15.04.2021 Views

Филозофија 4, Уџбеник за 4. разред гимназије, Klett

  • No tags were found...

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

YUMPU automatically turns print PDFs into web optimized ePapers that Google loves.

Милош Јеремић<br />

ФИЛОЗОФИЈА<br />

<strong>Уџбеник</strong> <strong>за</strong> четврти <strong>разред</strong> средње школе<br />

<strong>4.</strong><br />

<strong>Уџбеник</strong><br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.


ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК


Милош Јеремић<br />

<strong>Филозофија</strong><br />

<strong>Уџбеник</strong> <strong>за</strong> четврти <strong>разред</strong> средње школе<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.


<strong>Филозофија</strong><br />

<strong>Уџбеник</strong> <strong>за</strong> четврти <strong>разред</strong> средње школе<br />

Треће издање<br />

Аутор: Милош Јеремић<br />

Фотографије: подаци у колофону на страни 296<br />

Рецензенти: Др Владимир Милисављевић, виши научни сарадник, Институт <strong>за</strong><br />

филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду<br />

Зоран Башић, професор филозофије, Тринаеста београдска гимназија, Београд<br />

Александар Крстић, професор филозофије, Гимназија „Свето<strong>за</strong>р Марковић”,<br />

Нови Сад<br />

Графичко обликовање: „Total Idea”, Нови Сад<br />

Обликовање корица: Издавачка кућа „Кlett”<br />

Лектура: Данијела Вујетић<br />

Издавач: Издавачка кућа „Кlett” д.о.о.<br />

Маршала Бирјузова 3–5/IV, 11000 Београд<br />

Teл.: 011/3348-384, факс: 011/3348-385<br />

office@klett.rs, www.klett.rs<br />

За издавача: Гордана Кнежевић Орлић<br />

Главни уредник: Александар Рајковић<br />

Уредник: Иван Перић<br />

Штампа: Цицеро, Београд<br />

Тираж: 2.000 примерака<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

Министар просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије одобрио је издавање<br />

и употребу овог уџбеника <strong>за</strong> четврти <strong>разред</strong> <strong>гимназије</strong> и четворогодишње средње стручне<br />

школе решењем број 650-02-535/2013-06 од 13. 02. 201<strong>4.</strong><br />

ПРИМЕРАК<br />

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог<br />

ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући фотокопирање, штампање,<br />

чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем<br />

на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу са места и у време које он одабере, без<br />

писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење<br />

Закона о ауторском и сродним правима.<br />

© <strong>Klett</strong>, 2018.<br />

ISBN 978-86-7762-310-4


Како треба читати овај уџбеник<br />

Када први пут треба да употребиш програм <strong>за</strong> рачунар или неки нов уређај, како то<br />

радиш? Да ли прво прочиташ упутство, па га примењујеш корак по корак? Или покренеш<br />

програм, па покушаваш на основу искуства и интуиције да га употребиш? Ако ти<br />

је ова друга стратегија ближа, онда вероватно не читаш овај текст. Морам да признам да<br />

и сâм више волим овај други начин. Ипак, увек постоје они који радије прво прочитају<br />

упутство, <strong>за</strong> њих ово и пишем. Не треба <strong>за</strong>боравити још нешто: ми који одмах нешто<br />

употребимо, без читања упутства, често наиђемо на проблем. Тада погледамо упутство.<br />

Према томе, можда ово чита и неко ко упутства никако не воли.<br />

<strong>Уџбеник</strong> је подељен на пет области. Свака област почиње навођењем основних тема<br />

које ће бити разрађене у тексту. Испред неких текстова налазе се питања. Добро је да<br />

покушаш да одговориш на питања пре него што почнеш да читаш текст. Ова питања ће<br />

ти помоћи да повежеш филозофију и сопствено искуство. <strong>Филозофија</strong> није делатност<br />

усамљених чудака, већ човекова свакодневна потреба. Ту су и питања на крају текста.<br />

Нека од њих ће ти помоћи да провериш да ли разумеш текст, а друга треба да ти дају<br />

идеју <strong>за</strong> размишљање и самостално филозофирање. Постоје, наравно, и упутства <strong>за</strong> ученике<br />

који желе да боље овладају одређеном темом. Добро је да урадиш што више ових<br />

<strong>за</strong>датака.<br />

Поред основног текста уџбеника приметићеш уоквирене текстове, слике, фотографије,<br />

графиконе. На овај начин наглашене су значајне и <strong>за</strong>нимљиве теме, као и непознате<br />

речи. На крају књиге је Филозофски речник који ћеш погледати ако ти је нека реч<br />

непозната. На крају целина се налази Резиме у коме су истакнуте најважније чињенице<br />

које ти требају да би ишао/ишла даље.<br />

Уз уџбеник је придодата и књига која се зове Хрестоматија. Реч „хрестоматија”<br />

потиче из грчког језика и значи збирка текстова корисних <strong>за</strong> учење. У њој се налазе<br />

текстови познатих филозофа. Ове текстове особе које се баве филозофијом називају<br />

примарном литературом или оригиналним текстовима. Секундарна литература су текстови<br />

о филозофима и њиховим филозофијама. Већи део овог уџбеника је секундарна<br />

литература. Много је боље читати оригиналне текстове него секундарну литературу, као<br />

што је боље окупати се у мору него слушати приче о томе како изгледа купање у мору.<br />

Наравно, купање у мору може да буде опасно, ако не умемо да пливамо. Треба ли уопште<br />

да причам шта ће се догодити ако налетимо на неку јаку морску струју? Или на неку<br />

опасну морску животињу, рецимо ајкулу? Ипак, ко не крочи у воду, неће научити да<br />

плива. Зато се прво вежба у плићој и безопаснијој води или у базену. Слично је и када<br />

читаш филозофски текст. Наравно, није опасно као пливање са ајкулама, али можеш да<br />

се обесхрабриш и одустанеш. Зато су текстови који су дати у Хрестоматији једноставнији<br />

су <strong>за</strong> разумевање, а уз њих се налазе и упутства која ће ти бити од помоћи.<br />

Толико <strong>за</strong>сада. Како ћеш још употребити уџбеник, <strong>за</strong>виси од твоје одлуке, сарадње<br />

са наставником и креативности. Да не <strong>за</strong>боравим најважније – желим ти добродошлицу<br />

у филозофију. Надам се да ћеш уживати.<br />

Аутор<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.


Садржај<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

Шта је филозофија? .........................................................9<br />

Одређење филозофије ....................................................9<br />

Име и појам филозофије ...............................................9<br />

Врсте филозофских питања ...........................................12<br />

Зашто се бавимо филозофијом? ..........................................15<br />

<strong>Филозофија</strong> и друге области. .............................................20<br />

<strong>Филозофија</strong> и мит ....................................................20<br />

<strong>Филозофија</strong> и религија. ...............................................21<br />

<strong>Филозофија</strong> и наука. ..................................................23<br />

<strong>Филозофија</strong> и уметност ...............................................25<br />

Основне филозофске дисциплине ........................................27<br />

Резиме. .................................................................30<br />

Античка филозофија .......................................................31<br />

Проблеми античке филозофије ...........................................31<br />

Друштвени услови <strong>за</strong> настанак филозофије .............................31<br />

Предуслови <strong>за</strong> настанак филозофије код старих Грка ....................32<br />

Основна филозофска питања античке филозофије ......................36<br />

Питање прапочетка. .....................................................38<br />

Античке космогоније .................................................38<br />

Природа и њено порекло (прапочетак) .................................39<br />

Јонски физиолози ....................................................40<br />

Истина и привид ........................................................44<br />

Природа и број .......................................................45<br />

Алегорија о пећини ...................................................48<br />

Агностици<strong>за</strong>м и скептици<strong>за</strong>м .........................................51<br />

Биће, мноштво и кретање . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .53<br />

Биће. ................................................................53<br />

Елејска онтологија ....................................................54<br />

Једно и мноштво......................................................57<br />

Учење о елементима ..................................................58<br />

Семена ..............................................................59<br />

Атоми ...............................................................60<br />

Биће и кретање .......................................................61<br />

Потенција и реалитет .................................................62<br />

Значај супротности <strong>за</strong> тумачење природе. .................................64<br />

Дуали<strong>за</strong>м у филозофији ...............................................64<br />

Јединство супротности. ...............................................66<br />

Једно и мноштво као супротности .....................................67<br />

Метафизичко одређење стварности. ......................................68<br />

Супстанција и акциденција. ...........................................68<br />

Проблем узрока ......................................................70<br />

4


Демијург . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .70<br />

Четири узрока. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .71<br />

Непокретни покретач. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .72<br />

Трансценденција и иманенција . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .74<br />

Хришћанска метафизика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .75<br />

Појам дијалектике . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .79<br />

Зенонова дијалектика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .80<br />

Дихотомија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .81<br />

Ахил и корњача. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .82<br />

Стрела . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .82<br />

Дијалектика и реторика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .82<br />

Сократово подучавање мудрости . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .86<br />

Историјски извори о Сократу. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .86<br />

Иронија и мајеутика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .87<br />

Ерос и екста<strong>за</strong>. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .88<br />

Припрема <strong>за</strong> смрт – докази о бесмртности душе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .91<br />

Рано хришћанство и дијалектика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .93<br />

Сведочанство душе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .95<br />

Догматика и дијалектика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .95<br />

Врлина и добро . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .98<br />

Врлина и знање. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100<br />

Врлина је знање. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100<br />

Критика изједначавања врлине и знања. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101<br />

Златна средина и златно правило . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 102<br />

Врлина и <strong>за</strong>једница . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 102<br />

Идеална држава . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 104<br />

Божја држава. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 106<br />

Политичка животиња . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 106<br />

Питање индивидуалне среће . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109<br />

Срећа и <strong>за</strong>довољство. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111<br />

Срећа у хеленистичко-римској епохи. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 112<br />

Стоици<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113<br />

Хедони<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115<br />

Резиме . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 119<br />

Средњовековна филозофија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 122<br />

Основни проблеми средњовековне филозофије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 122<br />

Четири традиције средњовековне филозофије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123<br />

Католичанство . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123<br />

Православље . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 124<br />

Ислам. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 125<br />

Јудаи<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 126<br />

Питања филозофије средњег века . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 129<br />

Однос вере и разума . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 132<br />

(Не)изрецивост божјих особина . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133<br />

Катафатичка и апофатичка теологија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

5


ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

Проблем мноштва божијих имена. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 134<br />

Учено незнање . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135<br />

Вера и филозофија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 136<br />

Слушкиња теологије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 137<br />

Аверои<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138<br />

Докази о егзистенцији бога . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139<br />

Вера и херменеутика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 140<br />

Проблем универ<strong>за</strong>лија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 142<br />

Реали<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 144<br />

Номинали<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 144<br />

Концептуали<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 145<br />

Улога филозофије у формирању хришћанског учења . . . . . . . . . . . . . . . . . . 145<br />

Резиме. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 148<br />

<strong>Филозофија</strong> новог доба . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 149<br />

Дух новог доба . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 149<br />

Основни проблеми нововековне филозофије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 154<br />

Проблем методе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 156<br />

Оруђе разума. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 157<br />

Индуктивни метод и експеримент . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 158<br />

Учење о идолима . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159<br />

Универ<strong>за</strong>лна математика (Mathesis universalis). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161<br />

Јасна и једноставна правила . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161<br />

Хиперболичка скепса . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 162<br />

Проблем супстанције . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 165<br />

Просторна и мисаона супстанција . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 166<br />

Декартов онтолошки доказ <strong>за</strong> егзистенцију бога. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 167<br />

Коначно и бесконачно биће . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 168<br />

Атрибут и модус . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 168<br />

Пантеи<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 169<br />

Материјали<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 170<br />

Примарни и секундарни квалитети . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 170<br />

Проста и сложена супстанција . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 171<br />

Престабилирана хармонија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 172<br />

Проблем сазна ња. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 175<br />

Рационали<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 176<br />

Урођене идеје. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 176<br />

„Свако одређење је негација” . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 179<br />

Нужан и довољан разлог . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 179<br />

Емпири<strong>за</strong>м. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 181<br />

Солипси<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 183<br />

Скептици<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 183<br />

Проблем субјекта. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 186<br />

Трансцендентална филозофија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 186<br />

Коперникански обрт. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 187<br />

Сазнања a priori и a posteriori . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 188<br />

6


Чулно сазнање . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189<br />

Разум . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189<br />

Синтетички судови a priori? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 191<br />

Шта је ум?. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 192<br />

Учење о науци. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 192<br />

Умска синте<strong>за</strong> света . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 195<br />

Апсолутни ум . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 195<br />

Индиференција апсолута према субјект–објект релацији . . . . . . . . . . . . . . 196<br />

Свесна и несвесна продукција . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 196<br />

<strong>Филозофија</strong> апсолута као апсолутна филозофија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 197<br />

Систем апсолутне филозофије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 197<br />

Субјективни, објективни и апсолутни дух . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 198<br />

Дијалектика. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 200<br />

Трансцендентална дијалектика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 200<br />

Делотворна радња . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 201<br />

Самоспознаја апсолута. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 201<br />

Дијалектика – иманентни метод . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 202<br />

Феноменологија духа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 204<br />

Спекулативна логика. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 205<br />

Начела разума у праву и политици. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 207<br />

Политика као техника. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 208<br />

Утопија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 209<br />

Просветитељство. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 210<br />

Критика религије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 210<br />

Човек у природном стању . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 211<br />

Порекло државе и <strong>за</strong>кона. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 213<br />

Ум и слобода . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 215<br />

Појам друштвених норми . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 216<br />

Морална аутономија и хетерономија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 217<br />

Утилитари<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 217<br />

Порекло морала . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 218<br />

Етика дужности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 219<br />

Историја и слобода . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 221<br />

Дијалектика господара и слуге . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 222<br />

Маркси<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 223<br />

Резиме. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 226<br />

Савремена филозофија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 229<br />

Шта је савремена филозофија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 229<br />

Отуђење . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 230<br />

Критичка теорија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 230<br />

Фемини<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 231<br />

Наука, техника и филозофија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 232<br />

Однос према наслеђу нововековне рационалности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 235<br />

Волунтари<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 235<br />

Апстракција и интуиција. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 236<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

7


ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

Нихили<strong>за</strong>м. ........................................................ 238<br />

Интуициони<strong>за</strong>м .................................................... 241<br />

Однос филозофских и научних метода .................................. 244<br />

Сцијенти<strong>за</strong>м – умерени и радикални ................................. 244<br />

Логички позитиви<strong>за</strong>м. .............................................. 245<br />

Хипотетичко-дедуктивни метод ..................................... 246<br />

Прагмати<strong>за</strong>м ....................................................... 248<br />

Инструментали<strong>за</strong>м .............................................. 248<br />

Комуникативно деловање ........................................... 249<br />

Језичка и логичка анали<strong>за</strong> у савременој филозофији ..................... 253<br />

Конотативно и денотативно значење ................................. 253<br />

Теорија дескрипција ................................................ 254<br />

Идеални језик и логички атоми<strong>за</strong>м. .................................. 255<br />

Језички позитиви<strong>за</strong>м ............................................... 255<br />

Логички позитиви<strong>за</strong>м и логичка анали<strong>за</strong> ............................. 256<br />

„Одбрана здравог разума” ........................................... 257<br />

Језичке игре. ....................................................... 257<br />

Специфичност филозофских метода – феноменологија и херменеутика ... 260<br />

Феноменологија .................................................... 260<br />

Интенционалност свести. ........................................ 260<br />

Природни и филозофски став .................................... 261<br />

Феноменолошка редукција ....................................... 261<br />

Херменеутика ...................................................... 263<br />

Граматички и психолошки аспект ................................. 263<br />

Шта је писац хтео да каже? ....................................... 264<br />

Круг разумевања ................................................ 265<br />

Интерсубјективна комуникација. .................................... 266<br />

<strong>Филозофија</strong> егзистенције .............................................. 268<br />

Егзистенција без есенције ........................................... 269<br />

Филозофска вера и егзистенција ..................................... 271<br />

Фундаментална онтологија .......................................... 272<br />

Егзистенцијали<strong>за</strong>м ................................................. 275<br />

<strong>Филозофија</strong> данас ..................................................... 279<br />

Наука од позитивизма до интердисциплинарности. ................... 279<br />

Структурали<strong>за</strong>м, постмодерна и друштвена критика .................. 280<br />

Неомаркси<strong>за</strong>м ................................................... 281<br />

Структурали<strong>за</strong>м ................................................. 281<br />

Постмодерни<strong>за</strong>м. ................................................ 283<br />

<strong>Филозофија</strong> у школи ................................................ 284<br />

Примењена етика као филозофски приступ проблемима савременог света и<br />

свакодневног живота .................................................. 287<br />

Порекло савремене етике ........................................... 287<br />

Примењена етика. .................................................. 289<br />

Консеквенце у свакодневном животу. ................................ 290<br />

Политичке консеквенцe ............................................. 291<br />

Резиме. ............................................................... 294<br />

Филозофски речник ................................................... 297<br />

8


Шта је филозофија?<br />

У овом поглављу ћеш:<br />

разумети и анализирати појам филозофије;<br />

разумети и анализирати однос филозофских и осталих питања;<br />

научити да разликујеш теоријска, практичка и поетичка питања;<br />

анализирати <strong>за</strong>што се човек бави филозофијом;<br />

анализирати однос филозофије, религије, науке и уметности;<br />

сазнати и разумети који су најважнији филозофски проблеми и филозофске дисциплине.<br />

Одређење филозофије<br />

→ Да ли ти се некада наметнуло неко питање на које<br />

нико није умео да ти одговори?<br />

→ Знаш ли неко питање на које постоје различити<br />

одговори од којих би сви могли бити и тачни и<br />

нетачни?<br />

→ Да ли те је неко питање навело на то да дуго<br />

размишљаш о одговору без <strong>за</strong>довољавајућег<br />

резултата?<br />

→ Када некоме кажеш да филозофира, шта то значи?<br />

Име и појам филозофије<br />

Девојчица којој је умро деда се пита шта се догодило.<br />

Може ли деда да се пробуди? Хоће ли и она морати<br />

једнога дана да умре?<br />

Стефану се свиђа Милица, а чини се да се и Милици<br />

допада Стефан. Он, међутим, зна да је његов најбољи<br />

друг, Светомир, <strong>за</strong>љубљен у Милицу, али и да се<br />

Светомир Милици ни најмање не свиђа. Треба ли онда<br />

слободно да се удвара Милици? Светомир јој се свакако<br />

не свиђа и она неће бити са њим. Ипак, Светомир му је<br />

најбољи друг и није поштено да најбољем другу преотме<br />

симпатију.<br />

Кинески мислилац из IV века пре нове ере <strong>за</strong>писао<br />

је следећу причу. „Једном сам ја, Чуанг Це, сањао да сам<br />

лептир. Лепршајући наоколо, срећан и весео, радио сам<br />

шта ми се прохте. Не бејах свестан да сам Чуанг Це.<br />

Одједном, пробудих се и, гле, поново бејах Чуанг Це.<br />

Сада не знам јесам ли човек који је сањао да је лептир,<br />

или лептир који сања да је човек?”<br />

КАКО ПРОНАЋИ ОДГОВОР?<br />

Шта се дешава са душом после смрти?<br />

Умире ли <strong>за</strong>једно са телом? Да ли тело<br />

функционише као уређај? Када се уређај<br />

поквари и када је дуже време у квару,<br />

понекад се може поправити. Зашто се онда<br />

мртав човек не може „поправити”? Ако тело<br />

није уређај који покреће душу, где она нестаје<br />

када човек умре?<br />

Да ли је фер да се удвараш симпатији<br />

свог најбољег друга или своје другарице?<br />

Она или он се теби свиђа, изгледа да се и ти<br />

свиђаш њој или њему, а знаш да твој најбољи<br />

друг/другарица нема никакве шансе...<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

9


МОРАЛНА ДИЛЕМА<br />

Пилот баца бомбу на место где би<br />

могло бити цивила. Да ли му савест олакшава<br />

помисао да се бори <strong>за</strong> виши циљ?<br />

Да ли је ослобођен моралне одговорности<br />

<strong>за</strong>то што „само слуша наређења”? Да<br />

ли ико има права да одузме живот другој<br />

особи, под било којим изговором?<br />

ОТВОРЕНА И ЗАТВОРЕНА<br />

ПИТАЊА<br />

Затворена питања су питања на која<br />

је могуће дати проверљив одговор. Може<br />

се утврдити да ли је одговор тачан или<br />

нетачан, што спречава даљу дискусију о<br />

тим питањима. Таква су питања:<br />

Како се израчунава површина коцке?<br />

Како гласи Бојл–Мариотов <strong>за</strong>кон? Ко је<br />

написао књигу Проклета авлија?<br />

Отворена питања су питања на која<br />

није могуће дати једнозначан и проверљив<br />

одговор, па се <strong>за</strong>то непрекидно<br />

„мотају” по нашој свести и и<strong>за</strong>зивају<br />

дискусију. Таква питања могу бити филозофска,<br />

на пример:<br />

Шта је срећа? Да ли је душа бесмртна?<br />

Да ли је морално да прекршимо <strong>за</strong>кон<br />

када већина људи око нас то ради?<br />

Војни пилот је добио <strong>за</strong>датак да баци бомбу на место<br />

где може бити и цивила. Старешине су му објасниле да је<br />

циљ његове акције хуман, те да ће војном интервенцијом<br />

ослободити диктатуре земљу коју напада. Диктатура против<br />

које се бори односи свакодневно много више живота него<br />

бомба коју ће он бацити. Ипак, доле су невини цивили и ако<br />

послуша наређење, он ће их убити. Ако то не уради, <strong>за</strong>датак ће<br />

сигурно прихватити неки други пилот, тако да цивиле свакако<br />

неће спасти. Даље, сваки следећи дан у диктатури односи нове<br />

жртве. Да ли је ослобођен моралне одговорности <strong>за</strong>то што<br />

„само слуша наређења”? Да ли га оправдава чињеница да не<br />

може никако да спасе цивиле? Хоће ли његову савест умирити<br />

мисао да и остали пилоти раде исто што и он?<br />

Овакве и сличне ситуације честе су у животу човека. Оне<br />

узнемиравају, и већина би волела да их избегне. Оно што је у<br />

њима најстрашније јесте чињеница да нико не може да ти дâ<br />

сигуран савет како да се у тим околностима снађеш. Решења<br />

до којих долазиш могла би бити исправна, али то није сигурно.<br />

Многи мудри људи исписали су хиљаде страница оваквим<br />

недоумицама. Нажалост, ти мудри људи дају врло различита,<br />

међусобно супротна решења, са којима је тешко и<strong>за</strong>ћи на крај.<br />

Исто важи и <strong>за</strong> савете које можеш да добијеш од пријатеља,<br />

родитеља, наставника, стручњака. Често ће они бити потпуно<br />

супротни.<br />

Ипак, овакве ситуације ће се стално понављати и<br />

примораваће те на самостално промишљање. Тако ћеш се<br />

<strong>за</strong>питати: „да ли постоји бог”, „шта се дешава са душом после<br />

смрти”, „шта је то добар живот”, „шта ме боље приказује – моје<br />

тело или моје мишљење”, „шта је срећа”.<br />

Оваква питања се зову отворена питања. Она су отворена<br />

<strong>за</strong>то што на њих није могуће дати одговор који би био сигурно<br />

тачан. Претпостави да особа коју узнемирава помисао на смрт<br />

пита: „Шта ће бити са мојом душом после смрти?”, а дежурни<br />

„мудрац” јој даје одговор: „Преселиће се у друго тело”. Хоће<br />

ли бити <strong>за</strong>довољна одговором? Хоће ли помисао на смрт<br />

престати да је узнемирава? Коначно, да ли је овај одговор<br />

тачан или нетачан?<br />

Ниједна наука се не бави овим питањима. Један од<br />

разлога је тај што на њих није могуће дати једнозначан, тачан<br />

одговор. Постоји навика да се од науке очекују одговори.<br />

Када се разболиш, отићи ћеш лекару. Када желиш нову<br />

кућу, тражићеш пројекат од инжењера. Ако те <strong>за</strong>боли зуб,<br />

обратићеш се зубару. Шта ћеш ако те узнемирава страх од<br />

смрти? Или ако не умеш да одредиш свој циљ у животу? Коме<br />

ћеш се обратити ако имаш моралну дилему?<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

10


Наравно, у оваквим ситуацијама увек<br />

осећаш усамљеност и препуштеност себи.<br />

Проблем је у томе што људи најчешће нису<br />

спремни да се носе са непознаницама које<br />

их избацују из свакодневице. Дакле, решење<br />

је да вежбаш да се ваљано определиш у<br />

ситуацијама које је немачки филозоф Карл<br />

Јасперс називао „граничним ситуацијама<br />

егзистенције”. Људи се често, када су<br />

у недоумици, обраћају свештеницима,<br />

психолозима, лекарима. Брзо установе да<br />

<strong>за</strong> оваква питања не постоје стручњаци.<br />

Они којима се обратимо могу да нам понуде<br />

савете, упутства, чак и некакве одговоре.<br />

Ипак, одлуке морамо сами да донесемо.<br />

<strong>Филозофија</strong> је људска делатност која<br />

се бави оваквим питањима и помаже<br />

ти да са њима и<strong>за</strong>ђеш на крај. Она ти не<br />

даје решења, већ те оспособљава да их<br />

ваљано промишљаш. Када покушаш да<br />

одредиш шта је то филозофија, наилазиш<br />

на многобројне тешкоће. У различитим<br />

историјским периодима филозофија се<br />

схватала на различите начине. Схватање<br />

филозофије такође <strong>за</strong>виси и од културе у<br />

којој се она развија – источне и <strong>за</strong>падне<br />

културе различито тумаче филозофију.<br />

Даље, филозофи се углавном не слажу око<br />

тога шта је филозофија и колико она вреди.<br />

Нај<strong>за</strong>д, филозофија дозвољава оваква<br />

КАРЛ ЈАСПЕРС<br />

Карл Јасперс је био немачки<br />

психијатар и филозоф. Био је противник<br />

тоталитаризма и значајан<br />

поборник демократије. Због тога<br />

је током нацистичке власти у Немачкој<br />

био прогоњен. Живео је<br />

од 1883. до 1969. године. Његова<br />

најзначајнија дела су: <strong>Филозофија</strong><br />

егзистенције, <strong>Филозофија</strong>, О истини<br />

и Филозофска вера.<br />

различита тумачења. У филозофији не тежимо коначним одговорима, већ<br />

аргументованом промишљању проблема. Зато није могуће дати једнозначан<br />

одговор на питање шта је филозофија. Сврха филозофије је да стално<br />

подстиче и унапређује мишљење.<br />

Сама реч „филозофија” има грчко порекло. Ова кованица настала је<br />

од речи „fi l e i n (φιλειν)” и „sophia (σοφια)”. Грчка реч „fi l e i n” је синоним речи<br />

„eros (ἔρως)” што значи волети, љубити, обожавати. „Sophia” значи мудрост,<br />

те би филозофија била љубав према мудрости. Иако се на старогрчком<br />

изговара као „philosophia (φιλοσοφια)”, у традицији изговора грчких речи на<br />

српском језику је облик „филозофија”. Слово „с” између два самогласника<br />

традиционално се чита као „з”. Тако се изговара „музика” (а не мусика),<br />

кри<strong>за</strong> (а не криса), паразит (уместо парасит), музеј, фантазија и сл.<br />

Почеци филозофије се везују <strong>за</strong> античку Грчку, иако су и сами<br />

грчки аутори налазили узоре на Истоку. Сматра се да је прве филозофе<br />

инспирисала <strong>за</strong>повест исписана изнад ула<strong>за</strong> у Аполонов храм у Делфима:<br />

„Спознај себе (грч. Γνῶθι σεαυτόν)”.<br />

Граничне ситуације<br />

Ситуације које су суштински непроменљиве Карл Јасперс<br />

назива граничним ситуацијама. Ово су ситуације у којима<br />

филозофска питања која обично <strong>за</strong>немарујемо постају нужна.<br />

Овакве ситуације су смрт, патња, борба, <strong>за</strong>плитање у неизбежну<br />

кривицу, љубав итд.<br />

<strong>Филозофија</strong> (етимологија)<br />

Реч „филозофија” потиче од грчких речи „s o fi a (σοφια)”<br />

што значи „мудрост” и „philein (φιλειν)” – волети. Грчка реч<br />

„philosophia (φιλοσοφια)” може се превести као љубав према<br />

мудрости. У српском језику најчешће се изговара „филозофија”<br />

.<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

11


Врсте филозофских питања<br />

Теоријска<br />

бог?<br />

Практичка<br />

Поетичка<br />

Ако поново погледаш питања која су наведена у досадашњем тексту,<br />

приметићеш да се таква питања међусобно разликују. Постоје питања о ономе на<br />

шта не можемо да утичемо. Да ли постоји бог? Да ли је свемир бесконачан? Да ли<br />

је душа бесмртна?<br />

Оваква питања се у филозофији називају теоријским питањима. Грчка<br />

реч „теорија” дословно значи „посматрање без интереса”, а односи се на умно<br />

сагледавање суштине ствари. У позориште одлазиш без интереса (користи), али не<br />

без интересовања. Напротив, позоришну представу <strong>за</strong>интересовано посматраш,<br />

често се уживљаваш, идентификујеш се са ликовима. Глумци преносе не тебе своје<br />

емоције, <strong>за</strong>борављаш да је реч само о представи. Наравно, не пада ти на памет<br />

да реагујеш јер у догађајима које посматраш не налазиш<br />

никакав интерес. У сличној си ситуацији и када се бавиш<br />

теоријским питањима. Ова питања се односе на ствари<br />

према којима је однос посматрачки или теоријски. Разлог<br />

<strong>за</strong> ово је једноставан – реч је о ономе што не <strong>за</strong>виси од<br />

твоје воље. Када је у питању постојање бога, кретање<br />

небеских тела или бесмртност душе, једина могућа<br />

истраживачка позиција јесте – посматрање без интереса.<br />

Друга врста питања су питања о ономе што<br />

непосредно или посредно <strong>за</strong>виси од нас. То су питања<br />

о стварима које су предмет вољног одлучивања, делања<br />

или поступака које сама или сам бираш. Да ли је поштено<br />

побећи са часа када то уради већина ученика мог<br />

одељења? Да ли ћу бити лопов ако украдем од лопова?<br />

Да ли је абортус морално прихватљив? Да ли је убиство<br />

оправдано у самоодбрани или освети? Ко одређује<br />

шта је морално? Оваква питања филозофи називају<br />

практичким питањима, а најпознатија међу њима су<br />

етичка питања. Етика је филозофска наука о моралу.<br />

За практичко истраживање није довољно знање, већ<br />

је потребно деловати у складу са знањем. Не назива се<br />

моралним човек који зна шта је морално, већ онај који се<br />

понаша у складу са моралним правилима.<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

Теорија<br />

Сазнавање, проучавање без интереса (користи), умно сагледавање суштине ствари.<br />

Практичка или практична питања<br />

Питања о стварима које <strong>за</strong>висе од наше воље. У нашој филозофској терминологији радије се користи термин<br />

„практичко” уместо „практично”, због семантике – имамо обичај да кажемо да су практичне ствари на пример<br />

перорез, хемијска оловка или мобилни телефон, док су практичка питања усмерена на вештину живота у <strong>за</strong>једници.<br />

Етика<br />

Филозофска наука о моралу.<br />

12


Иако латинска пословица каже да се о укусима<br />

не расправља, врло често расправљамо о питањима<br />

лепоте. Шта једно уметничко дело чини лепим?<br />

Зашто је неко дело уметничко, а неко кич? Оваква<br />

питања називају се поетичка питања. Реч „поезија”<br />

се обично користи <strong>за</strong> књижевно дело у коме је<br />

порука аутора изречена кроз стихове. Изворно,<br />

грчка реч „poïesis (ποιήσεις)” значи произвођење.<br />

За Грке поезија је обухватала све чулима доступне<br />

творевине. Зато се поезијом сматрало песништво,<br />

говорништво, али и <strong>за</strong>натство и медицина.<br />

Поетичка питања су, у филозофији, питања о<br />

уметничком стварању. Најпознатија међу њима су<br />

питања из области естетике, филозофске науке о<br />

лепом.<br />

Сва ова питања остају без коначних одговора<br />

из различитих разлога.<br />

Када говоримо о теоријским питањима,<br />

одговори нису коначни, <strong>за</strong>то што не постоји начин<br />

да их провериш. Ако се, на пример, <strong>за</strong>питаш да<br />

ли је материја дељива до бесконачности, какав<br />

год одговор даш, нећеш моћи да га провериш<br />

у искуству. Исто важи и <strong>за</strong> питање о постојању<br />

бога – бога не можеш да опазиш чулима, па те ово<br />

питање препушта на милост и немилост властитом<br />

промишљању. Сличан проблем се јавља и када<br />

се бавиш питањем настанка космоса. Ниси у<br />

могућности да путујеш кроз време, па не можеш<br />

да посматраш настанак космоса и провериш<br />

своје идеје о томе. Филозофска наука која се<br />

бави предметима недоступним чулима назива се<br />

метафизика.<br />

Практичка питања остају без коначног<br />

одговора <strong>за</strong>то што су ствар личне одлуке и става<br />

појединца. Често се правила која важе у <strong>за</strong>једници<br />

узимају као основа практичког одлучивања.<br />

Појединац, међутим, има способност да одлучи<br />

да ли ће се повиновати правилима <strong>за</strong>једнице или<br />

не. Исту етичку недоумицу можеш посматрати са<br />

више позиција, са подједнако добрим аргументима.<br />

Пилот из примера са почетка текста може <strong>за</strong> свој<br />

морални принцип да прихвати неповредивост<br />

људског живота и да одбије да изврши наређење,<br />

или да испусти бомбу на неко пусто место. Ако,<br />

међутим, и<strong>за</strong>бере принцип војничке дужности,<br />

онда извршава наређење сматрајући да не сноси<br />

моралну одговорност.<br />

АРИСТОТЕЛ<br />

Поделу филозофских питања на теоријска,<br />

практичка и поетичка направио је један од најзначајнијих<br />

и најутицајнијих филозофа у историји –<br />

Аристотел. Рођен је у грчком граду Стагири 38<strong>4.</strong><br />

године пре нове ере. Образовао се у Атини где је<br />

касније отворио филозофску школу која се звала<br />

Лицеј или перипатетичка (шетачка) школа. Овај<br />

други назив потицао је од Аристотелове навике<br />

да шета са ученицима по врту током предавања.<br />

Најзначајнија Аристотелова филозофска дела су<br />

Метафизика, Политика и Никомахова етика.<br />

Умро је у изгнанству. Година његове смрти, 322.<br />

пре нове ере, узима се <strong>за</strong> крај класичне грчке и почетак<br />

хеленистичко-римске епохе.<br />

Естетика<br />

Филозофска наука о лепом.<br />

Поетика<br />

Вештина прављења ствари <strong>за</strong> чулно уживање<br />

и <strong>за</strong>довољавање телесних потреба. Обухватала<br />

је песништво, говорништво, али и <strong>за</strong>натство и<br />

медицину.<br />

Метафизика<br />

Филозофска наука о свету који није доступан<br />

чулима.<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

13


Питања лепог и ружног налазе се у сфери личног доживљаја. Отуда честе полемике<br />

о вредности неког уметничког дела. На оно што сматрамо лепим или ружним такође<br />

утиче владајући идеал времена и културе у којој живимо. Захваљујући уметности јасно<br />

видимо како су се ти идеали мењали. Од Вилендорфске Венере са наглашеним симболима<br />

плодности, преко Гојине елегантно попуњене Голе Маје, до витке Пенелопе Круз и Монике<br />

Белучи, идеја женске лепоте се значајно променила. Слично се догодило и са идеалима<br />

мушке лепоте. У XVIII веку сматрало се да шармантан мушкарац мора да има велики<br />

стомак, па су они који су били витки стављали уметке испод кошуља. Данас се велики<br />

стомак сматра ружним, а идеал лепоте је преко мужевног шарма Шона Конерија и Џорџа<br />

Клунија стигао до дечјег лица Бреда Пита, Џонија Депа или Леонарда ди Каприја.<br />

Провери да ли разумеш<br />

1. Која су од следећих питања отворена:<br />

Ко је први израчунао обим Земље? Да ли бих ја остао ја ако би ми се променило<br />

тело? Када је почео Други светски рат? Колико углова има троугао? Зашто<br />

дозвољавамо да неко други донесе одлуку уместо нас?<br />

2. Зашто отворена питања остављају простор <strong>за</strong> дискусију?<br />

3. Због чега је тешко одредити шта је филозофија?<br />

<strong>4.</strong> Које врсте отворених питања постоје и по чему се разликују?<br />

5. Наведи десет отворених питања. Зашто их сматраш отвореним? Разврстај их према<br />

Аристотеловој подели питања.<br />

6. Наведе примере граничних ситуација.<br />

Филозофирај<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

1. Сети се неке граничне ситуације. Опиши је и реконструиши своје промишљање те<br />

ситуације.<br />

2. Наведи неколико ствари које радиш без икаквог интереса (користи). Зашто их радиш?<br />

3. Можеш ли да се сетиш неке ситуације у којој те је обузела страст при истраживању?<br />

<strong>4.</strong> Западаш ли некада у препирке са неким о музици? Сети се како је ваша дискусија<br />

изгледала. Које сте аргументе користили?<br />

5. Пронађи у одељењу ученике који слушају потпуно другачију музику него ти. Објасните<br />

једно другом <strong>за</strong>што слушате баш ту врсту музике. За сваки свој став употребите бар један<br />

аргумент. Покушајте да <strong>за</strong> сваки аргумент дате противаргумент.<br />

ПРИМЕРАК<br />

За оне који желе више …<br />

… да се упознају са филозофским проблемима<br />

Прочитај:<br />

1. Џулијан Баџини, Свиња која би да буде поједена, Лагуна, Београд, 2008.<br />

2. Стивен Ло, Филозофски фајлови, Плато, Београд, 2003.<br />

3. Бертранд Расел, Проблеми филозофије, Нолит, Београд, 1980.<br />

… да сазнају како се мењао идеал лепоте кроз историју<br />

Прочитај:<br />

Умберто Еко, Историја лепоте, Плато, Београд, 200<strong>4.</strong><br />

14


Зашто се бавимо филозофијом?<br />

→ Да ли увек знамо оно што мислимо да знамо?<br />

→ Постоји ли нешто што не знамо да знамо?<br />

→ Зашто се неки људи баве филозофијом?<br />

→ Да ли је филозофија неопходна или се може без ње?<br />

ЧИТАЊЕ СТАРОГРЧКОГ ТЕКСТА<br />

Да ли смо увек свесни онога што знамо?<br />

У <strong>за</strong>градама поред грчких речи често се налази текст исписан словима којима<br />

смо навикли да обележавамо величине у природним наукама (угао, таласна дужина,<br />

фреквенција, електрични отпор…). У питању су, наравно, слова грчког алфабета. Нисмо<br />

навикли да се тим словима пише текст, па тај текст и не умемо да читамо. Да ли је <strong>за</strong>иста<br />

тако? Покушај овако: када наиђеш на реч исписану грчким алфабетом, прочитај је тако<br />

што ћеш употребити први глас имена грчког слова – где се појави „алфа”, прочитај га као<br />

„а” на пример, или „ламбда” као „л”. У табели су дата грчка слова са именима, а поред<br />

имена у <strong>за</strong>гради је дат изговор.<br />

Α α алфа (а) Η η ета (е) Ν ν ни (н) Τ τ тау (т)<br />

Β β бета (б) Θ θ тхета (тх) Ξ ξ кси (кс) Υ υ<br />

ипсилон<br />

(и)<br />

Γ γ гама (г) Ι ι ита (и) Ο ο омикрон (о) Φ φ фи (ф)<br />

Δ δ делта (д) Κ κ капа (к) Π π пи (п) Χ χ хи (х)<br />

Ε ε епсилон (е) Λ λ ламбда (л) Ρ ρ ро (р) Ψ ψ пси (пс)<br />

Ζ ζ зета (дз) Μ μ ми (м) Σ σ ς сигма (с) Ω ω омега (о)<br />

Покушај сада да прочиташ следеће речи: φύσις, λόγος, ψυχά. Лако је, <strong>за</strong>р не? Наравно,<br />

није баш увек овако једноставно, али је сасвим довољно <strong>за</strong> почетак. Изгледају ли ти ове<br />

речи познато? Преведи их. Примећујеш ли да је начин читања класичног грчког језика<br />

(обично кажемо старогрчког) сличан читању текста на нашем језику? Ако те ово чуди,<br />

сети се порекла нашег писма. Прочитај грчки текст у <strong>за</strong>градама из претходног текста.<br />

На основу онога што је у претходном тексту речено о филозофији, тешко<br />

је разумети <strong>за</strong>што се неко уопште њом бави. <strong>Филозофија</strong> поставља питања на<br />

која није могуће дати сигуран одговор. Ипак, филозофија је нужност без које<br />

човек не може да живи. Ако се <strong>за</strong>питаш „<strong>за</strong>што”, даћеш најбољи аргумент <strong>за</strong><br />

претходну тврдњу. Негирање потребе <strong>за</strong> филозофијом, одбијање да се бавимо<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

15


ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

ПЛАТОН<br />

њом, одбацивање филозофије, такође је филозофски став. Аристотел<br />

је у једном свом спису који се код нас обично преводи под насловом<br />

Наговор на филозофију навео: „Мораш да филозофираш, јер ако нећеш<br />

да филозофираш, мораш да филозофираш о томе због чега нећеш да<br />

филозофираш”. <strong>Филозофија</strong> је ствар мишљења, а без мишљења човек не<br />

може.<br />

Постоји могућност неаргументованог одбацивања филозофије.<br />

Неки људи одбијају да дају и прихватају аргументе. Оваква појава зове се<br />

мизологија.<br />

Није свака филозофска позиција филозофија. Већина људи може да<br />

пева, али их нећемо због тога сматрати оперским певачима. Деца играју<br />

фудбал, кошарку, рукомет, тенис, али нису професионални спортисти.<br />

<strong>Филозофија</strong> је неопходна свима, али нису сви филозофи. Често се <strong>за</strong><br />

особу која много прича и све преозбиљно схвата подсмешљиво каже да –<br />

„филозофира”.<br />

Наравно да постоји разлика између филозофа и „филозофа”, али ми<br />

не умемо увек да је уочимо. Неки филозофи су остали несхваћени читавог<br />

свог живота, док неке „филозофе” неоправдано сматрамо мудрим. У<br />

приповеци Вођа, Радоја Домановића, наилазимо на пример „филозофа”.<br />

Појављује се особа коју проглашавају мудром <strong>за</strong>то што „само ћути и<br />

мисли”. Грађани је бирају <strong>за</strong> вођу и после много неприлика у које упадају<br />

