemiravanja, mobinga,

otkaza, u ekstremnim situacijama i fizičkog

nasilja, pripadnici LGBTI+ zajednice

u najvećem broju slučajeva kriju

svoj rodni identitet i seksualnu orijentaciju

kako prilikom zapošljavanja, tako i

u radnom okruženju. Međutim, prema različitim

studijama, procena je da LGBTI+ osobe čine između

3% i 12% ukupne radne snage što ih svrstava

u najbrojniju manjinsku grupu među

12 www.optimist.rs

razvijeni, niti garantuju privatnost u radnom

okruženju, tako ni LGBTI+ zaposleni nisu sa

njima u dovoljnoj meri upoznati. Uglavnom je

ISTRAŽIVANJE O POLOŽAJU LGBTI+ OSOBA

NA TRŽIŠTU RADA I ZAPOŠLJAVANJA

Dostojanstvo

na radu

Piše: Tamara Vlaškalin

poznato da se problem može resǎvati sudskim

putem, ali ispitanike korisčénje takvog mehanizma

odbija, jer to nuzňo znacǐ i autovanje, ali i

zbog toga sťo veruju da je pravosudni sistem

neefikasan i skup. Zato LGBTI+ zaposleni navode

potrebu da se na nivou civilnog sektora

razvije podrsǩa LGBTI+ osobama kako bi razumeli

pravni okvir zasťite od diskriminacije i bili

u prilici da dobiju savet koje mere zasťite mogu

da preduzmu.

”Jedan kolega me je pitao jel imašti decǩa

ili devojku, sťa céšda ti nađemo? Ubicú te

od batina ako saznam da si to. Vozač,

magacioner u istoj firmi. Ja sam sve to

hendlovao... Na kraju mi nisu oni dali otkaz,

samo su mi podmetnuli da ja dajem otkaz.”

Kao osnovnu odgovornost kompanija u smislu

zasťite osoba od diskriminacije na radu,

LGBTI+ zaposleni vide u uspostavljanje efikasnih

zǎlbenih mehanizama i mehanizama zasťite,

dok srednji i viši menadžment treba da preuzme

odgovornost za njihovo poštovanje. Iako LGBTI

osobe smatraju da klima u kompanijama generalno

nije inkluzivna, cěsto postoje kolege koje

ih prihvataju ili koje znaju za njihov seksualni ili

rodni identitet. LGBTi+ zaposleni smatraju da bi

se klima značajno popravila ukoliko bi se uveli

jasni protokoli za zaštitu od, diskriminacije organizovali

treninzi podizanja svesti o pravima

LGBTI+ zaposlenih, ali i ukoliko bi u kompanijama

postojala pozicija na kojoj bi se zaposleni

bavio samo diskriminacijom i položajem ranjivih

grupa u organizaciji.

”Pritužbe LGBTI zaposlenih resǎvaju u

nasǐm firmama trenutno ljudi koji nisu po

difoltu senzibilisani za LGBT… Zavisi, ako

neko ima problem u svojoj firmi na tu temu,

sve zavisi od toga na koga naleti u firmi i

kako cé taj da odreaguje, da li cé u stvari da

ucǐni nesťo po tom pitanju. Trebalo bi da

izgleda da imaju protokol, mislim da u

slucǎju toga i toga, radi se to i to i nema

dalje. Znacǐ da se zna kad i pod kojim

uslovima se neke stvari mogu desiti. Ali

toga kod nas nema u firmi. Nema u mojoj,

nego u bilo kojoj firmi.”

DOBRODOŠLI U MREŽU

ODGOVORNIH POSLODAVACA

Centar za istraživanje i razvoj društva

IDEAS i Gej lezbejski info centar GLIC, uz

podršku Ambasade Kraljevine Holandije,

realizuje projekat podrške kompanijama

za razvoj mera inkluzije LGBTi+

radnika i radnica i primenu antidiskriminatornog

zakonodavnog okvira. U

okviru projekta, započeli smo formiranje

mreže kompanija, kao platforme u

okviru koje predstavnici kompanija

mogu da razmenjuju prakse inkluzije

LGBT+ zaposlenih i pozicioniranja na

ovom tržištu. Svesni činjenice da su reputacija

kompanije i njen uspeh u direktnoj

vezi sa politikama koje

uključuju aktivnosti kojima se podstiče

ravnopravnost, te da imamo zajedničku

težnju da unapredimo inkluziju LGBTI+

radnika, pozivamo vas da nam se pridružite

u radu na stvaranju novih vrednosti

i unapređenju politika

ravnopravnosti koje će osigurati da

LGBT zaposleni budu #UvekSvoji.

Više informacija o projektu možete

naći na www.ispostuj.me

Neke od kompanija predstavljaju primere

dobre prakse u promociji jednakosti LGBTI+ zaposlenih.

Strategija ”licňog primera” mozě biti

efikasna u kompanijama u kojima su većuspostavljeni

efektivni mehanizmi zasťite od diskriminacije

i gde rukovodstvo podrzǎva prava

LGBTI+ radnika. U takvim kompanijama, lideri su

svesni da i najbolja poslovna ideja ne može postati

poslovno dostignuće ukoliko nema tima

koji čine posvećeni, motivisani pojedinci, različitih

struka i profila. Ta različitost ne ogleda se

samo u stepenu obrazovanja, radnom iskustvu

i profesionalnim kompetencijama, nego i u različitim

ličnim svojstvima zaposlenih poput pola,

roda, seksualne orijentacije…. Svi oni doprinose

ne samo finansijskom uspehu kompanije i njenom

imidžu, nego i ostvarenju još uvek nedostižne

ideje da svaki pojedinac ima pravo da radi

dostojanstveno i dostojanstveno živi od svog

rada.


13

VOPTIMIST Doroteo

lada Crne Gore je 1. jula

2020. izglasala Zakon o

istopolnom partnerstvu

koji reguliše zajednički

život osoba istog pola i

većinu pratećih prava i

obaveza koje iz toga

proizilaze. Srbija za to

vreme, i pored autovane

LGBT+ premijerke, tapka

u mestu. Kao da paradoks

nije dovoljno velik, premijerkina partnerka

je tokom njenog mandata postala majka, a cela

Vlada je premijerki čestitala rođenje deteta iako

ona sa njim formalno nema nikakve veze.

Paradoksalnost ovih situacija, mada je pitanje

Zakona o istopolnom partnerstvu ozbiljna

tema u društvu poput našeg, pokrenula je

brojne debate na društvenim mrežama koje su

učinile zabavnim pitanje premijerkine nelegalno-legalne

istopolne zajednice ili činjenicu

da srpski gejevi, dok nestrpljivo čekaju da Srbija

donese isti Zakon, mogu ići u Crnu Goru da se

venčaju, ukoliko jedan od partnera ima crnogorsko

državljanstvo što uopšte nije nemoguće. U

okviru brojnih komentara o tome zašto se premijerka

ne bori za donošenje ovog zakona ili da

li će sad i ona otići u Crnu Goru da se venča

jedan je bio posebno zanimljiv: “Pa nije luda da

se udaje, pa da joj ova sponzoruša što je hvata

na bebu, uzme sve pare”.

Verujem da do

ovog komentara

mnogi, poput

mene naivnog, nisu

bili ni svesni postojanja

onih koji donošenje

ovog

Zakona čekaju prevashodno

zarad ličnog,

materijalnog

interesa. Međutim,

detaljnijim iščitavanjem

razmišljanja

ljudi na ovu temu, a

pogotovu ukoliko

čitate između redova,

postaje vam jasno da femy i gej sponzoruše

planiraju da kalkulišu sa bračnim zavetima,

podjednako koliko i heteroseksualci što ih valjda

čini normalnim.

14 www.optimist.rs

Naime, fenomen sponzoruša je na ovim prostorima

duboko utemeljen. Tradicionalna bračna

zajednica se vekovima više zasnivala na materijalnim

osnovama nego na emotivnim, ali kada se

poslednjih godina, sa ženskom emancipacijom,

sponzoruše degradiraju i omalovažavaju, uvek

se zaboravi da su to još uvek generacije kojima

je od malih nogu poručivano kako moraju materijalno

dobro da se udaju. Interesni brak je normativ

koji se ovde teško iskorenjuje. Samim tim,

takav majndset su

usvojili i lokalni gejevi,

što je sasvim legitimno.

Psihološki

je razumljivo i to što

Istopolna bračna zajednica i

LGBT sponzoruše

piše: Bogdan Petrović

pripadnici LGBT+

zajednice koji su godinama

na razne

načine omalovažavani

i maltretirani,

ne žele samo da

nađu rešenje za

svoju egzistenciju,

već hoće i hleba

preko pogače.

Sa tim u vezi ne

čudi što su mnogi iskoristili mogućnost istopolnog

partnerstva u drugim zemljama, da reše

svoje materijalno-egzistencijalne probleme i

pobegnu iz zemlje u kojoj baš i nemaju neku

perspektivu, neovisno o tome koje su seksualne

orijentacije. Za mnoge gejeve sa ovih prostora

istopolni brak je od onog trenutka od kada je

postao legalan u većini zemalja Evropske Unije,

postao ulaznica za EU i mogućnost da pobegnu

iz srpske bede. I to nije ništa novo. Heteroseksualci

su taj fenomen već apsolvirali.

Naravno, nije samo odlazak iz zemlje razlog da

sponzorisana veza preraste u brak. Štaviše u osnovi

te ideje nalazi se materijalna sigurnost do koje se

dolazi jednostavno, uglavnom putem seksa, a do

koje se realno može doći i bez braka. Sponzoruša,

koje god da je seksualne orijentacije, relativno lako

nalazi bogataša da o njoj finansijski brine, ali je izazov

navesti takvu osobu da je oženi, a prevashodno

je bitno da je to zakonski izvodljivo. Zakon o

životnom partnerstvu osoba istog pola koji je 1.

jula donet u Crnoj Gori, a koga u Srbiji tek iščekujemo,

omogućava upravo to. On partnerima ne

pruža mogućnost zasnivanja porodice, jer im i

dalje ne dozvoljava da postanu zajednički staratelji

dece, odnosno da ih usvajaju. Takav kakav je,

Zakon reguliše samo onaj materijalni deo tj. omogućava

partnerima da imaju zajedničku imovinu i

da jedno drugo međusobno nasleđuju. Dakle,

taman ono što sponzorušama i treba.

E sad, da li jedna gej sponzoruša svoje apetite

može da zadovolji u Crnoj Gori ili bi trebalo

da se uputi na neku destinaciju miljama daleko

od Srbije, otvoreno je i individualno pitanje. Ono

što je fakat jeste da će takvi hteli ne hteli u ovom

trenutku morati više da se fokusiraju na Crnogorce

nego na Srbe, pošto ovde još neko vreme

neće biti željenog zakona. Čak i da Ana Brnabić

dobije novi mandat na poziciji premijera, ne bi

trebalo očekivati da ona uradi bilo šta za LGBT+

zajednicu, jer je zaokupljenija ličnim interesima

i interesima osobe koju naziva svojim šefom.

Osim toga, možda je citirani komentar sa tvitera

tačan i možda joj, imajući u vidu vrednost njene

imovine, brak ni ne ide u prilog, bez obzira da li

joj partnerka zaista jeste ili nije sponzoruša.

Oni gejevi koje takve dvojbe ne opstruiraju,

a žive u Srbiji, svakako bi rešenje za svoje probleme

mogli potražiti među braćom Crnogorcima,

pogotovu ukoliko su sponzoruše. Fakat

jeste da većina đetića živi u Srbiji, tačnije u Beogradu,

preciznije na Vračaru i uglavnom su imućni.

I mada im je Beograd u srcu, zadržali su i

crnogorsko državljanstvo, jer ih na to obavezuje

čojstvo i tradicija kao u onom vicu o Crnogorcu

kome tri sina saopštavaju da idu u Beograd na

gej paradu, a on im odgovara: „Jedan mora da

ostane, da jebe oca.“ Pitanje je samo da li su đetići

koje srećete po vračarskim gej žurkama

spremni da vas uhvate za ruku i odvedu pred

matičara i potom predstave svojoj porodici. Crnogorska

Vlada poručuje da jesu, a na vama je

ako želite da ih testirate, kakvi god da su vam

motivi za stupanje u brak.


15

KOPTIMIST Aktivizam

ada prosečan čovek pomisli

na reč „izbeglica“ uglavnom

mu se kao prve asocijacije

javljaju oružani sukobi, rat u

bivšoj Jugoslaviji, rat u Siriji i

masovno bežanje ljudi od nasilja

koje je po svom intenzitetu

takvo da ne bira svoje

žrtve. Mnogi pomisle na ljude

koji beže iz svoje zemlje porekla

zbog njihove nacionalnosti,

vere ili zbog njihovog političkog stava.

Međutim, oblici progona, koje između ostalog

nabraja i Konvencija o statusu izbeglica iz 1951.

godine, daleko su raznovrsniji i upravo je ovaj

međunarodni instrument predvideo jedan široko

postavljen osnov – pripadnost posebnoj

društvenoj grupi.

UNHCR objašnjava posebnu društvenu

grupu kao grupu osoba koje dele zajedničke karakteristike

iz kojih proističe rizik od progona i

koja se doživljava kao grupa od strane društva

u kome žive. Te karakteristike će obično biti one

koje su urođene, nepromenljive, ali i koje su na

drugi način fundamentalne za identitet ili uživanje

nekog od ljudskih prava. Kroz ovaj institut,

na hiljade ljudi koji su zbog svojih ličnih svojstava

izloženi kršenju ljudskih prava u svojim

zemljama porekla, dobilo je azil u zemljama

širom sveta. Tako su kroz istoriju izbegličkog

prava, pod pripadnike posebne društvene

grupe svrstavali riđokose

ili albino

ljude iz Afrike,

vojno sposobne

muškarce koji nisu

hteli da uzmu učešće

u oružanim sukobima

u njihovim

Tražioci azila u Srbiji

LGBT izbeglice

zemljama, prevodioce

koji su radili

za američke i britanske

trupe u Avganistanu

piše: Nikola Kovačević

i tako

dalje. Jedna od najosetljivijih

grupa

ljudi koja se kroz

godine iskristalisala kao visoko ranjiva i učestalo

progonjenja širom sveta, uključujući tu i evropski

kontinent, jesu LGBTQI osobe. Progon po

osnovu seksualne orijentacije oslikava se kroz

najteže oblike kršenja ljudskih prava, a vrlo

često, pogotovo u zemljama islamskog sveta,

isti je i legalizovan kroz zakone ili čak kroz

Ustave. Samim tim, zahtevi za azil LGBTIQI ljudi

se itekako ozbiljno razmatraju u zemljama u kojima

pripadnici ove društvene grupe traže međunarodnu

zaštitu.

Srbija je svoj sistem azila dobila u aprilu

2008. godine, i kao i svaka novina, njegov razvoj

i podizanje efikasnosti su u prethodnih 12 godina

tekli izuzetno sporo. Jednostavnije rečeno,

na samim počecima, ali i u mnogim slučajevima

i danas, nije lako dobiti azili u Srbiji, čak i kada si

Sirijac koji je pobegao od strahota rata. Međutim,

slučaj izbeglice koja dobija zaštitu u Srbiji

nije završena samim činom donošenja odluke

kojom se nekom priznaje pravo na azil. Ono što

je važno jeste i da se izbeglice na adekvatan

način integrišu i da svoj život započnu u miru i

uslovima u kojima će se traume izbeglištva valjano

tretirati. Ovo je posebno važno kada se

radi o izbeglicama koje su u svojim zemljama

porekla bile žrtve nasilja, zlostavljanja, diskriminacije

i drugih praksi koje neminovno ostavljaju

različite oblike psiho-fizičkih posledica. Ovo je

obično i slučaj sa izbeglicama čiji progon je zasnovan

na njihovoj seksualnoj orijentaciji.

Od 2008. godine, pa do današnjeg dana vrlo

mali broj ljudi je dobio azil u Srbiji. Međutim,

među nekih 160 osoba koje su pronašle zaštitu

u Srbiji, njih 7 je azil dobilo po osnovu progona

koji je bio zasnovan

na njihovoj seksualnoj

orijentaciji.

Kada se pročitaju

navedene odluke,

pogotovo prva koja

datira još iz 2013.

godine, teško je a

ne dati visoku

ocenu Kancelariji za

azil koja je u postupcima

prema

tim ljudima pokazala

visok stepen

ažurnosti koja je za

krajnji ishod imala

davanje azila gay paru iz Turske, gay mladićima

iz Irana i lezbejkama iz Čečenije. Zapravo, ove

odluke su pokazale kako organi postupka azila

imaju visok stepen senzibiliteta za LGBTQI

zahteve, i da je kvalitet odlučivanja u ovakvim

predmetima na daleko višem nivou nego u slučajevima

brojnih drugih kategorija izbeglica kao

što su Avganistanci, dezerteri iz Sirije i Iraka ili

Kurdi iz Turske.

Iz obrazloženja navedenih odluka može se

na jasan način videti da su u obzir uzimani zakoni

koji npr. kriminalizuju LGBTQI ljude u Iranu,

prakse koje podrazumevaju nasilje i diskriminaciju

od strane porodice u Čečeniji, ali i nasilje i

stigmatizaciju koju LGBTQI ljudi doživljavaju u

sredinama u kojima su živeli. Navedene odluke

bez ikakve sumnje daju jasan pregled koliko je

teško biti drugačije seksualne orijentacije u sredinama

u kojima stari i primitivni običaji, ali i religija,

igraju veliku ulogu, i kako progonjeni po

osnovu seksualne orijentacije ne mogu da traže

zaštitu ni od policije, ni od suda, ali ni od svojih

najbližih članova porodice. Zapravo, ove odluke

pokazuju da sami akteri progona upravo mogu

biti članovi najuže porodice koji očekuju da ženski

članovi stupe u dogovorene brakove ili da sinovi

imaju puno dece i da nastave porodični niz,

i da u slučaju da ova očekivanja ne ispune, budu

suočeni sa teškim vidovima odmazde koji za

krajnji ishod mogu imati i smrt.

Ove odluke u velikoj meri oslikavaju i opšte

stanje stvari kada je reč o uslovima za zaštitu i

ostvarivanje ljudskih prava LGBTQI osoba na bliskom

istoku, ali i u Turskoj i Rusiji, i treba biti fer

i reći da su nadležni organi Srbije na adekvatan

način izneli ocenu o ugroženosti ove kategorije

tražilaca azila u ovim zemljama.

Međutim, kao što je i na početku istaknuto,

dobar postupak azila i dobar sistem izbegličke

zaštite nije samo pozitivna odluka u postupku

azila, već i mogućnost tih ljudi da, najjednostavnije

rečeno, nastave svoj život mirno u Srbiji. I

svi ćemo se složiti da to niko sa sigurnošću ne

može da im garantuje jer, koliko god da Srbija

nije Iran ili Turska, i dalje je jasno da gay ljudi u

Srbiji imaju čitav niz prepreka i izazova da žive

slobodno i sigurno. Nažalost, to se ispostavilo

kao tačno i u slučaju nekih od 7 osoba kojima je

međunarodna zaštita u Srbiji priznata zbog progona

po osnovu njihove seksualne orijentacije.

Navešću samo primer gay para iz Turske, mojih

klijenata, koji su u centru Beograda, od strane

svojih novih komšija, doživeli isti tretman kao i

onaj koji su imali od strane svojih komšija u Turskoj.

Vređanje, pretnje ali i fizički napadi bili su

učestali, a reakcija policajaca iz PS Zvezdara kojima

sam podneo barem 5 krivičnih prijava i tražio

zaštitu i kažnjavanje odgovornih je bio na

nivou reakcije turskih policajaca kojima nije padalo

na pamet da urade nešto povodom zlostavljanja

koje su činile „turske“ komšije. I tako

danas imamo jednu prilično kontradiktornu situaciju.

Sa jedne strane, ako ste LGBTQI osoba,

šanse da dobijte azil u Srbiji su Vam prilično jake.

Sa druge strane, šansa da kao gay izbeglica svoj

život u Srbiji nastavite u miru i slobodi ne može

niko sa sigurnošću da vam garantuje. Gay par iz

Turske, prvi tražioci azila koji su dobili azil u Srbiji,

potragu za svojim mirom i slobodom su morali

da nastave u Švedskoj.


17

OPTIMIST TIspovest

okom odrastanja, Nik Vujičić

bio je moj heroj. Inspirisala

me je njegova životna

priča, jer je ostao pozitivan

uprkos tome što je rođen

bez ruku i nogu. Godine

2005. Nik Vujičić osnovao je

neprofitnu organizaciju

„Life without Limbs“.

Potom je 2007. godine

osnovao „Attitude is Altitude“

pružajući nastavni plan usmeren ka motivisanju

i osnaživanju učenika. Postao je uvažen

govornik i pisac, fokusirajući se na prevazilaženje

životnih prepreka posredstvom snage i vere.

Iako ljudi Nika prepoznaju sa TV-a i Jutjuba, on

je poznatiji u krugu hrišćana kao evangelista.

Nik je postao jedan od mojih najbližih prijatelja,

a potom i moj poslodavac. Radio sam na poziciji

njegovog asistenta skoro dve godine, ali sve je

krenulo nizbrdo kada je otkrio da sam gej.

Nik, čovek na kojeg sam se dugo ugledao,

rekao mi je da više ne mogu da radim za njega

jer sam gej, i našem prijateljstvu je ubrzo došao

kraj. Teško mi je palo da se i dalje ugledam na

čoveka koji me je odbacio zbog toga što sam

gej. Dok ga gledam kako širi poruke protiv nasilja

i posmatram njegovo prijateljstvo sa homofobima

poput Majk Pensa i Betsi Devos, kojoj je

bio i lični savetnik, više ne mogu da ćutim.

Nakon što sam bio ljut, depresivan i

u par navrata sklon suicidu, jedini put ka

emocionalnom pročišćenju bio je da

oprostim čoveku koji me je odbacio. Ironično

je biti homofob a u isto vreme se

zalagati protiv nasilja. Ironija se pretvorila

u tragediju kada su Pens i Devos dali

Niku još veći pristup studentima širom

zemlje, da širi poruku protiv nasilja a pritom

ne spominje nasilje nad LGBTQ+

osobama.

Ako se neko predstavlja kao borac

protiv nasilja a odbija da predstavlja sve

ljude koji trpe nasilje, ta osoba je površnih

verovanja.

