Optimist magazin 57 (decembar 2020)

Izdvajamo

LGBT+

12

Osnivač i izdavač:

Gej lezbejski info centar

Godina osnivanja:

2011.

Glavni i odgovorni urednik:

Predrag Azdejković

Saradnici: Nemanja Marinović, Zoran Janković,

Milan Aranđelović, Igor Maksimović, Milan

Živanović, Ivana Nikolić, Bogdan Petrović,

Jovana Ivetić, Bratislav Prokić, Dragan

Jovićević

Fotografija sa naslovne strane:

Marko Vulević

Web: www.optimist.rs

E-mail: optimistmagazin@gmail.com

FB Page: www.fb.me/optimist.rs

Štampa: Newpress

u reklamama

21

Ellen

Degeneres

Podrška:

Република Србија

МИНИСТАРСТВО

КУЛТУРЕ

И ИНФОРМИСАЊА

Magazin možete čitati i na:

Magazin prihvata nadležnost:

Градсна управа за културу

Града Новог Сада

Milan

Stefan Subotić 26

46

CIP Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

305

OPTIMIST : vodič kroz gej Srbiju / glavni i odgovorni urednik Predrag

M. Azdejković. God. 1, br. 1 (jun 2011) . [S. l.] : Regionalni info

centar, 2011 (Smederevo : Newpress). 21 cm

Dvomesečno. Naslov 1. broja: Optimizam

ISSN 22176756 = Optimist

COBISS.SRID 186184972

Jelić

36

Sunstone

OPTIMIST Intervju

4

www.optimist.rs

Šta čini jednu gej ikonu? Nekada

je bilo dovoljno da se ta

(ženska) osoba lepo oblači,

ima smisla za modu i da je

gejevi obožavaju. Danas to

više nije dovoljno, već je potrebna

konstantan i kvalitetan

odnos sa LGBT populaciju

i podrška u borbi za LGBT ravnopravnost.

A čime je sve

Nataša Bekvalac zaslužila tu

titulu? Ona je 2016. godine nastupila na Paradi

ponosa i kako su organizatori rekli, nije tražila

honorar. Prošle godine je u gej klubu Musk

Machine proglašena za gej ikonu godine i tom

prilikom je rekla: „Poruka je ono što ja živim! Ljubav

i sloboda! To je ono što uvek podržavam i

za šta se borim“. Na koncertu u Areni početkom

ove godine deo nastupa je bio posvećen LGBT

populaciji. Pre nekoliko meseci podržala je inicijativu

o donošenju Zakona o istopolnim zajednicama

i učestvovala u kampanji „Šta nas

žulja?“. I više nego dovoljno.

Pre ove godine nezvanično, a od ove godine

i zvanično krunisana gej ikona.

Kako ti je na gej ikonostasu?

Zar sam krunisana? (smeh) Nisam osoba koja

uživa u pohvalama, tako da mi je pomalo neprijatno

da pričam da sam na nekom ikonostasu,

ali naravno da mi prija što me gej populacija

voli. Osećam se izuzetno privilegovano i drago

mi je da LGBT ljudi prepoznaju i osećaju da sam

uz njih.

Koja su zaduženja i obaveze jedne gej

ikone?

Radim uvek onako

kako osećam. Imam

mnogo prijatelja u

gej svetu, pa sam

tako bila svedok

svakodnevnih briga,

tuga, njihove borbe.

I da o njima javno

govore. Gledala sam

Osećam se privilegovano da LGBT ljudi

osećaju da sam uz njih

Nataša Bekvalac

Razgovarao: Predrag Azdejković

Foto: Marko Vulević

nedavno intervju

Mirjane Karanović

koji je dala onih godina

kada su Parade

ponosa zabranjivane

i otkazivane u

kom je rekla da nemamo

više vremena, da će nam proći život ako

budemo čekali da svi budemo jednaki i da se za

to moramo boriti i potpuno se slažem sa njom.

Ako moj glas nešto promeni, smatraću to svojim

velikim životnim uspehom.

Podržala si kampanju za istopolna partnerstva.

Koja je bila tvoja motivacija za

tu podršku?

Tokom celog života

okružena sam

gej momcima. Slušala

sam teške

priče o njihovom

odrastanju, o ponižavanjima

koja su

preživljavali, nasilju,

odbacivanju

porodice. Izuzetno

sam emotivna

osoba i sve to mi

teško pada. Shvatila

sam da moram

nešto da učinim.

Potpuno je neverovatno

da još uvek

Vodič kroz gej Srbiju

5

>>

OPTIMIST Intervju

nemamo zakon o istopolnim partnerstvima,

smatram da je krajnje vreme da do toga dođe i

da LGBT ljudi imaju osnovno pravo da sklope

zajednicu pred zakonom sa onima koje vole.

Imam prijatelje koji su u dugim vezama, a pred

zakonom su potpuno nevidljivi. Želim da naša

generacija bude poslednja koja živi u svetu u

kom svi nisu isti.

Zbog toga si se našla na udaru homofoba.

Da li si se pripremila za negativne

reakcije i kako se nosiš s njima?

Pre 10 godina bih se verovatno potresla. Ali, verujte

mi, toliko toga sam prošla i u poslu i u životu

da bi ružna reč i uvreda na Instagramu

mogla da me povredi. Svesna sam da na svetu

ima loših ljudi koji žele zlo drugima i naučila

sam da se nosim sa tim. Uostalom, šta mi mogu

osim da mi napišu ružan komentar koji ću

odmah obrisati?

Javne ličnosti se generalno suočavaju sa

mržnjom, u narodu poznatijem kao hejt.

Da li te to pogađa?

Odavno ne. Pokušavam da pronađem razlog

nečijeg takvog ponašanja. Shvatam da to dolazi

iz neke lične muke, borbe i nezadovoljstva i

znam da oprostim.

6

www.optimist.rs

Bilo je lepo videti dugine boje na tvom

koncertu u Areni. Kako je došlo do toga i

kako je publika reagovala?

Spontano. Rekla sam saradnicima da želim da

posvetim deo koncerta mojim fanovima koji su

LGBT i brzo smo smislili kako to da izgleda. Publika

je bila u transu i to je jedan od najupečatljivijih

momenata koncerta. Bila je to noć

prepuna ljubavi. Iskreno, sve bih opet ponovo.

Eminina i tvoja pesma „Muško više ne

mogu“ proglašena je za nezvaničnu lezbejsku

himnu. Kako je uopšte nastala ta

pesma?

Srela sam se sa Eminom na jednom nastupu

gde smo zajedno izvele nasu pesmu Gospodine,

na sceni se desila energija na koju nijedna

od nas dve a ni publika nije ostala imuna i odlučile

smo da snimimo novu duetsku pesmu. Pričale

smo i o privatnim stvarima, obe smo

doživele velike brodolome na emotivnom

planu otprilike u isto vreme. Posle dva dana mi

je poslala pesmu i rekla mi da nas vidi u njoj.

Složila sam se istog trenutka jer je pesma drugačija

i jako emotivna.

Glorija Stajnem je izjavila „Žena bez muškarca

je kao riba bez bicikla“. Nešto mi

se čini da se ti s tim slažeš?

Haha i te kako! Ne znam kako je do toga došlo,

ali već gotovo tri godine sam potpuno sama i

ne osećam prazninu. Sigurna sam da će naići

neko, da će me neko zaintrigirati, ali trenutno

ne emitujem tu energiju. Zaista me ne zanimaju

muškarci. Da li je do velikih razočarenja, da li je

do toga što sam samohrana majka dvoje dece

pa nemam ni vremena o njima da mislim, da li

nema kvalitetnih muškaraca, ne znam...

Korona je ostavila veliki trag na ovo društvo,

te i na estradu. Kako je uticala na

tebe, tvoj život i rad?

Tužna sam što je epidemija došla baš nakon

mog beogradskog koncerta kada smo se spremali

da sa ‘S.O.S. za ljubav’ šouom krenemo na

turneju i predstavimo ga publici u Hrvatskoj,

Bosni, Makedoniji, Crnoj Gori... Osim toga,

nemam pravo da se žalim, mislim da sam izuzetno

privilegovana jer sam u prethodnim godinama

zaradila dovoljno da moja deca i ja

imamo sve što nam treba i da ima ljudi koji su

u mnogo većim problemima nego mi pevači.

Ali da mi nedostaju nastupi, i te kako mi nedostaju.

Nije fraza, zaista je jako teško kada ne radite

ono što volite. Zamislite da vas neko skloni

sa vašeg posla devet meseci.

Primećujem da su se mnogo posebno zaradovali

što je estrada na udaru korone i

suočava se sa finansijskim poteškoćama!

Kako ti vidiš to nemanja razumevanja i

empatije za estradne umetnike?

Postoje ljudi koji uživaju u tome da vide da nekome

loše ide. Ne znam šta je to u ljudima, to

je pitanje za psihijatre. Da ikad osetim sreću ako

vidim da se neko muči, ozbiljno bih se zapitala

šta sa mnom nije u redu.

Koji su tvoji planovi kada prođe korona i

život se vrati u normalu?

Spremila sam novi album, skupila sam pesme

za koje sam sigurna da će ih moja publika obožavati.

Čim sve ovo prođe, snimiću nove spotove

i izbaciti album, a ako u međuvremenu

opljačkam neku banku spremiću još bolji koncert

od onog u Areni ove godine. (Smeh)


7

POPTIMIST Pregled godine

o malo čemu će proteklih 12

meseci biti upamćeno, ako se

izuzme pandemija korona virusa.

Kada je o reč o LGBT+

pravima, i sa koronom i bez

nje države u regionu - ali i šire

- nisu se mnogo proslavile.

Bilo je dovoljno loše i bez Covida-19,

a pojedine male pobede

ostale su u zapećku

većih problema: tradicionalno

deklarativnog poštovanja prava LGBT+

osoba, tradicionalnog cinizma nekih predsednika

i bivših i aktuelnih premijerki, odlaganja parada

ponosa, nepoštovanja propisanog, kao i

skandaloznog pretvaranja najmanje 101 evropske

opštine u tzv. LGBT free zone itd. Što se onog

jednog pozitivnog koraka iz naslova tiče, tron -

kao i u većini velikih stvari u ovoj godini - pripada

maloj velikoj Crnoj Gori koja je legalizovala

istopolna partnerstva. Kada ovim pobrojanim

problemima dodamo i nevolje koje je donela ili

na površinu ponovo iznela korona, slika postaje

mutnija. Dobrodošli u pregled 2020 godine.

Počnimo od naših EU suseda, jer, to je sve

sam civilizovan svet.

Oh wait...

Opštine i gej udomitelji

Nekako u isto vreme kada je korona

počela da se širi Evropom, u pohod je

krenula vrsta ljudske gluposti koju je

autorka ovog teksta slikovito i bezazleno

nazvala 101 evropska opština.

Naime, reč je o jednoj hrvatskoj i oko

100 poljskih koje su u poslednjih godinu

dana eksplicitno stavile do znanja

svojim sugrađanima iz redova LGBT+

populacije da, jednostavno, nisu dobrodošli.

Krajem februara, lokalne vlasti u

oko 100 opština u Poljskoj, što je inače

trećina zemlje, usvojili su rezolucije

,,protiv LGBT+ propagande” ili ,,za porodicu.”

Tako su stvorile izrazito neprijateljsko

okruženje za svakoga ko nije

heteroseksualan ili ko nije posvećen tzv.

,,prirodnoj porodici,“ tvrdile su tada organizacije

koje promovišu ljudska

prava. Mapa ,,Atlas of Hate” koju su potom napravili

aktivisti, pokazuje da je područje veće od

teritorije Mađarske postalo tzv. ,,LGBT-free“

zona, i to u srcu Centralne Evrope.

www.optimist.rs

8

Ni neki delovi Hrvatske nisu daleko, ni fizički

ni ideološki.

Krajem marta, stanovnici malenog Imotskog

u Dalmaciji, koji broji tek oko 10 hiljada ljudi, izašli

su maskirani na još jedan tradicionalni festival.

Dalmatinci vole festivale, pa se tako na

festivalima, ili karnevalima, kako ih zovu, širom

Dalmacije svake godine spaljuje figura onoga ko

je stanovnicima posebno zasmetao, ko ih je naljutio

ili uznemirio. Ovoga puta, bila je to figura

istopolnog para sa detetom. Biće da ih je uznemirila

presuda Ustavnog suda s kraja januara,

koja obavezuje sudove i sve relevantne državne

institucije da omoguće jednake šanse svima koji

žele da uđu u postupak udomljavanja dece –

uključujući i istopolne parove. Ovu presudu su

pozdravile organizacije koje se bave ljudskim

pravima, LGBT+ zajednica, ali su oštre kritike

došle iz konzervativnih krugova širom Hrvatske.

To nije jedina ružna stvar koja je zadesila

LGBT+ zajednicu u ovom delu EU. Sredinom

juna, ministar zdravstva Vili Beroš izjavio je da bi

,,djeci bilo bolje u domu, ako je ondje okruženje

zdravo, nego kod istospolnih parova". Ta izjava

je izazvala burne reakcije, a svoje mišljenje dao

je i premijer Andrej Plenković, koji je objasnio da

Beroš to ,,nije najspretnije rekao".

Jedan korak napred, dva nazad

LGBT+ u doba

korone

Piše: Ivana Nikolić

Sva sreća pa mi u Srbiji imamo premijerku

koja je svesna problema sa kojima se suočava

domaća LGBT+ zajednica! Ona čini sve da joj pomogne,

i za razliku od Vilija Beroša, ne misli da

deci nije mesto u istopolnim zajednicama. Stoga

se gospođa premijerka svim silama trudi da i oni

unutar srpske LGBT+ zajednice, koji to žele,

mogu legalnim putem ostvariti potomstvo, baš

kao što ga i ona ima. Mogao bi Beroš malo više

da se ugleda na Brnabić.

Prethodni paragraf je potpuno netačan, ali

zvuči toliko lepo da sam morala da ga ostavim.

Sada malo zvanične istine.

Bivša Poverenica za zaštitu ravnopravnosti,

Brankica Janković, izjavila je povodom Međunarodnog

dana borbe protiv transfobije i homofobije

17. maja, da su diskriminacija na radnom

mestu, omalovažavajući odnos u javnosti, govor

mržnje i fizički napadi za neke LGBT osobe u Srbiji

i dalje svakodnevnica.Prema pisanju medija,

više od 6500 ljudi je potpisalo peticiju za usvajanje

zakona o istopolnim partnerstvima.

Opet prema pisanju medija, naš predsednik

se obavezao da će se založiti za dekriminalizaciju

homoseksualnosti u zemljama poput Sudana,

što je naišlo na osudu pojedinih

organizacija koje se bave ljudskim pravima, i

koje veruju da bi Vučić najpre morao da se pozabavi

svojim dvorištem.

I dok pripadnici srpske LGBT+ zajednice trenutno

mogu samo da sanjaju legalizaciju istopolnih

partnerstava, Crnogorci su svoj san

dosanjali. Prvog jula Skupština CG izglasala je

Zakon o životnom partnerstvu lica istog pola, a

počeće da se primenjuje godinu dana od datuma

usvajanja, dakle oko 1. jula 2021.

Šta ovaj Zakon zapravo znači u praksi?

Znači da će pripadnici LGBT+ populacije

moći da ostvaruju prava iz zdravstvene i socijalne

zaštite, ali je, nažalost, postavljena i crvena

linija – u njemu se ne pominje mogućnost da

istopolni parovi budu roditelji, da postanu staratelji

dece, kao i da usvoje decu.

Šta o ovom važnom koraku napred kažu

neki od pripadnika LGBT+ zajednice u Crnoj

Gori? Govoreći za BBC na srpskom, Kristina Ćetković,

autorka prvog lezbejskog romana u Crnoj

Gori, rekla je da se nada „da se neće ostati samo

na ovom formalnom prihvatanju i prepoznavanju

partnerstava, nego da ćemo u narednom

periodu doći i do suštinskih primena, pre svega

u mentalitetu i toleranciji prema različitostima.“


9

>>

OPTIMIST Pregled godine

„Sve dok ne budem mogla kao i oni da se

ostvarim u roditeljskoj ulozi – smatraću da sam

u Crnoj gori diskriminisana zbog svoje seksualne

orijentacije.“

U senci korona virusa

Ove godine sve je ostalo u senci korona virusa,

pa, nažalost i ljudska prava. Moglo bi se

reći da su svi značajniji pomaci napravljeni u

LGBT+ zajednicama vraćeni na fabrička podešavanja,

ako uzmemo u obzir sledeće činjenice: otkazivanje

ili pomeranje parada ponosa,

zatvaranje u četiri zida, verbalno i fizičko nasilje

od strane porodica sa kojima su mnogi bili prinuđeni

da žive usled lošeg ekonomskog stanja,

gubitak posla, odlaganje operacija promene

pola itd.

Sažetak istraživanja udruženja Loud & Queer

i Egal, ,,COVID-19 i LGBTI zajednica u Srbiji,” objavljenog

u maju, jeste sledeći:

,,LGBTI zajednicu mucǐ hronicňa nezaposlenost,

veliki broj njih je dobilo otkaz, zavrsǐli su

na neplacénim odsustvima ili im je smanjen prihod,

vlasnici i preduzetnici su morali da zatvore

svoje biznise ili redukuju poslovanje, LGBTI

osobe obolele od hronicňih oboljenja su imale

probleme u lecěnju, veliki broj njih je izbacěn iz

prostora u kojima su do tada zǐveli, a mnoge

osnovne potrebe im nisu zadovoljene.”

Ovo naravno nije slučaj samo u Srbiji. Mnogi

aktivisti sa kojima je Optimist razgovarao tokom

ove godine ističu da je pandemija posebno jako

pogodila LGBT+ zajednice. Lejla Huremović, članica

Organizacionog odbora Bh. povorke ponosa

objasnila je da su posledice života u

pandemiji veoma velike, a bavljenje aktivizmom

otežano:

,,Kada govorimo o aktivizmu on je sa pandemijom

jako usporen i ograničen, pa

aktivisti/kinje moraju da pronalaze različite kreativne

načine djelovanja. Ali je važno naglasiti da

aktivizam ne smije stati, jer je pandemija dodatno

pogoršala status života LGBTIQ osoba u BiH.

Pandemija ni u kom slučaju ne smije postati izgovor

za institucije da se ne bave pravima

LGBTIQ osoba. Pandemija je pokazala građanima/kama

kako je živjeti u četri zida, te da niko

ne može dugoročno živjeti tako”.

Zbog situacije sa korona virusom, prajdovi

u regionu su ili bili otkazani i prebačeni na digitalnu

platformu, kao što je bilo u Srbiji, ili održani

uz jake epidemiološke mere, što je slučaj sa

Zagrebom, čiji je prajd prošao pod sloganom

,,Sloboda unutar i izvan četiri zida.”

Bosna je objedinila srpski i hrvatski pristup:

bila je održana onlajn, ali su aktivisti u automobilima

pod pratnjom policije prošli ulicama

grada mašući zastavama.

Nakon svega rečenog, ostaje nam da se, kao

i uvek, nadamo da sledeća godina nosi bolje i

lepše...

10 www.optimist.rs

SOPTIMIST Osmatračnica

vedoci smo trenda koji polako

zahvata naše prostore, a koji se

odnosi na prisutnost LGBT likova

u reklamama velikih kompanija

i brendova. Tako imamo

Coca-Colu koja podržava Skoplje

Prajd, reklamnu kampanju

Kokte kod nas, ili u Hrvatskoj

Erste Banku i čuvenu „Boli me

Pipi“ kampanju koja je vratila u

prvi plan potpuno zaboravljeni

proizvod, sok „Pipi“. U svetu je to već sveopšti

trend još od kad je među prvima, 1994. godine,

istopolni par imala IKEA, a u jednoj od njihovih

reklama bila su dva muškarca koja se drže za

ruke uz natpis „Otvoreni smo ka svim porodicama“.

Nakon toga, LGBT osobe u reklamama

prikazali su i Kolgejt, Starbaks, Kodak, Dizel,

Coca Cola i drugi. Kao i kod nas, reklame su nailazile

na različite reakcije u različitim zemljama,

IKEA reklamu Italijani početkom devedesetih

nisu najbolje primili, a zbog bilborda „Bez šećera,

bez predrasuda“ na kojima su prikazani

istopolni parovi, pristalice Viktora Orbana su

prošle godine u Mađarskoj pozivale na bojkot

Coca-Cola proizvoda.

Odbijam da aplaudiram multinacionalnim kompanijama

za mrvu medijskog prostora

LGBT+

u reklamama

Piše: Nemanja Marinović

Pre nego što krenemo da aplaudiramo velikim

multinacionalnim kompanijama za ustupljeno

parče prostora na medijskom nebu, bitno

12 www.optimist.rs

je da u obzir uzmemo najbitniji od svih faktora

– novac. Kada ovaj faktor uđe u igru, tada postaje

jasno da li su određene kompanije progresivne

i rade na stvaranju pozitivnih društvenih

promena, ili reaktivne i samo reaguju na

izmenjene tržišne uslove. Da li je devedesetih

godina prikaz istopolnih porodica

bio progresivan i hrabar, a da li je

uraditi to isto danas, u zemlji poput Hrvatske

koja ima legalizovane istopolne

brakove, zaista velika hrabrost (i pored

određenog stepena homofobije koji još

uvek postoji u društvu)? Ili je možda zalaganje

za rodnu ravnopravnost i LGBT

prava deo brendiranja i kreiranja imidža

kompanije kao inkluzivne i progresivne?

Šta kompanijama drugo ostaje,

skandal sa kojim se suočio Waikiki?

Razumevanje ovog fenomena neodvojivo

je od razumevanja funkcionisanja

advertajzinga, pre svega kada su

u pitanju ciljne grupe. Teorija o „masovnim

medijima“ i „masovnoj publici“

odavno je napuštena i postali smo svi

svesni toga da ništa nije „masovno“ i

ništa ne konzumiraju svi, pa čak ni većina

ljudi. Sve se svodi na jasne, dobro definisane

ciljne grupe i „gađanje“ pravih korisnika u

pravo vreme. LGBT populacija nije malobrojna,

odavno više nije ni nevidljiva i sakrivena i više je

nego jasno da je postala definisana ciljna grupa

velikih brendova. Kompanije će iskoristiti to što

je društvena situacija za LGBT populaciju u mnogim

delovima sveta nepovoljna kako bi se profilisale

kao „pokretači društvenih promena“, na

isti način na koji to recimo pokušava da učini

kompanija Dizni koja se bukvalno postavlja na

pijadestal progresa samim tim što se spekuliše

o LGBT liku u crtanom filmu. Istini za volju, to je

proces koji je još ranije krenuo sa feminizmom i

promovisanjem rodne ravnopravnosti, nastavlja

se LGBT pitanjem, a nakon što to više ne bude

trend doći će nešto treće na red – proces koji

nije proaktivno delovanje, već pažljivo izmerena

reakcija na društvena zbivanja. Niko od njih ne

pokreće društvene promene, oni na njih reaguju.