сазнају да им је вођа слеп.<br />

Питање о поривима који људе наводе на филозофско истраживање<br />

такође је филозофско питање, једнако колико и питање о сврсисходности<br />

бављења филозофијом. <strong>Филозофија</strong> стално поставља питања о самој себи.<br />

Овакав однос према себи назива се саморефлексија.<br />

Прва људска побуда <strong>за</strong> филозофским истраживањем која је описана<br />

јесте чуђење. Платон је тврдио да је „својство филозофа баш то душевно<br />

стање”. Аристотел овај порив описује подробније. Људи су се, према<br />

Аристотеловом мишљењу, прво чудили очигледним и свакодневним<br />

тешкоћама. Питали су се шта је то што човека чини срећним, колико<br />

можемо да утичемо на своју<br />

судбину, шта је правично.<br />

Платон је један од најутицајнијих античких<br />

грчких филозофа. Живео је у Атини од<br />

42<strong>4.</strong> до 347. године пре нове ере. Основао је<br />

прву филозофску школу која се звала Академија.<br />

Академија је радила девет векова све<br />

док је цар Јустинијан није 529. године нове<br />

ере <strong>за</strong>творио из верских разлога. Најпознатији<br />

Платонов ученик је Аристотел. Велики<br />

број Платонових дела је сачуван, а најпознатија<br />

међу њима су Гозба, Држава и Одбрана<br />

Сократова.<br />

Ова и слична питања<br />

настајала су како су људи<br />

наилазили на одређене проблеме.<br />

Касније су почели да се чуде над<br />

природним појавама. Коначно,<br />

постављали су себи питања<br />

о пореклу свега што постоји.<br />

Овакво чуђење је признавање<br />

незнања. Признавање незнања је<br />

предуслов проучавања. Аристотел<br />

у складу са овим разматрањем<br />

сматра да је филозофија бекство<br />

16


од незнања. Чуђење не треба схватити као нешто што само<br />

претходи филозофији и после ишче<strong>за</strong>ва. Зачуђеност је стални<br />

покретач филозофије. Онај ко се бави филозофијом је увек<br />

изнова <strong>за</strong>чуђен над различитим проблемима. Овај порив је<br />

један од филозофских односа према стварности.<br />

Сумња је још једна од основних побуда <strong>за</strong> бављење<br />

филозофијом. Можеш ли да верујеш својим очима? Сламка у<br />

чаши са течношћу изгледа као да је савијена или преломљена.<br />

Када је извадиш, јасно је да је права. Да ли те варају очи? Или<br />

можда не вара чуло већ разум, када просуђује о ономе што<br />

чула опажају? Ово оставља могућност да сумњаш и у оно<br />

што видиш или опажаш неким другим чулом. Није сумња<br />

усмерена само на чулне податке. Можеш да сумњаш у квалитет<br />

неког уметничког дела које је већина људи прихватила.<br />

Знаш да постоје многи уметници чија су дела мало цењена у<br />

прошлости, а данас важе <strong>за</strong> изузетно вредна. Одличан пример<br />

су Бахове композиције. Дакле, постоје оправдани разлози <strong>за</strong><br />

сумњу у оно што већина сматра исправним. Сумњи подлежу<br />

и научни <strong>за</strong>кони. Многи од оних научних <strong>за</strong>кона који су<br />

сматрани потпуно поузданим, данас то више нису. Учење<br />

према коме се наша планета налази у средишту свемира<br />

потпуно је одбачено, а вековима се прихватало као поуздана<br />

научна истина.<br />

Неки филозофи су сматрали да филозофија произлази<br />

из човекове тежње да <strong>за</strong>господари природом. Енглески<br />

ренесансни филозоф Френсис Бејкон сматрао је да се знање<br />

и моћ поклапају. Непознавање узрока различитих појава у<br />

природи и друштву је узрок страха и неуспеха у овладавању<br />

природом и друштвом. Успех се, према Бејкону, постиже<br />

филозофским истраживањем узрока. Немачки филозоф<br />

Фридрих Ниче тврдио је да су се идејама сличним Бејконовим<br />

водили сви филозофи. У складу са тиме, одредио је вољу <strong>за</strong><br />

моћ као главну побуду филозофирања.<br />

Граничне ситуације о којима говори Јасперс су такође<br />

извор филозофских побуда. У питању су ситуације у којима<br />

смо у потпуности препуштени себи. Једна од таквих ситуација<br />

је смрт. Њена неизбежност у нама и<strong>за</strong>зива тескобно осећање.<br />

Не знамо шта је смрт. Не знамо какав је осећај у тренутку када<br />

живот престане, нити да ли се после тога тренутка ишта више<br />

осећа. Пред смрћу смо препуштени себи. Наравно, знамо да<br />

смо смртни и да смрт нужно стиже. Свест о неизбежној смрти<br />

и<strong>за</strong>зива и подстиче на филозофско истраживање. Она може,<br />

такође, да нас наведе на уметнички чин или на прихватање<br />

неких религијских ставова. Наравно, највероватније ћемо при<br />

помисли на смрт одлучити да о њој даље не мислимо.<br />

РЕНЕ ДЕКАРТ<br />

Француски филозоф и математичар<br />

Рене Декарт сматрао је сумњу кључним<br />

приступом у филозофији. Својим<br />

правилом, према коме ништа не треба<br />

узимати <strong>за</strong> истинито док разуму није<br />

толико разговетно да нема разлога <strong>за</strong><br />

сумњу, поставио је темеље критичког<br />

мишљења. Живео је у XVII веку.<br />

ФРИДРИХ НИЧЕ<br />

Немачки филозоф, Фридрих Ниче,<br />

тврдио је да се све људске побуде развијају<br />

из воље <strong>за</strong> моћ. Живео је од 184<strong>4.</strong><br />

до 1900. године. Међу његовим делима,<br />

која су на граници филозофског и литерарног,<br />

посебно се истичу Тако је говорио<br />

Заратустра, Антихрист, С оне<br />

стране добра и зла и Воља <strong>за</strong> моћ.<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

17


АЛБЕР КАМИ<br />

Француски филозоф, писац и новинар,<br />

Албер Ками, родио се у Орану<br />

(Алжир) 1913. године. Добитник је Нобелове<br />

награде <strong>за</strong> књижевност. Своје<br />

филозофске идеје износио је и у филозофској<br />

и у уметничкој форми. Његова<br />

најпознатија филозофска дела су Побуњени<br />

човек и Мит о Сизифу. Умро је<br />

1960. године.<br />

Француски нобеловац Албер Ками сматрао је да<br />

филозофија настаје из човековог покушаја да пронађе<br />

разумски поредак у свету у коме поредак не постоји. Човек<br />

је осуђен на смрт без обзира на то како је живео. Умиру и<br />

морални и неморални, и храбри и кукавице, и саосећајни и<br />

безосећајни. У том смислу, свака радња је једнако бесмислена.<br />

Како у својим књижевним делима, тако и у филозофским<br />

расправама, Ками упућује на проблем бесмислености људског<br />

постојања. Зато, сматра Ками, човек треба да одговара <strong>за</strong><br />

све своје поступке, не скривајући се и<strong>за</strong> мишљења већине<br />

људи, и<strong>за</strong> обичаја или узвишених идеала. Овај бесмисао<br />

Ками изражава у чувеном цитату: „Да ли да се убијем или да<br />

попијем кафу?” Његова филозофија позната је под називом<br />

филозофија апсурда.<br />

<strong>Филозофија</strong> апсурда<br />

Камијев назив <strong>за</strong> човеков покушај да пронађе логичан поредак у<br />

свету у коме такав поредак не постоји.<br />

ФИЛОЗОФ ИЛИ „ФИЛОЗОФ” – ПИТАЊЕ ЈЕ САД!<br />

Зен је варијанта будизма настала у Индији, али најпопуларнија у Јапану. Идеал свих варијанти будизма<br />

је смиреност у стању које се назива нирвана. До овог стања зен-будисти долазе различитим вежбама. Нама<br />

најразумљивији облик зена су такозване зен приче. У филозофији се не бавимо будизмом, али зен приче<br />

добро илуструју одређене филозофске идеје и подстичу мишљење. На тај начин зен је сродан са филозофијом.<br />

Погледајмо како се у следећој зен причи објашњава проблем препознавања правог мудраца од онога који само<br />

подсећа на мудрог:<br />

„У случajу дa пoкрeнe и дoбиje рaспрaву o будизму сa oнимa кoд кojих je, свaки лутajући свeштeник мoжe дa<br />

oстaнe у зeн хрaму. Aкo je пoрaжeн, мoрa дa oдe.<br />

У jeднoм хрaму у сeвeрнoм дeлу Jaпaнa живeлa су зajeднo двa брaтa свeштeникa. Стaриjи je биo учeн, a млaђи<br />

приглуп и бeз jeднoг oкa.<br />

Jeдaн лутajући свeштeник нaиђe и зaмoли их зa прeнoћиштe, прoписнo их пoзвaвши нa дискусиjу o<br />

узвишeнoм учeњу. Стaриjи брaт, умoрaн oд нaпoрнoг рaдa тoг дaнa, рeчe млaђeм дa гa зaмeни. ,Иди и зaхтeвaj<br />

рaзгoвoр у тишини’, упoзoри гa.<br />

Taкo млaди свeштeник и стрaнaц oдoшe дo oлтaрa и сeдoшe.<br />

Убрзo пoслe тoгa путник устaдe, oтидe дo стaриjeг брaтa и рeчe му: ,Tвoj брaт je дивaн млaдић. Пoрaзиo мe je’<br />

,Прeпричaj ми рaзгoвoр’, рeчe стaриjи брaт.<br />

,Пa’, oбjaсни путник, ,првo сaм ja пoдигao jeдaн прст, прeдстaвљajући Буду, прoсвeтљeнoг. Oндa oн пoдижe<br />

двa прстa, oзнaчaвajући Буду и њeгoвo учeњe. Ja пoдигoх три прстa, прeдстaвљajући Буду, њeгoвo учeњe и<br />

њeгoвe слeдбeникe у хaрмoничнoм живoту. Зaтим oн прoдрмa свojoм стиснутoм пeсницoм прeд мojим лицeм,<br />

пoкaзуjући дa сви пoмeнути пoтичу из jeднe суштинe. Taкo oн пoбeди и ja нeмaм прaвa дa oстaнeм oвдe.’ Oвo<br />

рeкaвши, путник oтидe.<br />

,Гдe je тaj чoвeк?’, зaпитa млaђи, дoтрчaвши дo свoг стaриjeг брaтa.<br />

,Чух дa си дoбиo дискусиjу.’<br />

,Ништa ja нисaм дoбиo. Испрeбиjaћу гa.’<br />

,Рeци ми тeму дискусиje’, зaпитa стaриjи.<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

18


,Зaштo ли je, чим мe je углeдao, пoдигao jeдaн прст, врeђajући мe дa имaм сaмo jeднo oкo. Пoштo je<br />

стрaнaц, пoмислих дa трeбa дa будeм учтив прeмa њeму, пa пoдигoх двa прстa, чeститajући му штo oн имa<br />

oбa oкa. Oндa тaj нeучтиви бeдник пoдижe три прстa, сугeришући дa нaс двojицa имaмo сaмo три oкa. Ja сe<br />

нaљутих и пoђoх дa гa удaрим, aли oн пoбeжe нaпoљe и тo oкoнчa ствaр!’”<br />

Из књиге: Зен приче, Владислав Бајац и други, Београд, 1980.<br />

Провери да ли разумеш<br />

1. Који пориви наводе човека на то да се бави филозофијом?<br />

2. Шта су граничне ситуације?<br />

Филозофирај<br />

1. Сети се нечега што те је <strong>за</strong>чудило и навело на размишљање?<br />

2. Зашто људи често греше када треба да разликују правог и лажног филозофа?<br />

За оне који желе више…<br />

… да сазнају о филозофском чуђењу<br />

Прочитај:<br />

Жана Херш, Историја филозофије – филозофско чуђење, Светови, Нови Сад, 1998.<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

19


<strong>Филозофија</strong> и друге области<br />

КСЕНОФАН ИЗ ЕЛЕЈЕ<br />

Ксенофан, грчки филозоф и песник,<br />

био је први критичар политеизма и<br />

антропоморфизма богова. Живео је у<br />

VI веку пре нове ере. У једној од својих<br />

сатиричних песама Ксенофан је тврдио<br />

да би коњи и лавови, када би имали<br />

руке и умели да цртају, приказивали<br />

богове као коње и лавове. Овим речима<br />

подсмевао се грчком обичају да се приказују<br />

богови у људском облику.<br />

→ Присети се неког мита (грчког, римског, египатског). Како га<br />

разумеш? Да ли га треба схватити дословно?<br />

→ Да ли постоји неки проблем који наука није у стању да реши?<br />

Ако постоји, објасни у чему је ограничење науке.<br />

→ Да ли је религиозној особи потребна филозофија?<br />

→ Да ли те некада читање књижевног дела наводи на<br />

размишљање?<br />

→ Можеш ли да се сетиш неког филма који има филозофски<br />

садржај?<br />

Ако си пажљиво прочитао/прочитала питања из бокса,<br />

приметићеш да се неки од проблема којима се бави филозофија<br />

појављују и у другим областима човековог деловања. Постојањем<br />

бога, душом, па и питањима морала баве се неке религије. Наука<br />

се бави настанком космоса. Уметност такође говори о љубави,<br />

богу и бесмртности. Сасвим је очекивано да се <strong>за</strong>питамо какво је<br />

место филозофије поред религије, науке и уметности. Јасно је да<br />

филозофију од ових области не можемо одвојити према предмету<br />

проучавања, али можемо према начину проучавања. Према томе,<br />

када је реч о филозофији, бићемо на погрешном путу ако питамо<br />

„шта” она проучава. У филозофији је право питање „како” се<br />

проучава одређени предмет. Погледајмо како то изгледа примењено<br />

на одређене области.<br />

<strong>Филозофија</strong> и мит<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

Мит<br />

Најчешће традиционална прича о<br />

наводно историјским догађајима која<br />

служи да се развије поглед на свет једног<br />

народа и објасни одређена пракса,<br />

веровање или природни феномен.<br />

Логос<br />

Иако се често преводи као „наука”,<br />

основно значење је – реч. Остала значења<br />

су мишљење, говор, скупљање у реду, збор.<br />

Политеи<strong>за</strong>м<br />

Веровање у више богова.<br />

Антропоморфи<strong>за</strong>м богова<br />

Веровање да богови имају људски лик.<br />

Мит је рани облик религије. Обично се посматра као прича<br />

пуна фантастичних бића и догађаја, што он и јесте. Ипак, мит није<br />

само фантастична прича, већ покушај песника раних цивили<strong>за</strong>ција<br />

да објасне свет који их је окруживао.<br />

Прва објашњења света била су митска. У свим цивили<strong>за</strong>цијама<br />

постоје митови о настанку света, настанку човека, пореклу обичаја.<br />

Наравно, та објашњења нису <strong>за</strong>снована на аргументима, већ на<br />

поетским сликама. Циљ мита и филозофије је сродан – објашњење<br />

порекла, тумачење смисла, објашњење истине. Приступ се,<br />

међутим, разликује – филозофија инсистира на логичком извођењу.<br />

Често се каже да је филозофија настала када се из мита издвојио<br />

логос. Мит је појаве објашњавао метафорама и алегоријама.<br />

Логичко извођење <strong>за</strong>сновано је на аргументима и искуству. Мит се<br />

не састоји од произвољних метафора, већ су те метафоре такође<br />

<strong>за</strong>сноване на искуству. Рецимо, тектонске поремећаје у северној<br />

Грчкој мит је објашњавао сукобом богова. Исте поремећаје наука<br />

објашњава као узроке земљотреса и рада вулкана.<br />

Када се разматра однос мита и филозофије, поред очигледних<br />

разлика уочавају се и значајне сличности, што и сугеришу значења<br />

20


ова два појма. Оба указују на говор, али на<br />

различите врсте говора. Песник који пише митове<br />

посматра природне појаве и даје тумачење.<br />

Научник се бави истом делатношћу. Значајна<br />

је разлика у томе што се песник препушта машти,<br />

а научник користи научне методе. Сродност<br />

је посебно очигледна када имамо у виду грчку<br />

митологију и грчко неуједначено тумачење<br />

митова. Догађаје из митова који би се Грцима<br />

учинили апсурдним они су лако прилагођавали и<br />

кориговали. У свакодневном животу и литератури<br />

било је такође присутно митско изражавање.<br />

ХИПАТИЈА<br />

Једна од жртава хришћанске<br />

нетрпељивости<br />

према филозофији била<br />

је александријска филозофкиња<br />

Хипатија. Током<br />

напада верске хистерије<br />

у V веку хришћани су је<br />

убили.<br />

Глумица Рејчел Вајс у улози<br />

Хипатије у филму Агора (2009)<br />

<strong>Филозофија</strong> и религија<br />

Сложеност односа филозофије и религије видела се већ у<br />

односу филозофије и мита, као раног облика религије. У том<br />

смислу, <strong>за</strong>корачило се у однос филозофије и религије већ у<br />

претходном поглављу. Ипак, када се говори о овом односу,<br />

првенствено се мисли на однос филозофије и монотеистичке<br />

религије, или филозофије и организоване религије.<br />

Прве монотеистичке идеје јавиле су се управо у<br />

филозофији, а први мислилац који је отворено критиковао<br />

политеи<strong>за</strong>м звао се Ксенофан. Ксенофан је тврдио да је идеја о<br />

мноштву богова неразумна. Сачуван је његов стих: „Један је бог,<br />

боговима врховни владар и људима, ни ликом није налик ни<br />

умом смртницима”.<br />

<strong>Филозофија</strong> и религија имају најмање једну <strong>за</strong>једничку<br />

тему – бога и његову природу. Као што је већ наглашено, у<br />

филозофији се појаве проучавају на другачији начин него у<br />

осталим областима. Ово важи и <strong>за</strong> религију.<br />

Међусобни однос филозофије и религије се кроз векове<br />

мењао. То је у највећој мери однос између веровања и знања.<br />

Засада можемо да наведемо три основна односа која се јављају<br />

између ове две области.<br />

Први однос између филозофије и религије био је<br />

међусобно искључивање. С појавом религијских објава,<br />

верницима се филозофија учинила сувишном. Све оно што<br />

су филозофи истраживали у тренуцима великог религијског<br />

<strong>за</strong>носа, присталицама нових религија изгледало је бесмислено.<br />

Питање бесмртности душе, настанка космоса, смисла живота<br />

и индивидуалне среће религија решава објавом. Ове објаве<br />

су с временом постајале догме – тврдње које није дозвољено<br />

проверавати. Оправдање <strong>за</strong> овакве ставове налази се у идеји<br />

да је религијска истина недоступна људском уму. Посебно<br />

ИБН РУЖД<br />

Арапски филозоф из Кордобе познатији<br />

је по свом латинизованом имену<br />

Авероес. Тврдио је да је филозофија<br />

верска обаве<strong>за</strong> и оштро је критиковао<br />

обезвређивање филозофије. Ово своје<br />

становиште аргументовао је самом исламском<br />

традицијом. Живео је у XII<br />

веку. Његово најпознатије дело је Несувислост<br />

несувислости.<br />

Монотеистичке религије<br />

Религије које прихватају и поштују<br />

само једног бога. Најраспрострањеније<br />

су јудаи<strong>за</strong>м, хришћанство и ислам.<br />

Догма<br />

Веровање или учење у које није<br />

дозвољено сумњати, дискутовати о<br />

њему и оповргавати га.<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

21


Теократија<br />

Државно уређење у коме религија има<br />

доминантну улогу.<br />

ЈАКОБИНСКА ДИКТАТУРА<br />

Терор у Нанту, непознати аутор, 1793.<br />

Током владавине терора у Француској<br />

(1793) револуционари су, под<br />

утицајем просветитељске филозофије,<br />

погубили велики број свештеника.<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

АУРЕЛИЈЕ АВГУСТИН<br />

Последњи филозоф античке<br />

епохе или први средњовековни<br />

филозоф, познат као<br />

Св. Августин из Хипа, живео<br />

је у северној Африци од 35<strong>4.</strong> до<br />

430. године. Сматрао је да су<br />

вера и разумевање пове<strong>за</strong>ни.<br />

Познат је његов став: „Верујем<br />

да бих разумео (лат. Credo ut<br />

intelligаm)”. Његова најважнија<br />

дела су Држава божја и Исповести.<br />

су биле опасне околности у којима је организована религија<br />

добијала одлучујући утицај у <strong>за</strong>једници. Оваква појава<br />

зове се теократија. Нетрпељивост цркве према филозофији<br />

у таквим <strong>за</strong>једницама је деструктивна. Од проглашења<br />

хришћанства државном религијом у IV веку нове ере, па до<br />

529. године траје велики прогон филозофа и филозофије. У<br />

овом безумљу спаљена је библиотека у Александрији, убијено<br />

је много филозофа, док коначно филозофија у Ви<strong>за</strong>нтији није<br />

<strong>за</strong>брањена.<br />

Наравно, постоје и филозофије које искључују религију.<br />

За овакав однос користе се различити аргументи. У доба<br />

просветитељства, у XVII веку, предност се давала критичком<br />

уму. Црква се оптуживала <strong>за</strong> манипулацију. Тврдило<br />

се да свештеници користе религијске садржаје како би<br />

искоришћавали вернике. Оваква критика религија назива се<br />

просветитељском критиком. Ни овакав однос није прошао без<br />

опасних последица. Током јакобинске диктатуре у Француској<br />

побијено је на десетине хиљада свештеника.<br />

Поред искључивања, често навођен однос је допуњавање.<br />

Овај однос је најчешћи у римокатоличком и исламском<br />

средњем веку. <strong>Филозофија</strong> се схватала као помоћна теолошка<br />

дисциплина, „слушкиња теологије”. Њена улога је да помогне<br />

тумачењу религијских догми. Овај однос се често посматра<br />

као однос вере и знања. Вера почиње тамо где престаје знање.<br />

Римски филозоф Августин <strong>за</strong>ступао је идеју да нас вера води ка<br />

знању.<br />

Коначно, постоји схватање да се филозофија и религија<br />

у великој мери поклапају. Ова идеја о поклапању <strong>за</strong>снована<br />

је на неколико <strong>за</strong>једничких особина. Прво,<br />

и филозофија и религија имају <strong>за</strong>једнички<br />

предмет – вечну истину. Друго, обе <strong>за</strong>хтевају<br />

да онај ко се њима бави буде посвећен. Даље,<br />

и религија и филозофија подразумевају<br />

преданост истини, без обзира на лична<br />

предубеђења и интересе. Због тога, и<br />

филозофија и религија мењају онога ко им<br />

је посвећен. Требало би да посвећеник живи<br />

у складу са оним што је сазнао. Разлика<br />

остаје у сфери начина проучавања. Филозоф<br />

промишља вечну истину, <strong>за</strong>хтева аргументе<br />

и доказе, док се у религији остаје на нивоу<br />

представе. Религија приказује, описује вечну<br />

истину и не изискује доказе. Због ових<br />

сличности није редак случај да се у историјама<br />

филозофије појаве религијски садржаји.<br />

22


Сва три поменута односа<br />

филозофије и религије нису ствар<br />

прошлости, како се то понекад сматра.<br />

Свештенство се и данас често противи<br />

филозофији, као што је то радило<br />

и у средњем веку. Не недостаје ни<br />

оштра филозофска критика религије,<br />

која не <strong>за</strong>остаје <strong>за</strong> просветитељском.<br />

Савремени француски филозоф<br />

Мишел Онфре у својим предавањима и књигама оживљава просветитељску<br />

критику религије. Његова филозофија је реакција на експанзију религије крајем<br />

XX века. Онфре указује на то да се превише брзо <strong>за</strong>боравило на опасности које<br />

прете од религије. Он првенствено мисли на нетолеранцију, манипулацију и<br />

фанати<strong>за</strong>м. Доказује да опасност од теократије није ишчезла, већ да је, напротив,<br />

врло актуелна.<br />

Филозофска дисциплина која проучава религију назива се филозофија<br />

религије.<br />

<strong>Филозофија</strong> и наука<br />

Проблема односа филозофије и науке<br />

свесни су многи научници и филозофи.<br />

Сви знају да наука своје порекло има у<br />

филозофији. Све до ренесансе филозофија и<br />

религија су били једини облици проучавања<br />

стварности. У ренесанси почињу да се одвајају<br />

појединaчне науке. Прво су се из филозофије<br />

развиле природне науке. Неке друштвене<br />

науке, социологија и психологија на пример,<br />

осамосталиле су се тек у XIX веку.<br />

ГЕОРГ ФИЛХЕЛМ ФРИДРИХ ХЕГЕЛ<br />

Хегел је један од филозофа који су сматрали<br />

да постоји „поклапање” филозофије<br />

и религије. Зато је филозофију називао „недељом<br />

човековог живота” и „непрекидним<br />

служењем богу”. Живео је у Немачкој од 1770.<br />

до 1831. године. Његова најважнија дела су Феноменологија<br />

духа и Наука логике.<br />

ОГИСТ КОНТ<br />

Оснивач је филозофског позитивизма<br />

и <strong>за</strong>четник социологије.<br />

Његово главно дело зове се<br />

Курс позитивне филозофије. Живео<br />

је у Француској од 1798. до<br />

1857. године.<br />

Често је схватање, нарочито од почетка XX века, према коме је наука<br />

превазишла филозофију и тиме довела у питање њену оправданост.<br />

Овакво схватање односа филозофије и науке утемељено је у – филозофији!<br />

Француски филозоф Огист Конт тврдио је да постоје три различита<br />

теоријска стања људског сазнања. Прво је религијско или фиктивно<br />

стање, у коме се природне појаве објашњавају божанским деловањем.<br />

Друго стање је метафизичко или апстрактно, оно је према Конту само<br />

модификација првог. Натприродне силе су <strong>за</strong>мењене апстрактним<br />

појмовима. Метафизичко или апстрактно стање се често идентификује<br />

са филозофијом. Коначно, теоријско стање је научно, <strong>за</strong>сновано на<br />

чињеницама. Научне чињенице су проверљиве посматрањем или<br />

експериментом. Наука, према Конту, треба да укине претходна теоријска<br />

стања, односно филозофија би требало да се укине и <strong>за</strong>мени науком.<br />

Овакво схватање назива се позитиви<strong>за</strong>м, а наука <strong>за</strong>снована искључиво на<br />

искуственим чињеницама назива се позитивна наука.<br />

<strong>Филозофија</strong> религије<br />

Филозофска<br />

дисциплина која се<br />

бави промишљањем<br />

религијских појмова.<br />

Позитиви<strong>за</strong>м<br />

Учење према коме наука<br />

треба да се <strong>за</strong>снива<br />

искључиво на чулно<br />

проверљивим сазнањима –<br />

чињеницама.<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

23


ВЕРНЕР ХАЈЗЕНБЕРГ<br />

Хајзенберг је немачки физичар који<br />

је био инспирисан грчком филозофијом.<br />

Познат је по формулацији принципа неодређености<br />

у квантној механици. Нобелову<br />

награду <strong>за</strong> физику добио је 1932. године.<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

Општа<br />

методологија<br />

Филозофска наука<br />

о поступцима<br />

у научном истраживању.<br />

<strong>Филозофија</strong><br />

науке<br />

Филозофска дисциплина<br />

која<br />

промишља проблеме<br />

науке и научног<br />

открића.<br />

Сродност науке и филозофије се не исцрпљује у<br />

филозофском пореклу науке. Неки научници су критичким<br />

проучавањем своје науке дошли до филозофије, чак су<br />

постали веома значајни и утицајни филозофи. Међу<br />

најпознатијима је немачки психијатар Карл Јасперс. О свом<br />

односу према филозофији и науци је написао: „Научник<br />

који се филозофски односи према својој науци је филозоф”.<br />

Постоје наравно и научници којима филозофија помаже у<br />

развоју науке. Једно од најлепших сведочанстава о томе даје<br />

нам физичар Вернер Хајзенберг у својој аутобиографији.<br />

Данас је догматски позитиви<strong>за</strong>м у науци превазиђен, а<br />

филозофско истраживање се подстиче у свим наукама.<br />

Јасна је разлика између филозофије и науке. Она се<br />

може врло лако објаснити. Свака наука има свој предмет<br />

проучавања и начин како проучава тај предмет. Предмет<br />

проучавања науке је један део стварности. Биологија, на<br />

пример, проучава живе организме, социологија проучава људско друштво, а<br />

историја људску прошлост. Прва јасно уочљива разлика јесте у томе што наука<br />

проучава једну област стварности, док филозофија проучава целокупну<br />

стварност. Данас ова разлика није толико очигледна, пошто су све чешћа<br />

интердисциплинарна истраживања. Сетимо се <strong>за</strong>то основног критеријума према<br />

којем одвајамо филозофију од осталих интелектуалних тековина. Није кључна<br />

специфичност филозофије у предмету проучавања, већ у начину проучавања. У<br />

том смислу јасно ћемо је одвојити од науке.<br />

Када је реч о односу филозофије и науке, не треба <strong>за</strong>боравити да наука <strong>за</strong> циљ<br />

има примену сазнања. Највећи број наука је данас примењен у техници. Значајан<br />

део филозофије су теоријске науке, чији циљ није никаква примена. Ово је у<br />

складу са дефиницијом теорије као посматрања без интереса. То не значи да се<br />

теоријске науке никада нису примењивале, већ да се филозофском истраживању<br />

приступа без интереса (користи). Наука пак најчешће <strong>за</strong> циљ има некакав интерес.<br />

Медицином се на пример бавимо како бисмо унапредили човеково здравље.<br />

Филозофијом се међутим бавимо ради чисте радости сазнања.<br />

У научном истраживању научник на одређени начин проучава неки предмет.<br />

Начин проучавања предмета зове се метод. Општа методологија је филозофска<br />

дисциплина која проучава поступке у научном истраживању. Дакле, у науци<br />

је јасно одвојен истраживач, метод и предмет. У филозофији ово одвајање не<br />

постоји. Основна филозофска идеја је самоспознаја, дакле предмет и истраживач<br />

су идентични. Често је у филозофији метод неодвојив од предмета и истраживача,<br />

тако да се истраживач, метод и предмет истраживања поистовећују. Ово, наравно,<br />

искључује објективност истраживања, која је један од основних <strong>за</strong>хтева науке.<br />

Такође, у филозофији се не инсистира на научној ег<strong>за</strong>ктности ни на коначним<br />

решењима проблема. Постављање проблема је важније него решење. Даље,<br />

концепт тачног и нетачног у филозофији нема много значаја.<br />

Филозофска дисциплина која промишља проблеме науке и научног открића<br />

зове се филозофија науке.<br />

24


<strong>Филозофија</strong> и уметност<br />

Мало је тема – научних, митских, религијских,<br />

свакодневних – које нису постале предмет бар једног<br />

уметничког дела. Мит и религија често су се сусретали<br />

са уметношћу. Грчке храмове, као и хришћанске цркве,<br />

католичке катедрале, украшавали су уметници који су<br />

приказивали религијске и митске призоре.<br />

Сличан је и однос филозофије и уметности. Када се<br />

<strong>за</strong>питамо шта је предмет филозофије, често ћемо открити<br />

да су се истим темама уметници бавили на веома озбиљан<br />

начин. Такве теме су: љубав, мудрост, филозофија, бог, смрт<br />

и сл. Неки књижевници су писали и филозофске есеје, а<br />

неки филозофи су се бавили и књижевношћу.<br />

У филмовима је често приказивање филозофских<br />

проблема и неки од њих иницирају филозофско<br />

промишљање.<br />

Неки филозофи су познати као противници<br />

уметности, а најпознатији међу њима био је Платон. Он<br />

је тврдио да уметност само опонаша стварност уместо да<br />

је објашњава, те нас опонашањем одвлачи од суштине.<br />

Сам Платон је као млад писао поезију, али када је почео<br />

да се бави филозофијом, све своје песме је спалио. Ова<br />

Платонова критика погађа само такозване миметичке или<br />

подражавалачке уметности.<br />

Упркос радикалној критици уметности, Платонови<br />

дијалози су бриљантна дела античке књижевности.<br />

Аристотел наглашава способност уметничког дела да<br />

и<strong>за</strong>зове прочишћење или катарзу. Катар<strong>за</strong> је стање у коме<br />

се наша осећања прочишћавају, а спознаја узвишених идеја<br />

постаје блиска. Учење о катарзи Аристотел је развио у<br />

својој Поетици, посебно када говори о трагедији. Трагедија<br />

и<strong>за</strong>зива снажна осећања која иницирају катарзу.<br />

Филозофи су се често бавили питањима ве<strong>за</strong>ним <strong>за</strong><br />

уметничка дела. Шта неко дело чини уметничким? Одакле<br />

долази надахнуће уметника? Да ли и како уметничко<br />

дело може да открије дубоке, животне истине? Овакво<br />

проучавање уметности назива се филозофија уметности.<br />

Естетика, која је већ помињана у лекцији Врсте<br />

филозофских питања, може бити схваћена као још једна<br />

значајна ве<strong>за</strong> филозофије и уметности. Наравно, предмет<br />

естетике може да буде и лепота која није уметничка<br />

(природна лепота, на пример), али се најчешће везује <strong>за</strong><br />

лепоту уметничког дела.<br />

ТЕРМИНАТОР 2 – СУДЊИ ДАН<br />

(Режија: Џејмс Камерон, САД, 1991)<br />

Кадар из филма Терминатор 2 – Судњи дан<br />

У далекој будућности нашом планетом<br />

су овладале машине које покушавају<br />

да униште сва преостала људска бића.<br />

Преживели организују отпор и покушавају<br />

да поврате контролу над својом планетом.<br />

Машине креирају човеколиког робота,<br />

терминатора, кога шаљу у прошлост да<br />

убије вођу покрета отпора који је тада још<br />

увек дете. Покрет отпора сазнаје <strong>за</strong> овај<br />

план и шаље другог терминатора како<br />

би <strong>за</strong>штитио свог вођу. Овај популарни<br />

научнофантастични филм проблематизује<br />

многа древна и савремена филозофска<br />

питања. Да ли машине могу да мисле и<br />

осећају? Колико прогрес науке и технике<br />

користи, а колико штети човечанству и<br />

може ли бити фаталан по човека? Може<br />

ли се путовати у прошлост? Можемо ли<br />

поправити грешке из прошлости? Да ли<br />

је морално оправдано убити дете <strong>за</strong> које<br />

знамо да ће у будућности постати опасно?<br />

Миметичка уметност<br />

Уметност која само имитира предмет који<br />

приказује, без тражења дубљег смисла.<br />

Катар<strong>за</strong><br />

Стање у коме се наша осећања прочишћавају,<br />

а спознаја узвишених идеја постаје блиска.<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

25


Како уметност делује на посматрача? Да ли је опажање лепога пове<strong>за</strong>но<br />

са моралном врлином? Како је могуће да човек може да пронађе естетско<br />

<strong>за</strong>довољство у посматрању ружног и страшног? Која је разлика између<br />

разумевања и неразумевања једног уметничког дела?<br />

Провери да ли разумеш<br />

1. Шта значи реч „мит”?<br />

2. Какав је однос „мита” и „логоса”?<br />

3. У каквим односима могу да буду филозофија и религија?<br />

<strong>4.</strong> Покушај да нађеш <strong>за</strong>једнички концепт религије, филозофије и уметности.<br />

5. Које су разлике између филозофије и науке?<br />

6. Како уметност смета филозофији?<br />

7. Како уметност и филозофија сарађују?<br />

8. Које филозофске проблеме обрађују уметничка дела?<br />

9. Објасни однос филозофије уметности и естетике. Које су сличности, а које<br />

разлике?<br />

Филозофирај<br />

1. Какав је однос религије према науци и филозофији у твом окружењу?<br />

2. Да ли је боље веровати у бога или размишљати о богу? У каквом су односу вера<br />

и знање? Шта ти мислиш о томе?<br />

3. Сети се филмова које си недавно гледао или гледала. Има ли у њима<br />

филозофских тема? Наведи бар једну.<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

За оне који желе више…<br />

… да сазнају о односу филозофије и религије<br />

Погледај филм:<br />

Агора, режија Алехандро Аменабар, Шпанија, 2009.<br />

Прочитај:<br />

Мишел Онфре, Атеолошка расправа, Рад, Београд, 2005.<br />

… да сазнају о односу филозофије и науке<br />

Прочитај:<br />

Вернер Хајзенберг, Физика и метафизика, Градац, Чачак, 2009.<br />

… да уживају у филмовима са филозофским садржајем<br />

Погледај филмове:<br />

1. Кад је Ниче плакао (When Nietzsche Wept), Пинчез Пери, САД, 2009.<br />

2. Момци из Бразила (The Boys from Brazil), Френклин Шафнер, САД, 1978.<br />

3. Седми печат (Det sjunde inseglet), Ингмар Бергман, Шведска, 1957.<br />

<strong>4.</strong> Љубав и смрт (Love and Death), Вуди Ален, САД, 1975.<br />

ПРИМЕРАК<br />

26


Основне филозофске дисциплине<br />

→ Потражи у претходном тексту све филозофске дисциплине<br />

(науке) и направи њихов списак.<br />

→ Распореди филозофске дисциплине са списка према врсти<br />

питања које проучавају – одреди које су теоријске, које<br />

практичке, а које поетичке.<br />

→ Постави по једно филозофско питање <strong>за</strong> сваку дисциплину.<br />

Ако урадиш <strong>за</strong>датке, видећеш да смо ову тему већ прилично<br />

добро обрадили. Потребно је да се наведу још четири важне<br />

филозофске дисциплине. За прве две упознајмо се са једним<br />

<strong>за</strong>нимљивим мислиоцем из античке Кине.<br />

Право име овог мислиоца више личи на назив борилачке<br />

вештине. Звао се Кунг Фу Цу, на <strong>за</strong>паду је познат по<br />

латинизованој верзији свог имена – Конфучије. Живео је у<br />

VI веку пре нове ере, дакле био је савременик раних грчких<br />

филозофа.<br />

Главна сфера његовог интересовања је била практичка.<br />

Државници су га ценили због његове мудрости и способности<br />

да понуди добар савет. Имао је обичај да каже: „Када сретнеш<br />

доброг човека, покушај му бити сличан, када сретнеш лошег<br />

човека, потражи његове мане у себи”.<br />

Конфучије је инсистирао на ефикасности мишљења. У пракси<br />

је често ефикасност важнија од детаљисања. Сматрао је да се<br />

ефикасност постиже ако се ствари назову правим именима. Је ли<br />

то тешко? Наравно да најчешће није, али некад постоји потреба да<br />

се нешто улепшава или куди коришћењем еуфемизма и пејоратива.<br />

Понекад се <strong>за</strong> једноставне ствари користе сложени називи. Неки<br />

људи се жале да им се дешава да не умеју да изговоре оно што<br />

мисле. Филозофска дисциплина која се бави проблемом употребе и<br />

суштине језика назива се филозофија језика.<br />

Поменимо још једну Конфучијеву мисао. „Право знање<br />

је знати да се зна када се зна и знати да се не зна када се не<br />

зна”. Ипак, да ли је човек икада сигуран у оно што зна? Зна ли<br />

понекада нешто што мисли да не зна? Које су границе човековог<br />

сазнања? Филозофска дисциплина која се бави оваквим<br />

питањима назива се гносеологија или епистемологија. Реч<br />

„гносеологија” потиче од грчке речи „gnosis” што значи спознаја. Реч<br />

епистемологија потиче од „episteme” – наука.<br />

Постоји филозофска наука која се бави развојем филозофских<br />

идеја кроз историју. Зове се историја филозофије и може се<br />

систематизовати на два начина – према ауторима и према<br />

филозофским проблемима. У овој књизи ће се користити други<br />

начин како би се лакше пратиле одређене филозофске идеје.<br />

КУНГ ФУ ЦУ<br />

Кунг Фу Цу или Конфучије, древни<br />

филозоф из Кине, живео је од 551. до<br />

479. године пре нове ере. Истицао се<br />

практичком мудрошћу и корисним<br />

саветима.<br />

<strong>Филозофија</strong> језика<br />

Филозофска дисциплина која се бави<br />

проблемом употребе и суштине језика.<br />

Гносеологија<br />

Филозофска дисциплина која се бави<br />

проблемима сазнања. Други назив <strong>за</strong><br />

ову науку је епистемологија.<br />

Историја филозофије<br />

Филозофска наука која се бави развојем<br />

филозофских идеја кроз историју.<br />

Логика<br />

<strong>Филозофија</strong> форми мишљења.<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

27


„НЕ БИ БИЛО УНЕСКО-а* ДА<br />

НИЈЕ ФИЛОЗОФИЈЕ…”<br />

(Слоган са УНЕСКО-вог сајта)<br />

УНЕСКО тумачи филозофију у<br />

најширем смислу као бављење универ<strong>за</strong>лним проблемима<br />

човековог живота и егзистенције и подстицање<br />

не<strong>за</strong>висног мишљења појединца. <strong>Филозофија</strong><br />

је срце људског знања, а обим њеног деловања широк<br />

је као поље деловања УНЕСКО-а.<br />

(Стратегија <strong>за</strong> филозофију, УНЕСКО, 2005)<br />

Сваки појединац има право да се укључи слободно<br />

у филозофско истраживање у свим његовим облицима<br />

и свуда где може да се практикује; настава<br />

филозофије треба да се одржи или развија тамо где<br />

постоји, да се уведе тамо где још увек не постоји, и<br />

треба је назвати јасно – „филозофија”; наставу филозофије<br />

треба да реализују квалификовани наставници,<br />

који су обучени баш <strong>за</strong> тај предмет. Настава<br />

филозофије не сме да буде подређена економским,<br />

техничким, верским, политичким или идеолошким<br />

<strong>за</strong>хтевима.<br />

(Париска декларација о филозофији, УНЕСКО, 1995)<br />

* УНЕСКО је скраћеница <strong>за</strong> органи<strong>за</strong>цију при Органи<strong>за</strong>цији<br />

уједињених нација <strong>за</strong>дуженој <strong>за</strong> образовање,<br />

науку и културу (United Nations Educational,<br />

Scientific and Cultural Organization – UNESCO)<br />

Такође, постоје два основна становишта<br />

о питању историје филозофије. Једно је<br />

традиционално становиште, према коме је<br />

филозофија настала и развијала се искључиво<br />

на европском тлу. Овакво изучавање<br />

искључује филозофију Далеког и Блиског<br />

истока. Најпознатији присталица овакве<br />

историје филозофије био је Хегел и вероватно<br />

му се не би допало када би видео да се у овом<br />

уџбенику помиње Конфучије.<br />

Друго схватање је данас<br />

распрострањеније и отвореније. То је идеја<br />

светске историје филозофије, проучавања<br />

свих интелектуалних традиција света.<br />

Утемељивач оваквог приступа је Карл<br />

Јасперс. Ми ћемо, због ограниченог простора,<br />

пратити ток филозофије у Европи, али ћемо,<br />

у складу са савременим тенденцијама, често<br />

разматрати и остале филозофске традиције.<br />

Коначно, можда најзначајнија<br />

филозофска дисциплина зове се логика.<br />

Логику је <strong>за</strong>сновао Аристотел. Саставио је<br />

шест логичких списа. Ови текстови су <strong>за</strong>једно<br />

објављени под називом Оруђе или Органон.<br />

Логика је схватана као оруђе филозофије<br />

и науке. Ова наука је дефинисана као<br />

филозофија ваљаних форми мишљења.<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