Retko sam govorio javno o svojim

političkim uverenjima upravo zbog kruga ljudi

sa kojima sam radio. Bio sam usamljeni liberal u

moru evangelista. Moj bivši šef često je govorio

protiv abortusa i LGBTQ+ osoba, i o ostalim desničarskim

principima. Imao je konzervativne

prijatelje kao što su evangelista Frenklin Grejam

i Dejvid Grin, generalni direktor korporacije

„Hobby Lobby“. Dejvid Grin je osporio deo zakona

o zdravstvenoj zaštiti koji je u okviru zdravstvenog

osiguranja radnika sadržao i besplatnu

kontracepciju. Stigao je sa tim slučajem čak do

Vrhovnog suda i naravno, pobedio. Dok sam

skupljao donacije u ime porodice Grin imao sam

priliku da se nađem u kancelarijama korporacije

„Hobby Lobby“.

Bio sam u teškoj situaciji zato što sam od

ovih ljudi skrivao da sam gej. Ispisao sam se sa

fakulteta jer je Nik ponudio da proširi dobrotvornu

organizaciju moje porodice, „Extreme Mobility

Camps“, putem koje se mladi ljudi koji su

slepi ili imaju neko oštećenje vida podstiču da

dostignu svoj puni potencijal kroz sport, razne

programe i prakse. Pravio sam se da sam strejt

kako bih se uklopio u taj svet i kako bi mi moj

heroj bio mentor. Ne samo što je moja zarada

zavisila od ove laži, već je budućnost neprofitne

organizacije moje porodice bila u pitanju.

Kada vratim film, bilo mi je veoma lako da

lažem jer nije postojao nikakav pravilnik za ovu

vrstu situacije. Ali to nije potrajalo. Naš zajednički

prijatelj video je sliku koju sam objavio jutro

nakon pucnjave u klubu „Pulse“ gde držim pesnicu

sa gej zastavom nacrtanom na mojoj ruci.

On je to ispričao Nikovoj porodici koja me je naterala

da mu sve ispričam.

Ubedio me je da dam otkaz zato što sam gej

Nick Vujičić

piše: BRADON SCHWARZ

Izvor: The Advocate

18 www.optimist.rs

Znao sam da me Nik neće podržati, niti želeti

da nastavim da radim kao njegov asistent.

Ipak, nadao sam se da ćemo uprkos ovome održati

naše prijateljstvo i mentorstvo. Sve sam mu

ispričao i pitao ga šta da radim. Ponudio sam da

dam otkaz ali samo ako je on to želeo. Naravno,

želeo je.

Imao sam sreće da radim kao njegov asistent

skoro dve godine. Od početka 2015. do

kraja 2016. Bili smo dobri prijatelji od 2013. Putovao

sam sa njim i pomagao mu da propagira

svoja ubeđenja. Takođe sam se starao o njemu.

Hranio bih ga, kupao, oblačio i pomagao mu da

se kreće. Prešli smo hiljade kilometara i obišli

petnaest zemalja širom sveta.

U to vreme upoznao sam dosta poznatih

osoba, milijardere i uticajne religiozne desničare

koji su mi pružili direktan uvid u to kako bogati

i moćni utiču na naš politički sistem u cilju promovisanja

svoje religiozne agende predstavljene

kao „verska sloboda“. Priznajem da nisam

bio svestan koliko su neke od ovih ideologija

opasne za LGBTQ+ ljude. Držao sam svoj privatni

život skriven i osmislio lažnu personu kako

bih zadržao svoj posao. Međutim, zbog toga

sam se našao u istoj prostoriji sa najozloglašenijim

homofobima u našoj zemlji.

Majk Pens bio je naš saveznik. Nikov tim bio

je u partnerstvu sa državom Indijana u cilju promovisanja

naših vrednosti u školama i zatvorima,

sve to vođeno od strane Nika i podržano

od strane Pensa dok je bio guverner. Emitovali

smo uživo videe u skoro svakoj školi i zatvoru u

Indijani, govoreći protiv nasilja i šireći poruke

pozitivnosti.

Upoznao sam Pensa 2015. na dan trke Indijanapolis

500. Nik i ja smo bili njegovi gosti. Naš

tim je dobio karte i propusnice za sve nivoe i pristup

Pensovom separeu.

Seo sam da ručam sa svojim šefom kada mi

je odjednom neko prišao. Osetio sam ruke na

svojim ramenima koje su počele čvrsto da me

masiraju. Tok dana sam nosio Nika pa sam razumeo

ovaj fini gest. Ništa vise. Kada sam podigao

glavu, video sam da su to ruke našeg domaćina,

Majk Pensa.

Koliko god da je taj susret bio čudan, u tom

trenutku za mene je Pens bio samo još jedan

konzervativni političar. Nisam ga poznavao kao

homofoba.

Nisam znao da se zalagao za zabranu istopolnih

brakova. Nisam znao da je devedesetih

godina propagirao ideju da je biti gej lični izbor.

Nisam znao da je, vodeći časopis „Indiana Policy

Review“, nadgledao publikaciju nekoliko antigej

članaka, uključujući jedan u kojem se pisalo

protiv ideje o sajmu zapošljavanja za LGBTQ+

novinare jer bi queer urednicima njihova seksualnost

uticala na procenu. Nisam znao da je

kao kandidat za kongres 2000. godine predložio

da se prekine finansiranje za prevenciju HIV-a i

da se taj novac preusmeri na programe koji bi

pomagali ljudima da „promene svoju seksualnost“,

nešto što je interpretirano kao lečenje homoseksualnosti

(što je Pens osporio). Nisam

znao da je bio član odbora „Indiana Family Insititute“,

poznate anti-gej organizacije. Nisam

znao da je 2006. godine kao vođa „Republican

Study Committee“, grupe ultrakonzervativnih

članova vlasti, u jednom govoru rekao da će

istopolni brakovi označiti društveni kolaps.

Nisam znao da je 2007. godine bio protiv nacrta

zakona koji bi zabranio diskriminaciju nad

LGBTQ+ osobama na radnom mestu. Nisam

znao da je toliki homofob.


19

>>

OPTIMIST Ispovest

Možda u sam u to vreme i odbijao da shvatim

to. Kada vratim film, pitam se da li je Pens

znao da su njegove ruke masirale ramena jednog

gej čoveka.

Nadam se da ću imati priliku da ga ponovo

sretnem kako bih imao šansu da sa njim razgovaram

o nastavnom planu koji je protiv nasilja a

da pritom ne zanemaruje queer ljude. Meni ne

uliva nadu ono što Pens, Devos i Vujičić imaju u

planu za naše škole. Međutim, vera od nas zahteva

da govorimo protiv nepravde.

Verska sloboda je termin koji nas tera da pomislimo

da su gladni prehranjeni, da se beskućnicima

pruža krov nad glavom i da se svi

problemi na svetu rešavaju. U realnosti, milijarderi,

poznati i političari u zajednici konzervativnih

hrišćana koriste svoju platformu da

promovišu iskrivljeni sistem vrednosti. Istina je

da se oni bore protiv prava žena na izbor i da odbijaju

da prihvate priznavanje LGBTQ+ zajednice

kao ljude koji su jednaki u očima zakona.

Nik ostaje glasni kritičar queer zajednice. Na

osnovu toga sam znao da neće podržati moju

seksualnost ali nisam imao pojma o haosu koji

će nastati. Otkad sam otišao, prekinuo je svaki

kontakt sa mnom i sa dobrotvornom organizacijom

moje porodice. Jedini izuzetak bio je

Nikov brod koji je dat mojoj porodici na čuvanje,

20 www.optimist.rs

a koji je on 2017. donirao organizaciji „Extreme

Mobility Camps“ nakon što smo ga zamolili da

ga premesti na neku drugu lokaciju.

Podstakao me je da dam otkaz u avgustu

2016. i dao mi dva meseca da odem. Odbačen

sam iz te ultrakonzervativne zajednice što nije

bilo iznenađenje. Što se dobrotvorne organizacije

moje porodice tiče, nakon doniranja desetina

hiljada dolara tokom godina i

organizovanja događaja, on je povukao svu podršku.

Kada je Majk Pens postao potpredsednik, ja

sam bio primoran da pronađem novi put. Moj

bivši šef nastavlja sa svojom „turnejom protiv

nasilja“.

Otkad je 2016. godine Donald Tramp postao

predsednik, Pens je otvorio mnoga vrata Niku

kako bi on pokrenuo nastavni plan protiv nasilja

u školama, uz pomoć Devos koja je na poziciji

državnog sekretara pri Ministarstvu prosvete.

Nastavni plan kreiran je u partnerstvu sa organizacijom

„Noble Education Development“, ali

nigde nije spomenuta borba protiv nasilja nad

LGBTQ+ osobama koje u mnogoj većoj meri

prestavljaju žrtve.

Vreme je da se javno govori protiv verske

slobode u kojoj je utemeljena mržnja. Religija je

nešto sveto, a po mom mišljenju, to je jedna od

najlepših tradicija koje imamo. Kada se koristi u

pogrešne svrhe ima potpuno suprotan cilj, umesto

da nas zbliži i pomaže ljudima. Nisu svi hrišćani

takvi, i ako vidite nekoga ko je na

pogrešnom putu, ponašajte se suprotno od njih

i tretirajte ih s ljubavlju.

Pišem ovo ne zato što sam ogorčena osoba

koja je dobila otkaz ili zato što želim pažnju ili

žaljenje. Naprotiv, delim svoju priču zato što mislim

da je bitno da se LGBTQ+ ljudi sa sličnim

iskustvom suprotstave licemerju, čak i kada to

boli. Čak i kada to groteskno pokazuju oni koji

su ti jednom bili heroji.

Magazin „Advocate“ se obratio Nik Vujičiću

za komentar. Portparol organizacije „Attitude is

Altitude“ je odgovorio: „Brendon Švarc radio je

za ’Attitude is Altitude’ što je uključivalo aktivnosti

za organizaciju ’Life without Limbs’ u trajanju

od skoro dve godine, sve do avgusta 2016. kada

je dostavio pisanu ostavku. Pravilo je da nećemo

pričati o privatnim pitanjima, možemo reći da je

Brendon bio dobar radnik i da mu želimo sreću

u budućnosti.

OPTIMIST Politika

A"Postoji jezik, mislim da se zove Meskalero, u kojem se glagoli nikad ne menjaju po vremenima.

U tom jeziku ne postoji ni prošlo ni buduće vreme. Razmišljam... ako bismo

naučili taj jezik, mogli bismo da živimo duže..."

Milan Oklopdžić, Californija Blues

ko bismo savladali Strah od vakcina, 5G mreže, spoljnih i unutrašnjih

neprijatelja, nacionalnih i drugih ma-

ovaj jezik, kojim govori

oko 1.500 pripadnika

plemena Apache uspeva da priguši i strah od tekuće pandemije

njina, aktivan je uvek, pa valjda zbog toga

i Navajo, ne samo da – neprijatelja koji je trebalo da ujedini sve, bez

bismo se oslobodili obzira na razlike. To se nije dogodilo, verovatno

tereta prošlosti i budućnosti,

već i lažnih vidi, samim tim i pretuče. Isti izmišljeni neprija-

zbog toga što se lakše mrzi ono što može da se

obećanja. Obećanja telji nas proganjaju već decenijama, pa se iz

se oslanjaju upravo na

veru u budućnost, a

svaki građanin je, bilo da je toga svestan ili ne,

često spreman da proguta optimistične prognoze

– od horoskopa do političkih govorancija

na nacionalnim frekvencijama. Političke kampanje

se tako temelje na želji za životom, sigurnošću

i budućnošću, pa ih dobar broj građana

guta, budući da čuje ono što zna, čime se stvara

lažni osećaj kontrole, ili ono što ne zna, ali mu

prija jer dobro zvuči. U centru takve želje za sigurnošću

smešten je i strah od drugog, tačnije

mržnja iz neznanja,

jer je upravo drugi

onaj koji se nalazi s

one strane poznatog,

a sve što je nepoznato

automatski

je i pogubno.

Dok su ovakvi

strahovi u prošlosti

imali funkciju, te služili

da se pojedinac

sačuva od predatora

i drugih agresora,

danas su suvišni, što

znači da su prema

svim očekivanjima

morali da zakržljaju i otpadnu kao rep koji se

više ne koristi. To se ipak nije dogodilo, pa se sve

opasne ideologije i danas zasnivaju na ovakvim

strahovima, a zbog toga što se uz pomoć straha

najlakše manipuliše širokim narodnim masama.

Recite čoveku da je nešto pogubno po njega i

njegovu lozu i nema tog razgovora koji bi ga

smirio i priveo zdravom razumu.

Kako je bilo na protestima

Neću revoluciju

desno orijentisanih grla i dalje čuju pokliči koji

prozivaju krivce.

Upravo se to dogodilo i na protestima koji

su počeli 7. jula, i nestali u tim dubokim grlima.

Počeli su spontano, ali su oni koji su se okupili

da izraze nezadovoljstvo zbog toga što se država

prema njima ne odnosi kao prema inteligentnim

bićima, brzo izgubili među nabreklim

mišicama sa kojih su pulsirali krstovi.

Tog 7. jula sam na ulicu izašao zbog dezinformacija,

Košutnjaka, Stare planine, otimanja

javnih dobara i vulgarnosti koja je još više učvrstila

svoju poziciju

u komunikaciji između

građana,

onih koji su na vlasti,

ali i onih koji se

izdaju za opoziciju.

Uprkos tome što

sam se iz svih prethodnih

protesta

povlačio zbog homofobičnih,

rasističkih

i drugih

pogubnih parola,

osetio sam potrebu

da ponovo

iskažem nezadovoljstvo,

a najpre zbog toga što su mi prigovori

i protesti omogućili da izađem iz ormara i počnem

da živim ono što bismo uslovno mogli da

nazovemo „dostojanstvenim životom“. Ispostavilo

se da su spontani protesti i dalje drugačiji

od Parada ponosa, budući da većina radije bira

ikone, krstove i govor mržnje od jednakosti i duginih

boja.


21

piše: Milan Živanović

>>

OPTIMIST Politika

Sve je počelo nekoliko dana ranije, na studentskim

protestima protiv iseljavanja iz domova,

kada je aktivistkinja Mina Milošević

postala meta ultradesničarskih i nacionalističkih

sila, a zbog toga što je tokom okupljanja

apelovala na desničare koji su se pojavili sa natpisima

"Nema predaje", te sa slikama Kosova

i Metohije, da ostave svoje zastave. Oni čije se

glave nađu ispod ovakvih obeležja oni su koji

podržavaju antimigrantske i nacionalističke

politike, te ne prezaju od agresije, što su i potvrdili

u onom trenutku kada su počeli napadi

na aktivistkinju.

22 www.optimist.rs

Što se više udaljavate od svoja četiri zida, računara

i lajkova, to je veća verovatnoća da čujete

i vidite stvarno stanje u narodu. Posle samo

nekoliko minuta na protestu 7. jula zaorilo se

„Vučiću, pederu“, a parolu su lako prihvatili

mnogi prisutni, verovatno zbog toga što nisu

pederi. Zašto ne „pederu“? Zato što peder nije

negativna karakterna osobina, kao uostalom ni

„pička, pizda, žena i sisica“, već pogrdna reč za

pripadnike LGBTIQ populacije. U ovom kontekstu

se koristi od kada je jedna navijačka pojava

uletela u prenos fudbalske utakmice, zarikala

ovu rečenicu, ne kao promišljeni komentar, već

kao protest zbog toga što je u to vreme objavljeno

da je dozvoljena Parada ponosa.

Odmah posle „Vučiću, pederu“, čulo se i „Vučiću,

ustašo“, „Vučiću, Šiptare“, te „stop migrantima“,

stihovi „sve su straže đenerala Draže“, ne

damo svetinje“, „idite na Kosovo“ i tako u nedogled.

Bilo da se radi o građanima koji zaista veruju

u ono što viču, ili o plaćenim snagama,

kojima je dobra organizacija i šaka dolara omogućila

de brzo pojave i kompromituju okupljanje,

jedno je sigurno – to su grupe ljudi koje

postoje i koje su uspele da nadglasaju one koji

svoje nezadovoljstvo izražavaju u tišini. Ti nasilnici

su ljudi koji žive u ovoj zemlji, glasaju i prete,

oni koji su došli i 2001. da tuku gejeve i lezbejke

tokom prvog pokušaja Prajda, 2008. da razbijaju

izloge i kradu patike jer ih boli Kosovo na srcu,

te 2010. da uništavaju grad tokom Prve „uspešno“

održane Parade ponosa. Na život, kako

tvrde na svojim transparentima, nema pravo

niko osim njih. Mi koji smo ćutali od njih smo se

razlikovali samo po zatvorenim ustima, budući

da smo propustili da ponesemo svoja obeležja

na kojima se traži jednakost, socijalna pravda,

pretanak bespravne gradnje na Košutnjaku, zaustavljanje

seče šuma i uništavanja reka. I to je

naša greška, jer se borim protiv nečega, sve ređe

za nešto.

Dok sam izbrojao parole, ka masi je već leteo

suzavac. Budući da nisam bio dovoljno brz, gas

je učinio svoje, toliko temeljno da nisam video

kuda idem. Našao sam se u grupi koja je uzbuđeno

deklamovala različite varijacije na „Ubij, zakolji“,

u sendviču između policije i onih koje su

mediji u prošlosti nazivali „našom decom“. Pokušavajući

da se udaljim i od jednih i od drugih, što

je verovatno bila jedina pametna odluka, jer je

policija ubrzo počela sa primenjivanjem prekomerne

sile koja ne bira, shvatio sam da je sve što

mi preostaje povlačenje u nepoznatom pravcu

– svi poznati su utihnuli.

Na protest sam ponovo došao 10. jula, ali su

me povici „nož, žica, Srebrenica“ brzo uverili da

tu ne pripadam. Udaljavajući se stigao sam do

donjeg Dorćola, samo što to više nije bio „revolucionarni“

Beograd, već neki drugi svet – puni

kafići, muzika i redovi ispred kioska sa brzom

hranom ubedili su me da je ipak najviše onih

koji žive u džepu u kojem važi pravilo „samo da

je meni lepo“. U prostoru između nezadovoljstva

i državne represije bujaju oni koji sutra idu na

more, čitaju tekstove o dvoglavom teletu iz sela

kod Kragujevca i pitaju „Šta ćemo sutra za

ručak?“. U njihovom svetu nema gladnih i obespravljenih,

drveće na Košutnjaku vene od starosti,

a oni koji preturaju po kontejnerima

sigurno traže ključeve od trosobnog stana koji

im je ostao od babe i dede.

Ipak, nije sve tako sivo. Da neko o jednakosti

još uvek brine pokazalo je udruženje „Da se zna“,

koje se u otvorenom pismu obratilo premijerki

Ani Brnabić, a povodom toga što nije učinila

ništa po pitanju prava osoba iz LGBTIQ zajednice,

kojoj i sama pripada. Možda bi bilo nerazumno

da se od premijerke očekuje da se bavi

problemima manjina, da sama ne šalje lažnu

sliku o tome da je biti lezbijka u Srbiji normalno.

Tako Ana Brnabić uživa sva ona prava koja su

pripadnicima kvir manjine uskraćena, kao uostalom

i svi oni koji zahvaljujući ovoj ili onoj privilegiji

žive u ubeđenju da njihovo ponašanje

nije bezobrazluk, već posledica okolnosti koje

su svima na izvol’te, pod uslovom da su dovoljno

snalažljivi da se ostvare i zarade. Takvo

ponašanje je opasno na više nivoa, a najpre

zbog toga što na neprirodan način zaustavlja

borbu zbog koje su mnogi rizikovali generacijama

unazad. Pozitivna slika za svetske medije,

te vidljivost koja je važna, ali ne u ovakvim uslovima,

medveđa su usluga zajednici, te lažni signal

da je sve u redu.

Pozitivne primer dali su i drugi, poput Marije

Lukić koja je uspela da uprkos pretnjama, zlostavljanju

i neefikasnosti sudstva pobedi svog

zlostavljača i postavi ga na mesto koje mu pripada,

makar i na tri meseca. I možda je to najbolja

poruka – krenimo od sebe, jer se boreći za

sebe borimo i za druge koji nemaju mogućnost

da ih neko čuje. Što je još važnije, kada se borimo

za sopstvenu pravdu ne rizikujemo da stanemo

rame uz rame sa onima koji su, pored

političara, krivi za situaciju u kojoj se nalazimo.

To nije uvek lako – priroda je uredila da osećamo

žeđ, glad, umor i potrebu za seksom, potrošačko

društvo da su nam neophodne nove patike,

new age spiritualizam da moramo da budemo

srećni, društvo je uredilo da imamo neprijatelja

koji je onaj drugi što nam otima ono što je naše.

Dok zadovoljimo sve te potrebe, pobedimo sve

„neprijatelje“, zasitimo se i naspavamo, malo

nam vremena ostaje za sve drugo. Samo da je

nama lepo.


23

IOPTIMIST Kolumna

za gotovo svake perverzije, scene ili

razularene misli prožete nasiljem stoji

želja za kontrolom, za oblikovanjem i

istorijska težnja bezgranično samoživog

Čoveka da u celosti dominira nad onim

Drugim. U pitanju je do koske ogoljena

ljudska priroda, koju je tok istorije uspeo

da demokratizuje, smeštajući je u polje

književnosti, filma i fantazmagorije koja

se sprovodi dobrovoljno i na mikronivou.

Da, danas imamo međunarodne

konvencije, povelje, paktove o ljudskim

pravima, vojne alijanse i koalicije čije su misije

da štite Drugog od dominacije Čovečje.

I frustracija izazvana tom demokratizacijom,

ta srdžba jer kavzi i potčinjavanju skloni ne

možemo to više činiti, raslojila se i ustuknula u

neke druge kanale i iznašla put ka nekim drugim

pojavnim oblicima.

Sad dominiramo u seksu.