Nisu oni stvorili prostor za diskusiju na

temu rodne ravnopravnosti, niti je Coca-Cola otvorila

pitanje nejednakih plata žena i muškaraca

kampanjom sa 16% praznijom flašicom, već su

feministkinje to pitanje dugom i mukotrpnom

borbom uspele da profilišu kao važno društveno

pitanje. Identična situacija je i sa LGBT

pravima, za koja se ne bori Kokta, već su neki aktivisti

ginuli na ulici da bi njihova prava postala

društveno pitanje. Kada je sve postalo deo

mejnstrima, kada postoje zakoni koji sprečavaju

diskriminaciju (uključujući i zakone koje štite

LGBT radnike u tim istim kompanijama), kada se

usvajaju zakoni o istopolnim partnerstvima i

kada su LGBT likovi deo mejnstrim filmova i serija,

ukratko - kada se društvo koliko-toliko

adaptiralo na tu temu i otvorio diskurs o položaju

manjinskih grupa, a društvena klima počela

da se menja ka sve većem prihvatanju različitosti

– tada su u priču ušle i kompanije. Iz vrlo jednostavnog

razloga – LGBT osobe su postale

ciljna grupa. Uvođenjem LGBT likova u svoje

kampanje, kompanije se prvo brendiraju kao

društveno relevantne i inkluzivne (što je važno

za globalni imidž kompanija kojima su sedišta

uglavnom u razvijenim zemljama), ove kampanje

su još uvek šokantne i garantuju veliku vidljivost

proizvodu (kao što rekoh, Pipi se bukvalno

digao iz zaborava u kome je ležao decenijama),

a na kraju i privlače LGBT osobe kao targetiranu

grupu. Trostruki dobitak. Da, naravno da će izgubiti

deo kupaca time i naravno da će pristalice

desničarskih partija pozivati na bojkot, ali na

kraju dana će i oni najhomofobičniji navijači gledati

utakmicu uz pivo i Coca-Colu.

Istina je da kampanja velike kompanije ima

veću dostupnost udarnim terminima na TV stanicama

jer ima enormne svote novca koje ulaže

u reklamiranje, te samim tim dolazi do većeg

broja ljudi nego bilo koja aktivistička kampanja,

ali ne smemo izgubiti iz vida da je primarni cilj


13

>>

OPTIMIST Osmatračnica

te reklame promovisanje proizvoda, a ne ljudskih

prava. Ljudska prava su tu sredstvo. Sredstvo

koje prodaje (proizvod), sredstvo kojim se

kupuje (konzument). To jasno pokazuje selektivnost

tih kampanja. U nekim zemljama su ih radili

mnogo ranije, u nekim rade sad, u nekim još

uvek nisu i neće u skorije vreme. Zato što im

neće doneti dovoljan benefit i zato što neće da

narušavaju svoju poziciju u društvima gde to još

uvek nije u dovoljnoj meri prihvaćeno. Kada

bude, uradiće to bez problema i nazvati sebe

„pionirima“.

Mnogo važnije pitanje od toga ko je kakvu

kampanju pokrenuo jeste – da li se te kompanije

uključuju na drugi način u pitanja od društvenog

značaja, na način koji im ne donosi direktan

benefit? Da li podržavaju projekte, doniraju organizacije,

fondacije? Da li su dali nekoj organizaciji

novac za kampanju podizanja svesti koja

ne zahteva da njihov logo vrišti sa svakog bilborda?

Još važnije pitanje – kako se osećaju radnici

u tim kompanijama? LGBT pitanje, kao i

feministička pitanja, neodvojivo je od pitanja

radničkih prava. Ne zanima nas flašica Coca

Cole, hoćemo da znamo kako se osećaju na

poslu i koliko su plaćeni oni koji tu flašicu proizvode,

kakva je profesionalna klima, da li su žene

zaista plaćene jednako kao muškarci na istoj poziciji,

kakva je struktura moći i koliko ima žena

na rukovodećim pozicijama, kako se osećaju na

poslu LGBT osobe i da li trpe diskriminaciju, da

li „+1“ na koktelima može da im bude partner/ka

istog pola ili su za sve kolege oni „samci i samice“

te uvek rade za praznike kako bi njihove strejt

kolege i koleginice iste mogli da provedu sa porodicom

ili „drugom polovinom“. Što povlači najvažnije

pitanje – koliko u tim progresivnim

kompanijama ima autovanih LGBT osoba i na

kojim pozicijama? Ova pitanja novinar treba da

postavi „brend menadžerima“ tih kompanija a

ne ono čuveno - „Kako ste se odlučili da uključite

istopolni par u svoju reklamu i smatrate li taj

potez hrabrim?“.

Potpuno je nevažno da li će kompanije u

delić svog debelo plaćenog medijskog prostora

uključiti LGBT osobe, već da li posluju u skladu

sa vrednostima na osnovu kojih se promovišu.

Ukoliko im se u vrhu piramide nalaze isključivo

beli cis heteroseksualni muškarci, ukoliko se inkluzivnost

ne ogleda i u strukturi njihovih zaposlenih,

te ukoliko medijski prostor plaćaju

novcem zarađenim na osnovu eksploatacije

rada nedovoljno plaćenih radnika – neka hvala,

takva podrška i takav „progres“ koji donose nikome

nije potreban.

14 www.optimist.rs

Glumac Džoni Dep zamoljen

da se povuče

sa filma „Fantastične

zveri“. Filma po priči

koju je napisala J.K.

Rowling koja je na

meti napada zbog

transfobije. Sherry Pie

izbačena iz finala poslednje

sezone Ru-

Paul’s Drag Race.

Jadranki Barjaktarović otkazani nastupi u Srbiji.

Dua Lipa, Baka Prase, Kevin Spejsi, Džejms

Čarls... lista je duga, a svakim danom i sve duža.

Lista kulture otkazivanja, koja poslednjih par godina

dominira svetskom scenom, a polako dolazi

i u Srbiju.

Šta je kultura otkazivanja? Ukratko, u pitanju

je moderni ostracizam. Na isti način na koji je u

vreme Atenske demokratije neki uvaženi građanin

mogao biti proteran iz ovog grada-države

na deset godina, tako se u moderno vreme uticajni

ljudi mogu proterati iz javnog života na

duži ili kraći period,

zbog nečega što su

izjavili, napisali ili

uradili. Kultura otkazivanja

povezuje

se sa #metoo pokretom,

koji je na

Tviteru pokrenuo

lavinu ispovesti žrtava

seksualnog

zlostavljanja, te

doveo do toga da

neki moćni ljudi,

poput Harvija Vajnstina,

konačno

snose posledice za

svoje postupke. Mnogi od njih su, zbog moći

koju imaju u odnosu na svoje žrtve, bili nedodirljivi

godinama. Ovo je svakako pozitivan aspekt

kulture otkazivanja, kao i društvenih mreža, međutim,

ima svoju drugu stranu.

Kada imate institucije koje ne rade svoj posao,

korupciju, loše sudstvo i opštu nemogućnost da se

pravda dostigne tamo gde to treba da se dešava –

populus postaje sudija. I to je upravo ono što je

doneo #metoo pokret, kao i kultura otkazivanja.

Potrebno je da društvene mreže i mediji stanu iza

nekoga, te mu budu zaštita u borbi, neki vid tasa

zašto je opasno kada društvene mreže

uzmu pravdu u svoje ruke

Cancel kultura

piše: Nemanja Marinović

na vagi koji će doneti balans u veliku disproporciju

moći. Bez društvenih mreža i medija Marija Lukić

verovatno ne bi postigla ono što je postigla. Međutim,

argument koji stoji iza toga je to da sudstvo

nije slobodno i da moćni ljudi vrše pritisak na institucije.

Što je često

tačno. Ali, kao odgovor

tome, dešava se

drugi paradoks –

sada javnost vrši pritisak

na institucije. U

mnogo slučajeva, to

je imalo pozitivan

epilog, ali mora se

razmisliti i o tome da

javnost nema dovoljno

informacija,

da ih dobija iz ograničenog

broja izvora

i da često može da

čuje samo jednu

stranu. Uvek će se naglasiti reč „navodna žrtva“ ili

„navodno uznemiravanje“ i „navodno ovo ili ono“,

ali bez obzira na tu reč „navodno“ osoba koja je etiketirana

kao neko ko je napravio neki prestup tog

trenutka gubi svaku priliku da se brani, niti joj se veruje,

čak i kad zaista nije kriva, zato što je na „poziciji

moći“. Bez ikakvih dokaza i informacija, na osnovu

svega nekoliko tvitova ili heštegova, masa ljudi na

društvenim mrežama može doneti presudu. To se

dogodilo jutjuberu Džejmsu Čarlsu, koji je bio etiketiran

kao seksualni predator prošle godine.

Nakon nekoliko meseci utvrdilo se da nije kriv, te


15

>>

OPTIMIST Osmatračnica

da su najverovatnije optužbe pokrenute od strane

njegovih konkurenata na Jutjubu, ali u međuvremenu

je optuženi izgubio mnogo pratilaca, sponzora

i novca, a govorio je i o mentalnim

problemima sa kojima se borio usled tog skandala.

Ovo je samo jedan primer koji pokazuje da, ma šta

mislili o nekome i njegovom radu ili stavovima –

opasno je kada masa preuzme u svoje ruke donošenje

odluka, bez dovoljno informacija.

Kultura otkazivanja neće napraviti društvenu

promenu i to je najveći problem. Institucije

neće raditi bolje. Žrtve neće dobiti pravdu

ili odštetu ili će se to desiti u malom broju slučajeva

gde žrtva ipak ima neki pristup medijima.

Nećemo stvoriti društvo u kome se to neće ponoviti

nekom drugom, što treba da nam bude

cilj. Uzmimo kao primer, recimo, Sherry Pie. Ona

je diskvalifikovana iz finala serijala, optužbe su

bile istinite, čim se i sama izvinila zbog toga

javno. Ona nije nastupila u finalu, ali se nikakva

promena nije desila. Stvar se mora rešavati

negde drugde, institucije moraju da rade. I epilog

svakog tog tvita koji se pojavi, svake ispovesti,

treba biti na sudu.

Kultura otkazivanja negativno utiče na kulturu

i umetnost. „Kenselovanje“ Sherry Pie je u velikoj

meri snizilo kvalitet poslednje sezone, kao što

je odlazak Kevina Spejsija upropastio jednu od

najboljih serija u istoriji. I to je velika šteta i gubitak

za umetnost. Odluka je donesena na internetu, za

mnoge slučajeve nikad nećemo saznati šta je

istina, a velike karijere i veliki talenti mogu biti bespovratno

izgubljeni. Ukoliko je Kevin Spejsi kriv,

treba da odgovara na sudu, dobije prikladnu

kaznu, odsluži je i nakon nje se vrati ili ne vrati

glumi. Ne da bude osuđen unapred, da se jedna

velika karijera ugasi, a nakon toga svi nastavljamo

po starom do nekih novih aktera i suštinski i sistemski

se ništa krucijalno nije promenilo.

Kultura otkazivanja negativno utiče na slobodu

govora. Potrebno je i neophodno javno

reagovati na neprikladne izjave ili ponašanje u

javnosti, posebno od ljudi koji imaju medijsku

moć. Ali, kultura otkazivanja može dovesti do

toga da se ugasi kultura dijaloga i da se na

osnovu neke izjave, koja može biti i loše sročena

ili protumačena, ili izgovorena u prošlosti nepromišljeno

te onaj ko je izgovorio više ne stoji iza

nje – nečije mišljenje ili stav automatski diskredituje.

Kritičari kulture otkazivanja navode da

ona dovodi do izvesnog konformiranja stavu ja-

16 www.optimist.rs

vnosti ili stavu većine. To ima pozitivne aspekte,

kada se kenseluje nečiji govor mržnje, ali uvek

može imati i drugu stranu, te dovesti do napada

na određene ljude samo zato što iznose stavove

sa kojima se većina ne slaže. Biljana Srbljanović

je čest slučaj, kao i svi „soroševci“ u globalu.

„Kenseluju“ se, ipak, oni koji imaju manje moći.

Ponovo primer Sherry Pie. Nju je „kenselovao“ Ru-

Paul, osoba koja je godinama na meti kritika na

društvenim mrežama zbog transfobije, između

ostalog, jer je mnogo tu još skandala i lošeg tretmana

učesnica rijalitija. RuPaula, kao dominantnu

kulturu dreg umetnosti, koji drži monopol na dreg

u mejnstrimu – niko ne kenseluje. Džoni Dep je izgubio

ulogu, tj. „zamoljen je da se povuče“ iz franšize

koju piše žena koja je „kenselovana“ na

internetu, ali ipak na nju to nije uticalo previše. Jer,

milioni su u pitanju, a autorska prava njena. Iako

svi ovi ljudi, ukoliko su optužbe tačne, imaju više

moći nego njihove žrtve, opet to nisu ljudi na najvišim

pozicijama moći. Oni su još uvek nedodirljivi.

I vrlo često ne samo nedodirljivi, već postaju neki

vid moralnog arbitra. A moralni arbitri su opasni,

bez obzira da li je to pojedinac, ili čitava javnost

koja odlučuje da li je nešto dobro ili loše, moralno

ili nemoralno, pristojno ili nepristojno. Kultura otkazivanja

je u mnogim slučajevima zaštitila žene

žrtve nasilja, to je njeno nesumnjivo najveće dostignuće,

ali nemojmo zaboraviti da su isto tako

žene bile česte žrtve neke vrste kulture otkazivanja,

kada su gubile uloge ili ugovore jer su se ponašale

slobodnije nego što javnost smatra da

treba, zato što su im izašle u javnost privatne fotografije,

ili su prosto imale više partnera nego što

javnost smatra da treba da imaju.

Kultura otkazivanja i društvene mreže utiču

na sudske procese. Ovo moram podvući još jednom.

Ne sme se vršiti pritisak na sudstvo, nikakvim

vezama ili rodbinskim, partijskim ili bilo

kojim drugim odnosima, ali ni protestima gde

se zahteva „pravda“ ili „prava kazna“ za neko

delo, o kome zapravo ne znamo ništa. Prvo, detalji

sudskog procesa ne smeju biti u javnosti

dok se ne utvrde činjenice. Sudska odluka mora

biti objektivna i na osnovu zakona, a ne na

osnovu toga što masa ispred smatra da neki zločin

zaslužuje 15, 30 ili 40 godina. Narod ne može

da zna sve činjenice, niti je stručan da donese

odluku o adekvatnoj kazni za određeno delo. U

suprotnom, nismo daleko od spaljivanja veštica

ili kamenovanja ili vešanja na ulici.

Kultura otkazivanja krši prezumpciju nevinosti.

Umesto „nevin dok se ne dokaže suprotno“,

sada je „kriv dok se ne dokaže da nije“.

Nekad je nečija „krivica“ vrlo jasna, jednostavno

postoji tvit, dokaz da je neko nešto napisao ili izgovorio.

Ali često to nije, već se osuda donosi jer

je neko napisao da mu je neko rekao da se nešto

desilo. U Srbiji je bio slučaj kada se pojavio poziv

na bojkot određenog kafića u kome se, navodno,

sipala droga u piće, zbog čega je jedna

osoba završila u Hitnoj pomoći, iako ni Hitna

pomoć ni policija nisu imali informaciju da se taj

slučaj dogodio. Ovo je vrlo problematično jer

polazi od pretpostavke da je „žrtva uvek u

pravu“, što naravno treba da bude početno polazište

institucija, međutim kada se eksploatiše

u neke druge ciljeve (kao što je na primer na internetu

lični obračun sa nekim kako bi mu se

urušio ugled, ili zbog konkurencije) svaki slučaj

koji se pokaže kao lažan dovodi do toga da se

nekoj drugoj žrtvi, sutra ili prekosutra, manje veruje.

Sa ovim se često suočavaju žene koje dobijaju

komentare kako „opet traže neke pare“ ili

„izmišljaju skandale zarad popularnosti“. Takođe,

kada se o nečemu o čemu nema dovoljno informacija

izveštava koristi se termin „navodno“, koji

sa sobom vuče konotaciju da je neprovereno i

nešto čemu se ne može verovati, čak i kad je autentičan

iskaz žrtve u pitanju.

Gubi se pravo na grešku, ispravku i izvinjenje.

Vrlo često se napadi i „kenselovanje“ nastavljaju

čak i kada se osoba pokaje zbog nečega što

je izgovorila, ili objasni da je u pitanju izjava od

ranije iza koje više ne stoji. Stvara se jedna toksična

sredina u kome se samo čekaju tuđe greške,

bez stvarne želje da se drugo stanovište sasluša,

razume, shvati, bez dijaloga i prostora da se

nešto modifikuje ili da se na nečije stanovište

utiče. Tu se neće stvoriti promena ili stvarni uticaj

na promenu društvenih stavova, već postaje

zakon glasnijeg. Postoji opasnost od stvaranja

internet gerile. Nije se retko dešavalo da neko

ko napiše na internetu nešto što se nekome ne

dopadne bude žrtva bulinga i nasilja, kako digitalnog,

tako i fizičkog. To je nešto što se često

dešava novinarima, i nije u pravom smislu „kultura

otkazivanja“, ali jeste s tim povezano i jeste

posledica stvaranja gore pomenute atmosfere.

Ono što treba biti zaključak ovih silnih redova,

barem iz mog ugla, jeste da kultura otkazivanja

predstavlja pokret koji u svojoj srži treba

da bude pozitivan i donese pozitivnu društvenu

promenu, da pruži glas nevidljivima i ograniči

moć „velikih“. Upravo zato je ne treba eksploatisati,

već zaštititi i paziti da se ne izvitoperi u

nešto što ima potencijal da učini suprotno –

ugasi pluralitet mišljenja, slobodu govora, te

stvori moderni Salem. Kako je u pitanju relativno

nov fenomen koji se brzo širi, važno je da

se o njemu razgovara jer sve veća popularnost

tog fenomena stvara i sve širi prostor za njegovu

eksploataciju u negativne svrhe.


17

OPTIMIST TReligija

ri glavne funkcije religije u

društvu su: održavanje socijalne

solidarnosti kroz zajedničke

rituale i verovanja,

socijalna kontrola radi

sprovođenja morala zasnovanog

na religiji, i nuđenje

odgovora na egzistencijalna

pitanja. Povezano sa

tim, uočava se vršenje indoktrinacije

od strane verskih

lidera usmerene ka masama ljudi. Poznato

je da, većinom, indoktrinirana osoba ne dovodi

u pitanje i kritički ne ispituje doktrinu koju je

naučila, odnosno usađene ideje i stavove. Ovaj

obrazac religijske indoktrinacije je uočljiv u svakom

društvu i u svakom istorijskom periodu.

Ideja koju religija ima jeste da se Bog (ili vrhovno

božanstvo) brine za svakog od nas, te da je izvor

ličnog ljudskog uspeha i podrške. U praksi, ona

je često uzrok društvenih sukoba, što se često

pokazalo i u borbi za jednakost od strane LGBT+

zajednice.

Na ovogodišnjem Rimskom filmskom festivalu,

premijerno je prikazan film „Francesco“ o

liku i delu sadašnjeg pape. Autor ovog ostvarenja,

Jevgenij Afinevski, izjavio je kako je želeo da

stvori nešto što će podizati duh ljudima u svetu

gde je previše negativnosti i katastrofa.

Između ostalog, u filmu je prikazan papin intervju,

u kom pruža podršku LGBT+ zajednici:

„Homoseksualci imaju pravo da budu u porodici.

Oni su Božja deca. Ne možeš izbaciti

nekog iz porodice, niti učiniti njihov život mizernim

zbog ovoga. Ono što moramo imati je

zakon o civilnoj uniji. Na taj način bi oni bili legalno

obezbeđeni.“

Odmah nakon prikazivanja filma, usledio je

i demant Vatikana, u kojem se tvrdi da su papine

reči izvučene iz konteksta, ali i da ih papa nije izgovorio

Afinevskom, već u intervjuu koji je dao

za meksičku televiziju Televisa, u maju 2019. godine,

te da je taj deo izgubljen u montaži i nije

prikazan na TV-u. Navodno, papa nije pozvao na

to da se legalizuju istopolni brakovi, već je tvrdio

kako porodice (roditelji, braća i sestre) ne bi trebali

odbacivati osobe homoseksualne orijentacije.

Televisa je potvrdila da je sporni intervju dat

njihovoj voditeljki, s tim što su izneli i to da nisu

oni montirali i izbacili taj deo iz programa, već

sam Vatikan.

Postavlja se pitanje da li je papa zaista želeo

da pruži podršku LGBT+ zajednici, ali je veće Vatikana

nastojalo da to spreči? Prema katoličkoj

doktrini, gej veze se smatraju „devijantnim ponašanjem“.

To je potvrđeno i 2003. godine, kada

je vatikansko telo saopštilo da „poštovanje

prema homoseksualcima ne može da vodi odo-

18 www.optimist.rs

Verski lideri o LGBT+ populaciji

Kako je papa

“podržao” lgbt+

Piše: Jovana Ivetić

bravanju takvog

ponašanja ili zakonskom

priznanju

istopolnog partnerstva“.

Bitno je prisetiti

se i papinih izjava iz

2013. godine, kada

je rekao da bi zakonsko

priznavanje

istopolnih zajednica

u obliku braka

predstavljalo „antropološku

regresiju“.

Bio je protiv

toga da se dozvoli

istopolnim parovima da usvajaju decu, jer je,

kako je naveo, svakom čoveku potreban otac

muškarac i majka žena kako bi mu pomogli da

stvori sopstveni identitet. Iste godine, papa je

pak rekao da je homoseksualni odnos greh, ali

da LGBT+ populacija sama po sebi nije grešna:

„Ako je neko gej, traži Boga i njegovu dobru

volju, ko sam ja da mu sudim?“

Ove izjave idu u prilog tome da je papa Francesco

zaista mislio da homoseksualci ne treba

da budu odbačeni od strane svojih roditelja,

braća i sestara, ali da nemaju pravo da osnuju

vlastitu porodicu. Sam deo izjave da treba usvojiti

zakon o civilnoj

uniji, može se tumačiti

na dva načina:

iskorak ka

priznavanju osnovnih

ljudskih prava

LGBT+ zajednice, ali

sa druge strane i

nastavak uskraćivanja

tih prava, jer

istopolni parovi,

dakle, nemaju

pravo na brak kao

heteroseksualni parovi,

već samo na

građansko partnerstvo.

Među onima koji su pozdravili papine

sporne reče iz dokumentarca, nalazi se jezuitski

sveštenik, velečasni James Martin. James je poznat

po pokušajima izgradnje mostova između

homoseksualaca i crkve, te je pohvalio papine

komentare kao veliki napredak u podršci LGBT+

zajednice:

„Papino pozitivno izjašnjenje o civilnim unijama

takođe šalje snažnu poruku mestima gde

se crkva protivila takvim zakonima.“

Jezuitski sveštenik se nalazi u manjini među

verskim liderima sa takvim stavom. I Jevreji i


19

>>

OPTIMIST Religija

Hrišćani, kao i Muslimani, tumače da u Bibliji i

Kuranu jasno stoji da je homoseksualnost greh.

