Филозофија 4, Уџбеник за 4. разред гимназије, Klett
- No tags were found...
You also want an ePaper? Increase the reach of your titles
YUMPU automatically turns print PDFs into web optimized ePapers that Google loves.
Милош Јеремић<br />
ФИЛОЗОФИЈА<br />
<strong>Уџбеник</strong> <strong>за</strong> четврти <strong>разред</strong> средње школе<br />
<strong>4.</strong><br />
<strong>Уџбеник</strong><br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК
Милош Јеремић<br />
<strong>Филозофија</strong><br />
<strong>Уџбеник</strong> <strong>за</strong> четврти <strong>разред</strong> средње школе<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.
<strong>Филозофија</strong><br />
<strong>Уџбеник</strong> <strong>за</strong> четврти <strong>разред</strong> средње школе<br />
Треће издање<br />
Аутор: Милош Јеремић<br />
Фотографије: подаци у колофону на страни 296<br />
Рецензенти: Др Владимир Милисављевић, виши научни сарадник, Институт <strong>за</strong><br />
филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду<br />
Зоран Башић, професор филозофије, Тринаеста београдска гимназија, Београд<br />
Александар Крстић, професор филозофије, Гимназија „Свето<strong>за</strong>р Марковић”,<br />
Нови Сад<br />
Графичко обликовање: „Total Idea”, Нови Сад<br />
Обликовање корица: Издавачка кућа „Кlett”<br />
Лектура: Данијела Вујетић<br />
Издавач: Издавачка кућа „Кlett” д.о.о.<br />
Маршала Бирјузова 3–5/IV, 11000 Београд<br />
Teл.: 011/3348-384, факс: 011/3348-385<br />
office@klett.rs, www.klett.rs<br />
За издавача: Гордана Кнежевић Орлић<br />
Главни уредник: Александар Рајковић<br />
Уредник: Иван Перић<br />
Штампа: Цицеро, Београд<br />
Тираж: 2.000 примерака<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
Министар просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије одобрио је издавање<br />
и употребу овог уџбеника <strong>за</strong> четврти <strong>разред</strong> <strong>гимназије</strong> и четворогодишње средње стручне<br />
школе решењем број 650-02-535/2013-06 од 13. 02. 201<strong>4.</strong><br />
ПРИМЕРАК<br />
Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог<br />
ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући фотокопирање, штампање,<br />
чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем<br />
на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу са места и у време које он одабере, без<br />
писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење<br />
Закона о ауторском и сродним правима.<br />
© <strong>Klett</strong>, 2018.<br />
ISBN 978-86-7762-310-4
Како треба читати овај уџбеник<br />
Када први пут треба да употребиш програм <strong>за</strong> рачунар или неки нов уређај, како то<br />
радиш? Да ли прво прочиташ упутство, па га примењујеш корак по корак? Или покренеш<br />
програм, па покушаваш на основу искуства и интуиције да га употребиш? Ако ти<br />
је ова друга стратегија ближа, онда вероватно не читаш овај текст. Морам да признам да<br />
и сâм више волим овај други начин. Ипак, увек постоје они који радије прво прочитају<br />
упутство, <strong>за</strong> њих ово и пишем. Не треба <strong>за</strong>боравити још нешто: ми који одмах нешто<br />
употребимо, без читања упутства, често наиђемо на проблем. Тада погледамо упутство.<br />
Према томе, можда ово чита и неко ко упутства никако не воли.<br />
<strong>Уџбеник</strong> је подељен на пет области. Свака област почиње навођењем основних тема<br />
које ће бити разрађене у тексту. Испред неких текстова налазе се питања. Добро је да<br />
покушаш да одговориш на питања пре него што почнеш да читаш текст. Ова питања ће<br />
ти помоћи да повежеш филозофију и сопствено искуство. <strong>Филозофија</strong> није делатност<br />
усамљених чудака, већ човекова свакодневна потреба. Ту су и питања на крају текста.<br />
Нека од њих ће ти помоћи да провериш да ли разумеш текст, а друга треба да ти дају<br />
идеју <strong>за</strong> размишљање и самостално филозофирање. Постоје, наравно, и упутства <strong>за</strong> ученике<br />
који желе да боље овладају одређеном темом. Добро је да урадиш што више ових<br />
<strong>за</strong>датака.<br />
Поред основног текста уџбеника приметићеш уоквирене текстове, слике, фотографије,<br />
графиконе. На овај начин наглашене су значајне и <strong>за</strong>нимљиве теме, као и непознате<br />
речи. На крају књиге је Филозофски речник који ћеш погледати ако ти је нека реч<br />
непозната. На крају целина се налази Резиме у коме су истакнуте најважније чињенице<br />
које ти требају да би ишао/ишла даље.<br />
Уз уџбеник је придодата и књига која се зове Хрестоматија. Реч „хрестоматија”<br />
потиче из грчког језика и значи збирка текстова корисних <strong>за</strong> учење. У њој се налазе<br />
текстови познатих филозофа. Ове текстове особе које се баве филозофијом називају<br />
примарном литературом или оригиналним текстовима. Секундарна литература су текстови<br />
о филозофима и њиховим филозофијама. Већи део овог уџбеника је секундарна<br />
литература. Много је боље читати оригиналне текстове него секундарну литературу, као<br />
што је боље окупати се у мору него слушати приче о томе како изгледа купање у мору.<br />
Наравно, купање у мору може да буде опасно, ако не умемо да пливамо. Треба ли уопште<br />
да причам шта ће се догодити ако налетимо на неку јаку морску струју? Или на неку<br />
опасну морску животињу, рецимо ајкулу? Ипак, ко не крочи у воду, неће научити да<br />
плива. Зато се прво вежба у плићој и безопаснијој води или у базену. Слично је и када<br />
читаш филозофски текст. Наравно, није опасно као пливање са ајкулама, али можеш да<br />
се обесхрабриш и одустанеш. Зато су текстови који су дати у Хрестоматији једноставнији<br />
су <strong>за</strong> разумевање, а уз њих се налазе и упутства која ће ти бити од помоћи.<br />
Толико <strong>за</strong>сада. Како ћеш још употребити уџбеник, <strong>за</strong>виси од твоје одлуке, сарадње<br />
са наставником и креативности. Да не <strong>за</strong>боравим најважније – желим ти добродошлицу<br />
у филозофију. Надам се да ћеш уживати.<br />
Аутор<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.
Садржај<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
Шта је филозофија? .........................................................9<br />
Одређење филозофије ....................................................9<br />
Име и појам филозофије ...............................................9<br />
Врсте филозофских питања ...........................................12<br />
Зашто се бавимо филозофијом? ..........................................15<br />
<strong>Филозофија</strong> и друге области. .............................................20<br />
<strong>Филозофија</strong> и мит ....................................................20<br />
<strong>Филозофија</strong> и религија. ...............................................21<br />
<strong>Филозофија</strong> и наука. ..................................................23<br />
<strong>Филозофија</strong> и уметност ...............................................25<br />
Основне филозофске дисциплине ........................................27<br />
Резиме. .................................................................30<br />
Античка филозофија .......................................................31<br />
Проблеми античке филозофије ...........................................31<br />
Друштвени услови <strong>за</strong> настанак филозофије .............................31<br />
Предуслови <strong>за</strong> настанак филозофије код старих Грка ....................32<br />
Основна филозофска питања античке филозофије ......................36<br />
Питање прапочетка. .....................................................38<br />
Античке космогоније .................................................38<br />
Природа и њено порекло (прапочетак) .................................39<br />
Јонски физиолози ....................................................40<br />
Истина и привид ........................................................44<br />
Природа и број .......................................................45<br />
Алегорија о пећини ...................................................48<br />
Агностици<strong>за</strong>м и скептици<strong>за</strong>м .........................................51<br />
Биће, мноштво и кретање . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .53<br />
Биће. ................................................................53<br />
Елејска онтологија ....................................................54<br />
Једно и мноштво......................................................57<br />
Учење о елементима ..................................................58<br />
Семена ..............................................................59<br />
Атоми ...............................................................60<br />
Биће и кретање .......................................................61<br />
Потенција и реалитет .................................................62<br />
Значај супротности <strong>за</strong> тумачење природе. .................................64<br />
Дуали<strong>за</strong>м у филозофији ...............................................64<br />
Јединство супротности. ...............................................66<br />
Једно и мноштво као супротности .....................................67<br />
Метафизичко одређење стварности. ......................................68<br />
Супстанција и акциденција. ...........................................68<br />
Проблем узрока ......................................................70<br />
4
Демијург . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .70<br />
Четири узрока. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .71<br />
Непокретни покретач. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .72<br />
Трансценденција и иманенција . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .74<br />
Хришћанска метафизика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .75<br />
Појам дијалектике . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .79<br />
Зенонова дијалектика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .80<br />
Дихотомија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .81<br />
Ахил и корњача. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .82<br />
Стрела . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .82<br />
Дијалектика и реторика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .82<br />
Сократово подучавање мудрости . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .86<br />
Историјски извори о Сократу. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .86<br />
Иронија и мајеутика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .87<br />
Ерос и екста<strong>за</strong>. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .88<br />
Припрема <strong>за</strong> смрт – докази о бесмртности душе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .91<br />
Рано хришћанство и дијалектика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .93<br />
Сведочанство душе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .95<br />
Догматика и дијалектика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .95<br />
Врлина и добро . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .98<br />
Врлина и знање. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100<br />
Врлина је знање. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100<br />
Критика изједначавања врлине и знања. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101<br />
Златна средина и златно правило . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 102<br />
Врлина и <strong>за</strong>једница . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 102<br />
Идеална држава . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 104<br />
Божја држава. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 106<br />
Политичка животиња . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 106<br />
Питање индивидуалне среће . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109<br />
Срећа и <strong>за</strong>довољство. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111<br />
Срећа у хеленистичко-римској епохи. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 112<br />
Стоици<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113<br />
Хедони<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115<br />
Резиме . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 119<br />
Средњовековна филозофија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 122<br />
Основни проблеми средњовековне филозофије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 122<br />
Четири традиције средњовековне филозофије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123<br />
Католичанство . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123<br />
Православље . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 124<br />
Ислам. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 125<br />
Јудаи<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 126<br />
Питања филозофије средњег века . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 129<br />
Однос вере и разума . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 132<br />
(Не)изрецивост божјих особина . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133<br />
Катафатичка и апофатичка теологија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
5
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
Проблем мноштва божијих имена. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 134<br />
Учено незнање . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135<br />
Вера и филозофија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 136<br />
Слушкиња теологије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 137<br />
Аверои<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138<br />
Докази о егзистенцији бога . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139<br />
Вера и херменеутика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 140<br />
Проблем универ<strong>за</strong>лија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 142<br />
Реали<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 144<br />
Номинали<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 144<br />
Концептуали<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 145<br />
Улога филозофије у формирању хришћанског учења . . . . . . . . . . . . . . . . . . 145<br />
Резиме. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 148<br />
<strong>Филозофија</strong> новог доба . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 149<br />
Дух новог доба . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 149<br />
Основни проблеми нововековне филозофије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 154<br />
Проблем методе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 156<br />
Оруђе разума. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 157<br />
Индуктивни метод и експеримент . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 158<br />
Учење о идолима . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159<br />
Универ<strong>за</strong>лна математика (Mathesis universalis). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161<br />
Јасна и једноставна правила . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161<br />
Хиперболичка скепса . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 162<br />
Проблем супстанције . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 165<br />
Просторна и мисаона супстанција . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 166<br />
Декартов онтолошки доказ <strong>за</strong> егзистенцију бога. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 167<br />
Коначно и бесконачно биће . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 168<br />
Атрибут и модус . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 168<br />
Пантеи<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 169<br />
Материјали<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 170<br />
Примарни и секундарни квалитети . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 170<br />
Проста и сложена супстанција . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 171<br />
Престабилирана хармонија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 172<br />
Проблем сазна ња. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 175<br />
Рационали<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 176<br />
Урођене идеје. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 176<br />
„Свако одређење је негација” . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 179<br />
Нужан и довољан разлог . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 179<br />
Емпири<strong>за</strong>м. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 181<br />
Солипси<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 183<br />
Скептици<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 183<br />
Проблем субјекта. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 186<br />
Трансцендентална филозофија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 186<br />
Коперникански обрт. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 187<br />
Сазнања a priori и a posteriori . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 188<br />
6
Чулно сазнање . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189<br />
Разум . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189<br />
Синтетички судови a priori? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 191<br />
Шта је ум?. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 192<br />
Учење о науци. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 192<br />
Умска синте<strong>за</strong> света . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 195<br />
Апсолутни ум . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 195<br />
Индиференција апсолута према субјект–објект релацији . . . . . . . . . . . . . . 196<br />
Свесна и несвесна продукција . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 196<br />
<strong>Филозофија</strong> апсолута као апсолутна филозофија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 197<br />
Систем апсолутне филозофије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 197<br />
Субјективни, објективни и апсолутни дух . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 198<br />
Дијалектика. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 200<br />
Трансцендентална дијалектика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 200<br />
Делотворна радња . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 201<br />
Самоспознаја апсолута. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 201<br />
Дијалектика – иманентни метод . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 202<br />
Феноменологија духа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 204<br />
Спекулативна логика. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 205<br />
Начела разума у праву и политици. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 207<br />
Политика као техника. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 208<br />
Утопија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 209<br />
Просветитељство. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 210<br />
Критика религије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 210<br />
Човек у природном стању . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 211<br />
Порекло државе и <strong>за</strong>кона. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 213<br />
Ум и слобода . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 215<br />
Појам друштвених норми . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 216<br />
Морална аутономија и хетерономија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 217<br />
Утилитари<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 217<br />
Порекло морала . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 218<br />
Етика дужности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 219<br />
Историја и слобода . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 221<br />
Дијалектика господара и слуге . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 222<br />
Маркси<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 223<br />
Резиме. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 226<br />
Савремена филозофија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 229<br />
Шта је савремена филозофија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 229<br />
Отуђење . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 230<br />
Критичка теорија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 230<br />
Фемини<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 231<br />
Наука, техника и филозофија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 232<br />
Однос према наслеђу нововековне рационалности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 235<br />
Волунтари<strong>за</strong>м . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 235<br />
Апстракција и интуиција. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 236<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
7
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
Нихили<strong>за</strong>м. ........................................................ 238<br />
Интуициони<strong>за</strong>м .................................................... 241<br />
Однос филозофских и научних метода .................................. 244<br />
Сцијенти<strong>за</strong>м – умерени и радикални ................................. 244<br />
Логички позитиви<strong>за</strong>м. .............................................. 245<br />
Хипотетичко-дедуктивни метод ..................................... 246<br />
Прагмати<strong>за</strong>м ....................................................... 248<br />
Инструментали<strong>за</strong>м .............................................. 248<br />
Комуникативно деловање ........................................... 249<br />
Језичка и логичка анали<strong>за</strong> у савременој филозофији ..................... 253<br />
Конотативно и денотативно значење ................................. 253<br />
Теорија дескрипција ................................................ 254<br />
Идеални језик и логички атоми<strong>за</strong>м. .................................. 255<br />
Језички позитиви<strong>за</strong>м ............................................... 255<br />
Логички позитиви<strong>за</strong>м и логичка анали<strong>за</strong> ............................. 256<br />
„Одбрана здравог разума” ........................................... 257<br />
Језичке игре. ....................................................... 257<br />
Специфичност филозофских метода – феноменологија и херменеутика ... 260<br />
Феноменологија .................................................... 260<br />
Интенционалност свести. ........................................ 260<br />
Природни и филозофски став .................................... 261<br />
Феноменолошка редукција ....................................... 261<br />
Херменеутика ...................................................... 263<br />
Граматички и психолошки аспект ................................. 263<br />
Шта је писац хтео да каже? ....................................... 264<br />
Круг разумевања ................................................ 265<br />
Интерсубјективна комуникација. .................................... 266<br />
<strong>Филозофија</strong> егзистенције .............................................. 268<br />
Егзистенција без есенције ........................................... 269<br />
Филозофска вера и егзистенција ..................................... 271<br />
Фундаментална онтологија .......................................... 272<br />
Егзистенцијали<strong>за</strong>м ................................................. 275<br />
<strong>Филозофија</strong> данас ..................................................... 279<br />
Наука од позитивизма до интердисциплинарности. ................... 279<br />
Структурали<strong>за</strong>м, постмодерна и друштвена критика .................. 280<br />
Неомаркси<strong>за</strong>м ................................................... 281<br />
Структурали<strong>за</strong>м ................................................. 281<br />
Постмодерни<strong>за</strong>м. ................................................ 283<br />
<strong>Филозофија</strong> у школи ................................................ 284<br />
Примењена етика као филозофски приступ проблемима савременог света и<br />
свакодневног живота .................................................. 287<br />
Порекло савремене етике ........................................... 287<br />
Примењена етика. .................................................. 289<br />
Консеквенце у свакодневном животу. ................................ 290<br />
Политичке консеквенцe ............................................. 291<br />
Резиме. ............................................................... 294<br />
Филозофски речник ................................................... 297<br />
8
Шта је филозофија?<br />
У овом поглављу ћеш:<br />
разумети и анализирати појам филозофије;<br />
разумети и анализирати однос филозофских и осталих питања;<br />
научити да разликујеш теоријска, практичка и поетичка питања;<br />
анализирати <strong>за</strong>што се човек бави филозофијом;<br />
анализирати однос филозофије, религије, науке и уметности;<br />
сазнати и разумети који су најважнији филозофски проблеми и филозофске дисциплине.<br />
Одређење филозофије<br />
→ Да ли ти се некада наметнуло неко питање на које<br />
нико није умео да ти одговори?<br />
→ Знаш ли неко питање на које постоје различити<br />
одговори од којих би сви могли бити и тачни и<br />
нетачни?<br />
→ Да ли те је неко питање навело на то да дуго<br />
размишљаш о одговору без <strong>за</strong>довољавајућег<br />
резултата?<br />
→ Када некоме кажеш да филозофира, шта то значи?<br />
Име и појам филозофије<br />