Oblikujemo decu po našim

svetonazorima, neretko van

njihove volje. Ugnjetavamo

nesreći, samo je krinka, ili možda pak

katalizirajuća supstancija kojom se ljudska

priroda brže ogoli. Možda ne bi Vera bila u

eksperimentalnom zatočeništvu i doživela ono

što je i našim dominacijom zatrovanim

umovima teže shvatljivo i zastrašujuće. Neka

druga Vera, neko drugo oblikovanje, u

prenesenom ili bukvalnom značenju, neki drugi

zatvor, nešto drukčije bilo bi plod doktorove

prave prirode da mu je supruga nekim srećnim

slučajem izbegla saobraćajku. Istine radi, taj bol

koji je njega naveo da stvori ljudsku laboratoriju,

samo je VIP propusnica za iskazivanje onog

iskonskog ljudskog u sebi, preko reda i bez

ikakve zadrške.

Zato „Koža u kojoj živim“ nije tek priča o do

psihopatije skrhanom doktoru i ljudskom

zamorčetu. To je priča o nepatvorenoj čovečjoj

sklonosti iskazanoj i almodovarovski ispričanoj

zaposlene.

Emotivno

ucenjujemo voljene. Na kraju

dana u kom smo baš svakome

ko nam se zamerio oćutali,

zaključavamo se u sobu i pred

laptopom sa skinutim gaćama

Koža u kojoj živim

Zupčani mehanizam

24 www.optimist.rs

pretražujemo na porno-sajtu sve

što se može naći pod „Forced

to…“

piše: Stefan Šparavalo

A na kraju krajeva, nismo

frustrirani jer smo

demokratizovani. Frustrirani

smo jer sistem satkan od svih tih

konvencija, povelja i alijansi baš

nad nama i našom avetinjskom prirodom vrši onakvom kakva jeste, baš jer je i ostala van

dominaciju. Ona nas poput zupčanog demokratizujućih oružja – u zatvorenoj vili, nad

mehanizma pokreće da je vršimo nad drugima,

naročito nad onima koje taj sistem i neće tako

rado zaštititi. Takva dominacija je i najlepša da

se izvede – kad posledica nema, a sistemske ili

kakve druge intervencije ili društvene osude ne

postoje.

Zato i Almodovarovo remek-delo o doktoru

Robertu Ledgardu nije samo priča o ludilu

izazvanom gubitkom žene, koje je do te mere

nekim nemoćnim.

LGBT+ ljudi su dugo, slobodno možemo

reći, i najvećim delom istorije, bili Almodovarova

Vera Kruz. Zajednica koju su pokušavali da leče,

oblikuju, ubijaju. Da vrše eksperimente nad

njom. Da je tobože spasavaju – postom,

molitvom, bičem, mačem, elektrošokom. Ne

zbog supruge izgorele u nesreći na putu,

doduše, ali opet vrlo altruistički, moralne čistote

izražajno da dovodi do kidnapovanja, radi... i opstanka, pa i zdravlja.

oblikovanja i nasilne promene pola. To što je

Ledgardova žena izgorela u saobraćajnoj

No prethodnih pedesetak godina se koškalo

sa policijom po gej barovima, pesničilo sa silama

reda i zakona, galamilo po skupštinama,

lokalnim i nacionalnim, protestovalo, paradiralo

i objašnjavalo – čini se dovoljno glasno i

masovno da su se demokratizujuće palice

isprečile između Vere i doktora Ledgarda. Već

dobrih nekoliko decenija se uveliko pišu zakoni

i ustavi sa ugrađenom zaštitom od

diskriminacije zbog seksualne orijentacije ili

rodnog identiteta. Pa i u međunarodnim

deklaracijama i instrumentima. Evo, jun je

mesec, brendovi boje svoje logoe u dugine

boje, šarene se izlozi takozvanim ponosnim

kolekcijama, vijori se šareniš sa jarbola tik pored

državnih zastava…

Deluje da je u ovom almodovarovskom

scenariju Vera spasena, a doktor stavljen pod

kontrolu.

„…raslojila i ustuknula u neke druge kanale

i iznašla put ka nekim drugim pojavnim

oblicima.“

Zaštititi nekog znači predati mu pušku da i

on zasija u tlačiteljskoj roli bar na neko vreme.

Dok se štafeta ne preda dalje. I ne, posao nije

gotov time što se jednom godišnje prošetamo

na miru i imamo nekoliko usvojenih zakona i

nekoliko zakona na leru. LGBT+ zajednica, iako

ka onom s puškom homogena i istovetno

devijantna i nepoželjna, među sobom je vrlo

različita, te neretko i suprostavljena, a nažalost i

ubačena u zupčani mehanizam. LGBT pa plus jer

puni akronim ima osam do četrnaest slova,

zavisno od toga kako ko tumači.

Te tako danas demokratizujućim palicama

izazvan društveni konsenzus diktira da do

daljeg nije u redu mene kao LGBT+ osobu tlačiti,

ali… mene kao biseksualnog muškarca…

Centrifugalne i centripetalne sile koje

udaraju istovremeno, iz oba pravca. Nagon za

dominacijom iskazan u jednoličnom definisanju

kako od strane prevejanih tlačitelja, tako i od

strane manje tlačenih među tih osam do

četrnaest slova.

Elem, zapravo ni ne postojim, ili se pravim

da sam nešto što nisam. Prijateljski sam

savetovan da sam zbunjen, da sam tek na putu

da uvidim šta sam. Da ću tek shvatiti. Ruku na

srce, nije to srednjovekovni oganj niti elektroda

zabijena duboko u skalp. Ali raslojena srdžba

ustuknula u neke druge kanale i te kako boli, i

te kako gura u blato i ilovaču.

„Pju“ studija o autovanju iz 2013. godine

ukazuje na to da je među ispitanicima 77% gej

muškaraca i 71% lezbejki autovano, dok je tek

28% biseksualnih ljudi „van ormana“, među

njima svega 12% bi muškaraca. Usled stigme i

sveopšteg pritiska tek je 28% bi ljudi pristalo da

se zna za njihovu seksualnu orijentaciju.

Tmurne brojke, nesrećna iskustva i veo

nevidljivosti. Nisam zatočen kao Vera Kruz, ali mi

se i te kako bez moje želje prišiva tuđa koža i

oblikuje ličnost ne bi li bio prilagodljiv gost kuće

doktora Ledgarda, koja je, zapravo, čitavo

čovečanstvo kao takvo.

I tako do nove revolucije, do novoskovanih

demokratizujućih oružja, koja će i mene u

celosti štititi i jamčiti mi pravo da bez posledica

ikakve vrste budem otvoreno ono što jesam.

A šta kad zupčanik krene da vrti dalje? Svaki

potlačeni je obećao da neće usvojiti isti pelcer,

pa je uvek tek napumpanu mišicu najpre

iskoristio da povuče oroz na onog slabijeg.

Jedino da se, dok i svi skupa ne iščilimo u

pesku vremena, unapred pripremi oružje koje

će se isprečiti pred sledećom Verom pre nego

što novi doktor Ledgard i pomisli na svoj

eksperiment.


25

OPTIMIST Kratka priča

Na konkursu koji je trajao od 6. maja do 27.

juna ove godine, koji su raspisali Bookvar online

magazin i Optimist magazin pristiglo je 65

priča. Priče su tematski bile posvećene iskustvima

LGBTIQ osoba, a zajednički motiv svim

pričama je španski sineasta Pedro Almodovar.

Uredništva Bookvar i Optimist magazina

napravila su uži izbor za nagradu od 13 priča

koje su čitali članovi žirija, pisac Stefan Mihajlovski,

prevoditeljka i urednica u izdavačkoj

kući Studio Leo Branislava Erak i pisac i urednik

Bookvar magazina Milan Aranđelović. Oni su

odabrali u najuži izbor priče „Pojedinosti u prikazu

lica i tela“ Nikole Živanovića, „Pismo za

Estebana“ Nemanje Ilića, „Almodovar“ Marije

Krtinić i „Anđelko“ Bojana Krivokapića, dok je za

pobedničku izabrana priča „Pismo za Estebana“

Nemanje Ilića. Novčani deo nagrade u iznosu

od 200 evra sponzoriše XL bar iz Beograda.

Pisana poetskim stilom, ali bez imalo patetike,

priča “Pismo za Estabana” otkriva onaj skriveni

svet, svet običnih ljudi koji retko kada dobiju

priliku da se o njima napiše roman ili snimi

film. Autor priču smešta na marginu, možda i

najboljeg, Almodovarovog filma “Sve o mojoj

majci”, otkrivajući nam fragmente Estabanovog

života. I ne samo njih. Priča se bavi potencijalom

koji skriva svaki život, u ovom slučaju tragično

okončan, budeći u čitaocu želju da ne odustane

i da ne propusti nijednu priliku. “Pismo za Estabana”

na najbolji način povezuje filmski svemir

Pedra Almodovara sa običnim, ponekad, banalnim

i možda manje zanimljivim, ali svakako životom

vrednim življenja.

Zbirka “Pismo za Estebana i ostale priče” će

imati 50 priča i biće objavljena do kraja avgusta.

Autori čije su priče izabrane za štampanje

biće kontaktirani i obavešteni o tome.

Konkurs je sproveden uz podršku Kancelarije

za ljudska i manjinska prava Vlade Republike

Srbije, Službenog glasnika i XL bara iz

Beograda.

Dragi moj,

Video sam te kako stojiš prekoputa pozorišta

one večeri pred smiraj leta. Još je zapara tromo

gušila vazduh, ali su ljudi već užurbano koračali

ulicama i trgovima, kao da predosećaju nadolazak

hladnog vetra.

No, sećanja me

dobro služe – bilo

je to i dalje leto. Poslednje

koje smo

proveli jedan kraj

drugog. Da sam to

minješ ljubav, sem u

Pismo za Estebana

nekom neprimetnom,

usputnom

znao, ili barem predosetio,

možda bih

smislu, koji se skoro

te te večeri zamolio

da odemo nekud,

što dalje od raskrsnice

na kojoj je

piše: Nemanja Ilić

tvoje telo ostalo da

leži, negde pred

ponoć. Ovakve

stvari čovek predoseti, ako je intuitivan. Ali ti

znaš da sam ja slep za takve metafizičke sile i da

sam se uzdao u tebe da mi pokažeš svetove do

kojih nisam bio u stanju sâm da doprem. Sada,

kada te nema, kada je tvoje srce otišlo za Korunju,

ono što niko ne pita, jeste kako je moje srce

podnelo sve to. I ono je stradalo te noći. Možda

26 www.optimist.rs

Kratka queer priča

bi mi, igrom tragikomičnog slučaja, da sam i ja

istovremeno podleteo pod točkove, kasnije presađivali

to tvoje mlado srce. Ovako, meni ostaju

tvoji eseji, dugački i pomalo nečitki rukopisi,

pošto ti poezija nije bila bliska.

Čitam tvoje

eseje kao da su ljubavne

pesme, mada

ti u njima ni ne spo-

uvek tiče majčinske

i očinske privrženosti

potomstvu. To je

ono što ti je falilo –

ljubav drugog roditelja.

Zato si o tome

toliko pisao, pitajući

se da li je on tamo

negde i nadajući se da je odavno pokojni jer bi

pomisao da nikada nije poželeo da te zagrli i

upozna, bila odveć turobna i poražavajuća. Spomenuo

si nekoliko puta da si kao fotografija

svoje majke iz mladosti, pocepana napola, gde

je na polovini koja nedostaje, bio prikazan tvoj

otac. U sebi si osećao tu prazninu. Ja sam naivno

pokušavao da ti se približim, iako sam shvatio,

mada tek pred kraj, da se nijedna osoba tebi ne

može približiti pukim pešačenjem. Čak je i naša

veza bila proizvod neočekivanih okolnosti. Bili

smo potrebni jedan drugom jer ja sam pisao

poeziju, kojoj ti nisi bio dorastao, a ti si, opet,

oslikao suštinu jednog ljudskog života kroz

svoje eseje. Čuvam ih kao blago. Štaviše, držim

te spise zaključane u jednoj škrinjici pod krevetom.

Svuda ih nosim sa sobom i čitam ponekad

kad čujem zvuk tramvaja kroz rominjanje kiše.

Tih dana, a naročito večeri, nemam mira. Ne spavam

i ne mili mi se da budem među ljudima.

Tada se zatvaram i osetim kao da i meni nedostaje

sopstvena polovina, naglo otrgnuta.

Čudno hodam tada, kao da me je neka silovita

pretnja sabila uza zid, a potom pustila da se

iskobeljam i pronađem spas. Otključam škrinju

i prelistavam blago. Koju ćemo priču danas izabrati?

Koju ranu ćemo raskopavati?

Uhvatim sebe kako se pitam šta je bilo s tvojim

ocem. Jednom u tri meseca sretnem osobu

na ulici, osmotrim je i zapitam se da li posmatram

baš njega. Ti ljudi su obično nehajni. Nikada

ne bih rekao da imaju sina Estebana koji je

nastradao, i to u saobraćajnoj nesreći. Onda prekorim

sebe što nisam dovoljno obazriv, kao da

je stvar truda da li ću na ulici nabasati na čoveka

kome ni lik ne poznajem. Nekoliko puta sam

istinski imao nameru da potražim tvoju majku i

da je upitam sve ono što znam da si je ti već

pitao, ali i više od toga, kako bih mogao sâm da

shvatim ono što ti možda nisi stigao. Pomislim i

da bi to meni pomoglo da se smirim u potrazi

za izbavljenjem. Dvaput sam se usudio da joj

odem na vrata. Prvi put tri dana nakon tvoje

smrti. Niko mi nije otvorio. Isto se dogodilo i

mesec dana kasnije. Zvonio sam na interfon prvi

put, a drugi put sam uspeo da uđem u zgradu

jer ju je neko od stanara u tom trenutku napuštao.

Ustrčao sam uz stepenice i zadihan pokucao

na vrata. Nisam bio zadihan usled telesnog

napora i zbog penjanja, već zato što mi se hrabrost

slila u pete. Glava mi je brujala: šta ako je

ne zateknem kod kuće? Isto toliko sam se uplašio

što ću je videti, prvi put otkako je izgubila

svog sina, svoju polovinu. To je bilo odavno. Ona

nije više u Madridu. Da sam je video, tražio bih

joj nešto tvoje.

Dobro je da se to nije dogodilo. Mislim da

mi ne bi bila dovoljna još jedna tvoja priča. Već

posedujem dovoljno tvojih intimnih rukopisa.

Želeo sam nešto što nisi sâm stvorio, nešto što

ti je bilo poklonjeno. Ne znam zašto, ali ta mi je

uteha bila potrebna. Na mah sam maštao o

tome da mi pokloni neku tvoju majicu, ali sam


27

>>

OPTIMIST Kratka Priča

znao da bi onda saznala za nas. Tačnije, znala bi

ko sam. Ona je znala da postojim, ali se nismo

upoznali. Želeli smo to. Nameravali smo da joj

se zajedno predstavimo kao par tokom rođendanske

proslave tog vikenda. U četvrtak ste otišli

na izvođenje Tramvaja zvanog želja. U subotu

je trebalo da svi skupa provedemo bezbrižno

veče i da ti pokažemo koliko smo zahvalni na

tome što postojiš, ali i tvojoj majci što nam te je

podarila. Naravno da nisi mogao da propustiš

veličanstvenu Umu Roho. Ona je bila jedna od

tvojih muza, mada nikako značajnija od tvoje

majke. Sećam se koliko si uzbuđen bio što ćeš

imati priliku da je posmatraš na sceni. Pitam se

da li si uspeo da ostvariš svoj naum da dobiješ

autogram. Kolike su šanse da je prvakinja španskog

teatra popustila pred mladalačkim, ozbiljnim

likom novopečenog sedamnaestogodišnjaka?

Ako si i dobio autogram od Ume

Roho, možda je ostao na ulici nakon svega, da

ga spere kiša koja je sprala čitav Madrid te noći.

Možda ga je, ipak, tvoja majka ponela kući i

ostavila negde, možda u izdanju Muzike za kameleone

Trumana Kapotea, koju si dobio za svoj

poslednji rođendan. Upravo sam tu knjigu kasnije

razmišljao da zatražim umesto tvoje majice.

Činilo mi se podesnijim gestom. Teško da bi

se od ijednog dela tebe rastala. Ali morao sam

da se nadam da će biti tako. Uzaludno.

Sanjao sam jednu noć koja se nikada nije

dogodila. Ti i ja odlazimo u neko vetrovito selo

u La Manči, gde toliko duva neka iberijska košava

da meštani naprosto izgube razum. Tamo

pronalazimo skladnu kolibicu, toplu i udobnu,

pripremljenu samo za nas dvojicu. Zaljubljeni

mladići daleko od doma prvi put. Svako veče mi

čitaš Kapotea u raskopčanoj košulji, dok ti ja za

to vreme sedim kraj prekrštenih nogu, naslonjen

na tvoju butinu, i sanjalački te posmatram.

Naglo prestaješ da čitaš pasus iz knjige da bi me

pogledao svojim prodornim pogledom mladog

pisca. I tako se i moj san prekida. Naglo iščezavaju

slike i shvatam da je sve samo minula čežnja,

znojava, kratkog daha i nezadrživa. Dragi

moj, nadam se da ću jednoga dana imati decu i

da ću, ako tako sudbina nameri i budem otac

dečaka, imati snage da ga nazovem Esteban.

Nadam se da će se u njegovom duhu odraziti

tvoje plemenito ime. Nemoj pomisliti da se zavaravam

da ću te na taj način vaskrsnuti. Samo

jednom je postojao moj Esteban, tih kratkih se-

28 www.optimist.rs

damnaest godina. Oh, kako je žal za izgubljenim

opojan! Postane se zavisan od neutažive žeđi. To

je suludo i besciljno, ali skoro je nemoguć zadatak

uzdržavati se od svakog poroka kojim se žigoše

naše bivstvovanje. Kada god se prisetim

svoga sna, čak i danas, deceniju kasnije, mogu

sa jarkom živošću i punoćom ukusa da osetim

miris kože tvoje nage butine. Taj miris me proganja,

iznova usrećuje, pa rastužuje, ali tu nema

ničeg seksualnog. Osetim nalet studenog toplog

julskog vazduha i zatreperim. Poželim da

je stvarnost drugačija i na tren me skameni očaj.

Vrlo brzo se povratim i podsetim sebe u kojoj se

godini i stvarnosti nalazim. Tada pomislim na

ljubav koja mi je bila uskraćena.

Pošle nedelje sam prolazio pored onog pozorišta.

Učinilo mi se da te vidim prekoputa kako

sediš u kafeteriji i beležiš svoja zapažanja. Pogled

ti se promaljao kroz kišom zapljusnut izlog.

Gledao si kroz mene, u neku tačku daleko iza,

prodirući kroz zidove i vreme. Taj pogled je bio

neuhvatljiv i nije se ticao nikoga određeno. Taj

pogled je primećivao glumicu u trileru B kategorije

kako se njiše sa balkona, držeći se za uže

od čaršava. On seže za grobljem po kome vetar

tokom cele godine nanosi hrpe lišća, dok ga seljani

brižno rasteruju kako bi očistili svoja večna

konačišta do besprekornosti. On traži pesmu

pralja, koje veselo i marljivo peru rublje nad potokom,

odolevajući suncu i udišući miris procvale

trešnje i agruma. Esteban je bio pisac i nije

znao da piše poeziju, ali je tih nekoliko nedelja

provedenih s njim bilo nestvarno poetično.

Moja verzija Estebana je možda samo moje snoviđenje,

ali zbog čega bi ono bilo išta manje

stvarno od istine? Da smo se ikada bavili zaboravljenom

umetnošću dopisivanja, već bih odavno

spalio sva tvoja pisma, ali pošto to nikada

nismo činili, ja ću spaliti ovo pismo večeras, kada

bude duvao julski povetarac. Pustiću lahoru da

odradi svoje i raznese sveže ispisane reči. Potom

ću otvoriti škrinjicu sa esejima i svome sadašnjem

draganu pročitati jedan od tvojih najlepših,

u kom opisuješ svoju majku kao dvopolno

božanstvo, svemoćno i bezvremeno, kako pleše

po pozorišnim daskama, u polumraku. Ako

samo na tren obratiš pažnju, primiriš srce, zaustaviš

dah i naćuliš uši, moći ćeš da čuješ uvod

u „Tajabone“ Ismaela Loa. Tada saznaćeš sve.

Samo požuri. Večnost kratko traje, dragi moj.

S večnom ljubavlju, Salvador

VOPTIMIST osmatračnica

eć izvesno vreme u Holivudu

nije lako snimiti

film na tematiku transrodnosti,

a da izbor

glumaca ne izazove

kontroverze, ili da film

ne bude na udaru aktivista,

čak i kada dobije

sve pohvale kritike, napuni

bioskopske sale i

osvoji brojne nagrade,

uključujući i Oskare. Holivudski glumci sve češće

odbijaju uloge transrodnih osoba, upravo iz tih

razloga. Poslednji slučaj je glumica Hale Beri

koja je odbila da glumi transrodnog muškarca i

javno se izvinila rečima koje nismo sigurni kako

da tumačimo - “Kao neko ko je potpuno na

strani žena, sada shvatam da nije trebalo da razmišljam

uopšte o ovoj ulozi”. S obzirom na to da

je ulogu opisala kao „lik u kojem je žena translik,

odnosno da je žena koja je prešla u muškarca”,

možda i ne treba previše tumačiti šta je

htela da kaže. Glavnu ulogu transrodnog muškarca

odbila je i Skarlet Johanson koja je na

filmsko platno trebalo da donese lik gangstera

Dantea Teks Gila. "Divim se transrodnoj zajednici

i zahvalna sam što se priča o njihovoj uključenosti

u društvo nastavlja u Holivudu. Premda bih

neizmerno volela da utelotvorim Dantea, potpuno

mi je jasno zbog čega mnogi smatraju da

bi trebalo da ga

glumi transrodna

Trans uloge za

Trans glumce

Piše: Nemanja Marinović

osoba. Zahvalna

sam što je ova rasprava

o glumačkoj

postavi podstakla

širu priču o različitostima

u našem

društvu i o prenošenju

takve teme

na film", izjavila je

Skarlet.

Da li bi, uprkos

tome što su neke

od najbrilijantnijih

uloga u svetu filma

doneli glumci i glumice koji su igrali likove suprotnog

pola, trebalo da trans osobe glume

isključivo trans glumci? Da li postoji razlika između

toga i situacija kada homoseksualne

osobe glume strejt ljudi ili beli ljudi osobe drugačije

rase i nacionalnosti, gde su granice i šta

su argumenti?

