Optimist magazin 55

IOPTIMIST Kolumna
za gotovo svake perverzije, scene ili
razularene misli prožete nasiljem stoji
želja za kontrolom, za oblikovanjem i
istorijska težnja bezgranično samoživog
Čoveka da u celosti dominira nad onim
Drugim. U pitanju je do koske ogoljena
ljudska priroda, koju je tok istorije uspeo
da demokratizuje, smeštajući je u polje
književnosti, filma i fantazmagorije koja
se sprovodi dobrovoljno i na mikronivou.
Da, danas imamo međunarodne
konvencije, povelje, paktove o ljudskim
pravima, vojne alijanse i koalicije čije su misije
da štite Drugog od dominacije Čovečje.
I frustracija izazvana tom demokratizacijom,
ta srdžba jer kavzi i potčinjavanju skloni ne
možemo to više činiti, raslojila se i ustuknula u
neke druge kanale i iznašla put ka nekim drugim
pojavnim oblicima.
Sad dominiramo u seksu.
Oblikujemo decu po našim
svetonazorima, neretko van
njihove volje. Ugnjetavamo
nesreći, samo je krinka, ili možda pak
katalizirajuća supstancija kojom se ljudska
priroda brže ogoli. Možda ne bi Vera bila u
eksperimentalnom zatočeništvu i doživela ono
što je i našim dominacijom zatrovanim
umovima teže shvatljivo i zastrašujuće. Neka
druga Vera, neko drugo oblikovanje, u
prenesenom ili bukvalnom značenju, neki drugi
zatvor, nešto drukčije bilo bi plod doktorove
prave prirode da mu je supruga nekim srećnim
slučajem izbegla saobraćajku. Istine radi, taj bol
koji je njega naveo da stvori ljudsku laboratoriju,
samo je VIP propusnica za iskazivanje onog
iskonskog ljudskog u sebi, preko reda i bez
ikakve zadrške.
Zato „Koža u kojoj živim“ nije tek priča o do
psihopatije skrhanom doktoru i ljudskom
zamorčetu. To je priča o nepatvorenoj čovečjoj
sklonosti iskazanoj i almodovarovski ispričanoj
zaposlene.
Emotivno
ucenjujemo voljene. Na kraju
dana u kom smo baš svakome
ko nam se zamerio oćutali,
zaključavamo se u sobu i pred
laptopom sa skinutim gaćama
Koža u kojoj živim
Zupčani mehanizam
24 www.optimist.rs
pretražujemo na porno-sajtu sve
što se može naći pod „Forced
to…“
piše: Stefan Šparavalo
A na kraju krajeva, nismo
frustrirani jer smo
demokratizovani. Frustrirani
smo jer sistem satkan od svih tih
konvencija, povelja i alijansi baš
nad nama i našom avetinjskom prirodom vrši onakvom kakva jeste, baš jer je i ostala van
dominaciju. Ona nas poput zupčanog demokratizujućih oružja – u zatvorenoj vili, nad
mehanizma pokreće da je vršimo nad drugima,
naročito nad onima koje taj sistem i neće tako
rado zaštititi. Takva dominacija je i najlepša da
se izvede – kad posledica nema, a sistemske ili
kakve druge intervencije ili društvene osude ne
postoje.
Zato i Almodovarovo remek-delo o doktoru
Robertu Ledgardu nije samo priča o ludilu
izazvanom gubitkom žene, koje je do te mere
nekim nemoćnim.
LGBT+ ljudi su dugo, slobodno možemo
reći, i najvećim delom istorije, bili Almodovarova
Vera Kruz. Zajednica koju su pokušavali da leče,
oblikuju, ubijaju. Da vrše eksperimente nad
njom. Da je tobože spasavaju – postom,
molitvom, bičem, mačem, elektrošokom. Ne
zbog supruge izgorele u nesreći na putu,
doduše, ali opet vrlo altruistički, moralne čistote
izražajno da dovodi do kidnapovanja, radi... i opstanka, pa i zdravlja.
oblikovanja i nasilne promene pola. To što je
Ledgardova žena izgorela u saobraćajnoj
No prethodnih pedesetak godina se koškalo
sa policijom po gej barovima, pesničilo sa silama