Девојчица којој је умро деда се пита шта се догодило.<br />
Може ли деда да се пробуди? Хоће ли и она морати<br />
једнога дана да умре?<br />
Стефану се свиђа Милица, а чини се да се и Милици<br />
допада Стефан. Он, међутим, зна да је његов најбољи<br />
друг, Светомир, <strong>за</strong>љубљен у Милицу, али и да се<br />
Светомир Милици ни најмање не свиђа. Треба ли онда<br />
слободно да се удвара Милици? Светомир јој се свакако<br />
не свиђа и она неће бити са њим. Ипак, Светомир му је<br />
најбољи друг и није поштено да најбољем другу преотме<br />
симпатију.<br />
Кинески мислилац из IV века пре нове ере <strong>за</strong>писао<br />
је следећу причу. „Једном сам ја, Чуанг Це, сањао да сам<br />
лептир. Лепршајући наоколо, срећан и весео, радио сам<br />
шта ми се прохте. Не бејах свестан да сам Чуанг Це.<br />
Одједном, пробудих се и, гле, поново бејах Чуанг Це.<br />
Сада не знам јесам ли човек који је сањао да је лептир,<br />
или лептир који сања да је човек?”<br />
КАКО ПРОНАЋИ ОДГОВОР?<br />
Шта се дешава са душом после смрти?<br />
Умире ли <strong>за</strong>једно са телом? Да ли тело<br />
функционише као уређај? Када се уређај<br />
поквари и када је дуже време у квару,<br />
понекад се може поправити. Зашто се онда<br />
мртав човек не може „поправити”? Ако тело<br />
није уређај који покреће душу, где она нестаје<br />
када човек умре?<br />
Да ли је фер да се удвараш симпатији<br />
свог најбољег друга или своје другарице?<br />
Она или он се теби свиђа, изгледа да се и ти<br />
свиђаш њој или њему, а знаш да твој најбољи<br />
друг/другарица нема никакве шансе...<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
9
МОРАЛНА ДИЛЕМА<br />
Пилот баца бомбу на место где би<br />
могло бити цивила. Да ли му савест олакшава<br />
помисао да се бори <strong>за</strong> виши циљ?<br />
Да ли је ослобођен моралне одговорности<br />
<strong>за</strong>то што „само слуша наређења”? Да<br />
ли ико има права да одузме живот другој<br />
особи, под било којим изговором?<br />
ОТВОРЕНА И ЗАТВОРЕНА<br />
ПИТАЊА<br />
Затворена питања су питања на која<br />
је могуће дати проверљив одговор. Може<br />
се утврдити да ли је одговор тачан или<br />
нетачан, што спречава даљу дискусију о<br />
тим питањима. Таква су питања:<br />
Како се израчунава површина коцке?<br />
Како гласи Бојл–Мариотов <strong>за</strong>кон? Ко је<br />
написао књигу Проклета авлија?<br />
Отворена питања су питања на која<br />
није могуће дати једнозначан и проверљив<br />
одговор, па се <strong>за</strong>то непрекидно<br />
„мотају” по нашој свести и и<strong>за</strong>зивају<br />
дискусију. Таква питања могу бити филозофска,<br />
на пример:<br />
Шта је срећа? Да ли је душа бесмртна?<br />
Да ли је морално да прекршимо <strong>за</strong>кон<br />
када већина људи око нас то ради?<br />
Војни пилот је добио <strong>за</strong>датак да баци бомбу на место<br />
где може бити и цивила. Старешине су му објасниле да је<br />
циљ његове акције хуман, те да ће војном интервенцијом<br />
ослободити диктатуре земљу коју напада. Диктатура против<br />
које се бори односи свакодневно много више живота него<br />
бомба коју ће он бацити. Ипак, доле су невини цивили и ако<br />
послуша наређење, он ће их убити. Ако то не уради, <strong>за</strong>датак ће<br />
сигурно прихватити неки други пилот, тако да цивиле свакако<br />
неће спасти. Даље, сваки следећи дан у диктатури односи нове<br />
жртве. Да ли је ослобођен моралне одговорности <strong>за</strong>то што<br />
„само слуша наређења”? Да ли га оправдава чињеница да не<br />
може никако да спасе цивиле? Хоће ли његову савест умирити<br />
мисао да и остали пилоти раде исто што и он?<br />
Овакве и сличне ситуације честе су у животу човека. Оне<br />
узнемиравају, и већина би волела да их избегне. Оно што је у<br />
њима најстрашније јесте чињеница да нико не може да ти дâ<br />
сигуран савет како да се у тим околностима снађеш. Решења<br />
до којих долазиш могла би бити исправна, али то није сигурно.<br />
Многи мудри људи исписали су хиљаде страница оваквим<br />
недоумицама. Нажалост, ти мудри људи дају врло различита,<br />
међусобно супротна решења, са којима је тешко и<strong>за</strong>ћи на крај.<br />
Исто важи и <strong>за</strong> савете које можеш да добијеш од пријатеља,<br />
родитеља, наставника, стручњака. Често ће они бити потпуно<br />
супротни.<br />
Ипак, овакве ситуације ће се стално понављати и<br />
примораваће те на самостално промишљање. Тако ћеш се<br />
<strong>за</strong>питати: „да ли постоји бог”, „шта се дешава са душом после<br />
смрти”, „шта је то добар живот”, „шта ме боље приказује – моје<br />
тело или моје мишљење”, „шта је срећа”.<br />
Оваква питања се зову отворена питања. Она су отворена<br />
<strong>за</strong>то што на њих није могуће дати одговор који би био сигурно<br />
тачан. Претпостави да особа коју узнемирава помисао на смрт<br />
пита: „Шта ће бити са мојом душом после смрти?”, а дежурни<br />
„мудрац” јој даје одговор: „Преселиће се у друго тело”. Хоће<br />
ли бити <strong>за</strong>довољна одговором? Хоће ли помисао на смрт<br />
престати да је узнемирава? Коначно, да ли је овај одговор<br />
тачан или нетачан?<br />
Ниједна наука се не бави овим питањима. Један од<br />
разлога је тај што на њих није могуће дати једнозначан, тачан<br />
одговор. Постоји навика да се од науке очекују одговори.<br />
Када се разболиш, отићи ћеш лекару. Када желиш нову<br />
кућу, тражићеш пројекат од инжењера. Ако те <strong>за</strong>боли зуб,<br />
обратићеш се зубару. Шта ћеш ако те узнемирава страх од<br />
смрти? Или ако не умеш да одредиш свој циљ у животу? Коме<br />
ћеш се обратити ако имаш моралну дилему?<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
10
Наравно, у оваквим ситуацијама увек<br />
осећаш усамљеност и препуштеност себи.<br />
Проблем је у томе што људи најчешће нису<br />
спремни да се носе са непознаницама које<br />
их избацују из свакодневице. Дакле, решење<br />
је да вежбаш да се ваљано определиш у<br />
ситуацијама које је немачки филозоф Карл<br />
Јасперс називао „граничним ситуацијама<br />
егзистенције”. Људи се често, када су<br />
у недоумици, обраћају свештеницима,<br />
психолозима, лекарима. Брзо установе да<br />
<strong>за</strong> оваква питања не постоје стручњаци.<br />
Они којима се обратимо могу да нам понуде<br />
савете, упутства, чак и некакве одговоре.<br />
Ипак, одлуке морамо сами да донесемо.<br />
<strong>Филозофија</strong> је људска делатност која<br />
се бави оваквим питањима и помаже<br />
ти да са њима и<strong>за</strong>ђеш на крај. Она ти не<br />
даје решења, већ те оспособљава да их<br />
ваљано промишљаш. Када покушаш да<br />
одредиш шта је то филозофија, наилазиш<br />
на многобројне тешкоће. У различитим<br />
историјским периодима филозофија се<br />
схватала на различите начине. Схватање<br />
филозофије такође <strong>за</strong>виси и од културе у<br />
којој се она развија – источне и <strong>за</strong>падне<br />
културе различито тумаче филозофију.<br />
Даље, филозофи се углавном не слажу око<br />
тога шта је филозофија и колико она вреди.<br />
Нај<strong>за</strong>д, филозофија дозвољава оваква<br />
КАРЛ ЈАСПЕРС<br />
Карл Јасперс је био немачки<br />
психијатар и филозоф. Био је противник<br />
тоталитаризма и значајан<br />
поборник демократије. Због тога<br />
је током нацистичке власти у Немачкој<br />
био прогоњен. Живео је<br />
од 1883. до 1969. године. Његова<br />
најзначајнија дела су: <strong>Филозофија</strong><br />
егзистенције, <strong>Филозофија</strong>, О истини<br />
и Филозофска вера.<br />
различита тумачења. У филозофији не тежимо коначним одговорима, већ<br />
аргументованом промишљању проблема. Зато није могуће дати једнозначан<br />
одговор на питање шта је филозофија. Сврха филозофије је да стално<br />
подстиче и унапређује мишљење.<br />
Сама реч „филозофија” има грчко порекло. Ова кованица настала је<br />
од речи „fi l e i n (φιλειν)” и „sophia (σοφια)”. Грчка реч „fi l e i n” је синоним речи<br />
„eros (ἔρως)” што значи волети, љубити, обожавати. „Sophia” значи мудрост,<br />
те би филозофија била љубав према мудрости. Иако се на старогрчком<br />
изговара као „philosophia (φιλοσοφια)”, у традицији изговора грчких речи на<br />
српском језику је облик „филозофија”. Слово „с” између два самогласника<br />
традиционално се чита као „з”. Тако се изговара „музика” (а не мусика),<br />
кри<strong>за</strong> (а не криса), паразит (уместо парасит), музеј, фантазија и сл.<br />
Почеци филозофије се везују <strong>за</strong> античку Грчку, иако су и сами<br />
грчки аутори налазили узоре на Истоку. Сматра се да је прве филозофе<br />
инспирисала <strong>за</strong>повест исписана изнад ула<strong>за</strong> у Аполонов храм у Делфима:<br />
„Спознај себе (грч. Γνῶθι σεαυτόν)”.<br />
Граничне ситуације<br />
Ситуације које су суштински непроменљиве Карл Јасперс<br />
назива граничним ситуацијама. Ово су ситуације у којима<br />
филозофска питања која обично <strong>за</strong>немарујемо постају нужна.<br />
Овакве ситуације су смрт, патња, борба, <strong>за</strong>плитање у неизбежну<br />
кривицу, љубав итд.<br />
<strong>Филозофија</strong> (етимологија)<br />
Реч „филозофија” потиче од грчких речи „s o fi a (σοφια)”<br />
што значи „мудрост” и „philein (φιλειν)” – волети. Грчка реч<br />
„philosophia (φιλοσοφια)” може се превести као љубав према<br />
мудрости. У српском језику најчешће се изговара „филозофија”<br />
.<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
11
Врсте филозофских питања<br />
Теоријска<br />
бог?<br />
Практичка<br />
Поетичка<br />
Ако поново погледаш питања која су наведена у досадашњем тексту,<br />
приметићеш да се таква питања међусобно разликују. Постоје питања о ономе на<br />
шта не можемо да утичемо. Да ли постоји бог? Да ли је свемир бесконачан? Да ли<br />
је душа бесмртна?<br />
Оваква питања се у филозофији називају теоријским питањима. Грчка<br />
реч „теорија” дословно значи „посматрање без интереса”, а односи се на умно<br />
сагледавање суштине ствари. У позориште одлазиш без интереса (користи), али не<br />
без интересовања. Напротив, позоришну представу <strong>за</strong>интересовано посматраш,<br />
често се уживљаваш, идентификујеш се са ликовима. Глумци преносе не тебе своје<br />
емоције, <strong>за</strong>борављаш да је реч само о представи. Наравно, не пада ти на памет<br />
да реагујеш јер у догађајима које посматраш не налазиш<br />
никакав интерес. У сличној си ситуацији и када се бавиш<br />
теоријским питањима. Ова питања се односе на ствари<br />
према којима је однос посматрачки или теоријски. Разлог<br />
<strong>за</strong> ово је једноставан – реч је о ономе што не <strong>за</strong>виси од<br />
твоје воље. Када је у питању постојање бога, кретање<br />
небеских тела или бесмртност душе, једина могућа<br />
истраживачка позиција јесте – посматрање без интереса.<br />
Друга врста питања су питања о ономе што<br />
непосредно или посредно <strong>за</strong>виси од нас. То су питања<br />
о стварима које су предмет вољног одлучивања, делања<br />
или поступака које сама или сам бираш. Да ли је поштено<br />
побећи са часа када то уради већина ученика мог<br />
одељења? Да ли ћу бити лопов ако украдем од лопова?<br />
Да ли је абортус морално прихватљив? Да ли је убиство<br />
оправдано у самоодбрани или освети? Ко одређује<br />
шта је морално? Оваква питања филозофи називају<br />
практичким питањима, а најпознатија међу њима су<br />
етичка питања. Етика је филозофска наука о моралу.<br />
За практичко истраживање није довољно знање, већ<br />
је потребно деловати у складу са знањем. Не назива се<br />
моралним човек који зна шта је морално, већ онај који се<br />
понаша у складу са моралним правилима.<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
Теорија<br />
Сазнавање, проучавање без интереса (користи), умно сагледавање суштине ствари.<br />
Практичка или практична питања<br />
Питања о стварима које <strong>за</strong>висе од наше воље. У нашој филозофској терминологији радије се користи термин<br />
„практичко” уместо „практично”, због семантике – имамо обичај да кажемо да су практичне ствари на пример<br />
перорез, хемијска оловка или мобилни телефон, док су практичка питања усмерена на вештину живота у <strong>за</strong>једници.<br />
Етика<br />
Филозофска наука о моралу.<br />
12
Иако латинска пословица каже да се о укусима<br />
не расправља, врло често расправљамо о питањима<br />
лепоте. Шта једно уметничко дело чини лепим?<br />
Зашто је неко дело уметничко, а неко кич? Оваква<br />
питања називају се поетичка питања. Реч „поезија”<br />
се обично користи <strong>за</strong> књижевно дело у коме је<br />
порука аутора изречена кроз стихове. Изворно,<br />
грчка реч „poïesis (ποιήσεις)” значи произвођење.<br />
За Грке поезија је обухватала све чулима доступне<br />
творевине. Зато се поезијом сматрало песништво,<br />
говорништво, али и <strong>за</strong>натство и медицина.<br />
Поетичка питања су, у филозофији, питања о<br />
уметничком стварању. Најпознатија међу њима су<br />
питања из области естетике, филозофске науке о<br />
лепом.<br />
Сва ова питања остају без коначних одговора<br />
из различитих разлога.<br />
Када говоримо о теоријским питањима,<br />
одговори нису коначни, <strong>за</strong>то што не постоји начин<br />
да их провериш. Ако се, на пример, <strong>за</strong>питаш да<br />
ли је материја дељива до бесконачности, какав<br />
год одговор даш, нећеш моћи да га провериш<br />
у искуству. Исто важи и <strong>за</strong> питање о постојању<br />
бога – бога не можеш да опазиш чулима, па те ово<br />
питање препушта на милост и немилост властитом<br />
промишљању. Сличан проблем се јавља и када<br />
се бавиш питањем настанка космоса. Ниси у<br />
могућности да путујеш кроз време, па не можеш<br />
да посматраш настанак космоса и провериш<br />
своје идеје о томе. Филозофска наука која се<br />
бави предметима недоступним чулима назива се<br />
метафизика.<br />
Практичка питања остају без коначног<br />
одговора <strong>за</strong>то што су ствар личне одлуке и става<br />
појединца. Често се правила која важе у <strong>за</strong>једници<br />
узимају као основа практичког одлучивања.<br />
Појединац, међутим, има способност да одлучи<br />
да ли ће се повиновати правилима <strong>за</strong>једнице или<br />
не. Исту етичку недоумицу можеш посматрати са<br />
више позиција, са подједнако добрим аргументима.<br />
Пилот из примера са почетка текста може <strong>за</strong> свој<br />
морални принцип да прихвати неповредивост<br />
људског живота и да одбије да изврши наређење,<br />
или да испусти бомбу на неко пусто место. Ако,<br />
међутим, и<strong>за</strong>бере принцип војничке дужности,<br />
онда извршава наређење сматрајући да не сноси<br />
моралну одговорност.<br />
АРИСТОТЕЛ<br />
Поделу филозофских питања на теоријска,<br />
практичка и поетичка направио је један од најзначајнијих<br />
и најутицајнијих филозофа у историји –<br />
Аристотел. Рођен је у грчком граду Стагири 38<strong>4.</strong><br />
године пре нове ере. Образовао се у Атини где је<br />
касније отворио филозофску школу која се звала<br />
Лицеј или перипатетичка (шетачка) школа. Овај<br />
други назив потицао је од Аристотелове навике<br />
да шета са ученицима по врту током предавања.<br />
Најзначајнија Аристотелова филозофска дела су<br />
Метафизика, Политика и Никомахова етика.<br />
Умро је у изгнанству. Година његове смрти, 322.<br />
пре нове ере, узима се <strong>за</strong> крај класичне грчке и почетак<br />
хеленистичко-римске епохе.<br />
Естетика<br />
Филозофска наука о лепом.<br />
Поетика<br />
Вештина прављења ствари <strong>за</strong> чулно уживање<br />
и <strong>за</strong>довољавање телесних потреба. Обухватала<br />
је песништво, говорништво, али и <strong>за</strong>натство и<br />
медицину.<br />
Метафизика<br />
Филозофска наука о свету који није доступан<br />
чулима.<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
13
Питања лепог и ружног налазе се у сфери личног доживљаја. Отуда честе полемике<br />
о вредности неког уметничког дела. На оно што сматрамо лепим или ружним такође<br />
утиче владајући идеал времена и културе у којој живимо. Захваљујући уметности јасно<br />
видимо како су се ти идеали мењали. Од Вилендорфске Венере са наглашеним симболима<br />
плодности, преко Гојине елегантно попуњене Голе Маје, до витке Пенелопе Круз и Монике<br />
Белучи, идеја женске лепоте се значајно променила. Слично се догодило и са идеалима<br />
мушке лепоте. У XVIII веку сматрало се да шармантан мушкарац мора да има велики<br />
стомак, па су они који су били витки стављали уметке испод кошуља. Данас се велики<br />
стомак сматра ружним, а идеал лепоте је преко мужевног шарма Шона Конерија и Џорџа<br />
Клунија стигао до дечјег лица Бреда Пита, Џонија Депа или Леонарда ди Каприја.<br />
Провери да ли разумеш<br />
1. Која су од следећих питања отворена:<br />
Ко је први израчунао обим Земље? Да ли бих ја остао ја ако би ми се променило<br />
тело? Када је почео Други светски рат? Колико углова има троугао? Зашто<br />
дозвољавамо да неко други донесе одлуку уместо нас?<br />
2. Зашто отворена питања остављају простор <strong>за</strong> дискусију?<br />
3. Због чега је тешко одредити шта је филозофија?<br />
<strong>4.</strong> Које врсте отворених питања постоје и по чему се разликују?<br />
5. Наведи десет отворених питања. Зашто их сматраш отвореним? Разврстај их према<br />
Аристотеловој подели питања.<br />
6. Наведе примере граничних ситуација.<br />
Филозофирај<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
1. Сети се неке граничне ситуације. Опиши је и реконструиши своје промишљање те<br />
ситуације.<br />
2. Наведи неколико ствари које радиш без икаквог интереса (користи). Зашто их радиш?<br />
3. Можеш ли да се сетиш неке ситуације у којој те је обузела страст при истраживању?<br />
<strong>4.</strong> Западаш ли некада у препирке са неким о музици? Сети се како је ваша дискусија<br />
изгледала. Које сте аргументе користили?<br />
5. Пронађи у одељењу ученике који слушају потпуно другачију музику него ти. Објасните<br />
једно другом <strong>за</strong>што слушате баш ту врсту музике. За сваки свој став употребите бар један<br />
аргумент. Покушајте да <strong>за</strong> сваки аргумент дате противаргумент.<br />
ПРИМЕРАК<br />
За оне који желе више …<br />
… да се упознају са филозофским проблемима<br />
Прочитај:<br />
1. Џулијан Баџини, Свиња која би да буде поједена, Лагуна, Београд, 2008.<br />
2. Стивен Ло, Филозофски фајлови, Плато, Београд, 2003.<br />
3. Бертранд Расел, Проблеми филозофије, Нолит, Београд, 1980.<br />
… да сазнају како се мењао идеал лепоте кроз историју<br />
Прочитај:<br />
Умберто Еко, Историја лепоте, Плато, Београд, 200<strong>4.</strong><br />
14
Зашто се бавимо филозофијом?<br />
→ Да ли увек знамо оно што мислимо да знамо?<br />
→ Постоји ли нешто што не знамо да знамо?<br />
→ Зашто се неки људи баве филозофијом?<br />
→ Да ли је филозофија неопходна или се може без ње?<br />
ЧИТАЊЕ СТАРОГРЧКОГ ТЕКСТА<br />
Да ли смо увек свесни онога што знамо?<br />
У <strong>за</strong>градама поред грчких речи често се налази текст исписан словима којима<br />
смо навикли да обележавамо величине у природним наукама (угао, таласна дужина,<br />
фреквенција, електрични отпор…). У питању су, наравно, слова грчког алфабета. Нисмо<br />
навикли да се тим словима пише текст, па тај текст и не умемо да читамо. Да ли је <strong>за</strong>иста<br />
тако? Покушај овако: када наиђеш на реч исписану грчким алфабетом, прочитај је тако<br />
што ћеш употребити први глас имена грчког слова – где се појави „алфа”, прочитај га као<br />
„а” на пример, или „ламбда” као „л”. У табели су дата грчка слова са именима, а поред<br />
имена у <strong>за</strong>гради је дат изговор.<br />
Α α алфа (а) Η η ета (е) Ν ν ни (н) Τ τ тау (т)<br />
Β β бета (б) Θ θ тхета (тх) Ξ ξ кси (кс) Υ υ<br />
ипсилон<br />
(и)<br />
Γ γ гама (г) Ι ι ита (и) Ο ο омикрон (о) Φ φ фи (ф)<br />
Δ δ делта (д) Κ κ капа (к) Π π пи (п) Χ χ хи (х)<br />
Ε ε епсилон (е) Λ λ ламбда (л) Ρ ρ ро (р) Ψ ψ пси (пс)<br />
Ζ ζ зета (дз) Μ μ ми (м) Σ σ ς сигма (с) Ω ω омега (о)<br />
Покушај сада да прочиташ следеће речи: φύσις, λόγος, ψυχά. Лако је, <strong>за</strong>р не? Наравно,<br />
није баш увек овако једноставно, али је сасвим довољно <strong>за</strong> почетак. Изгледају ли ти ове<br />
речи познато? Преведи их. Примећујеш ли да је начин читања класичног грчког језика<br />
(обично кажемо старогрчког) сличан читању текста на нашем језику? Ако те ово чуди,<br />
сети се порекла нашег писма. Прочитај грчки текст у <strong>за</strong>градама из претходног текста.<br />
На основу онога што је у претходном тексту речено о филозофији, тешко<br />
је разумети <strong>за</strong>што се неко уопште њом бави. <strong>Филозофија</strong> поставља питања на<br />
која није могуће дати сигуран одговор. Ипак, филозофија је нужност без које<br />
човек не може да живи. Ако се <strong>за</strong>питаш „<strong>за</strong>што”, даћеш најбољи аргумент <strong>за</strong><br />
претходну тврдњу. Негирање потребе <strong>за</strong> филозофијом, одбијање да се бавимо<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
15
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
ПЛАТОН<br />
њом, одбацивање филозофије, такође је филозофски став. Аристотел<br />
је у једном свом спису који се код нас обично преводи под насловом<br />
Наговор на филозофију навео: „Мораш да филозофираш, јер ако нећеш<br />
да филозофираш, мораш да филозофираш о томе због чега нећеш да<br />
филозофираш”. <strong>Филозофија</strong> је ствар мишљења, а без мишљења човек не<br />
може.<br />
Постоји могућност неаргументованог одбацивања филозофије.<br />
Неки људи одбијају да дају и прихватају аргументе. Оваква појава зове се<br />
мизологија.<br />
Није свака филозофска позиција филозофија. Већина људи може да<br />
пева, али их нећемо због тога сматрати оперским певачима. Деца играју<br />
фудбал, кошарку, рукомет, тенис, али нису професионални спортисти.<br />
<strong>Филозофија</strong> је неопходна свима, али нису сви филозофи. Често се <strong>за</strong><br />
особу која много прича и све преозбиљно схвата подсмешљиво каже да –<br />
„филозофира”.<br />
Наравно да постоји разлика између филозофа и „филозофа”, али ми<br />
не умемо увек да је уочимо. Неки филозофи су остали несхваћени читавог<br />
свог живота, док неке „филозофе” неоправдано сматрамо мудрим. У<br />
приповеци Вођа, Радоја Домановића, наилазимо на пример „филозофа”.<br />
Појављује се особа коју проглашавају мудром <strong>за</strong>то што „само ћути и<br />
мисли”. Грађани је бирају <strong>за</strong> вођу и после много неприлика у које упадају<br />
сазнају да им је вођа слеп.<br />
Питање о поривима који људе наводе на филозофско истраживање<br />
такође је филозофско питање, једнако колико и питање о сврсисходности<br />
бављења филозофијом. <strong>Филозофија</strong> стално поставља питања о самој себи.<br />
Овакав однос према себи назива се саморефлексија.<br />
Прва људска побуда <strong>за</strong> филозофским истраживањем која је описана<br />
јесте чуђење. Платон је тврдио да је „својство филозофа баш то душевно<br />
стање”. Аристотел овај порив описује подробније. Људи су се, према<br />
Аристотеловом мишљењу, прво чудили очигледним и свакодневним<br />
тешкоћама. Питали су се шта је то што човека чини срећним, колико<br />
можемо да утичемо на своју<br />
судбину, шта је правично.<br />
Платон је један од најутицајнијих античких<br />
грчких филозофа. Живео је у Атини од<br />
42<strong>4.</strong> до 347. године пре нове ере. Основао је<br />
прву филозофску школу која се звала Академија.<br />
Академија је радила девет векова све<br />
док је цар Јустинијан није 529. године нове<br />
ере <strong>за</strong>творио из верских разлога. Најпознатији<br />
Платонов ученик је Аристотел. Велики<br />
број Платонових дела је сачуван, а најпознатија<br />
међу њима су Гозба, Држава и Одбрана<br />
Сократова.<br />
Ова и слична питања<br />
настајала су како су људи<br />
наилазили на одређене проблеме.<br />
Касније су почели да се чуде над<br />
природним појавама. Коначно,<br />
постављали су себи питања<br />
о пореклу свега што постоји.<br />
Овакво чуђење је признавање<br />
незнања. Признавање незнања је<br />
предуслов проучавања. Аристотел<br />
у складу са овим разматрањем<br />
сматра да је филозофија бекство<br />
16
од незнања. Чуђење не треба схватити као нешто што само<br />
претходи филозофији и после ишче<strong>за</strong>ва. Зачуђеност је стални<br />
покретач филозофије. Онај ко се бави филозофијом је увек<br />
изнова <strong>за</strong>чуђен над различитим проблемима. Овај порив је<br />
један од филозофских односа према стварности.<br />
Сумња је још једна од основних побуда <strong>за</strong> бављење<br />
филозофијом. Можеш ли да верујеш својим очима? Сламка у<br />
чаши са течношћу изгледа као да је савијена или преломљена.<br />
Када је извадиш, јасно је да је права. Да ли те варају очи? Или<br />
можда не вара чуло већ разум, када просуђује о ономе што<br />
чула опажају? Ово оставља могућност да сумњаш и у оно<br />
што видиш или опажаш неким другим чулом. Није сумња<br />
усмерена само на чулне податке. Можеш да сумњаш у квалитет<br />
неког уметничког дела које је већина људи прихватила.<br />
Знаш да постоје многи уметници чија су дела мало цењена у<br />
прошлости, а данас важе <strong>за</strong> изузетно вредна. Одличан пример<br />
су Бахове композиције. Дакле, постоје оправдани разлози <strong>за</strong><br />
сумњу у оно што већина сматра исправним. Сумњи подлежу<br />
и научни <strong>за</strong>кони. Многи од оних научних <strong>за</strong>кона који су<br />
сматрани потпуно поузданим, данас то више нису. Учење<br />
према коме се наша планета налази у средишту свемира<br />
потпуно је одбачено, а вековима се прихватало као поуздана<br />
научна истина.<br />
Неки филозофи су сматрали да филозофија произлази<br />
из човекове тежње да <strong>за</strong>господари природом. Енглески<br />
ренесансни филозоф Френсис Бејкон сматрао је да се знање<br />
и моћ поклапају. Непознавање узрока различитих појава у<br />
природи и друштву је узрок страха и неуспеха у овладавању<br />