Jedan od glavnih argumenata je da ti glumci

ne mogu da donesu

ulogu na pravi

način, da neće u

njoj biti uverljivi, a

da se trans osobe

prikazuju kao karikature

ili jačaju stereotipe.

Takođe,

argument će navoditi

da je to drugačije

od strejt osobe

koja glumi gej

ulogu jer publika

ne razmišlja o seksualnosti

glumca,

dok kad cis muškarac

glumi trans ženu to sa sobom nosi poruku

da su trans žene zapravo muškarci. Ja se apsolutno

ne mogu složiti sa tim da „Dallas Buyers

Club“ koji je osvojio tri Oskara to čini, ili „The Danish

Girl“, iako ti filmovi mogu biti kritikovani na


29

>>

OPTIMIST osmatračnica

nekim drugim osnovama, na koji se može kritikovati

bukvalno gotovo svaki film jer propusti

nastaju iza kamere. Takođe se moram složiti sa

kritikom da su Džared Leto, koji je osvojio

Oskara za „Dallas Buyers Club“ i Edi Redmejn koji

je bio nominovan za istu nagradu za „Dankinju“

bili maestralni u svojim ulogama. Mada bih se

mogao složiti da je problematika roda kompleksnija

i teško razumljiva opštoj publici, te se stereotipi

mogu održavati putem pop kulture koja

je široko dostupna, nisam potpuno siguran da

će publiku previše zanimati to da li trans muškarca

glumi cis muškarac ili trans muškarac

kada gleda film. To koja će poruka biti poslata

zavisi od više faktora do izbora glumca, te bih

rekao da je problem adresiran na pogrešno

mesto – nije toliko važno, u kontekstu ove argumentacije,

ko će biti ispred, već ko će biti iza kamere.

Ako je uloga napisana tako da jača svaki

stereotip o trans ili gej osobama koji postoji –

potpuno je svejedno da li će je trans osoba odglumiti.

Isto važi i obrnuto – ako je u pravljenju

filma uključena zajednica, ako ga rade ljudi koji

su senzibilisani i razumeju problematiku i ako su

30 www.optimist.rs

uloge napisane tako da to odražavaju –

svaki dobar glumac će to doneti na pravi

način.

Međutim, ovde dolazimo do argumenta

oko čega se sve vrti – novca. Producenti

će uvek izabrati afirmisane glumce

koji će im doneti najveći profit, kao što su

to Edi ili Džared. I to je neoboriva logika

koja će uvek biti u primarnom fokusu

svake industrija. Osnovno pitanje je –

zašto nema afirmisanih trans glumaca?

Mnogi glumci će odbiti uloge strejt ili

trans osoba zato što su svesni da na taj

način, iako su neke od tih uloga maestralne,

oduzimaju mogućnost nekom gej

ili trans glumcu da uopšte dobije neku

ulogu. „Vidim određene kvir uloge koje su

apsolutno predivne, ali ne želim da

budem još jedan strejt momak koji uzima

ulogu gej osobi“, argument je glumca Darena

Krisa, koga su gej uloge na televiziji

proslavile, na odluku da više ne prihvata

uloge gej osoba. Sa druge strane, gej glumac

Ben Višo, koga uglavnom pamtimo

po strejt ulogama, tvrdi da je to nebitno

dokle god za sve ima dovoljno uloga. „Zaista

verujem da glumci mogu sve da portretišu

i da ne treba da nas definiše samo to šta

smo. Sa druge strane, smatram da treba da postoji

veća ravnopravnost. Želim da vidim više gej

glumaca koji glume strejt muškarce“, izjavio je

Ben. I ovaj argument apsolutno stoji i pogađa u

metu. Potrebna je veća ravnopravnost i potrebno

je da trans i gej glumci i glumice dobiju jednake

mogućnosti za uloge, ali isto tako je važno

da to ne budu samo LGBT uloge. Izazov za svakog

glumca je da se nađe u ulozi koja mu nije

bliska, da je istraži i donese, to su uloge koje su

ostavljale najviše traga u filmskoj umetnosti.

Moć transformacije je ono što izdvaja najbolje

od prosečnih glumaca i ne treba tu mogućnost

uskratiti ni njima, a ni publici. Ono što je ovde

najvažnije pitanje je sledeće – zašto gej i trans

glumci i glumice nemaju drugu mogućnost?

Zašto njima Daren Kris oduzima hleb? Nije pitanje

da li Daren Kris treba da odbije ulogu u korist

nekog gej glumca i izabere drugu ulogu, već

zašto gej glumac ne može da dobije tu drugu

ulogu koju Daren Kris može. Gej glumci takođe

mogu biti maestralni u ulogama strejt ljudi i

treba da imaju jednaku mogućnost da uđu u

drugačije karaktere, da donesu nešto drugo, a

ne da budu određeni svojom seksualnošću

samo na jedan tip uloga. Kada bi to bio princip,

nikada se ne bi desio Barni iz „Kako sam upoznao

vašu majku“ i genijalna gluma Nila Patrika

Harisa kome seksualnost uopšte nije smetala da

savršeno donese ulogu strejt zavodnika. Mnogi

gej glumci su doneli toliko dobro strejt uloge da

je publika stvorila sliku o glumcima na osnovu

toga i bila šokirana kada su objavili da su gej (da,

zbog diskriminacije u filmskoj industriji mnogi

nisu bili autovani, pa su zato i dobili te uloge). I

taj AHA momenat, kada lik sa kojim se publika

saživi i koga obožava, objavi da je pripadnik manjinske

grupe prema kojoj postoje predrasude,

je momenat u kome se, makar malo, pogled na

tu grupu menja. Svako ko voli „Gospodare prstenova“

i Gandalfa sigurno bar malo pozitivnije

gleda na gej ljude kada vidi Iana Mek Kelena

ogrnutog gej zastavom. Gomila klinaca koja se

identifikovala sa Ventvortom Milerom gledajući

„Prison Break“ sigurno nije gledala na identičan

način gej osobe nakon što im se idol autovao.

Dakle, glavno pitanje nije to da li će Skarlet

Johanson ili Hale Beri oduzeti nekome ulogu,

već zašto trans glumac ne može da dobije nijednu

drugu ulogu osim ulogu trans osobe. Da li

se možete setiti imena jednog trans glumca ili

glumice, a da to nije Lavern Koks? Ovde leži problem.

Dajte trans glumcima cis uloge! Reprezentacija

trans osoba će uvek biti problem kada

filmove rade osobe koji nisu dovoljno senzibilisane

za tu tematiku i ne uključe trans osobe u

proces iza kamera i pripremu procesa. Da li će,

čak i oni koji više prate film, znati da se sete još

nekoga osim „Braće Vačauski“ koji su postali „sestre

Vačauski“ – kako su to senzacionalno preneli

svi mediji kada su režiseri Leri i Endi

Vačauski „postali“ Lana i Lili?

Nije dovoljno reći „nema dovoljno uloga za

trans glumce, pa im dajte bar trans uloge“. To

nije ravnopravnost, to je stavljanje nečijeg truda

i talenta u kalup i određivanje samo na osnovu

neke lične karakteristike. Potrebno je da filmovi

sa trans tematikom uključe trans ljude, svakako

ispred kamera, ali i iza kamera. Potrebno je da

trans glumci dobiju mogućnost da tumače cis

uloge i apsolutno nema nijednog argumenta za

verovanje da to neće uraditi jednako dobro kao

cis glumci koji tumače trans uloge, ili bolje. Da

neće pokazati sjajnu transformaciju, talenat i

dobijati Oskare na konto toga. Da, za početak je

u redu zahtevati da trans uloge dobijaju trans

glumci, ali to ne može biti kraj procesa.


31

NOPTIMIST Intervju

esvakidašnja izložba

„Varljivost sećanja“

španskog fotografa Fernanda

Bajone otvorena

je od 2. jula do 10. septembra

u galeriji Instituta

Servantes u

Beogradu. Realizovana

u saradnji Instituta Servantes

i festivala Belgrade

Photo Month,

ova izložba na originalan način preispituje ljudsko

sećanje, individualno i kolektivno pamćenje,

kroz radove koji donose zanimljiv osvrt na važne

istorijske događaje. Fotograf Fernando Bajona

uronio je u bogate fondove fotografskog arhiva

dnevnog lista ABC zarad projekta „Varljivost sećanja“,

čiji je kustos Havijer Dijas-Gvardiola. Opsednut

idejom neuspeha, njegov cilj bio je da

poveže analitički i naučni način kojim jedan

arhiv upravlja sećanjima, sa haotičnijim i subjektivnijim

oblikom ljudskog pamćenja. Za umetnika,

način na koji pamtimo i prikazujemo

događaje u sadašnjosti, dovodi do njihovog preklapanja

i stvaranja iskrivljene slike.

Kako nastaju tvoji projekti? Pojedini su

produkcijski veoma komplikovani?

Sve zavisi od projekta na kojem radim, s obzirom

na to da imam dve linije rada. U oba slučaja

uglavnom svemu prethodi mnogo istraživačkog

rada, istorijske analize, rada na

konceptu, estetici. Jedan od pomenuta

dva slučaja je više minimalistički i dokumentarni,

dok su u drugom slučaju radi

o postavljanju scene, pa je bliži kinematografskoj

estetici. Za ovaj drugi slučaj

na početku napravim nekoliko skica na

papiru u kojima analiziram različite scenografske

mogucńosti, lokacije, rekvizite

i elemente koji cé biti umetnuti u

fotografski snimak. Takođe pažljivo

proučavam plan rasvete, jer cé to u velikoj

meri odrediti poziciju predmeta i

aktera u prostoru, čak će odrediti i konstrukciju

zidova koji ograničavaju prostor

u kojem se scena odvija. Kasnije se sastajem

sa svojim timom saradnika kako bih im dodelio

zadatke i kako bismo doneli odluke kada je u pitanju

šminka, frizura, garderoba. Dok radim na

scenografiji, intervjuišem ljude koji cé tumačiti

likove koje sam ranije stvorio. Obično radim sa

32 www.optimist.rs

profesionalnim i / ili amaterskim glumcima koji

se pojavljuju u mom svakodnevnom životu, neretko

ih pronađem u redovima u supermarketu,

na ulici, u metrou, ponekad su to prijatelji mojih

prijatelja ili ih pronalazim putem društvenih

mreža... Neko nepisano pravilo je da odvojim

vreme za jednu dužu kafu sa svakim od njih da

objasnim karakteristike lika kog treba da igraju,

dok istovremeno pokušavam da razumem koje

cé osobine biti istaknute, u skladu sa ličnošću te

osobe. Na dan snimanja pozovem ih da dođu tri

do četiri sata ranije, zbog frizure, šminke i kostima.

Tada opet ukradem malo vremena da ponovo

razgovaram s njima i psihološki dovršim

detalje lika na setu. Kad je sve sređeno i osvetljeno

koliko smatram da je potrebno, fotografišem.

Moja snimanja su obično otvorena za sve

koji žele da svrate u studio, imaju neku posebnu,

festivalsku atmosferu, ljudi dolaze i odlaze,

mnogo je prijatelja, zainteresovanih za moj rad,

generalno dobra energija i saradnja. Snimanja

moraju da budu zabavna i prijatna, jer se u suprotnom

slučaju sav trud ne bi isplatio. Mene ne

zanima samo rezultat, već i proces rada koji

mora da bude što prijatniji.

Koliko je bilo teško predstaviti svet bajki,

Dantea, cirkusa?

Zapravo je bilo prilično lako. Od malih nogu zanimao

me je intimni, tajni život likova na koje sam

Varljivost sećanja

Fernando Bajon


Prevod sa španskog: Mladen Savković

Foto: Fernando Bajon

nailazio u životu. Zamišljao sam kakva bi bila njihova

realnost, šta bi radili iz dana u dan. Izmišljao

sam njihove priče, njihove osobine, iskustva i prostore

u kojima su obavljali svoje svakodnevne

obaveze. Vremenom sam postao svestan da ta

sposobnost ima znatno vecé implikacije od jed-

LILI´S BOYFRIEND de la serie OUT OF THE BLUE

nostavne dečje igre. Fotografija mi je omogucíla

da živim tuđe živote i bar virtuelno “naseljavam”

druga tela. To mi je dalo priliku da pretvorim u

realnost sve što bi mi palo na um. Mogao sam da

ispričam izmišljene priče ili da “prisvojim” one

svima dobro poznate kao što su Danteova “Božanstvena

komedija”, Biblija, razne priče za decu

ili mitovi, i da napravim njhovu novu verziju sa

potpuno ličnom vizijom i estetikom.

Često pričamo o autocenzuri u medijima,

a ne i u umetnosti. Da li si nekada cenzurisao

sebe jer znaš da neke institucije i

galerije ne bi prikazivali takve radove?

NIKADA. Uostalom, teme koje istražujem u svojim

fotografskim serijama najbolje govore o

tome. Od kontroverznog “preokreta” homoseksualnog

Isusa rođenog 1980. godine, sina prostitutke,

koji je prikazan kao pevač rok grupe, do

serije o ranije nepoznatom nacističkom medicinskom

programu pokrenutom za vreme Drugog

svetskog rata, čiji je cilj bio pronalazak

vakcine protiv homoseksualnosti. Ne mogu da

poreknem da sam više puta imao problema

zbog bavljenja ili prikazivanja određenih tabu

tema i da sam bio označen kao blasfemičan,

kontroverzan ili agresivan umetnik. Došao sam

do toga da sam primao pretnje smrcú zbog

svog rada i da mi je bila potrebna policijska zaštita.

Video sam kako je jedna od mojih izložbi

cenzurirana i zatvorena za manje od 24 sata, o

čemu se pisalo u medijima kao što su BBC, Sunday

Mirror ili New York Times. To samo govori o

potrebi da se suočimo sa određenim pitanjima

i da o njima govorimo jasno i direktno. U svakom

slučaju, ne verujem da je savremeni umetnik

zaista slobodan u svojoj produkciji, uvek

postoje tematski, moralni, ekonomski ili društveni

uslovi koji ograničavaju njegovu slobodu

delovanja. A ako govorimo o izložbenim prostorima,

cenzura može dosticí veoma visok nivo. Ti

prostori u vecíni slučajeva zavise od političara i

institucija ili organizacija, koji kada vide da im je

status mocí ugrožen, brzo ograničavaju umetnikov

rad i sprečavaju njegovo javno izlaganje.

Koliko su danas u umetnosti prisutni

konzervativni uticaji koji sputavaju

umetnike?

Sve zavisi od države u kojoj je rađen ili izložen

određeni projekat. Ono što bi moglo biti

normalno u Španiji, može se smatrati veoma


33

>>

OPTIMIST Intervju

agresivnim u drugoj zemlji. I očigledno je sve

podređeno temi koja se obrađuje i načinu na

koji joj se pristupa. U svakom slučaju, ograničenja,

nažalost, lično postavlja i sam umetnik. U

mom slučaju više volim da budem slobodan, ne

razmišljam previše o posledicama. Više volim da

stvaram i da prepustim publici da odlučuje o

svemu, pa i po cenu da me organi vlasti ograniče

u tome.U mom radu uvek su prisutni seks,

religija, droga, nasilje, represija, bol, bolest,

usamljenost, ono sveprisutno, mračno i ogoljeno

u ljudskom bicú. Volim da istražjem ono

atavističko i osnovno što čini našu psihologiju.

Zato lepotom maskiram svu tu tugu, kako bi

ono što želim da prikažem bilo prihvatljivije i

podnošljivije. To je jedan način da se zaobiđe i

najkonzervativnija cenzura.

Često govorimo da je Španija jako liberalna

zemlja uprkos tome što je crkva jaka?

Da li je uopšte istina i kako to objašnjavaš?

Na svu sreću, Španija je izuzetno liberalna zemlja.

Špansko društvo je vrlo tolerantno, a naročito

ako govorimo o LGBT problemima. Tačno je

da crkva i dalje ima veliki značaj, ali postepeno

gubi svoju moći zastupljenost u javnim i privatnim

institucijama. Ne smemo ni da zaboravimo

kako većneko vreme dolazi do velikog uspona

ekstremnih desničarskih političkih partija,

poput Voksa, koje pokušavaju da nas odgurnu,

ograniče i eliminišu veliki deo prava koje je

tokom godina stekla LGBT zajednica, kao i feministički

pokret. Zato je borba za prihvatanje svih

opcija i dalje veoma važna.

Koliko pronalaziš inspiraciju u prošlim ali

i današnjim iskustvima LGBT populacije?

Nikada se nisam izjašnjavao kao LGBT umetnik,

ali sam se javno pozicionirao kao aktivista u odbrani

prava naše zajednice. Zato koristim svoj

rad da relativizujem ono što nam je istorija rekla,

dovodim u pitanje i analiziram to iz izrazito gej

prizme. Često razmišljam o svim vezama koje

utiču na nečiji identitet i s obzirom na to da

jesam gej, ne razumem kako bih drugačije

mogao da gledam na stvarnost. U svom radu

analiziram ljubav, bilo istopolnu ili ne, kao ključni

koncept ljudskog ponašanja i posledice koje

ona izaziva, istražujucí najintimnije aspekte

našeg odnosa sa drugima. U mnogim mojim serijama

homoseksualnost je prisutna kao dodatni

ili pak osnovni element u projekta. Na primer, u

seriji Circus Christi izveo sam jedan savremeni

34 www.optimist.rs

Autorretrato Fernando Bayona

preokret u novozavetnoj priči, u kojom prikazujem

gej Isusa, sina prostitutke, koji radi kao

pevač u rok grupi, a sama radnja se odvija u

predgrađu neimenovanog grada. U seriji The

Life of the other uronio sam u specifične uslove

života žena i muškaraca koje koriste svoje telo

kao sredstvo za rad u porno industriji, prostituciji

i striptizu. U seriji Paragraph 175 bavim se nepoznatim

nacističkim medicinskim programom

koji je imao za cilj da pronađe lek ili vakcinu protiv

homoseksualnosti eksperimentišucí i mučeći

muškarce i žene u koncentracionim logorima

Buhenvald, Zahsenhausen i Ravenzbrik. Ili, primera

radi, u jednoj od serija na kojoj trenutno

radim, bavim se autodestruktivnim procesima

unutar gej zajednice, njihovoj egzistencijalnoj

praznini i osecáju dosade u životu koji izazivaju

različite droge, aplikacije za pronalaženje seksualnih

partnera, grupni seksualni odnosi...

Sve je jači body positivity pokret koji zastupa

ideju da su sva tela lepa. Kakav je

tvoj stav po tom pitanju, ako uzmemo u

obzir da su na tvojim fotografijama

mahom mladi i zgodni ljudi?

U potpunosti se slažem sa ovakvim pristupima,

sve dok dolaze sa stanovišta zdravog života. Ljud-

DESPLAZADO

sko telo je lepo po sebi, ne moraju svi biti mišicávi

muškarci ili izuzetno mršave žene da bi bili lepi i

lepe. Prihvatam llepotu tela i kada ono ima prekomerenu

težinu, sve dok je to posledica hormonskih

poremecája ili neke vrste bolesti, ali

nikad se necú pomiriti sa tim ukoliko je zbog loše

ishrane ili načina života sa stalnim sedenjem

ugroženo vaše fizičko i psihičko zdravlje. To što u

svom radu koristim mlada ili izvajana tela ima više

veze sa nekim estetskim istorijskim pristupima,

nego robovanju toj vrsti tela, iako je tačno, da u

mnogim prilikama takav odabir odgovara mom

ličnom ukusu. Priznajem da sam vigoreksičan i

veoma navučen na dijete, zdrav život, sport i teretanu

i to se odražava na moje fotografije. U svakom

slučaju, ne smatram da su izraženo mišićava

tela nužno zdrava tela, mnoga su podvrgnuta napornoj

rutini treninga u teretani, strogoj prehrani,

suplementima, pa čak i upotrebi anabolika i steroida

... Mogli bismo da pokrenemo detaljnu raspravu

o modelima tela koji su nametnuti u gej

kulturi putem seks aplikacija kao što su Grindr ili

Scruff, zatim o diskriminaciji zbog na primer gojaznosti,

ili zbog “feminiziranog” izgleda, zbog

nepristajanja na seks bez zaštite… U svoju odbranu

mogu da kažem da u poslednjoj fotografskoj

seriji istražujem tela različitih oblika, kao i

starosnih dobi, pa čak i odustajem od prikazivanja

samog tela kako bi publika mogla sama da

odluči kako bi moglo da izgleda telo protagonista

na mojim fotografijama.

Koliko pandemija korona virusa utiče na

tvoj rad i rad drugih umetnika u Španiji?

Sve ovo je ozbiljno uticalo na umetnički i kulturni

sektor. Kontradiktorne poruke i pogrešne

odluke španskih vlasti gurnule su sektor u duboku

krizu čije posledice još uvek ne možemo

da sagledamo. Muzeji i izložbeni prostori su zatvoreni,

tek sada stidljivo otvaraju svoja vrata, ali

su izložbe, festivali i manifestacije svih vrsta otkazane

i očigledno je da je proizvodnja u

potpunosti zamrznuta, najčešće odložena za


35

>>

OPTIMIST Intervju

THE LAST TIME de la serie THE LIFE OF THE OTHER

sledecú godinu. Što se mog rada tiče, nisam

uspeo da realizujem radove iz nekoliko novih

serija niti sam mogao da putujem do mesta gde

sam planirao da izlažem. Da ne pominjem da

sam morao da smanjim obim produkcije, rad na

setu, izradu scenografija kao i angažovanje brojnog

stručnog kadra, od šminkera preko kostimografa

i stilista do samih glumaca. Zbog svega

toga neke izložbe koje sam imao u planu sada

su na čekanju, dok se ne vidi kako će se dalje

odvijati situacija sa COVID-om.

Šta beogradska publika može da očekuje

na tvojoj izložbi?

Možete da vidite moju poslednju seriju fotografija.

