Optimist magazin 55

bespogovorno odano glavnom toka iz kog, uostalom,
proističe i Džonova muzika i suština ovakvih
izdanja čak i na planetarnom uzorku
gledano.
Sasvim očekivano, ova knjiga, u kojoj nema
tragova tell-all odrešitosti i nekakve decenijama
zatomljene a sada i
na stranicama ove
autobiografije napokon
oslobođene
srdžbe, je odme-
Prikaz knjige „Ja“ Eltona Džona
Kurziv je moj!
Piše: Zoran Janković
rene anegdotske
strukture, te, u vezi
sa tim i varira uzbudljivost
ili zabavnost
onoga na šta
čitalac tamo nailazi.
Sa tačke gledišta fokusa
magazina „Optimist“,
definitivno
su onda najprivlačnije
one stranice i
oni segmenti na kojima
Elton Džon (pribrano i staloženo, doduše,
gle čuda, i uz dodatak neizostavne naknadne
pameti) piše o svom dugom putu ka otvorenoj
priči o vlastitoj seksualnosti; po toj osnovi prilično
je zabavan deo u kojima se priseća svojih
strejterskih pokušaja i odluke da se priženi devojkom
sa kojom je zapravo jako malo toga
imao zajedničkog (Linda je, piše tu on, odsustvo
seksa u njihovoj vezi „prihvatala kao dokaz njegovih
staromodnih manira i romantičnosti, a ne
nedostatka zanimanja i želje“). Osim toga, čini
se da je sada, pogledom u retrovizor, Elton Džon
barem na instinktivnom nivou bio svestan i
vođen provokacijom koja živi u samoj srži krv
estetike (i ideologije), jer on u finišu knjige piše
i ovo: „Imao sam nastupe odeven kao žena,
mačka, Mini Maus, Paja Patak, general Ruritanije,
musketar, glumica iz novogodišnje muzičke komedije,
s vremena na vreme pojavljivao sam se
na sceni i odeven kao normalno ljudsko biće.“
Džonov životni i profesionalni put (baš kao i
evolucija onoga što bi se mirne duše moglo označiti
kao njegova javna persona) u velikoj meri
su dobro poznata, ako ne i opšta mesta unutar
ne samo istorije popularne kulture. Ipak, posebno
zanimljivim ovde se mogu učiniti detaljistički
prikazima borbe sa problemom kontrole
besa (gde je znalo da bude i pank jarosti) i zavisnosti
od alkohola i narkotika. Posledično, tu i
tamo ispadaju i sitniji uplivi meritokratski ustrojene
new age beslovesnosti (kao kada na
samom početku trinaestog poglavlja navede da
mu je bilo teško da pobegne od osećaja da ga
život pohvaljuje nakon što se otreznio, i to time
što mu je tada aktuelni
album „The
One“ postao najuspešniji
album još
od 1975. godine.
Ipak, daleko su zanimljiviji
i potentniji
delovi kada govori
o susretima i saradnjama,
a nekada i
dugovečnim prijateljstvima
(i potonjim
zavadama) sa
drugim ikoničnim
pojavama iz javnog
života tog i ovog
perioda. Iz ove
knjige se, pride, može saznati i da je u jednom
trenutku opsesivno slušao sada već legendarni
album Heartbreaker novovremenskog alt-kantri
trubadura Rajana Adamsa, što je, priznaćete, počudan
izbor za nekoga tako milozvučnog i srednjačkog
zvuka kao što je Elton Džon,
neosporno, gromada u svom žanrovskom zabatu.
Čitavom knjigom dominira duh osetnog
spokoja zrelih godina u životnim okolnostima
potpune snađenosti, baš kao i benevoletnosti,
a povremeno zaiskri i istinska duhovitost (kao,
recimo u, u delu kada istakne da gaji sumnju da
je njegov biografski dokumentarni film „Izlivi
besa i dijademe“ zapravo pokrenuo čitav žanr rijaliti
emisija na temu života veoma slavnih (tu
on navodi ovo: „U izvesnom smislu, „U korak sa
Kardašijanima“ mogla bi biti moja odgovornost,
zbog čega mogu samo da se bacim pred čovečanstvo
i preklinjem za oproštaj.“). Sve dosad
pomenuto, nadajmo se, dovoljno jasno i argumentovano
dokazuje da knjiga „Ja“ svakako zaslužuje
čitateljsku pažnju, pažnju ponajpre onih
koji cene njegov rad, kao i onih koji prevashodno
zanima kvir dimenzija ovog ispovednog
štiva, pa i onih koji se u ovom trenu barem nalaze
na tačkama spoja ta dva časna skupa.
Vodič kroz gej Srbiju
57