Jevrejski verski lideri Nathaniel Helfgot,

Aryeh Klapper i Yitzchak Blau su napisali „Izjavu

o principima o mestu Jevreja homoseksualne

orijentacije u našoj zajednici“, a potpisali su je

preko sto rabina. Tu stoji da su homoseksualne

aktivnosti zabranjene, da se istopolni brakovi ne

treba podržati, ali da porodica ne treba odbaciti

svoje homoseksualne srodnike, već da ih treba

tretirati sa saosećajnosti i poštovanjem. Pozitivni

deo jeste taj što su stali protiv kontroverzne terapije

„za lečenje homoseksualnosti“ smatrajući

je beskorisnom i opasnom.

Sličnog stava je bio i rabin Daniel Landes,

koji je u svojim obraćanjima narodu govorio da

je Biblija protiv homoseksualaca, ali da to ne

znači da vernici treba da ignoriši i zlostavljaju

članove LGBT+ zajednice.

S druge strane, postoje i oni poput rabina

Shloma Amara, koji je otvoreno napadao homoseksualce,

nazivajući ih pripadnicima kulta.

Nedavno preminuli patrijarh Srpske pravoslavne

crkve, Irinej, protivnik je Parade ponosa

jer je to po njemu bilo vređanje morala apsolutne

većine i sloboda koja vodi u anarhiju:

20 www.optimist.rs

„Ja te ljude ne osuđujem nego ih duboko sažaljevam.

Verovatno je to nešto što je jače od

njih. To je devijacija ljudske prirode kakvu ne vidimo

nigde u prirodi. Veliko je pitanje, da li se s

tom anomalijom čovek rađa, ili, zavisno od

uslova života, to postaje porok. Crkva ne osuđuje

grešnika, nego greh.“

Neophodno je demantovati Irineja jer se homoseksualnost

javlja kod čak 1.500 životinjskih

vrsta. Oko 10% domaćih ovnova odbija da se

pari sa ovcama, ali se zato uparuje sa drugim

ovnovima. Jedna trećina albatrosa koja se upari

za zajednički život čine dve ženke. Ostale životinje

koje se mogu navesti kao primeri su flamingosi,

pingvini, žirafe, leptiri, koale, delfini...

U drugoj izjavi, Irinej je otišao dalje:

„Ako je gej seksualno opredeljenje opravdano

i treba ga propagirati, na osnovu čega to

isto ne važi za pedofiliju, za incest, za skotološtvo

i druge načine zadovoljenja izvitoperenog

seksualnog nagona? Po čemu je njihovo pravo

manje pravo od takozvanog prava vaše seksualne

(dez)orijentisanosti?“

Homoseksualna veza je veza između dve

osobe na osnovu njihovih obostranih emocija.

Pedofilija je seksualna nastranost i mentalni poremećaj

koji se ogleda u seksualnoj privlačnosti

prema deci istog, suprotnog, ili oba pola. Dakle,

dok se može javiti i u LGBT+ populaciji, nikako

nije njen sastavni deo, šta više, statistički se

češće javlja među heteroseksualcima. Navešćemo

jedno od mnogobrojnih istraživanja na

tu temu: Dečija klinika, Denver, objavila je da je

tokom 1991. i 1992. godine samo 1% seksualnih

prestupnika nad decom, bio homoseksualne

orijentacije, odnosno 2 od 269 slučaja.

Iako poneki crkveni poglavar pozdravi liberalne

vrednosti, kada treba da se promeni doktrina,

on se stiša, jer suštinska promena znači i

širu raspravu unutar crkve, a čini se da ni jedan

sveštenik do sada nije bio kadar tome. Svaka

izjava, bila ona ekstremno protivljenje usmereno

ka LGBT+ zajednici ili pozivanje da se istopolni

brakovi ne podrže, svesno je izazivanje

konfuzije u društvu i podsticanje diskriminacije

LGBT+ populacije. Šta bi doneo drugačiji stav

verskih lidera? Homofobija ne bi nestala, ali bi

se smanjila. Svest bi se izmenila i vrlo verovatno

bi došlo do legalizacije prava LGBT+ ljudi,

u kojima heteroseksualci uživaju, poput prava

na porodicu.

Čoveku je, moguće i životinji,

potrebno da ga neko

razume i voli, da ga strpljivo

sluša i rešava mu

probleme – detinja potreba

za sigurnošću, koja

dolazi od drugih i onda

kada bi trebalo da se traži

u sebi, glavna je prepreka

ka odraslom dobu. U slučaju

da tog razumevanja

manjka u okruženju,

željno ljudsko biće je traži dalje, neretko od ličnosti

sa TV ekrana.

Jedna od takvih je i Ellen DeGeneres, koja je pre

skoro dve decenije postala simbol za ljubaznost,

ali i hrabrost, nakon što se u martu 1997. godine

javno autovala. Danas to nije bogzna šta, ali je u

to vreme takav čin značio spremnost da se rizikuje

sve. Reči „Da, ja sam gej“ izgovorila je pred

kamerama, u seriji „Ellen“ (1994 – 1998), a prevalila

ih je preko usana sada već kultne junakinje

Ellen Morgan.

Epizoda pod naslovom „The Puppy Episode“ snimana

je u tajnosti, pa je naziv bio takozvana „crvena

haringa“ – pogrešan trag koji je radoznale

trebalo da spreči da za namere kreatora serije

saznaju pre nego što se epizoda emituje. Uprkos

tome što je scenario dobro čuvan, publika je na

dan snimanja znala da će svedočiti istorijskom

događaju, koji je pretvoren u spektakl, budući

da su se u epizodi

pojavili i slavni

glumci i glumice, na

prvom mestu Laura

Dern – koja je odigrala

devojku u

koju je Ellen zaljubljena,

Billy Bob

Thorton i Demi

Moore, te Oprah

koja se pojavila u

ulozi terapeutkinje.

Nakon što je epizoda

emitovana,

DeGeneres je primila

brojne pretnje,

a u studio su stizala

pisma ljutitih gledalaca, koji su seriju nazivali

„besramnim promovisanjem homoseksualnosti“.

Glavna glumica postala je „Ellen Degenerate“,

a „zabrinuti građani“ zasuli su je pretnjama

smrću. Uprkos tome “The Puppy Episode” je dobila

Emy, što nije bilo dovoljno da se sačuva serija,

koja je otkazana godinu dana kasnije.

The Ellen DeGeneres

Show se pojavio

2003, a već se tada

temeljilo na tome

što je voditeljka ljubazna,

toliko da

njena toplina greje

ohlađene gledalačke

duše. Skoro dve

decenije od prvog

emitovanja ta slika

je u opasnosti, a

priča o ovom šouu

trenutno je najdramatičnija

stvar koja

se odvija iza TV kulisa.

Radi se o tome

da je nekolicina onih koji su proteklih godina radili

na ovoj emisiji izašla sa svedočenjima o diskriminaciji,

seksualnom nasilju, rasizmu i


21

Ljubazni su pali na teme

Ellen DeGeneres

piše: Milan Živanović

>>

OPTIMIST Kolumna

ponašanju koje bi moglo da do kraja uništi reputaciju

popularne emisije.

U proteklih sedamnaest godina povremeno su

mogle da se čuju glasine da DeGeneres u stvarnom

životu nije ljubazna kao na televiziji. Budući

da poznate ličnosti obično nisu obavezane

ugovorima da budu ljubazne, priče su ostajale

na tračevima. Šaputalo se godinama, ali je 2020,

pored pandemije, donela i nove detalje o emisiji

i onome što se dešavalo kada se kamere isključe.

Pukotine su postale veće, a zaposleni sve glasniji,

pa je istupalo više onih koji su potvrdili da

je rad na The Ellen DeGeneres Show „prava

noćna mora“. Mala grudva se vremenom pretvorila

u lavinu, a u razgovor su se uključile i

mnoge poznate ličnosti – deo njih je voditeljku

branio, a deo se je stao na stranu zaposlenih.

Sredinom leta 2020. pojavila su se čak dva novinska

članka sa novim dokazima – BuzzFeed je

16. jula objavio tekst pod naslovom „Former Employees

Say Ellen’s ’Be Kind’ Talk Show Mantra

Masks A Toxic Work Culture“, a 31. jula članak

„Dozens Of Former Ellen Show Employees Say

Executive Producers Engaged In Rampant Se-

22 www.optimist.rs

xual Misconduct And Harassment“. Javna slika

popularne voditeljke zadobila je snažan udarac,

a situaciju je pokušala da ublaži pismom u

kojem se izvinila zaposlenima, te izrazila žaljenje

što njen šou nije „srećno mesto“ kao što je želela

i verovala.

Nakon tog pisma objavljeno je još tekstova u kojima

su izvršni producenti emisije optuženi za

neprikladno ponašanje na radnom mestu. Optužbe

se ne odnose direktno na DeGeneres, ali

je to, izgleda ne čuva, budući da se od nje očekuje

da štiti brend koji nosi njeno ime, te zaposlene

koji pod tim kišobranom rade. Kako nije

učinila ništa da spreči zlostavljanje, mnogi pretpostavljaju

da je bila upoznata sa toksičnom atmosferom

i da je zlostavljačima gledala kroz

prste.

Da DeGeneres nije svaku emisiju, koju samo u

Sjedinjenim Američkim Državama prati petnaest

miliona duša, završavala rečenicom „Budite

ljubazni jedni prema drugima“ stvari bi

sigurno bile drugačije. Proglašena je „kraljicom

TV programa“ zbog prijatnog ponašanja i intervjua

koji su kod prosečnih gledalaca budili veru

u bolji život.

Nakon skoro godinu dana optužbi voditeljka je

18. sezonu, koja je počela u septembru, otvorila

sedmominutnim monologom u kojem nije pokušala

da porekne tvrdnje zaposlenih, već da se

izvini i još jednom naglasi koliko joj je žao zbog

lošeg postupanja koje su pojedini trpeli godinama.

Izvinjenje je prvo emitovano na YouTube

platformi, a u trenutku pisanja teksta pogledalo

ga je skoro 2,5 miliona ljudi. Ako je verovati modernim

merilima monolog nije zagrejao srca

gledalaca, budući da ima oko 38 hiljada lajkova

i čak 90 hiljada dislajkova.

Voditeljka je u uvodu rekla da joj je jasno da sa

privilegijama i moći dolazi i odgovornost, te dodala

da preuzima krivicu za ono što se događalo

nakon snimanja emisija. Obećala je da su učinjene

promene koje bi trebalo da utiču na to da

toksičnog ponašanja više ne bude i time otvorila

novo poglavlje. Posebno se osvrnula na one novinske

naslove koji tvrde da u privatnom životu

nije „ljubazna teta“ i virtuelnoj publici ispričala

zašto je prvi put izgovorila rečenicu „Budite ljubazni

(ili možda pažljivi) jedni prema drugima“.

Te reči je, kako je objasnila, prvi put rekla nakon

što je mladić Tyler Clementi oduzeo sebi život

jer više nije mogao da trpi zlostavljanje zbog

toga što je gej. Dodala je da u svetu uvek

manjka ljubaznosti i da nam je danas potrebna

više nego ikada, ali to izgleda nije bilo dovoljno

za veći broj lajkova.

Kritike nove sezone nisu pozitivne – „Ellen De-

Generes Returns, Delivers An Insincere Apology,

And Life Moves On“ piše Forbes, čime se pridružuje

publici koja je DeGeneres već obeležila kao

„neiskrenu“, a monolog kao „pokušaj izbegavanja

odgovornosti za ono što se dešavalo iza

scene“. Istina je da slava zaslepljuje i da sa njom

dolazi osećaj nadmoći koji u svetu šou-biznisa

često proždire „obične radnike“. Svako ko je bar

jednom pretrpeo nasilje na radnom mestu sigurno

neće ostati ravnodušan, a posebno kada

je u pitanju voditeljka koja je imidž izgradila na

lepom ophođenju prema drugima.

Na toj ljubaznosti nije gradila samo karijeru, već

i bogatstvo, pa je Forbes 2019. godine objavio

da slavna voditeljka vredi čak 330 miliona dolara.

To znači da će, iako ostane bez posla, i sledećih

300 života proživeti u izobilju, ali će ta

raskoš, kako tvrde pojedini, morati da se nastavi

bez The Ellen DeGeneres šoua. Kontroverzni naslovi

nisu privukli novu publiku, a broj gledalaca

je u novoj sezoni opao za 29%. Drugi, pak, tvrde

da ovo nije kraj, najpre zbog toga što je DeGeneres

već potpisala ugovor za nekoliko sledećih

sezona – mnogo je onih koji na ovoj emisiji

dobro zarađuju, a to je ono što je u Holivudu na

kraju jedino važno.

Ellen DeGeneres nije jedina koja se 2020. godine

našla u nepovoljnom položaju. Društvo joj prave

i JK Rowling koja je na listu dospela zbog transfobičnih

stavova, Jodie Comer zbog ljubavne

veze sa Jamesom Burkeom koji je otvoreno podržavao

bivšeg američkog predsednika Trumpa,

David Starkey zbog rasističkih komentara, pa

čak i Adele koja je na svom Instagram profilu objavila

fotografiju na kojoj nosi bikini sa zastavom

Jamajke.

Iako psi možda laju dok karavani prolaze, krajnje

je vreme da se povede računa o najslabijim putnicima

u toj povorci, koji prepušteni na milost i

nemilost moćnima trpe sve do tačke pucanja.

Ljubaznost nije obavezna, ali i kada smo neljubazni

ne smemo da zaboravimo da je preko

puta nas drugo živo biće koje oseća sve posledice

zlostavljanja, ponižavanja i trauma koje

ostaju posle mračnih kancelarija u kojima se

predlažu neprikladne radnje.


23

VOPTIMIST Doroteo

est da američka Uprava za

hranu i lekove (FDA) u

aprilu ove godine, u trenutku

kada je epidemija

Covid-19 bila na vrhuncu,

odlučuje da ublaži rigoroznu

uredbu po kojoj gej

muškarci faktički ne

mogu da budu donatori

krvi, prošla je poprilično

nezapaženo, s obzirom na

nivo licemerja prisutan u njoj. FDA je odluku da

snizi kriterijume donela na prečac i bez javne rasprave,

ne zato što je naprasno odlučila da bude

manje diskriminatorna, već zato što je očekivala

da će se zbog nadolazeće pandemije smanjiti

broj dobrovoljnih davalaca krvi. Drugim rečima,

kada se smanji broj jedinica krvi u zalihama,

dobra je i krv onih za koje je do tada smatrano

suprotno.

No, vratimo se na početak tj. na pitanje otkuda

uopšte tako skandalozna i diskriminatorna

uredba koja postoji u skoro svim zemljama

sveta, pa i kod nas, a

o kojoj se očigledno

ne priča onoliko koliko

bi bilo ekvivalentno

njenoj

Diskriminacija “Gej” krvi

24 www.optimist.rs

skandaloznosti?

Ograničenje davanja

krvi za homoseksualce

Davanje krvi

i

biseksualne muškarce

stupilo je na

snagu 80-ih godina

piše: Bogdan Petrović

prošlog veka sa

ekspanzijom HIV virusa

kada su ove kategorije

žigosane

kao najrizičnije. I mada se statistika od tada znatno

promenila, uredba o zabrani i dalje postoji

samo je ponegde malo ublažena. Trenutno je

LGBT+ osobama, prevashodno muškarcima,

trajno ili na određeno vreme zabranjeno da

budu davaoci krvi u Hrvatskoj, Sloveniji, Ukrajini,

Maleziji, Singapuru, Trinidadu i Tobagu, na Kosovu

i Islandu. Nikakva ograničenja u vezi sa

ovim nema tek sedamnaest država u svetu,

među kojima su Crna Gora, Španija, Italija, Mađarska,

Rusija, Južnoafrička Republika... U najvećem

broju zemalja, među koje spada i Srbija,

ograničenja se odnose na vremenski period koji

je prošao od poslednjeg seksualnog odnosa (u

pojedinim zemljama je u pravilniku precizirano

da se radi samo o analnom ili oralnom seksu).

Taj period varira od tri meseca, koliko je ograničenje

primera radi u Australiji, do godine dana

u Austriji, ali najčešće je u pitanju period od šest

meseci. Tako je do aprila i nove pomenute

uredbe bilo u Sjedinjenim Američkim Državama,

a tako je i u Srbiji. Pritom, ukoliko u daljem

razgovoru sa lekarom, koji sledi nakon

popunjavanja ovog upitnika, navedete da seksualno

opštite sa osobom istog pola, automatski

bivate odbijeni kao potencijalni davalac krvi,

pošto vas to po automatizmu svrstava u rizičnu

grupu.

Najvažnije pitanje vezano za ovo ograničenje,

in general, je: Da li se ovde radi o diskriminaciji

gej osoba ili ne?

Ta dilema, koja je vrlo brzo prerasla u raspravu,

bila je čini se najaktuelnija 2015. nakon

što je Evropski sud u Strazburu presudio da zemlje

članice EU mogu slobodno da zabrane homoseksualcima

doniranje krvi u

svrhu prevencije širenja

HIV-a. Na jednoj

strani su bili oni

koji na ovo ograničenje

gledaju kao

na obazrivost proisteklu

iz toga da je

kod transfuzije najvažnije

da se uzme

maksimalno sigurna,

zdrava i bezbedna

krv i potom

prosledi onome

kome je neophodna.

Takvi, međutim, previđaju činjenicu da se

pomenuta obazrivost, u onim zemljama u kojima

se davanje krvi ograničava na nekoliko meseci

od seksualnog odnosa, oslanja na

najobičniji upitnik koji popunjava davalac krvi.

On u tom popunjavanju može biti neiskren, sa

čim u vezi postaje potpuno nebitna njegova seksualna

orijentacija koja se apostrofira kao primarna.

Teorija o obazrivosti posebno pada u vodu

pred činjenicom da i heteroseksualci ulaze u rizične

seksualne odnose i mogu biti nosioci HIV

virusa u istoj meri kao i homoseksualci. Sa druge

strane, ovim restrikcijama koje se odnose na homoseksualne

osobe odbijaju se i potpuno zdravi

gej muškarci koje živi nepromiskuitetno i u

dugim su, monogamnim, vezama. Zbog pomenute

uredbe takvi ljudi nisu u mogućnosti da

budu donatori krvi u hitnim situacijama kada je

njihovim rođacima i drugim bliskim osobama

neophodna krv, a teško je pronaći drugog, heteroseksualnog,

donatora.

Sa tim u vezi, generalna zabrana davanja

krvi za homoseksualce se ni na koji način ne

može opravdati i potpuno je diskriminatorna,

neovisno o tome da li je ona sa potpunim ograničenjem,

kao što je slučaj primer u Hrvatskoj ili

podrazumeva da niste imali seks šest meseci,

kao što je slučaj u Srbiji, što je maltene isto jer je

teško pronaći takvu gej osobu bilo gde u svetu.

Ono što je najskandaloznije kod ove uredbe

jeste to što ona nije zasnovana na egzaktnim

dokazima već na statistici, koja je uvek diskutabilna

kategorija. Drugim rečima, krv homoseksualaca

i biseksualaca nije zbog bioloških

razloga opasna, već se zbog statističkih podataka

veruje kako postoji veći rizik da su gej muškarci

zaraženi HIV-om, a takva generalizacija je

i pogrešna i diskriminišuća, jer nisu svi takvi muškarci

promiskuitetni niti demonstriraju seksualno

rizično ponašanje.

Ovakav odnos prema gej muškarcima bi

imao smisla samo kada bi ostale grupacije ljudi

bile stoprocentno sigurni davaoci krvi, a vrlo

dobro znamo da nisu. Pred zakonom svi moraju

biti jednaki i ni jedan pojedinac ne sme biti

uskraćen za bilo šta zbog svog pola ili seksualne

orijentacije, kao ni vere. Zato je ovakva uredba,

koja se ne temelji na razumljivom i racionalnom

objašnjenju prema povelji o osnovnim ljudskim

pravima, direktna diskriminacija na osnovu seksualnog

opredeljenja. Jasno je da je kod transfuzije

krvi prioritet efikasna zaštita ljudi koji

dobijaju krv, ali to nije opravdanje da homoseksualci

preventivno i generalno budu isključeni

kao davaoci samo zbog toga što imaju seks sa

drugim muškarcima i ni zbog čega drugog.


25

POPTIMIST Intervju

ogledajte tamo na Instagramu.

Da li je to Lepa

Brena? Mona Liza? Ili možda

Severina? Ne, to je Stefan Subotić.

Šminker, umetnik i čarobnjak

kada je

transformacija u pitanju. Uz

pomoć šminke svoje lice je

transformisao u mnoge poznate

ličnosti, od Vučića, Stalonea,

do Ane Nikolić i

Anastasije Ražnatović. Domaći i svetski mediji

su primetili njegov rad, što je bio povod da porazgovaramo

s njim.

Da li je za tebe šminkanje forma umetnosti

i zašto?

Lica žena koje šminkam su zapravo jedno platno

na kojem se poigravam sa četkicama i bojama.

Šminkom oživljavam svoje davno potisnute ljubavi

koje sam na slikarskom platnu živeo četkicama

i temperama, a danas, posle 12 godina

profesionalnog rada to činim šminkom na licima

predivnih dama.

Da li su hejteri i hejt komentari neizostavni

sadržaj svakoga ko ima profil na društvenim

mrežama? Šta njima uopšte

smeta?

Kada kažemo hejteri uvek pomislim - nesretni

ljudi željni pažnje u nedostatku ljubavi koju na

vreme nisu dobili, najpre od roditelja. Da, to je

veliki problem današnjice,

posebno

kad uzmemo u

obzir mlađe naraštaje.

U stanju su,

zarad zrna pažnje,

da napišu, najčešće

Dobro uvek prevagne nad zlom

Stefan SUbotić

nesvesno, najprljavije

stvari i reči koje

nose veliku težinu.

Nadojenost mržnjom

u deci je kri-


vica roditelja koji su Foto: stefansubotic_makeup

im pružili sve materijalno,

zbog čeka

mukotrpno rade i

teže egzistencijalnim

i materijalnim dobrima, izuzimajući iz vida

ljubav, pažnju i toplu reč koju deca odrastajući -

itekako propuštaju i gube. Nesvesno, otud sav

taj hejt stav i bes. Tužno, zar ne?!

26 www.optimist.rs

Kojih je više, onih koji podržavaju ili onih

koji hejtuju?

Na sreću, dobro uvek mora da prevagne nad

lošim i zlim, pa tako su i dobri i plemeniti ljudi

uvek za nekoliko koraka ispred ovih suprotnih,

bar u mom slučaju. Hvala Bogu. Globalno - ohrabrujuće.

Ima nade!

Koja je tvoja omiljena društvena mreža i

zašto?