To je možda najkonceptualnije i najminimalističkije

nešto što sam do sada radio. Varljivost

sećanja je eksperimentalni istraživački projekat

koji kao osnovu koristi bogate stogodišnje fotografske

arhive ABC-a, najstarijeg dnevnog lista

u Španiji. Serija istražuje ideje o greškama i neuspesima

i njihovom cikličnom ponavljanju u

ljudskoj istoriji. Za mene, način na koji pamtimo,

prenošimo prošle događaje u sadašnjost, uzrokuje

njihovo krivljenje i preklapanje, izazivajući

percepciju stvarnosti koja će se menjati u zavi-

36 www.optimist.rs

snosti od konteksta. To je ono što i sam pokušavam

da uradim u izloženim radovima. Sledecí

nekoliko objektivnih kriterijuma relevantnosti

zbog društvenih i istorijskih posledica, izabrao

sam više od hiljadu fotografija kao osnovu za

komponovanje svakog rezultiranog dela, dakle

100 fotografija po jednom radu. Posebnim postupkom

učinio sam da se te fotografije preklapaju,

zamagljuju i poništavaju jedna drugu, kao

metafora za način na koji ljudski um zaboravlja

udaljene događaje i doživljava one koji su mu

najbliži uz vecé prisustvo. Krajnji rezultat je koncentracija

ogromne količine zamagljenih informacija.

U tom smislu, da biste mogli jasnije da

vidite i razumete izložene radove, potreban vam

je pametni telefon ili fotoaparat. Oni su opremljeni

softverom za fokus i definiciju slike, koji

omogucáva istraživanje i posmatranje ovih radova

na mobilnim uređajima, prelazeći deo po

deo fotografije, čime postaje jasnije sve ono što

se ne vidi na prvi pogled. Ovo je serija u kojoj pokušavam

da nateram publiku da razmisli o opasnosti

zaboravljanja katastrofalnih događaja, sa

namerom da ih sprečim da se ponove.

www.fernandobayona.com

Korona je ušetala u naše živote

i pauzirala ga. Čekamo

da život ponovo postane

normalan i strahujemo da li

će se to uopšte desiti. Gej

klubovi kafići su prestali sa

radom ili jedva rade. Dreg

nastupi su pomereni za neka

srećnija vremena, ali nije sve

tako crno. Mlada dreg kraljica

iz Slovenije, Petra Dynasty

pokrenula je online projekat Dragoslavia koji

okuplja dreg kraljice iz regiona.

Kako bi opisala gej scenu u Sloveniji?

Gej scena u Sloveniji je zapravo mnogo razvijena,

u smislu da imamo priliku da učestvujemo

ne na samo gej-prijateljskim događajima. Što

ume da bude mač sa dve oštrice - zbog generalnog

mentaliteta u Sloveniji, koji je mnogo tolerantniji

i flegmatičan, gej ljudi ne osećaju toliku

potrebu da se povezuju isključivo na gej mestima.

Što je super, ali to ume da dovede do nehomogenosti

grupe, pa gej kultura generalno

nekako stagnira.

A dreg scenu?

To je ono kad sam rekla da gej kultura stagnira.

Dreg scene u Sloveniji do pre godinu dana praktički

nije bilo. Kabaret

Tiffany je bio

jedini projekat koji

je uključivao dreg

kraljice i davao im

šansu da se pokažu

i razvijaju. Kada

sam počela da se

bavim dregom, cilj

mi je bio da se to

promeni i da dreg

postane aktivan

deo noćnog života

u Ljubljani. Godinu

dana kasnije

imamo već dve

kuće, tri dreg kralja i gomilu novih kraljica koje

se oprobavaju u umetnosti drega.

Kako korona utiče na gej i dreg scenu u

Sloveniji?

Definitivno nas je mnogo pogodilo. Iako sam

pre govorila o nehomogenosti gej društva, jednom

kad pronađeš svoju grupu ljudi, postanete

porodica. Ja sam svoje ljude pronašla u našem

Foto: Marijo Zupanov

Din, din, Dinastija, dreg kraljica mi najmilija

Petra Dynasty


gej klubu Tiffany, koji je zbog trenutne situacije

pandemije bio prinuđen da zatvori svoje klupske

prostore. Pošto je Tiffany jedini gej klub u

Ljubljani, svi ti trenuci koje smo delili zajedno su

naglo prestali i nije

bilo neke alternative

za to. Na neki

način se osećaš kao

da si odvojen od

porodice i nedostaje

nam ta blizina.

Kako se rodila

Dragoslavia?

Dragoslavia se rodila

upravo kao posledica

svega toga.

Kako je Tiffany bio

zatvoren i žurki više

nije bilo, nismo više

mogle da organizujemo

naše mesečne dreg nastupe i da nastupamo.

Na zadnjoj žurci u Tiffaniju, marta, smo

zapravo promovisale naš House of Dynasty prvi

rođendanski šou, koji je trebao da se održi naredne

nedelje pod produkcijom Drag Hags (koju

sastavljamo mi, House of Dynasty i Babsi Adler).

Nakon mesec dana očajavanja sam došla na

ideju da se Drag Hags organizuju pa da


37

>>

OPTIMIST Intervju

napravimo nekakav onlajn program. Međutim,

otkako sam počela da radim dreg, sam imala

ogromnu želju da upoznam kraljice s celog Balkana

i da možda i nekako sarađujem s njima. A

koja bolja prilika za to nego sad, pomislila sam.

Na brzinu sam skupila par slovenačkih kraljica s

kojima sam već sarađivala, kontaktirala kraljice

s Balkana koje su bile spremne na saradnju i vrlo

brzo smo kliknule i zajedno napravile prvu Dragoslaviju,

koja je bila osmišljena kao “karantinski

šou” - kraljice u udobnosti svojih domova.

Nakon ogromnog uspeha prvog šoua smo sve

videle potencijal koji Dragoslavia može da ima,

ne samo kad su u pitanju nastupi i zabavljanje

ljudi, već i u zbližavanju i povezivanju balkanske

dreg scene i mislim da je vreme da udružimo

snage, jer zajedno možemo mnogo više. Pošto

je dreg scena na Balkanu generalno vrlo slabo

razvijena, Dragoslavia ima taj potencijal da pruži

mogućnost kraljicama, koje nemaju prilike da

često nastupaju pred publikom, da razvijaju svoj

karakter, svoj dreg i da dobiju nekakvo iskustvo,

a najvažnije od svega, da upoznaju istomišljenike

i prošire svoj auditorijum. Balkanska dreg

scena je naša lokalna dreg scena.

Kako je nastala House of Dynasty?

Februara 2019. je Tiffany organizovao tzv. “Drag

trash-out", žurku na koju su pozivali ljude da se

pojave u dregu. Plastika, Noname i ja smo tada

već bile mnogo dobre drugarice, praktički sestre,

pa smo se nekako spontano odlučile da se

pojavimo u dregu, pošto je svaka od nas imala

tu želju već duže vreme. Naravno, taj prvi put je

bio apsolutno katastrofalan pokušaj: jeftine perike,

ako ih je uopšte i bilo, malo neke senke, kao

neki ruž, štikle i to je to, ali osećaj je bio fenomenalan.

Narednog vikenda se u Tiffaniju održala

tzv. “Pust” žurka, što je u suštini slovenački “Halloween”,

pa nam je bilo logično da ćemo opet

da idemo u dregu. Ovog puta smo se već malo

više potrudile: prekrile obrve, kupile neke kostime,

pročetkale perike. Nakon te večeri smo

shvatile da, hej, ovo bi zapravo moglo da preraste

u nešto veće. Sve smo se slagale da je dreg

scena u Ljubljani poprilično nerazvijena, pa smo

se odlučile da preuzmemo stvari u svoje ruke,

iako nismo imale pojma u šta se upuštamo.

Pretpostavljam da je inspiracija za

naziv legendarna serija Dynasty? Zar

niste previše mlade da uopšte znate šta

je Dynasty?

38 www.optimist.rs


Moraću da se složim s tobom da jesmo previše

mlade da znamo šta je Dynasty, haha. Poznajem

seriju, ali ime naše kuće je došlo više od igranja

s fantazijom i naših blesavih fora oko plastičnih

kruna. A obzirom na to kako smo izgledale na

početku, između sebe smo se šalile da iako je jedina

kruna koju možemo da imamo veštačka,

smo i dalje visoka aristokracija – Dynasty. Lično

smatram da je mnogo bitno da poznajemo našu

istoriju, odakle smo došli i zbog čega možemo

sve to što možemo danas. S druge strane mislim

da je takođe bitno da pričamo o današnjim iskustvima,

da eksperimentišemo s medijima, iluzijama

i pripovedanjem jer je to na neki način i

uloga nas dreg kraljica - da interpretiramo dešavanja

u svetu i to pokažemo kroz nastup.

Šta za tebe predstavlja dreg?

Dreg je za mene bila prilika da se vratim na pozornicu,

za koju znam da na njoj pripadam. Od

malih nogu sam bila na bini - učestvovala na recitatorskim

takmičenja, glumila u lokalnim pozorišnim

predstavama, vodila festivale. Kad sam

došla u Sloveniju na studije, mislila sam da ću taj

deo sebe morati da ostavim za sobom, pošto ne

samo da nisam dobro poznavala jezik, već sam

u Ljubljanu došla potpuno sama. Pet godina kasnije

mi je u život došao dreg koji mi je vratio


osećaj ispunjenosti i produktivnosti kada sam

na sceni. Moram reći da me je definitivno spasilo

– nakon 3 godine borbe s depresijom, konačno

sam imala za šta da se borim i da me gura napred

iz dana u dan, iz meseca u mesec.

Koje su ti omiljene dreg kraljice?

Kad je u pitanju svetska scena, najveće inspiracije

su mi Bob The Drag Queen i Trixie Mattel.

Nastup Bob The Drag Queen na scenu iz rijaliti

šoua “Menjam ženu” (američka verzija, naravno)

je bio prvi nastup koji sam videla od bilo koje

dreg kraljice i istog trenutka sam znala da želim

da radim tako nešto. Njen stil nastupanja i lipsinkovanja

je definitivno imao veliki uticaj na

moje nastupe. Trixie je ostavila najveći uticaj na

mene vizualno, pošto sam od početka znala da

ne želim zapravo da izgledam kao žena i da mi

preterano feminiziran stil šminkanja ne leži... odnosno

nemam pojma kako da se šminkam,

haha. Stoga sam gledala Trixijine tutorijale kako

bih naučila tehniku takve preuveličane šminke,

a onda vremenom sama došla do stila koji Petra

HD želi da ima. Što se tiče naše lokalne scene,

definitivno moram da izdvojim moje sestre Plastiku

Dynasty, Babsi Adler i Veru Vulvu, koje me

iznova iznenađuju i inspirišu. Takođe sam veliki

fan Kvarcne Ruže i Vere Vendette.

Omiljena pesma za lipsync I zašto?

Moj omiljeni lipsync je definitivno moj prvi nastup

koji sam radila za “takmičenje” za “Majsku

kraljicu” u Tiffaniju (na kojem sam pobedila,

samo da napomenem, haha). Radi se o miksu s

pesmom od ukrajinskog benda TseSho, “Hate” u

koju sam onda ubacila isečak iz serije “Ljubav,

navika, panika” gde Seka Sablić govori o otuđenosti

u svojoj porodici. Takve numere su mi najdraže

za nastupanje, mešavina komedije,

alternativne, relativno nepoznate muzike, s

nekom porukom na kraju.

Da li pratiš Drag Race I kakvo je tvoje mišljenje

o tom serijalu?

Naravno da pratim, mislim da bilo ko, ko tvrdi da

ga ne prati iz ovog ili onog razloga, samo pokušava

da ispadne “edgy”. Bez Drag Race-a mi definitivno

ne bi palo na pamet da se oprobam u

umetnosti drega. Popularnost koju je taj šou

dao dregu se ne može zanemariti, prilike koje je

pružio kraljicama iz celog sveta se ne mogu

ignorisati. Da li Drag Race ima svoje problematične

momente? Definitivno, i smatram da je generalno

ta kultura “top 2”-”bottom 2” postala

mnogo toksična za gej društvo. Taj neumoran

takmičarski karakter među gejevima, “ko ima

bolju kosu”, “ko ima bolje fore”, “ko ima skuplji

šal”, postaje zamarajuć, pogotovo za nas balkanske

kraljice koje nemamo ni procenat onoga što

imaju kraljice na zapadu. Zato i želimo da napravimo

jedan siguran prostor gde se svi podržavamo

i ispomažemo, kao što je Dragoslavia.

Koga bi imitirala u Snatch Gameu?

Moja prva opcija bi bila Seka Sablić, žena ima

gomilu materijala na koje bih mogla da se nadovezujem

i da izgradim karakter, iako nikad

nisam preterano razmišljala o strategijama i pripremama

za Snatch Game, mada bih se definitivno

dobro pripremila kad bih znala da Drag

Race dolazi na Balkan, hehe. Moje druge dve opcije

bi bile Jelena Karleuša, takođe ikoničan karakter

s gomilom materijala, ili Eva Ras.

Da li možemo očekivati još neke saradnje

srpskih i ex-Yu kraljica?

Ja se definitivno nadam! Trenutno sam najviše

fokusirana na Dragoslaviju, obzirom da pravimo

šouove svake tri nedelje i sve radimo same, vrlo

brzo se nakupi mnogo posla. Ipak, za saradnju

sam uvek spremna i mnogo me raduje kad se

udružimo i napravimo nešto novo zajedno.


39

UOPTIMIST BDSM

svojoj borbi za priznavanje

u društvu LGBT+ zajednica

ima razne

zahteve, a samo jedan

cilj: pravo na normalan

život. Oni koji to pravo

osporavaju, LGBT+ zajednicu

nazivaju perverznom

i devijantnom.

Svake godine povezano

sa tim, u fokusu se nalazi

Leather weekend odnosno kožni vikend. Da li ovaj

događaj zaista oduzima bodove u LGBT+ borbi ili

se radi o još jednom napadu homofobičara?

Ranog subotnjeg jutra, 28. juna 1969, članovi

LGBT+ zajednice, marširali su na ulici Menhentna

u Njujorku, protestujući protiv policijske

racije koja se ranije dogodila. Nije to bio prvi

protest u istoriji, ali jeste prvi put da svako od

njih drži za ruku svog partnera/ku u javnosti.

Danas, takvi marševi odnosno Parade ponosa,

održavaju se godišnje širom sveta, dok ih je

registrovano oko sto pedeset zvaničnih. Na

njima, queers slave svoje samo-prihvatanje, ali i

zahtevaju pravna i društvena prava. Oni koji su

protiv Parade, navode da se na njoj beleži nemoralno

odnosno „devijantno“ ponašanje. U fokus

se stavljaju ljudi koji marširaju noseći kožnu

odeću u stilu koji se vezuje za BDSM zajednicu.

Ali koliko je jedno zaista povezano sa drugim?

Kožna subkultura označava praksu i stil oblačenja

uglavnom orgranizovane oko seksualnih

aktivnosti, koje

uključuju kožnu

odeću, kao što su

kožne jakne, prsluci,

čizme, kape, pojasevi

i drugi pred-

Da li ovaj događaj diskretituje Paradu ponosa?

Leather Weekend

meti. Ovom

erotična modom se

često izražava prisvajanje

seksualne

moći i dominacije.

Interesantno je da

Piše: Jovana Ivetić

ukoliko pretražujete

internet ili knjige u

potrazi za definicijom

ovog fetiša, naićićete

na tu da je to seksualna dominacija između

muškarca i žene, odnosno heteroseksualna. Koji

je onda momenat od kada se ova subkultura po-

40 www.optimist.rs

vezuje sa homoseksualnošću?

Kožni ponos zastava se koristi od 1990-ih.

Dizajnirao ju je Toni DeBlase 1989. godine, a

brzo ju je prihvatila čitava homoseksualna kožna

zajednica. Bitno je napomenuti da kožni ponos

zastava ne sadrži dugine boje kao LGBT+. Sam

dizajner je izjavio da ju je nacrtao za sve muškarce

i žene koji su pripadnici kožne zajednice,

a ne za konkretne pripadnike LGBT+. Poslednjih

godina se organizuje i zasebna manifestacija

kožnog vikenda, odnosno The leather weekend,

na kojoj se okupljaju pretežno LGBT+ osobe.

Ta manifestacija, ali i pojavljivanje ljudi u

kožnom stajlingu na samoj Paradi ponosa, otvara

razne polemike. Pitanje je da li je homofobija

jedini problem ili se zaista kožna subkultura

treba suzbiti? Ima li kožni vikend ikakve veze sa

tim što je stereotip o LGBT+ kao nečemu devijantnom

i dalje živ? Pitali smo naše sagovornike

iz različitih zemalja, na ovu temu.

Oliver Jones je gej muškarac iz Mančestera,

koji svakog oktobra paradira na kožnom vikendu

koji njegov grad organizuje.

,,Prelepo je! Dolaze ljudi iz raznih delova Britanije,

ali i iz celog sveta. Hoteli budu puni, tako

da, ukoliko planirate dolazak, na vreme rezervišite

smeštaj. Ne radi se samo o jednoj šetnji, već

o raznim aktivnostima koje se održavaju čitavog

vikenda, poput večera, žurki i kreativnih radionica.

Odličan je način da upoznate ljude i steknete

nove prijatelje, koje ćete viđati redovno, ili

ukoliko žive daleko, barem jednom godišnje

kada se svi ponovo

okupimo u Mančesteru,”

naveo je Oliver,

objasnivši da su

radionice sponzorisane

od strane

LGBT+ fondacije, te

da su organizatori

svakako pripadnici

LGBT+.

,,Pojmovi ropstvo

i dominacija u

kožnoj subkulturi

odnose se na igranje

različitih moćnih

uloga, kako u

seksualnom tako i u društvenom kontekstu. Prvi

put sam obukao ovu odeću na Paradi ponosa,

kada još nisam bio član kožne zajednice. Želeo

sam da pošaljem poruku kako imam dominaciju

bez obzira što sam gej. Da kažem da i ja imam

moć, a ne samo strejt ljudi. Ali su mi onda drugi

pripadnici kožne zajednice prišli, upoznali smo

se i tako je sve počelo... Naša praksa se često pogrešno

shvata kao nekakva zloupotreba, ali ako

to činite na siguran i zdrav način, zapravo je deo

zdravog seksualnog života. Kada idem u kožnoj

odeći na Paradu ponosa i dalje šaljem tu istu

sliku, da dominiram bez obzira ko sam. A kada

idem na kožni vikend, to činim da bih se družio

sa drugima koji vole isto što i ja.” dodao je Oliver.

Sonia Kovač, lezbejka poreklom iz Slovačke,

koja čitav svoj život živi u Marbelji, jedna je od

onih kojima smeta pojavljivanje ljudi poput Olivera

na Paradi. Tamo gde je ona, na jugu Španije,

homofobija gotovo da ne postoji, odnosno javlja

se tek kod retkih pojedinaca. Možda zbog

toga, njoj je neshvatljivo da postoje ljudi koji namerno

traže razlog da ospore Paradu.

,,Zabranila bih nošenje te odeće na Paradi

ponosa. Koja je poenta? Time se skreće pažnja

sa onoga što je zaista važno i stavlja akcenat na

autfit. Smatram da je to razlog što heteroseksualci

i dalje ne vole nas, LGBT+ ljude. To je slika

koju mi sami šaljemo u svet ponašajući se tako i

dozvoljavajući tako nešto”, navela je.

Aleksandar Petrović, gej Beograđanin, neodlučan

je po ovom pitanju.

,,Kožni vikend zasigurno budi negativnu

reakciju kod mnogih, te može uticati da heteroseksualci

na čitavu našu zajednicu gledaju kao

na nešto perverzno. Ne dopada mi se lično, ne

bih to nosio i ne bih generalno bio član kožne

subkulture. Ali opet,

možda bi ljudi konačno

trebalo da otpuste konzervativna

shvatanja i

iskuse veću ili potpunu

slobodu. I meni smeta

što su mi uskraćena

prava da normalno

šetam na ulici, da pokazujem

svog dečka, pa

ko sam ja onda da bilo

koja prava na slobodu

uskratim drugima, time

što ću se buniti protiv

onoga što ih usrećuje?

Homofobija i dalje postoji,

i dalje je snažna i

rasprostranjena, i da nema kožnog vikenda,

našli bi nešto drugo kao iluzorni razlog da osporavaju

Paradu.”

Činjenica je da kožnu subkulturu ne praktikuju

samo LGBT+ članovi, nego i heteroseksualci.

Međutim u društvu u kojem

heteroseksualnost vlada, ne postoji potreba za

isticanjem njihove orijentacije. Glumci, pisci ili

generalno javne ličnostima koje su strejt, neće

isticati svoju seksualnu orijentaciju, jer je to suvišno.

Sa druge strane, oni koji nisu strejt će je

isticati. Isto tako je i sa članovima kožne zajednice.

Kožna subkultura nije nastala u sklopu

LGBT+, niti su oni jedini koji je upražnjavaju, ali

su jedini koji imaju potrebu da istaknu svoju orijentaciju,

jer se LGBT+ ionako bori protiv nevidljivosti.

Svi bi trebalo da budu tretirani jednako sa

pravom da budu ono što jesu. Čak i u 21. veku

to pravo se uskraćuje u mnogim zemljama, ne

samo na Balkanu. U nekim zemljama pravo je

dato zakonom, ali i dalje oduzeto na ulicama,

gde se na primer istopolni par ne može držati za

ruku. Nažalost puna sloboda je u manjini. Otvorenost

možda ne uništava predrasude u potpunosti,

ali je dobra za početak. Ukoliko neko šalje

poruku noseći kožno odelo (kao vegeterijanac

moram navesti da podržavam samo ekološku

kožu) ili je to jednostavno ono što ih čini onima

koji jesu, može li se iko buniti protiv toga? Na

kraju, ostaje pitanje: Da li je svet spreman za potpunu

otvorenost ili je skromnija slika ono što

nam i dalje treba?


41

OPTIMIST BDSM

VSve na svetu je u vezi seksa, osim seksa. Seks je u vezi moći.

Oskar Vajld

eć godinama se u okviru River Džonson smatra da je problem u tome

LGBTQ+ pokreta vode što borba LGBTQ+ populacije za ravnopravnost

diskusije treba li dodati počiva na potrebi da bude prihvaćena kao normalna,

te da kao rezultat toga, svaka aktivnost

još jedno slovo sve više

rastućem akronimu koji koja se vidi kao „devijantna“, se mora držati daleko

od očiju javnosti. Ovde vidimo jasno pokla-

označava varijetete seksualnih

identiteta. Reč je panje sa homofobnim izjavama o „seksu između

o slovu „K“ koje bi trebalo četiri zida“.

da označi KINK, veoma Kink, koji stručnije označavamo akronimom

značajnu i represovanu BDSM (Bondage-Discipline/Domination-Submission/Sadism-Masochism),

vekovima raspa-

subkulturu i njene brojne

pripadnike koji se identifikuju kao kinksteri.

