Optimist magazin 55

NOPTIMIST Intervju
esvakidašnja izložba
„Varljivost sećanja“
španskog fotografa Fernanda
Bajone otvorena
je od 2. jula do 10. septembra
u galeriji Instituta
Servantes u
Beogradu. Realizovana
u saradnji Instituta Servantes
i festivala Belgrade
Photo Month,
ova izložba na originalan način preispituje ljudsko
sećanje, individualno i kolektivno pamćenje,
kroz radove koji donose zanimljiv osvrt na važne
istorijske događaje. Fotograf Fernando Bajona
uronio je u bogate fondove fotografskog arhiva
dnevnog lista ABC zarad projekta „Varljivost sećanja“,
čiji je kustos Havijer Dijas-Gvardiola. Opsednut
idejom neuspeha, njegov cilj bio je da
poveže analitički i naučni način kojim jedan
arhiv upravlja sećanjima, sa haotičnijim i subjektivnijim
oblikom ljudskog pamćenja. Za umetnika,
način na koji pamtimo i prikazujemo
događaje u sadašnjosti, dovodi do njihovog preklapanja
i stvaranja iskrivljene slike.
Kako nastaju tvoji projekti? Pojedini su
produkcijski veoma komplikovani?
Sve zavisi od projekta na kojem radim, s obzirom
na to da imam dve linije rada. U oba slučaja
uglavnom svemu prethodi mnogo istraživačkog
rada, istorijske analize, rada na
konceptu, estetici. Jedan od pomenuta
dva slučaja je više minimalistički i dokumentarni,
dok su u drugom slučaju radi
o postavljanju scene, pa je bliži kinematografskoj
estetici. Za ovaj drugi slučaj
na početku napravim nekoliko skica na
papiru u kojima analiziram različite scenografske
mogucńosti, lokacije, rekvizite
i elemente koji cé biti umetnuti u
fotografski snimak. Takođe pažljivo
proučavam plan rasvete, jer cé to u velikoj
meri odrediti poziciju predmeta i
aktera u prostoru, čak će odrediti i konstrukciju
zidova koji ograničavaju prostor
u kojem se scena odvija. Kasnije se sastajem
sa svojim timom saradnika kako bih im dodelio
zadatke i kako bismo doneli odluke kada je u pitanju
šminka, frizura, garderoba. Dok radim na
scenografiji, intervjuišem ljude koji cé tumačiti
likove koje sam ranije stvorio. Obično radim sa
32 www.optimist.rs
profesionalnim i / ili amaterskim glumcima koji
se pojavljuju u mom svakodnevnom životu, neretko
ih pronađem u redovima u supermarketu,
na ulici, u metrou, ponekad su to prijatelji mojih
prijatelja ili ih pronalazim putem društvenih
mreža... Neko nepisano pravilo je da odvojim
vreme za jednu dužu kafu sa svakim od njih da
objasnim karakteristike lika kog treba da igraju,
dok istovremeno pokušavam da razumem koje
cé osobine biti istaknute, u skladu sa ličnošću te
osobe. Na dan snimanja pozovem ih da dođu tri
do četiri sata ranije, zbog frizure, šminke i kostima.
Tada opet ukradem malo vremena da ponovo
razgovaram s njima i psihološki dovršim
detalje lika na setu. Kad je sve sređeno i osvetljeno
koliko smatram da je potrebno, fotografišem.
Moja snimanja su obično otvorena za sve
koji žele da svrate u studio, imaju neku posebnu,
festivalsku atmosferu, ljudi dolaze i odlaze,
mnogo je prijatelja, zainteresovanih za moj rad,
generalno dobra energija i saradnja. Snimanja
moraju da budu zabavna i prijatna, jer se u suprotnom
slučaju sav trud ne bi isplatio. Mene ne
zanima samo rezultat, već i proces rada koji
mora da bude što prijatniji.
Koliko je bilo teško predstaviti svet bajki,
Dantea, cirkusa?
Zapravo je bilo prilično lako. Od malih nogu zanimao
me je intimni, tajni život likova na koje sam
Varljivost sećanja
Fernando Bajon
Razgovarao: Predrag Azdejković
Prevod sa španskog: Mladen Savković
Foto: Fernando Bajon
nailazio u životu. Zamišljao sam kakva bi bila njihova
realnost, šta bi radili iz dana u dan. Izmišljao
sam njihove priče, njihove osobine, iskustva i prostore
u kojima su obavljali svoje svakodnevne
obaveze. Vremenom sam postao svestan da ta
sposobnost ima znatno vecé implikacije od jed-