МИСАО ИСТОКА И ЗАПАДА<br />

Термин „филозофија” је дуго био примењиван само на мислилаштво које се развијало у<br />

Европи. Разлог томе је схватање да филозофија треба да буде <strong>за</strong>снована на аргументима и да<br />

прати традицију грчке филозофије. Овакво схватање потиснуло је мислилачке традиције осталих<br />

делова света. <strong>Филозофија</strong> Средњег и Далеког истока углавном је <strong>за</strong>снована на ирационалним<br />

идејама, те је сродна са религијом.<br />

Провери да ли разумеш<br />

1. Распореди гносеологију, филозофију језика и историју филозофије у одговарајуће групе<br />

филозофских наука – одреди која је теоријска, која практичка, а која поетичка наука.<br />

2. Где спада логика – у теорију, праксу или поезију?<br />

28


3. Направи табелу попут ове и распореди све поменуте филозофске науке.<br />

Филозофске науке<br />

Теоријске<br />

Практичке<br />

Поетичке<br />

<strong>4.</strong> Понуђено ти је пет књига на слици. Изнад слике се налазе филозофска питања.<br />

За свако питање одлучи у којој књизи треба потражити разјашњење.<br />

a) Како се развијала филозофија кроз историју?<br />

б) Јесу ли наша сазнања урођена или стечена?<br />

в) Јесу ли моја питања филозофска или припадају некој другој области?<br />

г) Како могу да проверим да ли је истина оно што сам прочитао/прочитала?<br />

д) Постоји ли свемогуће биће?<br />

ђ) Како научници знају да постоји атом ако га није могуће видети?<br />

е) Да ли онај ко краде треба само да врати украдено или га треба и казнити?<br />

<strong>Филозофија</strong><br />

религије<br />

Историја<br />

филозофије<br />

Увод у<br />

филозофију<br />

Увод у етику<br />

Логика са<br />

методологијом<br />

Филозофирај<br />

Да ли је, према твом схватању, филозофија прихватљива искључиво као европска<br />

традиција?<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

29


За оне који желе више…<br />

… да сазнају о светској историји филозофије<br />

Прочитај:<br />

Карл Јасперс, Светска историја филозофије, Књижевна <strong>за</strong>једница Новог Сада,<br />

Нови Сад, 1992.<br />

Резиме<br />

<strong>Филозофија</strong> је интелектуална делатност која се бави такозваним отвореним<br />

питањима, а то су питања на која није могуће дати коначан и једнозначан<br />

одговор.<br />

Реч „филозофија” је грчког порекла, потиче од речи „fi l e i n (љубав)” и „s o fi a<br />

(мудрост)”. Дословно филозофија значи „љубав према мудрости”.<br />

Филозофска питања се могу поделити на три основне врсте: теоријска, практичка<br />

и поетичка.<br />

Филозофско чуђење је (хронолошки) прва побуда <strong>за</strong> филозофско истраживање,<br />

која је описана у филозофијама Платона и Аристотела – људи су се у почетку<br />

чудили очигледним тешкоћама, <strong>за</strong>тим природним појавама, да би се на крају<br />

<strong>за</strong>чудили над пореклом свега што постоји.<br />

Сумња у извесност сазнања је важна филозофска побуда.<br />

Воља <strong>за</strong> моћи је значајан филозофски мотив – описују је филозофи који сматрају<br />

да је знање средство којим се долази до моћи.<br />

Граничне ситуације су ситуације у којима је човек препуштен себи, а које су<br />

суштински непроменљиве (неизбежне): смрт, патња, борба, љубав.<br />

<strong>Филозофија</strong> се сусреће са различитим областима човековог проучавања. Иако<br />

се дешава да им је исти предмет проучавања, филозофија се увек разликује у<br />

начину проучавања тог предмета. Најуже је ве<strong>за</strong>на <strong>за</strong> религију, науку и уметност.<br />

Однос филозофије и религије се први пут у историји јавио као однос филозофије<br />

и мита. Мит је појаве објашњавао метафорама и алегоријама. Сматра се да је мит<br />

утицао на настанак филозофије код Грка, односно да се филозофија издвојила из<br />

мита.<br />

Када је у питању однос филозофије и објављених, монотеистичких религија,<br />

уобичајена су три односа: искључивање, допуњавање и поклапање.<br />

Наука је настала издвајањем из филозофије.<br />

<strong>Филозофија</strong> и уметност имају многе <strong>за</strong>једничке теме, нпр. бог, љубав, смрт.<br />

Филозофске дисциплине су специфичне области којима се бави филозофија.<br />

Епистемологија или гносеологија је филозофско учење о пореклу, могућностима<br />

и границама сазнања.<br />

Логика је филозофска дисциплина која јесте филозофија о форми мишљења.<br />

Сматра се да је ова наука утемељена у збирци Аристотелових текстова која се<br />

назива Органон (оруђе).<br />

Историја филозофије је филозофска наука чији је предмет развој филозофских<br />

идеја кроз историју.<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

30


У овом поглављу ћеш:<br />

Античка филозофија<br />

сазнати где је и када настала филозофија;<br />

разумети шта је све утицало на настанак и развој античке филозофије;<br />

разумети и анализирати основне проблеме античке филозофије;<br />

анализирати и вредновати различите врсте сазнања;<br />

анализирати и вредновати различита учења о настанку космоса;<br />

разумети и анализирати различита схватања метафизике у античкој филозофији;<br />

разумети, анализирати и вредновати античке концепције дијалектике;<br />

анализирати, вредновати и креирати различита схватања доброг живота;<br />

анализирати, вредновати и креирати различита схватања ваљане државе;<br />

анализирати, вредновати и креирати стратегије помоћу којих се постаје и остаје срећан.<br />

Проблеми античке филозофије<br />

→ Шта је доколица? Постоји ли разлика између досаде,<br />

слободног времена и доколице? Шта радиш у доколици?<br />

→ Које су разлике између источних и <strong>за</strong>падних култура у<br />

старом веку?<br />

→ Да ли верујеш у судбину? Шта је судбина? Да ли је<br />

непроменљива или се може избећи? Аргументуј своје<br />

одговоре!<br />

→ Шта су обичаји? Каква је њихова улога у људској <strong>за</strong>једници?<br />

Друштвени услови <strong>за</strong> настанак филозофије<br />

Покушај да <strong>за</strong>мислиш себе, своје пријатеље,<br />

рођаке, комшије како се баве филозофијом. Вероватно<br />

познајеш некога <strong>за</strong> кога кажу да „филозофира”. Ова реч у<br />

свакодневном говору има најчешће погрдно значење. Када<br />

<strong>за</strong> некога кажемо да „филозофира”, то обично значи како<br />

мудрује без неког коначног и корисног исхода. Онај кога<br />

сматрамо „филозофом” обично има превише слободног<br />

времена и мало обаве<strong>за</strong>. Такве особе често не обраћају<br />

пажњу на свакодневицу.<br />

У овим уобичајеним представама које о филозофима<br />

говоре на чудан начин, скривен је један од услова <strong>за</strong><br />

настанaк филозофије. Реч је о доколици. Тешко је<br />

<strong>за</strong>мислити како се неко, ко читав дан проводи на послу<br />

стара о домаћинству, обавља административне послове,<br />

плаћа рачуне, бави филозофским истраживањима.<br />

Доколица је била привилегија високих сталежа<br />

у античком Египту<br />

Доколица<br />

Слободно време, привилегија слободних<br />

људи у античком свету.<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

31


ЗАРАТУСТРИН<br />

КУЛТ МУДРОСТИ<br />

Ахура Мазда, бог светлости у <strong>за</strong>ратустризму<br />

Заратустра или Зороастер<br />

је древни персијски пророк<br />

који је живео у тринаестом или<br />

XII веку пре нове ере.<br />

Заратустри<strong>за</strong>м је једна од<br />

најстаријих живих религија.<br />

У Ирану се све до шездесетих<br />

година XX века <strong>за</strong>држао обичај<br />

да се припадници Заратустрине<br />

религије сахрањују<br />

на кулама тишине – <strong>за</strong>право<br />

тела су остављана на кулама<br />

како би их појели лешинари.<br />

Око десет одсто Иранаца и<br />

данас несметано упражњава<br />

<strong>за</strong>ратустри<strong>за</strong>м.<br />

Заратустрино учење је<br />

<strong>за</strong>сновано на сукобу светлости<br />

и таме. Светлост је оличена<br />

у божанству Ахура Мазда,<br />

богу Сунца, док је господар<br />

таме Ахриман. Настанак света,<br />

као и све што се на њему<br />

догађа, произлази из борбе<br />

светлости и таме.<br />

Доколица је резултат високог развоја цивили<strong>за</strong>ције. Доколичење је<br />

особено <strong>за</strong> цивили<strong>за</strong>ције које су свој зенит достигле у VI веку пре нове ере.<br />

У тим цивили<strong>за</strong>цијама настаје интелектуална традиција. Најзначајније су<br />

Грчка, Персија, Египат, Индија и Кина.<br />

Интелектуална традиција, односно проучавање теоријских,<br />

практичких и поетичких питања промишљањем, почела је свој развој у<br />

Азији и Египту. За ове цивили<strong>за</strong>ције карактеристична је појава друштвених<br />

слојева који су ослобођени физичког рада, па чак и досадних свакодневних<br />

обаве<strong>за</strong>. Аристотел је, у својој Метафизици, кao узрок развоја математике у<br />

Египту назначио доколицу свештенства. У Индији се развија каста (сталеж)<br />

брамана – учитеља, проповедника, правника и свештеника. Сматрали су их<br />

узвишеним и слободним, готово божанским сталежом. Брамани су такође<br />

имали право на доколицу.<br />

Када проучаваш античку филозофију, мораш узети у обзир културу<br />

у којој се она развија. Основне културне претпоставке врло су сличне у<br />

различитим цивили<strong>за</strong>цијама током VI века пре нове ере. Овде ћеш посебно<br />

размотрити грчку културу, не само због тога што ћеш се понајвише бавити<br />

њиховом филозофијом већ и због чињенице да је грчко схватање света<br />

данас врло страно. Када се говори о грчкој цивили<strong>за</strong>цији, треба имати<br />

у виду да ову традицију нисмо баштинили непосредно. Постоје бар два<br />

историјска дисконтинуитета (прекида) између нас и античког грчког света.<br />

Први је римско освајање познатог света у I веку нове ере. Римљани су<br />

наметнули своју власт и политички систем. Грци постају поробљен народ<br />

и њихов начин живота се мења. Са друге стране, Рим је у великој мери<br />

баштинио класичну грчку културу у многим сферама. Често се говори<br />

како је освојени покорио освајача. Сматра се да је Грчка својом културом<br />

освојила своје освајаче. Римска филозофија, митологија и књижевност под<br />

јаким су утицајем грчке културе. Велики број римских филозофа писао<br />

је на грчком језику. Грчки језик је био најраспрострањенији у Источном<br />

римском царству. Други дисконтинуитет је наступио у VI веку нове ере<br />

када се у Ви<strong>за</strong>нтији <strong>за</strong>брањује паганска филозофија. Овај прекид је био<br />

још драматичнији. Црква намеће нови културни модел, а Европа улази у<br />

средњи век. Данашњи Европљани углавном доживљавају грчки свет као<br />

чудесан и стран.<br />

Културе Азије имале су другачију судбину. Цивили<strong>за</strong>ције Средњег и<br />

Далеког истока нису имале толико драматичну судбину. У Ирану, на пример, још увек постоје<br />

следбеници Заратустриног култа, гори „вечна ватра” више од две хиљаде година. Кастински<br />

систем у Индији још увек има значајан утицај у друштву. Наш живот, међутим, врло мало<br />

личи на живот античких Грка. Зато је неопходно да проучимо особености ове цивили<strong>за</strong>ције<br />

које су утицале на развој филозофије.<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

Предуслови <strong>за</strong> настанак филозофије код старих Грка<br />

Хегел је посебно наглашавао значај друштвене слободе <strong>за</strong> развој филозофије. Источни<br />

народи организовали су се искључиво као деспотије или тираније, док су се код Грка<br />

32


појављивали различити облици владавине <strong>за</strong>кона. Све до<br />

Александрових освајања грчко друштво је имало специфичан<br />

облик уређења кроз полисе, не<strong>за</strong>висне градове-државе. Полиси<br />

су били <strong>за</strong>једнице слободних грађана чији је циљ био добар<br />

живот. У полисима се владало према <strong>за</strong>конима и обичајима, а<br />

различити облици тираније сматрани су великом несрећом.<br />

Реч „тиранија” значи власт једног који не влада по <strong>за</strong>конима и<br />

обичајима. Тиранија није нужно била пове<strong>за</strong>на са неправдом и<br />

насиљем. Сви слободни грађани учествовали су у политичком<br />

животу. Центар јавног живота полиса била је агора, трг на коме<br />

су се окупљали политичари, трговци, филозофи. Тешко је данас<br />

дочарати атмосферу агоре, пре свега <strong>за</strong>хваљујући ренесансним<br />

сликарима који су је улепшавали. Агора је више личила на<br />

бувљу пијацу него на ренесансни корзо. На агори се трговало,<br />

дискутовало, политичари су држали говоре, хетере су налазиле<br />

своје „пријатеље”. На агори се слободно дискутовало о свим<br />

питањима, како теоријским, тако и практичким и поетичким.<br />

Најчешће су се разматрала практичка питања. Ипак, поред све<br />

слободе говора, на агори је владало правило лепог понашања,<br />

које је допринело развоју филозофије. Било је дозвољено<br />

<strong>за</strong>ступати различите тврдње, али се увек <strong>за</strong>хтевао аргумент.<br />

Мизологија је и<strong>за</strong>зивала презир.<br />

Нису сви житељи полиса били слободни. Положај робова<br />

био је понижавајући, а жене и деца су били маргинализовани и<br />

удаљени из јавности. Жене су бринуле о домаћинству, а робови<br />

о деци и администрацији (поред физичких послова које су<br />

обављали). Слободни грађани су се гнушали физичког рада и<br />

уживали су у благодетима доколице. Робови су били предмет<br />

презира. Заправо, нису их сматрали људским бићима. Позната<br />

је и озлоглашена Аристотелова дефиниција роба, која каже да<br />

је роб оруђе које говори. Жене су имале достојнији положај од<br />

робова, али су биле без икаквих грађанских права. Античка<br />

грчка литература никада не помиње љубав према жени. Брак<br />

има улогу уговора о наследству и друштвеном положају.<br />

Тројански рат, прика<strong>за</strong>н у многим књижевним делима, није<br />

имао <strong>за</strong> узрок љубав, већ част. Хеленина лепота наглашава<br />

се само као део Менелајевог власништва и достојанства.<br />

Уосталом, ако је Хелена отета када је имала двадесет година,<br />

враћена је са најмање четрдесет. Ово је била дубока старост у<br />

тадашње време, посебно <strong>за</strong> жене.<br />

Ако из овога <strong>за</strong>кључиш да је било страшно бити жена у<br />

античкој Грчкој, сигурно си у праву. Међутим, ако ти се чини<br />

да је грчки полис био некаква обећана земља <strong>за</strong> мушкарце,<br />

размисли док читаш наставак текста. Приметићеш да најчешће<br />

није позната година рођења важних личности. Један од разлога<br />

је непоуздана хронологија. Значајнији разлог је тај што се није<br />

Остаци античке агоре у Атини<br />

Реконструкција античке агоре у Атини<br />

ХЕТЕРА<br />

Банкет хетера, Мирон,<br />

око 25. г. п. н. е.<br />

Хетера или хетерион на старогрчком<br />

значи „пријатељица или пријатељ <strong>за</strong><br />

сваку потребу”. Хетере су биле једине<br />

образоване жене у класичној Грчкој, а<br />

биле су и политички утицајне. Сличну<br />

улогу имају гејше у Јапану или курти<strong>за</strong>не<br />

у ренесансној Европи. Не треба их<br />

мешати са проституткама <strong>за</strong> које су Грци<br />

имали посебан назив (порне).<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

33


ПРОРОЧИШТЕ У ДЕЛФИМА<br />

Толос (кружна зграда) у Делфима<br />

Најпознатије и најутицајније пророчиште<br />

у античкој Грчкој налазило се испод<br />

планине Парнас у Делфима. Своју репутацију<br />

је имало <strong>за</strong>хваљујући омфалосу, „пупку<br />

света”. Омфалос је камен који је, по предању,<br />

гигант Крон прогутао уместо Зевса. У Делфима<br />

је прорицала пророчица Питија, па је<br />

познато и као Питијско пророчиште.<br />

памтио дан рођења. Овај дан <strong>за</strong>право није ни био значајан,<br />

најпре због тога што су ретки били они који су успевали<br />

да доживе зреле године. У неким полисима, међу којима је<br />

посебно на лошем гласу Спарта, веће стараца је одлучивало<br />

које дете од мушке деце треба оставити да живи, а које не.<br />

Одлучивало се на основу физичких предиспозиција. Нису само<br />

физичке особине детета одлучивале о томе да ли ће живети<br />

или не. Пророчишта у Грчкој, посебно оно у Делфима, имала су<br />

велики утицај на свакодневни живот. Ако је неко пророчанство<br />

слутило да ће дете угрозити родитеље, у то се веровало и такво<br />

дете није имало никакве шансе. У грчкој литератури има много<br />

оваквих примера. Судбина је, према тадашњем веровању,<br />

била непроменљива и њој се није могло умаћи. Пред судбином<br />

су били немоћни како људи тако и богови. Покушај бекства<br />

од судбине бацао је Грке право у њене руке. Грчка трагедија<br />

приказивала је овакве догађаје. Хелени су са ужасом пратили<br />

трагедије пошто су у њима прика<strong>за</strong>не несреће које би могле да<br />

се догоде свакоме у публици. Што је још страшније, на овакве<br />

догађаје нико није могао да утиче.<br />

Ако је дете преживело веће стараца и пророчиште,<br />

следило је опасно одрастање у ратовима који су стално<br />

избијали између полиса и у самим полисима. Епидемије су<br />

такође биле честе, а медицина неразвијена. Постојала су<br />

лечилишта међу којима су најпознатија била Асклепијево<br />

лечилиште на Пелопонезу и Хипократова школа. Грађанска<br />

права су се добијала са осамнаест или деветнаест година,<br />

после полагања испита о познавању обичаја. Познавање<br />

обичаја је било нужно <strong>за</strong> све грађане, <strong>за</strong>то што су обичаји<br />

имали ону улогу коју данас имају <strong>за</strong>кони. Огрешење о<br />

обичаје је било фатално не само <strong>за</strong> појединца који би га<br />

починио већ <strong>за</strong> читаву <strong>за</strong>једницу, чак и <strong>за</strong> наследнике. У<br />

античкој литератури помињу се породи који у себи носе<br />

кривицу родитељског огрешења о обичај.<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

ПРВО ПРЕДВИЂЕНО ПОМРАЧЕЊЕ СУНЦА<br />

Грчки астролог Талес из Милета, кога већина аутора историја<br />

филозофије сматра првим филозофом у историји, први је<br />

предвидео помрачење Сунца. Помрачење се догодило 28. маја<br />

585. године пре нове ере. Понекад се овај датум узима <strong>за</strong> дан<br />

настанка филозофије, <strong>за</strong>то што се тада по нашем сазнању догодио<br />

први тријумф људског мишљења (логоса) над природом и митом.<br />

Наиме, ово помрачење Сунца прекинуло је рат између Грка и<br />

Персијанаца, тако што су се Персијанци разбежали у паничном<br />

страху када је помрачење почело, док је грчка војска остала на<br />

својим положајима.<br />

34


Пуноправно грађанство Грци су стицали када би достигли<br />

зрелост – цват. Реч је о периоду када мушкарац достиже пуну<br />

зрелост. Овај период Аристотел везује <strong>за</strong> доба од тридесет<br />

седме до педесет седме године живота. Сматрало се да је<br />

у овом периоду мушкарац спреман <strong>за</strong> све што се од њега<br />

у полису очекује. Ово говори о високим <strong>за</strong>хтевима грчког<br />

друштва. Од зрелог мушкарца се очекивало да буде леп,<br />

храбар, разборит и честит. Жене су биле у цвату много раније<br />

– од шеснаесте године. Схватање о „цветању” мушкарца чини<br />

грчку хронологију непрецизном. Грци су одређивали време<br />

неког догађаја тако што су га везивали <strong>за</strong> неки други значајан<br />

догађај. Рецимо, каже се да је Талес био у зрелим годинама<br />

<strong>за</strong> време Крезове владавине у Милету. Мало тачније је било<br />

мерење времена према олимпијадама, које су биле значајни<br />

јавни догађаји.<br />

Дости<strong>за</strong>њем цвата мушкарац је стицао обавезу да се<br />

бави политиком. У класичној епохи, политичко учешће<br />

у Грчкој није доносило повластице, али је било обавезно.<br />

У неким полисима политичари су се бирали и коцком.<br />

Одбијање политичког положаја није било прихватљиво, а у<br />

већини полиса би било кажњавано смрћу. После грађанских<br />

ратова обично је побеђена страна била помилована, док су<br />

оне који нису учествовали у рату убијали. Разлог је био тај<br />

што су супарници показивали интерес <strong>за</strong> <strong>за</strong>једничке ствари<br />

полиса. Оне који се нису политички ангажовали називали су<br />

идиотима. Реч „идиот” није имала значење које има данас, већ<br />

је једноставно била назив <strong>за</strong> онога ко се не бави политиком.<br />

Све античке културе имале су слој недостојан елементарног<br />

људског уважавања и кога су се слободни људи гнушали. У<br />

Индији су то биле парије, у Бангладешу чандале, а у Грчкој –<br />

робови и идиоти. Поред робова и идиота постојали су и други<br />

достојни презира. Грци нису волели странце, а оне странце<br />

који нису знали грчки језик сматрали су немима. Називали<br />

су их погрдним ономатопејским изразом „барбари”, на нашем<br />

језику варвари – они који не умеју да причају. Реч „барбар”<br />

одговарала би нашем изразу „бла-бла”.<br />

Грк који прихвати обавезу у политичком животу налазио<br />

се пред другим искушењима. Лоше одлуке су биле скупе. Грци<br />

нису праштали неодговорно вођење јавних послова. Најбољи<br />

пример је власт „тридесеторице тирана” који су свргнути и<br />

већина њих је побијена. С друге стране, никакво претеривање<br />

није било добродошло, посебно не поседовање претеране<br />

моћи. Аристотел у својој Политици објашњава политичку<br />

процедуру којом се грађани који се истичу претераном моћи<br />

протерују на десет година из полиса. Претерана моћ углавном<br />

је подразумевала претерано богатство, мноштво пријатеља<br />

или неку другу политичку силу.<br />

Цват<br />

Зрело доба у животу мушкарца у античкој<br />

Грчкој.<br />

Калокагатија<br />

Идеал мушкарца у античкој Грчкој.<br />

Варвар<br />

Увредљив назив <strong>за</strong> странце који не говоре<br />

грчки језик.<br />

КРЕЗОВА ВЛАДАВИНА И МИЛЕТ<br />

Сцена која приказује Кре<strong>за</strong> на ломачи,<br />

амфора, 600–590. п. н. е.<br />

Милет је био један од дванаест грчких<br />

полиса у Јонији, на егејској обали<br />

Мале Азије. Током Крезове владавине,<br />

у VI веку пре нове ере, Милет је био<br />

најразвијенији и најбогатији грчки полис.<br />

Крез је био изузетно богат. У многим<br />

језицима очувала се изрека „Богат<br />

као Крез”. Крез је повео рат против<br />

Персије охрабрен делфским пророчанством:<br />

„Ако кренеш у рат нестаће велико<br />

царство”. Пророчанство је као и увек<br />

било двосмислено, тако да је Крез изгубио<br />

битку. Царство које је нестало било<br />

је његово.<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

35


НЕМОЋ ПРЕД<br />

СИЛАМА ПРИРОДЕ<br />

Посејдон, IV век п. н. е.<br />

Чак и летимичан поглед<br />

на статуу Посејдона из IV века<br />

пре нове ере дочарава нам<br />

страх који су Грци осећали<br />

пред силама природе.<br />

ВРЕМЕ У<br />

КОСМОГОНИЈИ<br />

Сатурн гута своју децу,<br />

Франсиско Гоја, 1821–1823.<br />

У већини античких митских<br />

дела наглашавала се<br />

моћ времена. Време је оличено<br />

у грчком богу Крону или<br />

римском Сатурну, моћном<br />

титану који гута своју децу.<br />

Остраки<strong>за</strong>м<br />

Политичка процедура<br />

протеривања политичара<br />

који поседује превише<br />

моћи.<br />

Процедура протеривања се називала<br />

„остраки<strong>за</strong>м”. Био је то политички<br />

систем <strong>за</strong>штите од тираније. Често је<br />

злоупотребљаван, па је <strong>за</strong>бележено да су се<br />

многи значајни људи плашили остракизма<br />

(Перикле на пример). Иако овај <strong>за</strong>кон<br />

изгледа сурово, морамо се сетити ужасних диктатора који су <strong>за</strong>почели<br />

каријеру као вољене вође народа са превише моћи у својим рукама.<br />

Дакле, живот је у античкој Грчкој био суров, како <strong>за</strong> жене тако и <strong>за</strong><br />

мушкарце. Ако свему овоме додамо беспомоћност пред силама природе,<br />

моћи ћемо да се уживимо у грчки свет.<br />

Основна филозофска питања античке филозофије<br />

Иако су прва питања у свакодневном животу била практичка,<br />

први филозофи су претежно расправљали о теоријским питањима.<br />

Изузетак је Кина, у којој је прва интелектуална тековина била <strong>за</strong>снована<br />

на практичким питањима. Наравно, врло је вероватно да су теоријска<br />

питања била подстакнута практичким проблемима.<br />

Теоријска питања настала су из потпуне доколице и сматрала су се<br />

привилегијом слободних људи. Теоријска разматрања била су достојна<br />

богова. Угледни грађани, у миру, имали су читаве дане на врелом грчком<br />

сунцу да се баве филозофијом.<br />

Прва питања су се, као што ћеш видети, надове<strong>за</strong>ла на митску слику<br />

света. Питање: „Из чега настаје свет који можемо да опазимо чулима?”<br />

јесте такозвано питање прапочетка. Ово питање је карактеристично <strong>за</strong><br />

рану филозофију. Уследило је питање како нешто настаје из прапочетка и<br />

са којом сврхом.<br />

Пошто се пока<strong>за</strong>ло да се помоћу чула не може стећи сазнање о<br />

прапочетку, рана филозофија се ослања на мишљење. Ова недовољност<br />

чулног сазнања и<strong>за</strong>звала је одвајање онога што можемо да видимо од<br />

онога што је недоступно чулима. Ствари су се додатно <strong>за</strong>компликовале<br />

када је утврђено да се не може увек веровати чулима, те се појавио<br />

проблем онога што нам се показује и онога што је истина. Овај проблем<br />

се назива проблемом истине и привида.<br />

Проблем истине и привида подстакао је даљу филозофску расправу<br />

која је као резултат имала настанак различитих облика доказивања. Овим<br />

је покренут проблем филозофије ваљаних форми мишљења, односно<br />

логике.<br />

Питање којим су антички народи били опседнути било је питање<br />

доброг живота. Добар живот је <strong>за</strong> Грке увек подразумевао живот у<br />

<strong>за</strong>једници. Зато је са овим питањем увек долазило питање о најбољем<br />

уређењу полиса. Такође, постављала су се питања о пожељним врлинама<br />

грађана.<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

36


Ипак, практичка питања и проблеми су своју експанзију доживели<br />

у хеленистичко-римској или александријској епохи. Реч је о периоду од<br />

Аристотелове смрти до раног средњег века. Овај период везује се <strong>за</strong> распад<br />

полиса, римска освајања и појаву хришћанства. Сви ови догађаји били су велики<br />

потрес <strong>за</strong> Грке. Зато питања о индивидуалној срећи долазе у први план.<br />

Свe ове теме ће бити обрађене у овом уџбенику. Погледај њихов кратак<br />

преглед.<br />

ПРОБЛЕМИ АНТИЧКЕ ФИЛОЗОФИЈЕ<br />

Како је настао космос?<br />

Како настаје оно што опажамо?<br />

Како ствари мењају особине?<br />

На које све начине сазнајемо?<br />

Колико можемо да верујемо чулима?<br />

Какво мишљење нас води поузданом<br />

сазнању?<br />

Шта је истина?<br />

Шта је добар живот?<br />

Како увек бити срећан?<br />

Како бринути о себи?<br />

Умире ли душа са телом?<br />

Шта се дешава са душом после смрти?<br />

Да ли постоји сеоба душе из тела у тело?<br />

Шта је правичност?<br />

Шта је мудрост?<br />

Које су основне врлине?<br />

Које су особине доброг полиса?<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

37


ХЕСИОД<br />

Хесиодова биста, позната<br />

као Псеудо-Сенека<br />

БОГОВИ<br />

Дoистa нajпрe нaстaдe<br />

Хaoс, a пoтoм Зeмљa<br />

ширoких груди, сeдиштe<br />

чврстo и вeчитo свих<br />

бoгoвa вeчних штo врх<br />

Oлимпa снeжнoгa држe и<br />

Taртaрa мрaчнoг у дубини<br />

зeмљe, и Eрoс штo jе<br />

нajлeпши мeђу бeсмртним<br />

бoговима, кojи удoвe<br />

одузима, a бoговимa и<br />

људимa свим у грудимa<br />

срцe и рaзбoрит сaвлaђуje<br />

нaум.<br />

Из Хесиодове Теогоније<br />

Теогонија<br />

Мит о настанку богова.<br />

Космос<br />

Основно значење је ред,<br />

поредак. Обично се<br />

односи на поредак свега<br />

што постоји.<br />

Космогонија<br />

Учење о настанку космоса.<br />

Уз Хомера, најзначајнији<br />

антички грчки песник, живео<br />

је у VIII или VII веку пре<br />

нове ере. Аутор је Теогоније.<br />

На грчку филозофију утицало<br />

је и његово дело Послови<br />

и дани, чија је тема вођење<br />

домаћинства.<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

Питање прапочетка<br />

→ Како је настао космос?<br />

→ Знаш ли неки мит о настанку космоса?<br />

Античке космогоније<br />

Ниједна цивили<strong>за</strong>ција није била равнодушна<br />

према питањима о пореклу свега што постоји.<br />

Први одговори на оваква питања били су митски.<br />

Неки од тих митова су издржали искушење<br />

времена и данас их радо читамо. Други су<br />

ишчезли.<br />

Митови о настанку називају се космогоније. Реч „космогонија” потиче<br />

од грчке речи „kosmos” (ред, поредак) и дословно значи – „настанак<br />

космоса”. Већина античких космогонија су истовремено теогоније, епови о<br />

настанку богова, пошто су се испрва богови изједначавали са природним<br />

силама, појавама, елементима. Заједничко <strong>за</strong> све античке космогоније је<br />

идеја настанка из неког претходног, првобитног стања. Ово првобитно<br />

стање приказује се као стање нереда, док се уређеност најчешће<br />

идентификује са временом у коме аутори космогонија живе. Изузетак су<br />

индијске космогоније које уређеност приписују будућем времену. Назив <strong>за</strong><br />

првобитни неред је „хаос”, а све космогоније објашњавају како је из хаоса<br />

настао космос. Питање из чега настаје хаос нема никаквог смисла, <strong>за</strong>то<br />

што хаос није сваки неред, него искључиво првобитни неред. Према томе,<br />

твоји родитељи нису у праву када кажу да је у твојој соби хаос, али то не<br />

треба да те утеши.<br />

Најпознатију грчку космогонију написао је Хесиод. У њој су у<br />

антропоморфним божанствима прика<strong>за</strong>не силе природе. Хаос, Геја<br />

(земља) и Ерос (љубав) јесу најстарији богови. Прва кћер Хаоса је Ереб<br />

(тама) из које настају ноћ и дан. Геја рађа Урана (небо), а из њихове<br />

везе рађа се Крон (време). Ово је најстарија генерација грчких богова,<br />

познатих под називом гиганти или титани. Најстрашнији и најмоћнији<br />

бог прве генерације је Крон. Страх од времена карактеристичан је<br />

<strong>за</strong> античке теогоније свих култура. Време се појављује у источним<br />

теогонијама као непобедиво. Специфичност Хесиодове теогоније у складу<br />

је са особинама грчке цивили<strong>за</strong>ције о којима је било речи у претходном<br />

поглављу. Чак и моћни Крон се плаши судбине. Постоји пророчанство<br />

према коме ће Крона свргнути са трона један од синова. Зато Крон гута<br />

своју децу.<br />

Ова моћна представа времена које једе своју децу послужила је као<br />

инспирација многим ауторима. Кронова жена, Реа, ужаснута понашањем<br />

свог мужа, уместо најмлађег сина подметне му камен. Најмлађи син, Зевс,<br />

био је скривен у пећини на Криту све док није одрастао и победио свог<br />

оца. Сличну теогонију налазимо у сумерско-акадском епу о стварању,<br />

познатом под називом Енума Елиш. Пошто је Енума Елиш старији од<br />

Хесиодове Теогоније, сматра се да је сумерски еп утицао на Хесиода.<br />

38


У Старом <strong>за</strong>вету, првој књизи Библије, прика<strong>за</strong>на је слична<br />

космогонија. Првог дана бог ствара небо и земљу, одваја светлост<br />

од таме. Другог дана ствара дневну светлост, трећег копно и биљке.<br />

Четвртог дана – месец и звезде. Петог дана ствара животиње, а шестог<br />

човека.<br />

Ако читаш античке космогонијске списе, видећеш врло сличне<br />

описе постанка у сваком од њих. Приметићеш такође да се јављају<br />

слични симболи са сличним значењима. Ови текстови потврђују<br />

сродност филозофских и митских тема. Заправо, први филозофи<br />

развијају своја учења под снажним утицајем космогонијских митова.<br />

Читање оваквих текстова је врло <strong>за</strong>бавно и подстицајно. Велики<br />

број филмова инспирисан је космогонијским и теогонијским темама.<br />

Дубље истраживање античких космогонија <strong>за</strong>хтевало би више<br />

простора. Важно је да <strong>за</strong>пазиш неколико њихових основних особина:<br />

• Космос настаје из првобитног неуређеног стања (таме или хаоса).<br />

• Постоји тачан редослед стварања на чијем је крају увек човек.<br />

• Стварање се увек догађа из „нечега”.<br />

• Постоји нужност која је оличена у времену или судбини.<br />

• У већем броју теогонија јавља се сукоб богова око космоса.<br />

Праузрок или Бог ствара универзум,<br />

Вилијам Блејк, 179<strong>4.</strong><br />

Природа и њено порекло (прапочетак)<br />

Очигледно је, на примеру античких космогонија, да је древним<br />

народима било блиско схватање о постојању неког прапочетка из кога<br />

настаје свет који можемо да опазимо. Свака космогонија и теогонија<br />

полази од идеје настанка из нечега. Оно из чега настаје космос<br />

назива се прапочетак. Често у литератури налазимо и друге називе:<br />

прва материја, праматерија, почело. Употреба термина који у себи<br />

садрже појам „материја” није прихватљив <strong>за</strong>то што апстрактни појам<br />

материје није бли<strong>за</strong>к раној грчкој филозофији. Материја је појам који<br />

је уведен тек у атинској филозофији, у IV веку пре нове ере, тако да га<br />

нема смисла користити у проучавању филозофских теорија насталих<br />

два века пре тога.<br />

Разноликост термина којима се описује прапочетак, а од којих<br />

ниједан не погађа саму суштину, потиче из тешкоћа при превођењу<br />

оригиналног грчког термина. Прапочетак (грч. ) јесте оно из<br />

чега све настаје и у чему нестаје. У том смислу, речи прапочетак и<br />

почело такође не одговарају правом значењу, пошто прапочетак није<br />

само почетак већ и крај. Заправо, ако желиш да разумеш овај термин,<br />

најбоље је да размотриш како се према схватању раних грчких<br />

мислилаца одвијало настајање и нестајање.<br />

Настајање се увек догађа из нечега, као и у митским<br />

космогонијама. Идеја настанка из ништавила није прихватљива у<br />

грчком свету. Настајање у свакодневном искуству се увек догађа<br />

из нечега, на пример скулптура настаје из камена. Оно што нестаје<br />

не ишче<strong>за</strong>ва. Ако разбијеш флашу, она неће ишчезнути, него ће<br />

ПРАПОЧЕТАК И<br />

ПРИРОДА<br />

Оно из чега настаје видљиви<br />

свет, на грчком се зове arhe<br />

( ). Ову реч је тешко<br />

превести на наш језик, обично се<br />

користе термини „прапочетак” и<br />

„начело”. Из овог начела настаје<br />

видљива природа (). Према<br />

схватању Грка, у природи се<br />

одвија вечно кретање и промена.<br />

Arhe није нешто што се налази на<br />

почетку, већ је начело из кога све<br />

настаје и у коме све ишче<strong>за</strong>ва.<br />

Настајање<br />

Природа<br />

(φύσις)<br />

Прапочетак<br />

(ἀρχή)<br />

Нестајање<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

39


се растурити у комадиће. Када правиш различите облике од глине, сама глина<br />

нити настаје нити нестаје, већ само мења облике. Тако је у раној филозофији и<br />

схваћен arhe – оно што мења облике, а сам је вечан. Термин „вечно” користи се у<br />

филозофији <strong>за</strong> оно што није настало (ненастало) и што не може пропасти.<br />

Први филозофи проучавали су порекло природе (грч. ). „”<br />

Живели су у<br />

полисима на егејској обали Мале Азије. Ову област населила су племена Јоњана,<br />

па је област позната по имену Јонија. Аристотел их је због тога називао јонским<br />

физиолозима. Јонија је у VI веку пре нове ере била најразвијенији део Грчке. У<br />

новије време позната је по популарним летовалиштима и бурном ноћном животу.<br />

Данас ова територија припада Турској.<br />

Јонски физиолози<br />

ТАЛЕС КАО ПРЕДУЗЕТНИК<br />

Остаци агоре у Милету<br />

Талес је одбијао да јури <strong>за</strong> богатством. У<br />

Милету, где је већина људи стицање богатства<br />

сматрала својим главним циљем, Талесов став<br />

према животу је био неприхватљив. Причало<br />

се да Талес није способан да се обогати. Зато<br />

је Талес решио да то оповргне. На основу<br />

кретања небеских тела <strong>за</strong>кључио је да ће бити<br />

богат род маслина. Због тога је <strong>за</strong>купио све<br />

пресе <strong>за</strong> маслине у Милету и околини. Пресе су<br />

служиле <strong>за</strong> прављење маслиновог уља. Цеђење<br />

маслина је био једини начин да се оне очувају,<br />

а маслиново уље је било врло важан производ.<br />

Када су маслине <strong>за</strong>иста одлично родиле,<br />

Милећани су били приморани да <strong>за</strong>купљују<br />

пресе од Талеса. Тако је Талес пока<strong>за</strong>о да мудар<br />

човек може и да се обогати ако то жели.<br />

Први филозоф у историји био је Талес из Милета.<br />

Живео је у VI веку пре нове ере. Милет је био један<br />

од најбогатијих грчких полиса. Многи Милећани<br />

су били пословни људи, трудили су се да буду што<br />

богатији. Данас би вероватно већина њих непрекидно<br />

пратила кретања на берзи, непрекидно би им звонили<br />

мобилни телефони, возили би скупе аутомобиле.<br />

Овакав начин живота није Талесу био бли<strong>за</strong>к. Талес<br />

је одбијао да се бави „бизнисом”. Његова професија је<br />

била астрологија. Астрологија је у то време обухватала<br />

науку коју данас називамо астрономија. Дакле, Талес се<br />

бавио проучавањем кретања небеских тела и утицајем<br />

тог кретања на прилике на земљи. Није га <strong>за</strong>нимао<br />

свакодневни живот, посебно не стицање богатства.<br />

Такође је одбијао и да се жени, што је у традиционалној<br />

<strong>за</strong>једници каква је био Милет у VI веку пре нове ере<br />

било саблажњиво. Забележено је да га је мајка често<br />

узнемиравала питањем: „Када ћеш се оженити?” Талес<br />

јој је одговарао да је још рано, све до своје педесете<br />

године. После тога одговор је променио у: „Касно је”.<br />

Постоји једна анегдота о Талесу која је остала<br />

недоречена. Када су га питали <strong>за</strong>што нема деце, Талес<br />

је одговарао: „Зато што волим децу.” Овај одговор<br />

може као и већина тога у филозофији да се тумачи на<br />

много начина. Можемо да претпоставимо да је Талес<br />

мислио на пролазност, као сигурну људску особину, те<br />

да децу није желео из тог разлога, или пак да је мислио<br />

како би био лош родитељ. Како год живели, добро или<br />

лоше, поштено или непоштено, <strong>за</strong>вршавамо на исти<br />

начин. Као и све остало човек је подложан настајању<br />

и нестајању. Према томе, брига о пореклу природе<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

40


се разликује од научног истраживања. Када се <strong>за</strong>питамо о ономе<br />

из чега све настаје и у чему ће све нестати питамо се и о својој<br />

судбини. Шта остаје после нас? Из чега смо настали? Шта је то што<br />

мења физичке облике?<br />

Изгледа да је Талесов одговор на то питање био – вода.<br />

Каже се „изгледа” <strong>за</strong>то што Талесови текстови нису сачувани,<br />

а његову филозофију сазнајемо из сведочанстава савременика.<br />

Приписује му се реченица: „Све настаје из воде, све се враћа у<br />

воду”. Разлози из којих је Талес одабрао воду остају <strong>за</strong>гонетни.<br />

Према Аристотеловом тумачењу Талес је увидео да без воде нема<br />

живота, да је свуда присутна. Такође, лако се можемо уверити да<br />

вода мења облике. Када се охлади постаје чврста, када се <strong>за</strong>греје<br />

постаје гасовита. Према неким сведочанствима, Талес је сматрао<br />

да из воде, када се згусне, настаје земља, а када се <strong>разред</strong>и настаје<br />

ваздух.<br />

Поред физичких разлога које наглашава Аристотел, треба<br />

обратити пажњу и на разлоге на које упозорава швајцарски<br />

историчар Јакоб Буркхарт. Према Буркхарту, Талес је говорио да<br />

је све испуњено богом. Такође је тврдио да све око нас поседује<br />

душу, што је сматрао очигледним код магнета који привлачи<br />

мање објекте. Због тога не треба <strong>за</strong>боравити митски значај воде<br />