Stigma i predrasude koji još uvek vladaju

oko ove grupacije, doprineli su da kink još uvek

nije izborio svoje pravo građanstva i ravnopravni

status u pokretu seksualnih manjina. Kritike

stižu sa svih strana, problematizujući pitanje da

li je kink normalan kao i sve druge alternativne

seksualnosti.

Posebno zabrinjava činjenica da diskriminacija

kinkstera dolazi i iz same LGBTQ+ zajednice

i da ima dosta zajedničkog sa homofobijom

strejt ljudi. To se dešava uprkos činjenici da je

prisustvo LGBTQ+ ljudi u kink svetu veoma značajno

i neporecivo. Tako, recimo, anketa Nacionalne

ljuje maštu ljudi. Koncept ljubavi kroz „razmenu

moći“, ruši okoštala heteronomna religijska

shvatanja, očekivanja i forme seksualnih odnosa.

BDSM je u svojoj biti radikalan, jer preispituje

tradiciju i čvrste strukture i dozvoljava

eksperimentisanje, istraživanje i samoizražavanje,

što nijedan poznati sistem društvenih odnosa

nikada nije dopuštao. Ako određen

politički sistem posmatramo kroz odnos prema

seksualnosti, onda je BDSM najviši nivo sloboda.

Zato se BDSM mora uključiti kao ravnopravni

deo kvir istorije, jer time čuvamo esencijalni deo

svog nasleđa. Tamo gde je kvir pokret stao početkom

devedesetih, prigrlivši kapitalizam „du-

koalicije za seksualne slobode, pokazuje ginih boja“, BDSM možemo slobodno

da se 35% kinkstera izjašnjava kao biseksualno, posmatrati kao nastavak te borbe.

dok učešće gay i lezbo populacije u kink svetu

iznosi 22%. Pomenuta organizacija

se u SAD bori za političku, pravnu

i socijalnu podlogu koja će

omogućiti ravnopravni status

osoba sa alternativnim seksualnim

orijentacijama.

Autorka, Džilijan Kinan, veruje

da je kink validan kao i svaki drugi

LGBTQ+ identitet, te da iza stereotipa

pop-kulture postoji zajednica

ljudi koji su iskreni prema sebi i

dobijaju realne nagrade praktikujući

kink.

- Kink meša jezik, ritual, poverenje,

moć, zadovoljstvo, bol i identitet

na način koji se ne može predstaviti

stereotipom - kaže Kinan.

42 www.optimist.rs

Stigma, istorija, životni stil

BDSM kao radikalni

vid slobode

Piše: Igor Maksimović

ISTORIJAT BDSM-A

Prvi začeci BDSM-a vezuju se za Mesopotamiju

i čuvenu boginju Inanu (Ištar). Inana je bila

boginja plodnosti, ukrašena nakitom po čitavom

telu. Ona je svoje poklonike primoravala na ritualne

plesove, tokom kojih ih je bičevala. Kako

se igra intenzivirala, ekstaza je postajala sve veća.

U antičkoj Grčkoj, tačnije, u Sparti, postojao

je običaj bičevanja dečaka koji su se obučavali

za vojni poziv. Bičevanje se održavalo kod hrama

Artemide Ortije i trajalo je ceo dan. Dečaci su bičevanje

podnosili stoički i sa ponosom, takmičeći

se ko će duže da izdrži i sa više udaraca, što

je bio jedan vid izražavanja supremacije među

njima. Pobednik je uživao posebnu reputaciju.

U starom Rimu nailazimo na etrursku grobnicu

za bičevanje iz 5. veka p.n.e. blizu grada Tarkinije.

Grobnica je bila prostorija gde su učesnici

bičevali jedni druge u čast boga Bahusa (rimski

pandan grćkom Dionisiju, bogu vina). Iz grobnice

je sačuvana freska na kojoj su prikazana dva muškarca

koji bičuju ženu koja se nalazi između njih.

Reference za bičevanje nalazimo i u satirama

rimskog pesnika Juvenala, kao i u Petronijevom

„Satirikonu“. U Pompeji, u vili „Misterija“, na zidu

je ostala figura gospodarice sa bičem, kao deo

inicijacije mlade žene u kult.

U Indiji, čuvena Kama Sutra, nastala oko

400. godine p.n.e. daje detaljne opise odgovarajućih

mesta na telu pogodnih za grickanje,

štipanje i udaranje, kao i načina kako to činiti.

Kama Sutra se smatra jednim od prvih izvora

BDSM aktivnosti, ali ono što je najbitnije naglasiti,

knjiga daje i etičko upozorenje da se pomenute

aktivnosti mogu vršiti samo nad

osobama koje razumeju šta se dešava, tj. da

učešće mora biti dobrovoljno.

U Evropi XII veka, pojavljuju se tekstovi tzv.

uzvišene ljubavi, bazirani na ideji ekstremne ljubavi

muškarca, koji je zarad ljubavi žene spreman

da preduzme bilo kakav podvig i da

istovremeno doživljava bol. Takav muškarac

nikad ne može dobiti predmet svoje naklonosti,

jer je žena obično udata ili pripada višoj klasi.

Zato se u to doba javlja ideja porobljavanja u

ime ljubavi i pobožnosti.

U srednjem veku bičevanje se javlja kao uobičajena

praksa u manastirima, kao vid pročišćenja

od ovozemaljskih iskušenja, ali i kao oblik

zadovoljstva. Tako italijanski filozof Đovani Piko

de la Miradola u XV veku svedoči o monahu koji

je mogao da uživa u seksu samo ako je bio bičevan

bičem umočenim u sirće.

Iako nije prvobitno imala veze sa BDSM praksom,

japanska tehnika vezivanja zarobljenika

hojojitsu, iz XVI veka, uticaće na umetnost vezivanja

submisivnih partnera u BDSM seansama

u moderno doba. Prilikom zarobljavanja neprijatelja,

samuraji su pristupali njegovom vezivanju

kanapima pažljivo smišljenim čvorovima, ne

samo kako bi sprečili bekstvo zarobljenog, već i

kako bi sve delovalo estetski savršeno. Ovo je

dovelo do najraznovrsnijih tehnika i oblika vezivanja

čvorova inovativnih po svom izgledu i načinu.

Hojojitsu će kasnije uticati na japansku

veštinu erotskog vezivanja kinbaku.

BDSM je neraskidivo vezan za imena dva čoveka,

po kojima su sadizam i mazohizam dobili

ime - Donasjen Alfons Fransoa (Markiz de Sad) i

Leopold fon Zaher – Mazoh.

Osnovna teza Markiza de Sada je da najjače

seksualno zadovoljstvo proizlazi iz bola. U svojim

romanima on opisuje najrazličitije oblike seksualnih

surovosti. Najpoznatije delo „Žastin“, prikazuje

devojku koja je kroz život podvrgnuta

brojnim seksualnim brutalnostima. Nazvan filozofom

razvrata, po Markizu de Sadu je imenovan


43

OPTIMIST BDSM

termin „sadizam“ – uživanje u nanošenju bola.

Leopold fon Zaher – Mazoh je bio austrijski

pisac, koji je u svojim delima prikazivao fantazije

i fetiše vezane za dominantne žene. Kasnije je

svoje fantazije pretočio u stvarnost, kada je potpisao

ugovor sa svojom ljubavnicom, baronicom

Fani Pistor, da će joj biti seksualni rob, pod

uslovom da baronica što češće nosi krzno, što je

bio njegov najveći fetiš. Po njemu je u seksologiji

nazvan pojam „mazohizam“ – uživanje u primanju

bola.

Ostaće zabeležen i zapis iz XVIII veka, pisca

Eulenberga, koji prenosi svedočenja arapskih

doktora koji su prepoznali bičevanje kao moćan

seksualni stimulant.

U predmoderno doba, kao izvore BDSM prakse

nalazimo bordele, koji su bili izuzetno popularni

u Engleskoj. Tako je ostalo zabeleženo da je

u jednom od njih postavljena mašina za bičevanje

40 osoba u isto vreme, dok je u drugom konstruisana

čuvena stolica za spankovanje.

U XX veku na BDSM kulturu je presudno uticala

industrijska revolucija, sa pojavom proiz-

44 www.optimist.rs

voda od kože i gume. Posebno je važno istaći da

je ovde presudnu ulogu imala progresivnost nemačke

Vajmarske Republike, koja je bila produžetak

evropske fetiš kulture prve dekade XX

veka.

Međutim, BDSM kao posebna subkultura,

pogotovo u LGBTQ+ svetu, počela je da se razvija

nakon Drugog svetskog rata, 50-ih godina

XX veka, naročito u SAD. Prema ocenama brojnih

autora, na takav trend je uticao tzv. postratovski

sindrom. Naime, kada su se mladići koji

su učestvovali četiri godine u ratu, vratili svojim

kućama, oni su izgubili oslonac u autoritetima

komandanata, čvrstinu i disciplinu, prema kojima

su navikli da žive. Oni su tokom rata razvili

čvrste međusobne veze, bazirane na bliskosti,

pažnji i ljubavi, koja je odjednom nestala. Mladići

se nisu prosto mogli vratiti starom načinu

života, jer su naučeni na poredak i hijerarhiju.

Oni su, prosto, tražili da im neko naređuje šta

treba da rade, počevši od toga kako da se obraćaju

„superiornijem“ do toga da izvršavaju naređenja,

poput čišćenja čizama. Zato su počeli da

se okupljaju u posebne underground klubove

(leather, biker...), koje su sami formirali.

Popularizaciji BDSM subkulture doprineli su

i specijalizovani magazini, brojni fotografi koji

su prikazivali modele u kožnim kombinacijama,

moderni film, pop i rock muzika 70-tih i 80-tih

godina XX veka... Pojava interneta je važan momenat

za BDSM, jer je po prvi put izašao iz senke

i pojavio se na svetlosti, dobijajući sve veću vidljivost

među širokim auditorijumom.

BDSM KAO ŽIVOTNI STIL DANAS

Danas je BDSM pored seksualne aktivnosti postao

i životni stil mnogih. Ono što je najbitnije naglasiti

jeste da se BDSM odigrava samo između

osoba koje su dobrovoljno stupile u takav odnos

na osnovu dogovora (usmenog ili pisanog) o radnjama

na koje su dale saglasnost. Sve drugo

predstavlja nasilje i zloupotrebu. Tri reči opisuju

takav odnos SSC (SAFE – sigurnost; SANE – razumnost,

prisebnost; CONSENSUAL – dobrovoljnost).

Prvi korak u BDSM aktivnostima jeste razgovor

o načinima i trajanju „razmene moći“ i granicama

obe strane: submisivne – koja predaje

svoju i prima tuđu moć; dominantne – koja

prima tuđu, a nameće sopstvenu moć.

BDSM scene mogu biti različite i obično su fokusirane

na određeni fetiš osoba koje učestvuju:

koža, guma, animal play, bičevanje, spankovanje,

CBT (Cock And Ball Torture), stopala, lizanje, pušenje,

vezivanje, kažnjavanje, golicanje, maske,

preoblačenje, uniforme, čizme... Granice za BDSM

scene predstavlja samo mašta učesnika.

Trajanje BDSM aktivnosti može trajati privremeno,

povremeno ili trajno (24/7/365).

Dominantna osoba često nosi nazive kao što

su: gospodar, vlasnik, top, gazda, učitelj, tata, policajac,

doktor... Submisivna osoba je uvek rob, ljubimac,

sluga, učenik, sin, zarobljenik, pacijent...

Iako ovakve uloge i nazivi kod mnogih u javnosti

predstavljaju poniženje, zapravo, kod

osoba koje ih praktikuju izazivaju određene senzacije

i uzbuđenja, što predstavlja i osnovni

motiv za učešće u njima. Ovde je važno napomenuti

da psihijatri već odavno ne smatraju

ovakve aktivnosti poremećajima, izuzev ako ne

dovode do nesposobnosti u profesionalnim i socijalnim

aktivnostima učesnika.

Dominantna osoba doživljava seksualno zadovoljstvo

u demonstriranju sopstvene moći,

posedovanju i brizi za drugu osobu. Sa druge

strane, submisivna osoba uživa u pripadanju i

posedovanju, oslobađanju od lične odgovornosti

i dobijanju sigurnosti... Jasno je iz navedenog

da BDSM ne mora uvek uključivati seks.

Iako bi se moglo dodati još mnogo toga,

važno je ukazati na određene mitove i zablude

u javnosti o BDSM-u:

- BDSM nije zlostavljanje;

- BDSM nikad ne uključuje maloletne osobe;

- BDSM ne uključuje kriminalne aktivnosti;

- BDSM uključuje bol samo u kontekstu ljubavi,

poverenja i seksualne uzbuđenosti;

- BDSM nije orijentisan na (samo)destruktivnost;

- BDSM nikada ne eskalira u ekstreme, niti dovodi

do fizičkih i psiholoških posledica...

Na samom kraju, tema bi se mogla zaključiti

sjajnom mišlju uglednog francuskog filozofa,

Mišela Onfrea, koji u svojoj knjizi „Moć postojanja

– Hedonistički manifest“, kaže: „Dobro i zlo,

istinito i lažno, pravično i nepravično, lepo i

ružno, proističu iz ljudskih odluka, koje su ugovorne,

relativne i istorijske. Ovi oblici ne postoje

a priori, nego a posteriori... Moral se uči, on se

upisuje u materiju mozga, stvara sinapse i omogućava

anatomske funkcije moralnog poduhvata.

Moral, dakle, nije stvar teologije između

ljudi i boga, nego imanentna istorija koja se tiče

ljudi među sobom, bez ikakvog drugog svedoka...

Univerzalni, večni i transcedentalni

moral, ustupa mesto posebnoj, privremenoj i

imanentnoj etici...“


45

IOPTIMIST Muzika

ako znamo da je ona muzički kameleon

koji uspešno ide iz žanra u žanr, ipak, vratiti

se žanru po kome smo je upoznali

uopšte nije lak zadatak. Njen vokal uglavnom

dolazi do izražaja kada radi akustične

obrade svojih pesama na klaviru ili

pevajući obrade pesama drugih autora.

Ozbiljan preokret u muzičkoj karijeri donosi

nam jazz albumom „Cheek To

Cheek“ sa Tonyjem Bennettom, tribute

nastupom za obeležavanje pedeset godina

mjuzikla „Sound Of Music“ na dodeli

Oskara, nastupom sa heavy metal bendom Metallica

na dodeli Gremi nagrada ili glavnoj ulozi

u filmu „A Star is Born“. Da, Lady Gaga ovog puta

dolazi u punom obliku Gage, kako vizuelno

ekscentrično tako i dobro proučenom pop receptu.

Nakon country i soft rock albuma

„Joanne“, koji jeste najličniji Gagin album, ove

godine došla je „Chromatica“, možda njena nova

muzička lična karta.

Pre nego poslušate ovaj album, shvatite da

sam naslov albuma otkriva jednu planetu na

kojoj su prisutne sve hromatske boje, a sačinjena

od hromatske skale - semplova, kompjuterski

modifikovanih zvukova, robotic glasa,

French housea i dicso popa pa do saksofona,

klavira i trube. Kako Gaga objašnjava: „Album

Chromatica je album o izlečenju i hrabrosti.“

„Chromatica“ je

podeljena u tri čina.

Svaki čin počinje

kao filmski intermezzo,

instrumental

koji dramski

najavljuje ličnu bol

jednog umetnika.

Na samom sletanju

planete Chromatica,

slušamo prvi

uvod koji podseća

na Star Wars/James

Cameron atmosferu.

Odličnom

tranzicijom idete u

pesmu pod imenom „Alice“. Inspirisana romanom

Lewisa Carolla „Alisa u zemlji čuda“, album

se otvara staromodnom Gaga lirikom koju jednostavno

nije moguće mrzeti. U obezvređenom

vremenu, vremenu korona virusa, motivišuće je

čuti „My name isn’t Alice, but I’ll keep lookin’ for

46 www.optimist.rs

Lady Gaga

Chromatica

Piše: Stefan M. Mladenović

wonderland.“ Naravno da ona nije Alice, već Stefani

Joanne Angelina Germanotta koja nas

ovom pesmom urađenom u French house fazonu

uvodi u avanturu zvanu: zaplešimo našu

bol. Taman kada prođemo kroz portal u zemlju

čuda počinje „Stupid Love“ ujedno i prvi singl sa

albuma i njena najslabija pesma. Iako ova

pesma zvuči kao reciklaža u pokušaju njenog

hita „Do What U Want“ sa odličnog albuma „ART-

POP“, ipak nije urodila plodom. Zanimljivo je to

da Gaga skoro uvek izbaci za lead single najslabiju

pesmu sa albuma. Da bi već u sledećoj napravila

klasični pop

banger za tinejdžere

sa Arianom

Grande i tako se dočepa

#1 mesta privlačeći

milione

pratioca ove mlade

zvezde. „Rain on

Me“ je drugi singl sa

odličnim spotom

koji je režirao Robert

Rodriguez

(„Sin City“, „Desperado“,

„Machete“…)

i trenutno nosi

osam nominacija

na ovogodišnjoj VMA dodeli nagrada. Ono što

dolazi posle ovoga je klasična disco numera devedesetih

„Free Woman“ u kojoj nam Gaga govori

„This is my dancefloor I fought for“ da se

vraća po svoj plesni podijum koji je zaradila

prvim, ali i drugim albumom. Tužno je što je ova

himnična pesma dobila novi instrumental

nakon demo verzije koja je kružila internetom.

Iako je izvršni producent albuma BloodPop izjavio

da je ilegalno slušati balade na albumu, „Fun

Tonight“ i „1000 Doves“ su pesme sa fenomenalnim

tekstom za odlične Gaga balade odsvirane

na klaviru kakva je npr. „Speechless“, što je velika

greška.

Vreme je za drugi čin. „Chromatica II“ je najviralniji

deo na društvenim mrežama, tranzicija

između ove kompozicije i robotic EDM pesme

„911“, koja je kao izgubljena pesma sa albuma

„ARTPOP“. Ovaj momenat nazivaju cultural

reset, a niko ne pominje tekst koji je mnogo bitniji

od same muzike. Tekstom „911“ Gaga govori

o teškoj depresiji i samoubistvu, dok u pozadini

ide muzika kao da ceo svet slavi baš njenu smrt.

Hrabro, istinito i mračno –„My biggest enemy is

me.“ još jedan je deo mračnog pisma. Najveće

iznenađenje na albumu jeste saradnja sa K-Pop

grupom BLACKPINK. „Sour Candy“ je pravi ušni

house club crv, jer kada jednom čujete pesmu

teško možete da je zaboravite. U ovoj pesmi čujemo

promukli i dublji vokal Gage koji podseća

na momente iz njenog najvećeg hita „Bad Romance“.

Dobro osmišljen marketing za povratak

na pop tron. Kratko, jasno, zavodljivo i vrlo

dobro programirano u minutaži same pesme.

Verovatno najbolji deo albuma upravo sledi numerama

„Enigma“ i „Replay“. Energična, vokalno

savršena i potpuno enigmatična pesma donosi

zvuk 90-ih i zvuk saksofona. Tekstualno

„Enigma“ je prolog pesme „Replay“ koja je hit

one „stare“ Gage. Rekao bih da je „Replay“ sestra

bliznakinja „Bloody Mary“ sa albuma „Born This

Way“. Možda najjača stvar na albumu iako je

sample pesme „It‘s my house“ od Diane Ross.

Spora, bombastična sa teškim rečima i optužbama.

Samo Gaga može da PTSP pretvori u zlatnu

polugu. Stigli smo do poslednjeg čina koji

je dosta eksperimentalan, s obzirom da je duet

„Sine From Above“ sa Eltonom Johnom odjednom

Eurovision Song Contest EDM pesma, a ne

piano balada. Tekstualno je možda u TOP 3 sa albuma

ali nema potpuni potencijal jer pomalo

zvuči kao nedovršena pesma. Švedski producent

Axwell je matricu čuvao šest godina i potrudio

se da sam kraj bude kao spajanje više

univerzuma. Potpuni ušni šok je kada krene

drum ‘n‘ bass deo koji odjavljuje pesmu. „Babylon“

zatvara album i od ove pesme su fanovi

Photo: Norbert Schoerner

očekivali najviše s obzirom na HAUS laboratories

verziju. Spala je na lep bledi omaž Madoninog

„Vogue-a“ iako su stihovi pesme: „That‘s gossip,

what you on? Money don‘t talk, rip that song.

Battle for your life Babylon“, već je dovoljno

jasno koje su namere kada je u pitanju poređenje

pop kraljice Madone i Lady Gage.

„Chromatica“ je na kraj planete žuta kuća, a

u toj kući staro mračno pismo. Ozbiljna plesna

terapija koja govori o mentalnom zdravlju,

PTSP-u, depresiji, raskidima i očekuje da svi zaplešemo

svoju bol.


47

DOPTIMIST Intervju

okumentarac „Morski

konjic“ (Seahorse) bavi

se temom koja u prošlosti

nije adekvatno

istraživana i prikazivanja

u svetu umetnosti,

čak ni kada se radi o

ostvarenjima posvećenim

LGBTQ populaciji.

Glavni lik filma Fredi je

tridesetogodišnji gej

transrodni muškarac, koji se sprema da zatrudni

i zasnuje porodicu. Premda je za njega ovaj

poriv duboko ljudski i prirodan, ubrzo se suočava

sa svešću da je drugim ljudima njegova

odluka zbunjujuća te da joj često pristupaju sa

neprijateljskim stavom. Fredi je primoran da se

suoči sa svojom naivnošću, ali istovremeno i

sam inicira snimanje filma ne bi li ispričao svoju

priču širokom auditorijumu. Rediteljskog posla

se prihvatila Dženi Finli, koja je sa Fredijem sarađivala

i radila na filmu pune tri godine. Dokumentarac

„Morski konjic“ biće prikazan u

selekciji „Prime time“ Međunarodnog festivala

dokumentarnog filma Beldocs, koji se ove godine

održava od 3. do 10. septembra na nekoliko

lokacija u Beogradu i onlajn.