Omiljena društvena mreža mi je Instagram. Pre

svega zato sto ga zaista dugo koristim, što u

svrhe zanimacije i kreativnosti, isto tako u materijalne

svrhe jer Instagram predstavlja 60%

mog posla. TikTok je zanimljiva društvena

mreža, koju sam u izolaciji, za vreme prvog talasa

pandemije kreirao i odlučio da se pozabavim

time. Elem, Instagram i TikTok su usko

povezani, osim što se može uočiti razlika između

publike na TikToku (koja je znatno mlađa) nego

publika na Instagramu.

Da li nekada nastupaš uživo kao dreg

kraljica? Kako je uopšte šetati ulicama u

dregu?

Moj dreg lajfstajl u Srbiji je nažalost nemoguć,

osim u neretkim situacijama privatnih zatvorenih

žurki i manifestacija. Dreg platforma u Srbiji je

jako siromašna i tanka, te smatram da, uzimajući

u obzir balkanski mentalitet i primitivizam kojim

smo kao nacija nadojeni, nikada neće biti nekog

pomaka, nažalost. U poređenju sa visoko razvijenim

kulturno otvorenim

zemljama

gde je dreg kultura

zaista živa i gde

umetnici mogu bez

problema da iskazu

svoju umetnost u

tom pravcu, ali i da

zarade novac od

iste. Dreg je jako

dobro plaćen u inostranstvu,

s obzirom

da širom SAD, Španije,

Britanije imam

dosta prijatelja i

poznanika koji su u

dreg svetu. Nadam

se, po završetku situacije sa koronom, da ću

opravdati i ja negde na tim svetskim scenamabalkansku

drag kraljicu, koja rame uz rame može

da stoji sa velikim svetskim dreg imenima.

Koji su bili tvoji uzori kada je u pitanju

dreg i šminkanje?

Omiljene dreg kraljice zauvek su Raven i sam Ru-

Paul poznat kao mama Ru, jer je zaista mama

drag queen umetnosti.

Srpska gej zajednica je mahom opčinjena

muževnošću i frazom „pravo muško“. Koliko

predrasuda i kojih prema dreg kraljicama

dolazi od gej muškaraca?

Šta je pravo muško? Po nekom je ta fraza zasnovana

na „savršenosti“ fizičkog izgleda, dakle prelepim

negovanim licima, nabildovanim telima,

skupim komadima garderobe... i sve što ne

spada u te društveno nametnute norme i principe

„muškosti“, ne predstavlja pravog muškarca!?

Tako razmišljaju mnogi. Only muscles,

no average! Tugo moja. Pravi muškarac je muškarac

koji ume da bude šarmantan, zanimljiv,

koji poštuje, voli, ceni, ko je lojalan, kulturan,

hrabar i veran, muškarac koji radi na sebi. Postavlja

se pitanje ima li takvih? Ako ima, takvi poštuju

druge, unutar svoje zajednice, bili queer,

gej ili bearded muscular. Fizički izgled, kratko i

jasno, ne sme da bude odraz pravog muškarca.

Primarno su to, gore navedene karakteristike.

Pre nekoliko godina organizatori gej parade

u Glazgovu su želeli da zabrane dreg

kraljice jer smatraju da dreg kraljice

ismejavaju transrodne osobe i omalovažavaju

žene, dok s druge strane pojedini

smatraju da su dreg kraljice prst u oko većini

isto kao i gej parada. Kako ti to vidiš?

Dreg kraljice su samo umetnici, koji, pre svega

imaju previše ukusa, stila, moći i snage za samo

jedan (muški) pol, te je potrebno, zarad balansa,

da u preuveličanim ženskim (drag kostimima,

šminkom i naglašenim atributima) prevazilaze

granice šarma, seksepila, moći, egzibicinizma i

svega ostalog što imaju samo kao muškarci.

Zato je potrebno izraziti se na svim poljima i

potpisujem da to nije nikakvo ruganje trans ženama

i ženama, to je glupost.

Na Instagramu imaš više od 100 hiljada

pratilaca a na TikToku više od 70. Da li

razmišljaš da svoje društvene mreže ponekad

koristiš za društveno angažovane

stvari i važne društvene probleme, naročito

LGBT zajednice?

S obzirom da sam jako uticajan, trudim se da

uspostavim balans između svojih pratilaca, kad

je seksualna podela istih u pitanju. Smatram da

pravično i sa velikim ljudskim načelima, serviram

priču o prihvatanju sebe, drugih, o ljubavi

prema sebi, prema različitostima, o ljubavi čoveka

prema Bogu, te ljubavi Boga ka svima

nama šta god bili, gej ili strejt. Stvarati dobro, misliti

dobro, širiti i biti ljubav i imati granice u

svemu. Postoje mnoge stvari između kojih nastaje

trenje, a to su ekstravagantnosti i preterani

egzibicionizmi kojim gej ljudi često streme, naročito

na gej paradama. To treba da bude predstavljanje

nas u najljepšem svetlu, uz širenje

svesti o postojanju gej ljudi, gej prava, i svega

propratnog, a ne ekstremizma i fanatizma kada

je u pitanju skidanje na ulicama, javne orgije,

skrnavljenje svetinja, ikona i svega što se takođe

na gej paradama može videti. Granica, balans i

rad na prihvatanju sebe. Toliko.


27

MOPTIMIST Intervju

anifestacija "Muzeji za

10" ove godine održava

se i u Galeriji Matice srpske,

a posetioce očekuju

dešavanja i

programi posvećeni inkluziji

i ravnopravnosti.

Među tim dešavanjima je

kustosko vođenje kroz

stalnu postavku "Kvir u

muzeju, kustosa Nikole

Ivanovića. Priča o kviru u muzeju ima za cilj da

ukaže na (ne)vidljivost rodnih i seksualnih identiteta

koji izmiču heteronotmativu, kako u umetničkim

tokovima 20. veka, tako i u muzeološkoj

praksi.

Kako je uopšte došlo do programa „Kvir

u muzeju“?

Kao i prethodnih šest godina i ovaj put smo rado

učestvovali u manifestaciji „Muzeji za 10“ koji organizuju

muzeji širom Srbije. Ovogodišnja tema

bila je „Muzeji za jednakost: raznolikost i inkluzija“

koja je imala za cilj da podstakne jačanje

raznolikosti i inkluzije u ustanovama kulture.

Među programima koje smo organizovali tih

sedam dana, koja su se ticala pitanja rodne ravnopravnosti,

nacionalne raznolikosti i inkluzije

u muzeju, našao se i kvir kao nešto o čemu do

sada nismo razgovarali. U februaru ove godine

u muzeju Tate u Londonu održana je velika debata

„What does a

queer museum

look like?“. Bio je to

vrlo inspirativan

razgovor koji je trajao

tri sata. Smatrali

smo da je tema

ovogodišnje mani-

Kvir u muzeju

Nikola Ivanović

festacije idealna

prilika da i mi postavimo

ovo pitanje

i otvorimo novo poglavlje

i novu temu


za muzeje u Srbiji.

Programe Galerije

Matice srpske kreira

tim Odeljenja za programe i prezentaciju zajedno

sa upravnicom dr Tijanom Palkovljević Bugarski

i sve što izlazi kao naš produkt oslikava i

politiku naše ustanove. Mi kao muzej moramo

biti otvoreni za dijalog na sve vrste tema, jer

28 www.optimist.rs

dužnost svakog muzeja je pristupačnost, inerakcija

sa društvom, i komunikacija o problemima

i pitanjima kojа se tiču vremena u kojem živimo.

Možda zvuči paradoksalno jer se muzeji uglavnom

bave prošlošću, ali tu leži ključna stvar –

tražiti u prošlosti odgovore na univerzalna pitanja,

a ne zarobljavati se u njoj.

Često čujemo kritike „vama je sve kvir“.

Šta bi to bilo kvir u slikarstvu, a da nije

ovo kritičko „sve“?

To pitanje sa ovim problemskim “sve” moglo bi

biti postavljeno (i postavlja se) i unutar same

nauke i kvir teorije. Sa razlogom ili ne, činjenica

je da kvir pretenduje da, kao krovni pojam,

obuhvati sve one pojave i identitete koji su van,

ne samo heteronormativa, nego normativa načelno.

Kada je reč o dosadašnjim interpretacijama

kvira u umetnosti vidljive su te raznolike

pozicije sa kojih se tumači pojam kvira u vizuelnoj

kulturi. Da bismo razumeli šta je to kvir u

umetnosti, moramo odabrati poziciju sa koje

gledamo.

Da li to znači da je kvir prisutan u svakom

muzeju i da ga samo treba pronaći i

osvestiti?

Sve što je (bilo) prisutno u društvu, prisutno je

i u muzeju na ovaj ili onaj način. U procesima

institucionalizacije određenih društvenih pojava,

a upravo unutar takvih procesa je nastao

muzej, ne možete da izbegnete politizaciju, odnosno

diskurse o

normativu ili nametnutim

hegemonim

modelima.

Samim tim, ne možete

da izbegnete

ni ono sa druge

strane tog normativa.

Jedno ide uz

drugo –„normalno“

sa sobom nosi i

„drugačije“ kao

svest i kategoriju.

Da, kvir postoji u

svakom muzeju –

to je neko od publike,

neko od zaposlenih, neko od umetnika

čija su dela izložena ili tema nekog umetničkog

dela. Ne moramo nužno uvek da ga vidimo, dovoljno

je za početak da osvestimo činjenicu da

ono postoji.

Koliko je javna stigma i kažnjavanje istopolnih

odnosa u prošlosti uticalo na skrivenost

kvir elemenata u umetnosti i kako

ih danas pronalazimo?

Svakako da je uticalo. To nije slučaj samo sa kvirom

u umetnosti, već i brojnim drugim stvarima

i idejama koje su išle protiv vodećih matrica

poput socijalno ili politički angažovane umetnosti

koja jasno kritikuje vladajuće strukture,

rasno i klasno Drugo je takođe često izopštena

pojava, vidljivost i prihvaćenost umetnica u

stvaralačkom svetu – sve su to pojave kojih je

bilo manje, koje su zabranjivane ili podvrgavane

cenzuri ili prosto nisu mogle biti vidljive zbog

prirode društvenih uređenja i pozicija moći. Kvir

u tom smislu svakako jeste specifičan jer nije

samo dogmatsko-politički neprihvatljiv, nego i

društveno neprihvatljiva pojava. Ove konstatacije

zvuče vrlo evropocentrički i to je možda još

jedna od mana kada se govori o kviru, odnosno

to su te pozicije posmatranja o kojima sam govorio.

Važno je da razumemo da ono što danas

podrazumevamo pod pojmom kvir u različitim

epohama i različitim kulturama ima potpuno

drugačiju vizuru – nisu uvek i svuda postojale

zabrane. S obzirom da je tema našeg razgovora,

a i predavanja koje je bilo održano u Galeriji Matice

srpske, balkanski, odnosno širi evropski prostor

i najpre umetnost nastala u periodu 19. i

prve polovine 20. veka, onda možemo na ovaj

način da „ograničimo“ stvari. Gde možemo pronaći

kvir elemente? - Najpre u supkulturi jer je

unutar nje kvir bio vidljiviji, kao i u onim delima

koja prikazuju scene iz prostora supkulturnog

života – tu se nalazi ono što je „skriveno“, što je

„u tajnosti“. Homosocijalni prostori, odnosno

prostori muško-muške i žensko-ženske socijabilnosti

vrlo često umeju biti homoerotski obojeni,

ali ovde je problem znatno složeniji da bismo ga

jasno mogli odrediti kao kvir. Takođe, možemo

primetiti da su kvir teme vidljivije u onim „manje

važnim tehnikama“ kao što su crteži iz skicenblokova

ili na nekim manjim slikarskim formatima.

U svakom slučaju u onim radovima koji

nisu pretendovali da budu javno izlagani.

Kada je u pitanju kvir, da li je svakodnevica

pratila umetnost ili umetnost svakodnevicu?

Ako se vodimo teorijom da je umetnost refleksija

društvene stvarnosti u kojoj nastaje, onda

bismo zaključili da je umetnost pratila svakodnevicu.

Izvesna interakcija između umetnosti i

svakodnevice svakako postoji. Ne možemo poreći

činjenicu da vizuelna kultura ne utiče na

nas, na formiranje određenih ideja i stavova. Isto

tako, ne možemo poreći moć umetnosti ili


29

>>

OPTIMIST Intervju

makar njenu težnju da promeni stvarnost u

kojoj nastaje – time bismo joj osporili jednu od

osnovnih funkcija. Pa ipak, kada je reč o gore pomenutom

istorijskom okviru, čini mi se da je

umetnost mnogo više pratila svakodnevicu, a

svakodnevica društvene norme.

Kako razgraničiti kvir, androgenost i žensku

emancipaciju u umetnosti?

Mislim da ih je teško razgraničiti, naročito u kulturno-istorijskim

kontekstima u kojima se prepliću.

Feministička i kvir kritika i teorija se veoma

često udružuju. Postoje situacije u kojima je nemoguće

sagledati određeni fenomen bez oba

pristupa. Androgenost iz 20-ih godina prošlog

veka, koliko god pretendovala da postane trend,

što zapravo i jeste bila, koji će stvoriti novi tip lepote

bez stereotipa, suprotstavljala se heteronormativnu

i prema njemu se odnosila

subverzivno i kritički. Ona je nastojala da premosti

distinkciju među hegemonim rodnim modelima

i stereotipima, što svakako jeste deo kvir

koncepata i strategija.

Koja dela domaćih umetnika možemo navesti

kao primere „kvir umetnosti“ i

zašto?

Teško je i veoma nezahvalno govoriti o kvir

umetnosti pre nastanka definicije kvira i samosvesne

kvir umetnosti. Između te dve kategorije

postoji više nego jasna razlika i tako se prema

njima moramo ophoditi. S obzirom da je problematizovanje

kvira u okvirima umetničkih praksi

u Srbiji do Drugog svetskog rata još uvek slabo

istražen fenomen, ne možemo sasvim jasno govoriti

o nekim preciznim okvirima i definicijama

kvir umetnosti. Pitanje je da li je to uopšte neophodno

definisati na taj način i da li je moguće.

Ono o čemu možemo da govorimo to je postojanje

određenih kvir koncepata, kao i o načinima

na koje ih možemo prepoznati i razumeti u okvirima

epohe. Svako drugo insistiranje na savremenoj

interpretaciji kvira nemoguće je zbog

prirode društvenih odnosa, umetničkih interesovanja

srpskih slikara, ali i kulturno-istorijskog

konteksta. Kvir postoji, možemo ga uočiti među

radovima svih onih zvučnih imena srpske umetnosti,

ali to u velikom broju slučajeva nije isti

onaj kvir koji prepoznajemo u interpretacijama

umetnosti zapadno-evropskih ili američkih teoretičara

i teoretičarki. Malo je drugačiji. Kvir izgleda

postaje množina.

30 www.optimist.rs

OPTIMIST HIV prevencija

Svake godine Nacionalni centar za seksualno

i reproduktivno zdravlje Potent pokreće

kampanju za Svetski dan protiv side i pronalazi

nove načine da prenese stare, ali uvek aktuelne

poruke o prevenciji, testiranju i

nediskriminaciji osoba sa HIV-om. Ove godine

aktivista Potenta, Nemanja Vojnović, poznatiji

kao „Sky“ fotograf iz Beograda, ovogodišnji

dobitnik nagrade BFW instashot konkursa

Beogradske nedelje mode izrazio je želju da

jedan deo ovogodišnje kampanje budu i fotografije

uticajnih ljudi, influensera i aktivista, koji nose poruke

solidarnosti i pozivaju na odgovorno ponašanje.

Osobama sa HIV-om u Srbiji je dostupna savremena antiretrovirusna

terapija, koja se jednostavno uzima i lako podnosi.

Uglavnom se radi o jednoj ili dve tablete koje se piju

jednom ili dva puta dnevno. Da bi zaustavili HIV epidemiju,

nije dosta samo da osobe sa HIV-om piju antiretrovirusnu terapiju,

već da je koriste i osobe koje ne koriste kondom. PrEP

ili preekspoziciona profilksa je potpuno promenila epidemiju

u nekim regionima kao što je London, gde je za samo nekoliko

godina broj novoinficiranih pao za preko 80%. PrEP je odličan

alat za prevenciju HIV-a, ali i drugih PPI, iako direktno štiti samo

od HIV infekcije. Osobe koje koriste PrEP vakcinišu se na hepatitis

B, a na svaka tri meseca obavljaju skrining na polno prenosive

infekcije.

Kada već govorimo o PrEP-u ne treba za Svetski dan borbe

protiv side da zaboravimo da pomenemo i PEP, odnosno postekpozicionu

profilaksu. To je terapija sa kojom se može otpočeti

maksimalno 72 sata od nezaštićenog seksualnog odnosa

kako bi se sprečila HIV infekcija. Potent pored besplatnog testiranja

na HIV, sifilis I hepatis C, vrši savetovanje i upućivanje na

PrEP i PEP. Za više informacija možete se javiti na 063557890

Osnovna poruka ovogodišnje kampanje je da budemo odgovorni

kako bi zaustavili HIV infekciju i bili solidarni sa ljudima

koje žive sa HIV-om, jer se to može desiti svakom od nas.

Daniela Boračeva


31

>>

OPTIMIST HIV prevencija

Tašana Korać

Jovan Ilić

Marija Ratković

Predrag Azdejković

Andrija Klarić

32 www.optimist.rs

Zoran Ćumura

Potent tim

Foto: Nemanja Vojnović

Marko Mihailović

Petar Paunović


33

MOPTIMIST Intervju

ilica Crkvenjakov je dizajnerka

igara i spisateljica iz

Novog Sada, ali je mnogi

prepoznaju po njenom

YouTube i TikTok kanalu

„Draga devojčice“. Na njenom

kanalu devojčice

mogu da dobiju odgovore

na pitanja da li spavati

sa tamponom, sve što

treba da znati o grudima i

brusevima, pubertetu, menstruaciji, feminizmu, i

drugim pitanjima koje muče devojčice.

Koliko se TikTok razlikuje od drugih društvenih

mreža?

Glavna razlika je u algoritmu. Na TikToku svako

ima šanse da „uspe“ pošto će TikTok automatski

da plasira tvoj video na „For You“ stranicu i svakako

će ga videti broj ljudi koji te ne prati. I ako

je video dobar i ima interakcija, onda će ga videti

još više ljudi i tako u krug. Tako sam i ja uspela da

se probijem, mnogo je lakše nego na YouTubeu,

Instagramu ili bilo kojoj drugoj mreži.

Da li si ti TikTok, Instagram ili YouTube

zvezda?

Ne mislim da sam igde zvezda, brojevi koje ja

imam se još uvek smatraju prilično mikro. Ali ako

bih mogla da biram jednu mrežu gde bih volela

da me svi prate, to je YouTube. Prosto najviše vremena

posvećujem tim videima, kvalitetniji su

nego bilo šta na

drugim platformama

i mislim da se

tu najbolje prenosi

moja poruka.

Koja je bila

tvoja motivacija

za otvaranje

profila na

društvenim

mrežama?

Počelo je sa You-

Moderna Draga Saveta

Milica

Crkvenjakov

Tube-om, pošto

sam htela da ostanem

u kontaktu sa


devojčicama sa kojima

sam radila radionice na te teme pre nego

što sam se odselila. Onda su počeli i drugi da

gledaju i raslo je odatle. A TikTok sam instalirala

pošto mi je bilo dosadno u karantinu i tu je onda

krenulo da sve raste.

34 www.optimist.rs

Živimo u 21. veku, ali je i dalje pitanje da

li su proverene informacije dostupne

mladim devojkama kada je u pitanju njihovo

telo. Kako ti to vidiš?

Žensko telo je stigmatizirano oduvek. Sramota je

videti, sramota pričati o tome, a ne daj bože biti

ponosan na svoje telo. I onda imamo sve od toga

da generacijama majke prenose ćerkama da ne

smeju da se tuširaju kada imaju menstruaciju do

toga da devojke treba da peru vulvu izbeljivačem

da bi bila svetlija. I pošto je roditelje sramota da

sa svojom decom pričaju o tome (da, roditelje je

sramota, ne decu) – deca nemaju gde da provere

te informacije. Internet je sjajno mesto, ali je jako

bitno da se proveri svaka informacija koju nađeš,

pogotovo kada je u pitanju telo i zdravlje. Ja

možda neću nikada nikoga naučiti, ali se nadam

da ću bar nekome skinuti taj veo srama i osloboditi

ih da se raspitaju i pričaju o svom telu.

Kako se boriš sa hejterima na društvenim

mrežama?

Kako kad. Oni koji komentarišu nešto meni direktno

su mi uglavnom zabavni. Zanimljivo mi je što

neko ima toliko energije i vremena da sedi i piše mi

kako sam ružna – kao da to i na koji način određuje

vrednost onoga što govorim. Ali na hejt koji se dešava

kada pravim LGBT+ sadržaj, na to reagujem

drugačije. Rastuži me, uplaši, što živimo u svetu gde

tako otvoreno i bez posledica mogu da se bacaju

mržnja i pretnje. Nekad probam da edukujem,

nekad da ignorišem,

ali kada postane previše

nekad moram

da dam devojci da

moderira, prosto ne

mogu da podnesem.

Često odgovaraš

video postovima

na hejt komentare?

Zašto ne

ignorisanje?

Možda izgleda kao

da je često, ali srazmerno

količini komentara

koje

dobijam to je kap u

kofi. Odgovorim ako želim da skrenem pažnju

na to. Može biti da želim da javno isprozivam

osobu koja je ostavila komentar, u nadi da će se

uplašiti da opet to rade nekome. Može biti da je

samo smešno, nekada su stvarno toliko glupi

komentari da je prosto grehota ne podeliti. A

može biti i da je momenat gde se može nešto

naučiti. Često me devojčice pitaju kako da odgovaraju

na komentare koje čuju (npr. „dobar

ključ svaku bravu otvara...“) i onda mogu da vide

šta bi mogao biti argumentovani odgovor.

Gej i strejt TikTok. Koja je razlika?

Česta je zabluda da postoje samo ta dva, zapravo

su to samo dva od mnogih podela. Mislim da ta

podela postoji svuda u životu – za strejt par na

ulici ne kažemo „vidi strejt par“, nego samo „vidi

par“, dok će gej parovi uvek biti gej parovi. Ovde

smo samo nazvali imenom i jedno i drugo i proglasili

da je gej TikTok više kul. Reprezentacija je

važna i videti gej parove koji samo žive svoje srećne

živote je moćno za LGBT+ omladinu koja

odrasta u homofobičnoj sredini.

Primećujem da je srpski gej TikTok jako

slobodan i vidljiv u odnosu na druge društvene

mreže. Kako se tebi to čini?

Sve je do algoritma. Kao što rekoh, na TikToku

sve ima podjednaku šansu da se vidi. I neko ko

vidi gej TikTok i lajkuje, ne mora ni da zaprati, algoritam

će mu pokazivati još toga. Na instagramu

ako hoćeš gej sadržaj, moraš da pratiš gej

profile, a nemaju svi taj luksuz. Na TikToku je nekako

sve normalizovano i otvoreno, tamo su

mladi ljudi koji podržavaju i ta podrška onda govori

algoritmu da plasira te videe dalje.