природом и друштвом. Успех се, према Бејкону, постиже<br />
филозофским истраживањем узрока. Немачки филозоф<br />
Фридрих Ниче тврдио је да су се идејама сличним Бејконовим<br />
водили сви филозофи. У складу са тиме, одредио је вољу <strong>за</strong><br />
моћ као главну побуду филозофирања.<br />
Граничне ситуације о којима говори Јасперс су такође<br />
извор филозофских побуда. У питању су ситуације у којима<br />
смо у потпуности препуштени себи. Једна од таквих ситуација<br />
је смрт. Њена неизбежност у нама и<strong>за</strong>зива тескобно осећање.<br />
Не знамо шта је смрт. Не знамо какав је осећај у тренутку када<br />
живот престане, нити да ли се после тога тренутка ишта више<br />
осећа. Пред смрћу смо препуштени себи. Наравно, знамо да<br />
смо смртни и да смрт нужно стиже. Свест о неизбежној смрти<br />
и<strong>за</strong>зива и подстиче на филозофско истраживање. Она може,<br />
такође, да нас наведе на уметнички чин или на прихватање<br />
неких религијских ставова. Наравно, највероватније ћемо при<br />
помисли на смрт одлучити да о њој даље не мислимо.<br />
РЕНЕ ДЕКАРТ<br />
Француски филозоф и математичар<br />
Рене Декарт сматрао је сумњу кључним<br />
приступом у филозофији. Својим<br />
правилом, према коме ништа не треба<br />
узимати <strong>за</strong> истинито док разуму није<br />
толико разговетно да нема разлога <strong>за</strong><br />
сумњу, поставио је темеље критичког<br />
мишљења. Живео је у XVII веку.<br />
ФРИДРИХ НИЧЕ<br />
Немачки филозоф, Фридрих Ниче,<br />
тврдио је да се све људске побуде развијају<br />
из воље <strong>за</strong> моћ. Живео је од 184<strong>4.</strong><br />
до 1900. године. Међу његовим делима,<br />
која су на граници филозофског и литерарног,<br />
посебно се истичу Тако је говорио<br />
Заратустра, Антихрист, С оне<br />
стране добра и зла и Воља <strong>за</strong> моћ.<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
17
АЛБЕР КАМИ<br />
Француски филозоф, писац и новинар,<br />
Албер Ками, родио се у Орану<br />
(Алжир) 1913. године. Добитник је Нобелове<br />
награде <strong>за</strong> књижевност. Своје<br />
филозофске идеје износио је и у филозофској<br />
и у уметничкој форми. Његова<br />
најпознатија филозофска дела су Побуњени<br />
човек и Мит о Сизифу. Умро је<br />
1960. године.<br />
Француски нобеловац Албер Ками сматрао је да<br />
филозофија настаје из човековог покушаја да пронађе<br />
разумски поредак у свету у коме поредак не постоји. Човек<br />
је осуђен на смрт без обзира на то како је живео. Умиру и<br />
морални и неморални, и храбри и кукавице, и саосећајни и<br />
безосећајни. У том смислу, свака радња је једнако бесмислена.<br />
Како у својим књижевним делима, тако и у филозофским<br />
расправама, Ками упућује на проблем бесмислености људског<br />
постојања. Зато, сматра Ками, човек треба да одговара <strong>за</strong><br />
све своје поступке, не скривајући се и<strong>за</strong> мишљења већине<br />
људи, и<strong>за</strong> обичаја или узвишених идеала. Овај бесмисао<br />
Ками изражава у чувеном цитату: „Да ли да се убијем или да<br />
попијем кафу?” Његова филозофија позната је под називом<br />
филозофија апсурда.<br />
<strong>Филозофија</strong> апсурда<br />
Камијев назив <strong>за</strong> човеков покушај да пронађе логичан поредак у<br />
свету у коме такав поредак не постоји.<br />
ФИЛОЗОФ ИЛИ „ФИЛОЗОФ” – ПИТАЊЕ ЈЕ САД!<br />
Зен је варијанта будизма настала у Индији, али најпопуларнија у Јапану. Идеал свих варијанти будизма<br />
је смиреност у стању које се назива нирвана. До овог стања зен-будисти долазе различитим вежбама. Нама<br />
најразумљивији облик зена су такозване зен приче. У филозофији се не бавимо будизмом, али зен приче<br />
добро илуструју одређене филозофске идеје и подстичу мишљење. На тај начин зен је сродан са филозофијом.<br />
Погледајмо како се у следећој зен причи објашњава проблем препознавања правог мудраца од онога који само<br />
подсећа на мудрог:<br />
„У случajу дa пoкрeнe и дoбиje рaспрaву o будизму сa oнимa кoд кojих je, свaки лутajући свeштeник мoжe дa<br />
oстaнe у зeн хрaму. Aкo je пoрaжeн, мoрa дa oдe.<br />
У jeднoм хрaму у сeвeрнoм дeлу Jaпaнa живeлa су зajeднo двa брaтa свeштeникa. Стaриjи je биo учeн, a млaђи<br />
приглуп и бeз jeднoг oкa.<br />
Jeдaн лутajући свeштeник нaиђe и зaмoли их зa прeнoћиштe, прoписнo их пoзвaвши нa дискусиjу o<br />
узвишeнoм учeњу. Стaриjи брaт, умoрaн oд нaпoрнoг рaдa тoг дaнa, рeчe млaђeм дa гa зaмeни. ,Иди и зaхтeвaj<br />
рaзгoвoр у тишини’, упoзoри гa.<br />
Taкo млaди свeштeник и стрaнaц oдoшe дo oлтaрa и сeдoшe.<br />
Убрзo пoслe тoгa путник устaдe, oтидe дo стaриjeг брaтa и рeчe му: ,Tвoj брaт je дивaн млaдић. Пoрaзиo мe je’<br />
,Прeпричaj ми рaзгoвoр’, рeчe стaриjи брaт.<br />
,Пa’, oбjaсни путник, ,првo сaм ja пoдигao jeдaн прст, прeдстaвљajући Буду, прoсвeтљeнoг. Oндa oн пoдижe<br />
двa прстa, oзнaчaвajући Буду и њeгoвo учeњe. Ja пoдигoх три прстa, прeдстaвљajући Буду, њeгoвo учeњe и<br />
њeгoвe слeдбeникe у хaрмoничнoм живoту. Зaтим oн прoдрмa свojoм стиснутoм пeсницoм прeд мojим лицeм,<br />
пoкaзуjући дa сви пoмeнути пoтичу из jeднe суштинe. Taкo oн пoбeди и ja нeмaм прaвa дa oстaнeм oвдe.’ Oвo<br />
рeкaвши, путник oтидe.<br />
,Гдe je тaj чoвeк?’, зaпитa млaђи, дoтрчaвши дo свoг стaриjeг брaтa.<br />
,Чух дa си дoбиo дискусиjу.’<br />
,Ништa ja нисaм дoбиo. Испрeбиjaћу гa.’<br />
,Рeци ми тeму дискусиje’, зaпитa стaриjи.<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
18
,Зaштo ли je, чим мe je углeдao, пoдигao jeдaн прст, врeђajући мe дa имaм сaмo jeднo oкo. Пoштo je<br />
стрaнaц, пoмислих дa трeбa дa будeм учтив прeмa њeму, пa пoдигoх двa прстa, чeститajући му штo oн имa<br />
oбa oкa. Oндa тaj нeучтиви бeдник пoдижe три прстa, сугeришући дa нaс двojицa имaмo сaмo три oкa. Ja сe<br />
нaљутих и пoђoх дa гa удaрим, aли oн пoбeжe нaпoљe и тo oкoнчa ствaр!’”<br />
Из књиге: Зен приче, Владислав Бајац и други, Београд, 1980.<br />
Провери да ли разумеш<br />
1. Који пориви наводе човека на то да се бави филозофијом?<br />
2. Шта су граничне ситуације?<br />
Филозофирај<br />
1. Сети се нечега што те је <strong>за</strong>чудило и навело на размишљање?<br />
2. Зашто људи често греше када треба да разликују правог и лажног филозофа?<br />
За оне који желе више…<br />
… да сазнају о филозофском чуђењу<br />
Прочитај:<br />
Жана Херш, Историја филозофије – филозофско чуђење, Светови, Нови Сад, 1998.<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
19
<strong>Филозофија</strong> и друге области<br />
КСЕНОФАН ИЗ ЕЛЕЈЕ<br />
Ксенофан, грчки филозоф и песник,<br />
био је први критичар политеизма и<br />
антропоморфизма богова. Живео је у<br />
VI веку пре нове ере. У једној од својих<br />
сатиричних песама Ксенофан је тврдио<br />
да би коњи и лавови, када би имали<br />
руке и умели да цртају, приказивали<br />
богове као коње и лавове. Овим речима<br />
подсмевао се грчком обичају да се приказују<br />
богови у људском облику.<br />
→ Присети се неког мита (грчког, римског, египатског). Како га<br />
разумеш? Да ли га треба схватити дословно?<br />
→ Да ли постоји неки проблем који наука није у стању да реши?<br />
Ако постоји, објасни у чему је ограничење науке.<br />
→ Да ли је религиозној особи потребна филозофија?<br />
→ Да ли те некада читање књижевног дела наводи на<br />
размишљање?<br />
→ Можеш ли да се сетиш неког филма који има филозофски<br />
садржај?<br />
Ако си пажљиво прочитао/прочитала питања из бокса,<br />
приметићеш да се неки од проблема којима се бави филозофија<br />
појављују и у другим областима човековог деловања. Постојањем<br />
бога, душом, па и питањима морала баве се неке религије. Наука<br />
се бави настанком космоса. Уметност такође говори о љубави,<br />
богу и бесмртности. Сасвим је очекивано да се <strong>за</strong>питамо какво је<br />
место филозофије поред религије, науке и уметности. Јасно је да<br />
филозофију од ових области не можемо одвојити према предмету<br />
проучавања, али можемо према начину проучавања. Према томе,<br />
када је реч о филозофији, бићемо на погрешном путу ако питамо<br />
„шта” она проучава. У филозофији је право питање „како” се<br />
проучава одређени предмет. Погледајмо како то изгледа примењено<br />
на одређене области.<br />
<strong>Филозофија</strong> и мит<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
Мит<br />
Најчешће традиционална прича о<br />
наводно историјским догађајима која<br />
служи да се развије поглед на свет једног<br />
народа и објасни одређена пракса,<br />
веровање или природни феномен.<br />
Логос<br />
Иако се често преводи као „наука”,<br />
основно значење је – реч. Остала значења<br />
су мишљење, говор, скупљање у реду, збор.<br />
Политеи<strong>за</strong>м<br />
Веровање у више богова.<br />
Антропоморфи<strong>за</strong>м богова<br />
Веровање да богови имају људски лик.<br />
Мит је рани облик религије. Обично се посматра као прича<br />
пуна фантастичних бића и догађаја, што он и јесте. Ипак, мит није<br />
само фантастична прича, већ покушај песника раних цивили<strong>за</strong>ција<br />
да објасне свет који их је окруживао.<br />
Прва објашњења света била су митска. У свим цивили<strong>за</strong>цијама<br />
постоје митови о настанку света, настанку човека, пореклу обичаја.<br />
Наравно, та објашњења нису <strong>за</strong>снована на аргументима, већ на<br />
поетским сликама. Циљ мита и филозофије је сродан – објашњење<br />
порекла, тумачење смисла, објашњење истине. Приступ се,<br />
међутим, разликује – филозофија инсистира на логичком извођењу.<br />
Често се каже да је филозофија настала када се из мита издвојио<br />
логос. Мит је појаве објашњавао метафорама и алегоријама.<br />
Логичко извођење <strong>за</strong>сновано је на аргументима и искуству. Мит се<br />
не састоји од произвољних метафора, већ су те метафоре такође<br />
<strong>за</strong>сноване на искуству. Рецимо, тектонске поремећаје у северној<br />
Грчкој мит је објашњавао сукобом богова. Исте поремећаје наука<br />
објашњава као узроке земљотреса и рада вулкана.<br />
Када се разматра однос мита и филозофије, поред очигледних<br />
разлика уочавају се и значајне сличности, што и сугеришу значења<br />
20
ова два појма. Оба указују на говор, али на<br />
различите врсте говора. Песник који пише митове<br />
посматра природне појаве и даје тумачење.<br />
Научник се бави истом делатношћу. Значајна<br />
је разлика у томе што се песник препушта машти,<br />
а научник користи научне методе. Сродност<br />
је посебно очигледна када имамо у виду грчку<br />
митологију и грчко неуједначено тумачење<br />
митова. Догађаје из митова који би се Грцима<br />
учинили апсурдним они су лако прилагођавали и<br />
кориговали. У свакодневном животу и литератури<br />
било је такође присутно митско изражавање.<br />
ХИПАТИЈА<br />
Једна од жртава хришћанске<br />
нетрпељивости<br />
према филозофији била<br />
је александријска филозофкиња<br />
Хипатија. Током<br />
напада верске хистерије<br />
у V веку хришћани су је<br />
убили.<br />
Глумица Рејчел Вајс у улози<br />
Хипатије у филму Агора (2009)<br />
<strong>Филозофија</strong> и религија<br />
Сложеност односа филозофије и религије видела се већ у<br />
односу филозофије и мита, као раног облика религије. У том<br />
смислу, <strong>за</strong>корачило се у однос филозофије и религије већ у<br />
претходном поглављу. Ипак, када се говори о овом односу,<br />
првенствено се мисли на однос филозофије и монотеистичке<br />
религије, или филозофије и организоване религије.<br />
Прве монотеистичке идеје јавиле су се управо у<br />
филозофији, а први мислилац који је отворено критиковао<br />
политеи<strong>за</strong>м звао се Ксенофан. Ксенофан је тврдио да је идеја о<br />
мноштву богова неразумна. Сачуван је његов стих: „Један је бог,<br />
боговима врховни владар и људима, ни ликом није налик ни<br />
умом смртницима”.<br />
<strong>Филозофија</strong> и религија имају најмање једну <strong>за</strong>једничку<br />
тему – бога и његову природу. Као што је већ наглашено, у<br />
филозофији се појаве проучавају на другачији начин него у<br />
осталим областима. Ово важи и <strong>за</strong> религију.<br />
Међусобни однос филозофије и религије се кроз векове<br />
мењао. То је у највећој мери однос између веровања и знања.<br />
Засада можемо да наведемо три основна односа која се јављају<br />
између ове две области.<br />
Први однос између филозофије и религије био је<br />
међусобно искључивање. С појавом религијских објава,<br />
верницима се филозофија учинила сувишном. Све оно што<br />
су филозофи истраживали у тренуцима великог религијског<br />
<strong>за</strong>носа, присталицама нових религија изгледало је бесмислено.<br />
Питање бесмртности душе, настанка космоса, смисла живота<br />
и индивидуалне среће религија решава објавом. Ове објаве<br />
су с временом постајале догме – тврдње које није дозвољено<br />
проверавати. Оправдање <strong>за</strong> овакве ставове налази се у идеји<br />
да је религијска истина недоступна људском уму. Посебно<br />
ИБН РУЖД<br />
Арапски филозоф из Кордобе познатији<br />
је по свом латинизованом имену<br />
Авероес. Тврдио је да је филозофија<br />
верска обаве<strong>за</strong> и оштро је критиковао<br />
обезвређивање филозофије. Ово своје<br />
становиште аргументовао је самом исламском<br />
традицијом. Живео је у XII<br />
веку. Његово најпознатије дело је Несувислост<br />
несувислости.<br />
Монотеистичке религије<br />
Религије које прихватају и поштују<br />
само једног бога. Најраспрострањеније<br />
су јудаи<strong>за</strong>м, хришћанство и ислам.<br />
Догма<br />
Веровање или учење у које није<br />
дозвољено сумњати, дискутовати о<br />
њему и оповргавати га.<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
21
Теократија<br />
Државно уређење у коме религија има<br />
доминантну улогу.<br />
ЈАКОБИНСКА ДИКТАТУРА<br />
Терор у Нанту, непознати аутор, 1793.<br />
Током владавине терора у Француској<br />
(1793) револуционари су, под<br />
утицајем просветитељске филозофије,<br />
погубили велики број свештеника.<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
АУРЕЛИЈЕ АВГУСТИН<br />
Последњи филозоф античке<br />
епохе или први средњовековни<br />
филозоф, познат као<br />
Св. Августин из Хипа, живео<br />
је у северној Африци од 35<strong>4.</strong> до<br />
430. године. Сматрао је да су<br />
вера и разумевање пове<strong>за</strong>ни.<br />
Познат је његов став: „Верујем<br />
да бих разумео (лат. Credo ut<br />
intelligаm)”. Његова најважнија<br />
дела су Држава божја и Исповести.<br />
су биле опасне околности у којима је организована религија<br />
добијала одлучујући утицај у <strong>за</strong>једници. Оваква појава<br />
зове се теократија. Нетрпељивост цркве према филозофији<br />
у таквим <strong>за</strong>једницама је деструктивна. Од проглашења<br />
хришћанства државном религијом у IV веку нове ере, па до<br />
529. године траје велики прогон филозофа и филозофије. У<br />
овом безумљу спаљена је библиотека у Александрији, убијено<br />
је много филозофа, док коначно филозофија у Ви<strong>за</strong>нтији није<br />
<strong>за</strong>брањена.<br />
Наравно, постоје и филозофије које искључују религију.<br />
За овакав однос користе се различити аргументи. У доба<br />
просветитељства, у XVII веку, предност се давала критичком<br />
уму. Црква се оптуживала <strong>за</strong> манипулацију. Тврдило<br />
се да свештеници користе религијске садржаје како би<br />
искоришћавали вернике. Оваква критика религија назива се<br />
просветитељском критиком. Ни овакав однос није прошао без<br />
опасних последица. Током јакобинске диктатуре у Француској<br />
побијено је на десетине хиљада свештеника.<br />
Поред искључивања, често навођен однос је допуњавање.<br />
Овај однос је најчешћи у римокатоличком и исламском<br />
средњем веку. <strong>Филозофија</strong> се схватала као помоћна теолошка<br />
дисциплина, „слушкиња теологије”. Њена улога је да помогне<br />
тумачењу религијских догми. Овај однос се често посматра<br />
као однос вере и знања. Вера почиње тамо где престаје знање.<br />
Римски филозоф Августин <strong>за</strong>ступао је идеју да нас вера води ка<br />
знању.<br />
Коначно, постоји схватање да се филозофија и религија<br />
у великој мери поклапају. Ова идеја о поклапању <strong>за</strong>снована<br />
је на неколико <strong>за</strong>једничких особина. Прво,<br />
и филозофија и религија имају <strong>за</strong>једнички<br />
предмет – вечну истину. Друго, обе <strong>за</strong>хтевају<br />
да онај ко се њима бави буде посвећен. Даље,<br />
и религија и филозофија подразумевају<br />
преданост истини, без обзира на лична<br />
предубеђења и интересе. Због тога, и<br />
филозофија и религија мењају онога ко им<br />
је посвећен. Требало би да посвећеник живи<br />
у складу са оним што је сазнао. Разлика<br />
остаје у сфери начина проучавања. Филозоф<br />
промишља вечну истину, <strong>за</strong>хтева аргументе<br />
и доказе, док се у религији остаје на нивоу<br />
представе. Религија приказује, описује вечну<br />
истину и не изискује доказе. Због ових<br />
сличности није редак случај да се у историјама<br />
филозофије појаве религијски садржаји.<br />
22
Сва три поменута односа<br />
филозофије и религије нису ствар<br />
прошлости, како се то понекад сматра.<br />
Свештенство се и данас често противи<br />
филозофији, као што је то радило<br />
и у средњем веку. Не недостаје ни<br />
оштра филозофска критика религије,<br />
која не <strong>за</strong>остаје <strong>за</strong> просветитељском.<br />
Савремени француски филозоф<br />
Мишел Онфре у својим предавањима и књигама оживљава просветитељску<br />
критику религије. Његова филозофија је реакција на експанзију религије крајем<br />
XX века. Онфре указује на то да се превише брзо <strong>за</strong>боравило на опасности које<br />
прете од религије. Он првенствено мисли на нетолеранцију, манипулацију и<br />
фанати<strong>за</strong>м. Доказује да опасност од теократије није ишчезла, већ да је, напротив,<br />
врло актуелна.<br />
Филозофска дисциплина која проучава религију назива се филозофија<br />
религије.<br />
<strong>Филозофија</strong> и наука<br />
Проблема односа филозофије и науке<br />
свесни су многи научници и филозофи.<br />
Сви знају да наука своје порекло има у<br />
филозофији. Све до ренесансе филозофија и<br />
религија су били једини облици проучавања<br />
стварности. У ренесанси почињу да се одвајају<br />
појединaчне науке. Прво су се из филозофије<br />
развиле природне науке. Неке друштвене<br />
науке, социологија и психологија на пример,<br />
осамосталиле су се тек у XIX веку.<br />
ГЕОРГ ФИЛХЕЛМ ФРИДРИХ ХЕГЕЛ<br />
Хегел је један од филозофа који су сматрали<br />
да постоји „поклапање” филозофије<br />
и религије. Зато је филозофију називао „недељом<br />
човековог живота” и „непрекидним<br />
служењем богу”. Живео је у Немачкој од 1770.<br />
до 1831. године. Његова најважнија дела су Феноменологија<br />
духа и Наука логике.<br />
ОГИСТ КОНТ<br />
Оснивач је филозофског позитивизма<br />
и <strong>за</strong>четник социологије.<br />
Његово главно дело зове се<br />
Курс позитивне филозофије. Живео<br />
је у Француској од 1798. до<br />
1857. године.<br />
Често је схватање, нарочито од почетка XX века, према коме је наука<br />
превазишла филозофију и тиме довела у питање њену оправданост.<br />
Овакво схватање односа филозофије и науке утемељено је у – филозофији!<br />
Француски филозоф Огист Конт тврдио је да постоје три различита<br />
теоријска стања људског сазнања. Прво је религијско или фиктивно<br />
стање, у коме се природне појаве објашњавају божанским деловањем.<br />
Друго стање је метафизичко или апстрактно, оно је према Конту само<br />
модификација првог. Натприродне силе су <strong>за</strong>мењене апстрактним<br />
појмовима. Метафизичко или апстрактно стање се често идентификује<br />
са филозофијом. Коначно, теоријско стање је научно, <strong>за</strong>сновано на<br />
чињеницама. Научне чињенице су проверљиве посматрањем или<br />
експериментом. Наука, према Конту, треба да укине претходна теоријска<br />
стања, односно филозофија би требало да се укине и <strong>за</strong>мени науком.<br />
Овакво схватање назива се позитиви<strong>за</strong>м, а наука <strong>за</strong>снована искључиво на<br />
искуственим чињеницама назива се позитивна наука.<br />
<strong>Филозофија</strong> религије<br />
Филозофска<br />
дисциплина која се<br />
бави промишљањем<br />
религијских појмова.<br />
Позитиви<strong>за</strong>м<br />
Учење према коме наука<br />
треба да се <strong>за</strong>снива<br />
искључиво на чулно<br />
проверљивим сазнањима –<br />
чињеницама.<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
23
ВЕРНЕР ХАЈЗЕНБЕРГ<br />
Хајзенберг је немачки физичар који<br />
је био инспирисан грчком филозофијом.<br />
Познат је по формулацији принципа неодређености<br />
у квантној механици. Нобелову<br />
награду <strong>за</strong> физику добио је 1932. године.<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
Општа<br />
методологија<br />
Филозофска наука<br />
о поступцима<br />
у научном истраживању.<br />
<strong>Филозофија</strong><br />
науке<br />
Филозофска дисциплина<br />
која<br />
промишља проблеме<br />
науке и научног<br />
открића.<br />
Сродност науке и филозофије се не исцрпљује у<br />
филозофском пореклу науке. Неки научници су критичким<br />
проучавањем своје науке дошли до филозофије, чак су<br />
постали веома значајни и утицајни филозофи. Међу<br />
најпознатијима је немачки психијатар Карл Јасперс. О свом<br />
односу према филозофији и науци је написао: „Научник<br />
који се филозофски односи према својој науци је филозоф”.<br />
Постоје наравно и научници којима филозофија помаже у<br />
развоју науке. Једно од најлепших сведочанстава о томе даје<br />
нам физичар Вернер Хајзенберг у својој аутобиографији.<br />
Данас је догматски позитиви<strong>за</strong>м у науци превазиђен, а<br />
филозофско истраживање се подстиче у свим наукама.<br />
Јасна је разлика између филозофије и науке. Она се<br />
може врло лако објаснити. Свака наука има свој предмет<br />
проучавања и начин како проучава тај предмет. Предмет<br />
проучавања науке је један део стварности. Биологија, на<br />
пример, проучава живе организме, социологија проучава људско друштво, а<br />
историја људску прошлост. Прва јасно уочљива разлика јесте у томе што наука<br />
проучава једну област стварности, док филозофија проучава целокупну<br />
стварност. Данас ова разлика није толико очигледна, пошто су све чешћа<br />
интердисциплинарна истраживања. Сетимо се <strong>за</strong>то основног критеријума према<br />
којем одвајамо филозофију од осталих интелектуалних тековина. Није кључна<br />
специфичност филозофије у предмету проучавања, већ у начину проучавања. У<br />
том смислу јасно ћемо је одвојити од науке.<br />
Када је реч о односу филозофије и науке, не треба <strong>за</strong>боравити да наука <strong>за</strong> циљ<br />
има примену сазнања. Највећи број наука је данас примењен у техници. Значајан<br />
део филозофије су теоријске науке, чији циљ није никаква примена. Ово је у<br />
складу са дефиницијом теорије као посматрања без интереса. То не значи да се<br />
теоријске науке никада нису примењивале, већ да се филозофском истраживању<br />
приступа без интереса (користи). Наука пак најчешће <strong>за</strong> циљ има некакав интерес.<br />
Медицином се на пример бавимо како бисмо унапредили човеково здравље.<br />
Филозофијом се међутим бавимо ради чисте радости сазнања.<br />
У научном истраживању научник на одређени начин проучава неки предмет.<br />
Начин проучавања предмета зове се метод. Општа методологија је филозофска<br />
дисциплина која проучава поступке у научном истраживању. Дакле, у науци<br />
је јасно одвојен истраживач, метод и предмет. У филозофији ово одвајање не<br />
постоји. Основна филозофска идеја је самоспознаја, дакле предмет и истраживач<br />
су идентични. Често је у филозофији метод неодвојив од предмета и истраживача,<br />
тако да се истраживач, метод и предмет истраживања поистовећују. Ово, наравно,<br />
искључује објективност истраживања, која је један од основних <strong>за</strong>хтева науке.<br />
Такође, у филозофији се не инсистира на научној ег<strong>за</strong>ктности ни на коначним<br />
решењима проблема. Постављање проблема је важније него решење. Даље,<br />
концепт тачног и нетачног у филозофији нема много значаја.<br />
Филозофска дисциплина која промишља проблеме науке и научног открића<br />
зове се филозофија науке.<br />
24
<strong>Филозофија</strong> и уметност<br />
Мало је тема – научних, митских, религијских,<br />
свакодневних – које нису постале предмет бар једног<br />
уметничког дела. Мит и религија често су се сусретали<br />
са уметношћу. Грчке храмове, као и хришћанске цркве,<br />
католичке катедрале, украшавали су уметници који су<br />
приказивали религијске и митске призоре.<br />
Сличан је и однос филозофије и уметности. Када се<br />
<strong>за</strong>питамо шта је предмет филозофије, често ћемо открити<br />
да су се истим темама уметници бавили на веома озбиљан<br />
начин. Такве теме су: љубав, мудрост, филозофија, бог, смрт<br />
и сл. Неки књижевници су писали и филозофске есеје, а<br />
неки филозофи су се бавили и књижевношћу.<br />
У филмовима је често приказивање филозофских<br />
проблема и неки од њих иницирају филозофско<br />
промишљање.<br />
Неки филозофи су познати као противници<br />
уметности, а најпознатији међу њима био је Платон. Он<br />
је тврдио да уметност само опонаша стварност уместо да<br />
је објашњава, те нас опонашањем одвлачи од суштине.<br />
Сам Платон је као млад писао поезију, али када је почео<br />
да се бави филозофијом, све своје песме је спалио. Ова<br />
Платонова критика погађа само такозване миметичке или<br />
подражавалачке уметности.<br />
Упркос радикалној критици уметности, Платонови<br />
дијалози су бриљантна дела античке књижевности.<br />
Аристотел наглашава способност уметничког дела да<br />
и<strong>за</strong>зове прочишћење или катарзу. Катар<strong>за</strong> је стање у коме<br />
се наша осећања прочишћавају, а спознаја узвишених идеја<br />
постаје блиска. Учење о катарзи Аристотел је развио у<br />
својој Поетици, посебно када говори о трагедији. Трагедија<br />