у античкој Грчкој. Вода се посматра као божански елемент. Када<br />

богови некога кажњавају – претварају га у камен, када га награђују<br />

– претварају га у воду. Претварање у воду је „обоготворење”.<br />

Богови се <strong>за</strong>клињу у свету воду реке Стикс, а купањем у тој реци<br />

стиче се нерањивост.<br />

Ако ти је ово учење о води као прапочетку изгледало<br />

неубедљиво, сигурно постоје разлози <strong>за</strong> то. Тако је изгледало<br />

и Талесовом пријатељу и ученику, Анаксимандру. Сачуван је<br />

један кратак извод из његовог дела. Овакви изводи се називају<br />

фрагментима. Анаксимандров фрагмент сматра се почетком<br />

филозофске литературе.<br />

Прочитајмо фрагмент којим почиње филозофска литература.<br />

„Али оно из чега ствари настају, у томе оне и ишче<strong>за</strong>вају по<br />

нужности; јер, оне једне другој плаћају казну и глобу <strong>за</strong> своје рђаве<br />

поступке у одређено време.”<br />

У овом фрагменту се види да је као и Талес, Анаксимандар<br />

сматрао да све настаје и нестаје у истом начелу. У том смислу<br />

он је Талесов следбеник. Ово следбеништво није <strong>за</strong>сновано на<br />

опонашању, него на критичком односу. Анаксимандар прихвата<br />

основну Талесову идеју, али је посматра критички. Сматра се да<br />

је Анаксимандар тврдио да је вода, иако у великим количинама<br />

присутна и лако променљивог квалитета, ипак ограничена.<br />

Ограничено начело не може бити прапочетак свега. Дакле,<br />

Анаксимандар сматра да Талесово одређење воде као прапочетка<br />

није прихватљиво.<br />

Овакво следбеништво је карактеристика филозофије.<br />

ЈАКОБ БУРКХАРТ<br />

Лик Јакоба Буркхарта на новчаници од<br />

1000 швајцарских франака<br />

Јакоб Буркхарт је био утицајни<br />

швајцарски историчар. Његово тумачење<br />

грчке цивили<strong>за</strong>ције је врло<br />

детаљно, поуздано и инспиративно.<br />

Живео је у XIX веку. На наш језик<br />

преведено је његово капитално дело<br />

Повест грчке културе.<br />

АНАКСИМАНДАР<br />

Анаксимандар из Милета је аутор<br />

првог сачуваног филозофског<br />

текста. Сматрао је да прапочетак<br />

мора бити нешто неограничено.<br />

Саставио је прву географску карту.<br />

Могући изглед Анаксимандрове мапе<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

41


АНАКСИМЕН<br />

Грчки филозоф Анаксимен<br />

из Милета живео је у VI веку<br />

пре нове ере. Његов спис<br />

О природи није сачуван. О<br />

Анаксимену је сачувано мало<br />

биографских података.<br />

Релативи<strong>за</strong>м<br />

Учење према коме не постоји<br />

апсолутна истина, већ све <strong>за</strong>виси<br />

од личног става („лепота<br />

је у очима посматрача”, „о укусима<br />

се не расправља”).<br />

ХЕРАКЛИТ ИЗ ЕФЕСА<br />

Хераклит из Ефеса је био<br />

називан „мрачни” због сложености<br />

својих идеја и особењачког<br />

начина живота. Живео<br />

је од 535. до 475. године пре<br />

нове ере. Његово порекло је<br />

било краљевско, али се титуле<br />

краља одрекао у корист свог<br />

млађег брата. Своје суграђане<br />

је сматрао изопаченима, па је<br />

избегавао послове са њима.<br />

Своје дело О природи оставио<br />

је у Артемидином храму.<br />

Филозоф критички промишља идеје својих претходника чиме их<br />

прихвата и превазилази у исто време. Хегел је сматрао да је ово<br />

основни однос у историји филозофије – превазилажење. Без оваквог<br />

односа добијамо догмати<strong>за</strong>м или релативи<strong>за</strong>м, а не филозофију.<br />

Анаксимандар, дакле, сматра да је прапочетак нешто<br />

неограничено, што вода никако не испуњава. Зато предлаже појам<br />

„оно неограничено (грч. τό ἄπειρον)”. „Оно неограничено” је први<br />

апстрактни појам у историји филозофије.<br />

Трећи следбеник јонске филозофске школе, Анаксимен, неће<br />

прихватити ни Талесово ни Анаксимандрово решење. Прихвата<br />

Анаксимандрову критику Талеса са аргументом ограничености. Идеја<br />

о „оном неограниченом” не <strong>за</strong>довољава због тога што се не зна о чему<br />

је <strong>за</strong>право реч. Постављање воде <strong>за</strong> прапочетак је критиковано због<br />

ограничености, док „оног неограниченог” – нема уопште. Анаксимен,<br />

<strong>за</strong>право, покушава да нађе бесконачан, покретљив и конкретни<br />

принцип. Предложио је ваздух као разрешење проблема, пошто је<br />

покретан, неограничен и конкретан. Није могао да зна да и ваздуха<br />

има у ограниченим количинама, у шта се наша цивили<strong>за</strong>ција уверила<br />

на <strong>за</strong>страшујући начин. Анаксимену је прихватљива идеја и да је душа<br />

од ваздуха, пошто се у то време душа поистовећивала са дахом (грч.<br />

pneuma).<br />

Хераклит из Ефеса, у свом делу О природи, инсистирао је на<br />

сталној промени у природи. Њему се често приписује фрагмент<br />

„све тече (грч. )” иако је готово сигурно да он није аутор.<br />

У сваком случају овај став добро описује његово схватање природе.<br />

Хераклит каже: „Не можеш два пута ући у исту реку”. Вода у реци<br />

је сваки следећи пут нова, а и онај ко улази се променио. Кретање<br />

и промена су два доминантна концепта Хераклитове филозофије.<br />

У складу са овим концептима, одредио је ватру као прапочетак. Од<br />

четири традиционална елемента – ватре, воде, ваздуха и земље – ватра<br />

је једини елемент који не постоји ако је статичан. Остале елементе<br />

можемо бар на кратко да опазимо како мирују. Вода у чаши, земља<br />

готово увек, ваздух током дана без ветра – мирују. Ватра не постоји<br />

у статичном стању. То је био разлог због чега је Хераклит сматрао да<br />

је ватра основни елемент из кога настају остали елементи. Из ватре<br />

настаје вода, а од воде врућ ваздух и земља.<br />

Све се мења <strong>за</strong> огањ, а огањ <strong>за</strong> све, као роба <strong>за</strong> злато, а злато <strong>за</strong> робу.<br />

Промена ватре: најпре море, од мора једна половина земља, друга половина<br />

ужарени ваздух.<br />

Огањ живи смрћу земље, ваздух живи смрћу огња; вода живи смрћу земље,<br />

земља живи смрћу воде.<br />

Сунце је свакога дана ново.<br />

Из Хераклитовог текста О природи<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

42


Провери да ли разумеш<br />

1. Наведи друштвене услове <strong>за</strong> настанак филозофије. Објасни <strong>за</strong>што је сваки од<br />

њих важан.<br />

2. Објасни однос хаоса и космоса.<br />

3. Покушај некоме да објасниш однос видљивог света и прапочетка. Ако ниси<br />

сигуран да ли је твоје објашњење добро, <strong>за</strong>хтевај од слушалаца да испричају<br />

својим речима оно што су чули. Да ли су разумели?<br />

Филозофирај<br />

1. Да ли те привлачи живот у античкој Грчкој? Аргументуј свој одговор.<br />

2. Агора је ишчезла, али су друге институције преузеле њену улогу. Можеш ли да<br />

наведеш неке од тих институција?<br />

3. Можеш ли да се сетиш неког диктатора који је своју каријеру почео као „вољени<br />

вођа”?<br />

<strong>4.</strong> Зашто људи пристају на тиранију? Зашто је она добра, а <strong>за</strong>што није? Знаш ли <strong>за</strong><br />

неку тиранију у којој се удобно живи?<br />

5. Које ти од учења о прапочетку изгледа најбоље <strong>за</strong>сновано? Дај аргумент <strong>за</strong> своју<br />

тврдњу.<br />

За оне који желе више…<br />

… да сазнају о животу античке Грчке<br />

Прочитај:<br />

Ликови античке Грчке, приредио Жан-Пјер Вернан, Клио, Београд, 2007.<br />

Погледај филмове:<br />

1. Краљ Едип (Edipo re), режија: Пјер Паоло Пазолини, Италија, 1967.<br />

2. Електра (Ilektra), режија: Михалис Какојанис, Грчка, 1962.<br />

3. Истинa o дeмoкрaтиjи (The Truth About Democracy), режија: Бeтaни Хjуз,<br />

В. Британија, 2007.<br />

… да проуче античке теогоније и разумеју дух ране грчке филозофије<br />

Прочитај:<br />

1. Хесиод, Теогонија, Октоих, Подгорица, 2000.<br />

2. Фридрих Ниче, <strong>Филозофија</strong> у трагичном раздобљу Грка, Графос, Београд, 1979.<br />

3. Џон Барнет, Рана грчка филозофија, Завод <strong>за</strong> уџбенике и наставна средства,<br />

Београд, 200<strong>4.</strong><br />

<strong>4.</strong> Лучано де Крешенцо, Историја грчке филозофије. Предсократовци, Светови,<br />

Нови Сад, 1991.<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

43


Истина и привид<br />

МАТРИКС<br />

(Режија: Лана и Енди Вачовски, САД,<br />

1999)<br />

У филму Матрикс прика<strong>за</strong>на је <strong>за</strong>страшујућа<br />

слика будућности. Људи постају<br />

извор енергије тако што су прикачени<br />

на машине. Они нису свесни ужасне<br />

судбине, <strong>за</strong>то што су машине направиле<br />

симулацију свакодневног живота. Ова симулација<br />

зове се „матрица”.<br />

Свет каквим га људи виде свакодневно…<br />

… произведен је рачунарским кодом …<br />

… док стварни свет изгледа овако.<br />

→ Да ли ти се учинило да нешто видиш, па се потом<br />

испоставило да то није оно што ти се учинило? Опиши.<br />

→ Где се све данас примењује математика?<br />

Наведи области.<br />

→ Објасни улогу математике у свакој од наведених области.<br />

Концептуализуј објашњење.<br />

→ Можеш ли да повежеш математику и лепоту?<br />

→ Измери ширину и висину књиге. Подели висину са<br />

ширином. Који је добијени број?<br />

→ Покушај да се сетиш неке оптичке варке. Како си утврдио/<br />

утврдила да је у питању привид?<br />

У филму Матрикс Лане и Ендија Вачовски дата је<br />

<strong>за</strong>страшујућа слика света у будућности. Већина људи је<br />

убеђена да је 1999. година. Све је наизглед уобичајено: одлази<br />

се на посао, у школу, људи се <strong>за</strong>бављају. Ипак, све постаје<br />

сумњиво. Главни јунак филма, Нео, открива да ништа није<br />

онако како изгледа. Свет у коме је живео <strong>за</strong>право уопште не<br />

постоји, и све постаје компјутерска симулација. Људи који<br />

ништа не слуте живећи своје уобичајене свакодневне животе<br />

<strong>за</strong>право се налазе у капсулама са течношћу и кабловима су<br />

прикачени <strong>за</strong> машину. Програм који симулира свет зове<br />

се Матрикс, а машина црпи енергију из људског тела. Нео<br />

открива да је 2199. година. Догодила се катастрофа у сукобу<br />

људи и машина, преостао је само један стваран град у коме<br />

живе људи који су успели да се пробуде из Матрикса.<br />

Овај научнофантастични филм даје слику стварности у<br />

коју већина неће поверовати. Уосталом, ко би поверовао да<br />

живи у некаквом Матриксу где је постао батерија или „мо<strong>за</strong>к<br />

у тегли”? Ипак, покушај да пронађеш аргументе којима<br />

ћеш дока<strong>за</strong>ти да је свет који опажаш свакога дана својим<br />

чулима сигурно онакав каквим га видиш. Приметићеш да<br />

се ослањаш на поверење у чула, навику, мњење, веровање.<br />

Никако нећеш моћи са сигурношћу да докажеш како се не<br />

налазиш у Матриксу. Наравно, нећеш успети ни да докажеш<br />

постојање некаквог Матрикса.<br />

Питање које ће се нужно поставити је: „Зашто не би<br />

веровао својим чулима?”; или „Зашто се не би ослонио на<br />

веровање, мњење и навику?”. Ипак, свакодневно искуство<br />

често доводи у питање ове изворе сазнања. Фатаморгана<br />

је вероватно најпознатији пример лажне слике коју преносе<br />

чула. Упркос томе што је најчешће у вези са пустињом,<br />

фатаморгану можеш да доживиш свуда. Када су врели летњи<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

44


дани, може ти се учинити да су делови асфалта влажни. Када<br />

им се приближиш, видећеш да су потпуно суви. Слично се<br />

дешава и у пустињи, с тим што се тамо појављују читаве реке<br />

и језера. Фатаморгану ће видети сви присутни, може се и<br />

фотографисати. Ипак, она није стварна.<br />

Да ли те је <strong>за</strong>чудила тврдња да је фатаморгану могуће<br />

фотографисати? Навикли смо да верујемо, наше мњење је да<br />

је фатаморгана обмана. Често мешамо појам фатаморгане и<br />

халуцинације. Разлика је у томе што је фатаморгана оптичка<br />

варка, а оптичке варке је могуће фотографисати и сви их<br />

могу <strong>за</strong>пазити (фотографиши сламку у пуној чаши воде).<br />

Халуцинација није чулна, већ ментална обмана, тако да се<br />

не може фотографисати и неће је видети све присутне особе.<br />

Понекада може да ти се догоди да видиш неки простор, људе и<br />

догађаје који изгледају стварно. Већ следећег тренутка пробудиш<br />

се и схватиш да је то био сан.<br />

Изгледа ли ти још увек да Матрикс приказује немогуће<br />

догађаје?<br />

ФАТАМОРГАНА<br />

Oптичка илузија која настаје преламањем<br />

светлости назива се фатаморгана. Језеро са<br />

фотографије у стварности не постоји.<br />

Природа и број<br />

Врати се још једном филму Матрикс. Представа света <strong>за</strong> који<br />

људи обично мисле да је стваран рачунарски је пројектована шифром<br />

или кодом. Овај код се појављује на црној по<strong>за</strong>дини у чувеном<br />

кадру филма. Идеја је да се бројкама и њиховим комбинацијама<br />

програмира оно што људи опажају као чулни свет. Вероватно знаш<br />

да су програми <strong>за</strong> рачунар као и видео игре управо тако направљени.<br />

Да ли је претерано да свет у коме живимо сматрамо прика<strong>за</strong>ним и<br />

представљеним односима бројева?<br />

Во<strong>за</strong>ч који планира да крене из једног града у други може лако да<br />

процени колико му је времена потребно да стигне на своје одредиште.<br />

Ако су градови удаљени 100 километара, а он вози просечном<br />

брзином од 80 километара на час, вероватно ће стићи <strong>за</strong> сат и<br />

петнаест минута.<br />

Ако је мушкарац висок 175 сантиметара и тежак 70 килограма,<br />

имаћемо основа да га сматрамо складно грађеним.<br />

У издаваштву се често говори о „стандардним форматима” као<br />

што су А4, B5, C3 итд. Ове формате стандардним чини специфичан<br />

однос дужине и ширине папира. Овај однос је обично приближан<br />

броју 1,61. Сматра се да је овај однос пријемчив људском оку.<br />

Ако неко свира на раштимованој гитари, мелодија неће звучати<br />

онако како би требало да звучи. Исто важи и <strong>за</strong> остале жичане<br />

инструменте. Када се инструмент штимује, подешавају се дужине<br />

жица како би биле у одређеном односу.<br />

ПИТАГОРА<br />

Грчки филозоф и математичар<br />

Питагора, живео је у VI веку<br />

пре нове ере. Рођен је на острву<br />

Самос, близу Мале Азије. Своју<br />

филозофску школу основао је у<br />

Јужној Италији.<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

45


ХАРМОНИЈА И РАЗМЕРА<br />

Питагора је приметио да ће жице на лири<br />

производити хармонију ако су им дужине у<br />

одговарајућој размери. Ову идеју проширио је<br />

на космос сматрајући да се његова хармонија<br />

може описати односом бројева.<br />

ПИТАГОРИНА ТЕОРЕМА<br />

Према предању, Питагора је до своје<br />

чувене теореме о правоуглом троуглу дошао<br />

посматрајући мо<strong>за</strong>ик на поду. Претпоставља<br />

се да су на мо<strong>за</strong>ику биле шаре<br />

сличне овима на слици.<br />

b<br />

b 2 a 2<br />

a<br />

=<br />

ЗЛАТНИ ПРЕСЕК<br />

a<br />

a<br />

b = 1,618<br />

Питагора је уочио да је правоугаоник<br />

чији су односи страна приближни броју 1,61<br />

пријемчиви људском оку, те их је сматрао<br />

хармоничним. Формати штампарског папира<br />

<strong>за</strong>сновани су на златном пресеку.<br />

c<br />

b<br />

c 2<br />

Приметићеш да се, поред наведених, сви односи<br />

у природи могу одредити бројем. Неки односи су<br />

пожељни (хармонија, сразмера, здравље), а неки<br />

не. Већина појава се може изразити бројем, а однос<br />

између два броја може бити критеријум квалитета<br />

односа две појаве – однос висине и ширине људског<br />

тела на пример. Изражавање појаве бројем назива се<br />

квантификација.<br />

Ове <strong>за</strong>нимљиве особине бројева први је описао<br />

грчки филозоф Питагора са Самоса. Његову<br />

филозофију није лако разграничити од религије, мита<br />

и мистицизма. Питагора је тврдио да је све у природи<br />

могуће одредити бројем, а да ће односи међу бројевима<br />

објаснити све остале односе. Обично се наводи да<br />

је био инспирисан жицама на лири које, када су у<br />

одређеној сразмери, дају хармонију, а када те сразмере<br />

нема – јавља се дисхармонија. Могуће је да је Питагора<br />

увиђао и друге такве односе у природи. Неки односи су<br />

сматрани хармоничним, а други дисхармоничним.<br />

Вероватно најпознатији однос који је открио<br />

Питагора јесте однос страна правоуглог троугла. Ово<br />

откриће је познато као Питагорина теорема. Нешто мање<br />

познат, али једнако важан јесте такозвани златни пресек.<br />

Златни пресек је однос страна у правоугаонику који у<br />

нама и<strong>за</strong>зива пријатан естетски доживљај. На основу<br />

златног пресека данас се користе већ наведени формати<br />

папира <strong>за</strong>то што су пријемчиви људском оку. Књига коју<br />

управо читаш штампана је у једном од тих формата.<br />

Пошто је утврдио да се природа може<br />

квантификовати и објаснити односима међу бројевима,<br />

Питагора је претпоставио да постоји универ<strong>за</strong>лна<br />

космичка хармонија. Ову хармонију називао је „музиком<br />

сфера”. Модел космоса прика<strong>за</strong>о је графички фигуром<br />

познатом као тетрактис. Тетрактис је једнакостранични<br />

троугао исцртан тачкицама. Свака страна има по четири<br />

тачке, а укупан број тачака је десет.<br />

ТЕТРАКТИС<br />

Први ред:<br />

monas – једно – тачка<br />

Други ред:<br />

dias – двојство – права линија<br />

Трећи ред:<br />

trias – тројство – раван<br />

Четврти ред:<br />

tetras – четворство – тело<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

46


Распоред у тетрактису има следеће<br />

значење. У првом реду налази се monas или<br />

јединство. Његова паралела у геометрији<br />

је тачка. Тачка је пројекција космоса. Други<br />

ред је двојство или dias и представља<br />

супротност. Трећи ред je trias, јединство<br />

прва два броја, супротности и јединства, те<br />

представља савршенство. Четврти ред или<br />

tetras представља свет који је приступачан<br />

чулима. Укупан број тачака у тетрактису<br />

– десет, <strong>за</strong> питагорејце је био број целине.<br />

Питагора је веровао да онај ко вежба може<br />

да постигне висок ниво свести у коме ће му<br />

музика сфера бити доступна. У складу са<br />

овом идејом организовао је своју филозофску<br />

школу која је била позната као Питагорејско<br />

братство. Инсистирао је да његови<br />

следбеници поштују одређена правила, чији<br />

нам смисао данас није јасан. Такође је <strong>за</strong>хтевао<br />

да чланови братства свакодневно раде на себи<br />

и да тај свој рад проверавају. Наиме, сваки<br />

питагорејац морао је увече да са <strong>за</strong>пита шта је<br />

добро урадио током дана, у чему је погрешио,<br />

шта је пропустио да уради и шта би могао<br />

да уради даље на свом напредовању. Међу<br />

члановима братства била је дозвољена, чак<br />

пожељна дискусија, али је она трајала све док<br />

не би дошли до неког Питагориног става који<br />

је сматран несумњивим.<br />

Како је који члан напредовао, мењао се и<br />

његов статус. Питагорејско братство је било<br />

организовано у два круга који су се називали<br />

езотерични и егзотерични. Егзотерични<br />

или отворен круг био је отворен <strong>за</strong> свакога,<br />

а учења која су члановима овог круга била<br />

доступна сматрана су јавним. Они који би<br />

напредовали постајали су чланови <strong>за</strong>твореног<br />

или езотеричног круга у коме су преношена<br />

тајна учења. Према неким историјским<br />

изворима, Питагора није дозвољавао<br />

<strong>за</strong>писивање езотеричних учења.<br />

У Питагориној филозофији<br />

налазимо прво развијено схватање света<br />

неприступачног чулима. Оваква схватања<br />

називају се метафизичким схватањима.<br />

ПИТАГОРЕЈСКО БРАТСТВО<br />

Питагорејци прослављају изла<strong>за</strong>к сунца, Фјодор Броников, 1869.<br />

Чланови Питагорејског братства имали су правила<br />

понашања која су нам данас неразумљива. Нека од њих су: не<br />

џарај ватру ножем, не једи срце, оштрицу мача окрени наопако,<br />

не једи боб итд. Није чудно ако оваква органи<strong>за</strong>ција подсећа<br />

на тајна друштва као што су масонске или окултне ложе –<br />

њихов корен је управо у питагорејском братству. Питагорине<br />

идеје биле су популарне током читаве античке епохе, али су<br />

своју највећу експанзију доживеле у александријској епохи.<br />

Александријска епоха је била време процвата мистицизма и<br />

рада на себи, те јој је питагорејски приступ веома погодовао.<br />

Управо у том периоду највише је писано о Питагори, а у складу<br />

са грчком склоношћу митовима, много тога је додато. Неки<br />

арапски извори тврде да је Питагору увео у тајна учења сам<br />

египатски бог Тот (грчки Хермес), па се <strong>за</strong> езотерична знања<br />

данас често користи други назив – „херметичка знања”.<br />

Своју мистичну репутацију је систематски градио. У<br />

почетку је предавања држао и<strong>за</strong> <strong>за</strong>клона тако да нико и није<br />

био сигуран ко је <strong>за</strong>право Питагора. Остало је <strong>за</strong>бележено да је<br />

инсценирао свој одла<strong>за</strong>к у Хад тако што је сишао у неку пећину<br />

и није се појављивао четири године.<br />

„ЈА САМ ФИЛОЗОФ”<br />

Питагори се приписује да је први употребио реч „филозоф”.<br />

Када је тиранин Леон са Пелопоне<strong>за</strong> упитао Питагору које је<br />

њеогово <strong>за</strong>нимање, Питагора је одговорио: „Ја сам филозоф.”<br />

Објаснио је да на олимпијске игре неки долазе да се такмиче,<br />

други да тргују, а трећи да посматрају. Тако, каже Питагора, и<br />

у свакодневном животу постоје посматрачи, а то су филозофи.<br />

Видимо да Питагора овде схвата филозофију као теорију.<br />

Мистици<strong>за</strong>м<br />

Веровање у истину која је изнад опажајне, мимо разумских<br />

схватања.<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

47


АЛЕГОРИЈА О ПЕЋИНИ<br />

Алегорија о пећини<br />

„Упoрeди нaшу прирoду сa oвим стaњeм дa<br />

бисмo видeли јесмо ли зaистa oбрaзoвaни или<br />

нисмo. Зaмисли дa људи живe у нeкoj пoдзeмнoj<br />

пeћини, и дa сe дуж цeлe пeћинe прoвлaчи jeдaн<br />

ширoк oтвoр кojи вoди гoрe, прeмa свeтлoсти. У<br />

тoj пeћини живe oни oд дeтињствa и имajу oкoвe<br />

oкo бeдaрa и врaтoвa тaкo дa сe нe мoгу мaћи с<br />

мeстa, a глeдajу сaмo нaпрeд, jeр збoг oкoвa нe<br />

мoгу oкрeтaти глaвe. Свeтлoст им, мeђутим,<br />

дoлaзи oд вaтрe кoja гoри изнaд њих и дaлeкo изa<br />

њихoвих лeђa. Измeђу вaтрe и oкoвaних вoди<br />

гoрe пут, a пoрeд њeгa зaмисли дa je пoдигнут<br />

зид кao oгрaдa кaкву пoдижу мaђиoничaри дa<br />

изнaд њe пoкaзуjу свojу вeштину. […] Зaмисли<br />

уз тo joш дa пoрeд тoг зидa људи прoнoсe рaзнe<br />

спрaвe, и тo кипoвe људи и других живoтињa oд<br />

кaмeнa и дрвeтa, кao и свe мoгућe твoрeвинe људскe<br />

умeтнoсти, aли тaкo дa oнe изнaд зидa штрчe,<br />

и дa притoм, кao штo тo oбичнo бивa, пojeдини<br />

oд њих у прoлaзу рaзгoвaрajу, a други ни рeчи нe<br />

изгoварају. Слични су нaмa. Зaр мислиш дa oни<br />

видe нeштo другo oсим свojих сeнки и сeнки других<br />

људи, кoje свeтлoст вaтрe бaцa нa супрoтaн<br />

зид пeћинe? […] A кaд би мoгли мeђусoбнo дa<br />

гoвoрe, зaр нe би oнo штo видe мoрaли смaтрaти<br />

стварношћу? […] Зaр нe мислиш дa ћe oни, чим<br />

нeкo oд прoлaзникa прoгoвoри, вeрoвaти дa тo<br />

нe гoвoри никo други, нeгo сeнкa кoja прoлaзи?”<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

Направи са својим пријатељима и пријатељицама следећи оглед. Потребна<br />

вам је батеријска лампа, неколико мањих предмета, неколико столица, <strong>за</strong>мрачена<br />

просторија окречена светлом бојом и добра воља. Нека један од вас узме батеријску<br />

лампу и неколико мањих предмета <strong>за</strong> које остали неће знати како изгледају. Остали<br />

нека седну окренути леђима од њега. Договорите се да се нико не окреће према<br />

ономе ко има батеријску лампу. Они који седе нека се окрену према зиду. Особа са<br />

батеријском лампом треба да упери светлост према наспрамном зиду тако да остали<br />

виде пројекцију, као у биоскопу. Сада, нека полако испред батеријске лампе проноси<br />

различите предмете тако да њима прави сенку. Може и исти предмет да пронесе<br />

неколико пута, само под различитим углом. Остали учесници треба да:<br />

• дају имена свакој сенци;<br />

• одреде да ли су сенке истог предмета или различитих;<br />

Платон, Држава, 514а–515b<br />

• погоде који се предмет пројектује на зиду.<br />

Мењајте се на месту онога ко држи у руци тај предмет.<br />

Опишите које сте невоље имали при извођењу огледа.<br />

Размислите како бисте знали како <strong>за</strong>иста изгледају<br />

предмети када не бисте били у прилици да се окренете и<br />

погледате их.<br />

Огледом који сте направили реконструисали сте први<br />

Матрикс у историји. Платон је, у свом дијалогу Држава,<br />

изнео чувену алегорију о пећини. У овој алегорији људи<br />

су описани као <strong>за</strong>точеници у пећини оковани ланцима<br />

тако да могу да виде само зид испред себе. Окови им<br />

не дозвољавају да се окрену и погледају и<strong>за</strong> себе, чак<br />

ни главе не могу да окрену једни према другима. И<strong>за</strong><br />

њихових леђа налази се ватра. Све што <strong>за</strong>точеници и<br />

<strong>за</strong>точенице у пећини виде јесте светлост ватре која се<br />

пројектује на наспрамни зид пећине. Себе виде као сенке<br />

на наспрамном зиду и када говоре, изгледа им као да<br />

говоре сенке са зида пећине. Између ватре и <strong>за</strong>точеника,<br />

и<strong>за</strong> њихових леђа, налази се пут. Путем иду људи који носе<br />

кипове и разне справе. Заточеници и <strong>за</strong>точенице могу да<br />

виде сенке људи и ствари које се налазе, то јест пролазе и<strong>за</strong><br />

њихових леђа.<br />

Када се неко од <strong>за</strong>точеника ослободи окова и и<strong>за</strong>ђе на<br />

светлост, прве невоље има са видом <strong>за</strong>то што је навикао на<br />

мрак. Када му се очи прилагоде на светлост, он успева да<br />

види саме ствари. Међутим, када се врати у пећину, остали<br />

<strong>за</strong>точеници и <strong>за</strong>точенице му не верују да сенке које виде<br />

нису потпуна истина.<br />

Ову алегорију Платон је употребио да прикаже<br />

своју теорију идеја. Његова критика чулног сазнања је<br />

радикална. Он тврди да нас чула не варају понекад, него<br />

увек. Свет који опажамо чулима није стварни свет, већ<br />

48


његова сенка. Ако су сенке у алегорији дводимензионалне, а саме ствари<br />

које се пројектују на зид тродимензионалне, поставља се питање шта је<br />

то што се пројектује у простор који ми опажамо. Платонов одговор на<br />

ово питање гласи – идеја. Реч „идеја” у Платоновој филозофији значи<br />

„савршени облик”. Суштина идеје <strong>за</strong> нас је онолико неспознатљива<br />

колико је неспознатљив тродимензионални простор <strong>за</strong>твореницима<br />

у пећини. Ако си са пријатељима направио или направила оглед с<br />

почетка текста, могли сте да искусите ту немоћ. Овде треба разумети да<br />

реч „идеја” у Платоновој филозофији не значи оно што обично значи<br />

када разговарамо. У свакодневном разговору се каже: „имам идеју” или<br />

„то није добра идеја”. Овакви искази били би потпуно бесмислени у<br />

Платоновом учењу о идејама. Свет идеја постоји потпуно не<strong>за</strong>висно од<br />

нас. Ако посматрамо своје тело, оно није ништа друго него слика идеја<br />

исто онако као што је сенка <strong>за</strong>точеника у пећини сенка његовог правог<br />

тела. Све што смо у стању да видимо само су сенке или одрази идеја.<br />

У том смислу пре бисмо могли да тврдимо да идеја има нас него да ми<br />

имамо икакву идеју.<br />

Исказ „није добра идеја” био би такође потпуно бесмислен <strong>за</strong>то што<br />

је идеја одређена као савршени облик. Највиша идеја према Платону<br />

јесте идеја добра. Није тешко досетити се <strong>за</strong>што је добро постављено<br />

као највиша идеја. Свим идејама <strong>за</strong>једничко је савршенство, те су као<br />

такве <strong>за</strong>једно добре. У том смислу добро је идеја свих идеја, њихова сама<br />

суштина. Овакав свет идеја у потпуности је одвојен од нас. Често ћемо<br />

чути да је Платонов свет идеја трансцендентан, то јест недоступан нашем<br />

искуству. Како се онда идеје могу спознати?<br />

Платон је сматрао да чулно сазнање сигурно није начин спознаје<br />

идеја. Заправо, чула обмањују показујући слике идеја уместо самих идеја,<br />

као што се људима у пећини приказују сенке уместо онога што те сенке<br />

ствара. Узмимо <strong>за</strong> пример идеју лепог. Можеш да видиш лепу девојку<br />

или младића. Међутим, ако се <strong>за</strong>питаш шта лепу особу чини лепом, чула<br />

ће се пока<strong>за</strong>ти прилично немоћна. Стратегија која може да нам падне на<br />

памет јесте да упоредимо више лепих тела и нађемо њихове <strong>за</strong>једничке<br />

особине. Таква особина описана је у претходном поглављу – однос висине<br />

и тежине. Ако се овај однос нађе у некој пожељној размери, сматрамо да<br />

је реч о доброј телесној грађи. „Златни пресек” је такође један од могућих<br />

одговора на питање о томе шта лепе људе или ствари чини лепим. Однос<br />

иска<strong>за</strong>н бројем или математичком формулом је у извесном смислу бли<strong>за</strong>к<br />

идеји, будући да се не опажа чулима. Није чудно што је Платон у великој<br />

мери био инспирисан Питагорином филозофијом.<br />

Ипак, ако изведеш овакво истраживање и <strong>за</strong>уставиш се на добијеним<br />

резултатима, налазиш се у <strong>за</strong>мци. При упоређивању и уопштавању<br />

особина сенки на зиду не можеш да установиш како изгледа предмет<br />

који баца сенку. Овакво истраживање, које се назива индуктивним<br />

истраживањем, не открива саму идеју.<br />

Оно што се сазнаје чулима су видљиви предмети. Они у алегорији<br />

о пећини одговарају сенкама. Они који не теже знању сматрају да су<br />

објекти које опажају чулима стварни објекти. Ово се назива веровањем.<br />

ЏОРЏ ОРВЕЛ, 198<strong>4.</strong><br />

Кадар из британског филма 198<strong>4.</strong> Мајкла<br />

Редфорда (1984)<br />

Енглески писац Џорџ Орвел<br />

је 1949. године написао роман<br />

198<strong>4.</strong> У роману је описан свет<br />

који неодољиво подсећа на Платонову<br />

алегорију о пећини. У<br />

књизи је реч о тоталитарном режиму<br />

који грађане држи изоловане<br />

од спољашњег света у коме<br />

бесни рат. Све информације о<br />

спољашњем свету добијају преко<br />

екрана телевизора који су<br />

принуђени стално да гледају.<br />

Историја се прекраја, а свим манипулацијама<br />

управља диктатор<br />

познат као Велики брат.<br />

Идеја<br />

Савршени облици у Платоновој<br />

филозофији, суштине<br />

видљивих ствари.<br />

Трансцендентно<br />

Оно што је ван домета људског<br />

искуства.<br />

Индуктивно истраживање<br />

Закључивање од појединачних<br />

појмова према општим,<br />

генерали<strong>за</strong>ција.<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

49


50<br />

ВЕО МАЈЕ<br />

Вео маје, непознати аутор<br />

У будизму се <strong>за</strong> чулни свет<br />

каже да је „вео маје”. „Маја” на<br />

санскриту значи „илузија” или<br />

„привид”. Будисти сматрају да<br />

је свет који можемо да опазимо<br />

чулима само илузија. Ова<br />

илузија се мора превазићи<br />

како би се дошло до највише<br />

истине.<br />

Мњење<br />

Здраворазумско сазнање<br />

<strong>за</strong>сновано на некритичком<br />

прихватању иска<strong>за</strong>. У филозофији<br />

обично има негативну<br />

конотацију. За Платона<br />

мњење је веровање да је чулно<br />

сазнање истина.<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

Кич<br />

Дело које подсећа на уметничко,<br />

а <strong>за</strong>право је само копија и<br />

безвредна имитација уметничког<br />

дела. Реч је немачког порекла<br />

и први пут је употребљена<br />

у XIX веку у Минхену.<br />

Веровање у поузданост чулног опажаја се назива мњење. Мњење је знање<br />

које није критички мишљено. Грчка реч <strong>за</strong> мњење (грч. δόξα) значи и „оно<br />

што се слави”, „оно што већина сматра истином”. Уочавање ограниченог<br />

и неограниченог, њиховог односа као сличности, различитости,<br />

самерљивости и несамерљивости први је степен знања. Ово уочавање<br />

је разумевање или резоновање. Коначно, највише сазнање је сазнање<br />

идеје. Оно се назива умским сазнањем.<br />

Платон је <strong>за</strong>хтевао да се оде корак даље од Питагориног учења о<br />

бројевима и односима међу бројевима. Потребно је да се у потпуности<br />

ослободиш представа које нам намећу чула. У супротном, налазиш се у<br />

опасности да чулне критеријуме одредиш као пресудне <strong>за</strong> сазнање. Ако<br />

одредиш идеју лепог на основу неколико лепих представа, остајеш при<br />

чулним карактеристикама предмета. Ово је далеко од идеје исто онолико<br />

колико су сенке неког објекта пројектованог из различитих углова далеке<br />

од његове тродимензионалне стварности.<br />

Сада може да буде јасна Платонова критика уметности. Ова критика<br />

не погађа сву уметност, већ само такозвану миметичку уметност.<br />

Миметичка уметност опонаша ствари. Уметник који слика сто ради<br />

то на основу неког конкретног стола. Према Платоновој теорији идеја<br />

конкретни сто је слика идеје стола. Дакле, опажање једног одређеног<br />

стола није опажање саме идеје, већ њене слике. Обмана постаје двострука<br />

када посматраш слику стола, пошто је она направљена на основу<br />

представе, а не саме идеје. Према томе, уметност је – двострука обмана.<br />

Ова критика уметности може се чинити престрогом. Ипак, размисли<br />

о квалитету миметичког уметничког дела. Од уметника се не очекује да<br />

приказује стварност онаквом каква јесте, већ да чулној представи додаје<br />

духовни садржај. Уметност која остаје на нивоу представе и при томе не<br />

подстиче никакав интелектуални доживљај је најчешће кич. Платонова<br />

критика миметичке уметности понекада се сматра претеривањем.<br />

Ипак, ваља размислити о њој. Колико особа које познајеш воли да<br />

гледа серије са великим бројем епизода, такозване сапунице? Сапунице<br />

се снимају у многим земљама, али су најпознатије латиноамеричке<br />

и турске. Глумци и глумице у сапуницама су обично врло лепи. Ови<br />

лепотани и лепотице <strong>за</strong>падају у велике невоље. Ипак, на крају се све лепо<br />

<strong>за</strong>вршава. Сиромашне девојке се удају <strong>за</strong> богате младиће, као Пепељуга.<br />

Неретко се дешава да слепи прогледају или болесни на смрт оздраве.<br />

Размисли о томе колико овакво приказивање живота утиче на људе који<br />

не размишљају критички. Погледај мишићаве и лепо грађене особе на<br />

билбордима. Како билборди утичу на систем вредности?<br />

Због немогућности да се опонашањем или индукцијом из чулног<br />

света спозна свет идеја, Платон је предлагао потпуну промену нашег<br />

начина живота. Човек, као ограничено биће, није у могућности да спозна<br />

идеје које су вечне. У том смислу, једнако је немоћан пред светом идеја<br />

колико и <strong>за</strong>точеник у пећини пред тродимензионалним предметима<br />

и<strong>за</strong> својих леђа. Дакле, неопходно је да се на неки начин искуси вечност.<br />

Да би се то урадило, потребно је да се човек преобрати, одврати поглед<br />

од чулног света и споји се са идејом. Овде Платон наглашава једну од<br />

најважнијих специфичности бављења филозофијом. Није могуће доћи до


филозофске спознаје, а остати исти. Филозофска спознаја <strong>за</strong>хтева живот у складу са оним<br />

што смо спознали. Овде уочавамо разлику између филозофије и науке. Лекар који зна да<br />

је пушење штетно неће бити лошији лекар ако је пушач. Филозоф, према Платону, мора<br />

да живи у складу са својом филозофијом. Ово јединство филозофије и бића <strong>за</strong>хтевао је<br />

систем вежби које су грчки филозофи називали брига о себи. Овакав подухват, наравно,<br />

није ни једноставан ни брз, као што није једноставно ни ослобађање из окова у пећини.<br />

Агностици<strong>за</strong>м и скептици<strong>за</strong>м<br />

Ако не можеш да верујеш својим чулима, како можеш бити сигуран у своја сазнања?<br />

Ако на неки начин успеш да чујеш „музику сфера” или спознаш идеју, како можеш да<br />

знаш да није реч о привиду?<br />

Оваква питања су се нужно јавила у филозофији после Платонове алегорије о<br />

пећини. Неки филозофи су сматрали да треба одустати од трагања <strong>за</strong> истином. Аргумент<br />

који су давали <strong>за</strong> своје становиште јесте немогућност да се истина уопште сазна. Ако<br />

би се истина икако и сазнала, не бисмо били у могућности да је<br />

разликујемо од привида. Море ујутру изгледа црвено, дању плаво,<br />

увече је црно. Која је његова права боја? Ако се определиш <strong>за</strong><br />

једну од њих, како ћеш аргументовати да је баш то истина, а не<br />

привид?<br />

Један од предложених одговора на ово питање је уздржавање<br />

од суђења, а први је на њему инсистирао Пирон из Елеје. Према<br />

оваквом схватању, које се назива агностици<strong>за</strong>м, чула сама по<br />

себи не варају, већ се вараш када почнеш да размишљаш о ономе<br />

што опажаш. Када посматраш сламку у чаши са водом, изгледа<br />

као да је савијена. Обмана може да настане онда када почнеш да<br />

судиш о томе да ли је сламка савијена или није. Док не судиш,<br />

обмане нема. Зато би требало да се уместо аподиктичких<br />

тврдњи – „сламка је савијена” или „море је плаво” – користе<br />

проблематичке – „чини ми се да је сламка савијена” или „можда<br />

је море плаво”. Смисао овог уздржавања од суђења је у пости<strong>за</strong>њу<br />

спокојства – атараксије. Онај ко не суди није оптерећен бригом<br />

да ли ће му се нешто рђаво догодити или ће учинити нешто рђаво<br />

<strong>за</strong>то што не суди о томе шта је добро, а шта рђаво.<br />

Агностици<strong>за</strong>м<br />

Учење према коме човек не зна и можда<br />

никада неће открити да ли је неки суд истинит<br />

или не. Најчешће се примењује на<br />

теолошке доктрине.<br />

Аподиктички суд<br />

Суд у коме се изриче извесност.<br />

Проблематички суд<br />

Судови који изражавају само могућност<br />

неког стања ствари.<br />

Атараксија<br />

Спокој или неузнемиреност душе.<br />

ПИРОН ИЗ ЕЛЕЈЕ<br />

Први филозоф који је <strong>за</strong>ступао агностици<strong>за</strong>м звао се<br />

