Optimist magazin 55

POPTIMIST Serija
riča o primećenoj i u dobroj
meri željno iščekivanoj, a
potom i hvaljenoj novoj i
premijernoj seriji (iz ponude
Hulu-a) „Love, Victor“, kako je
verovatno opšte poznato,
počinje još pre dve godine; u
martu 2018. najpre pred
američku bioskopsku publiku
stigao je prapočetak te
priče – odličan dramedijski
film „Love, Simon“ u režiji Grega Berlantija. Film
je doneo šarmantnu i slatko, ali nadasve i ubedljivu
i upečatljivu priču o mladom Simonu, koji
od svih, od porodice i od prijatelja, krije da je gej.
Film je, pomenimo i to, predstavljao dostojanstvenu
i uspelu ekranizaciju Becky Albertalli.
Sada, dve i nešto malo preko godina kasnije,
poštovaoci i knjige i filma dobili su novu poslasticu
– seriju naslovljenu „Love, Victor“. Motivsko-tematski
gledano, priča serije zadržava se
na potpuno istoj tački, dok je veza sa prethodnikom
postavljena tako da epizode počinju razmenom
prepiske između sada već potpuno
snađenog i usidrenog Simona i mlađanog Victora
koga, gle čuda, muče ama baš istovetne
muke. Victor, mladi Latino, se sa svojom porodicom
(majka, brat, sestra i maleni brat) doseljava
u novi grad i dosta brzo pravi prvu grešku –
premda mu je jasno da je, barem što se škole
tiče, stigao u napredniju
i slobodoumniju
sredinu,
on, umesto da
iskoristi novi početak
i na slobodu
pusti svoj pravi
identitet (po pitanju
seksualne ori-
Kad se neko nečem dobrom nada...
Love, Victor
jentacije), ipak
zapada u zamku
kriptičnog ponašanja,
Piše: Zoran Janković
te brzo na-
lazi i devojku.
Savet i nekakva
vrsta vođstva
nekog ko je sam prtio iste te staze lutanja, nesigurnosti,
konspirativne zaljubljenosti... su mu
neophodni, i za to je tu Simon (koji stiže iz filma
kao, uostalom, i šire gledano i shvatano - starijeg
brata televizije).
Ta kopča deluje dovoljno efektno, premda
zahteva izvesnu suspenziju neverice i brzo postaje
refrenski učestao manir, i što je važnije to
obezbeđuje vezu i sa romanom i sa filmom, što
je u smislu prijema ciljane i potencijalne publike
svakako smislen potez i zahvat. Međutim, za razliku
od filma „Love,
Simon“, serija „Love,
Victor“ čitavim svojim
tokom neprikriveno
teži nešto
blažem i prijemčivijem,
a manje polemičnom
tonu i izrazu,
te dosta brzo, možda
već u prvoj epizodi,
dobija jasne obrise
veristički tretirane
fantazije. To se pre
svega odnosi na
opštu atmosferu sveprisutne
uprizorenosti,
odmerenosti, prihvaćenosti drugačijih izbora
bez iole upadljivijih trenja i trvenja među neistomislećima.
Film je, podsetimo, u sebi spojio
emotivnost nezavisnih ostvarenja, vizuelnu
ispoliranost i konsekventnost studijskog/reper-