Tvoji video klipovi veoma znače mladim

devojkama i LGBT zajednici… Šta su tvoji

sledeći koraci?

Hvala, nadam se da znače, trudim se da pravim

ono što bi značilo meni da vidim kad sam bila

mlađa. Nemam neke preambiciozne planove.

Volim ovo da radim i ne planiram da stanem, ali

takođe imam karijeru koja nema veze sa ovim.

Pišem knjigu, volela bih kada bi to uspela da izguram.

Koji je tvoj savet kada su u pitanju hejteri

i zli ljudi na društvenim mrežama?

Tvoj online prostor je tvoja kuća. Na javnim forumima,

na ulici, ljudi mogu da govore šta god

hoće, ali tvoja kuća je nešto što ti kontrolišeš i ti

imaš svo pravo da moderiraš svoju kuću kako

tebi odgovara. Nisi „slaba“ ili „se plašiš“ ako blokiraš

ljude koji idu na svaki tvoj post i vređaju te,

ili ti prete. Ti praviš sebi prostor u kom uživaš.

Da li si ti moderna Draga Saveta?

Ponekad. Uglavnom uvek polazim od toga šta

je meni trebalo da čujem kada sam bila mlađa,

ali na svako malo otvorim vrata za sva pitanja i

muke mojih devojčica i dajem savete. Mada se

uglavnom svodi na isto: Budi empatična, stavi

svoje potrebe kao prioritet i radi ono što tebe

čini srećnom.

Da li si ti skoro dobila neki dobar savet?

Da se ne osećam krivom za to što sam sebi izgradila

život koji imam. Često se osećam kao da

moram da drugima pomažem na moj uštrb

pošto sam u boljoj situaciji i osećam krivicu

zbog toga što je meni bolje, ali ja sam vredno radila

da sve ovo postignem i ne treba da se osećam

krivom i pravdam zbog toga.


35

MOPTIMIST Film

alo je reći da je Milan Jelić

jedna renesansna ličnost.

Nekadašnji „hitmejker“,

koji je do početka devedesetih

svojim filmovima

ostvarivao rekordne gledanosti

u bioskopima –

što je tih godinama to

bilo jedno od merila kvaliteta

domaćeg filma –

autor velike posvećenosti

ali i filmske pismenosti, „Almodovar pre Almodovara“,

u mnogočemu je doprineo kreiranju ukusa

filmske publike nekadašnje Jugoslavije ali i rodonačelništvu

„kvir estetike“ još u vremenu crnotalasovskog

filma. Svojim specifičnim izgledom i

autentičnom pojavom kojom i danas pleni, karijeru

započinje kao – glumac, kod Aleksandra Saše

Petrovića u filmu „Tri“, davne 1965. godine, tada

još kao student književnosti. Kako je i sam svojevremeno

izjavio, sasvim logičan sled tih godina

bio je da nakon tih studija upiše i dramaturgiju,

što je vrlo brzo i učinio, te su njegova pojavljivanja

na filmu postajala učestalija, a zatim su došli

na red i filmovi koje je sam stvarao.

Kako je i sam bio posvećeni filmofil još kao

student, tako i ne čudi da se kao epizodista

oprobao kod reditelja najviših rangova poput

Saše Petrovića a zatim i kod Žike Pavlovića, Makavejeva,

Bauera,

Fadila Hadžića, Joža

Pogačnika, kao i

kod stranaca poput

Olivera Parkera, u

čijem je filmu „Zatamnjenje“

delio

scenu sa Denijem

Almodovar pre Almodovara

Milan Jelić

Hjustonom, unukom

Džona Hjustona.

Ali ono po

čemu će ostati upisan

u istoriji jugo-

Piše: Dragan Jovićević

slovenskog i

srpskog filma, jeste

činjenica da je

upravo on bio prvi glumac koji se pojavio na velikom

platnu u liku homoseksualca i to 1969. godine

u filmu „Vrane“ Ljubiše Kozomare i Gordana

Mihića. Lik feminiziranog baletana bio je prvi veliki

gej lik, gotovo romaneskno napisan što nije

bilo čudno za tadašnje filmove crnog talasa, i

36 www.optimist.rs

bio je prvi gej lik čije je ponašanje prihvatano

kao normalno, zbog čega je ovo ostvarenje osobena

prekretnica kada je reč o reprezentaciji

LGBT osoba u kinematografiji ovdašnjeg prostora.

Ali i pre tih antologijskih scena, Jelić je bio

deo filma „Tople godine“ Dragoslava Lazića u

kome je pojam kvira tumačen daleko liberalnije

no u godinama koje su dolazile, a odigrao je i

čuvenu scenu plesa u filmu „Kad budem mrtav i

beo“ sa Ljubom Moljcem, u kojoj njih dvojica na

očigled zbunjenosti Džimija Barke i navodnog

nedostatka devojaka, plešu valcer na radničkoj

igranki, pred čitavim tadašnjim komitetom i

naočigled svih, dajući takvom prizoru na normalnosti,

da bi potom obojica postali Džimijevi

cimeri, usled nedostatka mesta za spavanje...

No tek kao reditelj, Jelić ostvaruje impozantnu

filmografiju. Nakon nekoliko studentskih

kratkometražnih ostvarenja tokom šezdesetih,

te brojnih uloga, današnji status „Almodovara

pre Almodovara“ Jelić stiče svojim prvim filmom,

dirljivom crno-belom pričom o jednom

nesnađenom mladiću naslovljenom „Bubašinter“,

snimljenom tada za svega 34 miliona starih

dinara. Koliko se ta svota ne može prevesti i porediti

sa današnjim budžetima, toliko činjenica

da je film bio izuzetno gledan i da su ga i publika

i kritika izuzetno prihvatili govori da je Jelić gotovo

preko noći postao priznati filmmejker. Ali

gledano i danas,

„Bubašinter“ je

jedan izvanredno

moderan film, suptilan

u priči i decentan

u režiji. Kvir

kontekst je iznesen

diskretno, gotovo

stilom pripovedanja

francuskog

novog talasa. Sam

Jelić priznaje da su

upravo filmovi tog

talasa, kao i italijanski

i češki filmovi tih

godina uticali na

njegov umetnički izraz, što se videlo odmah, već

u prvom ostvarenju.

Punih sedam godina tokom kojih je istrajno

radio na televiziji, Milan Jelić je čekao drugu

šansu, koja mu se otvorila scenarijem Gordana

Mihića za film „Tigar“, u kome Ljubiša Samardžić

Dorđe Galić, Milan Jelić, Đorđe Mišina na snimanju dokumentarca Topli film

sjajno tumači lik boksera čiji jednostavni život dobija

novi smisao kada upozna mladog lopova,

kojeg je jednako sjajno igrao Slavko Štimac, čime

Jelić koristi tada popularnu takozvanu „dubl“ ili

„buddy body“ formulu filma, u kojoj zaplet nastaje

iz neočekivanog muškog prijateljstva...

A onda dolazi i do velikog komercijalnog

preokreta u karijeri Milana Jelića. Sledeći film,

kojeg srećom nije dugo čekao, „Rad na određeno

vreme“ iz 1980. godine ostvaruje senzacionalni

uspeh na bioskopskim blagajnama i

postaje jedan od „sleeper“ hitova (ostvarenja na

koja se ne tipuje da će zaraditi mnogo novca na

bioskopskim blagajnama), kojeg je samo u Beogradu

za manje od deset dana videlo više od

100.000 gledalaca, da bi paralelno sa tim punio

i sale širom tada prostrane zemlje. U njemu

Milan Jelić se znalački i beskompromisno poigrao

sa žanrom socijalne dramedije, ostajući dosledan

svom suptilnom pripovedanju i

dramaturgiji koja je odudarala od standardne

beogradske škole filmskog pripovedanja. Tim filmom,

Milan Jelić je otkrio i dečaka Nikolu Koju,

koji je upravo tu ostvario svoju prvu pojavu na

velikom platnu, odakle će ispisati put jedne od

najvećih glumačkih karijera kod nas.

Priča o voljama i nevoljama jedne sasvim

prosečne beogradske porodice za Milana Jelića

nije se završavala na jednom filmu, te joj se vraćao

još dva puta i njihovu trilogiju zaokružio naslovima

„Moj tata na određeno vreme“ (1982) i

„Razvod na određeno vreme“ (1986), koje je publika

volela nešto manjim intenzitetima, no i

dalje im se rado vraćala. Ali pre toga, Jelić realizuje

jedan od najavangardnijih filmova snimljenih

početkom osamdesetih kod nas – „Nedeljni

ručak“ (1982), priču o čudnom ljubavnom trouglu

između hirurga, njegove žene i ljubavnice,

koji pokušava da kroz ličnu dramu prebrodi

krizu srednjih godina, ispričana gotovo manirom

filmova Fransoa Trifoa. I dan danas, to je

jedan od voljenih i uvek rado gledanijih filmova

u Hrvatskoj.

No današnji status „Almodovara pre Almodovara“

potvrđuje još jednim filmom, naizgled

jednostavnom komedijom „Špijun na štiklama“,

jednom od onih transvestiranih etida koje su tih

godina bile filmski hitovi apriori. Ali Jelić je svom

„Špijunu na štiklama“ dao višeznačnost, odudarajući

od jeftinoće slepstik komedije. Danas,

„Špijun na štiklama“ je u ravni filma „Neki to vole

vruće“ – film sa jasnom namerom da zabavi i da

zamisli.

Početak devedesetih i sve nedaće koje s tim

godinama dolaze, Jelić obeležava filmom

„Čudna noć“, kojeg naslov u mnogočemu definiše,

a zatim i svojim poslednjim velikim filmom

„Velika frka“ iz 1992. godine, kojim pokušava da

još malo zasmeje publiku, u godinama koje su

postajale sve manje i manje smešne. Njegovu filmografiju,

zasad, zatvara video film „Gnjurac“ iz

1993. nakon čega Milan Jelić nastavlja sa sve

ređim pojavljivanjima u odabranim filmovima i

ponekom adaptacijom svojim pozorišnih komada,

iz sijaseta napisanih.

Danas živi skromno, gotovo nikad ne daje intervjue,

iako se često viđa tamo gde su još uvek

dobri filmovi i važni kulturni događaji. Njegova

karijera kao da je ostala zaokružena u vremenima

kada su se budžeti određivali filmskim znalcima

a ne na nameštenim konkursima. Ipak, izostavljanjem

jedne tako renesansne pojave, više gubi srpski

film, no što bi dobio sam Milan Jelić, nakon

tako upečatljive i jedinstvene filmografije.


37

LOPTIMIST Film

GBT karakteri na filmu stari su

koliko i sam film. Međutim, oni

su prikazivani u skladu sa dominantnim

predstavama o homoseksualnosti

u društvu.

Možemo reći da je istorija filma

dosledno pratila društvene promene

prema LGBT populaciji.

Prvi film koji prikazuje homoseksualni

odnos nastao je 1895.

godine, u studiju Tomasa Edisona.

Film Vilijama Kenedija Diksona „Dikson

eksperimentalni zvučni film“, prikazao je ples

dva muškarca, dok treći svira violinu.

U nemim filmovima, kao što je Čarli Čaplinova

„Maskarada“, bilo je prilično popularno da se muškarci

oblače u žensku garderobu, zbog komičnog

efekta. Ipak, homoseksualni likovi su prikazivani u

preovlađujućim stereotipima – feminizirani muškarci

i muškobanjaste žene. Tada se javlja termin

„sissy“, koji označava osobu muškog pola koja ima

manirizam i pojavu žene. S druge strane, lezbejki likovi

nisu zadobili određeni termin, ali su povezivani

sa muškom odećom, dubokim glasom, muškim

poslovima...

Prvi erotski poljubac pripadnika istog pola na

filmu, zabeležen je u filmu „Ubistvo“ (1922), reditelja

Sesila de Mila, kao i u filmu „Krila“ (1927). Marlen

Ditrih je prva žena koja je poljubila drugu na filmskom

platnu („Maroko“, 1930). Usledio je period Velike

ekonomske krize (1929-1933), koji je doneo

veliki pad gledanosti filmova, te su tvorci

filmova morali pribegavati šokantnim sadržajima

(prostitucija, nasilje, homoseksualnost...),

kako bi privukli publiku. To je

dovelo da pod jakim uticajem konzervativnih

i religijskih grupa, u Holivudu 1930.

godine, bude uveden tzv. Hejsov kodeks,

svojevrsni oblik cenzure, koji je sprečavao

filmske producente i režisere da prave filmove

koji prikazuju LGBT likove u pozitivnom

svetlu. Ako se neki LGBT karakter i

mogao ili morao pojaviti, onda bi to bilo

dozvoljeno samo u kontekstu smeha, žaljenja

ili straha. Kako bi film dobio odobrenje

vlasti za prikazivanje, homoseksualci

su, uglavnom, prikazivani kao sadisti i psihopate

ili su scenariji morali biti prepravljani, kako

bi se izbrisao svaki trag homoseksualnosti. Naime,

Vrhovni sud SAD je presudio da filmovi nisu zaštićeni

Prvim amandmanom. Film je tretiran kao biz-

38 www.optimist.rs

nis, a ne umetnost, te je, prema tumačenju suda,

mogao da potpadne pod cenzuru države ako bi

vređao „javni moral“.

Tako je drama Lilijan Helman „Dečji sat“, koja

govori o ljubavnoj aferi dve lezbejske učiteljice,

adaptirana u film „Ovo troje“ (1936), ali pomena o

lezbejkama nije bilo ni u tragovima. Umesto toga,

prikazan je „ljubavni trougao“ dve žene i muškarca.

Kao primer takvog postupanja jeste i film „Malteški

soko“ (1941), gde je seksualnost Džoela Kajroa, iako

je u romanu čisto homoseksualna, prikazana vrlo

nejasno i maglovito. U Hičkokovom „Konopcu“

(1948), negativci su dva homoseksualca ubice, koji

senzualno razgovaraju o lepotama davljenja žrtava.

I kao i svi negativci, homoseksualci umiru do

kraja filma. U „Buntovniku bez razloga“ (1955) gej

muškarac je odbačen od strane prijatelja zbog

svoje seksualnosti i ubijen. U „Iznenada, prošlog

leta“ (1959), rulja ubija gej muškarca. Od 1950. do

1956. Džeri Luis pojavio se u nekoliko filmskih prerada

u ulogama prvobitno napisanim za žene. Pojavljivao

se u filmovima „U ratu sa vojskom“ (1950),

„Uplašeni ukočeni“ (1953) i „Novac od kuće“ (1953)

i rutinski prikazivao ženske manire sa svojim partnerom

Dinom Martinom. Štampa ga je kritikovala

zbog poturanja homoseksualnih referenci.

Vrhovni sud SAD je 1953. godine, preinačio

svoju presudu, dajući pravo filmadžijama da mogu

slobodno da se izražavaju. Međutim, ovo ipak nije

značilo bolji tretman LGBT osoba na filmu. Tako se

homoseksualci prikazuju kao osobe koje mrze sebe

Kratka Istorija

LGBT Kinematografije

Piše: Igor Maksimović

zbog svoje seksualnosti ili imaju suicidalne misli. U

filmu „Savet i pristanak“ (1962), gej muškarac prereže

sebi grlo, dok u filmu „Vodnik“ (1968), gej muškarac

poljubi drugog i izvrši samoubistvo. Ono što

upravo opisuje AIDS krizu.

Na istom tonu nastaju i filmovi

„Dugogodišnji prijatelj“

(1989) i „Filadelfija“

(1993). Ipak, taj period,

pred kraj „Hladnog rata“

označio je kratkotrajan povratak

na stare staze homofobije.

Kao ilustraciju

toga, navodi se da je film

„Smrtonosna zamka“

(1982), izgubio 10 miliona

Krila (1927)

dolara, kada je procurela

scena Alfreda Penivorta

(Majkl Kejn) i Supermena

je bilo primetno, jeste da su u svim filmovima u kojima

su se pojavljivali gej likovi, njima govoreno da

su grešni i prljavi, te je tako Holivud i te kako doprineo

opštoj homofobiji. Zbog te okolnosti, do 1960.

godine, LGBT tematikom su se bavili evropski režiseri,

mada su i njihovi filmovi dolazili pod udar cenzure.

(Kristofer Riv) kako dele poljubac na ekranu.

Devedesete godine XX veka obeležila je pojava

tzv. Nove kvir kinematografije, koja je nastala u nezavisnoj

produkciji od strane LGBT ljudi koji nisu

krili svoju seksualnost. U tom periodu, sve više glumaca

iz holivudske prve postave počinje da glumi

Filmovi koji su pokrenuli tematiku gej likove. Tih godina niz filmova počinje da prika-

homoseksualnosti u Evropi, bili su francuski „Pesma

o ljubavi“ (1950) i nemački „Različit od tebe i mene“

(1957).

Prvi film koji prikazuje gej karakter koji nema

problem sa svojom homoseksualnošću jeste „Unutar

Dejsi Klover“ (1965). Prvi filmmejkeri koji su pokušali

da ekranizuju gej veze bili su Endi Vorhol i

Kenet Anger u SAD i Pjer Paolo Pazolini u Evropi

(Italija).

Nakon Stounvolske pobune 1969. godine, koja

se smatra prekretnicom u borbi za gej prava i građansku

ravnopravnost, filmska industrija počinje

da gleda LGBT populaciju kao legitimnu potrošačku

ciljnu grupu. Opet, nemoguće je bilo više sakriti

vidljivost LGBT zajednice koja se borila protiv diskriminacije

i za seksualno oslobođenje. Tako već

1970. godine, nastaju prvi filmovi koji su dati iz perspektive

samih LGBT ljudi: „Nije homoseksualac

perverzan već društvo u kom živi“, Rose fon Praunhajm

i „Dečaci iz benda“, Vilijama Fridkina. Dalji proboj

LGBT tematike u mejnstrim kinematografiju,

ostvaren je filmovima „Nedelja, krvava nedelja“

(1971), „Pasje popodne“ (1975), „Roki horor šou“

(1975),„Kavez za ludake“ (1978)...

Period 80-tih i početak 90-tih godina XX veka,

obeležila je pojava AIDS-a, što je uticalo na stvaranje

filmova koji su prikazivali život LGBT ljudi tokom

ove strašne epidemije. U nezavisnoj produkciji,

1986. godine, nastaje film „Oproštajni pogledi“, koji

zuje seksualnost kao fluidnu: „Moj privatni Ajdaho“

(1991), „Orlando“ (1992), „Nebeska stvorenja“

(1994),„Noći bugija“ (1997)...

Transrodni likovi i njihova borba pojavljuju se

u filmovima „Transamerika“ (2005) i „Život u ružičastom“

(2007).

Prelomni trenutak se desio 2005. godine, kada

je film „Planina Broukbek“, Anga Lija, postao najnagrađeniji

film te godine, osvojivši i tri Oskara: za najbolje

adaptirani scenario, najbolju muziku i

najboljeg režisera. To je, ujedno, i prvi film posle 83

godine, na kome se mogao videti gej poljubac. Filmovi

poput „Milk“ (2008),„Samac“ (2009),„Klinci su

u redu“ (2010),„Vikend“ (2011)...utabali su put LGBT

mejnstrim filmovima. Liberalizacija je donela na

filmsko platno i duge scene seksa LGBT protagonista:

„Plava je najtoplija boja“ (2013),„Stranac kraj jezera“

(2013). Film „Mesečina“, koji se bavi

odrastanjem gej Afroamerikanca u doba najjače izraženog

konzervativizma u SAD, pod Ronaldom

Reganom, dobio je Oskara za najbolji film, 2017.

godine.

LGBT film je prošao mnogo za 100 godina do

danas. Iako je načinjen ogroman progres, zajednica

i dalje kritikuje mnoge filmove zbog pogrešnog

predstavljanja gej i trans osoba ili prikazivanja u

lošem svetlu. Još uvek su ostali određeni stereotipi

u prikazivanju LGBT likova, koji treba da se okončaju

u ime borbe za ravnopravnost.


39

AOPTIMIST Intervju

ustrijski film „Crno belo

šareno“ je priča o odrastanju

mlade devojke

Matilde, koji plašljivo i

zbunjeno istražuje svoju

ličnost. U potrazi za velikim

životnim pitanjima i

odgovorima, Matilda se

tokom jednog vikenda

susreće sa porodicom,

prijateljima i strancima,

ne bi li pronašla izlaz iz mladalačke konfuzije.

Kroz ovaj kratak sinopsis naziremo popularnu

coming-of-age stilsku orijentaciju, kao specifičan

podžanr drame sa mladim ljudima u glavnim

rolama. Reditelj ovog ostvarenja David

Moser is Austrije, kome je „Crno belo šareno“

debitantski dugometražni film.

No ovaj filmski stvaralac nije nimalo neiskusan

– još 2009. je počeo da se bavi

produkcijom, a 2014. je osnovao i svoju

kompaniju, pritom paralelno radeći kao

direktor fotografije, autor kratkih filmova,

ali i na projektima za komercijalne

klijente. Moser za Optimist govori

o svojim autorskim svetonazorima i

filmu koji će biti prikazan na Merlinka

Festivalu, koji je ove godine na repertoaru

od 3. do 6. decembra u Domu omladine

Beograda.

Bavili ste se različitim video formatima

pre prvog dugometražnog

filma – od rada sa komercijalnim

klijentima do kratkih filmova. Koliko su

sva ova iskustva formirala vaše umetničke

poglede?

Mislim da mi komercijalni rad nije previše oblikovao

umetničku viziju. To je drugačije polje. Ali

kada se radi o različitim kratkim filmovima, oni

su mi dali dobru ideju u kom smeru bih mogao

da krenem. Moj najveći korak je bio rad na kratkom

filmu u Buenos Ajresu. U stranoj zemlji je

lako osetiti se slobodno i isprobati nove stvari.

Tamo smo zapravo radili istom metodom kao

sada, na filmu „Crno belo šareno“. Improvizacija

na setu i rad sa amaterskim glumcima su bili

veoma zabavni. Takođe, vremenske prilike koje

smo mogli da iskoristimo za snimanje bez veštačkog

osvetljenja su od velike koristi za niskobudžetne

produkcije. Dosta sam naučio i iz

intervjua i podkasta velikih imena filma – Terrence

Malick, Richard Linklater, Derek Cianfrance,

Wong Kar Wai, Christopher Doyle, i Emanuel

Lubezki su prva imena koja mi padaju na

pamet.

Kako ste došli na ideju za priču na kojoj

ste zasnovali film?

Ideja je rođena toliko davno, da na ovo pitanje

ne mogu da odgovorim baš precizno. Ali mislim

da se film zapravo uopšte nije izrodio iz neke

jasne prvobitne ideje. On je nastajao s vremenom.

Mnogi ljudi su radili na njemu i doprineli

mu. Iskustva iz svakodnevnog života, neočekivani

događaji na lokacijama, glumci i procesi u

montaži filma, sve to zajedno je oblikovalo priču

u njen konačni oblik. Najvažnije je bilo da budemo

otvoreni za spontanost. Mislim da mi je

David Moser

film može da menja živote

Merlinka festival

40 www.optimist.rs

najvažniji cilj da se sve više i više oslanjam na

sopstvenu intuiciju. Najveći broj odluka je zasnovan

na tome.