Пирон. Његова филозофија позната је и као пирони<strong>за</strong>м.<br />

За Пирона агностици<strong>за</strong>м није само гносеолошки став<br />

већ има и практичку димензију. Када не морамо да одлучујемо<br />

шта је истина, шта је корисно или опасно, онда<br />

смо опуштени и спокојни. Савременици су <strong>за</strong>бележили<br />

да је Пирон живео у складу са својим схватањима, односно<br />

да га ништа није узнемиравало. Пирон је живео<br />

од 360. до 270. године пре нове ере. На слици из XVI<br />

века можемо да видимо Пирона на броду у бури како<br />

опуштено седи док су остали чланови посаде у паници.<br />

Филозоф Пирон на олујном мору, Мајстор Петрарка, XVI век<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

51


Скептици<strong>за</strong>м је други одговор на проблем истине и привида. Антички скептици су били<br />

инспирисани агностицизмом, али су наглашавали релативност сазнања. Скептици<strong>за</strong>м је учење према<br />

коме свако наше сазнање може да буде подложно сумњи. Енесидем из Кнососа је пионир овакве<br />

филозофије. Своје учење излагао је у тропима – моделима уздржавања од суђења. Ове различитости у<br />

начинима опажања доказују релативност чулног сазнања. Енесидем је поставио десет тропа:<br />

1) Различите животиње имају различите чулне утиске.<br />

Пси не виде боје, љиљци не виде уопште већ опажају само слухом.<br />

2) Различити људи виде ствари на различите начине.<br />

Различити људи имају различиту оштрину чула.<br />

3) Различита чула нам дају супротне податке о истој ствари.<br />

Неки плодови су лепи, али им је укус лош.<br />

4) Наше опажање се мења с временом.<br />

Поветарац који младима прија, старијим особама може бити врло непријатан ветар.<br />

5) Постоје разлике у опажању узроковане углом посматрања.<br />

Ствари у даљини изгледају мање него када се посматрају избли<strong>за</strong>.<br />

6) Објекте увек видимо кроз неки медијум – ваздух, воду…<br />

Када посматраш нешто кроз ваздух током врелог дана то изгледа као да „игра ”. Сламка у чаши са<br />

водом изгледа преломљено.<br />

7) Неке материје стално мењају боју, температуру, величину.<br />

Вода лако мења температуру, агрегатно стање, количину…<br />

8) Сви опажаји су релативни у <strong>за</strong>висности од тога са чиме се пореде.<br />

Човек је велик у односу на мрава, али мали у односу на слона.<br />

9) Наша опажања <strong>за</strong>висе од учесталости.<br />

Објекти које ређе виђаш остављају јачи утисак од оних које виђаш свакодневно.<br />

10) Разлике у опажају и<strong>за</strong>зване су и различитим културама којима људи припадају.<br />

Када угледаш човека који показује спојен палац и кажипрст, сматраћеш да нешто хвали.<br />

У Турској, Бразилу или Француској ово ће бити схваћено као увреда.<br />

Ових десет тропа објашњавају <strong>за</strong>што је свако сазнање подложно сумњи. Под утицајем Енезидема<br />

развила се традиција скептицизма у античкој филозофији.<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

Провери да ли разумеш<br />

1. Због чега можемо да сумњамо у оно што опазимо?<br />

2. Објасни разлику између фатаморгане и халуцинације.<br />

3. За питагорејце, Платона и скептике оно што опажамо чулима је привид. Шта је истина <strong>за</strong> свакога од њих?<br />

<strong>4.</strong> Која је разлика између агностицизма и скептицизма?<br />

ПРИМЕРАК<br />

Филозофирај<br />

1. Пронађи што више примера из свакодневног живота у којима се привид разликује од истине. Ево<br />

неких примера: покрет на филму – статични кадрови, видео игра – бинарни код.<br />

2. Често мислимо да нешто знамо на основу привида. Оваква знања Платон је сматрао „сенкама на<br />

зиду пећине”. Пронађи што више оваквих „сенки”.<br />

За оне који желе више…<br />

… да проучавају алегорију о пећини<br />

Прочитај:<br />

Платон, Држава, књига VII, БИГЗ, Београд, 2002.<br />

52


Биће, мноштво и кретање<br />

→ Напиши неколико реченица у којима ћеш употребити именицу „биће”. Шта<br />

значи ова реч?<br />

→ Из колико се елемената састоји космос? На који начин се ови елементи спајају и<br />

одвајају?<br />

→ Шта значи реч „атом”?<br />

Када проучаваш филозофију, сусрећеш се са многим <strong>за</strong>страшујућим<br />

појмовима. Уопште, при читању филозофског текста постоји неколико тешкоћа.<br />

Најчешће су то непознати појмови, нејасни склопови реченице и наше предрасуде.<br />

Када наиђеш на такве препреке, мораш да се ослониш искључиво на себе.<br />

Постоје, додуше, некаква тумачења филозофских дела. Она се некада појављују<br />

у предговорима или поговорима, а некада су посебне књиге. Постоје чак и<br />

детаљна упутства <strong>за</strong> тумачење текстова одређених филозофа. Проблем са овим<br />

тумачењима понекад је у томе што су нејаснија од самих текстова, а понекад <strong>за</strong>то<br />

што аутор додаје своје идеје филозофу кога тумачи.<br />

Вратимо се корак на<strong>за</strong>д. Право значење текста у филозофији није једнозначно<br />

одређено, односно филозофски текст може да се тумачи на више начина.<br />

Зашто би се веровало овом или оном тумачу? Прави пут је да се оспособиш да<br />

самостално тумачиш текст. Филозофска наука о методи тумачења текста назива се<br />

херменеутика.<br />

Дакле, када тумачиш текст може да се догоди да не пратиш мисао у тексту,<br />

већ га преводиш у свој систем идеја, навика, претходних знања. Тако се не<br />

бавиш текстом, већ својим асоцијацијама. Ово само по себи није неисправно,<br />

али је прихватљиво тек када разумеш оригинални текст. Разумевању непознатих<br />

термина у филозофији често не помажу ни речници ни етимологије.<br />

У овом поглављу сусрешћеш се са термином који нам није непознат, али није<br />

ни уобичајен у свакодневном говору. Заправо, у свакодневном говору нема смисао<br />

који има у филозофији. Ето комбинације два проблема при тумачењу – не знаш<br />

право значење термина, а имаш своје идеје о њему.<br />

Биће<br />

Појам којим ћемо се бавити у овом поглављу већ се<br />

могао видети у наслову: биће. Реч „биће” обично има<br />

значење „живо биће”, ређе „митско биће” или „вољено<br />

биће”. Самостално се јавља веома ретко, те не постоји<br />

навика да ту реч користимо као самосталну. Док читаш<br />

филозофски текст, спонтано помишљаш на живо биће када<br />

наиђеш на реч „биће”. Шта уопште та реч значи?<br />

„Биће” је именица из групе поименичених глагола.<br />

Поименичени глаголи настају тако што се глагол претвори<br />

у именицу. На пример, од глагола „трчати” поименичени<br />

Херменеутика<br />

Филозофска дисциплина чији је предмет<br />

тумачење текста.<br />

Биће<br />

Поименичени глагол „бити”. У филозофији<br />

се користи да означи постојање у најширем<br />

смислу.<br />

Етимологија<br />

Наука о пореклу речи, њеној историји, обликовању<br />

и начинима како се мењала.<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

53


Онтологија<br />

Филозофска наука која се бави проучавањем<br />

бића. Реч потиче од грчког назива <strong>за</strong><br />

биће (τо ὸν).<br />

ЕЛЕЈА<br />

Ружичаста капија у Елеји<br />

Елеја је био град у јужној Италији који<br />

су у VI веку пре нове ере основали Грци.<br />

Град су населиле избеглице пред персијском<br />

најездом у Малој Азији. Археолошки<br />

локалитет на месту Елеје у Италији је данас<br />

познат по имену Велија. Налази се у националном<br />

парку Клијенто.<br />

облик ће бити „трчање”, од „мислити” – „мишљење”. На<br />

исти начин од глагола „бити” настаје именица „биће”.<br />

Промени овај глагол по лицима у презенту – ја будем,<br />

ти будеш, он буде, ми будемо, ви будете, они буду. У том<br />

смислу именица биће значи – оно што постоји. Живо<br />

биће је оно што јесте живо. Биће може да буде и неживо.<br />

У супротном „живо биће” би било плеона<strong>за</strong>м.<br />

Сада би требало да буде јасно у ком смислу се реч<br />

„биће” користи у филозофији. Ово је први корак ка<br />

онтологији. Онтологија је филозофско проучавање бића.<br />

Ово одређење онтологије наравно збуњује. Проучавање<br />

бића значило би проучавање свега што јесте. Управо то<br />

и јесте филозофски приступ стварима. <strong>Филозофија</strong> не<br />

проучава један део бића, већ целокупно биће. Науке<br />

проучавају такозване регије (делове, посебне групе и<br />

видове органи<strong>за</strong>ције) бића. <strong>Филозофија</strong> проучава биће<br />

као целину. Конкретизујмо, онтолошка питања су:<br />

„Колико има бића?”; „Да ли биће може да настане и<br />

нестане?”; „Ако може, како се то дешава?”; „Где се налази<br />

биће?”; „Како га можемо сазнати?”.<br />

Да ствари буду још сложеније када се бавиш<br />

онтологијом, не можеш биће да посматраш са дистанце<br />

која је могућа у науци. Када проучаваш неки природни<br />

феномен, размножавање микрооргани<strong>за</strong>ма на пример,<br />

посматраш га са дистанце. Када проучаваш биће, већ<br />

си део бића које проучаваш. Дакле, у онтологији биће<br />

проучава само себе. Изгледа компликовано? Јесте. Биће<br />

још сложеније.<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПАРМЕНИД ИЗ ЕЛЕЈЕ<br />

Елејска онтологија<br />

ПРИМЕРАК<br />

Парменид је живео у V веку пре нове<br />

ере. Биографски подаци о овом филозофу<br />

крајње су оскудни. Познато је да се нашао у<br />

једној дипломатској мисији у Атини. Сведочанство<br />

о томе нам је оставио Платон у свом<br />

дијалогу Парменид. Нажалост, ово сведочанство<br />

је проблематично <strong>за</strong>то што у време<br />

Парменидове посете Атини Платон још није<br />

био ни рођен.<br />

Реч „биће” у филозофском смислу први пут је<br />

употребљена у граду на југу Италије који се звао Елеја. У<br />

том граду развила се једна од најважнијих филозофских<br />

школа ране Грчке. Школу је основао Парменид из Елеје<br />

иако он није први познати елејски филозоф. Парменидов<br />

узор и инспирација био је већ споменути Ксенофан.<br />

Ксенофан је међутим у већој мери песник него филозоф,<br />

те га не можемо сматрати <strong>за</strong> оснивача елејске онтологије.<br />

Разлог више је тај што је Парменид први употребио реч<br />

„биће” као филозофски појам у својој поеми О природи.<br />

Парменид, исто као Питагора и Платон, сматра<br />

да се истина не може спознати чулима, већ искључиво<br />

мишљењем.<br />

54


Парменид <strong>за</strong> почетак своје филозофије узима таутолошки<br />

исказ. У том исказу супротставиће оно што јесте ономе што<br />

није. Оно што јесте искључује оно што није. За оно што јесте<br />

употребио је реч „биће”. Назив <strong>за</strong> оно што није јесте – „не-биће”.<br />

Даље изводи став <strong>за</strong> који сматра да није могуће довести у сумњу:<br />

Биће јесте, не-биће није.<br />

Многе науке <strong>за</strong>почињу свој систем исказима које не треба<br />

проверавати. Најпознатији случај је сигурно геометрија. Еуклид<br />

<strong>за</strong>почиње своје Елементе исказима које не треба проверавати,<br />

аксиомима. Аксиоме свој ауторитет <strong>за</strong>снивају на очигледности.<br />

Ово је метод који у филозофији није прихватљив пошто се<br />

оно што је очигледно лако доводи у питање. Зато је Парменид<br />

применио другу стратегију извесности. Направио је исказ који<br />

је несумњив онолико колико би био и исказ „А=А”. Уосталом,<br />

преформулишимо исказ:<br />

„Оно што јесте” јесте, „оно што није” није.<br />

Можемо да препознамо два идентитета у овом полазном<br />

исказу. Први идентитет: биће (оно што јесте) јесте. Други<br />

идентитет: не-биће (оно што није) није. Спајањем та два<br />

идентитета добија се таутолошки исказ:<br />

Биће јесте, не-биће није.<br />

Сада је јасно да се ради о таутологији. Таутологије се не<br />

сматрају дубокоумним исказима <strong>за</strong>то што не откривају никакав<br />

нови садржај. Оне су нужно тачне што и није тешко с обзиром<br />

на то колико једноставне ствари исказују. Свака ствар је једнака<br />

самој себи, оно што јесте – јесте, оно што није – није.<br />

Парменид, међутим, из ове таутологије изводи три<br />

последице, које ће нас у најмању руку изненадити:<br />

(1) Биће је једно.<br />

(2) Биће је непокретно.<br />

(3) Биће је вечно.<br />

Из ових ставова нужно следи да:<br />

(1) Не постоји мноштво.<br />

(2) Не постоји кретање.<br />

(3) Нема настајања и нестајања.<br />

Наравно, својим чулима стално посматраш настајање и<br />

нестајање, видиш кретање и мноштво. Једноставно убеђивање<br />

да не можеш веровати чулима овде <strong>за</strong>сигурно није довољно.<br />

Парменид је у свом тексту ове ставове дока<strong>за</strong>о апагошки.<br />

Апагошки или индиректан доказ се изводи тако што се сама<br />

тврдња не доказује, већ се показује да је супротна тврдња<br />

апсурдна. Погледај како изгледају Парменидови докази.<br />

ЕУКЛИДОВИ ЕЛЕМЕНТИ<br />

Један од најстаријих сачуваних<br />

папируса са Еуклидовим Елементима,<br />

пронађен у Елбанаси у јужном Египту,<br />

потиче из I века нове ере. Елементи су<br />

спис грчког математичара Еуклида у<br />

коме је <strong>за</strong>снована геометрија. Текст<br />

<strong>за</strong>почиње дефиницијама основних<br />

геометријских појмова: тачке, праве,<br />

равни. Следи пет постулата и девет<br />

аксиома. Ни постулати ни аксиоми се<br />

не доказују <strong>за</strong>то што су <strong>за</strong>сновани на<br />

очигледности. Разлику између постулата<br />

и аксиома Еуклид не објашњава.<br />

На основу дефиниција, постулата и аксиома<br />

доказују се теореме. Еуклидови<br />

постулати дуго су били узор ег<strong>за</strong>ктног<br />

логичког система.<br />

Таутологија, таутолошки исказ<br />

Исказ који је увек тачан, не<strong>за</strong>висно од<br />

иску ствених услова.<br />

Аксиома (постулат)<br />

Исказ који се не проверава због своје<br />

сигурне истинитости (очигледности<br />

или логичке непротивречности).<br />

Апагошки доказ<br />

Доказ у коме се не доказује сама тврдња,<br />

већ се доказује да је супротна тврдња<br />

апсурдна. Најпознатији апагошки<br />

доказ је алиби.<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

55


БИЋЕ<br />

Како и откуда је оно настало? Нећу ти<br />

допустити из не-бића да кажеш или мислиш; јер<br />

нити је казиво нити мисливо како непостојеће<br />

јесте. И каква би га потреба нагнала да се касније<br />

или раније рађа из нечега почињући?<br />

Зато оно мора или сасвим бити или га нема.<br />

Нити ће икада снага уверења допустити да<br />

из бића поред њега било шта настане; стога<br />

нити настајати нити пропадати из окова Правдa<br />

пропустила није, већ чврсто држи; а одлука о томе<br />

је у овом: или јесте или није. А одлучено је, дакле,<br />

као нужно, један напустити пут као немислив и<br />

неименљив (јер истинит пут није), а други како<br />

постоји ваљаним држати. Како би <strong>за</strong>тим биће<br />

могло пропасти? А како би настало?<br />

Јер ако је настало, није, а још мање ако ће тек<br />

бити.<br />

Тако је настајање угашено, а пропадање<br />

нетрагом нестало.<br />

Парменид О природи<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

1. Биће је једно.<br />

Претпостави да постоји мноштво бића. Тада би<br />

морало да постоји нешто другачије од бића што би их<br />

одвајало. Дакле, бића би морало да одваја не-биће, а<br />

не-биће није, то јест не постоји. Према томе, мноштво<br />

не постоји, дакле биће је једно.<br />

2. Биће је непокретно.<br />

Претпостави да се биће креће. Оно би морало да се<br />

креће у нечему другом, односно у не-бићу. Не-биће<br />

није, дакле биће не може да се креће.<br />

3. Биће је вечно.<br />

Претпостави да биће настаје. Ако настаје, морало<br />

би да настане из нечега другог да би настанак имао<br />

смисла. Друго од бића је не-биће, а не-биће није,<br />

дакле нема настанка. Исто важи <strong>за</strong> нестанак. Биће<br />

које нестаје морало би да постане нешто друго,<br />

односно не-биће, а не-биће није. Дакле, није могуће ни<br />

настајање ни нестајање. Према томе, биће је вечно.<br />

Наизглед једноставна таутологија „биће јесте,<br />

не-биће није” имплицира и доказује ове парадоксалне<br />

последице. Доказ треће особине бића може да изгледа<br />

непоуздано. Могућ је приговор према коме полазна<br />

таутологија не искључује могућност постојање не-бића у прошлости или његовог<br />

настанка у будућности.<br />

Овај приговор Парменид спречава на два начина. Прво, да је не-биће постојало,<br />

не би имало шта да га наведе да постане биће.<br />

Другим ставом Парменид доводи у питање учење о настанку и нестанку и<br />

пресудан је <strong>за</strong> историју филозофије. Парменид каже: „Исто је мислити и бити”.<br />

Тиме је поставио идентитет мишљења и бића. Овај идентитет такође је <strong>за</strong>снован<br />

на полазној таутологији и њеним дока<strong>за</strong>ним последицама. Мишљење и биће могу да<br />

буду или идентични или различити. Ако би мишљење било различито од бића, онда<br />

би мишљење било не-биће, односно не би постојало. Дакле, биће и мишљење морају<br />

бити идентични.<br />

Није прихватљиво? Покушајмо онда овако. Став да је мишљење идентично бићу<br />

како то тврди Парменид има два значења:<br />

(1) Све што мислимо јесте биће.<br />

(2) Све што је биће јесте мишљење.<br />

Први став може да делује бесмислено. Ако <strong>за</strong>мислиш комбинацију две<br />

животиње, прасета и стоноге на пример, следи да је у питању биће, дакле да то<br />

постоји. Ово је само привидна бесмисленост. Све што мислиш или <strong>за</strong>мишљаш<br />

<strong>за</strong>иста постоји, али понешто само као мисао. Биће није само физичко постојање,<br />

већ постојање у сваком смислу. Тако, ако мислиш не-биће, само ти се чини да то<br />

радиш. Оно што именујеш не-бићем <strong>за</strong>право је – биће. Или, ако је једноставније,<br />

покушај овако. Сваки исказ има такозвану предикативну форму. Предикативна<br />

форма иска<strong>за</strong> значи да увек мислиш у облику (субјект) јесте (предикат). На пример:<br />

„Час јесте досадан”. Покушај да одредиш у предикативном исказу не-биће. Став ћеш<br />

56


почети са „Не-биће јесте...” Овим „јесте” додатим уз „не-биће”<br />

дајемо апсурдни исказ према коме не-биће постоји.<br />

Шта, међутим, урадити са другим ставом? Све што јесте<br />

мишљено је. Овај други став искључује биће без мишљења.<br />

Ако те ово збуњује, покушај да поменеш неко биће које није<br />

мишљење. Не иде? Ако те ове идеје чуде или ти нису сасвим<br />

јасне и прихватљиве, онда имаш разлога <strong>за</strong> <strong>за</strong>довољство.<br />

Налазиш се на филозофском путу.<br />

Једно и мноштво<br />

ОБЛИК БИЋА?<br />

Парменид тврди да је биће „свугде<br />

налик обујму добро <strong>за</strong>обљене лопте,<br />

једнако од средишта свуда”. Ако је<br />

Елејска онтологија не решава проблем прапочетка<br />

биће лопта, шта се налази око ње?<br />

у филозофији. Учење према коме је биће једно, вечно и<br />

Ово питање је постављено још <strong>за</strong><br />

непокретно не одговара на питање о пореклу природе. Сети<br />

Парменидова живота. Са друге стране,<br />

се основног проблема. У природи посматраш настајање и<br />

ако посматраш биће као бесконачно,<br />

нестајање, али нити ствари настају из не-бића нити ишче<strong>за</strong>вају. према Парменидовом схватању би то<br />

Оно што називаш настајењем <strong>за</strong>право је састављање из онога<br />

значило да биће није довршено. Као<br />

што већ постоји или мењање његовог облика. Кућа настаје<br />

недовршено биће не би било целина.<br />

спајањем цигли, песка, дрвета, црепа, стакла. Цигле настају<br />

Због тога се Парменид радије определио<br />

обликовањем од земље и печењем. Слично овоме нестанак није<br />

да га прогласи ограниченим.<br />

ишче<strong>за</strong>вање бића, већ његово растављање или преобликовање.<br />

Ако се кућа сруши, остају разбијене цигле и црепови, стакло<br />

у комадима, комади дрвета. Увек ствари настају из нечега и<br />

при нестајању се претварају у нешто друго. Кућа је оно што<br />

јесте, дакле биће, исто као и цигле – читаве или разбијене.<br />

Парменидово схватање према коме биће не настаје нити нестаје<br />

није овим доведено у питање.<br />

Проблем настаје када Парменид говори о томе да биће нема<br />

делове. Парменид тврди да је биће „свугде налик обујму добро<br />

<strong>за</strong>обљене лопте, једнако од средишта свуда”. Платон примећује<br />

Могући изглед Парменидовог бића<br />

да оно што има средиште и обим (обујам) мора да има и делове.<br />

Ти делови су – средиште и крајеви. Ова критика у једној мери<br />

<strong>за</strong>иста погађа Парменидов став. Ипак, ниједан део није више<br />

биће (не постоји више него други). Са друге стране делови бића Квалитети<br />

се разликују не по томе да ли постоје или не, већ по својим<br />

Особине по којима се разликују бића.<br />

особинама. Ове особине по којима се делови бића разликују<br />

називају се квалитети.<br />

Сада основно питање ране филозофије можемо да<br />

одредимо уз помоћ овог новог појма. Биће не настаје нити нестаје, већ мења<br />

квалитете. У том смислу може се говорити о бићима са различитим квалитетима.<br />

Вода и лед јесу, али се разликују по квалитету. Лед може да настане од воде тако<br />

што вода промени један свој квалитет (температуру).<br />

Ова примедба враћа на питање прапочетка. У природи посматраш сталне<br />

промене квалитета. Јонски физиолози су сматрали да се на сличан начин као<br />

код земље и цигле, воде и леда, arhe претвара из једног облика у други. Већина<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

57


ЕМПЕДОКЛЕ ИЗ АГРИГЕНТА<br />

Емпедокле је живео у Агригенту на Сицилији<br />

у V веку пре нове ере. Међу својим суграђанима<br />

је био познат као песник и исцелитељ. Имао<br />

је мистичну репутацију сличну Питагориној<br />

према којој је посетио Хад (царство мртвих) и<br />

лечио додиром. Према једном предању успео је<br />

преминулу жену да оживи. Овај чин је сматрао<br />

толико важним да је мислио како његов даљи<br />

живот нема смисла, због чега се бацио у кратер<br />

Етне. Према другом предању у кратер Етне је пао<br />

несрећним случајем док га је проучавао.<br />

ПЕТИ ЕЛЕМЕНТ<br />

Кадар из филма Пети елемент, Лика Бесона (1997)<br />

Античко учење о елементима непрекидно<br />

инспирише уметнике. У научнофантастичном<br />

филму Пети елемент француски режисер<br />

Лик Бесон се поиграва Емпедокловим учењем.<br />

Сваких 5000 година савршено зло (мржња)<br />

прети да промени космос – светло претвара у<br />

таму. Оно може да се <strong>за</strong>устави спајањем четири<br />

камена у којима се налазе елементи. Ова четири<br />

елемента се активирају уз присуство петог. У<br />

филму је то љубав.<br />

ПРИМЕРАК<br />

Елементи<br />

Основни и најједноставнији делови или квалитети<br />

од којих је сачињен космос.<br />

је arhe сводила на конкретан елемент – воду, ваздух,<br />

ватру, земљу или сва четири елемента. Тако је један<br />

елемент постајао други променом квалитета. Овим<br />

су <strong>за</strong>сновали онтолошко становиште које се назива<br />

мони<strong>за</strong>м.<br />

Друга група филозофа покушала је да сведе<br />

разноликост квалитета у природи на неколико<br />

једноставних квалитета. Ови основни квалитети<br />

називају се елементи. Онтолошко становиште према<br />

коме природа настаје из више различитих елемената<br />

назива се плурали<strong>за</strong>м.<br />

Учење о елементима<br />

Учење о основним елементима природе старије<br />

је од филозофије. Утицај овог учења могли смо да<br />

препознамо код Талеса, Анаксимена и Хераклита.<br />

У античкој традицији говори се о четири елемента:<br />

ватри, води, ваздуху и земљи. Ово учење је било врло<br />

утицајно све до XVII века, а и данас га помињу људи<br />

који верују у астрологију.<br />

Реч „елемент” први је употребио Платон да би<br />

описао Емпедоклову филозофију. Сам Емпедокле<br />

је користио назив „корени”. Емпедокле је прика<strong>за</strong>о<br />

природу као систем ствари настао спајањем<br />

традиционалних елемената. Његова филозофија је<br />

покушај да се елејско учење о бићу помири са чулним<br />

искуством. Емпедокле у својој поеми О природи каже:<br />

„Нема празнине у целом... сада је срасло мноштво<br />

да једно постане, сад се од једног поделило опет<br />

у мноштво”. Дакле, пра<strong>за</strong>н простор не постоји, а<br />

настанак и нестанак су спајање и подела елемената<br />

бића. Пра<strong>за</strong>н простор је према томе не-биће и он, како<br />

Емпедокле сматра, не постоји.<br />

Четири елемента код Емпедокла су покушај да<br />

се многобројни квалитети бића у природи сведу на<br />

најосновније квалитете. Основни квалитети су они<br />

квалитети који не настају из других квалитета. Ови<br />

основни квалитети или елементи су ватра, вода,<br />

ваздух и земља. Мешањем тих елемената настају бића<br />

сложеног квалитета. Море је, на пример, претежно<br />

воденог квалитета, чврсте ствари су претежно<br />

земљаног порекла.<br />

Оно што наводи ствари да се спајају и раздвајају<br />

су љубав и мржња. Љубав спаја сличне ствари, док<br />

мржња одваја различите. Бића у којима преовлађује<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

58


један елемент ће се, дакле, међусобно спајати. У<br />

Емпедокловој космогонији ствари су првобитно<br />

биле све <strong>за</strong>једно, тако да је космос морао да настане<br />

деловањем мржње како би се ствари одвојиле. Када су<br />

се одвојили елементи, љубав је почела да их спаја и тако<br />

су настале видљиве ствари. Периоди љубави и мржње<br />

се јављају наизменично и циклично се понављају.<br />

Емпедоклово учење о елементима је било врло<br />

утицајно. Аристотел је, такође, у својој Физици<br />

развијао филозофију природе помоћу елемената. Он<br />

је додао пети елемент и назвао га етер (грч. αιθέρας).<br />

Пети елемент је елемент у коме се остали елементи<br />

мешају. То је најфинији елемент и био је кроз историју<br />

познат као „пета суштина”. Данас када неко жели да<br />

нагласи да је нешто суштинско, употребљава термин<br />

„квинтесенција”. Овај термин има порекло у латинском<br />

quintа essentia и значи – пета суштина.<br />

ОНТОЛОШКА СТАНОВИШТА<br />

Не слажу се филозофи око одговора на<br />

питање из колико се елемената састоји космос.<br />

Не слажу се ни око броја начела. Ова схватања се<br />

називају онтолошка становишта.<br />

Број начела или елемената<br />

једно<br />

два<br />

више од два<br />

мони<strong>за</strong>м<br />

дуали<strong>за</strong>м<br />

плурали<strong>за</strong>м<br />

Семена<br />

ниједно<br />

нихили<strong>за</strong>м<br />

Проблем промене квалитета као и њиховог спајања<br />

уочио је и Анаксагора. Проучавајући Емпедоклову<br />

филозофију приметио је да учење о четири елемента<br />

не објашњава проблем у потпуности. Ствари се,<br />

сматра Анаксагора, не комбинују као да су „одсечене<br />

секиром”. Промене квалитета су много динамичније<br />

и разноврсније, па их одвајање на основу четири<br />

квалитета не може објаснити.<br />

Проблем који наводи Анаксагора дословно гласи<br />

овако:<br />

„Како би длака могла настати од нечега што није<br />

длака и месо од нечега што није месо?”<br />

Када једеш биљну храну или пијеш воду, твоје<br />

тело расте и развија се. Мишићна маса се развија и код<br />

оних који никада не једу месо. Уосталом, најкрупнији<br />

сисари на планети су биљоједи. Проблем који поставља<br />

Анаксагора је очигледан. Месо настаје од онога што<br />

није месо, длака од онога што није длака. Квалитет<br />

може да настане од квалитета који му није сличан.<br />

Овим увидом Анаксагора је пока<strong>за</strong>о да спајање на<br />

основу сличности не може да објасни настанак.<br />

Овај проблем навео је Анаксагору да објасни<br />

промену квалитета другачије него што је то урадио<br />

Емпедокле. Приметио је да је промена квалитета врло<br />

динамична, те да се у већини ствари могу пронаћи<br />

разнородни квалитети. Схватио је да у свакој ствари<br />

АНАКСАГОРА ИЗ КЛАЗОМЕНЕ<br />

Анаксагору су звали ум (νοῦς) због тога што<br />

је сматрао да ум покреће космос, а и <strong>за</strong>то што се<br />

истицао мудрошћу. Рођен је у Клазомени, данас<br />

Килизман близу Измира у Турској. Преселио се<br />

у Атину где је био врло поштован иако је био<br />

странац. Када су му пребацивали како не воли<br />

своју отаџбину, пока<strong>за</strong>о би на небо и рекао: „Напротив,<br />

веома је волим”. Савременици тврде да<br />

га нико никада није видео насмејаног. Био је смирен,<br />

одмерен и повучен. Када је чуо <strong>за</strong> смрт свог<br />

сина, мирно је рекао да је знао да га је направио<br />

смртног. Живот је <strong>за</strong>вршио у изгнанству.<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

59


постоје сви квалитети само у већој или мањој мери. Зато одређује нови<br />

принцип у природи који гласи: све је у свему. Према томе, када једемо неку<br />

биљку у њој се налазе делови меса, длаке, крви које не можемо да приметимо.<br />

Ако ти ово делује неприхватљиво, сети се како у спанаћу има угљених хидрата,<br />

минерала и витамина. Ти их наравно не опажаш док једеш спанаћ, али се<br />

спанаћ сматра главним извором ових састојака у исхрани. На сличан начин је<br />

Анаксагора сматрао да су различити квалитети комбиновани у стварима која<br />

опажамо.<br />

У аналогији са спанаћем приметићеш да су наведени састојци присутни<br />

у врло малим количинама. Управо такво учење је и понудио Анаксагора.<br />

Читав космос се састоји од сићушних семена. Термин „семена” Анаксагора је<br />

употребио уместо Емпедокловог термина „корени”. Судећи по Анаксагориној<br />

поеми, семена нису недељива, већ су напротив дељива до бесконачности.<br />

Према томе, колико год делили ствари, никако нећемо доћи до основне<br />

честице која има само један квалитет. Свака честица има све квалитете у себи.<br />

Честице се крећу ротационо. Кретањем управља ум који према Анаксагори<br />

постоји не<strong>за</strong>висно од честица, а тиме и света који је приступачан чулима. Анаксагора<br />

је сматрао да уређеност света не настаје случајно, већ да њом управља ум.<br />

Атоми<br />

ДЕМОКРИТ ИЗ АБДЕРЕ<br />

Лик Демокрита на старој грчкој монети драхми<br />

Филозоф Демокрит рођен је у Абдери<br />

у северној Грчкој. Живео је средином<br />

V века. Заједно са Леукипом,<br />

о коме врло мало знамо, <strong>за</strong>сновао је<br />

атомистичко учење у списима Велики<br />

ред света и Мали ред света. Истицао<br />

се изузетном интуицијом и духовитошћу.<br />

Говорио је да онај ко жели да влада<br />

другима мора прво владати собом.<br />

Најпознатији појам античког плурализма данас је сигурно<br />

атом. Овај појам сковали су Демокрит или Леукип. Онтолошки<br />

плурали<strong>за</strong>м елемената и семена припремио је терен <strong>за</strong> атоми<strong>за</strong>м.<br />

Учење према коме се видљиви свет састоји из мноштва чулно<br />

недоступних делова било је општепознато.<br />

Недељивост основног елемента и постојање празног<br />

простора су новине у атомистичком схватању света.<br />

Анаксагорина семена и Емпедоклови корени схваћени су као<br />

дељиви до бесконачности. Демокрит своју филозофију природе<br />

<strong>за</strong>снива на недељивом елементу. Реч „атом” значи недељив.<br />

Није сачувана ни Демокритова ни Леукипова аргументација<br />

<strong>за</strong> недељиви елемент. Не знамо ни да ли је постојала. Срећом,<br />

Аристотел реконструише Демокритове аргументе. Претпостави<br />

да је материја бесконачно дељива. Претпостави да се то<br />

дељење и <strong>за</strong>вршило. Шта се добија? Прва могућност је да ће се<br />

добити делови који имају величину. Њих би било могуће даље<br />

делити, што је супротно претпоставци. Друга могућност је да<br />

се добију делови без величине. Спајање таквих делова не би<br />

могло да образује предмет који има величину. Преостаје трећа<br />

могућност према којој се не би добило ништа. Биће би прешло<br />

у не-биће, што је апсурдно.<br />

Овакво промишљање води идеји недељивог основног<br />

елемента. Недељивост је <strong>за</strong>једничка свим атомима, а међусобно<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

60


се разликују по облику и величини. Осим ова три квалитета атоми друге<br />

квалитете немају. Они се крећу у празном простору. При овом кретању се<br />

сударају и тако настају сложене ствари. Тако атоми који су невидљиви <strong>за</strong>то<br />

што су сићушни стварају видљиви свет. Различити квалитети видљивих ствари<br />

потичу од различитих облика атома и спајања атома на различите начине. Ово<br />

спајање атома подсећа на спајање елемената у рачунарској игри „Тетрис”.<br />

Изгледа да је Демокрит елејско недељиво биће изједначио са атомом.<br />

Значајан искорак из дотадашње онтологије је статус празног простора.<br />

Овај простор је код Емпедокла поистовећен са ваздухом. Према Демокриту<br />

пра<strong>за</strong>н простор је исто што и не-биће. Није јасно како је Демокрит оправдао<br />

постојање не-бића. Сачуван је његов став према коме биће постоји исто<br />

колико и не-биће. Објашњење можда можемо наћи у Демокритовом схватању<br />

бића и не-бића. Особине бића су недељивост, величина и облик. Сетимо<br />

се да исте особине бићу приписује и Парменид. Пра<strong>за</strong>н простор или небиће<br />

према Демокриту има потпуно исте особине. Вероватно је то разлог<br />

из кога осим недељивости, величине и облика Демокрит не приписује друге<br />

квалитете атомима. Пошто биће и не-биће имају исте квалитете, они постоје<br />

на исти начин. Мноштво атома се спаја и одваја у јединственом празном<br />

простору. Атоми су као и пра<strong>за</strong>н простор ненастали и непропадљиви.<br />

Спајање и одвајање су настајање и нестајање.<br />

Атом<br />

Основни елемент<br />

космоса према<br />

Демокритовој<br />

филозофији. Реч атом<br />

значи „недељив”. У<br />

новогрчком атом значи<br />

особа.<br />

Биће и кретање<br />

Покушај плуралиста да елејско учење о бићу ускладе<br />

са чулним искуством односио се на проблем једног<br />

и мноштва. Други проблем ве<strong>за</strong>н је <strong>за</strong> кретање. Чула<br />

опажају кретање које је у елејској логици бића немогуће.<br />

У Парменидовој филозофији је јасно да је кретање бића<br />

пове<strong>за</strong>но или са не-бићем или са мноштвом. Плуралисти<br />

су посматрали кретање на два начина. Анаксагора и<br />

Емпедокле сматрају да је кретање промена међусобног<br />

односа елемената или семена. Оно се код Емпедокла своди<br />

на померање осталих елемената кроз ваздух подстакнуто<br />

љубављу и мржњом. У Анаксагориној филозофији, семена<br />

мењају положај и граде сложена бића покренута умом.<br />

Детаљно разматрање кретања налазимо у<br />

Аристотеловој филозофији. Аристотел је разликовао три<br />

основне врсте кретања: квалитативно, квантитативно<br />

и просторно. Једноставније речено, кретање може да<br />

буде промена особина неког бића, промена количине<br />

или места. Када нешто расте или се умножава ради<br />

се о кретању по квантитету. Промена квалитета је<br />

пролепшавање, промена боје, облика. Кретање се у<br />

свакодневном животу најчешће схвата у трећем смислу,<br />

СЕДМО НЕБО?<br />

Античка космологија коју су развијали<br />

Платон, Аристотел и касније Птоломеј била<br />

је геоцентрична. Сматрало се да је Земља<br />

непокретна у центру космоса. Око Земље се<br />

крећу сфере на којима су планете и звезде.<br />

Овај број сфера је варирао од аутора до аутора.<br />

Аристотел је сматрао да их има педесетак.<br />

Временом се усталило учење о седам сфера.<br />

Птоломејев модел космоса<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

61


Потенција<br />

Суштинска могућност бића, оно <strong>за</strong> шта<br />

је неко биће способно.<br />

Реалитет<br />

Реализована потенција бића, остварена<br />

суштинска могућност или способност<br />

бића.<br />

Ентелехија<br />

Реали<strong>за</strong>ција потенције бића,<br />

претварање потенције у реалитет.<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

као померање са једног места на друго. Када читамо Аристотелове<br />

теоријске текстове, важно је да имамо у виду све врсте кретања. Често<br />

се јављају неспоразуми <strong>за</strong>то што Аристотел говори о вечном кретању<br />

свега. Аристотел је сматрао да се наша планета налази непокретна у<br />

средишту космоса окружена сферама. Према његовом схватању постоји<br />

педесетак сфера које ротирају око Земље. Када се сретнеш са оваквим<br />

учењем, збуњује идеја о вечном кретању свега. Како се крећу планине?<br />

Управо вишезначност Аристотеловог појма кретања нам омогућава да<br />

ово схватимо. Планине се, примера ради, крећу по квалитету – у пролеће<br />

озелене од лишћа, зими се <strong>за</strong>беле од снега. Њихов квалитет се мења, а то је<br />

једна врста кретања.<br />

Потенција и реалитет<br />

Аристотел је кретање схватио у најширем могућем<br />

смислу. Кретање је претварање онога што неко биће може<br />

да буде у оно што јесте постало. Уместо грчких термина<br />

обично се <strong>за</strong> могућност бића користи назив потенција, а <strong>за</strong><br />

реали<strong>за</strong>цију потенције бића – реалитет. Свако биће тежи<br />

да изједначи потенцију и реалитет. Изједначењем потенције<br />

и реалитета биће је остварило сврху свог постојања. Овако<br />

схваћено кретање назива се ентелехија.<br />

Размотри однос потенције и реалитета на основу<br />

неколико примера.<br />

Камен има скулптуру као своју потенцију. Он може<br />

да своју потенцију претвори у реалитет неким деловањем,<br />

конкретно радом вајара. Деловање којим се потенција камена<br />

актуализује као реалитет је спољашње. Завршена скулптура<br />

је реализована потенција камена. Термин „актуали<strong>за</strong>ција” се<br />

често користи као синоним <strong>за</strong> ентелехију.<br />

Младунче лава је одрастао лав у потенцији. Младунче<br />

има могућност да се развије у одраслог и снажног лава. Овај развој дешава<br />

се спонтаним унутрашњим деловањем природе бића које се развија.<br />

Младунче лава одраста у дивљини и ако му се ништа лоше не догоди,<br />

постаће одрастао, снажан лав. Оно нема могућност свесног избора своје<br />

судбине, <strong>за</strong>то је његов развој спонтан. Деловање је унутрашње <strong>за</strong>то што се<br />

младунче развија по природи.<br />

Одрасла жена је актуали<strong>за</strong>ција девојчице. Када су људска бића<br />

у питању, актуали<strong>за</strong>ција настаје унутрашњим и свесним деловањем.<br />

Другим речима, од самог човека <strong>за</strong>виси шта ће постати. Наравно, постоје<br />

спољашњи утицаји као и урођена људска природа, али је суштинска<br />

улога у рукама саме особе. Девојчица ће одрастати, бираће чиме ће<br />

се бавити, који ће део личности развијати, формираће свој карактер.<br />

Аристотел је наглашавао да је човек биће са најбогатијом потенцијом и<br />

најсиромашнијом реали<strong>за</strong>цијом своје потенције.<br />

62


Провери да ли разумеш<br />

1. Употреби реч „биће” на што више начина.<br />

2. Објасни шта је таутологија. Наведи неколико примера.<br />

3. Објасни <strong>за</strong>што је став „биће јесте, не-биће није” таутологија.<br />

<strong>4.</strong> Зашто према Пармениду није могуће кретање, настанак, нестанак и мноштво<br />

бића?<br />

5. Зашто није могуће мислити не-биће према Пармениду? Зашто није могуће биће<br />

без мишљења?<br />

6. Чиме плуралисти оправдавају тврдњу да постоји мноштво бића?<br />

7. Упореди плурали<strong>за</strong>м Емпедокла, Анаксагоре и Демокрита по следећим<br />

особинама:<br />

• ограниченост/неограниченост броја елемената;<br />

• начин кретања елемената;<br />

• узрок кретања елемената;<br />

• спајање елемената;<br />

• статус празног простора.<br />

8. Пронађи неколико примера <strong>за</strong> сваку врсту кретања онако како га је схватио<br />

Аристотел.<br />

9. Упореди Парменидову и Демокритову онтологију.<br />

Филозофирај<br />

1. Која ти је идеја прихватљивија – да је биће коначно или бесконачно?<br />

Дај аргументе <strong>за</strong> своју тврдњу. Концептуализуј их.<br />

2. Упореди Демокритово учење о атомима са савременим схватањем атома. Има ли<br />

сличности? Које су разлике? Обрати се <strong>за</strong> помоћ наставнику физике.<br />

За оне који желе више…<br />

… да читају текстове елејских филозофа<br />

Прочитај:<br />

Фрагменти елејаца, БИГЗ, Београд, 198<strong>4.</strong><br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

63


Значај супротности <strong>за</strong> тумачење природе<br />

→ Да ли бисмо знали шта је добро да нема зла?<br />

→ Већина квалитета има своју супротност. Такви су вруће, велико, јасно, лепо<br />

