Optimist magazin 55

pokušavao da ti se približim, iako sam shvatio,
mada tek pred kraj, da se nijedna osoba tebi ne
može približiti pukim pešačenjem. Čak je i naša
veza bila proizvod neočekivanih okolnosti. Bili
smo potrebni jedan drugom jer ja sam pisao
poeziju, kojoj ti nisi bio dorastao, a ti si, opet,
oslikao suštinu jednog ljudskog života kroz
svoje eseje. Čuvam ih kao blago. Štaviše, držim
te spise zaključane u jednoj škrinjici pod krevetom.
Svuda ih nosim sa sobom i čitam ponekad
kad čujem zvuk tramvaja kroz rominjanje kiše.
Tih dana, a naročito večeri, nemam mira. Ne spavam
i ne mili mi se da budem među ljudima.
Tada se zatvaram i osetim kao da i meni nedostaje
sopstvena polovina, naglo otrgnuta.
Čudno hodam tada, kao da me je neka silovita
pretnja sabila uza zid, a potom pustila da se
iskobeljam i pronađem spas. Otključam škrinju
i prelistavam blago. Koju ćemo priču danas izabrati?
Koju ranu ćemo raskopavati?
Uhvatim sebe kako se pitam šta je bilo s tvojim
ocem. Jednom u tri meseca sretnem osobu
na ulici, osmotrim je i zapitam se da li posmatram
baš njega. Ti ljudi su obično nehajni. Nikada
ne bih rekao da imaju sina Estebana koji je
nastradao, i to u saobraćajnoj nesreći. Onda prekorim
sebe što nisam dovoljno obazriv, kao da
je stvar truda da li ću na ulici nabasati na čoveka
kome ni lik ne poznajem. Nekoliko puta sam
istinski imao nameru da potražim tvoju majku i
da je upitam sve ono što znam da si je ti već
pitao, ali i više od toga, kako bih mogao sâm da
shvatim ono što ti možda nisi stigao. Pomislim i
da bi to meni pomoglo da se smirim u potrazi
za izbavljenjem. Dvaput sam se usudio da joj
odem na vrata. Prvi put tri dana nakon tvoje
smrti. Niko mi nije otvorio. Isto se dogodilo i
mesec dana kasnije. Zvonio sam na interfon prvi
put, a drugi put sam uspeo da uđem u zgradu
jer ju je neko od stanara u tom trenutku napuštao.
Ustrčao sam uz stepenice i zadihan pokucao
na vrata. Nisam bio zadihan usled telesnog
napora i zbog penjanja, već zato što mi se hrabrost
slila u pete. Glava mi je brujala: šta ako je
ne zateknem kod kuće? Isto toliko sam se uplašio
što ću je videti, prvi put otkako je izgubila
svog sina, svoju polovinu. To je bilo odavno. Ona
nije više u Madridu. Da sam je video, tražio bih
joj nešto tvoje.
Dobro je da se to nije dogodilo. Mislim da
mi ne bi bila dovoljna još jedna tvoja priča. Već
posedujem dovoljno tvojih intimnih rukopisa.
Želeo sam nešto što nisi sâm stvorio, nešto što
ti je bilo poklonjeno. Ne znam zašto, ali ta mi je
uteha bila potrebna. Na mah sam maštao o
tome da mi pokloni neku tvoju majicu, ali sam
Vodič kroz gej Srbiju
27
>>