и<strong>за</strong>зива снажна осећања која иницирају катарзу.<br />
Филозофи су се често бавили питањима ве<strong>за</strong>ним <strong>за</strong><br />
уметничка дела. Шта неко дело чини уметничким? Одакле<br />
долази надахнуће уметника? Да ли и како уметничко<br />
дело може да открије дубоке, животне истине? Овакво<br />
проучавање уметности назива се филозофија уметности.<br />
Естетика, која је већ помињана у лекцији Врсте<br />
филозофских питања, може бити схваћена као још једна<br />
значајна ве<strong>за</strong> филозофије и уметности. Наравно, предмет<br />
естетике може да буде и лепота која није уметничка<br />
(природна лепота, на пример), али се најчешће везује <strong>за</strong><br />
лепоту уметничког дела.<br />
ТЕРМИНАТОР 2 – СУДЊИ ДАН<br />
(Режија: Џејмс Камерон, САД, 1991)<br />
Кадар из филма Терминатор 2 – Судњи дан<br />
У далекој будућности нашом планетом<br />
су овладале машине које покушавају<br />
да униште сва преостала људска бића.<br />
Преживели организују отпор и покушавају<br />
да поврате контролу над својом планетом.<br />
Машине креирају човеколиког робота,<br />
терминатора, кога шаљу у прошлост да<br />
убије вођу покрета отпора који је тада још<br />
увек дете. Покрет отпора сазнаје <strong>за</strong> овај<br />
план и шаље другог терминатора како<br />
би <strong>за</strong>штитио свог вођу. Овај популарни<br />
научнофантастични филм проблематизује<br />
многа древна и савремена филозофска<br />
питања. Да ли машине могу да мисле и<br />
осећају? Колико прогрес науке и технике<br />
користи, а колико штети човечанству и<br />
може ли бити фаталан по човека? Може<br />
ли се путовати у прошлост? Можемо ли<br />
поправити грешке из прошлости? Да ли<br />
је морално оправдано убити дете <strong>за</strong> које<br />
знамо да ће у будућности постати опасно?<br />
Миметичка уметност<br />
Уметност која само имитира предмет који<br />
приказује, без тражења дубљег смисла.<br />
Катар<strong>за</strong><br />
Стање у коме се наша осећања прочишћавају,<br />
а спознаја узвишених идеја постаје блиска.<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
25
Како уметност делује на посматрача? Да ли је опажање лепога пове<strong>за</strong>но<br />
са моралном врлином? Како је могуће да човек може да пронађе естетско<br />
<strong>за</strong>довољство у посматрању ружног и страшног? Која је разлика између<br />
разумевања и неразумевања једног уметничког дела?<br />
Провери да ли разумеш<br />
1. Шта значи реч „мит”?<br />
2. Какав је однос „мита” и „логоса”?<br />
3. У каквим односима могу да буду филозофија и религија?<br />
<strong>4.</strong> Покушај да нађеш <strong>за</strong>једнички концепт религије, филозофије и уметности.<br />
5. Које су разлике између филозофије и науке?<br />
6. Како уметност смета филозофији?<br />
7. Како уметност и филозофија сарађују?<br />
8. Које филозофске проблеме обрађују уметничка дела?<br />
9. Објасни однос филозофије уметности и естетике. Које су сличности, а које<br />
разлике?<br />
Филозофирај<br />
1. Какав је однос религије према науци и филозофији у твом окружењу?<br />
2. Да ли је боље веровати у бога или размишљати о богу? У каквом су односу вера<br />
и знање? Шта ти мислиш о томе?<br />
3. Сети се филмова које си недавно гледао или гледала. Има ли у њима<br />
филозофских тема? Наведи бар једну.<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
За оне који желе више…<br />
… да сазнају о односу филозофије и религије<br />
Погледај филм:<br />
Агора, режија Алехандро Аменабар, Шпанија, 2009.<br />
Прочитај:<br />
Мишел Онфре, Атеолошка расправа, Рад, Београд, 2005.<br />
… да сазнају о односу филозофије и науке<br />
Прочитај:<br />
Вернер Хајзенберг, Физика и метафизика, Градац, Чачак, 2009.<br />
… да уживају у филмовима са филозофским садржајем<br />
Погледај филмове:<br />
1. Кад је Ниче плакао (When Nietzsche Wept), Пинчез Пери, САД, 2009.<br />
2. Момци из Бразила (The Boys from Brazil), Френклин Шафнер, САД, 1978.<br />
3. Седми печат (Det sjunde inseglet), Ингмар Бергман, Шведска, 1957.<br />
<strong>4.</strong> Љубав и смрт (Love and Death), Вуди Ален, САД, 1975.<br />
ПРИМЕРАК<br />
26
Основне филозофске дисциплине<br />
→ Потражи у претходном тексту све филозофске дисциплине<br />
(науке) и направи њихов списак.<br />
→ Распореди филозофске дисциплине са списка према врсти<br />
питања које проучавају – одреди које су теоријске, које<br />
практичке, а које поетичке.<br />
→ Постави по једно филозофско питање <strong>за</strong> сваку дисциплину.<br />
Ако урадиш <strong>за</strong>датке, видећеш да смо ову тему већ прилично<br />
добро обрадили. Потребно је да се наведу још четири важне<br />
филозофске дисциплине. За прве две упознајмо се са једним<br />
<strong>за</strong>нимљивим мислиоцем из античке Кине.<br />
Право име овог мислиоца више личи на назив борилачке<br />
вештине. Звао се Кунг Фу Цу, на <strong>за</strong>паду је познат по<br />
латинизованој верзији свог имена – Конфучије. Живео је у<br />
VI веку пре нове ере, дакле био је савременик раних грчких<br />
филозофа.<br />
Главна сфера његовог интересовања је била практичка.<br />
Државници су га ценили због његове мудрости и способности<br />
да понуди добар савет. Имао је обичај да каже: „Када сретнеш<br />
доброг човека, покушај му бити сличан, када сретнеш лошег<br />
човека, потражи његове мане у себи”.<br />
Конфучије је инсистирао на ефикасности мишљења. У пракси<br />
је често ефикасност важнија од детаљисања. Сматрао је да се<br />
ефикасност постиже ако се ствари назову правим именима. Је ли<br />
то тешко? Наравно да најчешће није, али некад постоји потреба да<br />
се нешто улепшава или куди коришћењем еуфемизма и пејоратива.<br />
Понекад се <strong>за</strong> једноставне ствари користе сложени називи. Неки<br />
људи се жале да им се дешава да не умеју да изговоре оно што<br />
мисле. Филозофска дисциплина која се бави проблемом употребе и<br />
суштине језика назива се филозофија језика.<br />
Поменимо још једну Конфучијеву мисао. „Право знање<br />
је знати да се зна када се зна и знати да се не зна када се не<br />
зна”. Ипак, да ли је човек икада сигуран у оно што зна? Зна ли<br />
понекада нешто што мисли да не зна? Које су границе човековог<br />
сазнања? Филозофска дисциплина која се бави оваквим<br />
питањима назива се гносеологија или епистемологија. Реч<br />
„гносеологија” потиче од грчке речи „gnosis” што значи спознаја. Реч<br />
епистемологија потиче од „episteme” – наука.<br />
Постоји филозофска наука која се бави развојем филозофских<br />
идеја кроз историју. Зове се историја филозофије и може се<br />
систематизовати на два начина – према ауторима и према<br />
филозофским проблемима. У овој књизи ће се користити други<br />
начин како би се лакше пратиле одређене филозофске идеје.<br />
КУНГ ФУ ЦУ<br />
Кунг Фу Цу или Конфучије, древни<br />
филозоф из Кине, живео је од 551. до<br />
479. године пре нове ере. Истицао се<br />
практичком мудрошћу и корисним<br />
саветима.<br />
<strong>Филозофија</strong> језика<br />
Филозофска дисциплина која се бави<br />
проблемом употребе и суштине језика.<br />
Гносеологија<br />
Филозофска дисциплина која се бави<br />
проблемима сазнања. Други назив <strong>за</strong><br />
ову науку је епистемологија.<br />
Историја филозофије<br />
Филозофска наука која се бави развојем<br />
филозофских идеја кроз историју.<br />
Логика<br />
<strong>Филозофија</strong> форми мишљења.<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
27
„НЕ БИ БИЛО УНЕСКО-а* ДА<br />
НИЈЕ ФИЛОЗОФИЈЕ…”<br />
(Слоган са УНЕСКО-вог сајта)<br />
УНЕСКО тумачи филозофију у<br />
најширем смислу као бављење универ<strong>за</strong>лним проблемима<br />
човековог живота и егзистенције и подстицање<br />
не<strong>за</strong>висног мишљења појединца. <strong>Филозофија</strong><br />
је срце људског знања, а обим њеног деловања широк<br />
је као поље деловања УНЕСКО-а.<br />
(Стратегија <strong>за</strong> филозофију, УНЕСКО, 2005)<br />
Сваки појединац има право да се укључи слободно<br />
у филозофско истраживање у свим његовим облицима<br />
и свуда где може да се практикује; настава<br />
филозофије треба да се одржи или развија тамо где<br />
постоји, да се уведе тамо где још увек не постоји, и<br />
треба је назвати јасно – „филозофија”; наставу филозофије<br />
треба да реализују квалификовани наставници,<br />
који су обучени баш <strong>за</strong> тај предмет. Настава<br />
филозофије не сме да буде подређена економским,<br />
техничким, верским, политичким или идеолошким<br />
<strong>за</strong>хтевима.<br />
(Париска декларација о филозофији, УНЕСКО, 1995)<br />
* УНЕСКО је скраћеница <strong>за</strong> органи<strong>за</strong>цију при Органи<strong>за</strong>цији<br />
уједињених нација <strong>за</strong>дуженој <strong>за</strong> образовање,<br />
науку и културу (United Nations Educational,<br />
Scientific and Cultural Organization – UNESCO)<br />
Такође, постоје два основна становишта<br />
о питању историје филозофије. Једно је<br />
традиционално становиште, према коме је<br />
филозофија настала и развијала се искључиво<br />
на европском тлу. Овакво изучавање<br />
искључује филозофију Далеког и Блиског<br />
истока. Најпознатији присталица овакве<br />
историје филозофије био је Хегел и вероватно<br />
му се не би допало када би видео да се у овом<br />
уџбенику помиње Конфучије.<br />
Друго схватање је данас<br />
распрострањеније и отвореније. То је идеја<br />
светске историје филозофије, проучавања<br />
свих интелектуалних традиција света.<br />
Утемељивач оваквог приступа је Карл<br />
Јасперс. Ми ћемо, због ограниченог простора,<br />
пратити ток филозофије у Европи, али ћемо,<br />
у складу са савременим тенденцијама, често<br />
разматрати и остале филозофске традиције.<br />
Коначно, можда најзначајнија<br />
филозофска дисциплина зове се логика.<br />
Логику је <strong>за</strong>сновао Аристотел. Саставио је<br />
шест логичких списа. Ови текстови су <strong>за</strong>једно<br />
објављени под називом Оруђе или Органон.<br />
Логика је схватана као оруђе филозофије<br />
и науке. Ова наука је дефинисана као<br />
филозофија ваљаних форми мишљења.<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
МИСАО ИСТОКА И ЗАПАДА<br />
Термин „филозофија” је дуго био примењиван само на мислилаштво које се развијало у<br />
Европи. Разлог томе је схватање да филозофија треба да буде <strong>за</strong>снована на аргументима и да<br />
прати традицију грчке филозофије. Овакво схватање потиснуло је мислилачке традиције осталих<br />
делова света. <strong>Филозофија</strong> Средњег и Далеког истока углавном је <strong>за</strong>снована на ирационалним<br />
идејама, те је сродна са религијом.<br />
Провери да ли разумеш<br />
1. Распореди гносеологију, филозофију језика и историју филозофије у одговарајуће групе<br />
филозофских наука – одреди која је теоријска, која практичка, а која поетичка наука.<br />
2. Где спада логика – у теорију, праксу или поезију?<br />
28
3. Направи табелу попут ове и распореди све поменуте филозофске науке.<br />
Филозофске науке<br />
Теоријске<br />
Практичке<br />
Поетичке<br />
<strong>4.</strong> Понуђено ти је пет књига на слици. Изнад слике се налазе филозофска питања.<br />
За свако питање одлучи у којој књизи треба потражити разјашњење.<br />
a) Како се развијала филозофија кроз историју?<br />
б) Јесу ли наша сазнања урођена или стечена?<br />
в) Јесу ли моја питања филозофска или припадају некој другој области?<br />
г) Како могу да проверим да ли је истина оно што сам прочитао/прочитала?<br />
д) Постоји ли свемогуће биће?<br />
ђ) Како научници знају да постоји атом ако га није могуће видети?<br />
е) Да ли онај ко краде треба само да врати украдено или га треба и казнити?<br />
<strong>Филозофија</strong><br />
религије<br />
Историја<br />
филозофије<br />
Увод у<br />
филозофију<br />
Увод у етику<br />
Логика са<br />
методологијом<br />
Филозофирај<br />
Да ли је, према твом схватању, филозофија прихватљива искључиво као европска<br />
традиција?<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
29
За оне који желе више…<br />
… да сазнају о светској историји филозофије<br />
Прочитај:<br />
Карл Јасперс, Светска историја филозофије, Књижевна <strong>за</strong>једница Новог Сада,<br />
Нови Сад, 1992.<br />
Резиме<br />
<strong>Филозофија</strong> је интелектуална делатност која се бави такозваним отвореним<br />
питањима, а то су питања на која није могуће дати коначан и једнозначан<br />
одговор.<br />
Реч „филозофија” је грчког порекла, потиче од речи „fi l e i n (љубав)” и „s o fi a<br />
(мудрост)”. Дословно филозофија значи „љубав према мудрости”.<br />
Филозофска питања се могу поделити на три основне врсте: теоријска, практичка<br />
и поетичка.<br />
Филозофско чуђење је (хронолошки) прва побуда <strong>за</strong> филозофско истраживање,<br />
која је описана у филозофијама Платона и Аристотела – људи су се у почетку<br />
чудили очигледним тешкоћама, <strong>за</strong>тим природним појавама, да би се на крају<br />
<strong>за</strong>чудили над пореклом свега што постоји.<br />
Сумња у извесност сазнања је важна филозофска побуда.<br />
Воља <strong>за</strong> моћи је значајан филозофски мотив – описују је филозофи који сматрају<br />
да је знање средство којим се долази до моћи.<br />
Граничне ситуације су ситуације у којима је човек препуштен себи, а које су<br />
суштински непроменљиве (неизбежне): смрт, патња, борба, љубав.<br />
<strong>Филозофија</strong> се сусреће са различитим областима човековог проучавања. Иако<br />
се дешава да им је исти предмет проучавања, филозофија се увек разликује у<br />
начину проучавања тог предмета. Најуже је ве<strong>за</strong>на <strong>за</strong> религију, науку и уметност.<br />
Однос филозофије и религије се први пут у историји јавио као однос филозофије<br />
и мита. Мит је појаве објашњавао метафорама и алегоријама. Сматра се да је мит<br />
утицао на настанак филозофије код Грка, односно да се филозофија издвојила из<br />
мита.<br />
Када је у питању однос филозофије и објављених, монотеистичких религија,<br />
уобичајена су три односа: искључивање, допуњавање и поклапање.<br />
Наука је настала издвајањем из филозофије.<br />
<strong>Филозофија</strong> и уметност имају многе <strong>за</strong>једничке теме, нпр. бог, љубав, смрт.<br />
Филозофске дисциплине су специфичне области којима се бави филозофија.<br />
Епистемологија или гносеологија је филозофско учење о пореклу, могућностима<br />
и границама сазнања.<br />
Логика је филозофска дисциплина која јесте филозофија о форми мишљења.<br />
Сматра се да је ова наука утемељена у збирци Аристотелових текстова која се<br />
назива Органон (оруђе).<br />
Историја филозофије је филозофска наука чији је предмет развој филозофских<br />
идеја кроз историју.<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
30
У овом поглављу ћеш:<br />
Античка филозофија<br />
сазнати где је и када настала филозофија;<br />
разумети шта је све утицало на настанак и развој античке филозофије;<br />
разумети и анализирати основне проблеме античке филозофије;<br />
анализирати и вредновати различите врсте сазнања;<br />
анализирати и вредновати различита учења о настанку космоса;<br />
разумети и анализирати различита схватања метафизике у античкој филозофији;<br />
разумети, анализирати и вредновати античке концепције дијалектике;<br />
анализирати, вредновати и креирати различита схватања доброг живота;<br />
анализирати, вредновати и креирати различита схватања ваљане државе;<br />
анализирати, вредновати и креирати стратегије помоћу којих се постаје и остаје срећан.<br />
Проблеми античке филозофије<br />
→ Шта је доколица? Постоји ли разлика између досаде,<br />
слободног времена и доколице? Шта радиш у доколици?<br />
→ Које су разлике између источних и <strong>за</strong>падних култура у<br />
старом веку?<br />
→ Да ли верујеш у судбину? Шта је судбина? Да ли је<br />
непроменљива или се може избећи? Аргументуј своје<br />
одговоре!<br />
→ Шта су обичаји? Каква је њихова улога у људској <strong>за</strong>једници?<br />
Друштвени услови <strong>за</strong> настанак филозофије<br />
Покушај да <strong>за</strong>мислиш себе, своје пријатеље,<br />
рођаке, комшије како се баве филозофијом. Вероватно<br />
познајеш некога <strong>за</strong> кога кажу да „филозофира”. Ова реч у<br />
свакодневном говору има најчешће погрдно значење. Када<br />
<strong>за</strong> некога кажемо да „филозофира”, то обично значи како<br />
мудрује без неког коначног и корисног исхода. Онај кога<br />
сматрамо „филозофом” обично има превише слободног<br />
времена и мало обаве<strong>за</strong>. Такве особе често не обраћају<br />
пажњу на свакодневицу.<br />
У овим уобичајеним представама које о филозофима<br />
говоре на чудан начин, скривен је један од услова <strong>за</strong><br />
настанaк филозофије. Реч је о доколици. Тешко је<br />
<strong>за</strong>мислити како се неко, ко читав дан проводи на послу<br />
стара о домаћинству, обавља административне послове,<br />
плаћа рачуне, бави филозофским истраживањима.<br />
Доколица је била привилегија високих сталежа<br />
у античком Египту<br />
Доколица<br />
Слободно време, привилегија слободних<br />
људи у античком свету.<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
31
ЗАРАТУСТРИН<br />
КУЛТ МУДРОСТИ<br />
Ахура Мазда, бог светлости у <strong>за</strong>ратустризму<br />
Заратустра или Зороастер<br />
је древни персијски пророк<br />
који је живео у тринаестом или<br />
XII веку пре нове ере.<br />
Заратустри<strong>за</strong>м је једна од<br />
најстаријих живих религија.<br />
У Ирану се све до шездесетих<br />
година XX века <strong>за</strong>држао обичај<br />
да се припадници Заратустрине<br />
религије сахрањују<br />
на кулама тишине – <strong>за</strong>право<br />
тела су остављана на кулама<br />
како би их појели лешинари.<br />
Око десет одсто Иранаца и<br />
данас несметано упражњава<br />
<strong>за</strong>ратустри<strong>за</strong>м.<br />
Заратустрино учење је<br />
<strong>за</strong>сновано на сукобу светлости<br />
и таме. Светлост је оличена<br />
у божанству Ахура Мазда,<br />
богу Сунца, док је господар<br />
таме Ахриман. Настанак света,<br />
као и све што се на њему<br />
догађа, произлази из борбе<br />
светлости и таме.<br />
Доколица је резултат високог развоја цивили<strong>за</strong>ције. Доколичење је<br />
особено <strong>за</strong> цивили<strong>за</strong>ције које су свој зенит достигле у VI веку пре нове ере.<br />
У тим цивили<strong>за</strong>цијама настаје интелектуална традиција. Најзначајније су<br />
Грчка, Персија, Египат, Индија и Кина.<br />
Интелектуална традиција, односно проучавање теоријских,<br />
практичких и поетичких питања промишљањем, почела је свој развој у<br />
Азији и Египту. За ове цивили<strong>за</strong>ције карактеристична је појава друштвених<br />
слојева који су ослобођени физичког рада, па чак и досадних свакодневних<br />
обаве<strong>за</strong>. Аристотел је, у својој Метафизици, кao узрок развоја математике у<br />
Египту назначио доколицу свештенства. У Индији се развија каста (сталеж)<br />
брамана – учитеља, проповедника, правника и свештеника. Сматрали су их<br />
узвишеним и слободним, готово божанским сталежом. Брамани су такође<br />
имали право на доколицу.<br />
Када проучаваш античку филозофију, мораш узети у обзир културу<br />
у којој се она развија. Основне културне претпоставке врло су сличне у<br />
различитим цивили<strong>за</strong>цијама током VI века пре нове ере. Овде ћеш посебно<br />
размотрити грчку културу, не само због тога што ћеш се понајвише бавити<br />
њиховом филозофијом већ и због чињенице да је грчко схватање света<br />
данас врло страно. Када се говори о грчкој цивили<strong>за</strong>цији, треба имати<br />
у виду да ову традицију нисмо баштинили непосредно. Постоје бар два<br />
историјска дисконтинуитета (прекида) између нас и античког грчког света.<br />
Први је римско освајање познатог света у I веку нове ере. Римљани су<br />
наметнули своју власт и политички систем. Грци постају поробљен народ<br />
и њихов начин живота се мења. Са друге стране, Рим је у великој мери<br />
баштинио класичну грчку културу у многим сферама. Често се говори<br />
како је освојени покорио освајача. Сматра се да је Грчка својом културом<br />
освојила своје освајаче. Римска филозофија, митологија и књижевност под<br />
јаким су утицајем грчке културе. Велики број римских филозофа писао<br />
је на грчком језику. Грчки језик је био најраспрострањенији у Источном<br />
римском царству. Други дисконтинуитет је наступио у VI веку нове ере<br />
када се у Ви<strong>за</strong>нтији <strong>за</strong>брањује паганска филозофија. Овај прекид је био<br />
још драматичнији. Црква намеће нови културни модел, а Европа улази у<br />
средњи век. Данашњи Европљани углавном доживљавају грчки свет као<br />
чудесан и стран.<br />
Културе Азије имале су другачију судбину. Цивили<strong>за</strong>ције Средњег и<br />
Далеког истока нису имале толико драматичну судбину. У Ирану, на пример, још увек постоје<br />
следбеници Заратустриног култа, гори „вечна ватра” више од две хиљаде година. Кастински<br />
систем у Индији још увек има значајан утицај у друштву. Наш живот, међутим, врло мало<br />
личи на живот античких Грка. Зато је неопходно да проучимо особености ове цивили<strong>за</strong>ције<br />
које су утицале на развој филозофије.<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
Предуслови <strong>за</strong> настанак филозофије код старих Грка<br />
Хегел је посебно наглашавао значај друштвене слободе <strong>за</strong> развој филозофије. Источни<br />
народи организовали су се искључиво као деспотије или тираније, док су се код Грка<br />
32
појављивали различити облици владавине <strong>за</strong>кона. Све до<br />
Александрових освајања грчко друштво је имало специфичан<br />
облик уређења кроз полисе, не<strong>за</strong>висне градове-државе. Полиси<br />
су били <strong>за</strong>једнице слободних грађана чији је циљ био добар<br />
живот. У полисима се владало према <strong>за</strong>конима и обичајима, а<br />
различити облици тираније сматрани су великом несрећом.<br />
Реч „тиранија” значи власт једног који не влада по <strong>за</strong>конима и<br />
обичајима. Тиранија није нужно била пове<strong>за</strong>на са неправдом и<br />
насиљем. Сви слободни грађани учествовали су у политичком<br />
животу. Центар јавног живота полиса била је агора, трг на коме<br />
су се окупљали политичари, трговци, филозофи. Тешко је данас<br />
дочарати атмосферу агоре, пре свега <strong>за</strong>хваљујући ренесансним<br />
сликарима који су је улепшавали. Агора је више личила на<br />
бувљу пијацу него на ренесансни корзо. На агори се трговало,<br />
дискутовало, политичари су држали говоре, хетере су налазиле<br />
своје „пријатеље”. На агори се слободно дискутовало о свим<br />
питањима, како теоријским, тако и практичким и поетичким.<br />
Најчешће су се разматрала практичка питања. Ипак, поред све<br />
слободе говора, на агори је владало правило лепог понашања,<br />
које је допринело развоју филозофије. Било је дозвољено<br />
<strong>за</strong>ступати различите тврдње, али се увек <strong>за</strong>хтевао аргумент.<br />
Мизологија је и<strong>за</strong>зивала презир.<br />
Нису сви житељи полиса били слободни. Положај робова<br />
био је понижавајући, а жене и деца су били маргинализовани и<br />
удаљени из јавности. Жене су бринуле о домаћинству, а робови<br />
о деци и администрацији (поред физичких послова које су<br />
обављали). Слободни грађани су се гнушали физичког рада и<br />
уживали су у благодетима доколице. Робови су били предмет<br />
презира. Заправо, нису их сматрали људским бићима. Позната<br />
је и озлоглашена Аристотелова дефиниција роба, која каже да<br />
је роб оруђе које говори. Жене су имале достојнији положај од<br />
робова, али су биле без икаквих грађанских права. Античка<br />
грчка литература никада не помиње љубав према жени. Брак<br />
има улогу уговора о наследству и друштвеном положају.<br />
Тројански рат, прика<strong>за</strong>н у многим књижевним делима, није<br />
имао <strong>за</strong> узрок љубав, већ част. Хеленина лепота наглашава<br />
се само као део Менелајевог власништва и достојанства.<br />
Уосталом, ако је Хелена отета када је имала двадесет година,<br />
враћена је са најмање четрдесет. Ово је била дубока старост у<br />
тадашње време, посебно <strong>за</strong> жене.<br />
Ако из овога <strong>за</strong>кључиш да је било страшно бити жена у<br />
античкој Грчкој, сигурно си у праву. Међутим, ако ти се чини<br />
да је грчки полис био некаква обећана земља <strong>за</strong> мушкарце,<br />
размисли док читаш наставак текста. Приметићеш да најчешће<br />
није позната година рођења важних личности. Један од разлога<br />
је непоуздана хронологија. Значајнији разлог је тај што се није<br />
Остаци античке агоре у Атини<br />
Реконструкција античке агоре у Атини<br />
ХЕТЕРА<br />
Банкет хетера, Мирон,<br />
око 25. г. п. н. е.<br />
Хетера или хетерион на старогрчком<br />
значи „пријатељица или пријатељ <strong>за</strong><br />
сваку потребу”. Хетере су биле једине<br />
образоване жене у класичној Грчкој, а<br />
биле су и политички утицајне. Сличну<br />
улогу имају гејше у Јапану или курти<strong>за</strong>не<br />
у ренесансној Европи. Не треба их<br />
мешати са проституткама <strong>за</strong> које су Грци<br />
имали посебан назив (порне).<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
33
ПРОРОЧИШТЕ У ДЕЛФИМА<br />
Толос (кружна зграда) у Делфима<br />
Најпознатије и најутицајније пророчиште<br />
у античкој Грчкој налазило се испод<br />
планине Парнас у Делфима. Своју репутацију<br />
је имало <strong>за</strong>хваљујући омфалосу, „пупку<br />
света”. Омфалос је камен који је, по предању,<br />
гигант Крон прогутао уместо Зевса. У Делфима<br />
је прорицала пророчица Питија, па је<br />
познато и као Питијско пророчиште.<br />
памтио дан рођења. Овај дан <strong>за</strong>право није ни био значајан,<br />
најпре због тога што су ретки били они који су успевали<br />
да доживе зреле године. У неким полисима, међу којима је<br />
посебно на лошем гласу Спарта, веће стараца је одлучивало<br />