итд. Можеш ли да се сетиш неког квалитета који нема своју супротност?<br />

→ Да ли су супротности не<strong>за</strong>висне или су на неки начин пове<strong>за</strong>не? Објасни.<br />

→ Пронађи међусобно супротстављена начела у свакој од филозофија следећих<br />

филозофа: Талеса, Хераклита, Питагоре, плуралиста, Парменида и Платона.<br />

Дуали<strong>за</strong>м у филозофији<br />

ТЕОДОР АДОРНО<br />

Немачки филозоф, социолог и композитор,<br />

Теодор Адорно, рођен је у Франкфурту<br />

1903. године. Познат је као критичар капитализма<br />

и потрошачког друштва. Његова<br />

филозофија је под јаким утицајем масовних<br />

злочина током Другог светског рата.<br />

Најпознатија његова дела су Негативна дијалектика,<br />

Дијалектика просветитељства и<br />

Minima moralia.<br />

ШТА ЈЕ СНАГА?<br />

У читавом свету нема ништа мекше<br />

и слабије од воде.<br />

А ипак нема јој премца<br />

по начину како делује на чврсто.<br />

Стара је истина<br />

и то свако на земљи зна<br />

да слабо побеђује снажно<br />

и да меко побеђује тврдо –<br />

али мало ко уме да делује тако.<br />

Лао Це, Тао те ђинг – књига о<br />

животном путу и исправности<br />

Шведски научник Алфред Нобел је 1867. године<br />

пронашао начин да се експлозив нитроглицерин<br />

употреби на безбеднији начин него до тада. Његов<br />

пронала<strong>за</strong>к је био познат под именом „Нобелов безбедни<br />

прах”. Данас је то динамит. „Нобелов безбедни прах” је<br />

требало да омогући лакше и безбедније експлоатисање<br />

руде. Када се помене динамит, безбедност није честа<br />

асоцијација. Обично се везује <strong>за</strong> рушење, рат, ра<strong>за</strong>рање и<br />

терори<strong>за</strong>м.<br />

Немачки филозоф Теодор Адорно је био оштар<br />

критичар капитализма шездесетих година прошлог века.<br />

У својим текстовима развијао је идеје о превазилажењу<br />

овог система. Посебно је критиковао рат у Вијетнаму,<br />

контролу медија, репресивне <strong>за</strong>коне на универзитету.<br />

Његови текстови су имали снажан одјек у јавности<br />

разних земаља, као и текстови његових сарадника. Током<br />

студентских демонстрација 1968. године у Француској<br />

честа су била позивања на ове радове. Побуна је<br />

праћена страшним таласом насиља. „Како сам могао да<br />

претпоставим да ће некоме пасти на памет да спроводи<br />

моје идеје Молотовљевим коктелима?”, изјавио је Адорно.<br />

Оваквих ситуација је било много током историје.<br />

Поставља се питање да ли је иједна идеја толико добра да<br />

не може бити искварена. Често се каже да је пут до пакла<br />

поплочан најбољим намерама.<br />

Постављање једног онтолошког принципа увек је<br />

и<strong>за</strong>зивало питања о супротном принципу. Постављање<br />

једног бића и<strong>за</strong>зваће питање о мноштву. Ако се говори о<br />

добром као принципу, поставиће се питање о злу. Идеја<br />

истине и привида <strong>за</strong>снована је на супротности ова два<br />

појма. Насупрот хармонији сфера или свету идеја, налази<br />

се привидни свет.<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

64


Чини се да су значај супротности <strong>за</strong> тумачење природе први<br />

открили плуралисти. Ипак, проблем супротности се може наћи<br />

већ у Парменидовој поеми О природи. Први део текста који<br />

говори о једном бићу је у највећој мери сачуван. Постоји и други<br />

део поеме у коме Парменид говори о супротностима. Помиње<br />

топло и хладно, мушко и женско, светлост и таму. Нажалост, овај<br />

део текста сачуван је само фрагментарно. Упркос томе јасно је да<br />

је Парменид био свестан потребе да се учење о бићу повеже са<br />

чулним искуством.<br />

Значај супротности био је јасан и Питагори. Поред већ<br />

поменуте супротности између хармоније бројева и опажања,<br />

јавља се и супротност хармоније и дисхармоније. Питагорејци<br />

наводе низ од десет супротности. Са једне стране се налази<br />

хармонија, са друге дисхармонија:<br />

• граница–безгранично;<br />

• непарно–парно;<br />

• једно–мноштво;<br />

• десно–лево;<br />

• мушко–женско;<br />

• мирујуће–покретно;<br />

• право–<strong>за</strong>кривљено;<br />

• светлост–тама;<br />

• добро–зло;<br />

• четвороугло–дугуљасто.<br />

У питагорејском учењу се налазе елементи дуализма.<br />

Дуали<strong>за</strong>м је учење према коме постоје два одвојена и супротна<br />

принципа у основи космоса. У Емпедокловој филозофији<br />

се јавља плурали<strong>за</strong>м елемената, али и дуали<strong>за</strong>м принципа.<br />

Насупрот мржњи која одваја елементе налази се љубав која их<br />

спаја. Првобитно јединство бива растављено мржњом, али мноштво<br />

ствари бива сачувано у јединству љубављу. Равнотежа космоса<br />

<strong>за</strong>снована је на супротстављеним принципима мржње и љубави.<br />

Какав је однос између супротности? Ово питање је једнако<br />

узнемиравало филозофе као и верске лидере. Један од могућих<br />

одговора проналазимо код Емпедокла и Лао Цеа. Овакве<br />

филозофије нужно су <strong>за</strong>сноване на дуализму. Ако је филозофија<br />

монистичка, питање о супротстављеним принципима ће<br />

и<strong>за</strong>звати проблеме. Парменид, који вешто аргументује против<br />

не-бића, кретања и мноштва и сам је свестан потребе да одбрани<br />

монистичку позицију. Сличан проблем има и Платонова<br />

филозофија. Ако свет настаје из савршене идеје како је могуће да<br />

се појављују несавршене ствари? Даље, да ли је оно што је добро<br />

– добро <strong>за</strong>то што је тако одредио бог или је добро само по себи?<br />

Ово питање и<strong>за</strong>зива логичке апсурде и познато је под називом<br />

„Еутифронова дилема”.<br />

ЛАО ЦЕ<br />

Конфучије представља малог Буду Лао Цеу,<br />

непознати аутор, династија Кинг, XVII–XIX век<br />

Кинески мислилац Лао Це је живео<br />

у VII веку пре нове ере. Ово име под<br />

којим је у Европи познат <strong>за</strong>право<br />

значи „старац”, а право име му је било<br />

Ли. Радио је као архивар на двору у<br />

јужној Кини. Његова књига о смислу<br />

живота, Тао те ђинг, уз Библију је једна<br />

од најчитанијих књига у историји.<br />

ЕУТИФРОНОВА ДИЛЕМА<br />

Да ли је неки поступак морално<br />

исправан <strong>за</strong>то што је бог тако одредио?<br />

Или је бог одредио одређени поступак<br />

као исправан <strong>за</strong>то што је тај поступак<br />

исправан сам по себи? У првом случају<br />

бог би у складу са својом моћи могао<br />

да одреди и неки неморалан поступак<br />

као исправан, убиство на пример. У<br />

другом случају поступак је сам по себи<br />

исправан, те божја интервенција није<br />

потребна.<br />

Ова дилема се појављује у Пла тоновом<br />

дијалогу Еутифрон због чега<br />

је позната под именом „Еутифронова<br />

дилема”.<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

65


МАНИХЕЈСТВО<br />

Манихејски свештеници, непознати аутор,<br />

VIII или IX век нове ере<br />

Манихејство је постало у религији синоним <strong>за</strong><br />

дуали<strong>за</strong>м. Име је добило по персијском пророку<br />

Манију који је живео у III веку. Манихејство је настало<br />

под утицајем хришћанства, будизма и <strong>за</strong>ратустризма.<br />

Основна идеја је слична Зарату стриној<br />

– све појаве у космосу се објашњавају сукобом<br />

светлости и таме. Манихејство се у IV веку проширило<br />

по северној Африци и Европи. Постало<br />

је веома утицајно у Римском царству, али озлоглашено<br />

међу хришћанима. Аурелије Августин<br />

је у једном периоду свог живота био присталица<br />

манихејства.<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

ЈИН ЈАНГ<br />

Фигура Јин јанг<br />

У традиционалном кинеском мислилаштву<br />

фигура позната као Јин јанг приказује јединство<br />

супротности. Супротности су добро и зло, светло и<br />

тама, мушко и женско. Свака супротност садржи у<br />

себи ону другу, а <strong>за</strong>једно образују целину бића.<br />

Теодицеја<br />

Објашњење порекла зла у свету који је створио<br />

савршени бог.<br />

Овај проблем ескалирао је у раном хришћанству.<br />

Бог као савршено биће може да ствара само савршене<br />

ствари. Ипак, постоји и зло. Откуда зло? Да ли га<br />

је направио бог? Ако је ово тачно, онда је бог бар<br />

једним делом <strong>за</strong>о. Ако није, онда му се поткрала<br />

грешка па није савршен. Трећа могућност је дуали<strong>за</strong>м<br />

– постоји сила не<strong>за</strong>висна од бога која ствара зло.<br />

Према томе, избор је између божје несавршености,<br />

његове злоће или још једног бога. Овакав проблем у<br />

филозофији познат је као теодицеја.<br />

Јединство супротности<br />

Хераклитова филозофија природе је <strong>за</strong>снована на<br />

кретању. Зато је Хераклит <strong>за</strong> прапочетак предложио<br />

ватру, пошто је она једини елемент у природи који<br />

не постоји када се не креће. Кретање о коме говори<br />

Хераклит је <strong>за</strong>право сукоб супротности. Овај сукоб<br />

постављен је као основни принцип кретања. Сукоб<br />

једне поставља као богове, друге као смртнике; једне<br />

као слободне, друге као робове. Реч коју је Хераклит<br />

употребљавао (грч. πόλεμος) сродна је речи „полемика”,<br />

тј. „сукоб мишљења”. Понекада се уместо речи „сукоб”<br />

у преводима Хераклитовог текста користи реч „рат”.<br />

Ово није потпуно неисправан превод, пошто се ради<br />

о сукобу у најширем смислу. Тако је читав свет сукоб<br />

супротности и тек у том сукобу рађа се нови квалитет.<br />

Ако наше мишљење не долази у сукоб са супротним<br />

мишљењем, оно ће стагнирати. Тек у сукобу показује се<br />

његова вредност. У сукобу или полемици мишљење је у<br />

прилици да се унапреди.<br />

Овакво схватање супротности учинило би<br />

Хераклита још једним дуалистом. Извесно је да<br />

су супротности резултат једног принципа који је<br />

одређен као „сукоб”. Смртно и бесмртно, слобода<br />

и ропство, добро и зло настају у сукобу. Сукоб је<br />

отац свега. Хераклит тврди да ћемо, ако послушамо<br />

универ<strong>за</strong>лни <strong>за</strong>кон космоса, логос, увидети да је све<br />

једно и да је једно све.<br />

„Пут према горе и према доле један је и исти”,<br />

каже Хераклит.<br />

Већина у супротностима види непомирљиве<br />

крајности. Разлог томе Хераклит налази у чињеници да<br />

људи углавном не раде на истраживању свог мишљења.<br />

Уместо тога као месечари иду около. Ослањају се<br />

на чула, што је недовољно, <strong>за</strong>то што су им душе<br />

необразоване или, како Хераклит каже, варварске.<br />

66


Чулима уочавају супротности као непомирљиве,<br />

а не виде њихово јединство. „Jeднo истo прeбивa<br />

у нaмa: живo и мртвo, буднo и спaвajућe, млaдo и<br />

стaрo.” Природа ово јединство не показује, већ само<br />

знаке који на то јединство упућују. „Природа воли да<br />

се скрива”.<br />

Једно и мноштво као супротности<br />

Врати се <strong>за</strong> тренутак у Платонову алегорију о<br />

пећини. Замислимо следећу ситуацију. Испред ватре<br />

пролази један предмет неколико пута правећи сенке на<br />

наспрамном зиду пећине. Сваки пут је предмет окренут<br />

другачије у односу на ватру. Претпостави да је у<br />

питању квадар са квадратном основом. Једном ће сенка<br />

изгледати као квадрат, други пут као правоугаоник,<br />

трећи пут као неправилни многоугао. Све ове<br />

различите пројекције потичу од истог квадра.<br />

На сличан начин Платон је схватио однос једног и<br />

мноштва. Идеја је вечно и савршено биће. Оно што се<br />

опажа чулима разликује се од идеје. Као што се квадар<br />

пројектује на дводимензионалној површини, тако се и<br />

идеја показује у чулном свету. Једна идеја се појављује<br />

као мноштво. Идеја лепог може да се опази као леп<br />

предео, лепа девојка, лепа мелодија или нешто друго<br />

што је лепо. Мноштво лепих ствари настаје као слика<br />

једне идеје. Насупрот једној идеји појављује се мноштво<br />

њених чулних манифестација. Свака од ових чулних<br />

манифестација учествује у одређеној идеји, отуда и<br />

имамо представу о њој.<br />

ФРАГМЕНТИ<br />

• Добро и зло су исто.<br />

• Природа воли да се скрива.<br />

• Људи не разумеју како се оно што је у себи супротно<br />

слаже са самим собом. То је склад супротних тежњи,<br />

као код лука и лире.<br />

• Душама је смрт да постану вода, а води да постане<br />

земља. Од земље постаје вода, од воде душа.<br />

• Аполон у Делфима нити скрива нити открива већ<br />

само знаке даје.<br />

Хераклит, О природи<br />

ПЛАТОНОВИ ДИЈАЛОЗИ О БИЋУ И<br />

САЗНАЊУ<br />

Парменид<br />

Кратак дијалог инспирисан Парменидовом филозофијом<br />

у коме се истражује однос једног и мноштва.<br />

Иако је врло кратак, овај текст је један од најсложенијих<br />

текстова у историји филозофије.<br />

Теетет<br />

Овај дијалог најдетаљније објашњава Платонову<br />

теорију сазнања.<br />

Софист<br />

Овај дијалог има поднаслов О бићу. У разговору<br />

са странцем из Елеје расправља се о односу бића, не-<br />

-бића и мноштва.<br />

Филеб<br />

Иако је поднаслов овог дијалога О уживању, у<br />

њему Платон разматра однос између једног и мноштва,<br />

ограниченог и неограниченог, коначног и бесконачног,<br />

одређеног и неодређеног.<br />

Парадигма<br />

Обра<strong>за</strong>ц, модел <strong>за</strong> узор по коме се нешто ствара.<br />

Провери да ли разумеш<br />

1. Објасни појам супротности.<br />

2. Упореди Емпедоклов дуали<strong>за</strong>м са Хераклитовим.<br />

3. Како је Платон схватио супротности? Објасни.<br />

Филозофирај<br />

1. Предложи своје решење Еутифронове дилеме. Аргументуј га.<br />

2. Које решење онтолошког проблема сматраш најбољим – монистичко, дуалистичко или<br />

плуралистичко? Аргументуј свој одговор.<br />

За оне који желе више…<br />

… да сазнају о улози супротности у филозофији и дуализму<br />

Прочитај:<br />

1. Лао Це, Тао те ђинг, ИП Бабун, Београд, 2009.<br />

2. Хераклит, О природи, Октоих, Подгорица, 2001.<br />

3. Платон, Филеб, БИГЗ, Београд, 1979.<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

67


АРИСТОТЕЛОВИ<br />

ТЕОРИЈСКИ СПИСИ<br />

Теоријске науке према Аристотелу<br />

су метафизика, физика и математика.<br />

Заједничко им је то што <strong>за</strong><br />

предмет имају ствари које не <strong>за</strong>висе<br />

од наше воље, па их <strong>за</strong>то можемо<br />

посматрати без интереса, што<br />

реч теорија и значи. Најважнији<br />

Аристотелови теоријски списи<br />

су Метафизика, Физика, О небу,<br />

О настајању и нестајању.<br />

Унутрашњи говор<br />

Идеја коју покушавамо да<br />

артикулишемо говором и писањем,<br />

према учењу Аурелија Августина.<br />

Метафизичко одређење стварности<br />

→ Шта је метафизика?<br />

→ Како је Аристотел одредио метафизику у тексту Мудрост и филозофија?<br />

→ Која су начела и елементи у досада поменутим филозофијама<br />

метафизички?<br />

Метафизика је још један филозофски појам са различитим значењима. У<br />

уводу смо се сусрели са најопштијим одређењем овог термина. Када се говори<br />

о метафизици, најчешће се мисли на ствари које нису директно приступачне<br />

чулима. Одвајање физичког и метафизичког света по овом основу није ни најмање<br />

једноставно. Метафизички појмови се проучавају на основу њихових физичких<br />

манифестација. Када опажамо човека, увек опажамо његово тело.<br />

Душу не можемо да опазимо чулима, али тврдимо да она постоји.<br />

Мисао није приступачна чулима, али се артикулише путем<br />

говора. Августин је сматрао да се не може изрећи све што је у<br />

души. Дакле, постоји унутрашњи говор (лат. verbum interius) који<br />

се артикулише писањем и говором. Једноставније речено, оно што<br />

смо хтели да изговоримо није једнако ономе што смо изговорили.<br />

Платонов свет идеја, Анаксимандров apeiron и Питагорина<br />

музика сфера су примери метафизичких учења.<br />

У овом поглављу проучаваћеш метафизику онако како<br />

је разумео Аристотел. Већ је било речи о томе како је сам<br />

термин настао и да га Аристотел никада није употребио.<br />

Ипак, постоје његове дефиниције у расправама о „првој<br />

филозофији”, „мудрости” или „теологији”. У једној од њих<br />

Аристотел изједначава метафизику и онтологију. Према тој<br />

дефиницији метафизика је „наука које проучава биће као биће”<br />

(Метафизика 1003а20). Она такође проучава и све оно што<br />

припада бићу – мноштво, настанак и кретање. У овом смислу<br />

проучавање проблема бића у раној грчкој филозофији било је<br />

метафизичко истраживање.<br />

Друга дефиниција ће у даљем истраживању бити значајнија.<br />

„Метафизика је”, тврди Аристотел у тексту Мудрост и<br />

филозофија, „наука о првим начелима и узроцима”.<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

Супстанција и акциденција<br />

Начело или принцип је појам који ти није непознат. Овај појам Аристотел<br />

је детаљно описао помоћу два нова термина: супстанција и акциденција.<br />

Приметићеш да су ове речи преузете из латинског језика што може да буде<br />

необично. Аристотел је писао на грчком, те се с правом можемо питати <strong>за</strong>што<br />

користимо латинске изразе. Ипак, због специфичне судбине Аристотелових<br />

текстова многи термини његове филозофије се чешће користе на латинском него<br />

на грчком језику.<br />

68


Реч „супстанција” дословно значи „оно што је испод”.<br />

Аристотелов грчки термин има потпуно исто значење. Супстанција<br />

је оно што се налази у основи ствари, без чега ствар није оно што<br />

би требало да буде. Супстанција троугла су три стране и три угла.<br />

Супстанција човека је разум. У научном или службеном говору<br />

неретко се каже да је нешто од супстанцијалног значаја. На пример,<br />

често се каже да је поштовање <strong>за</strong>кона од супстанцијалног значаја<br />

<strong>за</strong> државу. Ово би требало да значи да држава у којој се не поштују<br />

<strong>за</strong>кони није држава у правом смислу. Ентелехија је супстанцијална<br />

реали<strong>за</strong>ција потенције бића. Човек има могућност да оћелави, али га<br />

нећемо сматрати неоствареним ако не реализује ту могућност. Разум,<br />

говор и живот у <strong>за</strong>једници су према Аристотелу супстанцијалне<br />

особине човека.<br />

Аристотел разликује три врсте супстанције. Прва супстанција је<br />

оно што се у логици назива појединачним или сингуларним појмом.<br />

Она се односи на једно тачно одређено биће, на пример на једног<br />

тачно одређеног човека – Џонија Депа, Монику Белучи, Новака<br />

Ђоковића итд. Друге супстанције су родови којима припадају прве<br />

супстанције. Неки одређени човек, Џони Деп на пример, припада<br />

роду човека. Трећа супстанција је бог, али оставимо то <strong>за</strong> мало<br />

касније.<br />

Акциденција је својство које се приписује супстанцији.<br />

Супстанција може да мења акциденције. Косматост или ћелавост је<br />

акцидентално стање човека. Човек који је био космат може да постане<br />

ћелав. Промена ове особине (или акциденције) неће супстанцијално<br />

променити човека. Са косом или без ње човек остаје човек.<br />

Аристотел је у свом спису Категорије направио списак од<br />

девет акциденција. Ове акциденције су квантитет, квалитет, однос,<br />

место, време, положај, поседовање, радња и трпљење. Заједно са<br />

супстанцијом ове акциденције чине систем од десет категорија.<br />

Категорије су најопштији појмови у које је могуће сврстати ствари.<br />

ЛЕКЦИЈА ИЗ ЛОГИКЕ: ПОЈАМ<br />

Појам јесте мисао о суштини онога о чему мислимо, тј. о суштинским<br />

карактеристикама онога о чему мислимо. Основни елементи појма су садржај<br />

и обим. Садржај појма (конотација) јесте све оно што чини одређени појам,<br />

тј. најбитније каракеристике тог појма. Садржај појма „жена” јесте да је<br />

то људско биће које има женски полни орган. Обим (денотација) једног<br />

појма чини све оно што потпада под одређени појам, тј. све оно на шта се<br />

тај појам односи. У нашем случају, у обим појма „жена” спадају: супруга,<br />

неудата, разведена, мајка, девојка, девојчица, професорка, ученица, певачица,<br />

тенисерка, научница, Марија Кири, Ана Ивановић, Ејми Вајнхаус и сл.<br />

Појмови према обиму могу бити универ<strong>за</strong>лни (општи), нпр. жена;<br />

партикуларни (посебни), нпр. научница и сингуларни (појединачни), нпр.<br />

Марија Кири.<br />

АВАЛСКИ ТОРАЊ У<br />

КАТЕГОРИЈАМА<br />

Супстанција: телевизијски торањ<br />

Квантитет: висок 136.560 метара<br />

Квалитет: троноги<br />

Однос: симбол Београда<br />

Место: Авала<br />

Време: сада<br />

Положај: усправан<br />

Поседовање: власништво државе<br />

Радња: стоји<br />

Трпња: посећен<br />

Супстанција<br />

Суштинска особина ствари, њен<br />

нужни садржај.<br />

Акциденција<br />

Особина ствари која не спада у<br />

њену суштину.<br />

Прва супстанција<br />

Појединачни појам, конкретно<br />

појединачно биће.<br />

Друга супстанција<br />

Општи или посебни појам, род<br />

у које се одређено појединачно<br />

биће може сврстати.<br />

Категорије<br />

Најопштији појмови под које се<br />

бића могу подвести.<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

69


Проблем узрока<br />

Специфичност Аристотелове метафизике у односу на ранију филозофију је<br />

истраживање узрока. Аристотелова критика претходника у великој је мери <strong>за</strong>снована<br />

на теорији узрока. Једноставније говорећи, филозофи пре Аристотела су истраживали<br />

из чега све настаје, а мало су се бавили разлогом због кога се настајање догађа. Узми као<br />

пример прво постављено начело, воду. Изостаје објашњење <strong>за</strong>што би се вода згуснула<br />

и претворила у земљу или се <strong>разред</strong>ила и претворила у ваздух. Овог проблема је био у<br />

потпуности свестан Парменид када је тврдио да биће не може да настане из не-бића.<br />

Нису сви филозофи пре Аристотела били не<strong>за</strong>интересовани <strong>за</strong> питање узрока.<br />

У Емпедокловој филозофији мржња је узрок раздвајања елемената, а љубав спајања.<br />

Анаксагора је наводио ум као разлог спајања и раздвајања семена. Демокрит и<br />

Парменид не говоре о узроку, али објашњавају <strong>за</strong>што није потребан у њиховој<br />

метафизичкој концепцији. Биће према Пармениду не настаје из не-бића између<br />

осталог због тога што ништа не може да наведе не-биће на стварање. Дакле, биће је<br />

ненастало, те према томе узрок није потребан. Слично је и са атомима. Они не настају<br />

нити пропадају. Сложена бића настају спонтаним сударима атома.<br />

ДЕМИЈУРГ<br />

Демијург<br />

Стварање Адама, Микеланђело Буонароти, 1512.<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

Платон је тврдио да демијург (космички<br />

архитекта) ствара свет према идеји. Ово<br />

Платоново учење је било веома популарно<br />

у раном хришћанству, као и дијалог Тимај у<br />

коме је демијург једна од главних тема. Ово<br />

уопште не треба да нас чуди ако знамо да према<br />

хришћанском учењу бог ствара човека по<br />

свом облику или идеји.<br />

„ДРАГ МИ ЈЕ ПЛАТОН, АЛИ МИ ЈЕ<br />

ИСТИНА ДРАЖА”<br />

Аристотелови савременици сведоче о његовим<br />

честим полемикама са Платоном. У патријархалној<br />

грчкој <strong>за</strong>једници није било уљудно<br />

да се улази у сукоб са старијима. Аристотел<br />

је своје сукобе са Платоном објашњавао<br />

преданошћу истини. Познато је и да је тврдио<br />

да је боље да се гложи са паметним Платоном<br />

него да се сложи са неком будалом.<br />

Аристотел је ова рана учења о узроку сматрао<br />

наивним. Зашто је то тврдио најлакше ћеш препознати<br />

у његовој критици Платона. Платон је био свестан<br />

проблема узрока. Ипак, у његовим дијалозима је врло<br />

детаљно описан дијалектички пут од чулног света до<br />

идеја. Супротан смер није често проблематизован. Како<br />

из идеје настаје чулни свет? Индикативна је чињеница<br />

да је Платон о овој теми писао тек у својим позним<br />

дијалозима. Ово може да се повеже са честим полемикама<br />

између њега и Аристотела. Аристотел је двадесет година<br />

провео на Академији, те није невероватно да је утицао на свог<br />

учитеља.<br />

У дијалогу Тимај Платон говори о настанку из идеје. Уводи<br />

појам демијурга или креатора. Демијург је биће које на основу<br />

идеје ствара чулни свет.<br />

Ову концепцију Аристотел критикује чувеним<br />

аргументом који је познат под називом „трећи човек”.<br />

Демијург би морао да буде или чулно биће или идеја или<br />

посредник. Ако би био идеја или чулно биће проблем<br />

узрока би остао нерешен. Дакле, демијург је посредник.<br />

Како је настао демијург? За његов настанак, сматра<br />

Аристотел, био би потребан још један посредник. Сада<br />

имамо демијурговог демијурга. Проблеми ту не престају,<br />

<strong>за</strong>то што би и тај посредник морао да има посредника,<br />

како би настао из идеје. Овај низ се продужава унедоглед,<br />

тако да је читава концепција бесмислена.<br />

70


Четири узрока<br />

Настави да разматраш проблем узрока преко једног примера.<br />

Замисли играча <strong>за</strong> билијарским столом. Играч узима так и удара<br />

белу куглу. Бела кугла удара другу куглу која упада у рупу. Шта је<br />

узрок кретања друге кугле?<br />

Први узрок кога ћеш се вероватно сетити је ударац беле<br />

кугле. Ово је врста узрока на који се најчешће помисли при<br />

проналажењу узрока неког догађаја. У природној науци најчешће<br />

се под узроцима мисли управо на радње које претходе појави.<br />

Наравно да је могуће да откријеш читав низ кретања који доводе<br />

до ударца: кретање беле кугле, покрет играча који покреће<br />

так и тако даље. Бићеш у праву и пронаћи ћеш доста узрока,<br />

али квалитативно истих. Сви они се могу свести на кретање<br />

које и<strong>за</strong>зива ударац. Овај узрок назива се узрок кретања или<br />

ефицијентни узрок.<br />

Следећи узрок кога се можеш сетити је облик билијарских<br />

кугли, штапа, стола. Када би били у игри другачији облици (на<br />

пример нераван сто, уместо кугле коцка), кретање друге кугле не<br />

би било исто. Заједно са овим узроком лако је сетити се да је и<br />

материја од које су направљени штап, сто и кугле такође узрок.<br />

Да су лопте челичне, а так од сунђера, кретања не би било.<br />

Да ли ти је пало на памет да би пад кугле у рупу могао да буде<br />

узрок? Или <strong>за</strong>довољство при игрању билијара? Радња описана<br />

у примеру извршена је ради неке сврхе. Ова сврха се може<br />

одредити као погодак или као <strong>за</strong>довољство, или доказивање пред<br />

посматрачима. Сврха као узрок неке појаве најређе се помиње у<br />

науци.<br />

Аристотел је сматрао да се једна појава може потпуно<br />

описати помоћу четири узрока. Узроци су материјални,<br />

формални, радни и финални. Треба приметити да се прва два<br />

узорка не могу одвојити, то јест да свака материја има форму.<br />

Није могућа материја без форме нити форма без материје.<br />

Неодвојивост материје и форме назива се хилеморфи<strong>за</strong>м.<br />

Размотри како ови узроци изгледају у једном једноставном<br />

примеру. Потражи узроке сунђера <strong>за</strong> брисање табле. Његов<br />

материјални узрок је пластика, формални узрок је квадар.<br />

Можеш да приметиш да се не ради о правилном квадру, посебно<br />

ако је сунђер дуже коришћен. Овакву примедбу би Аристотел<br />

разрешио на следећи начин. Одступање од облика квадра је<br />

акцидентално стање сунђера. Сунђер по природи има облик<br />

квадра (односи се на конкретан сунђер направљен <strong>за</strong> прање и<br />

брисање). Финални узрок сунђера је можда најлакше одредити –<br />

брисање табле. Сунђер такође може да се употреби на различите<br />

креативне начине и у различите сврхе. То би биле акциденталне<br />

намене. Шта је узрок кретања или радни узрок? Редар? Никако,<br />

не тражи се узрок кретања сунђера, него његовог постојања.<br />

ЧЕТИРИ УЗРОКА<br />

Играч билијара удара таком белу<br />

куглу. Бела кугла погађа црвену која<br />

упада у рупу. Шта је узрок кретања<br />

црвене кугле према Аристотеловом<br />

схватању?<br />

Материјални узрок – дрво од кога је<br />

израђен так, сто, материјал од кога су<br />

направљене кугле.<br />

Формални узрок – сферни облик<br />

билијарских кугли, равна површина<br />

стола, облик така.<br />

Ефицијентни узрок – ударац који<br />

се преноси од играча преко така на<br />

кугле.<br />

Финални узрок – погодак, <strong>за</strong>довољство<br />

при игри.<br />

Демијург или креатор<br />

Стваралац чулног света на основу вечне<br />

идеје у Платоновој филозофији.<br />

Трећи човек<br />

Аристотелово побијање Платоновог<br />

учења о демијургу на основу бесконачног<br />

ни<strong>за</strong> узрока.<br />

Хилеморфи<strong>за</strong>м<br />

Јединство и неодвојивост материје и<br />

форме.<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

71


Шта је финални узрок<br />

Софоклове драме Антигона?<br />

Овај проблем можеш да разрешиш ако се подсетиш шта<br />

све кретање значи <strong>за</strong> Аристотела. Овде би кретање требало<br />

протумачити као промену супстанције, односно као<br />

настанак сунђера. Радни узрок или узрок кретања у овом<br />

случају је произвођач сунђера (фабрика или <strong>за</strong>натлија).<br />

Ради боље илустрације ево још једног примера. Који<br />

су узроци трагедије Антигона? Шта је материјални узрок<br />

овог књижевног дела? Папир? Овакав одговор направио би<br />

збрку. Као прво, материјални узрок Антигоне био би исти<br />

као и материјални узрок риса папира <strong>за</strong> фотокопирање,<br />

на пример. Друго, Антигона у електронском издању не би<br />

имала исти материјални узрок као штампана. Даље, како бисмо окарактерисали<br />

ову драму изведену у позоришту? Овде би такође изостао папир. Папир,<br />

електронски документ или извођење у позоришту само су акциденталне материје.<br />

Супстанцијална материја је језик трагедије. Формални узрок је радња – трагички<br />

сукоб Антигоне и Креонта. Радни узрок је такође једноставно открити – Софокле.<br />

Финални узрок трагедије према Аристотелу је и<strong>за</strong>зивање катарзе код публике.<br />

Надам се да ово разумеш. Сада је време да се пређе на право метафизичко<br />

питање. Метафизика је, сетимо се, наука о првим узроцима. Метафизичко питање<br />

би било: „Који је узрок узрока?”<br />

Непокретни покретач<br />

Непокретни покретач<br />

Први узрок или<br />

бог у Аристотеловој<br />

филозофији,<br />

онај од кога све<br />

почиње, мишљење<br />

мишљења. Назива<br />

га и трећом супстанцијом.<br />

„Непокретни покретач” је формулација која може да делује апсурдно, посебно<br />

ако добро разумеш Аристотелову филозофију. Ствари, према Аристотелу, настају<br />

по природи, вештини или случају. Ако би настале по природи или вештини, из<br />

нечега непокретног никада не би могло да настане кретање. Оно непокретно не<br />

може да покрене. Случај се не може узети као универ<strong>за</strong>лно начело.<br />

Постоји међутим и супротна тешкоћа. Кретање је вечно и све је у покрету.<br />

Свако тело покренуто је од нечега другог (вештином, природом или случајем).<br />

Кад би постојао бесконачан низ покретача, појавио би се проблем сличан „трећем<br />

човеку”. Потребно је нешто што покреће, а што није покренуто од стане нечега<br />

другог. Оно што није покренуто је непокретно.<br />

Сада можеш да сагледаш парадоксалност проблема. Са једне стране<br />

кретање мора да настане из нечега непокретног, док са друге ништа не може<br />

да настане из своје супротности. Супротности су <strong>за</strong> Аристотела акциденције<br />

на истој супстанцији. Када од топле воде настане хладна, вода је променила<br />

своју акциденцију, а није једна акциденција настала од друге. Аналогно томе, из<br />

непокретности никада не би могло да настане кретање.<br />

Овај проблем Аристотел разрешава на следећи начин. Непокретни покретач<br />

покреће на исти начин као што покреће оно што је жељено. Објект жеље покреће,<br />

а да се сам не креће. Заљубљеног младића може да покрене девојка која ништа<br />

не ради да би га покренула. Објект жеље је оно што је лепо. „Желимо га”, каже<br />

Аристотел, „<strong>за</strong>то што мислимо да је лепо, пре него што мислимо да је лепо <strong>за</strong>то<br />

што га желимо”.<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

72


Први покретач је чиста реали<strong>за</strong>ција могућности. Ако<br />

би постојала нереализована могућност у првом покретачу,<br />

онда он не би био први ни непокретан. Први покретач мора<br />

да буде непокретан да би био први. Оно што је непокретно<br />

не сме у себи да има кретање, ни као реализовано ни као<br />

могуће. У том смислу сва потенција непокретног покретача<br />

је реализована. Потенција и реалитет су изједначени. Ово<br />

га чини потпуно савршеним бићем, а као такво је узрок<br />

свему осталом. Непокретни покретач је финални узрок<br />

свега што постоји. Сва бића теже потпуној реали<strong>за</strong>цији<br />

својих могућности. Тако сва теже првом покретачу који је<br />

управо у потпуности остварена ентелехија.<br />

Каква је природа непокретног покретача? Аристотел га<br />

назива богом. Шта је уопште бог <strong>за</strong> Аристотела? Размотри<br />

ово питање са становишта супстанције. Филозофско<br />

истраживање је истраживање супстанцијалности свега<br />

што постоји. Филозоф који изучава лепоту не истражује<br />

појединачне лепе ствари – уметничка дела, природне<br />

лепоте или лепе људе. Он истражује шта је то што лепа<br />

бића чини лепим. Оно што лепа бића чини лепим је<br />

супстанцијалност лепоте. Рани грчки филозофи су<br />

тражили шта се налази у основи промена у природи.<br />

Њихово интересовање није било усмерено на разноликост<br />

природних појава, већ на оно што их ствара. Можемо рећи<br />

да су рани грчки филозофи истраживали супстанцијалност<br />

природе. Ову супстанцијалност Аристотел је називао<br />

начелима и узроцима. Начело је оно из чега нешто настаје,<br />

док је узрок оно што покреће начело да ствара. Глина је<br />

начело саксије, грнчар је узрок. Метафизичко питање гласи:<br />

који су то први узроци и начела? Шта је глина и ко је грнчар космоса?<br />

Први покретач мора истовремено бити и глина и грнчар, односно и материја<br />

и оно што материју обликује. Глина је <strong>за</strong>једничка материја различитих предмета.<br />

То су предмети направљени од глине: саксије, амфоре, ћупови. Универ<strong>за</strong>лна<br />

материја је материја од које се састоје сви постојећи предмети. Различити<br />

предмети имају различите материје или садржаје. Материја саксије је глина,<br />

материја романа је његова радња, материја неког школског предмета је програм<br />

тог предмета. Заједничко њиховим материјама које се међусобно разликују по<br />

квалитету, квантитету и осталим категоријама јесте појам материје или садржаја.<br />

Оваква материја јесте мисао <strong>за</strong>то што је исход индуктивног <strong>за</strong>кључивања. Према<br />

томе, универ<strong>за</strong>лна материја <strong>за</strong> Аристотела нема особине које се обично приписују<br />

материји – просторност и доступност чулима. Прва материја је мисао. Први<br />

покретач не може бити материјалан, <strong>за</strong>то што је материја оно што се обликовањем<br />

реализује из потенције у реалитет. Дакле, први покретач је мисао која мисли само<br />

себе, односно мишљење мишљења.<br />

АМАРКОРД ИЛИ СЕЋАМ СЕ<br />

(Режија: Федерико Фелини, Италија,<br />

1973)<br />

Кадар из филма Амаркорд Федерика Фелинија<br />

У чувеном италијанском филму Амаркорд<br />

(1973) Федерика Фелинија матурант се<br />

<strong>за</strong>љубљује у нешто старију жену. Непрекидно<br />

сањари о њој, покушава да јој се приближи,<br />

али до сусрета не долази никако.<br />

Она наравно ништа не зна о томе и ништа<br />

не ради да би привукла његову пажњу и покренула<br />

га на акцију. У том смислу она делује<br />

као непокретни покретач. Ово је честа<br />

тема у италијанском филму. Овај мотив поново<br />

је обрађен у још једном италијанском<br />

филму Малена (2000) Ђузепеа Торнатореа.<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

73


Трансценденција и иманенција<br />

Иманентно<br />

Унутрашње, спознатљиво, приступачно<br />

сазнању.<br />

Трансцендентност<br />

Неспознатљивост, одвојеност од чулног и<br />

разумског сазнања, спољашње.<br />

НОВОПЛАТОНИЗАМ<br />

Св. Катарина Александријска разговара са александријским<br />

филозофима (Александријски филозофи, Мазолини,<br />

1428–1430)<br />

Новоплатони<strong>за</strong>м је филозофско учење<br />

које се појавило у Александрији у III веку<br />

нове ере. Развијало се под утицајем источњачких<br />

мистичких учења, Платонове,<br />

Питагорине и Аристотелове метафизике.<br />

Новоплатоничари су инсистирали на непосредном<br />

доживљају бога. Оснивач новоплатонизма<br />

је Плотин. Најважнији представници<br />

сиријске и атинске новоплатонистичке<br />

школе били су Порфирије, Хипатија,<br />

Јамблих и Прокло.<br />

Оне који су склони разумском посматрању ствари<br />

Аристотелово објашњење првог покретача или бога<br />

може да одушеви. Многи хришћански мислиоци радо<br />

су се позивали на Аристотела. Ипак, ма колико били<br />

оријентисани према разумском посматрању ствари,<br />

Аристотелова аргументација нас не оставља без сумње<br />

у егзистенцију и природу бога. У човековој природи је<br />

потреба да се непосредно увери у оно што му је дока<strong>за</strong>но.<br />

Човек жели да лично види ствари које су му описане.<br />

Колико год текстова било написано о пирамидама у<br />

Египту и ма колико фотографија или филмова о њима<br />

видели, туристи стално посећују Египат. Желе да сами<br />

виде и доживе монументалност ових споменика.<br />

Слична је ситуација са доказима о богу. Наравно, бога<br />

није могуће видети, <strong>за</strong>то што је појам бога метафизички<br />

појам. Ипак, људи желе да се непосредно увере у његово<br />

присуство. Промишљање какво је дао Аристотел је<br />

једна могућност. Следбеници Аристотеловог начина<br />

филозофирања ће рећи да се управо промишљањем<br />

увераваш у постојање бога. Према Аристотелу бог није<br />

оностран, није ван домашаја човековог сазнања. Често се<br />

каже да је у Аристотеловој филозофији бог иманентан, то<br />

јест приступачан мисаоној спознаји.<br />

Постоји и супротно учење од наведеног. Према овом<br />

учењу бог се не може спознати мишљењем. Оваква учења<br />

називају се учењима која <strong>за</strong>ступају трансценденцију,<br />

тачније божју трансценденцију. Новоплатонистичка<br />

филозофија је добра илустрација оваквог учења.<br />

Новоплатони<strong>за</strong>м је настао у Александрији у III веку<br />

нове ере под утицајем Платонове филозофије. Поред<br />

Платоновог учења о идејама очигледан је и утицај<br />

Аристотелове филозофије. Најпознатији и најутицајнији<br />

филозоф новоплатонизма је његов оснивач, Плотин.<br />

Плотин изједначава биће и бога <strong>за</strong> које користи назив<br />

Једно. Једно је трансцендентни узрок свега. Оно је у<br />

потпуности недоступно човековој спознаји и о њему се не<br />

може ништа рећи. Чак и назив „Једно”, каже Плотин, јесте<br />

само технички назив <strong>за</strong> биће. Овим Плотин покушава<br />

да избегне <strong>за</strong>мку у коју је <strong>за</strong>пао Парменид говорећи о<br />

једном бићу. Парменид говори о бићу и Једном дајући<br />

два имена истој ствари. Пошто тврди да мноштво не<br />

постоји, а даје два имена истом, противречи себи. Даље,<br />

име је нешто друго од бића, те се именовањем бића такође<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

74


<strong>за</strong>пада у противречност. Плотин овај проблем говора о Једном<br />

решава идејом неизрецивости. Неизрецивост је немогућност<br />

да се нешто именује и опише. Она је једна манифестација<br />

трансценденције Једног. Хајде да то мало приближимо путем<br />

једног примера. У литератури, доброј као и лошој, описано је<br />

много пољубаца. Ти описи су мање или више лепи, убедљиви,<br />

детаљни. Многи не воле да читају такве текстове <strong>за</strong>то што<br />

су често патетични. Упркос томе пољубац је величанствен<br />

доживљај. То је доживљај потпуног стапања две особе. Колико<br />

год био добро описан, сваки опис <strong>за</strong>остаје <strong>за</strong> доживљајем<br />

