Optimist magazin 55

OPTIMIST Politika
A"Postoji jezik, mislim da se zove Meskalero, u kojem se glagoli nikad ne menjaju po vremenima.
U tom jeziku ne postoji ni prošlo ni buduće vreme. Razmišljam... ako bismo
naučili taj jezik, mogli bismo da živimo duže..."
Milan Oklopdžić, Californija Blues
ko bismo savladali Strah od vakcina, 5G mreže, spoljnih i unutrašnjih
neprijatelja, nacionalnih i drugih ma-
ovaj jezik, kojim govori
oko 1.500 pripadnika
plemena Apache uspeva da priguši i strah od tekuće pandemije
njina, aktivan je uvek, pa valjda zbog toga
i Navajo, ne samo da – neprijatelja koji je trebalo da ujedini sve, bez
bismo se oslobodili obzira na razlike. To se nije dogodilo, verovatno
tereta prošlosti i budućnosti,
već i lažnih vidi, samim tim i pretuče. Isti izmišljeni neprija-
zbog toga što se lakše mrzi ono što može da se
obećanja. Obećanja telji nas proganjaju već decenijama, pa se iz
se oslanjaju upravo na
veru u budućnost, a
svaki građanin je, bilo da je toga svestan ili ne,
često spreman da proguta optimistične prognoze
– od horoskopa do političkih govorancija
na nacionalnim frekvencijama. Političke kampanje
se tako temelje na želji za životom, sigurnošću
i budućnošću, pa ih dobar broj građana
guta, budući da čuje ono što zna, čime se stvara
lažni osećaj kontrole, ili ono što ne zna, ali mu
prija jer dobro zvuči. U centru takve želje za sigurnošću
smešten je i strah od drugog, tačnije
mržnja iz neznanja,
jer je upravo drugi
onaj koji se nalazi s
one strane poznatog,
a sve što je nepoznato
automatski
je i pogubno.
Dok su ovakvi
strahovi u prošlosti
imali funkciju, te služili
da se pojedinac
sačuva od predatora
i drugih agresora,
danas su suvišni, što
znači da su prema
svim očekivanjima
morali da zakržljaju i otpadnu kao rep koji se
više ne koristi. To se ipak nije dogodilo, pa se sve
opasne ideologije i danas zasnivaju na ovakvim
strahovima, a zbog toga što se uz pomoć straha
najlakše manipuliše širokim narodnim masama.
Recite čoveku da je nešto pogubno po njega i
njegovu lozu i nema tog razgovora koji bi ga
smirio i priveo zdravom razumu.
Kako je bilo na protestima
Neću revoluciju
desno orijentisanih grla i dalje čuju pokliči koji
prozivaju krivce.
Upravo se to dogodilo i na protestima koji
su počeli 7. jula, i nestali u tim dubokim grlima.
Počeli su spontano, ali su oni koji su se okupili
da izraze nezadovoljstvo zbog toga što se država
prema njima ne odnosi kao prema inteligentnim
bićima, brzo izgubili među nabreklim
mišicama sa kojih su pulsirali krstovi.
Tog 7. jula sam na ulicu izašao zbog dezinformacija,
Košutnjaka, Stare planine, otimanja
javnih dobara i vulgarnosti koja je još više učvrstila
svoju poziciju
u komunikaciji između
građana,
onih koji su na vlasti,
ali i onih koji se
izdaju za opoziciju.
Uprkos tome što
sam se iz svih prethodnih
protesta
povlačio zbog homofobičnih,
rasističkih
i drugih
pogubnih parola,
osetio sam potrebu
da ponovo
iskažem nezadovoljstvo,
a najpre zbog toga što su mi prigovori
i protesti omogućili da izađem iz ormara i počnem
da živim ono što bismo uslovno mogli da
nazovemo „dostojanstvenim životom“. Ispostavilo
se da su spontani protesti i dalje drugačiji
od Parada ponosa, budući da većina radije bira
ikone, krstove i govor mržnje od jednakosti i duginih
boja.
Vodič kroz gej Srbiju
21
piše: Milan Živanović
>>