које дете од мушке деце треба оставити да живи, а које не.<br />
Одлучивало се на основу физичких предиспозиција. Нису само<br />
физичке особине детета одлучивале о томе да ли ће живети<br />
или не. Пророчишта у Грчкој, посебно оно у Делфима, имала су<br />
велики утицај на свакодневни живот. Ако је неко пророчанство<br />
слутило да ће дете угрозити родитеље, у то се веровало и такво<br />
дете није имало никакве шансе. У грчкој литератури има много<br />
оваквих примера. Судбина је, према тадашњем веровању,<br />
била непроменљива и њој се није могло умаћи. Пред судбином<br />
су били немоћни како људи тако и богови. Покушај бекства<br />
од судбине бацао је Грке право у њене руке. Грчка трагедија<br />
приказивала је овакве догађаје. Хелени су са ужасом пратили<br />
трагедије пошто су у њима прика<strong>за</strong>не несреће које би могле да<br />
се догоде свакоме у публици. Што је још страшније, на овакве<br />
догађаје нико није могао да утиче.<br />
Ако је дете преживело веће стараца и пророчиште,<br />
следило је опасно одрастање у ратовима који су стално<br />
избијали између полиса и у самим полисима. Епидемије су<br />
такође биле честе, а медицина неразвијена. Постојала су<br />
лечилишта међу којима су најпознатија била Асклепијево<br />
лечилиште на Пелопонезу и Хипократова школа. Грађанска<br />
права су се добијала са осамнаест или деветнаест година,<br />
после полагања испита о познавању обичаја. Познавање<br />
обичаја је било нужно <strong>за</strong> све грађане, <strong>за</strong>то што су обичаји<br />
имали ону улогу коју данас имају <strong>за</strong>кони. Огрешење о<br />
обичаје је било фатално не само <strong>за</strong> појединца који би га<br />
починио већ <strong>за</strong> читаву <strong>за</strong>једницу, чак и <strong>за</strong> наследнике. У<br />
античкој литератури помињу се породи који у себи носе<br />
кривицу родитељског огрешења о обичај.<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
ПРВО ПРЕДВИЂЕНО ПОМРАЧЕЊЕ СУНЦА<br />
Грчки астролог Талес из Милета, кога већина аутора историја<br />
филозофије сматра првим филозофом у историји, први је<br />
предвидео помрачење Сунца. Помрачење се догодило 28. маја<br />
585. године пре нове ере. Понекад се овај датум узима <strong>за</strong> дан<br />
настанка филозофије, <strong>за</strong>то што се тада по нашем сазнању догодио<br />
први тријумф људског мишљења (логоса) над природом и митом.<br />
Наиме, ово помрачење Сунца прекинуло је рат између Грка и<br />
Персијанаца, тако што су се Персијанци разбежали у паничном<br />
страху када је помрачење почело, док је грчка војска остала на<br />
својим положајима.<br />
34
Пуноправно грађанство Грци су стицали када би достигли<br />
зрелост – цват. Реч је о периоду када мушкарац достиже пуну<br />
зрелост. Овај период Аристотел везује <strong>за</strong> доба од тридесет<br />
седме до педесет седме године живота. Сматрало се да је<br />
у овом периоду мушкарац спреман <strong>за</strong> све што се од њега<br />
у полису очекује. Ово говори о високим <strong>за</strong>хтевима грчког<br />
друштва. Од зрелог мушкарца се очекивало да буде леп,<br />
храбар, разборит и честит. Жене су биле у цвату много раније<br />
– од шеснаесте године. Схватање о „цветању” мушкарца чини<br />
грчку хронологију непрецизном. Грци су одређивали време<br />
неког догађаја тако што су га везивали <strong>за</strong> неки други значајан<br />
догађај. Рецимо, каже се да је Талес био у зрелим годинама<br />
<strong>за</strong> време Крезове владавине у Милету. Мало тачније је било<br />
мерење времена према олимпијадама, које су биле значајни<br />
јавни догађаји.<br />
Дости<strong>за</strong>њем цвата мушкарац је стицао обавезу да се<br />
бави политиком. У класичној епохи, политичко учешће<br />
у Грчкој није доносило повластице, али је било обавезно.<br />
У неким полисима политичари су се бирали и коцком.<br />
Одбијање политичког положаја није било прихватљиво, а у<br />
већини полиса би било кажњавано смрћу. После грађанских<br />
ратова обично је побеђена страна била помилована, док су<br />
оне који нису учествовали у рату убијали. Разлог је био тај<br />
што су супарници показивали интерес <strong>за</strong> <strong>за</strong>једничке ствари<br />
полиса. Оне који се нису политички ангажовали називали су<br />
идиотима. Реч „идиот” није имала значење које има данас, већ<br />
је једноставно била назив <strong>за</strong> онога ко се не бави политиком.<br />
Све античке културе имале су слој недостојан елементарног<br />
људског уважавања и кога су се слободни људи гнушали. У<br />
Индији су то биле парије, у Бангладешу чандале, а у Грчкој –<br />
робови и идиоти. Поред робова и идиота постојали су и други<br />
достојни презира. Грци нису волели странце, а оне странце<br />
који нису знали грчки језик сматрали су немима. Називали<br />
су их погрдним ономатопејским изразом „барбари”, на нашем<br />
језику варвари – они који не умеју да причају. Реч „барбар”<br />
одговарала би нашем изразу „бла-бла”.<br />
Грк који прихвати обавезу у политичком животу налазио<br />
се пред другим искушењима. Лоше одлуке су биле скупе. Грци<br />
нису праштали неодговорно вођење јавних послова. Најбољи<br />
пример је власт „тридесеторице тирана” који су свргнути и<br />
већина њих је побијена. С друге стране, никакво претеривање<br />
није било добродошло, посебно не поседовање претеране<br />
моћи. Аристотел у својој Политици објашњава политичку<br />
процедуру којом се грађани који се истичу претераном моћи<br />
протерују на десет година из полиса. Претерана моћ углавном<br />
је подразумевала претерано богатство, мноштво пријатеља<br />
или неку другу политичку силу.<br />
Цват<br />
Зрело доба у животу мушкарца у античкој<br />
Грчкој.<br />
Калокагатија<br />
Идеал мушкарца у античкој Грчкој.<br />
Варвар<br />
Увредљив назив <strong>за</strong> странце који не говоре<br />
грчки језик.<br />
КРЕЗОВА ВЛАДАВИНА И МИЛЕТ<br />
Сцена која приказује Кре<strong>за</strong> на ломачи,<br />
амфора, 600–590. п. н. е.<br />
Милет је био један од дванаест грчких<br />
полиса у Јонији, на егејској обали<br />
Мале Азије. Током Крезове владавине,<br />
у VI веку пре нове ере, Милет је био<br />
најразвијенији и најбогатији грчки полис.<br />
Крез је био изузетно богат. У многим<br />
језицима очувала се изрека „Богат<br />
као Крез”. Крез је повео рат против<br />
Персије охрабрен делфским пророчанством:<br />
„Ако кренеш у рат нестаће велико<br />
царство”. Пророчанство је као и увек<br />
било двосмислено, тако да је Крез изгубио<br />
битку. Царство које је нестало било<br />
је његово.<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
35
НЕМОЋ ПРЕД<br />
СИЛАМА ПРИРОДЕ<br />
Посејдон, IV век п. н. е.<br />
Чак и летимичан поглед<br />
на статуу Посејдона из IV века<br />
пре нове ере дочарава нам<br />
страх који су Грци осећали<br />
пред силама природе.<br />
ВРЕМЕ У<br />
КОСМОГОНИЈИ<br />
Сатурн гута своју децу,<br />
Франсиско Гоја, 1821–1823.<br />
У већини античких митских<br />
дела наглашавала се<br />
моћ времена. Време је оличено<br />
у грчком богу Крону или<br />
римском Сатурну, моћном<br />
титану који гута своју децу.<br />
Остраки<strong>за</strong>м<br />
Политичка процедура<br />
протеривања политичара<br />
који поседује превише<br />
моћи.<br />
Процедура протеривања се називала<br />
„остраки<strong>за</strong>м”. Био је то политички<br />
систем <strong>за</strong>штите од тираније. Често је<br />
злоупотребљаван, па је <strong>за</strong>бележено да су се<br />
многи значајни људи плашили остракизма<br />
(Перикле на пример). Иако овај <strong>за</strong>кон<br />
изгледа сурово, морамо се сетити ужасних диктатора који су <strong>за</strong>почели<br />
каријеру као вољене вође народа са превише моћи у својим рукама.<br />
Дакле, живот је у античкој Грчкој био суров, како <strong>за</strong> жене тако и <strong>за</strong><br />
мушкарце. Ако свему овоме додамо беспомоћност пред силама природе,<br />
моћи ћемо да се уживимо у грчки свет.<br />
Основна филозофска питања античке филозофије<br />
Иако су прва питања у свакодневном животу била практичка,<br />
први филозофи су претежно расправљали о теоријским питањима.<br />
Изузетак је Кина, у којој је прва интелектуална тековина била <strong>за</strong>снована<br />
на практичким питањима. Наравно, врло је вероватно да су теоријска<br />
питања била подстакнута практичким проблемима.<br />
Теоријска питања настала су из потпуне доколице и сматрала су се<br />
привилегијом слободних људи. Теоријска разматрања била су достојна<br />
богова. Угледни грађани, у миру, имали су читаве дане на врелом грчком<br />
сунцу да се баве филозофијом.<br />
Прва питања су се, као што ћеш видети, надове<strong>за</strong>ла на митску слику<br />
света. Питање: „Из чега настаје свет који можемо да опазимо чулима?”<br />
јесте такозвано питање прапочетка. Ово питање је карактеристично <strong>за</strong><br />
рану филозофију. Уследило је питање како нешто настаје из прапочетка и<br />
са којом сврхом.<br />
Пошто се пока<strong>за</strong>ло да се помоћу чула не може стећи сазнање о<br />
прапочетку, рана филозофија се ослања на мишљење. Ова недовољност<br />
чулног сазнања и<strong>за</strong>звала је одвајање онога што можемо да видимо од<br />
онога што је недоступно чулима. Ствари су се додатно <strong>за</strong>компликовале<br />
када је утврђено да се не може увек веровати чулима, те се појавио<br />
проблем онога што нам се показује и онога што је истина. Овај проблем<br />
се назива проблемом истине и привида.<br />
Проблем истине и привида подстакао је даљу филозофску расправу<br />
која је као резултат имала настанак различитих облика доказивања. Овим<br />
је покренут проблем филозофије ваљаних форми мишљења, односно<br />
логике.<br />
Питање којим су антички народи били опседнути било је питање<br />
доброг живота. Добар живот је <strong>за</strong> Грке увек подразумевао живот у<br />
<strong>за</strong>једници. Зато је са овим питањем увек долазило питање о најбољем<br />
уређењу полиса. Такође, постављала су се питања о пожељним врлинама<br />
грађана.<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
36
Ипак, практичка питања и проблеми су своју експанзију доживели<br />
у хеленистичко-римској или александријској епохи. Реч је о периоду од<br />
Аристотелове смрти до раног средњег века. Овај период везује се <strong>за</strong> распад<br />
полиса, римска освајања и појаву хришћанства. Сви ови догађаји били су велики<br />
потрес <strong>за</strong> Грке. Зато питања о индивидуалној срећи долазе у први план.<br />
Свe ове теме ће бити обрађене у овом уџбенику. Погледај њихов кратак<br />
преглед.<br />
ПРОБЛЕМИ АНТИЧКЕ ФИЛОЗОФИЈЕ<br />
Како је настао космос?<br />
Како настаје оно што опажамо?<br />
Како ствари мењају особине?<br />
На које све начине сазнајемо?<br />
Колико можемо да верујемо чулима?<br />
Какво мишљење нас води поузданом<br />
сазнању?<br />
Шта је истина?<br />
Шта је добар живот?<br />
Како увек бити срећан?<br />
Како бринути о себи?<br />
Умире ли душа са телом?<br />
Шта се дешава са душом после смрти?<br />
Да ли постоји сеоба душе из тела у тело?<br />
Шта је правичност?<br />
Шта је мудрост?<br />
Које су основне врлине?<br />
Које су особине доброг полиса?<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
37
ХЕСИОД<br />
Хесиодова биста, позната<br />
као Псеудо-Сенека<br />
БОГОВИ<br />
Дoистa нajпрe нaстaдe<br />
Хaoс, a пoтoм Зeмљa<br />
ширoких груди, сeдиштe<br />
чврстo и вeчитo свих<br />
бoгoвa вeчних штo врх<br />
Oлимпa снeжнoгa држe и<br />
Taртaрa мрaчнoг у дубини<br />
зeмљe, и Eрoс штo jе<br />
нajлeпши мeђу бeсмртним<br />
бoговима, кojи удoвe<br />
одузима, a бoговимa и<br />
људимa свим у грудимa<br />
срцe и рaзбoрит сaвлaђуje<br />
нaум.<br />
Из Хесиодове Теогоније<br />
Теогонија<br />
Мит о настанку богова.<br />
Космос<br />
Основно значење је ред,<br />
поредак. Обично се<br />
односи на поредак свега<br />
што постоји.<br />
Космогонија<br />
Учење о настанку космоса.<br />
Уз Хомера, најзначајнији<br />
антички грчки песник, живео<br />
је у VIII или VII веку пре<br />
нове ере. Аутор је Теогоније.<br />
На грчку филозофију утицало<br />
је и његово дело Послови<br />
и дани, чија је тема вођење<br />
домаћинства.<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
Питање прапочетка<br />
→ Како је настао космос?<br />
→ Знаш ли неки мит о настанку космоса?<br />
Античке космогоније<br />
Ниједна цивили<strong>за</strong>ција није била равнодушна<br />
према питањима о пореклу свега што постоји.<br />
Први одговори на оваква питања били су митски.<br />
Неки од тих митова су издржали искушење<br />
времена и данас их радо читамо. Други су<br />
ишчезли.<br />
Митови о настанку називају се космогоније. Реч „космогонија” потиче<br />
од грчке речи „kosmos” (ред, поредак) и дословно значи – „настанак<br />
космоса”. Већина античких космогонија су истовремено теогоније, епови о<br />
настанку богова, пошто су се испрва богови изједначавали са природним<br />
силама, појавама, елементима. Заједничко <strong>за</strong> све античке космогоније је<br />
идеја настанка из неког претходног, првобитног стања. Ово првобитно<br />
стање приказује се као стање нереда, док се уређеност најчешће<br />
идентификује са временом у коме аутори космогонија живе. Изузетак су<br />
индијске космогоније које уређеност приписују будућем времену. Назив <strong>за</strong><br />
првобитни неред је „хаос”, а све космогоније објашњавају како је из хаоса<br />
настао космос. Питање из чега настаје хаос нема никаквог смисла, <strong>за</strong>то<br />
што хаос није сваки неред, него искључиво првобитни неред. Према томе,<br />
твоји родитељи нису у праву када кажу да је у твојој соби хаос, али то не<br />
треба да те утеши.<br />
Најпознатију грчку космогонију написао је Хесиод. У њој су у<br />
антропоморфним божанствима прика<strong>за</strong>не силе природе. Хаос, Геја<br />
(земља) и Ерос (љубав) јесу најстарији богови. Прва кћер Хаоса је Ереб<br />
(тама) из које настају ноћ и дан. Геја рађа Урана (небо), а из њихове<br />
везе рађа се Крон (време). Ово је најстарија генерација грчких богова,<br />
познатих под називом гиганти или титани. Најстрашнији и најмоћнији<br />
бог прве генерације је Крон. Страх од времена карактеристичан је<br />
<strong>за</strong> античке теогоније свих култура. Време се појављује у источним<br />
теогонијама као непобедиво. Специфичност Хесиодове теогоније у складу<br />
је са особинама грчке цивили<strong>за</strong>ције о којима је било речи у претходном<br />
поглављу. Чак и моћни Крон се плаши судбине. Постоји пророчанство<br />
према коме ће Крона свргнути са трона један од синова. Зато Крон гута<br />
своју децу.<br />
Ова моћна представа времена које једе своју децу послужила је као<br />
инспирација многим ауторима. Кронова жена, Реа, ужаснута понашањем<br />
свог мужа, уместо најмлађег сина подметне му камен. Најмлађи син, Зевс,<br />
био је скривен у пећини на Криту све док није одрастао и победио свог<br />
оца. Сличну теогонију налазимо у сумерско-акадском епу о стварању,<br />
познатом под називом Енума Елиш. Пошто је Енума Елиш старији од<br />
Хесиодове Теогоније, сматра се да је сумерски еп утицао на Хесиода.<br />
38
У Старом <strong>за</strong>вету, првој књизи Библије, прика<strong>за</strong>на је слична<br />
космогонија. Првог дана бог ствара небо и земљу, одваја светлост<br />
од таме. Другог дана ствара дневну светлост, трећег копно и биљке.<br />
Четвртог дана – месец и звезде. Петог дана ствара животиње, а шестог<br />
човека.<br />
Ако читаш античке космогонијске списе, видећеш врло сличне<br />
описе постанка у сваком од њих. Приметићеш такође да се јављају<br />
слични симболи са сличним значењима. Ови текстови потврђују<br />
сродност филозофских и митских тема. Заправо, први филозофи<br />
развијају своја учења под снажним утицајем космогонијских митова.<br />
Читање оваквих текстова је врло <strong>за</strong>бавно и подстицајно. Велики<br />
број филмова инспирисан је космогонијским и теогонијским темама.<br />
Дубље истраживање античких космогонија <strong>за</strong>хтевало би више<br />
простора. Важно је да <strong>за</strong>пазиш неколико њихових основних особина:<br />
• Космос настаје из првобитног неуређеног стања (таме или хаоса).<br />
• Постоји тачан редослед стварања на чијем је крају увек човек.<br />
• Стварање се увек догађа из „нечега”.<br />
• Постоји нужност која је оличена у времену или судбини.<br />
• У већем броју теогонија јавља се сукоб богова око космоса.<br />
Праузрок или Бог ствара универзум,<br />
Вилијам Блејк, 179<strong>4.</strong><br />
Природа и њено порекло (прапочетак)<br />
Очигледно је, на примеру античких космогонија, да је древним<br />
народима било блиско схватање о постојању неког прапочетка из кога<br />
настаје свет који можемо да опазимо. Свака космогонија и теогонија<br />
полази од идеје настанка из нечега. Оно из чега настаје космос<br />
назива се прапочетак. Често у литератури налазимо и друге називе:<br />
прва материја, праматерија, почело. Употреба термина који у себи<br />
садрже појам „материја” није прихватљив <strong>за</strong>то што апстрактни појам<br />
материје није бли<strong>за</strong>к раној грчкој филозофији. Материја је појам који<br />
је уведен тек у атинској филозофији, у IV веку пре нове ере, тако да га<br />
нема смисла користити у проучавању филозофских теорија насталих<br />
два века пре тога.<br />
Разноликост термина којима се описује прапочетак, а од којих<br />
ниједан не погађа саму суштину, потиче из тешкоћа при превођењу<br />
оригиналног грчког термина. Прапочетак (грч. ) јесте оно из<br />
чега све настаје и у чему нестаје. У том смислу, речи прапочетак и<br />
почело такође не одговарају правом значењу, пошто прапочетак није<br />
само почетак већ и крај. Заправо, ако желиш да разумеш овај термин,<br />
најбоље је да размотриш како се према схватању раних грчких<br />
мислилаца одвијало настајање и нестајање.<br />
Настајање се увек догађа из нечега, као и у митским<br />
космогонијама. Идеја настанка из ништавила није прихватљива у<br />
грчком свету. Настајање у свакодневном искуству се увек догађа<br />
из нечега, на пример скулптура настаје из камена. Оно што нестаје<br />
не ишче<strong>за</strong>ва. Ако разбијеш флашу, она неће ишчезнути, него ће<br />
ПРАПОЧЕТАК И<br />
ПРИРОДА<br />
Оно из чега настаје видљиви<br />
свет, на грчком се зове arhe<br />
( ). Ову реч је тешко<br />
превести на наш језик, обично се<br />
користе термини „прапочетак” и<br />
„начело”. Из овог начела настаје<br />
видљива природа (). Према<br />
схватању Грка, у природи се<br />
одвија вечно кретање и промена.<br />
Arhe није нешто што се налази на<br />
почетку, већ је начело из кога све<br />
настаје и у коме све ишче<strong>за</strong>ва.<br />
Настајање<br />
Природа<br />
(φύσις)<br />
Прапочетак<br />
(ἀρχή)<br />
Нестајање<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
39
се растурити у комадиће. Када правиш различите облике од глине, сама глина<br />
нити настаје нити нестаје, већ само мења облике. Тако је у раној филозофији и<br />
схваћен arhe – оно што мења облике, а сам је вечан. Термин „вечно” користи се у<br />
филозофији <strong>за</strong> оно што није настало (ненастало) и што не може пропасти.<br />
Први филозофи проучавали су порекло природе (грч. ). „”<br />
Живели су у<br />
полисима на егејској обали Мале Азије. Ову област населила су племена Јоњана,<br />
па је област позната по имену Јонија. Аристотел их је због тога називао јонским<br />
физиолозима. Јонија је у VI веку пре нове ере била најразвијенији део Грчке. У<br />
новије време позната је по популарним летовалиштима и бурном ноћном животу.<br />
Данас ова територија припада Турској.<br />
Јонски физиолози<br />
ТАЛЕС КАО ПРЕДУЗЕТНИК<br />
Остаци агоре у Милету<br />
Талес је одбијао да јури <strong>за</strong> богатством. У<br />
Милету, где је већина људи стицање богатства<br />
сматрала својим главним циљем, Талесов став<br />
према животу је био неприхватљив. Причало<br />
се да Талес није способан да се обогати. Зато<br />
је Талес решио да то оповргне. На основу<br />
кретања небеских тела <strong>за</strong>кључио је да ће бити<br />
богат род маслина. Због тога је <strong>за</strong>купио све<br />
пресе <strong>за</strong> маслине у Милету и околини. Пресе су<br />
служиле <strong>за</strong> прављење маслиновог уља. Цеђење<br />
маслина је био једини начин да се оне очувају,<br />
а маслиново уље је било врло важан производ.<br />
Када су маслине <strong>за</strong>иста одлично родиле,<br />
Милећани су били приморани да <strong>за</strong>купљују<br />
пресе од Талеса. Тако је Талес пока<strong>за</strong>о да мудар<br />
човек може и да се обогати ако то жели.<br />
Први филозоф у историји био је Талес из Милета.<br />
Живео је у VI веку пре нове ере. Милет је био један<br />
од најбогатијих грчких полиса. Многи Милећани<br />
су били пословни људи, трудили су се да буду што<br />
богатији. Данас би вероватно већина њих непрекидно<br />
пратила кретања на берзи, непрекидно би им звонили<br />
мобилни телефони, возили би скупе аутомобиле.<br />
Овакав начин живота није Талесу био бли<strong>за</strong>к. Талес<br />
је одбијао да се бави „бизнисом”. Његова професија је<br />
била астрологија. Астрологија је у то време обухватала<br />
науку коју данас називамо астрономија. Дакле, Талес се<br />
бавио проучавањем кретања небеских тела и утицајем<br />
тог кретања на прилике на земљи. Није га <strong>за</strong>нимао<br />
свакодневни живот, посебно не стицање богатства.<br />
Такође је одбијао и да се жени, што је у традиционалној<br />
<strong>за</strong>једници каква је био Милет у VI веку пре нове ере<br />
било саблажњиво. Забележено је да га је мајка често<br />
узнемиравала питањем: „Када ћеш се оженити?” Талес<br />
јој је одговарао да је још рано, све до своје педесете<br />
године. После тога одговор је променио у: „Касно је”.<br />
Постоји једна анегдота о Талесу која је остала<br />
недоречена. Када су га питали <strong>за</strong>што нема деце, Талес<br />
је одговарао: „Зато што волим децу.” Овај одговор<br />
може као и већина тога у филозофији да се тумачи на<br />
много начина. Можемо да претпоставимо да је Талес<br />
мислио на пролазност, као сигурну људску особину, те<br />
да децу није желео из тог разлога, или пак да је мислио<br />
како би био лош родитељ. Како год живели, добро или<br />
лоше, поштено или непоштено, <strong>за</strong>вршавамо на исти<br />
начин. Као и све остало човек је подложан настајању<br />
и нестајању. Према томе, брига о пореклу природе<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
40
се разликује од научног истраживања. Када се <strong>за</strong>питамо о ономе<br />
из чега све настаје и у чему ће све нестати питамо се и о својој<br />
судбини. Шта остаје после нас? Из чега смо настали? Шта је то што<br />
мења физичке облике?<br />
Изгледа да је Талесов одговор на то питање био – вода.<br />
Каже се „изгледа” <strong>за</strong>то што Талесови текстови нису сачувани,<br />
а његову филозофију сазнајемо из сведочанстава савременика.<br />
Приписује му се реченица: „Све настаје из воде, све се враћа у<br />
воду”. Разлози из којих је Талес одабрао воду остају <strong>за</strong>гонетни.<br />
Према Аристотеловом тумачењу Талес је увидео да без воде нема<br />
живота, да је свуда присутна. Такође, лако се можемо уверити да<br />
вода мења облике. Када се охлади постаје чврста, када се <strong>за</strong>греје<br />
постаје гасовита. Према неким сведочанствима, Талес је сматрао<br />
да из воде, када се згусне, настаје земља, а када се <strong>разред</strong>и настаје<br />
ваздух.<br />
Поред физичких разлога које наглашава Аристотел, треба<br />
обратити пажњу и на разлоге на које упозорава швајцарски<br />
историчар Јакоб Буркхарт. Према Буркхарту, Талес је говорио да<br />
је све испуњено богом. Такође је тврдио да све око нас поседује<br />
душу, што је сматрао очигледним код магнета који привлачи<br />
мање објекте. Због тога не треба <strong>за</strong>боравити митски значај воде<br />
у античкој Грчкој. Вода се посматра као божански елемент. Када<br />
богови некога кажњавају – претварају га у камен, када га награђују<br />
– претварају га у воду. Претварање у воду је „обоготворење”.<br />
Богови се <strong>за</strong>клињу у свету воду реке Стикс, а купањем у тој реци<br />
стиче се нерањивост.<br />
Ако ти је ово учење о води као прапочетку изгледало<br />
неубедљиво, сигурно постоје разлози <strong>за</strong> то. Тако је изгледало<br />
и Талесовом пријатељу и ученику, Анаксимандру. Сачуван је<br />
један кратак извод из његовог дела. Овакви изводи се називају<br />
фрагментима. Анаксимандров фрагмент сматра се почетком<br />
филозофске литературе.<br />
Прочитајмо фрагмент којим почиње филозофска литература.<br />
„Али оно из чега ствари настају, у томе оне и ишче<strong>за</strong>вају по<br />
нужности; јер, оне једне другој плаћају казну и глобу <strong>за</strong> своје рђаве<br />
поступке у одређено време.”<br />
У овом фрагменту се види да је као и Талес, Анаксимандар<br />
сматрао да све настаје и нестаје у истом начелу. У том смислу<br />
он је Талесов следбеник. Ово следбеништво није <strong>за</strong>сновано на<br />
опонашању, него на критичком односу. Анаксимандар прихвата<br />
основну Талесову идеју, али је посматра критички. Сматра се да<br />
је Анаксимандар тврдио да је вода, иако у великим количинама<br />
присутна и лако променљивог квалитета, ипак ограничена.<br />
Ограничено начело не може бити прапочетак свега. Дакле,<br />
Анаксимандар сматра да Талесово одређење воде као прапочетка<br />
није прихватљиво.<br />
Овакво следбеништво је карактеристика филозофије.<br />
ЈАКОБ БУРКХАРТ<br />
Лик Јакоба Буркхарта на новчаници од<br />
1000 швајцарских франака<br />
Јакоб Буркхарт је био утицајни<br />
швајцарски историчар. Његово тумачење<br />
грчке цивили<strong>за</strong>ције је врло<br />
детаљно, поуздано и инспиративно.<br />
Живео је у XIX веку. На наш језик<br />
преведено је његово капитално дело<br />
Повест грчке културе.<br />
АНАКСИМАНДАР<br />
Анаксимандар из Милета је аутор<br />
првог сачуваног филозофског<br />
текста. Сматрао је да прапочетак<br />
мора бити нешто неограничено.<br />
Саставио је прву географску карту.<br />