Šta vam je bilo najvažnije prilikom pisanja

Matildinog lika?

Njen lik je proizvod divne saradnje sa glavnom

glumicom Clarom Diemling. Dugo smo prijatelji

i naši razgovori su mi mnogo toga otkrili u vezi

sa Matildinim likom. Nadalje je mnogo toga zavisilo

od trenutka u kome smo snimali. Clara je

u glumu utkala i svoja trenutna osećanja. Najvažnije

je bilo da stvorimo opipljiv, i pre svega

autentičan glavni lik. Filmovi sa lošom glumom

mogu da budu pravo mučenje, a ja nisam mazohista.

Iskrenost i autentičnost su u mom glavnom

fokusu.

Kada govorimo o filmovima o odrastanju,

da li ste imali neki poseban uticaj ili uzor?

Svakako da postoje neki filmovi ovog žanra koji

Foto: Dominic Kummer

su uticali na mene. Prvi koji mi padaju na pamet

su „U divljini“, „Plavo je najtoplija boja“, „Odrastanje“.

Tu je i moj novi favorit „Zovi me svojim imenom“.

„Izgubljeni u prevodu“ je za mene takođe

neka vrsta filma o odrastanju, i vidim brojne paralele

sa filmom „Crno belo šareno“. To je, doduše,

možda preambiciozno poređenje. Ali

zaista, mislim da su svi ovi filmovi pomalo uticali

na moj život. Zbog toga duboko verujem u značaj

filma – može da menja živote. Mladi ljudi su

u tom pogledu senzitivniji.

Kada stvarate film, razmišljate li o poruci

koju želite da prenesete ili ga radije

ostavljate otvorenim za interpretacije?

Odgovor je – i jedno i drugo. Manje mi je bilo

važno da ispričam jasno strukturiranu priču sa

lako prepoznatljivom porukom. Više me je zanimalo

da stvorim scene na setu koje bi bile jedinstvene.

Publika je dobrodošla da doživi te scene

kako god želi. Nadam se da će ljudi uživati u senzitivnom

iskustvu. Njihova interpretacija može

da se prilično razlikuje od moje.

Vi ste i reditelj i scenarista. Koliko vam je

važno da imate punu kontrolu nad filmom?

Budući da je ovo moj debitantski film, mogu da

govorim samo o ovom iskustvu, gde sam radio

sa malim timom i bez sponzora. Naravno, kao

autor i reditelj vi ste u središtu projekta. Ali u

procesu produkcije pokušavam da se prepustim.

Na kraju, mislim da je važno da većinu

odluka donese reditelj. Moram da budem zadovoljan

filmom u finalnoj fazi. Dosta ideja i promena

je došlo od montažerke Anne Kirst. Mislim

da mi je ona pomogla da donesem neke ispravne

i važne odluke.

Kako ste prošli sa distribucijom i projekcijama

filma tokom ove neobične godine?

Da li se imali priliku da se

susretnete i razgovarate sa publikom?

Ovo je teška godina za festivale i bioskope, i

nadam se da će se filmska industrija oporaviti.

Nažalost, imali smo samo jedno zakazano festivalsko

gostovanje tokom marta, ali i ono je otkazano.

Tako da smo samo jednom bili na

projekciji sa publikom. Pošto mi nedostaju Q&A

sesije počeo sam da pravim njuzletere. Ljudi takođe

mogu slobodno da mi šalju pitanja preko

mog sajta www.schwarz-weiss-bunt.com.


41

OOPTIMIST Film

va, čini se, nikad

duža godina se nekako

dovukla do

svog kalendarskog

kraja, a decembar je,

između ostalog,

osvedočeno najzgodniji

trenutak i za

svođenje filmskih računa,

odnosno, za

vaganje šansi koje

pojedinačna ostvarenja tog ambicioznijeg i viđenijeg

tipa imaju u trci za i dalje prestižne nominacije

za Oskara. A Oskar, da podsetimo i to,

u prvom narednom izdanju ima biti žrtva najnovijeg

udara sve nesuvislije Woke kulture i birokratskog

formalizma. Unutar koga, ono što se po

više ili manje osnova ima označiti ionako preširoko

postavljenom sintagmom queer cinema

ima posebno mesto – naravno, u propisanim

procentima i razmerama. Tek pred šire gledateljstvo

treba da stignu filmovi „Happiest Season“

(inače, uglavnom glumice) Klije Dival,

„Supernova“ (sa Stenlijem Tučijem i Kolinom Firtom

u ključnim ulogama) i „Uncle Frank“ scenariste

i reditelja Alena Bola, te se u ovom trenutku

(na anglosaksonskom utorku odmeravano) na

tom polju kao najubedljiviji favorit nameće

ostvarenje „Falling“ u režiji dobro znanog holivudskog

glumca Viga Mortensena.

Da na samom početku bude jasno i glasno

izrečeno –„Falling“ je upotrebljiv i, ukupno uzev,

znalački skockan i

fino upakovan film,

te je, kao takav, u

velikoj meri delo

vredno pažnje i na

svom mestu. Priča

je posve jednostavna,

ostareli i sve

nemoćniji, ali i

dalje svojeglavi i

prgavi otac, uz to i

poganog jezika,

dolazi u donekle iznuđenu

posetu

otuđenom sinu,

sada već u zrelim

godinama, koji u

velikom gradu, zajedno sa svojim suprugom i

malodobnom ćerkom, živi svoj homo-promo

42 www.optimist.rs

Padajmo, mi padu ionako skloni

Falling

Piše: Zoran Janković

san autovanog i prihvaćenog geja, potpuno

predanog tihom i što spokojnijem porodičnom

životu, kakav, očito, nije iskusio u detinjstvu, živeći

pokraj tog svog surovog, nasilnog i isključivog

oca teške ruke i ne baš zgodnog

temperamenta.

Likovi su očekivano dobro postavljeni i ukorenjeni

u onome što bi se moglo posmatrati kao

ugodno ušuškana opšta mesta sa kojima gledaoci

lako mogu da komuniciraju, da ih pojme,

što onda otvara dovoljno širok prostor za granjanje

priče, odnosno , osnaživanje i razbokoravanje

tog osnovnog zapleta, kao i za uvek

dobrodošla dodatna i šira značenja i priče i celine,

a do čega je Mortensenu na čelu te ekipe

kreativaca nedvosmisleno jako stalo. I, zaista,

premda na nivou priče i zapleta „Falling“ ne donosi

ama baš ništa sveže ili inovativno, polazna

postavka se u tom filmu brzo pokazuje kao dovoljno

i jaka i plodna osnova za put ka srećnom

ishodu – sveukupno gledano, dobrom i vešto

ukrojenom ostvarenju na neprolazno podatne,

zanimljive i značajne teme, i to mimo onih poslovično

uskih okvira narečenog zabata zvanog

queer cinema.

Tome treba dodati izvrsnu glumu, ponajpre,

Lensa Henriksena koji se već decenijama stradalnički

iscrpljuje u mahom sirotinjskim produkcijama

i brzopoteznim usko žanrovski

postavljenim ostvarenjima koji definitivno nisu

ni približna mera, ali pohvale zaslužuje i ostatak

glumačkog ansambla – sam Vigo Mortensen u

ulozi začudno strpljivog

sina, te Teri

Čen u roli njegovog

dobrohotnog partnera,

Lora Lini, te

malena Gebi Vejls.

Na drugoj strani,

zrele role su ostvari

Sverir Gudnarson i

Hana Gros u delu

priče koji se tiče prošlosti

i mladosti roditelja

glavnog

junaka, ali uz poprilično

omeđen prostor,

budući da te

scene, od kojih je izvestan

broj mogao i da ne uđe u završni oblik

ovog filma, mahom ilustruju nešto posve jasno

i lako pojmljivo, te ti flešbekovi, mimo očekivano

znalačke rekonstrukcije ere i te atmosfere vazda

zavodljive Amerikane, ubrzo postaju same sebi

svrha, nepotrebno dužeći film i problematizujući

okvirni ritam suštinskog dela priče filma.

Ipak, da je taj deo bio štrihovan, ostali bismo

uskraćeni za širi i duži uvid u vrlo sdobar i nadahnuti

snimateljski rad Marcela Ciskinda.

Međutim, upravo možda kod te naoko benigne

faktografske crtice o minutaži filma možemo

da skrenemo put iznošenja udarne

zamerke kada je o ovom Mortensenovom rediteljskom

celovečernjem prvencu reč; naime, ta

bezmalo dva sata, kanda, su bili nužna žrtva na

putu ka tim očigledno ciljanim oskarovskim visovima.

Ovde onda možemo da proširimo vizir

i da ustvrdimo da bi ključna falinka bila njegova

diskretna, ali ipak i lako uočljiva kalkulantska priroda.

Čini se da Mortensen, osokoljen (doduše)

nezasluženim uspehom „Zelene beležnice“

(Green Book) ovde naprosto pokriva i štiklira sve

što je potrebno da jedan raskošnije produciran

nezavisni film manje ili više zauzdanih ili, pak,

istaknutih arthaus stremljenja ispuni i odradi na

put u ka tim snevanim nominacijama i, zašto da

ne, i pobedi na kraju tog dugog i vazda nezgodnog

puta. I ta kalkulantska usredsređenost

ovog filma iz domena programera je sasvim legitiman

izbor i pravac kretanja, najposle, i u tim

svojim nezavisnijim zabatima tamošnji film je i

dalje prvenstveno proizvod i moguća roba, pa

sve i kad je krajnji cilj na prvom mestu prestiž i

sa njim uvezani kulturni kapital. I kad je tako, to

se da iztolerisati i oprostiti, posebno ako autor

na cilj stignu sa funkcionalnim i dovoljno dostojanstvenim

krajnjim radom, što ovaj Mortensenov

„Falling“ svakako jeste. O etičnosti takvih

poteza u domenu manje ili više umetničkog

stvaralaštva, kao i krajnjem roku trajanja onoga

sa čime ovaj film pred nas stiže možda nekom

drugom prilikom. I nekim drugim povodom.


43

POPTIMIST Film

omnije praćenje repertoara,

festivalskih programa, kao i

šire shvaćene filmske ponude

katkad strpljive i predane

entuzijaste daruje i

sitnim i bočnim darovima, na

primer, uvidom u stanje

stvari na tački susreta, kao na

i koti razgraničenja ne nužno

i ne baš uvek srodnih i bliskih

zabata kinematografije. Jer, u

hipervesternizovanim i globalizovanim prikazivačko-distributivnim

okolnostima ne sreću se

svaki dan ostvarenja koja u isti mah, a sa podosta

prava pripadaju strujama okvirno označenim

kao queer cinema, odnosno, world cinema. U to

ime, evo osvrta na tri filma koji su istovremeno

čeda obe te struje, i, što je još zanimljivije, reč je

o filmovima koji, mimo pojedinačnih kvalitativnih

dostignuća, ne zloupotrebljavaju bazičnu

privlačnost polazne egzotičnosti, već je očigledno

da njihovi autori iskreno nastoje da dobace

što bliže onoj značenjskoj ravni koja sa sobom

nosi jasan beleg univerzalnosti koja onda razumno

lako premošćuje geografske, državne, pa

i kulturološke međe što razdvajaju potencijalne

gledaoce u raznim delovima planete danas.

Neka se prvi na radaru nađe jednosatni finski

dokumentarac naslovljen kratko „Kelet“, po imenu

svoje glavne junakinje,

somalijske

trans-žene nastanjene

u Finskoj koja

pokušava da

ostvari svoj san i

postane poznata

manekenka i lice sa

naslovnice Voga, a

da, pritom mora da

se izbori sa dugo

odlaganim susretom

sa porodicom,

od koje se otuđila,

koja ju svojevremeno

odbacila i

koja joj ipak silno

nedostaje, kao i sa

predrasudama u

finskom društvu,

kao i netolerancijom koja kipti unutar tamošnje

odveć heterogene i bigotizmom ipak snažno op-

44 www.optimist.rs

terećene i određene LGBTQ zajednice, pa sve to

uz podosta dobrog provoda na polju vogue takmičenja

u stilu (doduše, bledog i nedovoljno osobenog

i ubedljivog eha) onoga viđenog i

prikazanom u klasiku „Paris is Burning“. U celini odmeravano,

reč je o solidnom i korektnom dokumentarnom

radu savremenog, pa još i nešto

diskretnijeg aktivističkog kova, koji, pak, očitava i

podosta jalove rutiniranosti, i u pristupu i u izradi.

Kelet jeste dovoljno zanimljiv lik, za pohvalu je što

se u neku ruku i delimično film bavi i narečenim

predrasudama većine

unutar manjine

(većeg dela queer zajednice

prema trans-

U slavu univerzalne boli, a ne pero-lake egzotičnosti

Kelet, Suk Suk i

Monsoon


ženama vidno

tamnije puti), ali, na

drugoj strani, film ni

ne zagrebe (a puno je

tu i prilika i povoda za

to) tu nepremostivu

mimetičku, pa samim

tim i submisivnu,

dakle, ne u potpunosti

emancipatorsku

prirodu poklonički

bespogovorno ustrojene

vogue scene i u

dalekoj i svakako egzotičnoj

Finskoj. Za

pohvalu je prijatno

trajanje od oko šezdesetak minuta, ali Kelet autorke

Susani Mahadure ipak ostavlja prvenstveni

utisak isečka iz života jedne napaćene a ipak tiho

borbene duše nego što se o njemu zaista da razmišljati

kao o potpuno zaokruženoj celini osobenijeg

autorskog izraza.

Srećom, tu je i neosporni trijumf - kineski

hongkoški celovečernji igrani film „Suk Suk“

(Twilght Kiss), već silno nagrađivan i gotovo unisono

hvaljen, a prikazan i na ovogodišnjem Berlinskom

filmskom festivalu, gde je, naravno bio

nominovan za u tom domenu prestižnu nagradu

Tedi. Film prati jednostavnu priču o iznenadnoj i

tajnoj romansi dvojice zrelih muškaraca (u penzionerskim

godinama), koji su dobar deo života

proveli kao uzorni stubovi svojih porodica, kao voljeni

očevi, ali i, nazovimo to tako – ciljano arhaično,

bračni drugovi. Film je pravo malo čudo

jednostavnosti kao mudrog i dobrano promišljenog

višeg koncepta, osnaženog vrhunskom glumom

dvojice glavnih aktera, ali i sveopštom

diskretnošću, zahvaljujući kojoj pojedine scene (a

posebno scene njihove bliskosti i međusobne nežnosti)

ostavljaju snažnu impresiju nepatvorene

likovnosti, kakve smo nekada sretali, recimo, u filmovima

Anga Lija iz faze mu delanja u postojbini.

Iako bi se Ang Li iz narečene mu epohe nametao

kao prirodan ekvivalent i poredbeni faktor, čini se

da su filmu „Suk Suk“ zapravo najbliži saborci ponajbolji

filmovi Etoma Egojana iz ranijeg dela mu

opusa. „Suk Suk“ krajnje sugestivno i ubedljivo

podseća na vitalnu i viralnu moć onoga što je

samo znalački postavljeno i natuknuto, a što dovoljno

strpljivog i dobronamernog gledaoca brzo

prene iz pasivizirane pozicije, nagoneći ga da

barem u asocijativnoj ravni potraži što prikladniju

emocionalnu reakciju na ono što mu ovaj izvrsni

mali čitavim svojim tokom film nudi.

Na žalost, u geografsko-kulturološki komšijskom

filmu „Monsun“ (Monsoon), formalno gledano,

britanskom ostvarenju snimljenom u

Vijetnamu, reditelj Hong Hau utroši oko sat i po

skupog filmskog vremena ne bi li ispovrnuo tek

tipski arthaus film sporovoznog ritma na već temeljno

iscrpljene teme težine balasta usložnjenih

identiteta. Mladi gej se u ovom filmu iz

Britanije vraća u rodni Vijetnam ne bi li posvršavao

obaveze oko nasledstva, ali i pronašao zagubljeni

a očito prekopotrebni delić istinskog

sebe, da bi tamo ponovo naišao na čari i ispraznost

ishitrenih odnosa i aplikacijskog seksa.

Monsun, u svom krajnjem obliku, a imajući na

umu prilično mršave mu kvalitativne domete,

opterećen očekivanjima usled zvanične podrške

Britanskog filmskog instituta, BBC-ija i Sandens

instituta, ipak ne uspeva da izroni iz gliba polazne

i suštinski nepremostive bezidejnosti, te gledaocima

tu preostaje samo dosada, kao očito

ključna boljka koja mori glavnog junaka, a koji

u njoj prepoznaju snažnu melanholiju i identitetsku

kontemplativnost, čemu nimalo ne pomaže

ni još jedna bleda i krajnje neubedljiva

glumačka kreacija Henrija Goldinga, nedavno

viđenog u zapaženim bioskopskim filmovima

„Crazy Rich Asians“, „Last Christmas“ i „The Gentlemen“.

A reditelj Hong Hao, da stvar bude gora,

je pre samo nekoliko godina pokazao da je

kadar za znatno bolje – u slučaju filma „Lilting“.


45

ČOPTIMIST Strip

ini se da kreativnost i

mašta uvek daju najbolje

od sebe kada su slobodni.

U svetu u kome su

umetnici, naročito strip

autori, pritisnuti uslovima

i potrebama tržišta,

rokovima, zahtevima

urednika i izdavača malo

je prilike da daju sve od

sebe, sve ono što bi

mogli da svet umetnosti nije, mahom, korporacijski.

Sa druge strane, uvek kada strip autori dobiju

slobodu da urade ono što zaista žele, bez

ikakvih pritisaka, zahteva i tenzija, tada nastanu

njihova najbolja i najzanimljivija dela.

Tako je bilo i u slučaju američkog strip scenariste

Brajana K. Vona izuzetno popularnog i kreativnog

stvaraoca koji potpisuje radove kao što su

„Y poslednji čovek“, „Eks mašina“, „Ponos Bagdada“

ili „Begunci“. Iako su ovi stripovi bili veoma

komercijalno uspešni tek je rad na tri sezone serije

„Izgubljeni“ („Lost“) Vonu dao dovoljno finansijskog

prostora da, napravi izlet van sveta

korporativnog stripa. Ovo znači veću

kreativnu slobodu kao i manju vezanost

za sadržaje i teme koje su najisplativije.

Rezultat svega je epska spejs opera

„Saga“. Strip koji je pravljen namerno

tako da ne može da bude adaptiran u

neki drugi medij poput serije ili filma.

Strip je odmah stekao ogromnu popularnost,

izlazi već osam godina, prostire

se na hiljadu strana (a ako nas autor obaveštava

u pitanju je tek polovina priče),

a serijal je dobitnik osam Ajznerovih nagrada

(tri uzastopne za najbolji strip-serijal),

sedamnaest Harvijevih nagrada

(četiri uzastopne za najbolji strip-serijal),

kao i Hjuga za najbolju grafičku priču.

Ovaj strip je jedan od primera koji pokazuju

da su umetnici najbolji onda kada su nesputani

u svom stvaranju. Slična sloboda i vatromet kreativnosti

kriju se i iza strpa „Sunstone“, koju je u

prevodu Marije Pavićević objavila Čarobna knjiga,

hrvatskog strip scenariste i crtača Stjepana Šejića.

On je oduvek želeo da crta stripove. Budući da je

imao tu nesreću da bude rođen u Vinkovcima na

Balkanu šanse za tako nešto su bile prilično male,

ali Šejić je dao sve od sebe i nekako je krenulo.

Isprva je radio kao kolorista za naslovnice koje je

46 www.optimist.rs

crtao Tajler Kirkham. Godine 2007. dobija priliku

da radi na „Witchblade“, jednom od stripova koje

je voleo. Na tom naslovu je radio od 116. do 150.

epizode što je najduži kontinuirani rad jednog

autora na ovom serijalu. Ilustrovao je i mini-serijale

„First Born“ i „Broken Trinity“, kao i naslovnice

za serijal „Darkness“.Osim svog rada za Marvel i

DC (Betmen, Mladi titani, Zeleni Strelac, Akvamen,

Žena-Hulk, X-Meni…) Šejić je sarađivao i s

manjim izdavačima.

„Sunstone“ je njegov prvi potpuno samostalni

projekat koji će, poput Vonovog stripa

„Saga“, postati prelomna tačka u karijeri ovog autora.

Sve je počelo sa umetničkom blokadom.

Dešavalo se i ranije, ali ovo je bila najveća blokada

sa kojom se Šejić u tom trenutku našao. Upravo

je bio završio rad na stripu „Witchblade“ i to je bilo

to. Zid. Prepreka koju nije bilo moguće ni zaobići,

ni preskočiti. U svojim očima Šejić više nije bio

stvaralac već mašina koja izvodi mehaničke pokrete.

Danima je sedeo ispred monitora svog računara

i buljio u jednu tačku. Frustrirajuća

situacija za jednog umetnika. Znao je da je neophodno

da nešto promeni kako bi ponovo našao

Sigurna reč:

Sunstone

Piše: Milan Aranđelović

onu iskru koju je, negde na putu, očito izgubio.

Da bi ponovo oživeo svoju kreativnost počeo je

da se priseća događaja iz prošlosti u kojima je doživljavao

enormne nalete energije i inspiracije.

Setio se da mu je najuzbudljiviji trenutak u

karijeri bio kada je dobio priliku da uradi… fetišistički

erotski strip. Pomalo čudno, ali i okolnosti

su bile takve. Imao je tek dvadeset i neku godinu

i od karijere je imao samo snove o tome da želi

da postane strip crtač. Da stvar bude gora, živeo

je u Hrvatskoj, te su šanse bile još manje. Zato je

ponuda o crtanju erotskog stripa došla kao poručena.

Konačno je mogao da zaradi od onoga

što voli da radi i da radi ono što voli. Crtao je kao

lud. Nacrtao je više od trideset probnih strana

kada je stigla ponuda od američkog izdavača

stripa „Top Cow“. Morao je da donese odluku

zbog koje se nikada nije pokajao. Odustao je od

stripa na kome je tada radio i počeo da radi za

američkog izdavača.

U tim, davno napuštenim, probnim erotskim

crtežima i dalje je ostala ona energija, izražajnost…

sve ono što je Šejić, oponašajući radove

drugih ljudi i povinujući se potrebama tržišta,

negde izgubio. Morao je ponovo da oživi taj

plam, da na tragu tih radova pronađe onu kreativnost

i snagu koja se još uvek nalazi u njemu.

Ideju koja mu je pala na pamet, uz jedno olakšavajuće

„jebi ga“ saopštio je svojoj supruzi Lindi

(koja je takođe strip autorka).

Ideja je bila sasvim jednostavna. Trebalo je

samo otvoriti drugi nalog na sajtu „Deviantart“

gde će kačiti crteže pin-ap devojaka u fetiš fazonu.

Možda i neke šaljive scene. Ništa posebno.