пољупца.<br />

Нешто слично Плотин тврди да важи <strong>за</strong> Једно. Шта год<br />

било написано о Једном, како год било вешто описано и<br />

аргументовано, речи и мисли ће <strong>за</strong>остајати <strong>за</strong> његовом правом<br />

природом. Зато не можемо да кажемо <strong>за</strong> Једно ни да је лепо, ни да<br />

је добро, ни где се налази. Сваки исказ о Једном остаје обмана у<br />

односу на њега.<br />

Чини се да би овако постављање бога као трансцендентног<br />

бића онемогућило стварање онога што можемо да спознамо<br />

чулима и мишљењем. Свако стварање успоставило би везу са<br />

спознатљивим светом. Ова ве<strong>за</strong> би нарушила трансценденцију.<br />

Тако би Једно при стварању другог било умањено односно – више<br />

не би било једно. Овај проблем Плотин је решио уводећи појам<br />

изливања или еманације. Еманација је чулна или разумска<br />

манифестација Једног. Еманирање је приказивање које не<br />

удвостручује нити ишта одузима ономе што је прика<strong>за</strong>но. Такво<br />

је приказивање у огледалу. Када станеш испред огледала, у њему<br />

се налази твој одраз. Одраз у огледалу ти ништа не одузима, нити<br />

те удвостручава.<br />

Хришћанска метафизика<br />

Како се мери време? На први поглед ово питање уопште не<br />

делује филозофски. Можеш једноставно да утврдиш колико је<br />

трајао неки догађај тако што ћеш користећи сат <strong>за</strong>бележити када<br />

је почео и када се <strong>за</strong>вршио. Можеш да употребиш и штоперицу.<br />

Да ли се икада <strong>за</strong>питаш шта је то што мериш? Мерење у<br />

простору је <strong>за</strong>иста једноставно. Ако треба измерити дужину<br />

некога стола, то ћеш урадити у неком одређеном простору, соби<br />

на пример. Чиме је обухваћено време? Можеш ли да га опазиш<br />

или да га на неки други начин спознаш? Објекте у простору<br />

опажаш. Време не видиш. Сат који посматраш није ништа друго<br />

до кретање објеката – зупчаника или, у новије време, чипова.<br />

Посматрајући време на сату посматраш кретање у простору. Да<br />

ли је време кретање?<br />

Еманација<br />

Изливање Једног у спознатљиви свет,<br />

начин настанка спознатљивог из неспознатљивог<br />

у новоплатонизму.<br />

ПЛОТИН<br />

Плотин је живео у III веку нове<br />

ере у Александрији. Није познато да<br />

ли је био Египћанин, Римљанин или<br />

Грк. Прво филозофско образовање<br />

стекао је у мистичној школи Амонија<br />

Закаса о којој не знамо ништа<br />

<strong>за</strong>то што је Амоније <strong>за</strong>брањивао да<br />

се учење <strong>за</strong>писује. Затим је Плотин<br />

боравио у Персији и Индији где је<br />

проучавао тамошња учења. Своју<br />

филозофију је одлучио да <strong>за</strong>пише<br />

тек пред крај живота. Како му је вид<br />

ослабио, текст је морао да диктира<br />

свом ученику, Порфирију. Смрт<br />

је спречила Плотина да среди свој<br />

текст, тако да је то урадио Порфирије.<br />

Поделио га је у шест књига са<br />

по девет поглавља које је назвао<br />

Енеаде (деветице).<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

75


ХРИШЋАНСТВО<br />

Христ Спаситељ, Андреј Рубљов, 1410.<br />

Хришћанство се појавило у римској<br />

провинцији Јудеји, данашњем Израелу.<br />

Оснивач нове религије, Исус Христ, није<br />

<strong>за</strong>писивао своје учење. Као и код Сократа<br />

при проучавању Христовог живота и идеја<br />

ослањамо се на сведочанства његових савременика.<br />

Највећи број ових сведочанстава<br />

називају се јеванђеља. Поред јеванђеља<br />

појавила се још једна група текстова који<br />

сведоче о Исусовом животу. Неки од ових<br />

текстова су одбачени као апокрифни, док<br />

су остали сабрани у Нови <strong>за</strong>вет. Стари<br />

<strong>за</strong>вет је већ био познат код Грка пошто је<br />

преведен на грчки језик. Стари <strong>за</strong>вет са<br />

Новим <strong>за</strong>ветом чини Свето писмо или<br />

Библију. Грчка реч „библија” значи књига.<br />

Хришћани верују у стварање света од стране<br />

бога, безгрешно <strong>за</strong>чеће Исуса Христа и<br />

његово ускрснуће из мртвих.<br />

Апокрифни текстови<br />

Списи библијског садржаја које црквена<br />

власт не прихвата.<br />

Апостоли<br />

Првих дванаест следбеника Исуса Христа<br />

називају се апостоли. Реч „апостол“ је грчког<br />

порекла и значи благовесник или посланик.<br />

Апологети<br />

Хришћански мислиоци који су на различите<br />

начине бранили хришћанско учење.<br />

Есхатологија<br />

Учење о крају света.<br />

Можеш ли да искусиш време на неки други начин?<br />

Обично сматраш да су димензије времена прошлост,<br />

садашњост и будућност. Прошлост је искушена, садашњост<br />

доживљаваш, будућност ћеш тек доживети. Ниједну од ових<br />

димензија не можеш да мериш. Прошлост је прошла, па не<br />

можеш да мериш оно што више није присутно. Будућност се<br />

још није догодила, дакле још није на располагању <strong>за</strong> мерење.<br />

Садашњост? Она је присутна, али када је приметиш, већ<br />

постаје прошлост. Дакле, ни њу не можеш да мериш. Ми ипак<br />

меримо време. Како?<br />

Питање о времену постало је актуелно са појавом<br />

хришћанства. Раније слике света биле су <strong>за</strong>сноване на вечном<br />

– нествореном и непропадљивом начелу. Оно је одређивано<br />

као хаос, космос, вода, ватра, идеја, мишљење мишљења,<br />

атом или нешто друго. Са хришћанством ће се појавити идеја<br />

настанка из не-бића. Промишљање не-бића <strong>за</strong>хваљујући<br />

Демокриту и Платону је већ било уобичајено. Настајање<br />

из не-бића је међутим било у потпуности неприхватљиво.<br />

Оваква слика света у коме биће има почетак у времену је<br />

<strong>за</strong>хтевала објашњење. Дотадашње филозофије су развијане на<br />

тврдњи о кружном кретању начела. Хришћанство на основу<br />

Старог и Новог <strong>за</strong>вета <strong>за</strong>ступа идеју бића које је настало у<br />

времену и које ће нестати. Развија се идеја почетка и краја<br />

времена. Почетак се везује <strong>за</strong> настанак света, а крај <strong>за</strong> други<br />

Христов дола<strong>за</strong>к. На крају времена долази до показивања<br />

истине. Показивање или апокалипса је коначни обрачун добра и<br />

зла. Страшни суд се догађа током апокалипсе. Суди се и живим<br />

и мртвим људима. Овом суду се радују побожни, а они други га<br />

се плаше. После суда наступа крај времена прика<strong>за</strong>н као божје<br />

царство. Овакво учење према коме историја стреми неком<br />

коначном исходу назива се есхатологија.<br />

Јасно је да је питање о времену постало важно <strong>за</strong><br />

хришћанску метафизику. Бог који је вечан ствара свет који има<br />

почетак и крај у времену. Ово тврђење је требало одбранити<br />

од напада који у раним вековима хришћанства нису били<br />

ретки. Филозофи који су различитим аргументима бранили<br />

хришћанске идеје називани су бранитељима – апологетама.<br />

Међу питањима са којима се суочавало рано<br />

хришћанство било је оно о настанку времена из вечности.<br />

Ово питање је изречено на шаљив начин: шта је бог радио<br />

пре него што је створио време? Ово питање указује на<br />

противречност у идеји о настанку времена. Употреба речи<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

Страшни суд<br />

Коначни суд на коме праведни бивају<br />

награђени, а неправедни кажњени.<br />

Апокалипса<br />

Текст о судњем дану, последњем суду, коначном показивању истине.<br />

Најпознатија је Апокалипса Јованова или Откровење из Новог <strong>за</strong>вета.<br />

76


„пре” упућује на време. Ако постоји нешто пре времена,<br />

то значи да је постојало време пре времена. Тако настанак<br />

времена нема никаквог смисла.<br />

Ово питање је и<strong>за</strong>зивало гнев раних хришћана. Неки<br />

су одговарали да је бог пре него што је створио време<br />

правио пакао <strong>за</strong> оне који постављају таква питања. Ипак,<br />

озбиљни апологети су покушавали да дају аргументе <strong>за</strong> ново<br />

метафизичко становиште.<br />

Ориген из Александрије је један од првих апологета који<br />

су покушали да и<strong>за</strong>ђу на крај са овим проблемом. Схватање<br />

према коме је бог био докон пре стварања света не би било<br />

у складу са хришћанским учењем. Шта би то покренуло<br />

бога који је био неделатан да створи свет? Да ли то значи да<br />

поред бога постоји још неки узрок? Овакав одговор озбиљно<br />

би угрозио монотеистичку позицију. Даље, ако бог није<br />

радио ништа пре стварања света, то значи да није стварао<br />

ништа. Тако би изгледало да бог пре настанка света није<br />

био у складу са својом природом, односно природом бића<br />

које ствара. Према томе природа бога би се променила из<br />

бића које не ствара у биће које ствара. Ориген је решио овај<br />

проблем тврдећи да је бог стварао друге светове пре овога.<br />

Вечност је код Оригена схваћена као време које се простире<br />

неограничено у прошлост и будућност. Тако је бог могао да<br />

буде делатан у прошлости. Време нашег света само је један<br />

сегмент вечног времена.<br />

Оригеново решење као резултат има неограничен број<br />

светова у прошлости и будућности. Ако је бог стварао пре<br />

нашег света, морао је, да би био у складу са својом природом,<br />

да створи бесконачно много светова у прошлости. Овог<br />

проблема је био свестан Аурелије Августин. Августин је<br />

у својим Исповестима дао детаљно разматрање проблема<br />

времена. Да би бог био схваћен као створитељ времена,<br />

неопходно је да се појам вечности прикаже другачије него код<br />

Оригена. Вечност је, према Августину, не<strong>за</strong>висна од времена.<br />

Она у себи не садржи време. Пошто је непролазна, вечност<br />

никако није погођена временом. Настанак пролазног бића<br />

је и настанак времена. Дакле, време пре настанка бића није<br />

постојало. „Никада није било време када није било времена”,<br />

вели Августин.<br />

Проблем мерења времена Августин је решио сећањем.<br />

Човек се сећа времена која су прошла. Трајање једног догађаја<br />

може да утврди тек када је догађај <strong>за</strong>вршен. Тада се сећа да је<br />

један догађај трајао дуже него други. Ово мерење времена на<br />

основу сећања има смисла <strong>за</strong> човека, као и само време. Бог<br />

борави у вечности тако да је равнодушан према времену.<br />

СУДЊИ ДАН<br />

Страшни суд, Стефан Лохнер, 1435.<br />

Страшни суд или судњи дан је дан другог<br />

Христовог доласка на земљу. Тога дана<br />

ће се судити свима <strong>за</strong> учињена дела. Овај<br />

дан описан је у Новом <strong>за</strong>вету у тексту<br />

који се зове Откровење Јованово или Јованова<br />

Апокалипса (реч апокалипса значи<br />

откровење, пророчанство). Судњи дан<br />

покренуће <strong>за</strong>страшујуће догађаје, ратове,<br />

природне катастрофе, болести. Страшни<br />

суд је послужио као инспирација многим<br />

уметницима.<br />

ОРИГЕН ИЗ АЛЕКСАНДРИЈЕ<br />

Ориген Адамантиус је живео у Александрији<br />

у III веку. Један је од мислилаца који<br />

су установили основе хришћанске религије.<br />

Догма о прародитељском греху потиче<br />

из његове филозофије. Своје разумевање<br />

и апологију хришћанства изнео је у спису<br />

Почела.<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

77


Провери да ли разумеш<br />

1. Објасни Аристотелов појам метафизике. Упореди га са одређењем метафизике<br />

из уводног дела уџбеника.<br />

2. Упореди Аристотелову и Платонову метафизику.<br />

3. Како је Аристотел критиковао Платоново учење о демијургу?<br />

<strong>4.</strong> Упореди Платонову филозофију и новоплатони<strong>за</strong>м. Која је најважнија разлика?<br />

5. Упореди рану хришћанску метафизику са Платоновом.<br />

Филозофирај<br />

Која ти од изложених метафизичких концепција делује најубедљивије? Наведи<br />

што више аргумената.<br />

За оне који желе више…<br />

… да проуче рану античку метафизику<br />

Прочитај:<br />

Аристотел, Метафизикa, књига А, Култура, Београд, 1971.<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

78


Појам дијалектике<br />

→ Погледај слику поред. Да ли ти се чини да се<br />

облици на слици крећу?<br />

→ Да ли се они стварно крећу?<br />

→ Да ли си до одговора на претходно питање дошао/<br />

дошла чулима или размишљањем?<br />

→ Чиме поузданије сазнајемо стварност – чулима или<br />

размишљањем?<br />

→ Шта је стварност?<br />

→ Примећујеш ли да неки људи настављају да бране<br />

своје становиште чак и када су им сви аргументи<br />

побијени? Покушај да објасниш <strong>за</strong>што то раде.<br />

→ Да ли је промена мишљења као резултат суочавања<br />

са јачим аргументима понижавајућа?<br />

→ Шта значи придев „софистициран”?<br />

→ Знаш ли шта је „платонска љубав”?<br />

→ На који начин волиш своје родитеље, најбољег друга или другарицу,<br />

омиљени предмет, чоколаду, отаџбину, филм, музику, своје име, себе?<br />

Дај свакој од ових љубави неко име.<br />

→ Сети се неколико особа које волиш. Шта волиш код њих?<br />

Дијалектика је још један филозофски термин. У свакодневном животу га готово<br />

никада не користимо. Филозофи овај појам користе на најразличитије начине.<br />

Ако потражиш реч у Википедији, нећеш наћи <strong>за</strong>довољавајући одговор.<br />

Тамо ћеш наћи тврдњу да се ради о вештини убеђивања разговором. Ако направиш<br />

корак уна<strong>за</strong>д и употребиш Гугл, четврти или пети резултат ће те упутити на Маркса. У<br />

Оксфордском филозофском речнику пише да је тражени појам процес резоновања који<br />

води истини. Уопште када је филозофија у питању, речници и етимологија нису од велике<br />

помоћи (уверићеш се кад потражиш значење речи „биће”).<br />

Наравно, није проблем у речницима ни у појму, већ у самој природи<br />

филозофског истраживања. <strong>Филозофија</strong> је истраживање отворених питања, што<br />

онемогућава да се пронађе универ<strong>за</strong>лан одговор и стави у речник као резултат.<br />

<strong>Филозофија</strong> има <strong>за</strong> циљ подстицање мишљења, а не налажење резултата.<br />

Аристотел је одредио дијалектику као извођење вероватних <strong>за</strong>кључака.<br />

Закључак је извођење новог суда на основу претпоставки. Карактеристичан пример<br />

који даје Аристотел је следећи: сви људи су смртни, Сократ је човек, дакле Сократ<br />

је смртан. У овом примеру <strong>за</strong>кључак нужно следи из претпоставки. Закључивање<br />

полази од општег правила, а <strong>за</strong>вршава се појединачним. Оно што важи <strong>за</strong> општа<br />

правила важи и <strong>за</strong> сваки његов појединачни случај. Ово <strong>за</strong>кључивање од општег ка<br />

појединачном назива се дедуктивно <strong>за</strong>кључивање. Извођење нужних <strong>за</strong>кључака<br />

Аристотел је називао аналитиком.<br />

Дијалектички <strong>за</strong>кључак је <strong>за</strong>кључак из вероватних премиса. Њему се<br />

прибегава када опште правило није познато. Рецимо, није јасно да ли је оправдано<br />

чинити зло непријатељима. Неки сматрају да јесте, други да није. Дијалектика се<br />

развија управо код оваквих питања где постоје супротстављена мњења. Вештина<br />

Дијалектика<br />

Процес<br />

промишљања<br />

на основу<br />

супротности које<br />

нас води истини.<br />

Код различитих<br />

филозофа има<br />

различита значења.<br />

Аналитика<br />

Извођење нужних<br />

<strong>за</strong>кључака из<br />

претпоставки,<br />

према<br />

Аристотеловој<br />

филозофији.<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

79


АРИСТОТЕЛОВО УЧЕЊЕ О<br />

САЗНАЊУ<br />

„Сви људи теже знању по природи”<br />

прва је реченица Аристотелове<br />

Метафизике. Овде је Аристотел одредио<br />

потребу <strong>за</strong> сазнањем као човекову<br />

суштинску потребу. Људи теже различитим<br />

врстама сазнања. Сви људи<br />

опажају чулима. На основу чулног<br />

опажања развија се представа. Она<br />

настаје посматрањем истог предмета<br />

са различитих страна и формирањем<br />

схватања да се ради о једном истом<br />

предмету. Представа настаје спонтано.<br />

Када посматраш неку зграду са више<br />

страна, развијаш представу о томе<br />

како она изгледа. Повезивањем представа<br />

које се јављају <strong>за</strong>једно више пута<br />

настаје искуство. Ако се осведочиш да<br />

је неки лек помогао неколицини људи<br />

који су имали главобољу, стичеш искуство.<br />

Искуство које је доведено до<br />

општег правила се зове умеће. Умеће<br />

коме спознаш узрок сматра се мудрошћу.<br />

Познавање првих узрока и принципа<br />

је највиша мудрост – филозофија.<br />

дијалектике је корисна као вежба мишљења, развија вештину<br />

полемисања и служи филозофском истраживању. Да бисмо неки<br />

проблем сматрали дијалектичким, потребно је да о њему постоје<br />

два супротстављена мишљења или више. Ова супротстављена<br />

мишљења називају се те<strong>за</strong> и антите<strong>за</strong>.<br />

Дијалектика открива такозвану антитетику мишљења.<br />

Она се састоји у томе што се о многим стварима могу извести<br />

супротстављени судови. На пример:<br />

Бог постоји. – Бог не постоји.<br />

Никада није дозвољено чинити неправду. – Понекада је<br />

дозвољено чинити неправду.<br />

Бављење филозофијом је корисно. – Бављење филозофијом је<br />

штетно.<br />

Ови супротстављени судови се обично искључују. Исказ којим<br />

се нешто потврђује назива се те<strong>за</strong>, а исказ којим се нешто одриче<br />

назива се антите<strong>за</strong>. Постоје случајеви у којима је могуће да оба буду<br />

истинита. У таквим случајевима налази се исказ који обухвата оба<br />

иска<strong>за</strong> и показује њихову непротивречност. Овакав исказ се назива<br />

синте<strong>за</strong>. Једно такво истраживање налазимо у Платоновом дијалогу<br />

Филеб. У овом дијалогу супротстављају се две тврдње о највишем<br />

добру. Према једној највише добро је <strong>за</strong>довољство, а према другој<br />

разум. Ове две тврдње се међусобно искључују <strong>за</strong>то што је могуће<br />

само једно највише добро. У наставку истраживања утврђује се<br />

да <strong>за</strong>довољство није могуће без знања, тако да разум учествује у<br />

<strong>за</strong>довољству. Такође се <strong>за</strong>кључује да онај ко сматра да је разум највише<br />

добро ужива у коришћењу разума. Тако је утврђена синте<strong>за</strong> ова два<br />

наизглед супротстављена становишта.<br />

Те<strong>за</strong> – антите<strong>за</strong><br />

Судови супротног квалитета који се међусобно искључују свojим<br />

истинoсним врeднoстимa, тj. нe мoгу oбa бити у исти мaх тaчнa.<br />

Антитетика<br />

Способност човековог мишљења да доказује супротне исказе.<br />

Синте<strong>за</strong><br />

Исказ који обухвата антитезу и синтезу, односно који показује да је<br />

противречност тезе и антитезе привидна.<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

Зенонова дијалектика<br />

Откриће дијалектике обично се приписује грчком филозофу Зенону из Елеје,<br />

Парменидовом следбенику. Зенон никада није употребио реч „дијалектика”, али<br />

је начин његовог истраживања у потпуности у складу са оним што ће филозофи<br />

касније називати дијалектиком. Његови докази који су одбрана елејске онтологије су<br />

први мисаони експерименти у којима се постављају супротности. Тако Зенон прво<br />

80


поставља претпоставку, <strong>за</strong>тим супротну претпоставку и изводи <strong>за</strong>кључак<br />

из ове две. Наравно, ствари остају на простом негирању тезе, пошто је<br />

већ код Парменида било јасно да у елејској филозофији нема места <strong>за</strong><br />

супротности.<br />

Погледај један пример Зеноновог побијања постојања мноштва бића:<br />

(1) Aкo пoстojи мнoштвo, нужнo мoрa бити тoликo (ствaри) кoликo<br />

их имa, ни вишe ни мaњe oд тoгa. A aкo их je тoликo кoликo их je, oндa ћe<br />

бити oгрaничeнe (брojeм).<br />

(2) Aкo пoстojи мнoштвo, бивствуjућe (ствaри) су (брojeм)<br />

нeoгрaничeнe, jeр увeк пoсрeд бивствуjућих (ствaри) имa и других, и oпeт<br />

других пoсрeд oних, и тaкo су бивствуjућe (ствaри) нeoгрaничeнe (брojeм).<br />

У првом делу на основу постојања мноштва доказује се ограниченост<br />

броја ствари. Овај део је те<strong>за</strong>. У другом делу полази се од исте<br />

претпоставке постојања мноштва, али из ње се изводи неограниченост.<br />

Пошто број ствари не може да буде ограничен и неограничен, следи да<br />

је претпоставка о постојању мноштва апсурдна. У наведеном примеру<br />

лако се разликује те<strong>за</strong> од антитезе, пошто су јасно одвојене у тексту.<br />

Погледајмо следећи пример:<br />

Оно што се креће не креће се ни у месту у коме се налази, нити у оном<br />

у коме се не налази.<br />

Док су у претходном доказу те<strong>за</strong> и антите<strong>за</strong> одвојене експлицитно,<br />

овде су оне имплицитне, па морамо да их одвојимо.<br />

Те<strong>за</strong>:<br />

Оно што се креће не може да се креће тамо где јесте.<br />

Антите<strong>за</strong>:<br />

Оно што се креће не може да се креће тамо где није.<br />

Поново се те<strong>за</strong> и антите<strong>за</strong> међусобно негирају, те је сама идеја<br />

кретања апсурдна.<br />

Зенонови докази којима се побија постојање мноштва и кретања<br />

називају се апоријама. Најпознатије апорије су оне у којима Зенон показује<br />

апсурдност кретања. Апсурдност кретања <strong>за</strong> елејску онтологију је била<br />

и доказ о немогућности кретања. Наравно да чула показују да кретање<br />

постоји, али је чулно сазнање у елејској традицији дисквалификовано.<br />

Дакле, ако кренеш од Парменидовог става о непоузданости<br />

чулног сазнања, доказ о апсурдности нечега што видимо<br />

<strong>за</strong>иста је доказивање непостојања опаженог.<br />

ЗЕНОН ИЗ ЕЛЕЈЕ<br />

Парменидов следбеник<br />

и оснивач дијалектике живео<br />

је у V веку пре нове ере.<br />

О Зенону, као и о Пармениду,<br />

не располажемо са много<br />

биографских података.<br />

Познато је да је учествовао<br />

у <strong>за</strong>вери против тиранина<br />

Демилуса и био ухваћен.<br />

Одбијао је да открије имена<br />

осталих <strong>за</strong>вереника упркос<br />

томе што је био стављен на<br />

муке. Прегри<strong>за</strong>о је свој језик<br />

и пљунуо га тиранину у лице<br />

пока<strong>за</strong>вши да никако неће<br />

издати саучеснике.<br />

Апорија или парадокс<br />

Доказ који настаје када из<br />

несумњивих премиса нужно<br />

следи неприхватљив <strong>за</strong>кључак.<br />

Дихотомија<br />

Деоба на два дела.<br />

Дихотомија<br />

A<br />

B<br />

Ако неко тело треба да пређе пут од тачке А до тачке<br />

Б, треба прво да пређе половину тог пута. Да би прешло<br />

половину, мора да пређе четвртину. Да би прешло<br />

четвртину, мора прво да пређе осмину. Тако би подела<br />

растојања могла да се настави до бесконачности, па следи<br />

да би тело у коначном времену прешло бесконачно много<br />

растојања, што је апсурдно.<br />

A<br />

A<br />

A<br />

E<br />

D<br />

D<br />

C<br />

C<br />

C<br />

Приказ Зеноновог парадокса Дихотомија<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

B<br />

B<br />

B<br />

81


Ахил и корњача<br />

A<br />

B<br />

A B C<br />

A B C D<br />

A B C D E<br />

Приказ Зеноновог парадокса<br />

Ахил и корњача<br />

Ово је сигурно најпознатији Зенонов парадокс. За ову апорију<br />

је Аристотел тврдио да је иста као дихотомија. Ахил, грчки херој<br />

кога Хомер назива хитроногим, узет је као симбол брзине. Корњача<br />

је животиња која је позната по свом врло спором кретању.<br />

Претпостави да Ахил треба да стигне корњачу која има<br />

извесну предност. За време које је Ахилу потребно да стигне на<br />

место где се налази корњача корњача ће се померити нешто даље.<br />

Када Ахил буде стигао на место где се корњача померила, она<br />

ће се померити још мало. Овај низ растојања ће се наставити до<br />

бесконачности, па следе две могућности:<br />

1) Ахил не може да стигне корњачу.<br />

2) Ахил ће у коначном времену проћи бесконачан број растојања.<br />

Пошто су обе последице апсурдне, кретање је апсурдно.<br />

Стрела<br />

Приказ Зеноновог парадокса Стрела<br />

Дијалектика и реторика<br />

Претпоставимо да гледамо на филмском<br />

платну како стрела лети. Знамо, међутим, да је<br />

кретање у филму резултат несавршености нашег<br />

чула вида. Заправо, пред нашим оком пролази 25<br />

сличица у секунди на којима стрела мирује. Дакле,<br />

збир ових мировања видимо као кретање.<br />

Зенон наравно из разумљивих разлога није<br />

могао свој парадокс да изнесе на овај начин. Он је<br />

дао претпоставку да стрела лети. Простор у коме<br />

стрела лети састоји се од тачака. У свакој тачки<br />

простора стрела мирује. Дакле, збир мировања<br />

јесте кретање, што је апсурдно.<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

Претпостави да неко каже: „Ја лажем”. Иако наизглед сасвим обична, ова изјава<br />

у себи крије апсурд. Наиме, ако онај ко је изговорио ову реченицу лаже, онда лаже<br />

да лаже, па према томе говори истину. Обрнуто, ако је рекао истину онда – лаже.<br />

Ова логичка „<strong>за</strong>врзлама” и њој сличне биле су специјалност путујућих<br />

трговаца мудрости који су називани софистима. Реч „софист” изведена је из<br />

истог корена као и реч филозофија. Није преводива на наш језик, али ако бисмо<br />

морали, могли бисмо да је преведемо као – мудријаш. Софисти су били рани<br />

учитељи мишљења.<br />

Софисти су путовали од полиса до полиса и подучавали Грке. То су радили<br />

из велике љубави – према новцу. Своје учење су добро наплаћивали и због<br />

тога су били често критиковани. У почетку су били врло поштовани. Због<br />

тога придев „софистициран” значи интелектуално префињен. Када на нечију<br />

82


провокацију одговориш увредом, сматрају твоје понашање<br />

примитивним. Насупрот томе, ако одговориш духовитом<br />

досетком, твој однос ће бити сматран софистицираним.<br />

Софисти су развили специфичан однос према бићу, што је<br />

дало препознатљиву слику њиховој дијалектици. Дијалектика код<br />

софиста значи умеће убеђивања у разговору. Поред дијалектике<br />

као умећа дискутовања софисти су подучавали и вештини<br />

држања говора – реторици. Како би њихово убеђивање било што<br />

ефектније и ефикасније, прибегавали су софизмима. Софизми<br />

су намерно направљене логичке грешке које треба да створе<br />

привидан <strong>за</strong>кључак. Циљ софизма је манипулација.<br />

Друштвени услови погодовали су софистима. Све до V века<br />

пре нове ере политика је код Грка схватана као непријатна, али<br />

неизбежна обаве<strong>за</strong>, отприлике као данас дужност редара или<br />

одељенског благајника. Наравно, политичка дужност је код Грка<br />

била далеко незгоднија обаве<strong>за</strong>. Ако су грађани полиса одлучили<br />

да неко треба да буде политичар, тај није имао право да то одбије.<br />

Ипак, у V веку пре нове ере ствари почињу да се мењају.<br />

Политичари постају изузетно угледни, политика постаје<br />

привилегија, те се рађа појам политике какву знамо. Пошто<br />

политика постаје добар посао, многи желе да се њом баве. Зато<br />

инструменти доласка на власт, говорништво и убеђивање,<br />

добијају на својој важности, а учитељи ових вештина постају<br />

популарни и имућни.<br />

Софисти су дакле били прави људи на правом месту и то<br />

не само због политичких прилика. Елејска филозофија, која је<br />

истицала мишљење у односу на биће, са Зеноновом дијалектиком<br />

омогућила је појаву софиста.<br />

Ово је софистима послужило као доказ да се може говорити<br />

без обазирања на биће. Све је могуће дока<strong>за</strong>ти, тако да је бављење<br />

бићем непотребно. Изгледа да је Зенон несвесно отворио<br />

Пандорину кутију релативизма.<br />

Један од најпознатијих софиста, Протагора, каже: „Човек<br />

је мера свих ствари, оних које јесу да јесу и оних које нису да<br />

нису”. Ово Протагорино схватање објашњава Платон у свом<br />

дијалогу Теетет. „Ветар је”, вели Платон, „хладан <strong>за</strong> онога коме је<br />

хладно, а није ономе коме није хладно”. Овакво тврђење чини се<br />

потпуно оправданим, али оно има далеко озбиљније последице.<br />

Илуструјмо их следећим примером. Холандски досељеници из<br />

XVII века пренели су причу о једном афричком племену које су<br />

називали Хотентотима. Када су Хотентоте питали шта је добро,<br />

они су одговорили: „Добро је кад упаднемо у суседно село,<br />

побијемо мушкарце и све опљачкамо”. На питање шта је лоше рекли<br />

су: „Лоше је, наравно, када они то ураде нама”. Не зна се да ли је ова<br />

прича истинита, али је сигурно да се овакав начин размишљања (ако се<br />

уопште ради о размишљању) одржао до данас.<br />

ДВОСМИСЛЕНОСТ<br />

Није све у новцу, но он је ипак<br />

кориснији од здравља. На крају<br />

крајева, не може човек да уђе<br />

у касапницу и каже месару:<br />

„Погледај мој препланули тен,<br />

а осим тога ја не знам шта је<br />

прехлада” и потом очекује да му<br />

овај <strong>за</strong> то да одређену количину<br />

робе (изузев, наравно, ако је<br />

месар идиот).<br />

Из књиге Кратак, али користан водич кроз<br />

грађанску непослушност, Вудиja Алена<br />

Софисти су често намерно и<strong>за</strong>зивали<br />

апсурде својим софизмима.<br />

Није невероватно да су били инспирисани<br />

Зеноновим парадоксима.<br />

Софизми су некада служили <strong>за</strong><br />

манипулацију, а некада <strong>за</strong> демонстрацију<br />

моћи дијалектике и реторике.<br />

Неки од њих су <strong>за</strong>сновани на<br />

двосмислености. Данас су често у<br />

употреби и као шале. Позната шала<br />

је оглас следећег садржаја: „Пас <strong>за</strong><br />

удомљавање, доброћудан, питом,<br />

једе све. Посебно воли децу.”<br />

Софисти<br />

Путујући учитељи мудрости.<br />

Софи<strong>за</strong>м<br />

Намерна логичка грешка<br />

направљена са циљем да створи<br />

привид дока<strong>за</strong>.<br />

Реторика<br />

Вештина држања говора,<br />

беседништво.<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

83


РЕТОРИКА<br />

Вештина беседништва је била врло<br />

цењена у античкој Грчкој. Софисти су<br />

је развијали као облик манипулације<br />

слушаоцима. Платон је због тога<br />

критички разматрао ову вештину.<br />

Инсистирао је на логичком извођењу, а<br />

не на стилским фигурама и софизмима.<br />

Аристотел је беседе поделио на три<br />

врсте: судске, политичке и почасне<br />

(епидиктичке). Наглашавао је да у<br />

говорништву нису неопходни строги<br />

докази, те да се доказивање може<br />

скратити. Скраћени доказ <strong>за</strong> реторичке<br />

сврхе назива се ентимем.<br />

Доказ:<br />

Ниједан млад човек не уме да поднесе<br />

славу; Дион је млад и славан; дакле Дион<br />

неће умети да поднесе славу.<br />

Ентимем:<br />

Ниједан млад човек не уме да поднесе<br />

славу, па неће моћи ни Дион.<br />

„ПРИГОВОР! СВЕДОК СЕ<br />

НАВОДИ НА ОДГОВОР!”<br />

Вероватно си некада гледао неки од<br />

филмова у којима је прика<strong>за</strong>н судски<br />

процес. При испитивању сведока често<br />

се огласи адвокат који викне: „Приговор!<br />

Сведок се наводи на одговор!”. Постављање<br />

питања којим се испитивани<br />

наводи на одговор јесте једна од софистичких<br />

вештина. Оваква питања се зову<br />

сугестивна, циљана или комплексна питања.<br />

Таква су питања: „Када ћеш почети<br />

да учиш?” (сугерише се да питани не<br />

учи) или „Када сте престали да тучете<br />

своју жену?” (сугерише се да је питани<br />

сигурно тукао своју супругу). Најпознатије<br />

такво питање се појављује у софизму<br />

„Рогоња”. Овај софи<strong>за</strong>м почиње сугестивним<br />

питањем: „Да ли је тачно да<br />

човек има оно што није изгубио?”. Ако<br />

саговорник одговори потврдно, што је<br />

често, следи питање: „Да ли си изгубио<br />

рогове?”. Наравно да ће саговорник одговорити<br />

да није, чиме посредно признаје<br />

да је имао рогове.<br />

Релативи<strong>за</strong>м софиста био је филозофски <strong>за</strong>снован, али<br />

је омогућио лењост мишљења. Разлика између софиста и<br />

обичних, „лењих” релативиста је у томе што је софистички<br />

релативи<strong>за</strong>м аргументован. Лењи релативисти су људи који<br />

одбијају да аргументују своје ставове на било који начин,<br />

али и не нападају туђе. Они тврде да „свако има право на<br />

своје мишљење” и да је „све релативно”. Софисти су своју<br />

релативистичку позицију аргументовали субјективним<br />

доживљајем истине. Релативи<strong>за</strong>м чулних осећаја хладноће,<br />

укуса, мириса софисти су проширили на етику. Сматрали су<br />

да свака <strong>за</strong>једница треба да се руководи својим интересима,<br />

односно да је исправно оно што доприноси њеном<br />

благостању. Оно што се у некој држави сматра праведним, то<br />

<strong>за</strong>иста и јесте праведно.<br />

Овако схваћен, релативи<strong>за</strong>м је схватање према коме<br />

о сваком питању постоји више истина. Свака истина је<br />

прихватљива ако је дока<strong>за</strong>на, а критеријум који управља<br />

начином како појединац или <strong>за</strong>једница бира оно што је<br />

истина јесте корисност.<br />

Проблем са аргументацијом софиста је у томе што она<br />

<strong>за</strong> циљ има да се по сваку цену одбрани властити став, а не<br />

да се трага <strong>за</strong> истином. Овакав облик дијалектике назива се<br />

еристика. Софисти су посебно инсистирали на реторици.<br />

Вешто одржан говор је био половина обављеног посла.<br />

Остало је препуштано еристици.<br />

Еристика<br />

Дебата у којој је циљ да се докаже сопствена тврдња по сваку<br />

цену. Дословно – свађа.<br />

Ентимем<br />

Скраћени доказ у беседништву.<br />

Протагорин савременик, познати софиста Горгија,<br />

отишао је још даље у негацији истине. У свом делу О не-бићу<br />

<strong>за</strong>ступа три тезе:<br />

(I) Ништа не постоји – ни биће ни не-биће.<br />

(II) Ако биће постоји, не може да се мисли.<br />

(III) Ако би се сазнало нешто о бићу, то се не би могло<br />

другоме саопштити.<br />

Погледајмо како Горгија доказује ове тезе:<br />

(I) Ништа не постоји – ни биће ни не-биће.<br />

Ако ишта постоји, онда је то или биће или не-биће или и<br />

једно и друго.<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

84


(1) Зашто не постоји не-биће? Ако постоји не-биће, неће постојати биће,<br />

пошто се биће и не-биће искључују. Ако не-биће постоји, неће постојати биће, а то<br />

није могуће. Дакле, не-биће не постоји.<br />

(2) Зашто не постоји биће? Ако постоји биће, оно је или вечно или настало.<br />

(2.1) Ако је биће вечно, онда мора бити неограничено. Неограничено биће<br />

мора бити негде. Ако је биће негде, онда је оно обухваћено или нечим што је<br />

другачије од њега или самим собом.<br />

(а) Ако је биће обухваћено нечим другим, онда је то чиме је биће обухваћено<br />

веће од неограниченог. Ништа није веће од неограниченог, дакле ова претпоставка<br />

мора бити одбачена.<br />

(б) Ако би биће било обухваћено самим собом, онда би оно истовремено било<br />

и тело и простор у коме се налази тело, што је такође бесмислено, дакле и ова<br />

претпоставка отпада.<br />

Следи да неограничено биће не би могло да буде ни у себи ни ван себе, дакле –<br />

није нигде.<br />

(2.2) Ако је биће настало, морало је да настане или из бића или из не-бића.<br />

(а) Ако је биће настало из бића, онда није настало, него постоји као вечно.<br />

Дакле, ова претпоставка се одбацује.<br />

(б) Биће не може да настане из не-бића <strong>за</strong>то што би тада не-биће имало удела<br />

у постојању, па и ова претпоставка мора да се искључи.<br />

Биће није ни вечно ни настало, дакле не постоји.<br />

(3) Зашто не постоји и биће и не-биће?<br />

Ако би постојали и биће и не-биће, онда би били исти у погледу постојања, а<br />

како је дока<strong>за</strong>но да не-биће не постоји, онда не постоји ни оно што је исто са њим<br />

у погледу постојања.<br />

(II) Ако биће постоји, не може да се мисли.<br />

(1) Ако не постоји мишљено, онда не постоји ни мишљење бића. Ова<br />

претпоставка само делује необично. Лакше јој је приступити преко следећег<br />

примера: aко постоји плаво, онда може да постоји плави стуб. Узми сада <strong>за</strong><br />

пример неки бесмислени прилог, на пример округлоквадратно (облик округлог<br />

квадрата). Ако не постоји округли квадрат (као што не постоји), онда не може да<br />

постоји ни округлоквадратни стуб. Овај став је такође јасан. Према томе, ако не<br />

постоји мишљено, онда не постоји ни мишљење бића.<br />

(2) Зашто мишљено не постоји? Ако постоји мишљено, онда постоји све<br />

што је мишљено. Дакле, ако неко мисли краву која лети, онда би требало да она и<br />

постоји, што је апсурдно. Дакле, мишљено не постоји. Осим тога, ако мишљено<br />

постоји, оно што не постоји није могуће мислити, <strong>за</strong>то што се оно што постоји и оно<br />

што не постоји искључују. Ово је бесмислено <strong>за</strong>то што митска бића не постоје, али их<br />

је могуће мислити. Дакле, мишљено не постоји, па није могуће ни мишљење бића.<br />

(III) Ако би се сазнало нешто о бићу, то се не би могло другоме саопштити.<br />

Када некоме нешто саопштаваш, то радиш помоћу речи. Ствари које сазнајемо<br />

сазнајемо чулима – видљиво видом, а оно што се може чути слухом. Као што не<br />

можемо да чујемо слику или да видимо звук, тако ни оно што постоји не можемо<br />

изразити речима. Наше сазнање другима саопштавамо речима, а речи нису ствари.<br />

Према томе, ако бисмо нешто сазнали, не бисмо могли то другоме да саопштимо.<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

85


СОКРАТ<br />

Оснивач атинске филозофске школе,<br />

Сократ, рођен је у Атини у V веку пре нове<br />

ере. У младости се бавио метафизиком, али<br />

ју је убрзо напустио тврдећи да се истина о<br />

оваквим питањима не може открити. Своје<br />

слободно време проводио је на атинским<br />

трговима разговарајући са суграђанима,<br />

најчешће са омладином. Дешавало се да<br />

данима не долази кући на ужас своје жене<br />

Ксантипе која је била позната као напрасита<br />

особа. Одбијао је да пише сматрајући да се<br />

најбоље филозофира у разговору. У својој<br />

седамдесетој години оптужен је <strong>за</strong> безбожништво<br />

и погубљен.<br />

Сократово подучавање мудрости<br />

Може ли се подучавати мудрости? Ово питање<br />

вековима мучи филозофе. Упркос великом броју<br />

несумњиво мудрих људи у филозофији не можемо да<br />

приметимо никакав напредак. Проучавање филозофије<br />

не гарантује нам мудрост. Човек може да изучи хиљаде<br />

страна филозофске литературе, а да не постане мудар.<br />

Са друге стране неко може да постане мудар и без<br />

филозофије. Питагора је, на пример, према предању до<br />

своје теореме дошао гледајући шару на поду. Стотине<br />

људи су пре њега гледали ту исту шару и нису открили<br />

ништа, али је нису гледали на исти начин ни са истом<br />

побудом.<br />

Овог проблема били су свесни и софисти и Сократ.<br />

Иако су словили <strong>за</strong> учитеље мудрости, софисти су<br />

<strong>за</strong>право подучавали вештинама убеђивања. Сократ<br />

се први суочио са проблемом стварног подучавања у<br />

мудрости. Брзо се у Атини истакао својим великим<br />

утицајем.<br />

Сократов метод је у великој мери био софистички.<br />

Ипак, постојале су две значајне разлике. Прво, Сократ<br />

није наплаћивао своје учење (<strong>за</strong> разлику од софиста које<br />

је критиковао због тога) што му је омогућавало да бира<br />

саговорника и чинило га слободним. Друго, своје умеће<br />

мишљења Сократ је усмерио према истини, а не према<br />

стварању привида истине. За разлику од осталих софиста<br />

који су тврдили да могу свакога да поучавају о свему, он<br />

није имао такве претензије.<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