Могући изглед Анаксимандрове мапе<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
41
АНАКСИМЕН<br />
Грчки филозоф Анаксимен<br />
из Милета живео је у VI веку<br />
пре нове ере. Његов спис<br />
О природи није сачуван. О<br />
Анаксимену је сачувано мало<br />
биографских података.<br />
Релативи<strong>за</strong>м<br />
Учење према коме не постоји<br />
апсолутна истина, већ све <strong>за</strong>виси<br />
од личног става („лепота<br />
је у очима посматрача”, „о укусима<br />
се не расправља”).<br />
ХЕРАКЛИТ ИЗ ЕФЕСА<br />
Хераклит из Ефеса је био<br />
називан „мрачни” због сложености<br />
својих идеја и особењачког<br />
начина живота. Живео<br />
је од 535. до 475. године пре<br />
нове ере. Његово порекло је<br />
било краљевско, али се титуле<br />
краља одрекао у корист свог<br />
млађег брата. Своје суграђане<br />
је сматрао изопаченима, па је<br />
избегавао послове са њима.<br />
Своје дело О природи оставио<br />
је у Артемидином храму.<br />
Филозоф критички промишља идеје својих претходника чиме их<br />
прихвата и превазилази у исто време. Хегел је сматрао да је ово<br />
основни однос у историји филозофије – превазилажење. Без оваквог<br />
односа добијамо догмати<strong>за</strong>м или релативи<strong>за</strong>м, а не филозофију.<br />
Анаксимандар, дакле, сматра да је прапочетак нешто<br />
неограничено, што вода никако не испуњава. Зато предлаже појам<br />
„оно неограничено (грч. τό ἄπειρον)”. „Оно неограничено” је први<br />
апстрактни појам у историји филозофије.<br />
Трећи следбеник јонске филозофске школе, Анаксимен, неће<br />
прихватити ни Талесово ни Анаксимандрово решење. Прихвата<br />
Анаксимандрову критику Талеса са аргументом ограничености. Идеја<br />
о „оном неограниченом” не <strong>за</strong>довољава због тога што се не зна о чему<br />
је <strong>за</strong>право реч. Постављање воде <strong>за</strong> прапочетак је критиковано због<br />
ограничености, док „оног неограниченог” – нема уопште. Анаксимен,<br />
<strong>за</strong>право, покушава да нађе бесконачан, покретљив и конкретни<br />
принцип. Предложио је ваздух као разрешење проблема, пошто је<br />
покретан, неограничен и конкретан. Није могао да зна да и ваздуха<br />
има у ограниченим количинама, у шта се наша цивили<strong>за</strong>ција уверила<br />
на <strong>за</strong>страшујући начин. Анаксимену је прихватљива идеја и да је душа<br />
од ваздуха, пошто се у то време душа поистовећивала са дахом (грч.<br />
pneuma).<br />
Хераклит из Ефеса, у свом делу О природи, инсистирао је на<br />
сталној промени у природи. Њему се често приписује фрагмент<br />
„све тече (грч. )” иако је готово сигурно да он није аутор.<br />
У сваком случају овај став добро описује његово схватање природе.<br />
Хераклит каже: „Не можеш два пута ући у исту реку”. Вода у реци<br />
је сваки следећи пут нова, а и онај ко улази се променио. Кретање<br />
и промена су два доминантна концепта Хераклитове филозофије.<br />
У складу са овим концептима, одредио је ватру као прапочетак. Од<br />
четири традиционална елемента – ватре, воде, ваздуха и земље – ватра<br />
је једини елемент који не постоји ако је статичан. Остале елементе<br />
можемо бар на кратко да опазимо како мирују. Вода у чаши, земља<br />
готово увек, ваздух током дана без ветра – мирују. Ватра не постоји<br />
у статичном стању. То је био разлог због чега је Хераклит сматрао да<br />
је ватра основни елемент из кога настају остали елементи. Из ватре<br />
настаје вода, а од воде врућ ваздух и земља.<br />
Све се мења <strong>за</strong> огањ, а огањ <strong>за</strong> све, као роба <strong>за</strong> злато, а злато <strong>за</strong> робу.<br />
Промена ватре: најпре море, од мора једна половина земља, друга половина<br />
ужарени ваздух.<br />
Огањ живи смрћу земље, ваздух живи смрћу огња; вода живи смрћу земље,<br />
земља живи смрћу воде.<br />
Сунце је свакога дана ново.<br />
Из Хераклитовог текста О природи<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
42
Провери да ли разумеш<br />
1. Наведи друштвене услове <strong>за</strong> настанак филозофије. Објасни <strong>за</strong>што је сваки од<br />
њих важан.<br />
2. Објасни однос хаоса и космоса.<br />
3. Покушај некоме да објасниш однос видљивог света и прапочетка. Ако ниси<br />
сигуран да ли је твоје објашњење добро, <strong>за</strong>хтевај од слушалаца да испричају<br />
својим речима оно што су чули. Да ли су разумели?<br />
Филозофирај<br />
1. Да ли те привлачи живот у античкој Грчкој? Аргументуј свој одговор.<br />
2. Агора је ишчезла, али су друге институције преузеле њену улогу. Можеш ли да<br />
наведеш неке од тих институција?<br />
3. Можеш ли да се сетиш неког диктатора који је своју каријеру почео као „вољени<br />
вођа”?<br />
<strong>4.</strong> Зашто људи пристају на тиранију? Зашто је она добра, а <strong>за</strong>што није? Знаш ли <strong>за</strong><br />
неку тиранију у којој се удобно живи?<br />
5. Које ти од учења о прапочетку изгледа најбоље <strong>за</strong>сновано? Дај аргумент <strong>за</strong> своју<br />
тврдњу.<br />
За оне који желе више…<br />
… да сазнају о животу античке Грчке<br />
Прочитај:<br />
Ликови античке Грчке, приредио Жан-Пјер Вернан, Клио, Београд, 2007.<br />
Погледај филмове:<br />
1. Краљ Едип (Edipo re), режија: Пјер Паоло Пазолини, Италија, 1967.<br />
2. Електра (Ilektra), режија: Михалис Какојанис, Грчка, 1962.<br />
3. Истинa o дeмoкрaтиjи (The Truth About Democracy), режија: Бeтaни Хjуз,<br />
В. Британија, 2007.<br />
… да проуче античке теогоније и разумеју дух ране грчке филозофије<br />
Прочитај:<br />
1. Хесиод, Теогонија, Октоих, Подгорица, 2000.<br />
2. Фридрих Ниче, <strong>Филозофија</strong> у трагичном раздобљу Грка, Графос, Београд, 1979.<br />
3. Џон Барнет, Рана грчка филозофија, Завод <strong>за</strong> уџбенике и наставна средства,<br />
Београд, 200<strong>4.</strong><br />
<strong>4.</strong> Лучано де Крешенцо, Историја грчке филозофије. Предсократовци, Светови,<br />
Нови Сад, 1991.<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
43
Истина и привид<br />
МАТРИКС<br />
(Режија: Лана и Енди Вачовски, САД,<br />
1999)<br />
У филму Матрикс прика<strong>за</strong>на је <strong>за</strong>страшујућа<br />
слика будућности. Људи постају<br />
извор енергије тако што су прикачени<br />
на машине. Они нису свесни ужасне<br />
судбине, <strong>за</strong>то што су машине направиле<br />
симулацију свакодневног живота. Ова симулација<br />
зове се „матрица”.<br />
Свет каквим га људи виде свакодневно…<br />
… произведен је рачунарским кодом …<br />
… док стварни свет изгледа овако.<br />
→ Да ли ти се учинило да нешто видиш, па се потом<br />
испоставило да то није оно што ти се учинило? Опиши.<br />
→ Где се све данас примењује математика?<br />
Наведи области.<br />
→ Објасни улогу математике у свакој од наведених области.<br />
Концептуализуј објашњење.<br />
→ Можеш ли да повежеш математику и лепоту?<br />
→ Измери ширину и висину књиге. Подели висину са<br />
ширином. Који је добијени број?<br />
→ Покушај да се сетиш неке оптичке варке. Како си утврдио/<br />
утврдила да је у питању привид?<br />
У филму Матрикс Лане и Ендија Вачовски дата је<br />
<strong>за</strong>страшујућа слика света у будућности. Већина људи је<br />
убеђена да је 1999. година. Све је наизглед уобичајено: одлази<br />
се на посао, у школу, људи се <strong>за</strong>бављају. Ипак, све постаје<br />
сумњиво. Главни јунак филма, Нео, открива да ништа није<br />
онако како изгледа. Свет у коме је живео <strong>за</strong>право уопште не<br />
постоји, и све постаје компјутерска симулација. Људи који<br />
ништа не слуте живећи своје уобичајене свакодневне животе<br />
<strong>за</strong>право се налазе у капсулама са течношћу и кабловима су<br />
прикачени <strong>за</strong> машину. Програм који симулира свет зове<br />
се Матрикс, а машина црпи енергију из људског тела. Нео<br />
открива да је 2199. година. Догодила се катастрофа у сукобу<br />
људи и машина, преостао је само један стваран град у коме<br />
живе људи који су успели да се пробуде из Матрикса.<br />
Овај научнофантастични филм даје слику стварности у<br />
коју већина неће поверовати. Уосталом, ко би поверовао да<br />
живи у некаквом Матриксу где је постао батерија или „мо<strong>за</strong>к<br />
у тегли”? Ипак, покушај да пронађеш аргументе којима<br />
ћеш дока<strong>за</strong>ти да је свет који опажаш свакога дана својим<br />
чулима сигурно онакав каквим га видиш. Приметићеш да<br />
се ослањаш на поверење у чула, навику, мњење, веровање.<br />
Никако нећеш моћи са сигурношћу да докажеш како се не<br />
налазиш у Матриксу. Наравно, нећеш успети ни да докажеш<br />
постојање некаквог Матрикса.<br />
Питање које ће се нужно поставити је: „Зашто не би<br />
веровао својим чулима?”; или „Зашто се не би ослонио на<br />
веровање, мњење и навику?”. Ипак, свакодневно искуство<br />
често доводи у питање ове изворе сазнања. Фатаморгана<br />
је вероватно најпознатији пример лажне слике коју преносе<br />
чула. Упркос томе што је најчешће у вези са пустињом,<br />
фатаморгану можеш да доживиш свуда. Када су врели летњи<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
44
дани, може ти се учинити да су делови асфалта влажни. Када<br />
им се приближиш, видећеш да су потпуно суви. Слично се<br />
дешава и у пустињи, с тим што се тамо појављују читаве реке<br />
и језера. Фатаморгану ће видети сви присутни, може се и<br />
фотографисати. Ипак, она није стварна.<br />
Да ли те је <strong>за</strong>чудила тврдња да је фатаморгану могуће<br />
фотографисати? Навикли смо да верујемо, наше мњење је да<br />
је фатаморгана обмана. Често мешамо појам фатаморгане и<br />
халуцинације. Разлика је у томе што је фатаморгана оптичка<br />
варка, а оптичке варке је могуће фотографисати и сви их<br />
могу <strong>за</strong>пазити (фотографиши сламку у пуној чаши воде).<br />
Халуцинација није чулна, већ ментална обмана, тако да се<br />
не може фотографисати и неће је видети све присутне особе.<br />
Понекада може да ти се догоди да видиш неки простор, људе и<br />
догађаје који изгледају стварно. Већ следећег тренутка пробудиш<br />
се и схватиш да је то био сан.<br />
Изгледа ли ти још увек да Матрикс приказује немогуће<br />
догађаје?<br />
ФАТАМОРГАНА<br />
Oптичка илузија која настаје преламањем<br />
светлости назива се фатаморгана. Језеро са<br />
фотографије у стварности не постоји.<br />
Природа и број<br />
Врати се још једном филму Матрикс. Представа света <strong>за</strong> који<br />
људи обично мисле да је стваран рачунарски је пројектована шифром<br />
или кодом. Овај код се појављује на црној по<strong>за</strong>дини у чувеном<br />
кадру филма. Идеја је да се бројкама и њиховим комбинацијама<br />
програмира оно што људи опажају као чулни свет. Вероватно знаш<br />
да су програми <strong>за</strong> рачунар као и видео игре управо тако направљени.<br />
Да ли је претерано да свет у коме живимо сматрамо прика<strong>за</strong>ним и<br />
представљеним односима бројева?<br />
Во<strong>за</strong>ч који планира да крене из једног града у други може лако да<br />
процени колико му је времена потребно да стигне на своје одредиште.<br />
Ако су градови удаљени 100 километара, а он вози просечном<br />
брзином од 80 километара на час, вероватно ће стићи <strong>за</strong> сат и<br />
петнаест минута.<br />
Ако је мушкарац висок 175 сантиметара и тежак 70 килограма,<br />
имаћемо основа да га сматрамо складно грађеним.<br />
У издаваштву се често говори о „стандардним форматима” као<br />
што су А4, B5, C3 итд. Ове формате стандардним чини специфичан<br />
однос дужине и ширине папира. Овај однос је обично приближан<br />
броју 1,61. Сматра се да је овај однос пријемчив људском оку.<br />
Ако неко свира на раштимованој гитари, мелодија неће звучати<br />
онако како би требало да звучи. Исто важи и <strong>за</strong> остале жичане<br />
инструменте. Када се инструмент штимује, подешавају се дужине<br />
жица како би биле у одређеном односу.<br />
ПИТАГОРА<br />
Грчки филозоф и математичар<br />
Питагора, живео је у VI веку<br />
пре нове ере. Рођен је на острву<br />
Самос, близу Мале Азије. Своју<br />
филозофску школу основао је у<br />
Јужној Италији.<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
45
ХАРМОНИЈА И РАЗМЕРА<br />
Питагора је приметио да ће жице на лири<br />
производити хармонију ако су им дужине у<br />
одговарајућој размери. Ову идеју проширио је<br />
на космос сматрајући да се његова хармонија<br />
може описати односом бројева.<br />
ПИТАГОРИНА ТЕОРЕМА<br />
Према предању, Питагора је до своје<br />
чувене теореме о правоуглом троуглу дошао<br />
посматрајући мо<strong>за</strong>ик на поду. Претпоставља<br />
се да су на мо<strong>за</strong>ику биле шаре<br />
сличне овима на слици.<br />
b<br />
b 2 a 2<br />
a<br />
=<br />
ЗЛАТНИ ПРЕСЕК<br />
a<br />
a<br />
b = 1,618<br />
Питагора је уочио да је правоугаоник<br />
чији су односи страна приближни броју 1,61<br />
пријемчиви људском оку, те их је сматрао<br />
хармоничним. Формати штампарског папира<br />
<strong>за</strong>сновани су на златном пресеку.<br />
c<br />
b<br />
c 2<br />
Приметићеш да се, поред наведених, сви односи<br />
у природи могу одредити бројем. Неки односи су<br />
пожељни (хармонија, сразмера, здравље), а неки<br />
не. Већина појава се може изразити бројем, а однос<br />
између два броја може бити критеријум квалитета<br />
односа две појаве – однос висине и ширине људског<br />
тела на пример. Изражавање појаве бројем назива се<br />
квантификација.<br />
Ове <strong>за</strong>нимљиве особине бројева први је описао<br />
грчки филозоф Питагора са Самоса. Његову<br />
филозофију није лако разграничити од религије, мита<br />
и мистицизма. Питагора је тврдио да је све у природи<br />
могуће одредити бројем, а да ће односи међу бројевима<br />
објаснити све остале односе. Обично се наводи да<br />
је био инспирисан жицама на лири које, када су у<br />
одређеној сразмери, дају хармонију, а када те сразмере<br />
нема – јавља се дисхармонија. Могуће је да је Питагора<br />
увиђао и друге такве односе у природи. Неки односи су<br />
сматрани хармоничним, а други дисхармоничним.<br />
Вероватно најпознатији однос који је открио<br />
Питагора јесте однос страна правоуглог троугла. Ово<br />
откриће је познато као Питагорина теорема. Нешто мање<br />
познат, али једнако важан јесте такозвани златни пресек.<br />
Златни пресек је однос страна у правоугаонику који у<br />
нама и<strong>за</strong>зива пријатан естетски доживљај. На основу<br />
златног пресека данас се користе већ наведени формати<br />
папира <strong>за</strong>то што су пријемчиви људском оку. Књига коју<br />
управо читаш штампана је у једном од тих формата.<br />
Пошто је утврдио да се природа може<br />
квантификовати и објаснити односима међу бројевима,<br />
Питагора је претпоставио да постоји универ<strong>за</strong>лна<br />
космичка хармонија. Ову хармонију називао је „музиком<br />
сфера”. Модел космоса прика<strong>за</strong>о је графички фигуром<br />
познатом као тетрактис. Тетрактис је једнакостранични<br />
троугао исцртан тачкицама. Свака страна има по четири<br />
тачке, а укупан број тачака је десет.<br />
ТЕТРАКТИС<br />
Први ред:<br />
monas – једно – тачка<br />
Други ред:<br />
dias – двојство – права линија<br />
Трећи ред:<br />
trias – тројство – раван<br />
Четврти ред:<br />
tetras – четворство – тело<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
46
Распоред у тетрактису има следеће<br />
значење. У првом реду налази се monas или<br />
јединство. Његова паралела у геометрији<br />
је тачка. Тачка је пројекција космоса. Други<br />
ред је двојство или dias и представља<br />
супротност. Трећи ред je trias, јединство<br />
прва два броја, супротности и јединства, те<br />
представља савршенство. Четврти ред или<br />
tetras представља свет који је приступачан<br />
чулима. Укупан број тачака у тетрактису<br />
– десет, <strong>за</strong> питагорејце је био број целине.<br />
Питагора је веровао да онај ко вежба може<br />
да постигне висок ниво свести у коме ће му<br />
музика сфера бити доступна. У складу са<br />
овом идејом организовао је своју филозофску<br />
школу која је била позната као Питагорејско<br />
братство. Инсистирао је да његови<br />
следбеници поштују одређена правила, чији<br />
нам смисао данас није јасан. Такође је <strong>за</strong>хтевао<br />
да чланови братства свакодневно раде на себи<br />
и да тај свој рад проверавају. Наиме, сваки<br />
питагорејац морао је увече да са <strong>за</strong>пита шта је<br />
добро урадио током дана, у чему је погрешио,<br />
шта је пропустио да уради и шта би могао<br />
да уради даље на свом напредовању. Међу<br />
члановима братства била је дозвољена, чак<br />
пожељна дискусија, али је она трајала све док<br />
не би дошли до неког Питагориног става који<br />
је сматран несумњивим.<br />
Како је који члан напредовао, мењао се и<br />
његов статус. Питагорејско братство је било<br />
организовано у два круга који су се називали<br />
езотерични и егзотерични. Егзотерични<br />
или отворен круг био је отворен <strong>за</strong> свакога,<br />
а учења која су члановима овог круга била<br />
доступна сматрана су јавним. Они који би<br />
напредовали постајали су чланови <strong>за</strong>твореног<br />
или езотеричног круга у коме су преношена<br />
тајна учења. Према неким историјским<br />
изворима, Питагора није дозвољавао<br />
<strong>за</strong>писивање езотеричних учења.<br />
У Питагориној филозофији<br />
налазимо прво развијено схватање света<br />
неприступачног чулима. Оваква схватања<br />
називају се метафизичким схватањима.<br />
ПИТАГОРЕЈСКО БРАТСТВО<br />
Питагорејци прослављају изла<strong>за</strong>к сунца, Фјодор Броников, 1869.<br />
Чланови Питагорејског братства имали су правила<br />
понашања која су нам данас неразумљива. Нека од њих су: не<br />
џарај ватру ножем, не једи срце, оштрицу мача окрени наопако,<br />
не једи боб итд. Није чудно ако оваква органи<strong>за</strong>ција подсећа<br />
на тајна друштва као што су масонске или окултне ложе –<br />
њихов корен је управо у питагорејском братству. Питагорине<br />
идеје биле су популарне током читаве античке епохе, али су<br />
своју највећу експанзију доживеле у александријској епохи.<br />
Александријска епоха је била време процвата мистицизма и<br />
рада на себи, те јој је питагорејски приступ веома погодовао.<br />
Управо у том периоду највише је писано о Питагори, а у складу<br />
са грчком склоношћу митовима, много тога је додато. Неки<br />
арапски извори тврде да је Питагору увео у тајна учења сам<br />
египатски бог Тот (грчки Хермес), па се <strong>за</strong> езотерична знања<br />
данас често користи други назив – „херметичка знања”.<br />
Своју мистичну репутацију је систематски градио. У<br />
почетку је предавања држао и<strong>за</strong> <strong>за</strong>клона тако да нико и није<br />
био сигуран ко је <strong>за</strong>право Питагора. Остало је <strong>за</strong>бележено да је<br />
инсценирао свој одла<strong>за</strong>к у Хад тако што је сишао у неку пећину<br />
и није се појављивао четири године.<br />
„ЈА САМ ФИЛОЗОФ”<br />
Питагори се приписује да је први употребио реч „филозоф”.<br />
Када је тиранин Леон са Пелопоне<strong>за</strong> упитао Питагору које је<br />
њеогово <strong>за</strong>нимање, Питагора је одговорио: „Ја сам филозоф.”<br />
Објаснио је да на олимпијске игре неки долазе да се такмиче,<br />
други да тргују, а трећи да посматрају. Тако, каже Питагора, и<br />
у свакодневном животу постоје посматрачи, а то су филозофи.<br />
Видимо да Питагора овде схвата филозофију као теорију.<br />
Мистици<strong>за</strong>м<br />
Веровање у истину која је изнад опажајне, мимо разумских<br />
схватања.<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
47
АЛЕГОРИЈА О ПЕЋИНИ<br />
Алегорија о пећини<br />
„Упoрeди нaшу прирoду сa oвим стaњeм дa<br />
бисмo видeли јесмо ли зaистa oбрaзoвaни или<br />
нисмo. Зaмисли дa људи живe у нeкoj пoдзeмнoj<br />
пeћини, и дa сe дуж цeлe пeћинe прoвлaчи jeдaн<br />
ширoк oтвoр кojи вoди гoрe, прeмa свeтлoсти. У<br />
тoj пeћини живe oни oд дeтињствa и имajу oкoвe<br />
oкo бeдaрa и врaтoвa тaкo дa сe нe мoгу мaћи с<br />
мeстa, a глeдajу сaмo нaпрeд, jeр збoг oкoвa нe<br />
мoгу oкрeтaти глaвe. Свeтлoст им, мeђутим,<br />
дoлaзи oд вaтрe кoja гoри изнaд њих и дaлeкo изa<br />
њихoвих лeђa. Измeђу вaтрe и oкoвaних вoди<br />
гoрe пут, a пoрeд њeгa зaмисли дa je пoдигнут<br />
зид кao oгрaдa кaкву пoдижу мaђиoничaри дa<br />
изнaд њe пoкaзуjу свojу вeштину. […] Зaмисли<br />
уз тo joш дa пoрeд тoг зидa људи прoнoсe рaзнe<br />
спрaвe, и тo кипoвe људи и других живoтињa oд<br />
кaмeнa и дрвeтa, кao и свe мoгућe твoрeвинe људскe<br />
умeтнoсти, aли тaкo дa oнe изнaд зидa штрчe,<br />
и дa притoм, кao штo тo oбичнo бивa, пojeдини<br />
oд њих у прoлaзу рaзгoвaрajу, a други ни рeчи нe<br />
изгoварају. Слични су нaмa. Зaр мислиш дa oни<br />
видe нeштo другo oсим свojих сeнки и сeнки других<br />
људи, кoje свeтлoст вaтрe бaцa нa супрoтaн<br />
зид пeћинe? […] A кaд би мoгли мeђусoбнo дa<br />
гoвoрe, зaр нe би oнo штo видe мoрaли смaтрaти<br />
стварношћу? […] Зaр нe мислиш дa ћe oни, чим<br />
нeкo oд прoлaзникa прoгoвoри, вeрoвaти дa тo<br />
нe гoвoри никo други, нeгo сeнкa кoja прoлaзи?”<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
Направи са својим пријатељима и пријатељицама следећи оглед. Потребна<br />
вам је батеријска лампа, неколико мањих предмета, неколико столица, <strong>за</strong>мрачена<br />
просторија окречена светлом бојом и добра воља. Нека један од вас узме батеријску<br />
лампу и неколико мањих предмета <strong>за</strong> које остали неће знати како изгледају. Остали<br />
нека седну окренути леђима од њега. Договорите се да се нико не окреће према<br />
ономе ко има батеријску лампу. Они који седе нека се окрену према зиду. Особа са<br />
батеријском лампом треба да упери светлост према наспрамном зиду тако да остали<br />
виде пројекцију, као у биоскопу. Сада, нека полако испред батеријске лампе проноси<br />
различите предмете тако да њима прави сенку. Може и исти предмет да пронесе<br />
неколико пута, само под различитим углом. Остали учесници треба да:<br />
• дају имена свакој сенци;<br />
• одреде да ли су сенке истог предмета или различитих;<br />
Платон, Држава, 514а–515b<br />
• погоде који се предмет пројектује на зиду.<br />
Мењајте се на месту онога ко држи у руци тај предмет.<br />
Опишите које сте невоље имали при извођењу огледа.<br />
Размислите како бисте знали како <strong>за</strong>иста изгледају<br />
предмети када не бисте били у прилици да се окренете и<br />
погледате их.<br />
Огледом који сте направили реконструисали сте први<br />
Матрикс у историји. Платон је, у свом дијалогу Држава,<br />
изнео чувену алегорију о пећини. У овој алегорији људи<br />
су описани као <strong>за</strong>точеници у пећини оковани ланцима<br />
тако да могу да виде само зид испред себе. Окови им<br />
не дозвољавају да се окрену и погледају и<strong>за</strong> себе, чак<br />
ни главе не могу да окрену једни према другима. И<strong>за</strong><br />
њихових леђа налази се ватра. Све што <strong>за</strong>точеници и<br />
<strong>за</strong>точенице у пећини виде јесте светлост ватре која се<br />
пројектује на наспрамни зид пећине. Себе виде као сенке<br />
на наспрамном зиду и када говоре, изгледа им као да<br />
говоре сенке са зида пећине. Између ватре и <strong>за</strong>точеника,<br />
и<strong>за</strong> њихових леђа, налази се пут. Путем иду људи који носе<br />
кипове и разне справе. Заточеници и <strong>за</strong>точенице могу да<br />
виде сенке људи и ствари које се налазе, то јест пролазе и<strong>за</strong><br />
њихових леђа.<br />
Када се неко од <strong>за</strong>точеника ослободи окова и и<strong>за</strong>ђе на<br />
светлост, прве невоље има са видом <strong>за</strong>то што је навикао на<br />
мрак. Када му се очи прилагоде на светлост, он успева да<br />
види саме ствари. Међутим, када се врати у пећину, остали<br />
<strong>за</strong>точеници и <strong>за</strong>точенице му не верују да сенке које виде<br />
нису потпуна истина.<br />
Ову алегорију Платон је употребио да прикаже<br />
своју теорију идеја. Његова критика чулног сазнања је<br />
радикална. Он тврди да нас чула не варају понекад, него<br />
увек. Свет који опажамо чулима није стварни свет, већ<br />
48
његова сенка. Ако су сенке у алегорији дводимензионалне, а саме ствари<br />
које се пројектују на зид тродимензионалне, поставља се питање шта је<br />
то што се пројектује у простор који ми опажамо. Платонов одговор на<br />
ово питање гласи – идеја. Реч „идеја” у Платоновој филозофији значи<br />
„савршени облик”. Суштина идеје <strong>за</strong> нас је онолико неспознатљива<br />
колико је неспознатљив тродимензионални простор <strong>за</strong>твореницима<br />
у пећини. Ако си са пријатељима направио или направила оглед с<br />
почетка текста, могли сте да искусите ту немоћ. Овде треба разумети да<br />
реч „идеја” у Платоновој филозофији не значи оно што обично значи<br />
када разговарамо. У свакодневном разговору се каже: „имам идеју” или<br />
„то није добра идеја”. Овакви искази били би потпуно бесмислени у<br />
Платоновом учењу о идејама. Свет идеја постоји потпуно не<strong>за</strong>висно од<br />
нас. Ако посматрамо своје тело, оно није ништа друго него слика идеја<br />
исто онако као што је сенка <strong>за</strong>точеника у пећини сенка његовог правог<br />
тела. Све што смо у стању да видимо само су сенке или одрази идеја.<br />
У том смислу пре бисмо могли да тврдимо да идеја има нас него да ми<br />
имамо икакву идеју.<br />
Исказ „није добра идеја” био би такође потпуно бесмислен <strong>за</strong>то што<br />
је идеја одређена као савршени облик. Највиша идеја према Платону<br />
јесте идеја добра. Није тешко досетити се <strong>за</strong>што је добро постављено<br />
као највиша идеја. Свим идејама <strong>за</strong>једничко је савршенство, те су као<br />
такве <strong>за</strong>једно добре. У том смислу добро је идеја свих идеја, њихова сама<br />
суштина. Овакав свет идеја у потпуности је одвојен од нас. Често ћемо<br />
чути да је Платонов свет идеја трансцендентан, то јест недоступан нашем<br />