Tek da na taj način pokuša da pokrene zgrušanu

stvaralačku krv. Nije nameravao da preko svog

prvog naloga promoviše ovaj drugi. Četiri sata

je sa suprugom pokušavao da smisli naziv naloga.

Sve ideje koje su im pale na pamet su već

bile iskorišćene. Budući da je cilj naloga bilo crtanje

fetišističke erotike, a u tome ima baš dosta

lateksa išli su logikom da ako je lateks sjajan,

onda i nalog mora da bude Šajniz (u engleskom

slengu shiniez znači sjajni, sijati).

Tako je počelo. Polako je nastajao niz šaljivih

ilustracija o jednoj domino dami i njene dve potčinjene.

Prvobitna svrha crteža je bila da oživi

stvaralački žar. Postalo je malo ozbiljnije tek kada

je uradio serijal slika i stripova posvećenih Božiću.

Potpuno van konteksta nacrtao je nekoliko povezanih

sličica u kojoj pijana Ali izjavljuje ljubav

Lizi dok sede na kauču. Onda se zapitao kako su

se njih dve upoznale. Pokušavajući da, i sam,

dođe do ovog odgovora Šejić je počeo da pravi

niz nepovezanih kaiševa stripa sa neodređenim

vremenskim odrednicama. Čitaoci su zbog toga

ludeli. Nikako nisu mogli da provale kojim redosledom

teče priča. Tek kada je uvideo šta bi sve

ovo moglo da postane Šejić je počeo da objavljuje

priče po određenom redosledu. Tada je priča

o stripu „Sunstone“ zapravo i započela.

Radeći na ovom stripu Šejić je u sebi ponovo

otkrio sijaset priča koje može da ispriča. Ovaj strip

ga je promenio, motivišući ga ponovo pronađe

svoju ljubav prema devetoj umetnosti, ljubav

prema pisanju, prema građenu priče i likove. Sve

to se odrazilo na njegove ostale radove.


47

>>

OPTIMIST Strip

Priča prati dve mlade osobe koje su pronašle

sebe, ali nikako nisu mogle da pronađu nekoga,

nekoga kome bi mogli da se prepuste i ostvare

svoje najluđe želje. Liza je devojka koja radi kao

konobarica i sanja o tome da postane književnica.

Takođe sanja i o tome da bude vezana, da

bude potčinjena. Našla je načina da spoji ove

dve strasti, te svoje skrivene seksualne želje „doživljava“

kroz erotske priče koje piše i objavljuje

na internetu. Njene priče će privući pažnju izvesne

mlade i uspešne programerke Ali. Ali želi nekoga

da veže. Ona je rođena domina. Međutim,

kao i Liza, i Ali ne može da nađe pravu osobu.

Jer u BDSM-u je sve pitanje poverenje. Poverenja

u osobu koja te vezuje i poverenja u osobu

koja vezuje. U pitanju je fetiš u kome se valja

prepustiti partneru ili partnerki. Ali i Liza žele da

budu vezane i da vezuju, ali ne i da se vežu. Veza,

ljubav… ma, ne! Nije to za njih.

Liza i Ali, povezane pričama na internetu,

počinju da razmenjuju poruke i, posle nekoliko

meseci, odlučuju i da se uživo upoznaju. Bila je

to ljubav na prvi pogled. Svima će to biti jasno

osim njima. Savršeno se slažu i, ne samo u svetu

BDSM-a i fetiša, perfektno funkcionišu i kao par.

Jedna duša, a dva tela. U pitanju su dve štreberke

koje vole iste stvari i jedna drugu. Jedino

one ne žele sebi da priznaju da se vole. Iz ovoga

proizilazi niz nesporazuma, problema, sukoba u

kojima ne trpe samo njihova ljubav i životi već i

svi ljudi oko njih. U fetišu koji se zasniva na moći,

na igrama uloga domine i podređene, saopštavanje

istine, ma koliko ona lepa bila, može biti

opasno (često i koliko čuvati tajnu). Sa druge

strane, svi ovi nesporazumi im pomažu da otkriju

i same sebe, svoje strahove, želje, žudnje i

snove. Zajedno sa njihovim međusobnim odnosom,

sazrevaju i one.

„Sunstone“ je neverovatno duhovita, zabavna,

romantična i odlično nacrtana priča koja

pleni svojim šarmom. U pitanju je strip koji vas,

zahvaljujući svojom pričom, crtežom i junacima,

kupi na prvu loptu i u koji se, mogu slobodno

reći, zaljubite. U pitanju je strip o

gikovima za gikove. „Takvi su ljubitelji BDSMa…

kada sve maske padnu“, kaže u jednom

trenutku Liza. „Štreberi sa jakim seksualnim nagonom.

Gomila ljudi opsednutih seksom,

igrama i seksi kostimima…“

Fetišističke igre junaka prikazane su tek u

nagoveštajima, dovoljno da zagolicaju maštu či-

48 www.optimist.rs

talaca i nagoveste o čemu se tu zapravo radi, ali

crteži nikada ne odlaze u domen pornografije

već ostaju u granicama erotike. Naravno, strip je

prepun golotinje koje svakog heteroseksualnog

muškarca (čak i gej muškarca sa dovoljno mašte

ili određene želje) i lezbijku mogu da dovedu do

ludila… u pozitivnom smislu. Ne smemo smetnuti

sa uma da ovo nije strip o seksu. Seks jeste

važan deo cele priče, ali ne i… hm… dominantan.

Ipak je u pitanju romantična komedija.

Priča se ne bavi pitanjem kako su Liza i Ali

postale to što jesu, ljubiteljke dominacije i potčinjavanja,

jer to zapravo nije ni bitno. Bitno je

to što jesu sada i gde su spremne da idu dalje.

Otkrivajući sebe one čitaocima otkrivaju intimni

svet BDSM-a. I sam autor je, kako sam otkriva u

pogovoru ovog stripa, ljubitelj fetiša koji istražuje

zajedno sa svojom suprugom i prijateljima.

Tako da ovo nije priča napaljenog momka, već

ostvarenog i ispunjenog čoveka koji tačno za o

čemu piše i šta crta.

Odnosi Lize i Ali, kao i njihovih prijatelja, prikazani

su veoma neposredno, surovo intimno,

često i preko granica koje i u našim životima prelazimo.

Jer, ako što smo čitajući strip otkrili, u

BDSM-u je sve pitanje poverenja. A sunstone je

sigurna reč.

KOPTIMIST Književnost

anda je nekako možda i neophodno

da se svako malo

podsetimo koliko zapravo

okvir queer-a može, a i treba

da bude širok i već negde u

samom svom zametku i, označimo

to tako, u suštini

svoje biti raznorodan. Zgodan

i sasvim razuman povod

(izgovor, ako ćemo pošteno)

za to mogla bi da bude nedavno

i kod nas gotovo pa odlična zbirka priča

„Sladostrašće“ iz pera Asje Bakić, i u svetskim

okvirima sve zapaženije književnice sa zagrebačkom

adresom. I baš tako – Asja Bakić u gotovo

pa svakoj od priča u narečenoj zbirci daje

osnova da ono što ona tako znalački i nadahnuto

stvara i iznosi pred ambicioznije i usredsređenije

čitaoce podvedemo i pod već pominjani

kišobran književnosti sa dovoljnim udelom/prisustvom

queer elemenata i značenja, ponajpre

onih implicitnih i postavljenih na idejnoj i ideološkoj

ravni. Naravno, ako se saglasimo da se

pod taj neki varljivi metaforični queer štambilj

na polju lepe književnosti može smestiti sve ono

što u prvi plan ističe drugost, raznorodnost, kao

i što podseća na duboko usađeni nam poriv za

borbom za samosvojnošću, raznolikošću, osobenošću,

a, naravno, i na anti-establišment

sentimente kao prirodan odraz

zazora od uvreženog, okoštalog, srednjački

uprizorenog, anemičnog, neutralnog

i nepopravljivo bezličnog.

A dosta toga upravo navedenog

lako je detektovati na stranicama knjige

„Sladostrašće“ (u našoj knjižarskog ponudi

prisutne u izdanju beogradskog

Štrika); na uzorku tih nešto malo manje

od dve stotine stranica teksta sagledavano,

Asja Bakić uspeva mnogo toga

značajnog i po samu njenu prozu dalekosežno

plodotvornog. Kao prvo, ona

uspeva da u okviru ciljano svedenog

stilskog izraza iznađe dovoljno autentičan

pripovedački glas i izraz, a, što je

možda još važnije, polazi joj za rukom i

da, krećući se možda na samoj razmeđi nepobitno

stvarnosnog i onostranog, stvori upadljivo i

ubedljivo osobene svetove u kombinacijama i

varijacijama kakve se zbilja retko sreću barem

ako kontekst svesno suzimo na ovdašnji/regionalni

literarni zabran. Uz to, unutar tih zaista atipičnih

svetova i mikro-mikro, individualističkih

univerzuma, iz priče u priče, obitavaju i kreću se

junaci i junakinje neosporne upečatljivosti, čije

damare lako pojmiti, čija lutanja je tako lako i

nadahnjujuće prepoznati kao krajnje vešto izatkan

odraz onoga što nas na planu ideja, emocija,

te onog neizbežnog duha vremena okružuje, pa

katkad i nagoni na kakvo-takvo delanje i pokušaj

promene makar ličnih paradigmi i fatumskih

okova za koju jotu samo. Osim toga, na uzorku

ovih jedanaest pripovedaka manje-više jednakih

dužina autorka prilično lako premošćava ne

tako lako prozne i bezazlene granice žanrova i

mikro-žanrova, naoko ostajući verna svom istančanom

i već sada temeljno artikulisanom pripovedačkom

glasu i iznimno specifičnom pogledu

na svet/svetove ili ono što ti diskutabilni koncepti

i dalje možda označavaju.

Primenimo li onaj dobronamerni nauk koji

nam ukazuje da je najmudrije i najcelishodnije

o zbirkama priča suditi po najboljim i najuspelijim

im segmentima i delovima, „Sladostrašće“

predstavlja pun pogodak i štivo koje se može

preporučiti bez iole zamašnijih i smislenijih relativizacija;

u misteriji nazvanoj „Muški jarak“,

ona umešno varira mit o Persefoni, bogatiji za

glas neusiljenog crnog humora. U priči „Gretel“,

Sladostrašće

Asje Bakić

Ponovo radi ukus nestašnih


50 www.optimist.rs

pak, zatičemo zauzdanu ali ipak strastveno razmahanu

potrebu za dekonstrukcijom i mačističkih

postavki sveta i brzopoteznih i lako

kvarljivih kvazifeminističkih reakcija na njega.

Sočna melodrama, a sa primesama šeretske

sprdnje, jedan je od potpornih stubova „Dorice

Kastra“, gde je jed usmeren ka opšte prihvaćenim

poimanjima bračnog i emotivnog spokoja

po meri šire sredine i katkad posve jalovih kontrapunktova

mu, koji, pak, namerno žmure na

neprolazno-nepremostivu slabost kao konstantu

tog nekog mitskog opšteg ljudskog karaktera,

eksera u sanduku mnogih nam snova,

pokušaja, misija, zanosa... „Otmica“, na drugoj

strani, donosi neodoljivo drzak osvrt na stanje

stvari na ovdašnjim i možda i panevropskim ili

planetarno shvaćenim „književnim scenama“,

dok vrhunac čitavog izdanja predstavlja priča

naslovljena „1998“, u kojoj se vrtoglavo puno

toga intrigantnog zbiva, a sve nošeno nastojanjem

Asje Bakić da pronikne u koren očigledne

nesnađenosti koja na površinu evidentnije isplivava

u nežnim godinama rane mladosti, da bi

kasnija postala graničnik/remetilački faktor/pogonsko

gorivo... koje vodi put onoga što zatičemo

i u već pominjanim segmentima „Muški

jarak“, „Gretel“... u „1998“ nailazimo na istinske bisere

naglašeno ekonomičnog predočavanja

koordinatnog sistema unutar koga treba tražiti

smernice za dešifrovanje onoga što nam tu Asja

Bakić kriptično a zaumno želi da kaže; tako recimo,

tu će vas sačekati briljantna crtica koja

glasi „Znala je odmah da će tamo provesti najviše

vremena jer je uvijek tražila izolirane vidikovce

s kojih je mogla nesmetano proučavati

tuđe odrastanje kako bi zaboravila na vlastito.“,

a pre čega je istaknuto i ovo: „Na ljetovanje je

ponijela dvodijelni badić, tinejdžerski angst i

roman Maryse Conde ’Ja Tituba, crna vještica iz

Salema’. Očekivala je savršeno ljeto.“

Čitalac ubrzo postaje svestan da i nije preterano

važno da li Asja Bakić tu tka iluziju utopije

ili zavodljiv mrak bliske, pa čak možda i neizbežne

nam distopije, da li je veristički prosede

tu zapravo tek smokvin list i sredstvo odvraćanja

od autorkine želje da na stranice vlastite knjige

udomi što fantazmagoričnije viđenje sveta

danas ili neposredne budućnosti... Ono što je

važno je da je ovo izrazito zabavna proza, koja

iz reda u red, iz pasusa u pasus, odiše onim što

svakako ima smisla nazvati ukusom nestašnih, a

upravo to je nešto čega se na planu savremene

umetnosti i popularne kulture queer zbunjujuće

lako i dragovoljno odriče, sva je prilikama u potrazi

za što bržim i dostupnijim lenjivim komoditetom.


51

MOPTIMIST Književnost

Malo je primera dobre

domaće autobiografske,

ispovedne, proze. Razlog

ovome bi, pre svega, valjalo

tražiti u tome što je

autorima veoma teško da

naprave emotivnu distancu

u odnosu na tekst.

Zato veoma lako upadaju

u zamku patetike. Autori

ispovesti kao da žele da

odmah izbace sve iz sebe i onda zatrpavaju čitaoce

neselektovanim sadržajima, često bez

nekog reda i konca. Pristupaju pisanju knjige

kao nekoj vrsti vođenja dnevnika. Drugi razlog

je što ovakav vid proze pišu, mahom, oni koji i

nisu pisci, oni koji nemaju iskustva u pisanju jer

im ciljevi nisu u domenu književnosti, već u

ispovedanju zarad ispovedanja (ili, ako su u pitanju

ljudi iz sveta zabave i šou-biznisa, lake dodatne

zarade na konto svoje popularnosti i

prepoznatljivosti). Zato bi trebalo paziti kada biramo

ovu vrstu literature.

Kada je u pitanju „Soba“ Marka Srejića (izdanje

Bloger fest) čini se da su izbegnute sve

zamke o kojima smo govorili. Srejić je, pre nego

što je prionuo na pisanje svoje ispovesti, sačekao

da prođe sasvim dovoljno vremena da se

„prašina slegne“, da emocije sazre, da dođu na

svoje mesto i da se na život pogleda nekim drugim

očima. Trideset godina je Srejić držao svoju

priču u sebi. Bilo je potrebno ne samo

da odluči da piše, već i da sve o čemu

piše ostavi daleko iza sebe. I to ne samo

u vremenskom i psihološkom, već i u fizičkom

smislu. On nam, iz današnje pozicije

uspešnog, srećnog i ostvarenog

čoveka sa karijerom u Beogradu, pripoveda

priču o dečaku iz malog mesta u

unutrašnjosti. Uplašenom, malom, na

hiljade načina povređenom i usamljenom

detetu prepuštenom na milost i

nemilost srpske provincije i bezosećajnosti

prostog puka. Ako ne možete zamisliti

kako je to biti gej dečak u

Lozoviku (kraj Velike Plane kraj Smedereva

kraj Beograda) onda ćete mnogo

toga saznati iz Srejićeve knjige.

„Vrlo dobro znam šta je problem sa ovakvima

kao što sam ja – strah! Ogromna količina

straha. Divim se ljudima koji bez straha od prvog

trenutka koračaju pravo, bez osvrtanja, bez saplitanja

o kamenje na putu, bez prezanja od

onoga što je iza ugla.“

Osim vremenske, emotivne i prostorne distance

autor takođe ne upada ni u zamku brzopletog

nabacivanja emocija i potresnih

događaja. Roman „Soba“ je nastajao u periodu

od dve godine, polako, bez neke velike potrebe

da bude završen u nekom određenom roku. Srejićeva

ideja je bila da napiše to što ima, ma koliko

to pisanje trajalo. Bez žurbe, jurnjave i

potrebe da se sve „ispljune“ sada i odmah. Očito

je da ova knjiga ima jasno zacrtan plan i šemu

na osnovu koje autor pažljivo plete svoju pripovest.

Otkrivajući nam postepeno svoju istoriju,

poput istraživača koji na raspolaganju ima samo

baklju, autor nas vodi kroz tunele svoga najranijeg

života. Kroz pripovest o detinjstvu, priča

sazreva uporedo sa samim junakom, tako da tu

nema nikakvih disonantnih tonova. Kao i u svakom

životu, te i u ovakvom kakav je bio Srejićev,

priča ide svojim prirodnim tokom, bez spojlera

i otkrivanja događaja pre nego što su se oni zaista

i dogodili. Tu su teg blagi nagoveštaji, čisto

da nas zadrže prikovanim za knjigu.

„Soba“, takođe, nije delo nekoga ko ne zna

da piše i ko se oslanja samo na talenat. Ne.

Marko Srejić je novinar sa iskustvom koji je godinama

pekao zanat i koji zna kako se piše. Novinarstvo

ga je naučilo kako da napiše jasan,

lako razumljiv i čitljiv tekst, a da ne upadne u

Čega se najviše plašiš?

Soba

52 www.optimist.rs


zamku skribomanije i preteranog komplikovanja

načina na koji se piše. Jasno je i da Srejić nije,

pre svega napisao, ali i objavio ovu knjigu sa

isključivim komercijalnim ciljem.

Iz svega iznetog možemo zaključiti da je

Srejić bio prava osoba za pisanje ovakve knjige.

Dovoljno ličan da nas emotivno pogodi (i razbije),

a, opet, neophodno distanciran i profesionalan,

da bi nam priredio lepo napisano i lako

čitljivo delo.

„Česta osvrtanja pomogla su mi da naučim

šta ne treba ponoviti, a saplitanja su mi dala još

bolju poziciju da se podignem sa zemlje i uhvatim

zalet.“

Posebnost ove knjige nije samo u ispovesti

o odrastanju jednog gej dečaka u maloj i zatucanoj

sredini kakve smo već dosta puta čuli.

„Soba“ je sve samo nije obična i uobičajena

priča. Tako da u njoj, osim standardnih i očekivanih

stvari kakve su homofobija male sredine,

vršnjačko nasilje, nerazumevanje najbližih i

strah (ali i velika želja) od uspostavljanjem emotivnih

veza, u ovoj priči otkrivamo i njene osobenosti

koje je čine, gotovo, unikatnom. U knjizi

„Soba“ Marko Srejić po prvi put u životu iznosi

neke događaje iz svog života o kojima ni njegovi

bliski prijatelji nisu imali pojma. Po prvi put svi,

ali baš svi, Srejiću znani i neznani mogu otkriti

neke najintimnije detalje iz njegovog života. Uzdržaću

se od upotrebe fraze „šokantni“ jer navode

misli ka, emocija lišenim, vodama estrade,

ali ću morati da kažem da su iznete činjenice potresne

i uznemirujuće. Hrabrost ove pripovesti

nije u autovanju seksualnosti, već u autovanju

jednog bolnog i mučnog života. „Najteži posao

nije bilo napisati knjigu“, rekao je Srejić za IDJTV

tokom promocije svoje knjige. „Najteže je bilo

kada sam iščitavao sve i proživljavao ono o

čemu pišem“.

Srećom po autora, taj deo života je ostao

zauvek iza njega, a „Soba“ je upravo jedan od načina

na koji je želeo da stavi konačnu tačku na

njega. Neke rane će ostati zauvek, ali kako već

kažu „ožiljci su tetovaže samo sa boljom pričom“.

„Želim da počupam ovaj korov, da ga odstranim

iz korena. Neće ići to tako lako, znam.

Moj strah i ja prijatelji smo već godinama, a prijatelje

ne možeš tek tako da otpišeš.“

Ako vam se, tokom čitanja knjige, bude učinilo

da Srejić čita vaše misli i piše o vašem životu

to je samo zato što je LGBTQ+ zajednica

konačno našla pravog glasnogovornika. Našla

je portparola koji je uspeo da krene tragom Ničeovog

samoprevazilaženja ka putu ka natčoveku

(možda će čitanje ove knjige i drugima

ukazati na jedan od mogućih staza ka tome).

Pronašla je čoveka koji je dovoljno odmakao u

tome da zna kako da na pravi način prenese

svoje emocije i poruku na način dovoljno jasan,

nedvosmislen i razumljiv svima koji su dovoljno

hrabri da se, zajedno sa Markom, zatvore

u njegovu sobu kako bi se najzad otvorili.


53

MOPTIMIST Književnost

nogo toga je trebalo da

se dogodi kako bi Oušn

Vuong došao na svet.

Kada kažemo mnogo

toga ne mislimo na priče

o rodama, pčelama, bebama

u kupusu (mada

postoji tu jedno polje pirinča)

i tatama i mamama

koji se vole. Ne. Ovo je

malo komplikovanija

priča. Oušnov deda je bio američki vojnik stacioniran

u Vijetnamu. Tamo se zaljubio u „nepismenu

devojku sa pirinčanih polja“. Ubrzo su se

venčali i dobili troje dece. Dok je njegov deda

bio na odsustvu u Americi dogodio se pad (ili

oslobođenje) Sajgona i on više nije mogao da se

vrati svojoj supruzi i deci. Bojeći se da bi njene

ćerke mogle biti usvojene u Americi, Vuongova

baka ih je dala u tri različita sirotišta tako da su

se one ponovo našle zajedno tek kao odrasle

žene. Vuongova majka je radila u salonu lepote

kada ga je, sa osamnaest godina, donela na svet

na farmi pirinča. Nazvala ga je Oušn (Okean)

zato što je u razgovoru sa mušterijom u salonu

lepote reč „beach“ (plaža), kako je želela da nazove

sina, izgovorila kao "bitch" (kučka). Mušterija

je predložila da reč plaža zameni rečju

okean. Nakon što je dobila objašnjenje kako je

okean najveća definisana vodena masa na zemlji

koja povezuje Vijetnam i SAD Vuongova

majka je pristala da sina nazove baš tako. Zbog

toga što je bila mešane rase, po novom zakonu

njen status je postao ilegalan, te je dobila otkaz.

Ubrzo se porodica našla u izbegličkom kampu

na Filipinima, gde je provela godinu dana, da bi,

zahvaljujući američkoj humanitarnoj organizaciji,

na kraju došli do Amerike i Hartforda u Konektikatu.

U svojoj debitantskoj zbirci pesama „Night

Sky with Exit Wounds“, koju je objavio 2017. godine,

Voung sve ovo opisuje u nekoliko stihova:

„Američki vojnik je pojebao vijetnamsku seljanku.

Tako moja majka postoji. Tako ja postojim.