Priča o ocu koji je rodio dete je veoma

lična i intimna. Ovakva vrsta iskustva nije

toliko vidljiva u javnosti, niti u filmovima.

S kakvom vizijom ste se odlučili da napravite

film o Frediju i njegovoj trudnoći?

Čarli Filips iz magazina Gardijan pozvao me je

da se upoznam sa Fredijem, koji je u to vreme

imao sastanke sa filmadžijama u potrazi za

nekim ko bi ispričao njegovu priču o ličnom putovanju

do očinstva. Momentalno sam bila zaintrigirana.

Nisam sigurna zašto se odlučio da ja

režiram film. Mi smo veoma različite osobe, ali

smo razvili međusobno poverenje. Bez toga ne

bismo uspeli da napravimo film.

Od trenutka kada ste upoznali Fredija do

njegovog porođaja prošlo je tri godine.

Na koji način se vaš odnos razvijao i menjao

tokom tog perioda?

Film je evoluirao dok je nastajao. Moralo je biti

tako, jer je za mene to suština procesa stvaranja

filma. Toliko toga što je trebalo da se desi bilo je

neizvesno, tako da sam morala da osluškujem i

reagujem na razvoj događaja. Film koji sam

stvarala se u neku ruku sam nametao, sa perife-

48 www.optimist.rs

rije mog vidokruga. Verujem u pristup Meknaltija

i Banka – detektiva iz serije The Wire – koji

podrazumeva da zadržite „meke oči“ kada se susretnete

sa nečim. Potrebno je da isprobate i

procenite to što gledate, kako se osećate zbog

toga i kako to možete da prevedete na ekran.

Često sanjam o filmovima dok ih pravim i potom

kreiram slike koji mi dođu u snu. Imala sam naviku

da trčim dugačke distance duž obale dok

snimam filmove i za to vreme razmišljam o razvoju

materijala i kadrovima koje sam kreirala.

Najveći izazov je u tome što je stvaranje filma

teško. Jedno je inicirati projekat dok se osećate

snažno i spremni ste da pokorite svet. Šta se dešava

kada prolazite kroz jedno od emotivno najizazovnijih

iskustava u vašem životu, koje će

reditelj preneti na ekran od početka do kraja?

Svima nam je bilo važno da pristupimo priči s

Izazovi, realnost i radost trudnoće

transrodnog muškarca

Dženi Finli

Izvor: Beldocs

poštovanjem i ne prenosimo samo ono što je

bilo lagano. Zbog toga je na momente snimanje

svima bilo zahtevno.

Kako je na vas, kao roditelja, uticala priča

o Frediju?

Upoznavanje Fredija me je podstaklo da duboko

promislim sopstveno iskustvo trudnoće i

roditeljstva, kao i sopstveni osećaj identiteta na

nezanimislive i nepredvidive načine. Nakon što

sam postala roditelj, osećala sam na mnogo načina

da sam time omeđena, što je naglašeno

vremenom i iskustvom trudnoće i porođaja, postojanja

deteta koje treba voleti i brinuti o

njemu. Intrigiralo me je i fasciniralo kako će sve

to uticati na Fredija, transrodnu osobu koja je

već prošla kroz duboku fizičku i emotivnu tranziciju

u životu. Kako će ovo novo emotivno iskustvo

uticati na njega, kako će uticati na njegov

osećaj identiteta? Koji će to biti mali, lični, intimni

i kućni detalji tog iskustva i kako će izgledati

na filmu, pred publikom? Veoma me je

dirnulo to što je on ranije gledao dokumentarac

o transrodnoj deci, što mu je omogućilo da artikuliše

vlastitu ideju da je trans osoba. Pitala sam

se da li će film koji smo mi napravili imati takođe

takav uticaj na nekog koga još nismo upoznali.

Šta je za vaš bilo najemotivnije tokom

rada na ovoj priči?

Iznenadilo me je koliko me je duboko pogodilo

snimanje porođaja. Bilo mi je gotovo nemoguće

da montiram tu sekvencu bez plakanja. Taman

kada bih pomislila da će proći bez toga, suze bi

krenule. Morala sam da dogovorim sve sa montažerkom

Alis Pauel i potom napustim sobu, više

puta. Sada kad držim Fredijevog sina, svu me

obuzme nežnost. Nakon ovog putovanja sam

ostala duboko povezana sa njim na način koji

nisam mogla da predvidim.

Vaš film će biti prikazan u festivalskoj selekciji

Beldocsa „Prime time“ posvećenoj

veoma važnim temama. Koliko je po

vašem mišljenju današnje vreme plodno

za prevazilaženje predrasuda i stigmi za

transrodne osobe i koliko je važno da

priče poput Fredijeve budu vidljive?

Uzbudljivo mi je što trans osobe same pričaju

svoje priče i angažuju se oko svega. Fredi me je

zamolio da ispriča svoju priču, tako da je film zasnovan

na uzajamnom poverenju. Cilj nam je

bio da se ne oslanjamo na izlizane vizualne postulate

tabloidnog načina pripovedanja

– tako da nećete čuti Fredijevo bivše

ime ili videti slike pre tretmana testosteronom.

Tranzicija nije šminkanje. U ovo

doba toksičnih medija, post-istine i

transfobičnog zakonodavstva, mislim

da je od vitalnog značaja da slojeviti i

promišljeni filmovi, koji reflektuju složenost

iskustva trans osoba, budu pravljeni

za javnost. Moramo da budemo

prisutni da stanemo iza naše LGBTQ porodice.

Kakva su vam očekivanja u pogledu

reakcija publike?

Sviđa mi se „kućni“ i intimni aspekt

filma. Fredi je trans osoba i praktično

tek počinje život. Ovo nije film o tranziciji,

kojom se bavimo samo u prvih par minuta.

Ovo je film o tome šta se dešava posle. O stvarima

koje publika možda nije videla nikad ranije

u drugim filmovima fokusiranim u celosti na

tranziciju. Nisam nikad videla film koji tako beskompromisno

i intimno prikazuje izazove, realnost

i radost trudnoće trans muškarca. Na širem

planu, nadam se da će publika moći da prihvati

jednostavnu ideju da je Fredi muškarac i da se

njegov rod nije promenio kada je zatrudneo i

rodio dete. On je bio muškarac tokom svakog

trenutka svoje trudnoće i iskusio ju je kao muškarac.

To je jednostavna ali suštinska ideja koja

je nova i nepoznata mnogim ljudima. Zaista bih

volela da „Morski konjic“ započne debatu na ovu

temu, kao i da ljude pogodi intimnost, iskrenost

i složenost Fredijevog putovanja.

www.jeaniefinlay.com


49

OPTIMIST Film

pšte je poznato da

vreme leti, da u individualnom

, baš kao i

emocionalno-misaonom

doživljaju pojedinaca

prolazi

nepojmljivo brzo;

tako smo već stigli

do tridesetogodišnjice

dalekosežnog

uticajnog, a pritom i

gotovo unisono voljenog dugometražnog dokumentarnog

filma Pariz u plamenu (Paris is

Burning) autorke Jennie Livingston. Naknadna

pamet iz naslova ovog teksta nije ni najmanje

neophodna da bi se ustvrdilo ono posve očigledno

– tu je reč o jednom od najboljih i najuticajnijih

dokumentaraca unutar korpusa zvanog

queer cinema, a u isti mah kada pričamo o tom

ostvarenju, pričamo i o delu koje je dosta brzo i

sa vidnom lakoćom transcendiralo do znatno

širih okvira, postavši i referentna i često u dobro

ime navođena stavka u popularnoj kulturi čak i

planetarnih razmera. A na takav prijem je ovaj

izvrsni film nailazio još od prvih, premijernih mu

prikazivanja, dakle, još od juna 1990. godine.

Kad se već dotičemo faktografije, podsetimo

da se među zvaničnim trofejima i pohvalama

koji su u tom prvom naletu pristigla na

račun i u ruke autora tog remek-dela nalazi i

odličja sa filmskih festivala u Berlinu, Sijetlu, Sandensu,

kao i nagrada Gotham koja se dodeljuje

najboljima među najboljima u domenu istinski

nezavisnog američkog

filma. A pritom,

u pitanju je

ostvarenje koje je

kao stvoreno za

stigmu lako uočljive

(i samim tim i

Paris is Burning

Vreme leti (sa ili bez naknadne pameti)

Piše: Zoran Janković

50 www.optimist.rs

provokativne) drugosti,

kao što se,

uostalom, mudro,

emotivno, nadahnuto

i kinestetski

superiorno i bavi

nekim od aspekata

i nekim od suština i

ključnih odrednica

sudbina namenjenih onima kojima je dopalo da

žive sa belegom drugosti, pa bilo to i u nominalno

uređenijim i tolerantnijim društvima i državnim

uređenjima. Kao što je poznato, ako je

uopšte i neophodno podsećati na to, „Pariz u

plamenu“ je pred gledaoce ovakvih ili onakvih,

manje ili, pak, više naprednih svetonazora

doneo živopisnu hroniku njujorške transvestitske

scene tokom osamdesetih godina dvadesetog

veka, uz fokus na balove, vog-ples,

nadmetanja i ambicije i snove onih koji su narečenoj

eri darovi toplinu, osobenost i vitalnost.

I upravo je to (toplina, osobenost, vitalnost),

reklo bi se, udarni adut tog nesvakidašnjeg

ostvarenja koje od većine problemsko-opservacionih

dokumentarnih filmskih ostvarenja jasno

izdvaja, između ostalog, i srčanost glavne autorke,

odnosno, potpuno odsustvo cinizma, mudrosti

sa tačke sigurnog odstojanja,

antropološkog tihog prezira spram izabranog

predmeta proučavanja... Recimo, jedan od najvećih

filmskih kritičara u SAD, Rodžer Ebert, uz

ocenu 3 (maksimalna

iznosi 4 zvezdice),

u samoj

završnici svoje kritike,

osvrnuvši se na

zamerke pojedinih

da je film odveć depresivan,

jer takmičari

u vog

nadmetanjima oponašaju

one koji ih sigurno

ne bi

prihvatili u stvarnom

životu, istakao

je sledeće: „.Ono što

sam video je uspešan

pokušaj autsajdera da dramatizuju kako

uspeh u današnjem svetu često zavisi od poma-

galica koje čovek može da pribavi, kupi ili

ukrade, gotovo na svim mestima – pod pretpostavkom

da ima stila i da zna kako da ih koristi.“

A pomenuto teško da bi bilo moguće bez

iskrene i tako drastične spremnosti Jennie Livingston

da bez imalo kalkulacija zaroni u svet

zbilja skrajnutih, u svet beznadežnih marginalaca

sateranih u polumrak i memlu društvene

opskurije, neretko i usmerene i predodređene

za prostituciju i probleme zavisnosti od mnogo

čega... Imajući to u vidu pomalo čudno i u dobroj

meri neosnovano zvuče zamerke koje su

akteri ovog filma u sklopu skorog Netfliksovog

dokumentarca Razotkrivanje (Disclosure) uputili

na račun rediteljke, optužujući da ništa lično nije

učinila za njih, vodeći se isključivo brigom za prijem

i plasman svog filma. Tu dolazimo do tačke

kada možemo da prozborimo koju i o nepremostivoj

prepreci kojoj nametnute klasne,

rodne i druge uloge i silna i nužno represivna

društvena uslovljavanja predstavljaju na putu

svake iole sveobuhvatnije, zahtevnije i ambicioznije

emancipacije i promene onoga što je iznuđeno

i na šta je đavolje teško imati stalnog i

stvarnog uticaja. Čini se da ni dobar deo junaka

to ipak nije pojmio, ali su zato barem izborili

kakav-takav, pa makar i samo privremen manevarski

prostor za igru i slobodu, a što je nama darovalo

taj poletan i rečit prikaz zarazne

vibrantnosti i barem samo intuitivno podrobno

proživljene subkulture, uključujući pomenute

balove, takmičenja, viralnost plesnog zanosa, pa

čak i izvesnu dozu razvoja sopstvenog jezičkog

registra, svojstvenog onome što je vogue uvek

nosio sa sobom.

Kako su zimus, u svom prikazu za Slant Magazine,

naglasili Fernando F. Croce i Eric Henderson,

ovaj film, „na prvi pogled amorfan, u stvari

je ustrojen kao niz kontrasta između snova i

realnosti, između pretvaranja i onoga što zbilja

jeste, između mladosti pune nade Venus Extravaganze

dok leži na dušecima i razočaranog sredovečnog

Korija ispred ogledala koje ne zna za

samilost“: I na današnja, slavljenička ili „obična“,

premijerna ili reprizna gledanja, „Pariz u plamenu“

krajnje sugestivno podseća na lepotu u

opštem smislu i lepotu istine u svih njihovim

mnogobrojnim pojavnostima, ukazujući da se

pravi smisao, odnosno, potpuno poimanje složenosti

života atipičnijih izbora i identiteta neretko

krije upravo na samoj razmeđi između tih

fatumski obojenih oprečnosti, što svakako možete

i sami utvrditi odlučite li da iznova ili po prvi

put pogledate ovo sjajno delo velikog dara,

skrojeno i po meri svog vremena i po preciznom

odrazu junaka te nesvakidašnje priče. A tu već

nikakva naknadna pamet nije nužno pomagalo.


51

POPTIMIST Serija

riča o primećenoj i u dobroj

meri željno iščekivanoj, a

potom i hvaljenoj novoj i

premijernoj seriji (iz ponude

Hulu-a) „Love, Victor“, kako je

verovatno opšte poznato,

počinje još pre dve godine; u

martu 2018. najpre pred

američku bioskopsku publiku

stigao je prapočetak te

priče – odličan dramedijski

film „Love, Simon“ u režiji Grega Berlantija. Film

je doneo šarmantnu i slatko, ali nadasve i ubedljivu

i upečatljivu priču o mladom Simonu, koji

od svih, od porodice i od prijatelja, krije da je gej.

Film je, pomenimo i to, predstavljao dostojanstvenu

i uspelu ekranizaciju Becky Albertalli.

Sada, dve i nešto malo preko godina kasnije,

poštovaoci i knjige i filma dobili su novu poslasticu

– seriju naslovljenu „Love, Victor“. Motivsko-tematski

gledano, priča serije zadržava se

na potpuno istoj tački, dok je veza sa prethodnikom

postavljena tako da epizode počinju razmenom

prepiske između sada već potpuno

snađenog i usidrenog Simona i mlađanog Victora

koga, gle čuda, muče ama baš istovetne

muke. Victor, mladi Latino, se sa svojom porodicom

(majka, brat, sestra i maleni brat) doseljava

u novi grad i dosta brzo pravi prvu grešku –

premda mu je jasno da je, barem što se škole

tiče, stigao u napredniju

i slobodoumniju

sredinu,

on, umesto da

iskoristi novi početak

i na slobodu

pusti svoj pravi

identitet (po pitanju

seksualne ori-

Kad se neko nečem dobrom nada...

Love, Victor

jentacije), ipak

zapada u zamku

kriptičnog ponašanja,


te brzo na-

lazi i devojku.

Savet i nekakva

vrsta vođstva

nekog ko je sam prtio iste te staze lutanja, nesigurnosti,

konspirativne zaljubljenosti... su mu

neophodni, i za to je tu Simon (koji stiže iz filma

kao, uostalom, i šire gledano i shvatano - starijeg

brata televizije).

Ta kopča deluje dovoljno efektno, premda

zahteva izvesnu suspenziju neverice i brzo postaje

refrenski učestao manir, i što je važnije to

obezbeđuje vezu i sa romanom i sa filmom, što

je u smislu prijema ciljane i potencijalne publike

svakako smislen potez i zahvat. Međutim, za razliku

od filma „Love,

Simon“, serija „Love,

Victor“ čitavim svojim

tokom neprikriveno

teži nešto

blažem i prijemčivijem,

a manje polemičnom

tonu i izrazu,

te dosta brzo, možda

već u prvoj epizodi,

dobija jasne obrise

veristički tretirane

fantazije. To se pre

svega odnosi na

opštu atmosferu sveprisutne

uprizorenosti,

odmerenosti, prihvaćenosti drugačijih izbora

bez iole upadljivijih trenja i trvenja među neistomislećima.

Film je, podsetimo, u sebi spojio

emotivnost nezavisnih ostvarenja, vizuelnu

ispoliranost i konsekventnost studijskog/reper-

toarskog filma za širu publiku i iskreni lahorasti

ton priče o odrastanju i izvesnog pronalaženja

sigurnog uporišta po pitanju stvarnog identiteta,

naravno, uz tek po neku iole ozbiljniju i zahtevniju

prepreku. „Love, Victor“ je televizijsko

delo, namenjeno jasno određenim distributivnim

kanalima sa striktno naznačenim uzusima,

i to je nekakav opšti okvir kojim su se kretali autori

ove serije.

Onda ni ne čudi što je krajnji ishod pitka i

krajnje benevolentna serija glavnotokovskog

usmerenja, koja se, pak, dotiče nečega što i dalje

obično biva gurano put margine i proizvoda i

konzumentskih izazova po pretpostavljenom

ukusu tih marginalizovanih ili malobrojnijih. U

tom pogledu, osim što je u neku ruku fantazija,

„Love, Victor“ predstavlja i novi primer nastojanja

da se narečena identitetska i srodna pitanja

tretiraju i upakuju na način zahvaljujući kojem

će serija lako komunicirati i biti prijemčiva i prihvatljiva

i za publiku manje liberalnih svetonazora

i gledalačkih preferenci. Sve je to sasvim

legitiman izbor i autora i producenata (naravno,

i krajnjeg emitera), ali sve to i dalje ima svoju

upadljivu cenu; „Love, Victor“ tu cenu plaća u

domenu promo-homo srednjačenja i naglašene

političke korektnosti u tretmanu rasnih, klasnih,

porodičnih i drugih odnosa, uključujući i prilično

odsustvo međuvršnjačkih tenzija. Iako je priča

dovoljno šarmantna, iako je pripovedanje umešno

postavljeno i tečno, iako se novi motivi i podzapleti

ovde uvode neintruzivno i

blagovremeno, ipak primetno je da nema sukoba

koji se neće srediti pre no što krene odjavna

špica, dok seriju ipak najviše opterećuje

saharinski odraz suštinski ipak kastrativne Woke

kulture, a to je zamka koju je film nekim čudom

i sa znatno manje raspoložive minutaže uspešno

izbegao.

Ipak, da ne padnemo u zamku izlišne i

samim tim jalove strogosti – „Love, Victor“ je prijatan

gledalački izazov, sasvim decentan izdanak

novijeg viđenja queer estetike i ideologije

primenjenog u slučaju kanona i datosti savremene

televizije i striming-servisa, te, ukupno

uzev, značajan doprinos daljem i opsežnijem

prodoru LGBTQ tematike u glavni deo glavnog

toka. Imajući to u vidu, zamerke (uključujući i

nešto neubedljiviju glumu Bebe Wood i Masona

Goodinga u epizodnim, ali ipak zamašnim ulogama

Lake, odnosno, Andrewa) ipak ostaju u

senci krajnjeg izrazito povoljnog utiska. Može i

bolje, kanda će i uskoro bivati bolje, ali i već ovo,

samo po sebi, u vlastitom kontekstu gledano je

sasvim, sasvim na mestu.


53

AOPTIMIST Književnost

dam Kovač je sasvim

običan čovek. Dete šezdesetih

godina, završio

mašinski fakultet, nije

smogao dovoljno snage

i volje da nakon završenog

fakulteta, tokom

devedesetih kada su

ljudi poput njega masovno

napuštali zemlju,

ode već je ostao. Našao

je pristojan posao, pristojnu suprugu, pristojnu

ćerku, pristojno zahlađenje odnosa, pristojno

odvajanje od postelje, pristojan sporazum ne o

razvodu već o prijateljskom, mada odvojenom

životu pod istim krovom.

Adamov život se ne razlikuje od života mnogih

ljudi. Sasvim običan život. Na početku ga je

interesovala i sasvim obična, uobičajena pornografija

iz doba pre interneta. „Čik“, „ZUM Reporter“,

„Start“, „Erotika“, „Vroči kaj“, pornići na VHS

kasetama… U jednom trenutku svog istraživanja

Adam je naleteo i na trans pornografiju. Bila

je to ljubav na prvi pogled. Od tada je opčinjen

trans seksom.

Vasilije Domazet

Lola, devojka od

mermera

Piše: Milan Aranđelović

Sasvim je logično da u jednom trenutku intiman

svet pornografije bude proširen stvarnim

iskustvima. Znao je za mesto u blizini železničke

stanice gde ordiniraju trans prostitutke, kupio je

kondom, otišao je tamo i naleteo na čuvenu

Merlinku iz filma „Dupe od mramora“ Želimira

54 www.optimist.rs

Žilnika i njene dve koleginice. Jedna mi je posebno

zapala za oko, ali tada nije imao hrabrosti

da bilo šta konkretno uradi.

Kasnije, kada je ponovo skupio hrabrost,

preko oglasa je kontaktirao jednu trans prostitutku.

Zvala se Mia i bilo je to njegovo prvo iskustvo

ovog tipa. U godinama koje su usledile

spavao je sa gomilom trans prostitutki. Sledeći

korak bilo je da upozna i neke trans osobe van

ovog miljea.

Družeći se i izlazeći sa njima Adam je upoznao

Nju. Odmah je znao da je to Ona. Trans

osoba njegovog života. Zvala se Lola i bila je najlepša

među njima. Adam je želeo da ceo život

provede sa njom. Ljubav mu je bila uzvraćena.

Adam i Lola se zajedno upuštaju u vezu i u

njenu tranziciju, tranziciju koja će od nesrećnog

Ivana Marića iz jednog malog mesta u Zapadnoj

Srbiji načiniti Lolu Marić najsrećniju ženu na

svetu. Adam je bio za nju na svakom koraku u

tom procesu.

Kako će se ova ljubavna priča u tranziciji

završiti otkriva nam Vasilije Domazet u svom

prvom romanu „Lola, devojka od mermera“.

Ovu knjigu je, kao prvu u svojoj ediciji „Biblioteka

monokl“, objavila nova izdavačka

kuća „Skripta Internacional“. U

pitanju je, kako i sam podnaslov romana

sugeriše, pripovest o jednoj neobičnoj

ljubavi.