искуству. Како се онда идеје могу спознати?<br />
Платон је сматрао да чулно сазнање сигурно није начин спознаје<br />
идеја. Заправо, чула обмањују показујући слике идеја уместо самих идеја,<br />
као што се људима у пећини приказују сенке уместо онога што те сенке<br />
ствара. Узмимо <strong>за</strong> пример идеју лепог. Можеш да видиш лепу девојку<br />
или младића. Међутим, ако се <strong>за</strong>питаш шта лепу особу чини лепом, чула<br />
ће се пока<strong>за</strong>ти прилично немоћна. Стратегија која може да нам падне на<br />
памет јесте да упоредимо више лепих тела и нађемо њихове <strong>за</strong>једничке<br />
особине. Таква особина описана је у претходном поглављу – однос висине<br />
и тежине. Ако се овај однос нађе у некој пожељној размери, сматрамо да<br />
је реч о доброј телесној грађи. „Златни пресек” је такође један од могућих<br />
одговора на питање о томе шта лепе људе или ствари чини лепим. Однос<br />
иска<strong>за</strong>н бројем или математичком формулом је у извесном смислу бли<strong>за</strong>к<br />
идеји, будући да се не опажа чулима. Није чудно што је Платон у великој<br />
мери био инспирисан Питагорином филозофијом.<br />
Ипак, ако изведеш овакво истраживање и <strong>за</strong>уставиш се на добијеним<br />
резултатима, налазиш се у <strong>за</strong>мци. При упоређивању и уопштавању<br />
особина сенки на зиду не можеш да установиш како изгледа предмет<br />
који баца сенку. Овакво истраживање, које се назива индуктивним<br />
истраживањем, не открива саму идеју.<br />
Оно што се сазнаје чулима су видљиви предмети. Они у алегорији<br />
о пећини одговарају сенкама. Они који не теже знању сматрају да су<br />
објекти које опажају чулима стварни објекти. Ово се назива веровањем.<br />
ЏОРЏ ОРВЕЛ, 198<strong>4.</strong><br />
Кадар из британског филма 198<strong>4.</strong> Мајкла<br />
Редфорда (1984)<br />
Енглески писац Џорџ Орвел<br />
је 1949. године написао роман<br />
198<strong>4.</strong> У роману је описан свет<br />
који неодољиво подсећа на Платонову<br />
алегорију о пећини. У<br />
књизи је реч о тоталитарном режиму<br />
који грађане држи изоловане<br />
од спољашњег света у коме<br />
бесни рат. Све информације о<br />
спољашњем свету добијају преко<br />
екрана телевизора који су<br />
принуђени стално да гледају.<br />
Историја се прекраја, а свим манипулацијама<br />
управља диктатор<br />
познат као Велики брат.<br />
Идеја<br />
Савршени облици у Платоновој<br />
филозофији, суштине<br />
видљивих ствари.<br />
Трансцендентно<br />
Оно што је ван домета људског<br />
искуства.<br />
Индуктивно истраживање<br />
Закључивање од појединачних<br />
појмова према општим,<br />
генерали<strong>за</strong>ција.<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
49
50<br />
ВЕО МАЈЕ<br />
Вео маје, непознати аутор<br />
У будизму се <strong>за</strong> чулни свет<br />
каже да је „вео маје”. „Маја” на<br />
санскриту значи „илузија” или<br />
„привид”. Будисти сматрају да<br />
је свет који можемо да опазимо<br />
чулима само илузија. Ова<br />
илузија се мора превазићи<br />
како би се дошло до највише<br />
истине.<br />
Мњење<br />
Здраворазумско сазнање<br />
<strong>за</strong>сновано на некритичком<br />
прихватању иска<strong>за</strong>. У филозофији<br />
обично има негативну<br />
конотацију. За Платона<br />
мњење је веровање да је чулно<br />
сазнање истина.<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
Кич<br />
Дело које подсећа на уметничко,<br />
а <strong>за</strong>право је само копија и<br />
безвредна имитација уметничког<br />
дела. Реч је немачког порекла<br />
и први пут је употребљена<br />
у XIX веку у Минхену.<br />
Веровање у поузданост чулног опажаја се назива мњење. Мњење је знање<br />
које није критички мишљено. Грчка реч <strong>за</strong> мњење (грч. δόξα) значи и „оно<br />
што се слави”, „оно што већина сматра истином”. Уочавање ограниченог<br />
и неограниченог, њиховог односа као сличности, различитости,<br />
самерљивости и несамерљивости први је степен знања. Ово уочавање<br />
је разумевање или резоновање. Коначно, највише сазнање је сазнање<br />
идеје. Оно се назива умским сазнањем.<br />
Платон је <strong>за</strong>хтевао да се оде корак даље од Питагориног учења о<br />
бројевима и односима међу бројевима. Потребно је да се у потпуности<br />
ослободиш представа које нам намећу чула. У супротном, налазиш се у<br />
опасности да чулне критеријуме одредиш као пресудне <strong>за</strong> сазнање. Ако<br />
одредиш идеју лепог на основу неколико лепих представа, остајеш при<br />
чулним карактеристикама предмета. Ово је далеко од идеје исто онолико<br />
колико су сенке неког објекта пројектованог из различитих углова далеке<br />
од његове тродимензионалне стварности.<br />
Сада може да буде јасна Платонова критика уметности. Ова критика<br />
не погађа сву уметност, већ само такозвану миметичку уметност.<br />
Миметичка уметност опонаша ствари. Уметник који слика сто ради<br />
то на основу неког конкретног стола. Према Платоновој теорији идеја<br />
конкретни сто је слика идеје стола. Дакле, опажање једног одређеног<br />
стола није опажање саме идеје, већ њене слике. Обмана постаје двострука<br />
када посматраш слику стола, пошто је она направљена на основу<br />
представе, а не саме идеје. Према томе, уметност је – двострука обмана.<br />
Ова критика уметности може се чинити престрогом. Ипак, размисли<br />
о квалитету миметичког уметничког дела. Од уметника се не очекује да<br />
приказује стварност онаквом каква јесте, већ да чулној представи додаје<br />
духовни садржај. Уметност која остаје на нивоу представе и при томе не<br />
подстиче никакав интелектуални доживљај је најчешће кич. Платонова<br />
критика миметичке уметности понекада се сматра претеривањем.<br />
Ипак, ваља размислити о њој. Колико особа које познајеш воли да<br />
гледа серије са великим бројем епизода, такозване сапунице? Сапунице<br />
се снимају у многим земљама, али су најпознатије латиноамеричке<br />
и турске. Глумци и глумице у сапуницама су обично врло лепи. Ови<br />
лепотани и лепотице <strong>за</strong>падају у велике невоље. Ипак, на крају се све лепо<br />
<strong>за</strong>вршава. Сиромашне девојке се удају <strong>за</strong> богате младиће, као Пепељуга.<br />
Неретко се дешава да слепи прогледају или болесни на смрт оздраве.<br />
Размисли о томе колико овакво приказивање живота утиче на људе који<br />
не размишљају критички. Погледај мишићаве и лепо грађене особе на<br />
билбордима. Како билборди утичу на систем вредности?<br />
Због немогућности да се опонашањем или индукцијом из чулног<br />
света спозна свет идеја, Платон је предлагао потпуну промену нашег<br />
начина живота. Човек, као ограничено биће, није у могућности да спозна<br />
идеје које су вечне. У том смислу, једнако је немоћан пред светом идеја<br />
колико и <strong>за</strong>точеник у пећини пред тродимензионалним предметима<br />
и<strong>за</strong> својих леђа. Дакле, неопходно је да се на неки начин искуси вечност.<br />
Да би се то урадило, потребно је да се човек преобрати, одврати поглед<br />
од чулног света и споји се са идејом. Овде Платон наглашава једну од<br />
најважнијих специфичности бављења филозофијом. Није могуће доћи до
филозофске спознаје, а остати исти. Филозофска спознаја <strong>за</strong>хтева живот у складу са оним<br />
што смо спознали. Овде уочавамо разлику између филозофије и науке. Лекар који зна да<br />
је пушење штетно неће бити лошији лекар ако је пушач. Филозоф, према Платону, мора<br />
да живи у складу са својом филозофијом. Ово јединство филозофије и бића <strong>за</strong>хтевао је<br />
систем вежби које су грчки филозофи називали брига о себи. Овакав подухват, наравно,<br />
није ни једноставан ни брз, као што није једноставно ни ослобађање из окова у пећини.<br />
Агностици<strong>за</strong>м и скептици<strong>за</strong>м<br />
Ако не можеш да верујеш својим чулима, како можеш бити сигуран у своја сазнања?<br />
Ако на неки начин успеш да чујеш „музику сфера” или спознаш идеју, како можеш да<br />
знаш да није реч о привиду?<br />
Оваква питања су се нужно јавила у филозофији после Платонове алегорије о<br />
пећини. Неки филозофи су сматрали да треба одустати од трагања <strong>за</strong> истином. Аргумент<br />
који су давали <strong>за</strong> своје становиште јесте немогућност да се истина уопште сазна. Ако<br />
би се истина икако и сазнала, не бисмо били у могућности да је<br />
разликујемо од привида. Море ујутру изгледа црвено, дању плаво,<br />
увече је црно. Која је његова права боја? Ако се определиш <strong>за</strong><br />
једну од њих, како ћеш аргументовати да је баш то истина, а не<br />
привид?<br />
Један од предложених одговора на ово питање је уздржавање<br />
од суђења, а први је на њему инсистирао Пирон из Елеје. Према<br />
оваквом схватању, које се назива агностици<strong>за</strong>м, чула сама по<br />
себи не варају, већ се вараш када почнеш да размишљаш о ономе<br />
што опажаш. Када посматраш сламку у чаши са водом, изгледа<br />
као да је савијена. Обмана може да настане онда када почнеш да<br />
судиш о томе да ли је сламка савијена или није. Док не судиш,<br />
обмане нема. Зато би требало да се уместо аподиктичких<br />
тврдњи – „сламка је савијена” или „море је плаво” – користе<br />
проблематичке – „чини ми се да је сламка савијена” или „можда<br />
је море плаво”. Смисао овог уздржавања од суђења је у пости<strong>за</strong>њу<br />
спокојства – атараксије. Онај ко не суди није оптерећен бригом<br />
да ли ће му се нешто рђаво догодити или ће учинити нешто рђаво<br />
<strong>за</strong>то што не суди о томе шта је добро, а шта рђаво.<br />
Агностици<strong>за</strong>м<br />
Учење према коме човек не зна и можда<br />
никада неће открити да ли је неки суд истинит<br />
или не. Најчешће се примењује на<br />
теолошке доктрине.<br />
Аподиктички суд<br />
Суд у коме се изриче извесност.<br />
Проблематички суд<br />
Судови који изражавају само могућност<br />
неког стања ствари.<br />
Атараксија<br />
Спокој или неузнемиреност душе.<br />
ПИРОН ИЗ ЕЛЕЈЕ<br />
Први филозоф који је <strong>за</strong>ступао агностици<strong>за</strong>м звао се<br />
Пирон. Његова филозофија позната је и као пирони<strong>за</strong>м.<br />
За Пирона агностици<strong>за</strong>м није само гносеолошки став<br />
већ има и практичку димензију. Када не морамо да одлучујемо<br />
шта је истина, шта је корисно или опасно, онда<br />
смо опуштени и спокојни. Савременици су <strong>за</strong>бележили<br />
да је Пирон живео у складу са својим схватањима, односно<br />
да га ништа није узнемиравало. Пирон је живео<br />
од 360. до 270. године пре нове ере. На слици из XVI<br />
века можемо да видимо Пирона на броду у бури како<br />
опуштено седи док су остали чланови посаде у паници.<br />
Филозоф Пирон на олујном мору, Мајстор Петрарка, XVI век<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
51
Скептици<strong>за</strong>м је други одговор на проблем истине и привида. Антички скептици су били<br />
инспирисани агностицизмом, али су наглашавали релативност сазнања. Скептици<strong>за</strong>м је учење према<br />
коме свако наше сазнање може да буде подложно сумњи. Енесидем из Кнососа је пионир овакве<br />
филозофије. Своје учење излагао је у тропима – моделима уздржавања од суђења. Ове различитости у<br />
начинима опажања доказују релативност чулног сазнања. Енесидем је поставио десет тропа:<br />
1) Различите животиње имају различите чулне утиске.<br />
Пси не виде боје, љиљци не виде уопште већ опажају само слухом.<br />
2) Различити људи виде ствари на различите начине.<br />
Различити људи имају различиту оштрину чула.<br />
3) Различита чула нам дају супротне податке о истој ствари.<br />
Неки плодови су лепи, али им је укус лош.<br />
4) Наше опажање се мења с временом.<br />
Поветарац који младима прија, старијим особама може бити врло непријатан ветар.<br />
5) Постоје разлике у опажању узроковане углом посматрања.<br />
Ствари у даљини изгледају мање него када се посматрају избли<strong>за</strong>.<br />
6) Објекте увек видимо кроз неки медијум – ваздух, воду…<br />
Када посматраш нешто кроз ваздух током врелог дана то изгледа као да „игра ”. Сламка у чаши са<br />
водом изгледа преломљено.<br />
7) Неке материје стално мењају боју, температуру, величину.<br />
Вода лако мења температуру, агрегатно стање, количину…<br />
8) Сви опажаји су релативни у <strong>за</strong>висности од тога са чиме се пореде.<br />
Човек је велик у односу на мрава, али мали у односу на слона.<br />
9) Наша опажања <strong>за</strong>висе од учесталости.<br />
Објекти које ређе виђаш остављају јачи утисак од оних које виђаш свакодневно.<br />
10) Разлике у опажају и<strong>за</strong>зване су и различитим културама којима људи припадају.<br />
Када угледаш човека који показује спојен палац и кажипрст, сматраћеш да нешто хвали.<br />
У Турској, Бразилу или Француској ово ће бити схваћено као увреда.<br />
Ових десет тропа објашњавају <strong>за</strong>што је свако сазнање подложно сумњи. Под утицајем Енезидема<br />
развила се традиција скептицизма у античкој филозофији.<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
Провери да ли разумеш<br />
1. Због чега можемо да сумњамо у оно што опазимо?<br />
2. Објасни разлику између фатаморгане и халуцинације.<br />
3. За питагорејце, Платона и скептике оно што опажамо чулима је привид. Шта је истина <strong>за</strong> свакога од њих?<br />
<strong>4.</strong> Која је разлика између агностицизма и скептицизма?<br />
ПРИМЕРАК<br />
Филозофирај<br />
1. Пронађи што више примера из свакодневног живота у којима се привид разликује од истине. Ево<br />
неких примера: покрет на филму – статични кадрови, видео игра – бинарни код.<br />
2. Често мислимо да нешто знамо на основу привида. Оваква знања Платон је сматрао „сенкама на<br />
зиду пећине”. Пронађи што више оваквих „сенки”.<br />
За оне који желе више…<br />
… да проучавају алегорију о пећини<br />
Прочитај:<br />
Платон, Држава, књига VII, БИГЗ, Београд, 2002.<br />
52
Биће, мноштво и кретање<br />
→ Напиши неколико реченица у којима ћеш употребити именицу „биће”. Шта<br />
значи ова реч?<br />
→ Из колико се елемената састоји космос? На који начин се ови елементи спајају и<br />
одвајају?<br />
→ Шта значи реч „атом”?<br />
Када проучаваш филозофију, сусрећеш се са многим <strong>за</strong>страшујућим<br />
појмовима. Уопште, при читању филозофског текста постоји неколико тешкоћа.<br />
Најчешће су то непознати појмови, нејасни склопови реченице и наше предрасуде.<br />
Када наиђеш на такве препреке, мораш да се ослониш искључиво на себе.<br />
Постоје, додуше, некаква тумачења филозофских дела. Она се некада појављују<br />
у предговорима или поговорима, а некада су посебне књиге. Постоје чак и<br />
детаљна упутства <strong>за</strong> тумачење текстова одређених филозофа. Проблем са овим<br />
тумачењима понекад је у томе што су нејаснија од самих текстова, а понекад <strong>за</strong>то<br />
што аутор додаје своје идеје филозофу кога тумачи.<br />
Вратимо се корак на<strong>за</strong>д. Право значење текста у филозофији није једнозначно<br />
одређено, односно филозофски текст може да се тумачи на више начина.<br />
Зашто би се веровало овом или оном тумачу? Прави пут је да се оспособиш да<br />
самостално тумачиш текст. Филозофска наука о методи тумачења текста назива се<br />
херменеутика.<br />
Дакле, када тумачиш текст може да се догоди да не пратиш мисао у тексту,<br />
већ га преводиш у свој систем идеја, навика, претходних знања. Тако се не<br />
бавиш текстом, већ својим асоцијацијама. Ово само по себи није неисправно,<br />
али је прихватљиво тек када разумеш оригинални текст. Разумевању непознатих<br />
термина у филозофији често не помажу ни речници ни етимологије.<br />
У овом поглављу сусрешћеш се са термином који нам није непознат, али није<br />
ни уобичајен у свакодневном говору. Заправо, у свакодневном говору нема смисао<br />
који има у филозофији. Ето комбинације два проблема при тумачењу – не знаш<br />
право значење термина, а имаш своје идеје о њему.<br />
Биће<br />
Појам којим ћемо се бавити у овом поглављу већ се<br />
могао видети у наслову: биће. Реч „биће” обично има<br />
значење „живо биће”, ређе „митско биће” или „вољено<br />
биће”. Самостално се јавља веома ретко, те не постоји<br />
навика да ту реч користимо као самосталну. Док читаш<br />
филозофски текст, спонтано помишљаш на живо биће када<br />
наиђеш на реч „биће”. Шта уопште та реч значи?<br />
„Биће” је именица из групе поименичених глагола.<br />
Поименичени глаголи настају тако што се глагол претвори<br />
у именицу. На пример, од глагола „трчати” поименичени<br />
Херменеутика<br />
Филозофска дисциплина чији је предмет<br />
тумачење текста.<br />
Биће<br />
Поименичени глагол „бити”. У филозофији<br />
се користи да означи постојање у најширем<br />
смислу.<br />
Етимологија<br />
Наука о пореклу речи, њеној историји, обликовању<br />
и начинима како се мењала.<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
53
Онтологија<br />
Филозофска наука која се бави проучавањем<br />
бића. Реч потиче од грчког назива <strong>за</strong><br />
биће (τо ὸν).<br />
ЕЛЕЈА<br />
Ружичаста капија у Елеји<br />
Елеја је био град у јужној Италији који<br />
су у VI веку пре нове ере основали Грци.<br />
Град су населиле избеглице пред персијском<br />
најездом у Малој Азији. Археолошки<br />
локалитет на месту Елеје у Италији је данас<br />
познат по имену Велија. Налази се у националном<br />
парку Клијенто.<br />
облик ће бити „трчање”, од „мислити” – „мишљење”. На<br />
исти начин од глагола „бити” настаје именица „биће”.<br />
Промени овај глагол по лицима у презенту – ја будем,<br />
ти будеш, он буде, ми будемо, ви будете, они буду. У том<br />
смислу именица биће значи – оно што постоји. Живо<br />
биће је оно што јесте живо. Биће може да буде и неживо.<br />
У супротном „живо биће” би било плеона<strong>за</strong>м.<br />
Сада би требало да буде јасно у ком смислу се реч<br />
„биће” користи у филозофији. Ово је први корак ка<br />
онтологији. Онтологија је филозофско проучавање бића.<br />
Ово одређење онтологије наравно збуњује. Проучавање<br />
бића значило би проучавање свега што јесте. Управо то<br />
и јесте филозофски приступ стварима. <strong>Филозофија</strong> не<br />
проучава један део бића, већ целокупно биће. Науке<br />
проучавају такозване регије (делове, посебне групе и<br />
видове органи<strong>за</strong>ције) бића. <strong>Филозофија</strong> проучава биће<br />
као целину. Конкретизујмо, онтолошка питања су:<br />
„Колико има бића?”; „Да ли биће може да настане и<br />
нестане?”; „Ако може, како се то дешава?”; „Где се налази<br />
биће?”; „Како га можемо сазнати?”.<br />
Да ствари буду још сложеније када се бавиш<br />
онтологијом, не можеш биће да посматраш са дистанце<br />
која је могућа у науци. Када проучаваш неки природни<br />
феномен, размножавање микрооргани<strong>за</strong>ма на пример,<br />
посматраш га са дистанце. Када проучаваш биће, већ<br />
си део бића које проучаваш. Дакле, у онтологији биће<br />
проучава само себе. Изгледа компликовано? Јесте. Биће<br />
још сложеније.<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПАРМЕНИД ИЗ ЕЛЕЈЕ<br />
Елејска онтологија<br />
ПРИМЕРАК<br />
Парменид је живео у V веку пре нове<br />
ере. Биографски подаци о овом филозофу<br />
крајње су оскудни. Познато је да се нашао у<br />
једној дипломатској мисији у Атини. Сведочанство<br />
о томе нам је оставио Платон у свом<br />
дијалогу Парменид. Нажалост, ово сведочанство<br />
је проблематично <strong>за</strong>то што у време<br />
Парменидове посете Атини Платон још није<br />
био ни рођен.<br />
Реч „биће” у филозофском смислу први пут је<br />
употребљена у граду на југу Италије који се звао Елеја. У<br />
том граду развила се једна од најважнијих филозофских<br />
школа ране Грчке. Школу је основао Парменид из Елеје<br />
иако он није први познати елејски филозоф. Парменидов<br />
узор и инспирација био је већ споменути Ксенофан.<br />
Ксенофан је међутим у већој мери песник него филозоф,<br />
те га не можемо сматрати <strong>за</strong> оснивача елејске онтологије.<br />
Разлог више је тај што је Парменид први употребио реч<br />
„биће” као филозофски појам у својој поеми О природи.<br />
Парменид, исто као Питагора и Платон, сматра<br />
да се истина не може спознати чулима, већ искључиво<br />
мишљењем.<br />
54
Парменид <strong>за</strong> почетак своје филозофије узима таутолошки<br />
исказ. У том исказу супротставиће оно што јесте ономе што<br />
није. Оно што јесте искључује оно што није. За оно што јесте<br />
употребио је реч „биће”. Назив <strong>за</strong> оно што није јесте – „не-биће”.<br />
Даље изводи став <strong>за</strong> који сматра да није могуће довести у сумњу:<br />
Биће јесте, не-биће није.<br />
Многе науке <strong>за</strong>почињу свој систем исказима које не треба<br />
проверавати. Најпознатији случај је сигурно геометрија. Еуклид<br />
<strong>за</strong>почиње своје Елементе исказима које не треба проверавати,<br />
аксиомима. Аксиоме свој ауторитет <strong>за</strong>снивају на очигледности.<br />
Ово је метод који у филозофији није прихватљив пошто се<br />
оно што је очигледно лако доводи у питање. Зато је Парменид<br />
применио другу стратегију извесности. Направио је исказ који<br />
је несумњив онолико колико би био и исказ „А=А”. Уосталом,<br />
преформулишимо исказ:<br />
„Оно што јесте” јесте, „оно што није” није.<br />
Можемо да препознамо два идентитета у овом полазном<br />
исказу. Први идентитет: биће (оно што јесте) јесте. Други<br />
идентитет: не-биће (оно што није) није. Спајањем та два<br />
идентитета добија се таутолошки исказ:<br />
Биће јесте, не-биће није.<br />
Сада је јасно да се ради о таутологији. Таутологије се не<br />
сматрају дубокоумним исказима <strong>за</strong>то што не откривају никакав<br />
нови садржај. Оне су нужно тачне што и није тешко с обзиром<br />
на то колико једноставне ствари исказују. Свака ствар је једнака<br />
самој себи, оно што јесте – јесте, оно што није – није.<br />
Парменид, међутим, из ове таутологије изводи три<br />
последице, које ће нас у најмању руку изненадити:<br />
(1) Биће је једно.<br />
(2) Биће је непокретно.<br />
(3) Биће је вечно.<br />
Из ових ставова нужно следи да:<br />
(1) Не постоји мноштво.<br />
(2) Не постоји кретање.<br />
(3) Нема настајања и нестајања.<br />
Наравно, својим чулима стално посматраш настајање и<br />
нестајање, видиш кретање и мноштво. Једноставно убеђивање<br />
да не можеш веровати чулима овде <strong>за</strong>сигурно није довољно.<br />
Парменид је у свом тексту ове ставове дока<strong>за</strong>о апагошки.<br />
Апагошки или индиректан доказ се изводи тако што се сама<br />
тврдња не доказује, већ се показује да је супротна тврдња<br />
апсурдна. Погледај како изгледају Парменидови докази.<br />
ЕУКЛИДОВИ ЕЛЕМЕНТИ<br />
Један од најстаријих сачуваних<br />
папируса са Еуклидовим Елементима,<br />
пронађен у Елбанаси у јужном Египту,<br />
потиче из I века нове ере. Елементи су<br />
спис грчког математичара Еуклида у<br />
коме је <strong>за</strong>снована геометрија. Текст<br />
<strong>за</strong>почиње дефиницијама основних<br />
геометријских појмова: тачке, праве,<br />
равни. Следи пет постулата и девет<br />
аксиома. Ни постулати ни аксиоми се<br />
не доказују <strong>за</strong>то што су <strong>за</strong>сновани на<br />
очигледности. Разлику између постулата<br />
и аксиома Еуклид не објашњава.<br />
На основу дефиниција, постулата и аксиома<br />
доказују се теореме. Еуклидови<br />
постулати дуго су били узор ег<strong>за</strong>ктног<br />
логичког система.<br />
Таутологија, таутолошки исказ<br />
Исказ који је увек тачан, не<strong>за</strong>висно од<br />
иску ствених услова.<br />
Аксиома (постулат)<br />
Исказ који се не проверава због своје<br />
сигурне истинитости (очигледности<br />
или логичке непротивречности).<br />
Апагошки доказ<br />
Доказ у коме се не доказује сама тврдња,<br />
већ се доказује да је супротна тврдња<br />
апсурдна. Најпознатији апагошки<br />
доказ је алиби.<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
55
БИЋЕ<br />
Како и откуда је оно настало? Нећу ти<br />
допустити из не-бића да кажеш или мислиш; јер<br />
нити је казиво нити мисливо како непостојеће<br />
јесте. И каква би га потреба нагнала да се касније<br />
или раније рађа из нечега почињући?<br />
Зато оно мора или сасвим бити или га нема.<br />
Нити ће икада снага уверења допустити да<br />
из бића поред њега било шта настане; стога<br />
нити настајати нити пропадати из окова Правдa<br />
пропустила није, већ чврсто држи; а одлука о томе<br />
је у овом: или јесте или није. А одлучено је, дакле,<br />
као нужно, један напустити пут као немислив и<br />
неименљив (јер истинит пут није), а други како<br />
постоји ваљаним држати. Како би <strong>за</strong>тим биће<br />
могло пропасти? А како би настало?<br />
Јер ако је настало, није, а још мање ако ће тек<br />
бити.<br />
Тако је настајање угашено, а пропадање<br />
нетрагом нестало.<br />
Парменид О природи<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
1. Биће је једно.<br />
Претпостави да постоји мноштво бића. Тада би<br />
морало да постоји нешто другачије од бића што би их<br />
одвајало. Дакле, бића би морало да одваја не-биће, а<br />
не-биће није, то јест не постоји. Према томе, мноштво<br />
не постоји, дакле биће је једно.<br />
2. Биће је непокретно.<br />
Претпостави да се биће креће. Оно би морало да се<br />
креће у нечему другом, односно у не-бићу. Не-биће<br />
није, дакле биће не може да се креће.<br />
3. Биће је вечно.<br />
Претпостави да биће настаје. Ако настаје, морало<br />
би да настане из нечега другог да би настанак имао<br />
смисла. Друго од бића је не-биће, а не-биће није,<br />
дакле нема настанка. Исто важи <strong>за</strong> нестанак. Биће<br />
које нестаје морало би да постане нешто друго,<br />
односно не-биће, а не-биће није. Дакле, није могуће ни<br />
настајање ни нестајање. Према томе, биће је вечно.<br />
Наизглед једноставна таутологија „биће јесте,<br />
не-биће није” имплицира и доказује ове парадоксалне<br />
последице. Доказ треће особине бића може да изгледа<br />
непоуздано. Могућ је приговор према коме полазна<br />
