Optimist magazin 55

Uz stihove Volta Vitmena „Moj kapetane“
koje je izgovarao Voja Brajović sahranjen je u
Aleji zaslužnih građana na Novom groblju 2014.
godine.
„Ne verujem u Boga“, rekao je u jednom od
poslednjih intervjua za „Vreme“. Kao što ne verujem
da se selimo negde drugo. Nema govora!
Posle smrti ne postoji ništa.“
Tri godine nakon smrti, na osnovu inicijative
Festivala LGBT filma "Merlinka", Beogradskog festivala
igre i Hartefakt fonda, po njegovom
imenu je nazvana jedna beogradska ulica na
Zvezdari.
Iza sebe je, osim nematerijalnih postignuća,ostavio
više od deset hiljada knjiga, dokumenta,
prepisku, dnevnike s brojnih
putovanja širom sveta, književna dela, predgovore,
rečnike, kolumne, rokovnike, beležnice sa
konkursa na kojima je bio član žirija, fotografije,
pozorišne programe… Uz svaku fotografiju Ćirilov
je pedantno zapisivao imena i datume, opis
i istorijat događaja, primedbe, "doskočice", čak i
raspoloženje u kojem je fotografija nastala. Većina
ovih stvari završila je u Istorijskom arhivu
Beograda kao legat i svedočanstvo jednog čoveka
i jednog vremena.
Međutim nije sve završilo u Istorijskom arhivu.
Njegov prijatelj i saradnik Zoran Jovanović
je u zaostavštini pronašao i neobjavljen rukopis
„Roman o telu“. Društvo za afirmaciju kulture
„Presing“ je odlučilo da štampa ovaj rukopis
tako da šira publika može da se upozna sa ovim
delom. U pitanju je nedovršen roman, ali koji,
ipak, predstavlja zaokruženu celinu.
Jovanović kaže da je Ćirilov imao dilemu da
li da završi etimološki rečnik ili ovaj roman.
„Roman je započinjao u nekoliko navrata,
još u vreme kada je koristio mašinu za kucanje,
pa kasnije i kompjuter“, seća se Jovanović. „Uvek
je imao neka preča posla od toga.“
Glavni junak romana je Goran koji već tri godine
živi od pevanja. Na Filozofskom fakultetu
je poslednji ispit položio pre četiri godine. Pre
diplomskog mu je ostala još Logika. Međutim,
Goran mnogo bolje živi od pisanja i izvođenja
pesama čiju inspiraciju upravo i crpi iz savladanog
(i položenog) gradiva. Posle jedne svirke, na
povratku kući, Goran upoznaje svoju prvu stalkerku
ili progonitelju. U pitanju je devojka koja
za sebe tvrdi da ne postoji i da bi, sa tim u
skladu, Goran i trebalo da se ponaša. Uprkos
njenom nepostojanju Gorana ta, kako je zove,
Luda, sve više nervira. Ona dovodi u pitanje i
samo njegovo postojanje. Čuo je i za knjigu
„Život s Ludom“ koja se, ne baš pohvalno, bavi
njegovim životom, ali izgleda da ni za tu knjigu
niko od njegovih prijatelja knjižara nije čuo.
U pitanju je egzistencijalistička proza koja je
u duhu Žana Pola Sartra kome se i sam Ćirilov
divio.
„Svet postoji dok ga jedno ja samosaznaje“,
napisao je Ćirilov u svojoj poslednjoj, posthumnoj,
kolumni koju je napisao za NIN sa željom da
bude objavljena tek nakon njegove smrti. „I kad
njega nema, kao da nema ni sveta… Evo, mene
više nema, a svet postoji.“
Svet zaista nastavlja da postoji i bez Ćirilova.
Čini se da odlično funkcioniše i bez njegove poslednje
knjige jer su mediji ignorisali njeno objavljivanje.
Samo je jedan medij objavio vest o
njenom izlasku.
Kao dodatak ovom izdanju, na samom kraju,
nalazi se i bonus-knjiga „Laste“. U pitanju je
zbirka pesama, tada desetogodišnjeg, Jovana
Ćirilova koje je njegov učitelj prikupio, prekucao,
pogovor sočinio, ukoričio i objavio u sam osvit
Drugog svetskog rata.
Vodič kroz gej Srbiju
59