Optimist magazin 55

OPTIMIST Kratka Priča
znao da bi onda saznala za nas. Tačnije, znala bi
ko sam. Ona je znala da postojim, ali se nismo
upoznali. Želeli smo to. Nameravali smo da joj
se zajedno predstavimo kao par tokom rođendanske
proslave tog vikenda. U četvrtak ste otišli
na izvođenje Tramvaja zvanog želja. U subotu
je trebalo da svi skupa provedemo bezbrižno
veče i da ti pokažemo koliko smo zahvalni na
tome što postojiš, ali i tvojoj majci što nam te je
podarila. Naravno da nisi mogao da propustiš
veličanstvenu Umu Roho. Ona je bila jedna od
tvojih muza, mada nikako značajnija od tvoje
majke. Sećam se koliko si uzbuđen bio što ćeš
imati priliku da je posmatraš na sceni. Pitam se
da li si uspeo da ostvariš svoj naum da dobiješ
autogram. Kolike su šanse da je prvakinja španskog
teatra popustila pred mladalačkim, ozbiljnim
likom novopečenog sedamnaestogodišnjaka?
Ako si i dobio autogram od Ume
Roho, možda je ostao na ulici nakon svega, da
ga spere kiša koja je sprala čitav Madrid te noći.
Možda ga je, ipak, tvoja majka ponela kući i
ostavila negde, možda u izdanju Muzike za kameleone
Trumana Kapotea, koju si dobio za svoj
poslednji rođendan. Upravo sam tu knjigu kasnije
razmišljao da zatražim umesto tvoje majice.
Činilo mi se podesnijim gestom. Teško da bi
se od ijednog dela tebe rastala. Ali morao sam
da se nadam da će biti tako. Uzaludno.
Sanjao sam jednu noć koja se nikada nije
dogodila. Ti i ja odlazimo u neko vetrovito selo
u La Manči, gde toliko duva neka iberijska košava
da meštani naprosto izgube razum. Tamo
pronalazimo skladnu kolibicu, toplu i udobnu,
pripremljenu samo za nas dvojicu. Zaljubljeni
mladići daleko od doma prvi put. Svako veče mi
čitaš Kapotea u raskopčanoj košulji, dok ti ja za
to vreme sedim kraj prekrštenih nogu, naslonjen
na tvoju butinu, i sanjalački te posmatram.
Naglo prestaješ da čitaš pasus iz knjige da bi me
pogledao svojim prodornim pogledom mladog
pisca. I tako se i moj san prekida. Naglo iščezavaju
slike i shvatam da je sve samo minula čežnja,
znojava, kratkog daha i nezadrživa. Dragi
moj, nadam se da ću jednoga dana imati decu i
da ću, ako tako sudbina nameri i budem otac
dečaka, imati snage da ga nazovem Esteban.
Nadam se da će se u njegovom duhu odraziti
tvoje plemenito ime. Nemoj pomisliti da se zavaravam
da ću te na taj način vaskrsnuti. Samo
jednom je postojao moj Esteban, tih kratkih se-
28 www.optimist.rs
damnaest godina. Oh, kako je žal za izgubljenim
opojan! Postane se zavisan od neutažive žeđi. To
je suludo i besciljno, ali skoro je nemoguć zadatak
uzdržavati se od svakog poroka kojim se žigoše
naše bivstvovanje. Kada god se prisetim
svoga sna, čak i danas, deceniju kasnije, mogu
sa jarkom živošću i punoćom ukusa da osetim
miris kože tvoje nage butine. Taj miris me proganja,
iznova usrećuje, pa rastužuje, ali tu nema
ničeg seksualnog. Osetim nalet studenog toplog
julskog vazduha i zatreperim. Poželim da
je stvarnost drugačija i na tren me skameni očaj.
Vrlo brzo se povratim i podsetim sebe u kojoj se
godini i stvarnosti nalazim. Tada pomislim na
ljubav koja mi je bila uskraćena.
Pošle nedelje sam prolazio pored onog pozorišta.
Učinilo mi se da te vidim prekoputa kako
sediš u kafeteriji i beležiš svoja zapažanja. Pogled
ti se promaljao kroz kišom zapljusnut izlog.
Gledao si kroz mene, u neku tačku daleko iza,
prodirući kroz zidove i vreme. Taj pogled je bio
neuhvatljiv i nije se ticao nikoga određeno. Taj
pogled je primećivao glumicu u trileru B kategorije
kako se njiše sa balkona, držeći se za uže
od čaršava. On seže za grobljem po kome vetar
tokom cele godine nanosi hrpe lišća, dok ga seljani
brižno rasteruju kako bi očistili svoja večna
konačišta do besprekornosti. On traži pesmu
pralja, koje veselo i marljivo peru rublje nad potokom,
odolevajući suncu i udišući miris procvale
trešnje i agruma. Esteban je bio pisac i nije
znao da piše poeziju, ali je tih nekoliko nedelja
provedenih s njim bilo nestvarno poetično.
Moja verzija Estebana je možda samo moje snoviđenje,
ali zbog čega bi ono bilo išta manje
stvarno od istine? Da smo se ikada bavili zaboravljenom
umetnošću dopisivanja, već bih odavno
spalio sva tvoja pisma, ali pošto to nikada
nismo činili, ja ću spaliti ovo pismo večeras, kada
bude duvao julski povetarac. Pustiću lahoru da
odradi svoje i raznese sveže ispisane reči. Potom
ću otvoriti škrinjicu sa esejima i svome sadašnjem
draganu pročitati jedan od tvojih najlepših,
u kom opisuješ svoju majku kao dvopolno
božanstvo, svemoćno i bezvremeno, kako pleše
po pozorišnim daskama, u polumraku. Ako
samo na tren obratiš pažnju, primiriš srce, zaustaviš
dah i naćuliš uši, moći ćeš da čuješ uvod
u „Tajabone“ Ismaela Loa. Tada saznaćeš sve.
Samo požuri. Večnost kratko traje, dragi moj.
S večnom ljubavlju, Salvador