Optimist magazin 57 (decembar 2020)

sprdnje, jedan je od potpornih stubova „Dorice
Kastra“, gde je jed usmeren ka opšte prihvaćenim
poimanjima bračnog i emotivnog spokoja
po meri šire sredine i katkad posve jalovih kontrapunktova
mu, koji, pak, namerno žmure na
neprolazno-nepremostivu slabost kao konstantu
tog nekog mitskog opšteg ljudskog karaktera,
eksera u sanduku mnogih nam snova,
pokušaja, misija, zanosa... „Otmica“, na drugoj
strani, donosi neodoljivo drzak osvrt na stanje
stvari na ovdašnjim i možda i panevropskim ili
planetarno shvaćenim „književnim scenama“,
dok vrhunac čitavog izdanja predstavlja priča
naslovljena „1998“, u kojoj se vrtoglavo puno
toga intrigantnog zbiva, a sve nošeno nastojanjem
Asje Bakić da pronikne u koren očigledne
nesnađenosti koja na površinu evidentnije isplivava
u nežnim godinama rane mladosti, da bi
kasnija postala graničnik/remetilački faktor/pogonsko
gorivo... koje vodi put onoga što zatičemo
i u već pominjanim segmentima „Muški
jarak“, „Gretel“... u „1998“ nailazimo na istinske bisere
naglašeno ekonomičnog predočavanja
koordinatnog sistema unutar koga treba tražiti
smernice za dešifrovanje onoga što nam tu Asja
Bakić kriptično a zaumno želi da kaže; tako recimo,
tu će vas sačekati briljantna crtica koja
glasi „Znala je odmah da će tamo provesti najviše
vremena jer je uvijek tražila izolirane vidikovce
s kojih je mogla nesmetano proučavati
tuđe odrastanje kako bi zaboravila na vlastito.“,
a pre čega je istaknuto i ovo: „Na ljetovanje je
ponijela dvodijelni badić, tinejdžerski angst i
roman Maryse Conde ’Ja Tituba, crna vještica iz
Salema’. Očekivala je savršeno ljeto.“
Čitalac ubrzo postaje svestan da i nije preterano
važno da li Asja Bakić tu tka iluziju utopije
ili zavodljiv mrak bliske, pa čak možda i neizbežne
nam distopije, da li je veristički prosede
tu zapravo tek smokvin list i sredstvo odvraćanja
od autorkine želje da na stranice vlastite knjige
udomi što fantazmagoričnije viđenje sveta
danas ili neposredne budućnosti... Ono što je
važno je da je ovo izrazito zabavna proza, koja
iz reda u red, iz pasusa u pasus, odiše onim što
svakako ima smisla nazvati ukusom nestašnih, a
upravo to je nešto čega se na planu savremene
umetnosti i popularne kulture queer zbunjujuće
lako i dragovoljno odriče, sva je prilikama u potrazi
za što bržim i dostupnijim lenjivim komoditetom.
Vodič kroz gej Srbiju
51