Dakle, nema bombi=nema porodice=nema

mena. Joj!“

Poput debitantske zbirke pesama i njegov

prvi roman „Na zemlji smo nakratko predivni“,

koji je u srpskom prevodu Nikole Matića objavila

izdavačka kuća Kontrast izdavaštvo, sadrži dosta

autobiografskih elemenata. U pitanju je priča o

54 www.optimist.rs

sazrevanju Malog Psa, koji je kao dete izbeglica

iz Vijetnama, odrastao u Hartfordu. Roman je napisan

u epistolarnoj formi niza pisama koje Mali

Pas upućuje svojoj nepismenoj majci. Inače,

Voung veruje da je disleksija u njegovoj porodici

nasledna, kao i da je on prvi član porodice koji

je, u jedanaestoj godini, naučio da čita.

U pismima otkrivamo priču Malog Psa, saznajemo

kako je to bilo postojati kao mali, gej,

Azijat, sa šizofrenom bakom i nasilnom majkom

koja pati od poststresnog sindroma u malom

mestu Srednjeg zapada. Osim toga, kroz fragmente

priča, pred nama se otvara i priča o njegovoj

majci Hong (Ruža) i baki Lan (Ljiljan). Lan

je jedne noći, samo u spavaćici, pobegla iz ugovorenog

braka. Kako je roditelji nisu primili

nazad ona je snalazila kako je znala i umela –

prostituisala se sa američkim vojnicima. Iz jednog

takvog poslovnog odnosa rođena je Ruža.

Ruža je još u Vijetnamu upoznala Amerikanca

od koga je dobila mnogo batina i jedno dete.

Batine su se nastavili i u Americi sve dok policija

nije uhapsila nasilnika. To je bio početak jednog

novog života za Lan, Ružu i Malog Psa.

Sada je pred Malim Psom otkrivanje samog

sebe i zlog sveta. U školi ga maltretiraju zato što

je sitne građe, Azijat i nežan. Ipak, Mali Pas je sledio

tipičnu američku izlaznu putanju od siromašnog

autsajdera iz radničkog miljea, preko

obrazovnog sistema sa svojim afirmativnim i

transformišućim dejstvom, do ulaska u privilegovane

književne krugove sa, i dalje jakom,

sumnjom samog pripovedača-junaka da su te

privilegije zaslužene.

Osim osetljivog odnosa sa majkom koja je

istovremeno i nasilna i brižna i bakom koja je na

trenutke luda, a ponekad veoma mudra u samoj

srži knjige nalazi se tinejdžerska ljubav Malog

Psa i Trevora. U pitanju je unuk vlasnika polja duvana

na kojima je Mali Pas radio tokom leta. Na

površini izgleda da je Trevor oličenje one bele

testosteronske Amerike koja maltretira Malog

Psa. Živi u kući na točkovima, hrani se brzom

hranom i Sprajtom, voli američki fudbal, a ćale

mu je pijanac, koji se igra sa oružjem, sluša američki

rep i gaji divljenje prema svom bratu koji je

u Vijetnamu ubijao domoroce. Naravno da želi

da i njegov sin bude pravo muško, a ne neka

tamo seka-persa. Trevor se, makar u ovom poslednjem,

slaže sa svojim starim. Zna da, kada

poraste, ne želi da bude peder. Nije on to. Ipak,

veza između njega i

Malog Psa je fizički

strasna, a psihički

duboka i emotivna.

Na nekom podsvesnom

nivou on

dobro zna da ne

istovremeno

nakratko predivni

može

da zadovolji zahteve

sveta iz koga potiče i

svojih potreba i čežnji.

Zato sve više

tone u autodestruk-

Oušn Vuong

Na Zemlji smo


tivno ponašanje

zloupotrebljavajući

opijate.

Upravo tu negde, u njihovim odnosima, nalazi

se i poruka celog romana koja je data i u naslovu.

U tom nekom kratkom trenutku mladosti,

kada nam je dopušteno da na neko vreme budemo

na margini društva, nalazi se autentična

životna radost življenja i sreće koje se ne mogu

preneti u kasnije postojanje u odraslom, dosadnom

i konvencionalnom dobu sa svim njihovim

zahtevima i prohtevima. Kao svojevrsna suprotnost

ovim stavovima Malog Psa stoje i životi njegove

bake i majke koje su, upravo suprotno od

njega, u detinjstvu i mladosti, doživljavale sve

užase života, da bi tek dosta kasnije, u nekim

zrelim i poznim godinama, uspeli da dosegnu

stabilnost, sigurnost i trenutke radosti i sreće.

Kroz priču o Trevorovoj bolesti zavisnosti,

sa osvrtom na slične sudbine njegovih prijatelja,

pripovedač iznosi i oštru društvenu kritiku

farmaceutske industrije koja je godinama

zloupotrebljavala svoju moć kako bi zarađivala

na Oksikontinu, leku na bazi opijata koji izaziva

zavisnost.

Vuong piše jednostavnim jezikom, pitkim

stilom, a opet uspeva da stvori upečatljive slike

i pobudi snažne emocije. Veoma slikoviti prikazi

njegovog odnosa sa Trevorom ili sahrana bake

Lan su primeri kako autor svojim slikama uspeva

da, kroz opisane trenutke, stvori iluziju života.

Izgleda da su u Oušnu Vuongu milenijalci

dobili svog glasnogovornika i književnu zvezdu

koju, čiste savesti, mogu da čitaju. Gej, izbeglica,

Azijat, iz radničkog miljea, koji sa jedne strane

kritikuje gramzivost establišmenta, ali ne dira

one koji taj sistem održavaju u životu, pesnik

koji piše romane, dovoljno poetičan da ga citiramo,

a, istovremeno,

dovoljno

razumljiv da ga

shvatimo. Koliko je

Vuong bio potreban

književnoj

sceni pokazuje i

primer da je, posle

svega dve objavljene

knjige, postao

sedmi autor

koji je pozvan da

se priključi projektu

Biblioteka

budućnosti. U pitanju

je projekat

veka koji će trajati od 2014. do 2114. godine.

Tokom jednog veka, svake godine će po jedan

pisac ostavljati neko svoje originalno delo i tako

sve do kraja projekta kada će svih sto dela po

prvi put biti objavljena. Vuong se našao među

imenima kao što su Margaret Atvud, Dejvid

Mičel, Elif Šafak i Karl Uve Knausgor. Jasno je da

21. vek pripada Vuongu. Pročitajte „Na Zemlji

smo nakratko predivni“ i otkrijte zašto.


55

POPTIMIST Moda

o ugledu na najveće svetske

muzeje, Muzej savremene

umetnosti Beograd ugostiće

jedno od najpoznatijih

imena svetske dizajn scene –

Žan Pol Gotjea, čija će izložba

Ljubav je ljubav: radost

venčanja za sve biti otvorena

28. novembra. Izložba Žan

Pol Gotjea „Ljubav je ljubav:

radost venčanja za sve“, sa

ukupno 38 venčanica visoke mode kreiranih u

periodu od 1990. do 2020. godine, nastaje kao

finale izložbe „Modni svet Žan Pol Gotjea: od trotoara

do modne piste“ koja je u 12 gradova

sveta privukla više od dva miliona posetilaca,

obarajući rekorde posete modnih izložbi.

Kustos Tijeri – Maksim Lorio, prošlogodišnji

dobitnik Vanguard nagrade za doprinos u umetnosti

i kulturi, izložbu „Modni svet Žan Pol Gotjea“

otvorio je 2011. godine u Muzeju lepih

umetnosti u Montrealu, a potom je izlagana u

Muzeju umetnosti Dalas, Muzeju likovne umetnosti

San Franciska, u Fondaciji MAPFRE u Madridu,

u Kunsthale u Roterdam, u Švedskom

centru za arhitekturu i dizajn u Stokholmu, u

Bruklinskom muzeju, u Barbikan Centru u Londonu,

u Nacionalnoj galeriji Viktorije u Melburnu,

u Grand Palais-u u Parizu, u Kunsthaleu

u Minhenu i u Seulu u Dongdaemun Dizajn

Plazi.

Žan Pol Gotje

Ljubav je ljubav

Muzej Savremene umetnosti

“Oduševljen sam što ćemo sarađivati sa Muzejem

savremene umetnosti Beograd na ovom

projektu koji ne samo što će biti prva izložba

Žan Pol Gotjea u Srbiji, već i prva izložba visoke

56 www.optimist.rs

mode u tom Muzeju. Sada više nego ikad smatram

da je ova izložba važna za snažnu socijalnu

poruku slobode i tolerancije koju donosi. Ova

premijera takođe označava kraj njegove karijere

u svetu visoke mode i slavi način na koji je

tokom pedeset godina pokazivao humor kroz

svoj kreativni i provokativni rad, koji je otkrio humanističku

viziju društva prigrlivši sve kulture i

podkulture bez ikakvih tabua i osuđivanja da bi

nas prikazao onakvim kakvi jesmo mimo

mode”- kaže kustos Tijeri -Maksim Lorio.

Poseban ekskluzivitet beogradske

postavke izložbe je svetska premijera

čak osam Gotjeovih venčanica koje ranije

nisu bile deo postavke. Dizajner je

s neobuzdanom maštom pružio novi izgled

klasičnoj beloj haljini, surovo preispitujući

polne, etničke i verske

konvencije. Ova izložba odražava Gotjeovu

posvećenost borbi za ljudska

prava i promoviše kulturnu raznolikost.

Montrealski muzej lepe umetnosti

je osmislio izložbu u saradnji sa studijom

Makkinik& Bay. Lutke je obezbedio

JoliCoeur International, a za njihovu animaciju

zaslužni su Denis Marlo i Stefani

Jasmin iz montrealske avangardne pozorišne

kompanije UBU.

“Izuzetno mi je drago da jedan deo ovog

umetničkog savremenog sveta, koji široj domaćoj

javnosti nije dostupan, dolazi u Srbiju. Pono-

san sam na tim MSUB koji je čak i u ovoj krizi i

komplikovanim uslovima, a kada nam je umetnost

najviše potrebna, omogućio da predstavimo

delo ovog umetnika Srbiji. Jasno je da je

Gotje više od savremenog svetski poznatog

modnog dizajnera - on je umetnik. Gotje nije

brend, nego ideja jednakosti, ideja podrške,

ideja raznolikosti i tolerancije, a ako iko treba da

promoviše toleranciju u društvu to su umetnici.

Umetnost je sveobuhvatna, slobodna, dozvoljava

emocije, lično izražavanje, provokaciju i kritičko

mišljenje”, ističe Viktor Kiš v.d. direktora

MSUB.

Organizovanjem izložbe koja visoku modu

prikazuje kao vrhunsku savremenu umetnost

beogradski Muzej savremene umetnosti našao

se u društvu svetskih muzeja, poput njujorškog

Metropoliten muzeja umetnosti, pariskog Luvra,

Muzej savremene umetnosti MoMa i Muzeja Viktorija

i Albert.


57

NOPTIMIST Intervju

a redakcijski email stigla

je poruka od Filipa Stojiljkovića

koji nas obaveštava

da peva u solo

queercore projektu nazvanog

The Harness iz

Beograda i da je nedavno

izdao split izdanje

sa hrvatskim Avergazaom.

Preslušao sam

pesme i primetio veliku

količinu besa, što i jeste pank! Pank nije nešto

što se vezuje za LGBT populaciju, nemamo dovoljno

informacija ni znanja o queercore-u, te je

to bio povod za ovaj razgovara.

Da se bolje upoznamo sa queer pankom!Šta

je The Harness i kako je nastao?

The Harness je jedan od mojih solo projekata

koji je nastao 2018. godine, kad sam snimio

svoju prvu pesmu „Leave me alone“. Moj prvi

demo EP je bio objavljen u početku leta 2020, a

kasnije u jesenu je objavljen split album sa zagrebačkim

„Abergaza“. The Harness je u prevodu

zaprega koja se koristi za mnoge stvari, npr. zaprega

za padobran itd. U ovom kontekstu pričamo

o BDSM priboru koji (gej/bi/strejt)

muškarci nose kako bi povećavali erotsku ili

sado-mazo atmosferu.

Šta je queercore?

Queercore je pank potkultura u kojoj je fokus na

LGBT temama i koja je nastala sredinom 1980-ih.

The Harness

Filip Stojiljković


58 www.optimist.rs

Queer teorija i ideologija koja je nastala od pank

fanzinova, raznih medija, filmova i muzike. Što

se muzika tiče, sastoji se od hxc panka, no wave,

experimentalnog, post-punka, industriala... Poznati

bendovi tog žanra su Limp Wrist, Los Crudos,

Bikini Kill, Pansy Division, Black Fag,

G.L.O.S.S, La Tigre, Sister George, God is my copilot...

„Ne dugujemo vam ništa, kvir narod će

rasti. Nećemo trpeti vaša sranja, dosta

nam je svega, heteronazi odlazi!“ Koliko

besa ima u tvojim pesmama?

Ima dosta besa. Toliko besa da si na kraju

iscrpljen od tih ljudi koji pokušavaju da kontrolišu

tvoj život. Ne, ne možeš izbrisati moj identitet.

Ne možeš mi reći s kim se treba tucati. Ne

možeš mi reći šta je dobro za sve nas i da potceniš

moju individualnu želju i šta želim da

budem. Ljudi poput mene će uvek postajati,

uvek će biti tu. Ne možeš nas izbrisati. „Boli me

kurac s kim se tucaš, ali treba to uraditi u četiri

zida“. Stvarno te boli kurac za nas? Onda nam se

skloni sa jebenog puta. Nemoj da nas više maltretiraš

i da onda postavljaš tu licemernu rečenicu.

“Nema nam spasa – naoružajte se”?

Što se tiče Srbije i cele Istočne Evrope, sve je beznadežno!

Većina tih bigota nas nadjačaju i uvek

će nas neko isprskati pepper sprejom u oči kako

bi nas lakše prebili do nesvesti. Teraju nas da se

pasivno oslanjamo na državu koju by the way

boli kurčina za nas. Tako da, ako imaš sebi oružje

i ova šupčina ti kaže da ga spustiš: NE SLUSAJ

GA. Samoodbrana je neophodna. Boli te kurac

što ćeš morati da platiš kaznu, braniš se kako bi

pokazao/la da imaš sopstveno pravo da

se braniš kao manjina grupa koja zaslužuje

ista ljudska prava kao svi ostali.

“Bolje reci istinu, jer živeti u laži

mnogo boli”?

Kako da ne? Zamislite da ste na mestu

nekog ko još nije izašao iz ormana jer je

svestan da ga ljudi u njegovoj sredini

neće prihvatiti i rado bi hteli da se venča

za osobu suprotnog pola. Ili vas primoravaju

u rodno binarni sistem,

žensko/muško i zovu vas starim imenom

i pogrešnom rodnom zamenicom

i teraju vas u bolnicu kako bi vas izlečili.

Ili da ste lezbejka koja mora svakodnevno

da trpi kretene od muškaraca koji

je maltretiraju i prete da će je „prevaspitati“. Radije

biste ostali u ormaru? Pa, ako to uradite,

onda će sve biti tišina i ništa se neće promeniti.

Tako da, da! Život u laži mnogo boli.

Kako ti vidiš muzički ukus srpske LGBT

populacije i gde u tome vidiš queercore?

Smatram da se većina ljudi već navikla da sluša

turbo folk i pop. Retkost je naći LGBT osobu koja

se bavi metalom ili pankom. Zaista je teško naći

LGBT osobu koja se ne konformiše mejnstrim

stereotipnom imidžu LGBT družine. Zato queercore

služi kao alternativa samoproklamovanoj

getoizaciji gejeva i lezbejki, kao diverzitet seksualnosti

i roda protiv segregacije koju praktikuje

mejnstrim gej družina. Kako ja to vidim,

LGBT družina je dosta zatvorena, arogantna i

jednostrana. Ne vide dobar razlog da prihvate

individualnost drugih ljudi, nego pritiskaju ljude

da se ponašaju isto, izgledaju isto (što ne smršaš,

što ne vežbaš malo), šta da misle, šta da govore…

Upoređujući sa queercore scenoma na

zapadu, kod nas još uvek ne postoji, ali naša

scena ima dosta vremena da se razvija.

Da li se iko još u Srbiji ili regionu bavi

queercore muzikom?

Za sada imamo samo The Harness iz Beograda i

Abergaz iz Zagreba. Nisam siguran da li ima u

drugim zemljama regiona, mada se nadam da

će jednog dana biti. Ranije sam u jednom mom

live-stream pretpostavio da su Replicunts još

jedan queercore bend iz Beograda, mada nisam

bio siguran u to. Posle istraživanja po intervjuima,

one kažu da su jednostavno pank bend,

ali su pro-LGBT.

Da li sarađujete?

Naravno. Sarađujem sa raznim ljudima od 2013.

godine. Preko raznih projekata, kolaboracija,

split albuma i zajedničkih snimaka. Bilo je super

i rado bih tako nastavio. Sa The Harnessom sam

tek izdao split album sa Abergazom i voleo bih

da sarađujem sa drugim kvir bendovima iz inostranstva.

Kako heavy metal i pank scena kod nas i

u regionu gleda na queercore?

Što se tiče ex-Yu prostora, neki smatraju da je to

provokacija i privlačenje pažnje. Naravno, imaš

i neke „tru pankere“ koji se žale što „pederski levičare“

ruše „njihov“ pank, a oni u međuvremenu

slušaju krindži treš poput Mortal Kombata

ili gomilu desničarskih blek metalaca koji popizde

što mi rušimo metal, a oni sa druge strane

apologiraju religioznu homofobiju.

Koji su tvoji budući planovi?

Sa The Harnessom mi je cilj da izdam što više izdanja,

da počnem sa turnejom čim ova pandemija

prođe i budem aktivniji na pank sceni.

Takođe, cilj mi je da činim nešto kako bi se pank

scena u regionu razvijala.


59

OPTIMIST Zajednica

Ime, prezime: Filip Obradović

Godine: 28

Zanimanje: Freelancer

60 www.optimist.rs

Kada si prvi put

znao da si...

Mislim da je to nešto

što počinješ da shvataš

od ranog detinjstva,

samo ne

razumeš baš najbolje.

Mislim da sam definitivno

znao kada sam

shvatio da sam u svog

najboljeg druga iz srednje

škole zapravo zaljubljen

Tvoj izlazak iz ormana...

Tekao je postepeno.

Najpre je znalo samo

par drugarica iz srednje,

potom mama i

sestra, a kada sam

došao u Novi Sad na

fakultet, tu je nekako

svima već bilo jasno,

pa na dalje nisam ni

morao da se autujem

ljudima, jer je to bilo

nešto što je očigledno.

Koji savet bi dao

mlađem sebi...

Da ne bude toliko

iskompleksiran i da se

ne plaši da bude to

što jeste

Naj gej stvar koju si

ikada uradio...

Ljubio se s lezbejkom

u klubu, mrtav pijan

naravno.

Tvoj prvi gej

kafić/klub...

Yellow, na Petrovaradinskoj

tvrđavi. Mislim

da tu rupu od

kluba svi koji su jednom

izašli tamo nikada

neće prežaliti.

Tvoj prvi poljubac...

Prvi pravi poljubac se

desio upravo u tom

klubu.

Nevinost izgubio...

Par nedelja nakon tog

prvog poljupca.

Šta za tebe danas

znači biti gej...

Biti dovoljno hrabar i

smeo da živiš svoj

život onako kako želiš,

bez obzira na sve

predrasude i osude

koje to nosi sa sobom.

Tvoj naj gej muzički

album bio bi...

Album Maje Berović iz

2012. godine. Iako

nema veze sa gej tematikom,

te godine

sam počeo da izlazim

po gej klubovima, a

taj album je bio hit te

godine, pa sam u svakom

izlasku čekao da

čujem neku od tih pesama.

Donji veš koji ti donosi

sreću...

Ne smatram da mi

donji veš donosi

sreću, muškarce privlači

moj izgled, energija

i ličnost, a ne ono

što nosim ispod garderobe.

Najviše se ložiš na…

Trenutno ne postoji

niko na koga se ložim,

možda mi se, kad sam

bio mlađi, sviđao

Boško Jakovljević

Gej film koji morate

pogledati...

Prayers for Bobby i

Paris Is Burning, dva

živim tako slobodno i neopterećeno.

Omiljena gej ikona…

Sem Smit, zbog značaja koji

njegova muzika i sve što radi

ima za kvir zajednicu, a početkom

ove godine sam otkrio

Pabla Vitara, dreg kraljicu iz

Brazila, čija je muzika veoma

interesantna i drago mi je što

pokazuje ljudima da je moguće

uspeti i kada si drugačiji.

odlična filma posle kojih

ostane knedla u grlu.

U nedelju popodne naći

ćemo te gde...

Najverovatnije kod kuće, ili u

šetnji do grada. Često se desi

da mi je nedelja radni dan, kao

i svaki drugi. Ranije, dok sam

redovno izlazio, to je bio dan

za mamuranje, a sad je već prilika

da se uradi nešto smisleno

i korisno.

Tvoj stav o ljubavi i braku...

Ljubav je jedno lepo i divno

osećanje koje životu može dati

neki novi smisao. Kad je brak u

pitanju, meni lično je to samo

papir, ali razumem ljude kojima

je brak važan, što zbog

samog osećaja u odnosu, što

zbog pravnih stvari koje se u

partnerskom odnosu onda

drugačije regulišu, i kao takav

definitivno smatram da bi trebalo

da bude dozvoljen svima,

jer je to nešto što nikoga ne

ugrožava, a mnogim ljudima

može da znači.

TV serija koja je promenila

tvoj gej svet...

Definitivno Vil i Grejs. To je na

neki način u mojim tinejdžerskim

danima bio prozor u svet

i ta serija mi je budila nadu da

ću i ja jednog dana moći da

Omiljena knjiga…

Slika Dorijana Greja. Čitao sam

je davno i sećam se tog osećaja

zbunjenosti kada sam je prvi

put čitao, kao i potpuno drugačijeg

doživljaja kada sam je ponovo

pročitao par godina

kasnije, kada su se mnoge

moje percepcije u međuvremenu

promenile.

Grindr ili GayRomeo…

Do pre par meseci ne bih

mogao da dam odgovor na

ovo pitanje, jer nikada nisam

imao profile ni na jednoj od

aplikacija, a sada, nakon relativno

kratkog perioda provedenog

na obe, mogu da kažem

– nijedna!

Omiljena društvena mreža…

Instagram, ne zbog sadržaja

koji se tamo plasira, već zbog

poslovnog potencijala koji

ima, jer je meni većina ljudi kojima

držim časove došla

upravo zahvaljujući Instagramu.

Tvoj gej heroj je...

Svako ko se usudi da izađe na ulicu i izgleda i ponaša

se onako kako se oseća. Možda zvuči banalno,

ali to nije nimalo jednostavno, jer to nosi sa

sobom brojne poglede, komentare, dobacivanja

i pretnje, pa je za mene heroj svako koga to ne

sprečava da živi svoj život onako kako želi.


61

OPTIMIST LGBT twitter

62 www.optimist.rs


63

Optimist magazin 57 (decembar 2020)

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?