Optimist magazin 57 (decembar 2020)

OOPTIMIST Film
va, čini se, nikad
duža godina se nekako
dovukla do
svog kalendarskog
kraja, a decembar je,
između ostalog,
osvedočeno najzgodniji
trenutak i za
svođenje filmskih računa,
odnosno, za
vaganje šansi koje
pojedinačna ostvarenja tog ambicioznijeg i viđenijeg
tipa imaju u trci za i dalje prestižne nominacije
za Oskara. A Oskar, da podsetimo i to,
u prvom narednom izdanju ima biti žrtva najnovijeg
udara sve nesuvislije Woke kulture i birokratskog
formalizma. Unutar koga, ono što se po
više ili manje osnova ima označiti ionako preširoko
postavljenom sintagmom queer cinema
ima posebno mesto – naravno, u propisanim
procentima i razmerama. Tek pred šire gledateljstvo
treba da stignu filmovi „Happiest Season“
(inače, uglavnom glumice) Klije Dival,
„Supernova“ (sa Stenlijem Tučijem i Kolinom Firtom
u ključnim ulogama) i „Uncle Frank“ scenariste
i reditelja Alena Bola, te se u ovom trenutku
(na anglosaksonskom utorku odmeravano) na
tom polju kao najubedljiviji favorit nameće
ostvarenje „Falling“ u režiji dobro znanog holivudskog
glumca Viga Mortensena.
Da na samom početku bude jasno i glasno
izrečeno –„Falling“ je upotrebljiv i, ukupno uzev,
znalački skockan i
fino upakovan film,
te je, kao takav, u
velikoj meri delo
vredno pažnje i na
svom mestu. Priča
je posve jednostavna,
ostareli i sve
nemoćniji, ali i
dalje svojeglavi i
prgavi otac, uz to i
poganog jezika,
dolazi u donekle iznuđenu
posetu
otuđenom sinu,
sada već u zrelim
godinama, koji u
velikom gradu, zajedno sa svojim suprugom i
malodobnom ćerkom, živi svoj homo-promo
42 www.optimist.rs
Padajmo, mi padu ionako skloni
Falling
Piše: Zoran Janković
san autovanog i prihvaćenog geja, potpuno
predanog tihom i što spokojnijem porodičnom
životu, kakav, očito, nije iskusio u detinjstvu, živeći
pokraj tog svog surovog, nasilnog i isključivog
oca teške ruke i ne baš zgodnog
temperamenta.
Likovi su očekivano dobro postavljeni i ukorenjeni
u onome što bi se moglo posmatrati kao
ugodno ušuškana opšta mesta sa kojima gledaoci
lako mogu da komuniciraju, da ih pojme,
što onda otvara dovoljno širok prostor za granjanje
priče, odnosno , osnaživanje i razbokoravanje
tog osnovnog zapleta, kao i za uvek
dobrodošla dodatna i šira značenja i priče i celine,
a do čega je Mortensenu na čelu te ekipe
kreativaca nedvosmisleno jako stalo. I, zaista,
premda na nivou priče i zapleta „Falling“ ne donosi
ama baš ništa sveže ili inovativno, polazna
postavka se u tom filmu brzo pokazuje kao dovoljno
i jaka i plodna osnova za put ka srećnom
ishodu – sveukupno gledano, dobrom i vešto
ukrojenom ostvarenju na neprolazno podatne,
zanimljive i značajne teme, i to mimo onih poslovično
uskih okvira narečenog zabata zvanog
queer cinema.
Tome treba dodati izvrsnu glumu, ponajpre,
Lensa Henriksena koji se već decenijama stradalnički
iscrpljuje u mahom sirotinjskim produkcijama
i brzopoteznim usko žanrovski
postavljenim ostvarenjima koji definitivno nisu
ni približna mera, ali pohvale zaslužuje i ostatak
glumačkog ansambla – sam Vigo Mortensen u
ulozi začudno strpljivog
sina, te Teri
Čen u roli njegovog
dobrohotnog partnera,
Lora Lini, te
malena Gebi Vejls.
Na drugoj strani,
zrele role su ostvari
Sverir Gudnarson i
Hana Gros u delu
priče koji se tiče prošlosti
i mladosti roditelja
glavnog
junaka, ali uz poprilično
omeđen prostor,
budući da te
scene, od kojih je izvestan
broj mogao i da ne uđe u završni oblik
ovog filma, mahom ilustruju nešto posve jasno