Историјски извори о Сократу<br />

Како је изгледао Сократов метод, данас може само да се реконструише.<br />

Сократ је одбијао да пише тврдећи да је <strong>за</strong>писана реч мртва. Сматрао је да<br />

се филозофија догађа само у разговору и само подстицањем на мишљење.<br />

Његова дијалектика се проучава на основу такозваних секундарних извора,<br />

то јест текстова које су писали његови савременици. Најчешће се наводе<br />

три аутора која су писала о Сократу. Први је историчар Ксенофонт који га<br />

је описао у својим Успоменама о Сократу. Сматра се да је он аутентично<br />

прика<strong>за</strong>о Сократов лик, али није ваљано прика<strong>за</strong>о суштину Сократове<br />

методе разговора. Аристофан, грчки комедиограф, приказује нам у својим<br />

комедијама како су конзервативци и прост народ доживљавали Сократа.<br />

Био је Сократов противник и критичар, па га је због тога исмевао. Најчешће<br />

коришћен извор о Сократу су Платонови дијалози. Платон је, посебно<br />

86


на почетку своје филозофске<br />

каријере, покушавао да прикаже<br />

Сократов метод. Овај извор је <strong>за</strong> нас<br />

најкориснији упркос томе што је<br />

Платон често Сократу приписивао<br />

своје филозофске идеје, а има и<br />

извора који говоре о томе да се<br />

ни самом Сократу није допадао<br />

начин на који га је његов ученик<br />

приказивао.<br />

Иронија и мајеутика<br />

ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ О СОКРАТУ<br />

Ксенофонт, Успомене о Сократу<br />

Аутентичан, али не нарочито софистициран приказ Сократа.<br />

Аристофан, Облакиње<br />

Аристофан је био конзервативни критичар Сократових идеја.<br />

Платонови дијалози<br />

У њима је Сократ идеализован, али је Платон успео да разуме,<br />

интерпретира и развије суштину његове филозофије. Понекада<br />

је тешко разлучити где престаје Сократ, а где почиње Платон.<br />

Најпознатији дијалози из сократовске фазе су Одбрана Сократова,<br />

Протагора, Држава (прва књига), Еутифрон.<br />

СУЂЕЊЕ СОКРАТУ<br />

Сократов дијалектички метод <strong>за</strong>снован је на принципу<br />

постављања питања. Начин испитивања требало је да<br />

подстакне саговорника на размишљање. Сократ је боравио<br />

на атинским трговима и испитивао суграђане.<br />

Сократов разговор има два основна дела који<br />

се зову иронија и мајеутика. Иронија је вештина<br />

постављања питања којима се саговорник доводи до<br />

признања сопственог незнања. У свакодневном говору<br />

реч „иронија” се користи када се каже нешто, а мисли<br />

се супротно од тога. На пример, ако особа која не воли<br />

народну музику каже када чује на журки неку народну<br />

песму: „баш сам ово желео/желела да чујем!”, тврдња је<br />

иронична.<br />

Свој иронијски део дијалога Сократ је <strong>за</strong>снивао на<br />

ироничном ставу: „Ја знам да ништа не знам”. Управо<br />

полазним ставом о знању свог незнања бранио се од<br />

честих <strong>за</strong>хтева саговорника да чују његово становиште<br />

о проблему који је тема разговора.<br />

Питањима које је постављао у иронијском дијалогу<br />

пратио је мишљење саговорника. Овим питањима<br />

наводио је на преиспитивање онога што је саговорник<br />

сматрао да зна. На крају иронијског дијалога<br />

саговорник је признавао своје незнање.<br />

Други део Сократовог дијалога познат је под<br />

именом мајеутика. Ова реч значи „бабичка вештина<br />

(порађање)”. Сократ је тврдио да уме да препозна<br />

оне особе које су „трудне знањем” и да им помогне<br />

да то знање роде. Мајеутику је такође спроводио<br />

постављањем питања. Ова питања наводила су<br />

саговорника на индуктивно истраживање. Резултат<br />

индуктивног истраживања била је дефиниција<br />

траженог појма. Сократ је у овај део разговора улазио<br />

Сократова смрт, Жак Луј Давид, 1787.<br />

Сократов начин испитивања био је тежак напад<br />

на људску сујету. Већина људи не размишља<br />

критички, већ усвојена мњења пласира као<br />

сопствене идеје. Када се оваква мњења подвргну<br />

иронији, често и<strong>за</strong>зивају гнев саговорника. Сујетни<br />

политичари и песници ово нису опростили<br />

Сократу. Оптужили су га да квари омладину и<br />

уводи нова божанства. Сократ је на суду побио<br />

све тачке оптужбе, али је одбио да моли <strong>за</strong> милост<br />

тврдећи да му Атина дугује искључиво <strong>за</strong>хвалност.<br />

У својој одбрани пред судом коју је Платон описао<br />

у Одбрани Сократовој, Сократ се више посветио<br />

одбрани свог филозофског метода, него живота.<br />

Осуђен је на смрт. Своје <strong>за</strong>вршно обраћање на<br />

суду <strong>за</strong>вршио је речима: „Ја сада идем у смрт, ви у<br />

живот, а коме ће бити боље, то само бог зна.” Погубљен<br />

је тако што је испио отров од кукуте.<br />

Иронија<br />

Први део Сократовог дијалога. Вештина којом<br />

се постављањем питања наводи саговорник да<br />

призна своје незнање.<br />

Мајеутика или „бабичка вештина”<br />

Други део Сократовог дијалога у коме се системом<br />

питања наводи саговорник на образовање<br />

појмова и дефиниција.<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

87


РАЗГОВАРАЈ И ТИ КАО СОКРАТ<br />

1. Постави питање саговорнику или саговорници<br />

о значењу неког појма. Покушај са<br />

појмовима као што су љубав, лепота, храброст,<br />

правичност и сл.<br />

2. Ако саговорник или саговорница одговори<br />

синонимом, реци да синоним није<br />

објашњење.<br />

3. Ако саговорник или саговорница одговори<br />

примером, реци да не тражиш пример<br />

него објашњење. Ако не разуме, дај пример<br />

објашњења.<br />

<strong>4.</strong> Ако саговорник или саговорница почне да<br />

именује појединачне случајеве појма, скрени<br />

пажњу да не тражиш набрајање, него дефиницију.<br />

На пример, ако разговарате о лепоти,<br />

а он/она почне да набраја лепе ствари,<br />

напомени да тражиш дефиницију лепоте, а<br />

не набрајање лепих ствари.<br />

5. Ако саговорник или саговорница почне да<br />

прича превише дуго, <strong>за</strong>моли да одговара<br />

кратким реченицама. Реци да не можеш да<br />

пратиш дугачак говор.<br />

6. Када ти саговорник или саговорница да<br />

објашњење, покушај да нађеш пример када<br />

то објашњење није добро.<br />

7. На свако питање саговорника или саговорнице<br />

одговори питањем.<br />

8. Никако немој да износиш своје идеје.<br />

Пажљиво слушај саговорника/саговорницу.<br />

Ако је потребно, <strong>за</strong>писуј његове/њене<br />

одговоре.<br />

9. Ако ово добро увежбаш, немој то да радиш<br />

са наставницима и наставницама, родитељима<br />

и нервозним особама.<br />

10. Своја знања о одређеним појмовима испитуј<br />

на исти начин.<br />

11. Буди упоран/упорна, немој да одустајеш<br />

ако у почетку не иде практиковање оваквог<br />

разговора.<br />

са питањем о одређеном појму. Постављао је питања као<br />

што су:<br />

Шта је лепо? Шта је правичност? Шта је љубав? Шта<br />

је храброст?<br />

Пошто је током иронијског дела разговора признао<br />

своје незнање о предмету расправе, саговорник је био<br />

спреман да образује појам. Прво би уместо дефиниције<br />

именовао појединачне појмове. Ако је реч о лепоти,<br />

говорио је о појединачним лепим стварима. Сократ га је<br />

питањима наводио да образује опште појмове и правила<br />

како би дошао до саме суштине траженог појма – лепоте,<br />

храбрости, љубави итд.<br />

Сократ је најчешће разговарао са младим људима, али<br />

и са уметницима, софистима и политичарима. Неки су га<br />

прихватали као добронамерног, док је код других и<strong>за</strong>зивао<br />

гнев.<br />

Ерос и екста<strong>за</strong><br />

Шта је то љубав? Колико има врста љубави? Можеш<br />

ли волети непрекидно? Да ли можемо једнако волети<br />

две особе? Имамо ли право да очекујемо да наша љубав<br />

буде узвраћена? Да ли је љубав уопште љубав ако није<br />

узвраћена? Зашто некога волимо више, а некога мање?<br />

Шта привлачи – сличност или супротност?<br />

Оваква и слична питања о љубави свакога<br />

интересују. Филозофи, уметници, теолози и научници<br />

покушавају да открију тајну љубави са свог становишта.<br />

Готово све цивили<strong>за</strong>ције имају приручнике <strong>за</strong> љубав<br />

у својој баштини. Најпознатији такав приручник је<br />

наравно индијски. Зове се Камасутра и популаран је<br />

<strong>за</strong>то што се највише бави телесним аспектом љубави. У<br />

хришћанској традицији најпознатија је Химна љубави у<br />

Првој посланици Коринћанима Павла из Тарса. Исламска<br />

цивили<strong>за</strong>ција оставила је Мирисну башту, а јудејска<br />

Песму над песмама. У нашој традицији Слово љубве би<br />

могао да буде такав текст.<br />

Платоново учење о љубави објашњено је у више<br />

дијалога, али најпознатији међу њима је Симпосион<br />

или како се често преводи Гозба. Гозба је најзначајнији<br />

антички приручник <strong>за</strong> љубав.<br />

У Гозби Платон описује догађај који је можда<br />

фиктиван, а можда се <strong>за</strong>иста и догодио. Познати<br />

Атињани окупљају се на једној гозби. Договарају се да<br />

свако од њих изговори беседу у част Ероса. Говорници су<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

88


у својим беседама дали неколико одређења Ероса.<br />

Ова одређења су <strong>за</strong>право мњења која су важила о<br />

Еросу. Говорници истичу да се у љубави тежи <strong>за</strong><br />

лепотом, врлином и хармонијом. Љубав је спајање<br />

тела и душа где је спајање душа узвишеније <strong>за</strong>то<br />

што је трајније. Заљубљена особа осећа да тек са<br />

особом у коју је <strong>за</strong>љубљена може да оствари целину.<br />

Одсуство онога у кога је <strong>за</strong>љубљена осећа се као<br />

недостатак.<br />

Ова одређивања љубави су методолошки<br />

слична као одређења мудраца у Аристотеловом<br />

тексту Мудрост и филозофија. Прво се приступа<br />

мњењима о љубави, <strong>за</strong>тим се она критички<br />

преиспитују. Ова методолошка сродност не треба<br />

да чуди пошто је Аристотел двадесет година радио<br />

са Платоном. Платон у свом приступу има један<br />

елемент више, а то је проучавање хармоније. Тако<br />

видимо да <strong>за</strong> изношењем мњења о надметању <strong>за</strong><br />

лепотом и врлином следи разумско проучавање<br />

хармоније и целине.<br />

У Гозби можемо да пратимо како све ово<br />

изгледа на делу. Одређења љубави <strong>за</strong>снована на<br />

мњењу и традицији систематизују се у хипотезу.<br />

Ерос је прика<strong>за</strong>н као бесмртник који је леп, велики<br />

и снажан. Истовремено, Ерос жуди <strong>за</strong> бесмртношћу,<br />

мудрошћу, снагом и лепотом.<br />

Разлагањем (дијарезом) утврђује се да су ова<br />

одређења противречна. Када се жуди, жуди се <strong>за</strong><br />

оним што није у поседу онога ко жуди. Бесмртник<br />

не жуди <strong>за</strong> бесмртношћу, <strong>за</strong>то што је већ поседује.<br />

Слично је са снагом, величином и лепотом. Према<br />

томе, ако Ерос тежи мудрости, бесмртности и<br />

лепоти, он не може бити ни леп, ни мудар. Такође<br />

не може да буде бог, <strong>за</strong>то што је бог по дефиницији<br />

бесмртан. Обрнуто схватање, по коме је бог смртно<br />

биће које је ружно и слабо, апсурдно је.<br />

Решење се налази у синтези бесмртног и<br />

смртног бића коме Платон приписује демонску<br />

природу. Ерос је између божанског и смртног бића.<br />

Ова позиција омогућава да љубав буде пут спознаје<br />

идеје као посредник између коначног и вечног.<br />

Вежбање љубави је начин спознаје идеје. Платон<br />

је назива и еротским мистеријама. Овакве вежбе<br />

део су античке филозофске традиције познате као<br />

„брига о себи”.<br />

АНТИЧКИ ЉУБАВНИ ПРИРУЧНИЦИ<br />

Илустрација из Овидијевог епа<br />

Вештина љубави<br />

Већина античких и средњовековних цивили<strong>за</strong>ција<br />

имала је своје приручнике <strong>за</strong> љубав. Љубавни<br />

<strong>за</strong>нос је инспирисао филозофе, песнике и уметнике.<br />

Римљани су волели Овидијеве дидактичке епове о<br />

љубави, посебно Вештину љубави (Ars аmatoria).<br />

ЕРОС<br />

Љубав побеђује све, Каравађо, 1603.<br />

Према Хесиодовој Теогонији Ерос је један од<br />

најстаријих богова. У каснијим митовима јавља се<br />

као син Афродите, богиње лепоте. Обично је прика<strong>за</strong>н<br />

са крилима и луком из кога испаљује стреле<br />

којима погађа срца оних који ће се <strong>за</strong>љубити. У<br />

римској верзји Ерос се зове Купидон или Амор и<br />

испаљује две стреле.<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

89


МИТ О АНДРОГИНИМА<br />

Андрогин на грчкој вази из VIII века п.н.е.<br />

Овај мит Платон у Гозби приписује<br />

Аристофану. Некада давно људи нису изгледали<br />

као сада. Били су двоструко крупнији и јачи.<br />

Имали су по две главе, четири руке, четири ноге<br />

и свих осталих делова је било двоструко више.<br />

Исто су ишли усправно, а њихова два трупа<br />

била су пове<strong>за</strong>на леђима. Постојала су три рода:<br />

мушки, женски и мушко-женски (андрогини).<br />

Пошто су осетили да су врло снажни, одлучили<br />

су да збаце богове. Гневни због људске побуне,<br />

богови су одлучили да их казне. Зевс их је све<br />

расекао на пола. Аполону је наредио да им главе<br />

окрене према расеку како би стално гледали<br />

у последице свог срамног чина. Аполон је ово<br />

урадио и кожу им ве<strong>за</strong>о на трбуху. Траг овог<br />

Аполоновог „оперативног <strong>за</strong>хвата” је пупак.<br />

Овако подељени људи кренули су да траже своје<br />

друге половине.<br />

Фигуре на плажи, Пабло Пикасо, 1931.<br />

Мит о андрогинима из Платонове Гозбе описује<br />

снагу љубавног <strong>за</strong>носа. Овакво објашњење је<br />

вековима инспирисало уметнике.<br />

Љубав је одређена као рађање у лепоти душом<br />

и телом. Телесно рађање настаје спајањем жене и<br />

мушкарца. Њихова коначност превазиђена је телом<br />

које настаје њиховим еротским спајањем. Телесно<br />

спајање је најједноставнија еротска мистерија и већина<br />

је способна <strong>за</strong> њу. Еротска тежња <strong>за</strong> бесмртношћу<br />

нужно следи већ на овом нивоу мистерије.<br />

Еротске вежбе воде до виших мистерија љубави.<br />

У Гозби Платон је препоручио четири основне вежбе.<br />

Такође их назива и врстама <strong>за</strong>носа. Погледајмо како<br />

оне изгледају.<br />

(1) Човек док је млад треба да се преда љубави према<br />

једном лепом телу и да у њему побуђује лепе мисли.<br />

Када се овој љубави преда у потпуности, почиње да<br />

уочава сличности између лепих тела. Тако ће уочити шта<br />

је то што лепо тело чини лепим. Оваква љубав према<br />

телу није исто што и телесна љубав. Телесна љубав је<br />

телесни однос према телу. Љубав према телу која је<br />

резултат ове вежбе јесте спознаја телесне лепоте. Овде<br />

се ради о љубави према другоме без телесног контакта.<br />

Овакав се однос у свакодневном разговору често назива<br />

платонским односом или платонском љубављу. Овај<br />

назив није добар, <strong>за</strong>то што обухвата само један део<br />

Платоновог учења о љубави.<br />

(2) Често се говори да је васпитање код Грка<br />

укључивало еротски однос. Васпитање је <strong>за</strong> Платона<br />

неговање љубави према души. Особа која се вежба<br />

у љубави треба да превазиђе телесну љубав љубављу<br />

према души. Ова је савршенија <strong>за</strong>то што се уместо<br />

<strong>за</strong> пролазну лепоту тела везује <strong>за</strong> вечну лепоту душе.<br />

Особи која то увиђа мање је важна телесна лепота него<br />

лепота душе. Прeстaje дa будe лeпa oнa oсoбa кoja имa<br />

ружну душу изa тeлeснo примaмљивог изгледа. Љубав<br />

према души јесте подстицање вољене душе на лепе<br />

мисли и дела. Често се мисли да волети некога значи<br />

повлађивати му у свему. Свакодневно схватање љубави<br />

односи се на прихватање другог онаквим какав он јесте.<br />

Овај здраворазумски појам љубави <strong>за</strong>снован је само на<br />

емоцијама. Такву љубав није потребно вежбати, готово<br />

свако је по природи способан <strong>за</strong> њу. Однос са душом<br />

друге особе према Платону подразумева подстицање<br />

те душе да буде боља. Ово подстицање може да се<br />

спроводи на два начина. Једноставнији је <strong>за</strong>поведањем,<br />

награђивањем и кажњавањем. Ово је уобичајени начин<br />

васпитавања. Софистициранији начин је постављање<br />

питања онако како је то радио Сократ.<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

90


(3) Вештог у љубави према души треба упутити у науке. Љубав према<br />

науци надилази <strong>за</strong>нос појединачним телом и душом и приближава идеји.<br />

Тако се онај ко се вежба у љубави више неће ограничавати везујући се само<br />

<strong>за</strong> једну особу. Сада ће се окренути према широком мору лепоте коју нуде<br />

науке.<br />

(4) Ко од дивљења телу, преко дивљења души уздигне своју душу<br />

до налажења лепоте у науци почиње да открива највишу тајну љубави.<br />

Уочивши лепоту науке спреман је <strong>за</strong> највишу науку. Ова наука је наравно<br />

филозофија. <strong>Филозофија</strong> је љубав према идеји. Она је могућа само кроз<br />

промену нашег бића које превазилази своју коначност. Овај изла<strong>за</strong>к из<br />

коначности и стапање са вечношћу назива се екста<strong>за</strong>.<br />

Припрема <strong>за</strong> смрт – докази о бесмртности душе<br />

Екста<strong>за</strong><br />

Превазилажење коначне,<br />

људске природе, изла<strong>за</strong>к<br />

из коначности и стапање<br />

са вишим, божанским<br />

стањем.<br />

Платон у једном од својих одређења филозофије каже<br />

да је она припрема <strong>за</strong> смрт. При томе мисли на вежбе које<br />

омогућавају филозофу да се ослобађа од телесних потреба<br />

како би му се душа припремила <strong>за</strong> сусрет са светом идеја.<br />

Зато се, сматра Платон, филозоф радује смрти.<br />

Вероватно ти је тешко да поверујеш у овакво виђење<br />

смрти и филозофије. Било је тешко и Платоновим<br />

савременицима. Како су могли да буду сигурни да их<br />

после смрти уместо екстатичког сједињења са идејом<br />

не чека нестанак? Платон је због тога извео доказе о<br />

бесмртности душе.<br />

Први доказ о бесмртности душе <strong>за</strong>снован је на<br />

настајању из супротности. Топло настаје грејањем<br />

хладног, брзина настаје убр<strong>за</strong>вањем спорог. Важи и<br />

обрнуто, хладно постаје из топлог, спорост из брзине. Све<br />

настаје из своје супротности. Постојање се не одвија у<br />

правој линији, него кружи. Када би се само умирало, а не<br />

би се из мртвог рађало, све би умрло. Дакле, душа која из<br />

живота прелази у смрт ће се из смрти вратити у живот.<br />

Други доказ <strong>за</strong>снован је на Платоновој теорији<br />

сазнања. Све сазнање је <strong>за</strong>право сећање душе из њеног<br />

претходног живота. Када се човек роди, <strong>за</strong>боравља<br />

појмове, па их се током живота присећа. Ово необично<br />

тврђење Платон је дока<strong>за</strong>о на следећи начин. Када опажаш<br />

одређене предмете, <strong>за</strong> неке од њих налазиш да су једнаки,<br />

а <strong>за</strong> друге да су неједнаки. Тако када посматраш два<br />

троугла истих дужина страна и углова <strong>за</strong>кључујеш да су<br />

једнаки. Једнакост троуглова утврђујеш опажањем, али<br />

саму идеју једнакости већ имаш у себи. Оваква знања су<br />

урођена и према Платоновом схватању су доказ да је душа<br />

постојала и пре рођења тела.<br />

ВРЕМЕ ЈЕ КРУЖНО<br />

Уроборос, антички симбол поновног рођења<br />

Већина античких народа сматрала је да<br />

се душа после смрти рађа у новом телу. Ово<br />

учење је посебно карактеристично <strong>за</strong> Индију,<br />

Египат и Грчку. Време је схватано као кружно.<br />

Точак дарме, индијски симбол поновног рођења<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

91


21 ГРАМ<br />

Трећи доказ <strong>за</strong>снован је на Платоновом схватању<br />

настајања и нестајања. Настајање се одвија спајањем<br />

једноставних елемената. Нестајање се догађа тако што<br />

се сложена ствар раставља на саставне делове. Биће се<br />

састоји од видљивог и невидљивог дела. Видљиви део се<br />

мења у времену. Чулима опажамо промене на телу. Оно<br />

што је видљиво састављено је из делова и <strong>за</strong>то је склоно<br />

пропадању путем разградње. Душа није видљива, те према<br />

томе се не мења у времену – није склона пропадању. Сети<br />

се да је оваква природа душе учинила бољом љубав према<br />

души од љубави према телу. Душа је ближа свету идеја него<br />

тело. Због тога тело треба да слуша душу. Смрт није ништа<br />

друго него одвајање тела од душе. Зато душа мора да се<br />

током живота вежба да не подлеже страстима. Ове вежбе<br />

су Платонов дијалектички пут о коме је овде реч. Вежбе<br />

којима се тело прилагођава души, а душа ослобађа од<br />

страсти називају се припрема <strong>за</strong> смрт. Душа која превише<br />

подлеже страстима остаје ве<strong>за</strong>на <strong>за</strong> тело. После смрти<br />

преселиће се у друго тело уместо да доживи екстатични<br />

Самоубиство Дороти Хол, Фрида Кало, 1939.<br />

сусрет са идејом. Овакво учење о сеоби душе из једног<br />

тела у друго назива се метемпсихо<strong>за</strong>. Метемпсихо<strong>за</strong> или<br />

Амерички лекар Данкан Макдугал је 1901. године<br />

направио експеримент. Измерио је тело чо-<br />

реинкарнација се обично везује <strong>за</strong> индијску културу, али<br />

је и код Грка врло честа. Питагора је такође веровао у<br />

века на самрти. Када је човек преминуо, Макдугал<br />

метемпсихозу.<br />

је поново измерио његово тело. Утврдио је да је<br />

тело после смрти било лакше <strong>за</strong> 21 грам. На основу<br />

Четврти доказ у вези је са веровањем да је душа<br />

ове разлике у тежини <strong>за</strong>кључио је да душа постоји хармонија тела. Жице на инструменту производе<br />

и да је тешка управо 21 грам. Овај експеримент је хармонију. Иако су жице и музички инструмент<br />

оживео старо веровање да се душа ослобађа тела телесни и пропадљиви, а хармонија коју производе<br />

као што се тело ослобађа одела.<br />

невидљива и нетелесна, нико не тврди да хармонија<br />

траје дуже него жице и инструмент. Овакво становиште<br />

одговарало би нашем данашњем схватању душе. Према<br />

модерној науци, душа није ништа друго него резултат<br />

Метемпсихо<strong>за</strong> или реинкарнација<br />

функционисања нашег тела. Када тело престане да<br />

Учење према коме се душа после смрти сели у функционише, сматрамо да је човек мртав.<br />

друго тело.<br />

Овакав приговор је моћан и<strong>за</strong>зов тези о бесмртности<br />

душе. Платон га оповргава на основу претходна три<br />

дока<strong>за</strong>. Прво, хармонија се <strong>за</strong> разлику од душе састоји из<br />

делова. Тако се хармонија може распасти <strong>за</strong> разлику од душе која није сложена. Друго,<br />

преегзистенција душе (постојање пре тела) већ је дока<strong>за</strong>на. Душа је старија од тела,<br />

<strong>за</strong> разлику од хармоније која није старија од музичког инструмента. Према томе,<br />

приговор о души као хармонији тела је побијен.<br />

После ова четири дока<strong>за</strong> остаје још један могући приговор. Душу је могуће<br />

посматрати као тело и одећу. Тело је одећа душе. Тело током живота промени и похаба<br />

много одела. Ипак, на крају и тело умире. Можемо да претпоставимо да душа која<br />

селећи се из тела у тело потроши многа тела, али да на крају и сама пропада.<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

92


Пети доказ је одговор на ову примедбу. Овај доказ <strong>за</strong>снован је на идеји<br />

адекватних квалитета. Ватра има топлоту као адекватни квалитет, док је <strong>за</strong> лед<br />

такав квалитет хладноћа. Ватра никада не може да постане хладна, нити лед<br />

топао. Охлађена ватра се гаси, <strong>за</strong>грејани лед постаје вода. Адекватни квалитет<br />

душе је живот, те према томе душа никада не може да умре.<br />

Рано хришћанство и дијалектика<br />

У I веку нове ере хеленистичко-римска епоха је у пуном јеку. Освајања<br />

Aлександра Македонског су се увелико <strong>за</strong>вршила, Рим је постао господар познатог<br />

света. Централизована империја је <strong>за</strong>менила полис као друштвену органи<strong>за</strong>цију.<br />

Политички путеви класичних Грка водили су до агоре. Сада су, како се то често<br />

цитира, сви путеви водили у Рим. Медитеран, којим су слободно трговали<br />

различити народи, сада је био у власти Рима. Римљани су га звали „Наше море<br />

(Mare nostrum)”.<br />

ХЕЛЕНИСТИЧКО-РИМСКА ЕПОХА<br />

Хеленистичко-римска епоха је <strong>за</strong>вршни период античког света.<br />

Сматра се да је почела 322. или 321. године пре нове ере. Догађаји који<br />

означавају њен почетак су Аристотелова и Александрова смрт. Ова епоха<br />

траје све до 529. године, то јест до почетка средњег века. У овом периоду<br />

грчки свет је доживео многе турбуленције које су се значајно одразиле на<br />

интелектуалном плану. Александрова освајања проширила су грчки утицај<br />

на читав познати свет. У Персији и Египту се развија култура инспирисана<br />

грчком. Грчки језик постаје језик културе и међусобне комуникације<br />

различитих народа, као што је данас енглески. Ширење грчке културе се<br />

назива хелени<strong>за</strong>ција. Ово ће потрајати све до римских освајања, али врло<br />

дуго ће чак и учени Римљани користити грчки. Латински језик доминира<br />

тек од I века наше ере. Полис као основни облик органи<strong>за</strong>ције друштва<br />

полако уступа место централизованим царствима – најпре македонском,<br />

<strong>за</strong>тим римском. Атина више није најважнији центар филозофије, своје<br />

водеће место дели са Александријом и Римом. Распадом традиционалне<br />

грчке <strong>за</strong>једнице јавља се приватност и потенцира се индивидуалност.<br />

Резултат овог процеса је доминација практичке филозофије.<br />

Скулптура жене у архајском (лево) и<br />

хеленистичком периоду (десно)<br />

Филозофи пишу углавном на грчком језику. Метафизиком доминира<br />

скептици<strong>за</strong>м и релативи<strong>за</strong>м. Многи филозофи развијају врло утицајна учења и<br />

образују се школе. Ниједно учење ипак нема значај какав је имало учење Платона<br />

или Аристотела. Ново доба отворено је <strong>за</strong> различита учења била она филозофска<br />

или религијска. Велики број учитеља долази из Египта и Азије. Један од значајних<br />

културних центара се развио управо у Египту. У питању је Александрија, у којој се<br />

налазила чувена библиотека.<br />

Већина хришћанских идеја била је страна духу хеленистичке епохе.<br />

Павле из Тарса је пионир хришћанске религије у хеленистичком свету. Пре<br />

њега хришћанство је било у окриљу јудаизма. Павле је први крштавао пагане.<br />

Пагани или<br />

политеисти<br />

Особе које верују у<br />

више богова.<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

93


ПАВЛЕ ИЗ ТАРСА<br />

Свети Павле проповеда у Атини, Рафаел, 1515.<br />

Пре него што је постао хришћанин,<br />

Павле из Тарса је био познат по имену Савле.<br />

Фанатично одан својој вери, јудаизму, Савле<br />

је био прогонитељ хришћана. Када је једном<br />

приликом путовао према Дамаску, видео је<br />

бљештаву светлост и <strong>за</strong>чуо глас: „Савле, Савле,<br />

<strong>за</strong>што ме прогониш?” Ослепео је и тешко<br />

нашао пут до Дамаска. У Дамаску је ишао<br />

правом улицом (та улица се данас у Дамаску<br />

зове Права) и склонио се у једну кућу. Трећег<br />

дана од доласка у Дамаск је прогледао. Ово<br />

чудо је <strong>за</strong> њега било знак који га је преобратио<br />

у хришћанство. Променио је име у Павле и<br />

постао хришћански проповедник. Пошто је<br />

одлично знао грчки и латински језик, упутио<br />

се према Ефесу, Атини, Коринту и Риму.<br />

Његове посланице важан су део Новог <strong>за</strong>вета.<br />

Захваљујући знању грчког и латинског језика проповедао<br />

је у важним центрима хеленистичког света, као што<br />

су Атина, Ефес, Коринт и Рим. Његове посланице<br />

значајно су сведочанство раног хришћанства у Европи.<br />

Ово хришћанство се често назива јеванђељским<br />

хришћанством. Његова главна карактеристика је<br />

одбацивање сваке аргументације, па према томе и<br />

дијалектике. Уместо пута спознаје, вернику је понуђен<br />

непосредни однос са богом. Павлове посланице, које су<br />

део Новог <strong>за</strong>вета, јасно показују стремљења јеванђељског<br />

хришћанства. У Посланици Колошанима Павле поручује<br />

хришћанима да буду утемељени у Исусу и „утврђени<br />

у вери”(2.7). Такође саветује да се чувају да их неко не<br />

обмане филозофијом (2.8).<br />

Павле одбацује дијалектику тврдећи да је сва мудрост<br />

земаљског света у божјим очима лудост. „Погубићу<br />

мудрост мудрих и разум разумних одбацићу”, вели он<br />

у Првој посланици Коринћанима. Уместо дијалектичког<br />

истраживања Павле сугерише љубав, веру и наду. Вера<br />

је непосредни однос са богом, прихватање хришћанског<br />

учења без сумње, док се нада односи на ускрснуће. Како<br />

би направио разлику између свог метода и дијалектике,<br />

<strong>за</strong> љубав је употребио реч „агапе” уместо Платоновог<br />

термина „ерос”. Агапе је непосредна и безрезервна<br />

љубав према богу, препуштање без промишљања и<br />

аргументације. Платонов ерос је дијалектички пут до идеје,<br />

док је агапе директни екстатички однос. Ово је у складу<br />

са Христовом поруком да бога треба „љубити свим срцем<br />

својим и свом душом својом”, јер „Бог је љубав”.<br />

ПРОМОТИВНИ<br />

Агапе<br />

Непосредна и безрезе -<br />

рвна љубав према богу.<br />

Кимвал (или цимбал)<br />

Ударачки музички<br />

инструмент.<br />

Посланица или<br />

епистола<br />

Отворено писмо<br />

написано некој особи<br />

или групи људи.<br />

ХИМНА ЉУБАВИ, ПАВЛЕ ИЗ ТАРСА<br />

1. Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно<br />

које јечи, или кимвал који звечи. 2. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све<br />

знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. 3. И<br />

ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам,<br />

ништа ми не користи. <strong>4.</strong> Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не <strong>за</strong>види, љубав се<br />

не горди, не надима се. 5. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се,<br />

не мисли о злу. 6. Не радује се неправди, а радује се истини. 7. Све сноси, све верује,<br />

свему се нада, све трпи. 8. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици<br />

ће <strong>за</strong>мукнути, знање ће престати. 9. Јер делимично знамо, и делимично пророкујемо.<br />

10. А када дође савршено, онда ће престати што је делимично. 11. Кад сам био дете,<br />

као дете сам говорио, као дете мислио, као дете размишљао; а када сам постао човек,<br />

одбацио сам што је детињско. 12. Јер сад видимо као у огледалу, у <strong>за</strong>гонетки, а онда<br />

ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат. 13. А<br />

сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.<br />

ПРИМЕРАК<br />

Прва посланица Коринћанима, 13, Нови <strong>за</strong>вет<br />

94


Сведочанство душе<br />

Овакво Павлово учење пресудно је утицало на рану<br />

хришћанску апологетику. Најпознатији мислилац јеванђељског<br />

хришћанства је Тертулијан из Картагине. Његов спис О<br />

сведочанству душе показује однос ране хришћанске теологије<br />

према филозофији. „Филозофи су глупи када ударају о врата<br />

истине”, тврди Тертулијан. Потребно је да се послуша шта<br />

душа говори о себи, али не душа образованих. Сведочанство<br />

необразоване душе је сведочанство коме се може веровати. То<br />

је душа људи „на улицама, трговима и ткачким радионицама”.<br />

На њихове душе нису утицала филозофска учења, па су те<br />

душе остале природне. Такве душе ће, сматра Тертулијан,<br />

изрећи истину.<br />

„Та сведочанства душе су истинита, тим простија, што су<br />

простија, тим доступнија, што су доступнија, тим сигурнија,<br />

тим природнија, што су природнија, тим божанствена”. Душа<br />

је старија од језика, језик од начина говора, а човек старији<br />

од филозофа и песника. Зато, сматра Тертулијан, потребно<br />

је да се вратимо на извор филозофије, а то је – чиста душа.<br />

Удубљивањем у душу, слушањем њеног сведочења, осетићемо<br />

истину, а истина је – хришћанска вера.<br />

Ово позивање на душе необразованих инспирисано<br />

је Христовим учењем према коме су сиромашни духом<br />

благословени. Учени би, према Тертулијану, требало да одбаце<br />

своје знање и послушају сведочење душе.<br />

Необразована душа неће просуђивати. У Јеванђељу по<br />

Матеју Исус поручује: „Не судите да вам се не суди”. Душа<br />

која суди <strong>за</strong>хтева аргументе, чиме <strong>за</strong>пада у противречности<br />

што води дијалектичком истраживању. Аргументативна<br />

спознаја у хришћанству, према Тертулијану, одвлачи душу<br />

од непосредног сведочанства. Логичко истраживање лако<br />

ће пронаћи апсурдне идеје у хришћанству. У спису О телу<br />

Христовом Тертулијан показује неке од тих апсурда. Бог је<br />

умро, девица је родила, мртви су оживели – ово су идеје које<br />

није могуће дока<strong>за</strong>ти <strong>за</strong>то што су апсурдне. Зато је неопходно<br />

одбацивање дијалектике и непосредно сведочанство душе која<br />

верује. Души која није искварена филозофским истраживањем<br />

апсурд не смета да верује.<br />

ТЕРТУЛИЈАН<br />

Тертулијан је још један противник<br />

хришћанства који се преобратио и<br />

постао хришћански мислилац. Живео<br />

је у II и III веку нове ере. Дијалектику<br />

је одбацивао још оштрије него Павле<br />

из Тарса. Приписује му се максима<br />

„Верујем <strong>за</strong>то што је апсурдно (лат.<br />

Credo quia absurdum)”. Ова реченица се<br />

не налази нигде у његовим текстовима,<br />

већ је у питању резиме једног поглавља<br />

из његовог списа О телу Христовом.<br />

Догматика и дијалектика<br />

Јеванђељско хришћанство наишло је на снажан отпор хеленистичких<br />

филозофа. Павле из Тарса је исмејан на агори у Атини, док је хришћанство<br />

називано сектом која <strong>за</strong>глупљује. Убрзо су критике дошле и од самих хришћана.<br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

95


ПРОМОТИВНИ<br />

ПРИМЕРАК<br />

Егзегетика<br />

Тумачење библијских списа са критичким<br />

односом према тексту.<br />

Климент Александријски је љутитим тоном <strong>за</strong>мерао хришћанима одбацивање<br />

дијалектике. „Прост народ се боји грчке филозофије као што се деца боје<br />

баука”, вели Климент. Овај хришћански теолог је тврдио да после Христа нема<br />

радозналости ни страха, али да нема ни разлога да се одустане од дијалектике. У<br />

Климентовој теологији почињу да се мешају хришћанство и хелени<strong>за</strong>м. Сусрет<br />

ова два духовна света <strong>за</strong>чеће догматику која је постала важан део хришћанске<br />

традиције. Сам Климент је сматрао да је самоспознаја изузетно важна <strong>за</strong> веру.<br />

„Ко спозна себе спознао је Бога”, говорио је.<br />

Ориген из Александрије је у свом спису О начелима разрадио специфичну<br />

дијалектику хришћанства. Ова дијалектика <strong>за</strong>снована је на разликовању тела, душе и<br />

духа. Слично Платоновом схватању, тело је чулна слика душе. Оно је пропадљиво и<br />

<strong>за</strong>то достојно презира. Душа је оно што чини тело живим. Она га „украшава” <strong>за</strong>то што<br />

превазилази његову пролазну природу. Дух је екстатично стање душе која верује. У<br />

овом стању душа спознаје своје божанско порекло.<br />

Оригенова дијалектика истовремено је и херменеутика. Разумевање Светог<br />

писма води од телесног, преко душевног до духовног сазнања. Зато Свето писмо<br />

треба читати и разумети на три начина. Прво га треба разумети телесно. Многи<br />

ће остати само на овом нивоу разумевања. Овакво разумевање односи се на<br />

догађаје који су описани у Светом писму. Ове догађаје не треба схватати дословно.<br />

Већ је Павле из Тарса напомињао да Свето писмо треба тумачити алегоријски.<br />

Ориген још јасније указује на проблем дословног тумачења. Сматра да дословно<br />

тумачење онемогућава веровање, пошто се у Светом писму јављају очигледне<br />

противречности. Зато неким деловима треба приступити алегоријски, а неке<br />

узимати дословно. Овакав, условно речено, критички однос према тексту назива<br />

се егзегетика. Они који су разумели Свето писмо<br />

дословно напредују према душевном разумевању, а<br />

то је разумевање оних који су на правом путу вере.<br />

Коначно, одабрани међу њима доћи ће до највишег,<br />

духовног смисла. Тако се проучавањем Светог<br />

писма од чулног стиже до духовног стадијума<br />

спознаје. Ориген је сматрао да постоје три врсте<br />

мудрости: мудрост овога света, мудрост овоземних<br />

првака и божја мудрост. Првој одговара чулно<br />

сазнање, другој разумско, а трећој – вера.<br />

Августин је развијао дијалектику вере под утицајем Платоновог учења<br />

о сећању и Плотиновог схватања Једног. Истраживањем сећања се долази до<br />

разумевања бога. Из овога нужно следи да је бог у нашем сећању. „Истина борави<br />

у сваком човеку”, тврдио је Августин. Људска душа има божанско порекло, те<br />

је потрага <strong>за</strong> богом у себи врло смисаона. Међутим, бог се не да обухватити ни<br />

чулима ни разумом. Без бога ниједно сазнање није могуће, али бога ћемо у<strong>за</strong>луд<br />

тражити у сећању. Ипак, у свом сећању ћемо препознати бога када га будемо<br />

разумели. До овог разумевања потребан нам је посредник који нам помаже да<br />

превазиђемо трансценденцију бога. Посредник је Христ и помоћу вере можемо<br />

да разумемо бога. Отуда чувени Августинов став „Верујем да бих разумео (лат.<br />

Credo ut intelligаm)”.<br />

96


Провери да ли разумеш<br />

1. Објасни појам дијалектике код софиста, Сократа, Платона, Аристотела, и у<br />

раном хришћанству.<br />

2. Упореди схватање дијалектика код Платона, Сократа и софиста.<br />

3. Упореди Платонову, Оригенову и Августинову дијалектику.<br />

<strong>4.</strong> Објасни Платоново схватање љубави.<br />

5. Како је Тертулијан схватио филозофију?<br />

Филозофирај<br />

1. Истражи зaштo бављење пoлитиком пoстaje<br />

дoбaр пoсao у петом вeку пре нове ере. Штa сe<br />

то прoмeнилo у Пeриклoвoj Aтини?<br />

2. Који од Платонових дока<strong>за</strong> о бесмртности<br />

душе теби делује најубедљивији, а који најмање<br />

убедљив? Аргументуј.<br />

3. На слици лево налази се фрагмент Рафаелове<br />

слике Атинска школа на коме су Платон и<br />

Аристотел. На основу положаја њихових руку<br />

погоди ко је ко. Аргументуј своју претпоставку.<br />

<strong>4.</strong> Који од Горгијиних дока<strong>за</strong> је најубедљивији?<br />

Зашто?<br />

За оне који желе више<br />

… да проуче античку дијалектику<br />

Прочитај:<br />

1. Платон, Дијалози, Графос, Београд, 1987.<br />

2. Аристотел, Топика, Софистичка оповргавања, Паидеиа, Београд, 2008.<br />

3. Плотин, О дијалектици, у Плотин, Енеаде, Књижевне новине, Београд, 198<strong>4.</strong><br />

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />

97


АРИСТОТЕЛОВА ПОДЕЛА НАУКА<br />

Политика<br />

Наука о управљању полисом. У<br />

античкој Грчкој сматра се да је<br />

неодвојива од етике.<br />

Економика<br />

У античкој филозофији наука о<br />

вођењу домаћинства.<br />

Врлина и добро<br />

→ Наброј што више врлина. Дефиниши врлину.<br />

→ Да ли се врлина може научити?<br />

→ Да ли се исплати бити праведан? Зашто?<br />

→ Због чега људи раде неправедне ствари?<br />

→ Шта значи бити великодушан?<br />

→ Шта је храброст? Зашто су неки људи храбри, а други не?<br />

→ Зашто људи брину једни о другима?<br />

Разматрањем проблема врлине, доброг живота и среће улази се у сферу<br />

практичке филозофије. Практичка филозофија се значајно разликује од<br />

теоријске. У теоријској филозофији предмет су ствари које су вечне и к