Domazet je filolog, književni kritičar,

kako sam kaže i „vojnik propagande i

marketinga u osiguravajućoj kući“. Član

je književničkog rok sastava „Orasi“ koji

temeljno spaja vrhunsku srpsku liriku

20. veka sa pop-rok muzikom. Kod

„Oraha“ je tajna u tome što su sve melodije

i aranžmani proizašli iz tekstova

pesama naših velikih dvadesetovekovnih

pesnika kao što su: Milutin Bojić,

Crnjanski, Rastko Petrović, Nastasijević,

Vasko Popa, Miodrag Pavlović, Branko

Miljković, Stevan Raičković, Desanka

Maksimović, Matija Bećković, Ivan V.

Lalić i drugi.

Frustriran što se celokupna LGBT problematika

svela na pitanja da li smo za ili protiv gej parade,

Domazet je odlučio da napiše jednu priču

u kojoj će prikazati žive ljude i njihove stvarne

probleme kojima je parada ponosa deveta rupa

na svirali.

Kroz ljubavnu priču o Adamu i Loli autor

nam pripoveda jednu od mnogih sudbina trans

osoba. Kada je, tokom stvaranja ove priče, razgovarao

sa trans osobama otkrio je da je njegova

priča, ma koliko nemala srećan kraj, jedna

od srećnijih u moru tragičnih sudbina. Mnoge

trans osobe nemaju tu sreću da prođu kao Lola.

Na marginama ove priče možemo da pratimo

i proces menjanja i tranzicije same Srbije

gde su trans osobe na početku u teškoj ilegali,

uglavnom osuđene na život u nekim šupama i

posao prostitutki, bez ikakve šanse za promenom

pola i normalnijim životom, pa sve do vremena

kada je promena pola uobičajena stvar,

Beograd postao Meka turizma promene pola, a

trans osobe muzičke zvezde koje snimaju spotove,

puštaju muziku u klubovima, nadmeću se

za tutulu najlepše.

Osim LGBT scene, autor nas, iz prve ruke, upoznaje

sa celokupnim procesom tranzicije i svim problemima

sa kojima se ljudi koji se upuste u sve to

nose. „Lola, devojka od mermera“ je, na trenutke,

potresnija, direktnija, otvorenija i temeljnija od romana

„Žena“ Simonide Milojković koja se bavi sličnom

temom. Svedenija po svom obimu ova knjiga

na manje prostora iznosi mnogo toga i na taj način

stvara snažniji utisak na čitaoce.

„Lola, devojka od mermera“ je roman koji će

osnažiti osobe koje moraju da se nose sa životnim

problemima koje transrodnost nosi, takođe

će i sve druge edukovati o problemima trans

osoba.

Kroz stvaranje osećaja empatije i razumevanja

ova knjiga će pokušati da im pomogne da

shvate da smo svi mi ljudi i da su sve ljubavne

priče, zapravo, iste.


55

KOPTIMIST Književnost

urziv je moj! – decidno je u

naslovu jedne svoje knjige

označila znamenita ruska

spisateljica Nina Berberova,

ukazujući time da je jedino i

isključivo onaj ko piše o vlastitom

životu (i onome što

njega čini posebnim i vrednim

- truda, vremena, autorskog

i čitateljevog, kao i

papira) neizostavno biva i jedini

gospodar sopstvenog narativa. Ova crtica

može da nam posluži i kao pojašnjenje kako je

možda najmudrije pristupati i otvoreno autobiografskim

štivima, sve i kada je reč o naslovima

koji nastaju sada i tiču se ovog našeg doba

i skorije prošlosti; naprosto, autori autobiografije

i zaslužuju da imaju punu kontrolu nad onim o

čemu pišu, nad onim što požele da istaknu, kao

i da prećute, nad onim što osete potrebu da problematiziju,

pa i relativizuju.

Sve ovo je, čini se, neophodno kao uvod i

smernica i za procenu onoga što je neprolazno

popularni Elton Džon smestio i ponudio među

koricama svoje autobiografije nazvane jednostavno

ali i donekle mikro-narcistički „Ja“, sada

prisutne i u prevodu na srpski jezik (preveo

Dejan Cukić, objavila beogradska Laguna). Jer

„Ja“ je, što nimalo ne umanjuje njegovu sveukupnu

vrednost, funkcionalnost i privlačnost sa

tačke gledište ljubitelja, poštovalaca, možda i

šire čitalačke publike, tipično autobiografsko

štivo novijeg datuma „proizvodnje“ – uprizoreno,

ispolirano, odmereno, tempirano, svrsishodno,

razložno predočeno, pregledno, sve u

svrhu upotrebljivosti, što jeste jedna od udarnih

ideja-vodilja ovakvih ili sličnih ne samo recentnijih

izdanja. Na faktografskom planu, kao i u

aspektu izabrane strukture, nema ama baš nikakvih

iznenađenja – uostalom, poput i same muzike

Eltona Džona, ovo je neprikriveno i takve

svoje biti potpuno svesno čedo sredine pute,

56 www.optimist.rs

bespogovorno odano glavnom toka iz kog, uostalom,

proističe i Džonova muzika i suština ovakvih

izdanja čak i na planetarnom uzorku

gledano.

Sasvim očekivano, ova knjiga, u kojoj nema

tragova tell-all odrešitosti i nekakve decenijama

zatomljene a sada i

na stranicama ove

autobiografije napokon

oslobođene

srdžbe, je odme-

Prikaz knjige „Ja“ Eltona Džona

Kurziv je moj!


rene anegdotske

strukture, te, u vezi

sa tim i varira uzbudljivost

ili zabavnost

onoga na šta

čitalac tamo nailazi.

Sa tačke gledišta fokusa

magazina „Optimist“,

definitivno

su onda najprivlačnije

one stranice i

oni segmenti na kojima

Elton Džon (pribrano i staloženo, doduše,

gle čuda, i uz dodatak neizostavne naknadne

pameti) piše o svom dugom putu ka otvorenoj

priči o vlastitoj seksualnosti; po toj osnovi prilično

je zabavan deo u kojima se priseća svojih

strejterskih pokušaja i odluke da se priženi devojkom

sa kojom je zapravo jako malo toga

imao zajedničkog (Linda je, piše tu on, odsustvo

seksa u njihovoj vezi „prihvatala kao dokaz njegovih

staromodnih manira i romantičnosti, a ne

nedostatka zanimanja i želje“). Osim toga, čini

se da je sada, pogledom u retrovizor, Elton Džon

barem na instinktivnom nivou bio svestan i

vođen provokacijom koja živi u samoj srži krv

estetike (i ideologije), jer on u finišu knjige piše

i ovo: „Imao sam nastupe odeven kao žena,

mačka, Mini Maus, Paja Patak, general Ruritanije,

musketar, glumica iz novogodišnje muzičke komedije,

s vremena na vreme pojavljivao sam se

na sceni i odeven kao normalno ljudsko biće.“

Džonov životni i profesionalni put (baš kao i

evolucija onoga što bi se mirne duše moglo označiti

kao njegova javna persona) u velikoj meri

su dobro poznata, ako ne i opšta mesta unutar

ne samo istorije popularne kulture. Ipak, posebno

zanimljivim ovde se mogu učiniti detaljistički

prikazima borbe sa problemom kontrole

besa (gde je znalo da bude i pank jarosti) i zavisnosti

od alkohola i narkotika. Posledično, tu i

tamo ispadaju i sitniji uplivi meritokratski ustrojene

new age beslovesnosti (kao kada na

samom početku trinaestog poglavlja navede da

mu je bilo teško da pobegne od osećaja da ga

život pohvaljuje nakon što se otreznio, i to time

što mu je tada aktuelni

album „The

One“ postao najuspešniji

album još

od 1975. godine.

Ipak, daleko su zanimljiviji

i potentniji

delovi kada govori

o susretima i saradnjama,

a nekada i

dugovečnim prijateljstvima

(i potonjim

zavadama) sa

drugim ikoničnim

pojavama iz javnog

života tog i ovog

perioda. Iz ove

knjige se, pride, može saznati i da je u jednom

trenutku opsesivno slušao sada već legendarni

album Heartbreaker novovremenskog alt-kantri

trubadura Rajana Adamsa, što je, priznaćete, počudan

izbor za nekoga tako milozvučnog i srednjačkog

zvuka kao što je Elton Džon,

neosporno, gromada u svom žanrovskom zabatu.

Čitavom knjigom dominira duh osetnog

spokoja zrelih godina u životnim okolnostima

potpune snađenosti, baš kao i benevoletnosti,

a povremeno zaiskri i istinska duhovitost (kao,

recimo u, u delu kada istakne da gaji sumnju da

je njegov biografski dokumentarni film „Izlivi

besa i dijademe“ zapravo pokrenuo čitav žanr rijaliti

emisija na temu života veoma slavnih (tu

on navodi ovo: „U izvesnom smislu, „U korak sa

Kardašijanima“ mogla bi biti moja odgovornost,

zbog čega mogu samo da se bacim pred čovečanstvo

i preklinjem za oproštaj.“). Sve dosad

pomenuto, nadajmo se, dovoljno jasno i argumentovano

dokazuje da knjiga „Ja“ svakako zaslužuje

čitateljsku pažnju, pažnju ponajpre onih

koji cene njegov rad, kao i onih koji prevashodno

zanima kvir dimenzija ovog ispovednog

štiva, pa i onih koji se u ovom trenu barem nalaze

na tačkama spoja ta dva časna skupa.


57

DOPTIMIST Književnost

a je samo osnovao

BITEF, Jovan Ćirilov bi

ostao upamćen kao

značajna figura na srpskoj,

a i svetskoj, kulturnoj

sceni, ali njegov

doprinos je mnogo

veći. Ćirilov je zajedno

sa Mirom Trailović

1967. godine osnovao

Beogradski internacionalni

teatarski festival koji vremenom prerasta

kako u najznačajniji tako i u najstariji međunarodni

pozorišni festival u ovom delu Evrope. Kao

umetnički direktor i selektor festivala proputovao

je mnoge zemlje i u Beograd dovodio najveće

ansamble i reditelje (Bruk, Bergman,

Grotovski, Pina Bauš, Robert Vilson, Ronkoni,

Nurija Espert, Ljubimov, Dodin, Living teatar) od

kojih su mnogi svetsku slavu počeli da stiču

upravo u Beogradu.

Životna priča Jovana Ćirilova započinje u Kikindi

1931. godine kada su javni beležnik i domaćica

dobili svoje jedino dete. Osnovno i

srednje obrazovanje stiče u rodnom

gradu da bi nakon toga započeo studije

čiste filozofije na Filozofskom fakultetu

u Beogradu. Kao renesansni intelektualac

nikada nije doneo konačnu odluku

čime zapravo želi da se bavi u životu.

Kao student bavio se pozorišno kritikom

što mu je donelo posao asistenta

režije i pomoćnog dramaturga u Jugoslovenskom

dramskom pozorištu. Ključna

je bila njegova kritika Plautovog

„Hvalisavog vojnika“ koju je u JDP-u režirao

Miroslav Belović objavljena u listu

„Student“. Kada je umetnički direktor

JDP-a Milan Dedinac pročitao kritiku zadužio

je upravo Belovića da se upozna

sa mladim Ćirilovim i da od njega „napravi“ dramaturga.

JDP je zaslužan i za stan u kome je Ćirilov

živeo do smrti.

„Dobio sam ovaj stan od JDP-a“, otkrio je u

intervjuu za „Puls-online“. „Bilo je to privilegovano

društvo u kome su svi imali stanove, tako

sam i ja, jedan balavac od dvadeset i tri godine,

dobio stan čim sam došao.“

Posao umetničkog direktora JDP-a napušta

1967. godine kada na poziv tadašnje upravnice

58 www.optimist.rs

Mire Trailović prelazi u Atelje 212 kao dramaturg.

Iste godine sa Mirom Trailović osnova i

BITEF čiji umetnički direktor i selektor ostaje do

smrti.

Ćirilov i Trailović su za vreme boravka u Njujorku,

gde je Atelje 212 gostovalo u Linkoln centru

sa čak četiri predstave, gledali produkcije na

Brodveju i van njega tako da su videli i čuvenu

predstavu „Kosa“. Mira Trailović je odmah rekla

kako tu predstavu moraju imati u Ateljeu, a Ćirilov

je pesme Galta Makdermota prepevavao uz

pomoć Saše Radojčića za klavirom. Zahvaljujući

njima Jugoslavija i Atelje 212 su imali četvrtu

postavu ove predstave u svetu i prvu u nekoj socijalističkoj

zemlji. Beogradska premijera ove

predstave desila se pre one u Parizu.

Ćirilov se u JDP vraća 1985. godine gde kao

upravnik radi sve do penzionisanja 1999. godine.

Ovo će ostati upamćen kao najduži upravnički

mandat u ovom pozorištu. Zanimljivo je

da je u istom periodu u Ateljeu 212 glumila i Rahela

Ferari koju je Ćirilov, još kao dečak, gledao

u Fodorovoj „Maturi“ kada je sa pozorišnom trupom

gostovala u njegovoj rodnoj Kikindi.

Jovan ćirilov

Roman o telu

Piše: Milan Aranđelović

Tokom više decenija Ćirilov je pisao kolumne

u NIN-u, zatim u Blicu, kao i teatarske

dnevnike u Ludusu. Celog života je crtao karikature

svojih savremenika i u jednom trenutku je

organizovao i izložbu ovih karikatura. Govorio

je i engleski, francuski, nemački, španski i italijanski,

a proučavao je i kineski.

Kao delegat na Trinaestom kongresu Saveza

komunista Jugoslavije u svom govoru se založio

za dekriminalizaciju homoseksualnosti u SFRJ

što je bila prva takva inicijativa u zemlji.

Uz stihove Volta Vitmena „Moj kapetane“

koje je izgovarao Voja Brajović sahranjen je u

Aleji zaslužnih građana na Novom groblju 2014.

godine.

„Ne verujem u Boga“, rekao je u jednom od

poslednjih intervjua za „Vreme“. Kao što ne verujem

da se selimo negde drugo. Nema govora!

Posle smrti ne postoji ništa.“

Tri godine nakon smrti, na osnovu inicijative

Festivala LGBT filma "Merlinka", Beogradskog festivala

igre i Hartefakt fonda, po njegovom

imenu je nazvana jedna beogradska ulica na

Zvezdari.

Iza sebe je, osim nematerijalnih postignuća,ostavio

više od deset hiljada knjiga, dokumenta,

prepisku, dnevnike s brojnih

putovanja širom sveta, književna dela, predgovore,

rečnike, kolumne, rokovnike, beležnice sa

konkursa na kojima je bio član žirija, fotografije,

pozorišne programe… Uz svaku fotografiju Ćirilov

je pedantno zapisivao imena i datume, opis

i istorijat događaja, primedbe, "doskočice", čak i

raspoloženje u kojem je fotografija nastala. Većina

ovih stvari završila je u Istorijskom arhivu

Beograda kao legat i svedočanstvo jednog čoveka

i jednog vremena.

Međutim nije sve završilo u Istorijskom arhivu.

Njegov prijatelj i saradnik Zoran Jovanović

je u zaostavštini pronašao i neobjavljen rukopis

„Roman o telu“. Društvo za afirmaciju kulture

„Presing“ je odlučilo da štampa ovaj rukopis

tako da šira publika može da se upozna sa ovim

delom. U pitanju je nedovršen roman, ali koji,

ipak, predstavlja zaokruženu celinu.

Jovanović kaže da je Ćirilov imao dilemu da

li da završi etimološki rečnik ili ovaj roman.

„Roman je započinjao u nekoliko navrata,

još u vreme kada je koristio mašinu za kucanje,

pa kasnije i kompjuter“, seća se Jovanović. „Uvek

je imao neka preča posla od toga.“

Glavni junak romana je Goran koji već tri godine

živi od pevanja. Na Filozofskom fakultetu

je poslednji ispit položio pre četiri godine. Pre

diplomskog mu je ostala još Logika. Međutim,

Goran mnogo bolje živi od pisanja i izvođenja

pesama čiju inspiraciju upravo i crpi iz savladanog

(i položenog) gradiva. Posle jedne svirke, na

povratku kući, Goran upoznaje svoju prvu stalkerku

ili progonitelju. U pitanju je devojka koja

za sebe tvrdi da ne postoji i da bi, sa tim u

skladu, Goran i trebalo da se ponaša. Uprkos

njenom nepostojanju Gorana ta, kako je zove,

Luda, sve više nervira. Ona dovodi u pitanje i

samo njegovo postojanje. Čuo je i za knjigu

„Život s Ludom“ koja se, ne baš pohvalno, bavi

njegovim životom, ali izgleda da ni za tu knjigu

niko od njegovih prijatelja knjižara nije čuo.

U pitanju je egzistencijalistička proza koja je

u duhu Žana Pola Sartra kome se i sam Ćirilov

divio.

„Svet postoji dok ga jedno ja samosaznaje“,

napisao je Ćirilov u svojoj poslednjoj, posthumnoj,

kolumni koju je napisao za NIN sa željom da

bude objavljena tek nakon njegove smrti. „I kad

njega nema, kao da nema ni sveta… Evo, mene

više nema, a svet postoji.“

Svet zaista nastavlja da postoji i bez Ćirilova.

Čini se da odlično funkcioniše i bez njegove poslednje

knjige jer su mediji ignorisali njeno objavljivanje.

Samo je jedan medij objavio vest o

njenom izlasku.

Kao dodatak ovom izdanju, na samom kraju,

nalazi se i bonus-knjiga „Laste“. U pitanju je

zbirka pesama, tada desetogodišnjeg, Jovana

Ćirilova koje je njegov učitelj prikupio, prekucao,

pogovor sočinio, ukoričio i objavio u sam osvit

Drugog svetskog rata.


59

OPTIMIST Zajednica

Mary Lambert

Ime: Marija Bunda Godine: 30

Zanimanje: Slikar

60 www.optimist.rs

Kada si prvi put

znala da si...

Dosta kasno sam to

priznala samoj sebi,

najviše zbog majke.

Bila je homofobična i

gajena sam pod parolom

'nemamo ništa

protiv LGBT, ali nemoj

da ti padne na pamet

da budeš deo toga'. Sa

19 sam shvatila neke

stvari i život mi se promenio

na bolje, i počela

sam da se

osećam slobodnije.

Tvoj izlazak iz ormana...

Tata je oduvek znao,

možda čak i pre

mene. Verovatno pre

mene. On je prva

osoba kojoj sam rekla,

i uvek me je podržavao.

„Maco, voli ti

koga god hoćeš,

samo nemoj da kažeš

mami, da se ne šlogira.“

Imala sam 19

godina.

Koji savet bi dala

mlađoj sebi...

Nemoj da se nerviraš,

sve će doći na svoje.

Naj bisek stvar koju

si ikada uradila...

Pre neki dan su me

skoro udarila kola na

Zelenom Vencu jer

sam se zablenula u

Netflix na telefonu.

Pokušavala da se

odlučim ko mi se više

sviđa. Heroj ili heroina

filma. Disaster bisexual,

that's me.

Tvoj prvi LGBT

kafić/klub...

Pleasure! A omiljeni

kafić mi je Džezva, u

Cara Uroša 19. Baš na

toj adresi sam odrasla,

nekako je poetično. A

atmosfera je super.

Tvoj prvi poljubac...

Prvi prvi? Sa 6 godina.

Prvi? Sa 13, sa drugom

iz klupe. A prvi

sa zenom sa 19. Ne

znam joj ime, ali je

bilo divno. Igrale smo

u klubu i svašta se izdešavalo.

Nevinost izgubila...

Sa 17, sa likom dosta starijim

od mene, na ekskurziji. Izvini,

tata!

Tvoj naj muzički album bio

bi...

Nemam najomiljeniji, to mi se

menja sa raspoloženjem. Trenutno

obožavam album Kid

Krow od Konana Greja (Conan

Gray). Pripadnik je LGBT zajednice

i ima anđeoski glas.

Donji veš koji ti donosi

sreću...

Imam jedne pink gaćice koje

mi daju neopisivo samopouzdanje.

Osećam se kao da mogu

da uradim šta god želim kada

ih nosim. To je sreća, zar ne?

Najviše se ložiš na…

Pevačicu Meri Lambert (Mary

Lambert).

Biseks film koji morate pogledati...

Love, Simon. Film je tehnički

gej, ali je presladak. Knjiga je

još bolja. Sajmon protiv zavere

homosapiensa, od Beki Albertali.

E pa, ta knjiga ima nastavak

(Leah on the Offbeat) o

biseksualnoj devojci, i super je.

Ne bih išla u detalje, da vas ne

bih spojlovala. Nadam se da će

snimiti i film.

Hayley Kiyoko

U nedelju popodne naći

ćemo te gde...

U slobodno vreme se bavim

spasavanjem kučića, koje ljudi

uporno napuštaju. Trenutno

imam dva koja lečim. Nedeljom

obično ribam komplet

kuću. Ili odem do Kališa da se

prošetam i rasčistim misli. Ili

sam kod najbolje drugarice,

ležim na krevetu i kukam kako

je zabavljane teško, haha.

Tvoj stav o ljubavi i braku...

Nepopravljivi sam romantik, i

želim epsku ljubav koja kulminira

brakom i kućom gde

mogu da slikam i spasavam 57

kučića odjednom.

TV serija koja je promenila

tvoj biseks svet...

The L Word.

Omiljena knjiga…

Jedno drvo raste u Bruklinu od

Beti Smit i Mi, deca sa stanice

Zoo od Kristijane F.

Tvoja LGBT heroina je...

Lili Sing (Lilly Singh). Youtuberka

indijskog porekla, živi u

Kanadi.

Buč ili fem?

Ja spadam u neku među kategoriju,

ali mene lično više privlače

buč devojke.

Omiljena marka kamion…

Više volim čeze.

Mačke ili psi?

Oboje, ali psi. Uvek psi.

Omiljena LGBT ikona…

Hayley Kiyoko!

Omiljeni modni dizajner…

Nepismena sam kad dođe do

dizajnera.

Lilly Singh

Šta za tebe danas znači biti biseks...

Lično za mene? Slobodu. Sreću. Voljenje koga

god hoću. Relativno skoro sam promenila preferenciju

na facebooku i pola familije me je obrisalo.

Iskreno, očekivala sam da će me to

povrediti, ali se nikada nisam osećala slobodnije.


61

OPTIMIST LGBT twitter

62 www.optimist.rs


63

Optimist magazin 55

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?