таутологија не искључује могућност постојање не-бића у прошлости или његовог<br />
настанка у будућности.<br />
Овај приговор Парменид спречава на два начина. Прво, да је не-биће постојало,<br />
не би имало шта да га наведе да постане биће.<br />
Другим ставом Парменид доводи у питање учење о настанку и нестанку и<br />
пресудан је <strong>за</strong> историју филозофије. Парменид каже: „Исто је мислити и бити”.<br />
Тиме је поставио идентитет мишљења и бића. Овај идентитет такође је <strong>за</strong>снован<br />
на полазној таутологији и њеним дока<strong>за</strong>ним последицама. Мишљење и биће могу да<br />
буду или идентични или различити. Ако би мишљење било различито од бића, онда<br />
би мишљење било не-биће, односно не би постојало. Дакле, биће и мишљење морају<br />
бити идентични.<br />
Није прихватљиво? Покушајмо онда овако. Став да је мишљење идентично бићу<br />
како то тврди Парменид има два значења:<br />
(1) Све што мислимо јесте биће.<br />
(2) Све што је биће јесте мишљење.<br />
Први став може да делује бесмислено. Ако <strong>за</strong>мислиш комбинацију две<br />
животиње, прасета и стоноге на пример, следи да је у питању биће, дакле да то<br />
постоји. Ово је само привидна бесмисленост. Све што мислиш или <strong>за</strong>мишљаш<br />
<strong>за</strong>иста постоји, али понешто само као мисао. Биће није само физичко постојање,<br />
већ постојање у сваком смислу. Тако, ако мислиш не-биће, само ти се чини да то<br />
радиш. Оно што именујеш не-бићем <strong>за</strong>право је – биће. Или, ако је једноставније,<br />
покушај овако. Сваки исказ има такозвану предикативну форму. Предикативна<br />
форма иска<strong>за</strong> значи да увек мислиш у облику (субјект) јесте (предикат). На пример:<br />
„Час јесте досадан”. Покушај да одредиш у предикативном исказу не-биће. Став ћеш<br />
56
почети са „Не-биће јесте...” Овим „јесте” додатим уз „не-биће”<br />
дајемо апсурдни исказ према коме не-биће постоји.<br />
Шта, међутим, урадити са другим ставом? Све што јесте<br />
мишљено је. Овај други став искључује биће без мишљења.<br />
Ако те ово збуњује, покушај да поменеш неко биће које није<br />
мишљење. Не иде? Ако те ове идеје чуде или ти нису сасвим<br />
јасне и прихватљиве, онда имаш разлога <strong>за</strong> <strong>за</strong>довољство.<br />
Налазиш се на филозофском путу.<br />
Једно и мноштво<br />
ОБЛИК БИЋА?<br />
Парменид тврди да је биће „свугде<br />
налик обујму добро <strong>за</strong>обљене лопте,<br />
једнако од средишта свуда”. Ако је<br />
Елејска онтологија не решава проблем прапочетка<br />
биће лопта, шта се налази око ње?<br />
у филозофији. Учење према коме је биће једно, вечно и<br />
Ово питање је постављено још <strong>за</strong><br />
непокретно не одговара на питање о пореклу природе. Сети<br />
Парменидова живота. Са друге стране,<br />
се основног проблема. У природи посматраш настајање и<br />
ако посматраш биће као бесконачно,<br />
нестајање, али нити ствари настају из не-бића нити ишче<strong>за</strong>вају. према Парменидовом схватању би то<br />
Оно што називаш настајењем <strong>за</strong>право је састављање из онога<br />
значило да биће није довршено. Као<br />
што већ постоји или мењање његовог облика. Кућа настаје<br />
недовршено биће не би било целина.<br />
спајањем цигли, песка, дрвета, црепа, стакла. Цигле настају<br />
Због тога се Парменид радије определио<br />
обликовањем од земље и печењем. Слично овоме нестанак није<br />
да га прогласи ограниченим.<br />
ишче<strong>за</strong>вање бића, већ његово растављање или преобликовање.<br />
Ако се кућа сруши, остају разбијене цигле и црепови, стакло<br />
у комадима, комади дрвета. Увек ствари настају из нечега и<br />
при нестајању се претварају у нешто друго. Кућа је оно што<br />
јесте, дакле биће, исто као и цигле – читаве или разбијене.<br />
Парменидово схватање према коме биће не настаје нити нестаје<br />
није овим доведено у питање.<br />
Проблем настаје када Парменид говори о томе да биће нема<br />
делове. Парменид тврди да је биће „свугде налик обујму добро<br />
<strong>за</strong>обљене лопте, једнако од средишта свуда”. Платон примећује<br />
Могући изглед Парменидовог бића<br />
да оно што има средиште и обим (обујам) мора да има и делове.<br />
Ти делови су – средиште и крајеви. Ова критика у једној мери<br />
<strong>за</strong>иста погађа Парменидов став. Ипак, ниједан део није више<br />
биће (не постоји више него други). Са друге стране делови бића Квалитети<br />
се разликују не по томе да ли постоје или не, већ по својим<br />
Особине по којима се разликују бића.<br />
особинама. Ове особине по којима се делови бића разликују<br />
називају се квалитети.<br />
Сада основно питање ране филозофије можемо да<br />
одредимо уз помоћ овог новог појма. Биће не настаје нити нестаје, већ мења<br />
квалитете. У том смислу може се говорити о бићима са различитим квалитетима.<br />
Вода и лед јесу, али се разликују по квалитету. Лед може да настане од воде тако<br />
што вода промени један свој квалитет (температуру).<br />
Ова примедба враћа на питање прапочетка. У природи посматраш сталне<br />
промене квалитета. Јонски физиолози су сматрали да се на сличан начин као<br />
код земље и цигле, воде и леда, arhe претвара из једног облика у други. Већина<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
57
ЕМПЕДОКЛЕ ИЗ АГРИГЕНТА<br />
Емпедокле је живео у Агригенту на Сицилији<br />
у V веку пре нове ере. Међу својим суграђанима<br />
је био познат као песник и исцелитељ. Имао<br />
је мистичну репутацију сличну Питагориној<br />
према којој је посетио Хад (царство мртвих) и<br />
лечио додиром. Према једном предању успео је<br />
преминулу жену да оживи. Овај чин је сматрао<br />
толико важним да је мислио како његов даљи<br />
живот нема смисла, због чега се бацио у кратер<br />
Етне. Према другом предању у кратер Етне је пао<br />
несрећним случајем док га је проучавао.<br />
ПЕТИ ЕЛЕМЕНТ<br />
Кадар из филма Пети елемент, Лика Бесона (1997)<br />
Античко учење о елементима непрекидно<br />
инспирише уметнике. У научнофантастичном<br />
филму Пети елемент француски режисер<br />
Лик Бесон се поиграва Емпедокловим учењем.<br />
Сваких 5000 година савршено зло (мржња)<br />
прети да промени космос – светло претвара у<br />
таму. Оно може да се <strong>за</strong>устави спајањем четири<br />
камена у којима се налазе елементи. Ова четири<br />
елемента се активирају уз присуство петог. У<br />
филму је то љубав.<br />
ПРИМЕРАК<br />
Елементи<br />
Основни и најједноставнији делови или квалитети<br />
од којих је сачињен космос.<br />
је arhe сводила на конкретан елемент – воду, ваздух,<br />
ватру, земљу или сва четири елемента. Тако је један<br />
елемент постајао други променом квалитета. Овим<br />
су <strong>за</strong>сновали онтолошко становиште које се назива<br />
мони<strong>за</strong>м.<br />
Друга група филозофа покушала је да сведе<br />
разноликост квалитета у природи на неколико<br />
једноставних квалитета. Ови основни квалитети<br />
називају се елементи. Онтолошко становиште према<br />
коме природа настаје из више различитих елемената<br />
назива се плурали<strong>за</strong>м.<br />
Учење о елементима<br />
Учење о основним елементима природе старије<br />
је од филозофије. Утицај овог учења могли смо да<br />
препознамо код Талеса, Анаксимена и Хераклита.<br />
У античкој традицији говори се о четири елемента:<br />
ватри, води, ваздуху и земљи. Ово учење је било врло<br />
утицајно све до XVII века, а и данас га помињу људи<br />
који верују у астрологију.<br />
Реч „елемент” први је употребио Платон да би<br />
описао Емпедоклову филозофију. Сам Емпедокле<br />
је користио назив „корени”. Емпедокле је прика<strong>за</strong>о<br />
природу као систем ствари настао спајањем<br />
традиционалних елемената. Његова филозофија је<br />
покушај да се елејско учење о бићу помири са чулним<br />
искуством. Емпедокле у својој поеми О природи каже:<br />
„Нема празнине у целом... сада је срасло мноштво<br />
да једно постане, сад се од једног поделило опет<br />
у мноштво”. Дакле, пра<strong>за</strong>н простор не постоји, а<br />
настанак и нестанак су спајање и подела елемената<br />
бића. Пра<strong>за</strong>н простор је према томе не-биће и он, како<br />
Емпедокле сматра, не постоји.<br />
Четири елемента код Емпедокла су покушај да<br />
се многобројни квалитети бића у природи сведу на<br />
најосновније квалитете. Основни квалитети су они<br />
квалитети који не настају из других квалитета. Ови<br />
основни квалитети или елементи су ватра, вода,<br />
ваздух и земља. Мешањем тих елемената настају бића<br />
сложеног квалитета. Море је, на пример, претежно<br />
воденог квалитета, чврсте ствари су претежно<br />
земљаног порекла.<br />
Оно што наводи ствари да се спајају и раздвајају<br />
су љубав и мржња. Љубав спаја сличне ствари, док<br />
мржња одваја различите. Бића у којима преовлађује<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
58
један елемент ће се, дакле, међусобно спајати. У<br />
Емпедокловој космогонији ствари су првобитно<br />
биле све <strong>за</strong>једно, тако да је космос морао да настане<br />
деловањем мржње како би се ствари одвојиле. Када су<br />
се одвојили елементи, љубав је почела да их спаја и тако<br />
су настале видљиве ствари. Периоди љубави и мржње<br />
се јављају наизменично и циклично се понављају.<br />
Емпедоклово учење о елементима је било врло<br />
утицајно. Аристотел је, такође, у својој Физици<br />
развијао филозофију природе помоћу елемената. Он<br />
је додао пети елемент и назвао га етер (грч. αιθέρας).<br />
Пети елемент је елемент у коме се остали елементи<br />
мешају. То је најфинији елемент и био је кроз историју<br />
познат као „пета суштина”. Данас када неко жели да<br />
нагласи да је нешто суштинско, употребљава термин<br />
„квинтесенција”. Овај термин има порекло у латинском<br />
quintа essentia и значи – пета суштина.<br />
ОНТОЛОШКА СТАНОВИШТА<br />
Не слажу се филозофи око одговора на<br />
питање из колико се елемената састоји космос.<br />
Не слажу се ни око броја начела. Ова схватања се<br />
називају онтолошка становишта.<br />
Број начела или елемената<br />
једно<br />
два<br />
више од два<br />
мони<strong>за</strong>м<br />
дуали<strong>за</strong>м<br />
плурали<strong>за</strong>м<br />
Семена<br />
ниједно<br />
нихили<strong>за</strong>м<br />
Проблем промене квалитета као и њиховог спајања<br />
уочио је и Анаксагора. Проучавајући Емпедоклову<br />
филозофију приметио је да учење о четири елемента<br />
не објашњава проблем у потпуности. Ствари се,<br />
сматра Анаксагора, не комбинују као да су „одсечене<br />
секиром”. Промене квалитета су много динамичније<br />
и разноврсније, па их одвајање на основу четири<br />
квалитета не може објаснити.<br />
Проблем који наводи Анаксагора дословно гласи<br />
овако:<br />
„Како би длака могла настати од нечега што није<br />
длака и месо од нечега што није месо?”<br />
Када једеш биљну храну или пијеш воду, твоје<br />
тело расте и развија се. Мишићна маса се развија и код<br />
оних који никада не једу месо. Уосталом, најкрупнији<br />
сисари на планети су биљоједи. Проблем који поставља<br />
Анаксагора је очигледан. Месо настаје од онога што<br />
није месо, длака од онога што није длака. Квалитет<br />
може да настане од квалитета који му није сличан.<br />
Овим увидом Анаксагора је пока<strong>за</strong>о да спајање на<br />
основу сличности не може да објасни настанак.<br />
Овај проблем навео је Анаксагору да објасни<br />
промену квалитета другачије него што је то урадио<br />
Емпедокле. Приметио је да је промена квалитета врло<br />
динамична, те да се у већини ствари могу пронаћи<br />
разнородни квалитети. Схватио је да у свакој ствари<br />
АНАКСАГОРА ИЗ КЛАЗОМЕНЕ<br />
Анаксагору су звали ум (νοῦς) због тога што<br />
је сматрао да ум покреће космос, а и <strong>за</strong>то што се<br />
истицао мудрошћу. Рођен је у Клазомени, данас<br />
Килизман близу Измира у Турској. Преселио се<br />
у Атину где је био врло поштован иако је био<br />
странац. Када су му пребацивали како не воли<br />
своју отаџбину, пока<strong>за</strong>о би на небо и рекао: „Напротив,<br />
веома је волим”. Савременици тврде да<br />
га нико никада није видео насмејаног. Био је смирен,<br />
одмерен и повучен. Када је чуо <strong>за</strong> смрт свог<br />
сина, мирно је рекао да је знао да га је направио<br />
смртног. Живот је <strong>за</strong>вршио у изгнанству.<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
59
постоје сви квалитети само у већој или мањој мери. Зато одређује нови<br />
принцип у природи који гласи: све је у свему. Према томе, када једемо неку<br />
биљку у њој се налазе делови меса, длаке, крви које не можемо да приметимо.<br />
Ако ти ово делује неприхватљиво, сети се како у спанаћу има угљених хидрата,<br />
минерала и витамина. Ти их наравно не опажаш док једеш спанаћ, али се<br />
спанаћ сматра главним извором ових састојака у исхрани. На сличан начин је<br />
Анаксагора сматрао да су различити квалитети комбиновани у стварима која<br />
опажамо.<br />
У аналогији са спанаћем приметићеш да су наведени састојци присутни<br />
у врло малим количинама. Управо такво учење је и понудио Анаксагора.<br />
Читав космос се састоји од сићушних семена. Термин „семена” Анаксагора је<br />
употребио уместо Емпедокловог термина „корени”. Судећи по Анаксагориној<br />
поеми, семена нису недељива, већ су напротив дељива до бесконачности.<br />
Према томе, колико год делили ствари, никако нећемо доћи до основне<br />
честице која има само један квалитет. Свака честица има све квалитете у себи.<br />
Честице се крећу ротационо. Кретањем управља ум који према Анаксагори<br />
постоји не<strong>за</strong>висно од честица, а тиме и света који је приступачан чулима. Анаксагора<br />
је сматрао да уређеност света не настаје случајно, већ да њом управља ум.<br />
Атоми<br />
ДЕМОКРИТ ИЗ АБДЕРЕ<br />
Лик Демокрита на старој грчкој монети драхми<br />
Филозоф Демокрит рођен је у Абдери<br />
у северној Грчкој. Живео је средином<br />
V века. Заједно са Леукипом,<br />
о коме врло мало знамо, <strong>за</strong>сновао је<br />
атомистичко учење у списима Велики<br />
ред света и Мали ред света. Истицао<br />
се изузетном интуицијом и духовитошћу.<br />
Говорио је да онај ко жели да влада<br />
другима мора прво владати собом.<br />
Најпознатији појам античког плурализма данас је сигурно<br />
атом. Овај појам сковали су Демокрит или Леукип. Онтолошки<br />
плурали<strong>за</strong>м елемената и семена припремио је терен <strong>за</strong> атоми<strong>за</strong>м.<br />
Учење према коме се видљиви свет састоји из мноштва чулно<br />
недоступних делова било је општепознато.<br />
Недељивост основног елемента и постојање празног<br />
простора су новине у атомистичком схватању света.<br />
Анаксагорина семена и Емпедоклови корени схваћени су као<br />
дељиви до бесконачности. Демокрит своју филозофију природе<br />
<strong>за</strong>снива на недељивом елементу. Реч „атом” значи недељив.<br />
Није сачувана ни Демокритова ни Леукипова аргументација<br />
<strong>за</strong> недељиви елемент. Не знамо ни да ли је постојала. Срећом,<br />
Аристотел реконструише Демокритове аргументе. Претпостави<br />
да је материја бесконачно дељива. Претпостави да се то<br />
дељење и <strong>за</strong>вршило. Шта се добија? Прва могућност је да ће се<br />
добити делови који имају величину. Њих би било могуће даље<br />
делити, што је супротно претпоставци. Друга могућност је да<br />
се добију делови без величине. Спајање таквих делова не би<br />
могло да образује предмет који има величину. Преостаје трећа<br />
могућност према којој се не би добило ништа. Биће би прешло<br />
у не-биће, што је апсурдно.<br />
Овакво промишљање води идеји недељивог основног<br />
елемента. Недељивост је <strong>за</strong>једничка свим атомима, а међусобно<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
60
се разликују по облику и величини. Осим ова три квалитета атоми друге<br />
квалитете немају. Они се крећу у празном простору. При овом кретању се<br />
сударају и тако настају сложене ствари. Тако атоми који су невидљиви <strong>за</strong>то<br />
што су сићушни стварају видљиви свет. Различити квалитети видљивих ствари<br />
потичу од различитих облика атома и спајања атома на различите начине. Ово<br />
спајање атома подсећа на спајање елемената у рачунарској игри „Тетрис”.<br />
Изгледа да је Демокрит елејско недељиво биће изједначио са атомом.<br />
Значајан искорак из дотадашње онтологије је статус празног простора.<br />
Овај простор је код Емпедокла поистовећен са ваздухом. Према Демокриту<br />
пра<strong>за</strong>н простор је исто што и не-биће. Није јасно како је Демокрит оправдао<br />
постојање не-бића. Сачуван је његов став према коме биће постоји исто<br />
колико и не-биће. Објашњење можда можемо наћи у Демокритовом схватању<br />
бића и не-бића. Особине бића су недељивост, величина и облик. Сетимо<br />
се да исте особине бићу приписује и Парменид. Пра<strong>за</strong>н простор или небиће<br />
према Демокриту има потпуно исте особине. Вероватно је то разлог<br />
из кога осим недељивости, величине и облика Демокрит не приписује друге<br />
квалитете атомима. Пошто биће и не-биће имају исте квалитете, они постоје<br />
на исти начин. Мноштво атома се спаја и одваја у јединственом празном<br />
простору. Атоми су као и пра<strong>за</strong>н простор ненастали и непропадљиви.<br />
Спајање и одвајање су настајање и нестајање.<br />
Атом<br />
Основни елемент<br />
космоса према<br />
Демокритовој<br />
филозофији. Реч атом<br />
значи „недељив”. У<br />
новогрчком атом значи<br />
особа.<br />
Биће и кретање<br />
Покушај плуралиста да елејско учење о бићу ускладе<br />
са чулним искуством односио се на проблем једног<br />
и мноштва. Други проблем ве<strong>за</strong>н је <strong>за</strong> кретање. Чула<br />
опажају кретање које је у елејској логици бића немогуће.<br />
У Парменидовој филозофији је јасно да је кретање бића<br />
пове<strong>за</strong>но или са не-бићем или са мноштвом. Плуралисти<br />
су посматрали кретање на два начина. Анаксагора и<br />
Емпедокле сматрају да је кретање промена међусобног<br />
односа елемената или семена. Оно се код Емпедокла своди<br />
на померање осталих елемената кроз ваздух подстакнуто<br />
љубављу и мржњом. У Анаксагориној филозофији, семена<br />
мењају положај и граде сложена бића покренута умом.<br />
Детаљно разматрање кретања налазимо у<br />
Аристотеловој филозофији. Аристотел је разликовао три<br />
основне врсте кретања: квалитативно, квантитативно<br />
и просторно. Једноставније речено, кретање може да<br />
буде промена особина неког бића, промена количине<br />
или места. Када нешто расте или се умножава ради<br />
се о кретању по квантитету. Промена квалитета је<br />
пролепшавање, промена боје, облика. Кретање се у<br />
свакодневном животу најчешће схвата у трећем смислу,<br />
СЕДМО НЕБО?<br />
Античка космологија коју су развијали<br />
Платон, Аристотел и касније Птоломеј била<br />
је геоцентрична. Сматрало се да је Земља<br />
непокретна у центру космоса. Око Земље се<br />
крећу сфере на којима су планете и звезде.<br />
Овај број сфера је варирао од аутора до аутора.<br />
Аристотел је сматрао да их има педесетак.<br />
Временом се усталило учење о седам сфера.<br />
Птоломејев модел космоса<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
61
Потенција<br />
Суштинска могућност бића, оно <strong>за</strong> шта<br />
је неко биће способно.<br />
Реалитет<br />
Реализована потенција бића, остварена<br />
суштинска могућност или способност<br />
бића.<br />
Ентелехија<br />
Реали<strong>за</strong>ција потенције бића,<br />
претварање потенције у реалитет.<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
као померање са једног места на друго. Када читамо Аристотелове<br />
теоријске текстове, важно је да имамо у виду све врсте кретања. Често<br />
се јављају неспоразуми <strong>за</strong>то што Аристотел говори о вечном кретању<br />
свега. Аристотел је сматрао да се наша планета налази непокретна у<br />
средишту космоса окружена сферама. Према његовом схватању постоји<br />
педесетак сфера које ротирају око Земље. Када се сретнеш са оваквим<br />
учењем, збуњује идеја о вечном кретању свега. Како се крећу планине?<br />
Управо вишезначност Аристотеловог појма кретања нам омогућава да<br />
ово схватимо. Планине се, примера ради, крећу по квалитету – у пролеће<br />
озелене од лишћа, зими се <strong>за</strong>беле од снега. Њихов квалитет се мења, а то је<br />
једна врста кретања.<br />
Потенција и реалитет<br />
Аристотел је кретање схватио у најширем могућем<br />
смислу. Кретање је претварање онога што неко биће може<br />
да буде у оно што јесте постало. Уместо грчких термина<br />
обично се <strong>за</strong> могућност бића користи назив потенција, а <strong>за</strong><br />
реали<strong>за</strong>цију потенције бића – реалитет. Свако биће тежи<br />
да изједначи потенцију и реалитет. Изједначењем потенције<br />
и реалитета биће је остварило сврху свог постојања. Овако<br />
схваћено кретање назива се ентелехија.<br />
Размотри однос потенције и реалитета на основу<br />
неколико примера.<br />
Камен има скулптуру као своју потенцију. Он може<br />
да своју потенцију претвори у реалитет неким деловањем,<br />
конкретно радом вајара. Деловање којим се потенција камена<br />
актуализује као реалитет је спољашње. Завршена скулптура<br />
је реализована потенција камена. Термин „актуали<strong>за</strong>ција” се<br />
често користи као синоним <strong>за</strong> ентелехију.<br />
Младунче лава је одрастао лав у потенцији. Младунче<br />
има могућност да се развије у одраслог и снажног лава. Овај развој дешава<br />
се спонтаним унутрашњим деловањем природе бића које се развија.<br />
Младунче лава одраста у дивљини и ако му се ништа лоше не догоди,<br />
постаће одрастао, снажан лав. Оно нема могућност свесног избора своје<br />
судбине, <strong>за</strong>то је његов развој спонтан. Деловање је унутрашње <strong>за</strong>то што се<br />
младунче развија по природи.<br />
Одрасла жена је актуали<strong>за</strong>ција девојчице. Када су људска бића<br />
у питању, актуали<strong>за</strong>ција настаје унутрашњим и свесним деловањем.<br />
Другим речима, од самог човека <strong>за</strong>виси шта ће постати. Наравно, постоје<br />
спољашњи утицаји као и урођена људска природа, али је суштинска<br />
улога у рукама саме особе. Девојчица ће одрастати, бираће чиме ће<br />
се бавити, који ће део личности развијати, формираће свој карактер.<br />
Аристотел је наглашавао да је човек биће са најбогатијом потенцијом и<br />
најсиромашнијом реали<strong>за</strong>цијом своје потенције.<br />
62
Провери да ли разумеш<br />
1. Употреби реч „биће” на што више начина.<br />
2. Објасни шта је таутологија. Наведи неколико примера.<br />
3. Објасни <strong>за</strong>што је став „биће јесте, не-биће није” таутологија.<br />
<strong>4.</strong> Зашто према Пармениду није могуће кретање, настанак, нестанак и мноштво<br />
бића?<br />
5. Зашто није могуће мислити не-биће према Пармениду? Зашто није могуће биће<br />
без мишљења?<br />
6. Чиме плуралисти оправдавају тврдњу да постоји мноштво бића?<br />
7. Упореди плурали<strong>за</strong>м Емпедокла, Анаксагоре и Демокрита по следећим<br />
особинама:<br />
• ограниченост/неограниченост броја елемената;<br />
• начин кретања елемената;<br />
• узрок кретања елемената;<br />
• спајање елемената;<br />
• статус празног простора.<br />
8. Пронађи неколико примера <strong>за</strong> сваку врсту кретања онако како га је схватио<br />
Аристотел.<br />
9. Упореди Парменидову и Демокритову онтологију.<br />
Филозофирај<br />
1. Која ти је идеја прихватљивија – да је биће коначно или бесконачно?<br />
Дај аргументе <strong>за</strong> своју тврдњу. Концептуализуј их.<br />
2. Упореди Демокритово учење о атомима са савременим схватањем атома. Има ли<br />
сличности? Које су разлике? Обрати се <strong>за</strong> помоћ наставнику физике.<br />
За оне који желе више…<br />
… да читају текстове елејских филозофа<br />
Прочитај:<br />
Фрагменти елејаца, БИГЗ, Београд, 198<strong>4.</strong><br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
63
Значај супротности <strong>за</strong> тумачење природе<br />
→ Да ли бисмо знали шта је добро да нема зла?<br />
→ Већина квалитета има своју супротност. Такви су вруће, велико, јасно, лепо<br />
итд. Можеш ли да се сетиш неког квалитета који нема своју супротност?<br />
→ Да ли су супротности не<strong>за</strong>висне или су на неки начин пове<strong>за</strong>не? Објасни.<br />
→ Пронађи међусобно супротстављена начела у свакој од филозофија следећих<br />
филозофа: Талеса, Хераклита, Питагоре, плуралиста, Парменида и Платона.<br />
Дуали<strong>за</strong>м у филозофији<br />
ТЕОДОР АДОРНО<br />
Немачки филозоф, социолог и композитор,<br />
Теодор Адорно, рођен је у Франкфурту<br />
1903. године. Познат је као критичар капитализма<br />
и потрошачког друштва. Његова<br />
филозофија је под јаким утицајем масовних<br />
злочина током Другог светског рата.<br />
Најпознатија његова дела су Негативна дијалектика,<br />
Дијалектика просветитељства и<br />
Minima moralia.<br />
ШТА ЈЕ СНАГА?<br />
У читавом свету нема ништа мекше<br />
и слабије од воде.<br />
А ипак нема јој премца<br />
по начину како делује на чврсто.<br />
Стара је истина<br />
и то свако на земљи зна<br />
да слабо побеђује снажно<br />
и да меко побеђује тврдо –<br />
али мало ко уме да делује тако.<br />
Лао Це, Тао те ђинг – књига о<br />
животном путу и исправности<br />
Шведски научник Алфред Нобел је 1867. године<br />
пронашао начин да се експлозив нитроглицерин<br />
употреби на безбеднији начин него до тада. Његов<br />
пронала<strong>за</strong>к је био познат под именом „Нобелов безбедни<br />
прах”. Данас је то динамит. „Нобелов безбедни прах” је<br />
требало да омогући лакше и безбедније експлоатисање<br />
руде. Када се помене динамит, безбедност није честа<br />
асоцијација. Обично се везује <strong>за</strong> рушење, рат, ра<strong>за</strong>рање и<br />
терори<strong>за</strong>м.<br />
Немачки филозоф Теодор Адорно је био оштар<br />
критичар капитализма шездесетих година прошлог века.<br />
У својим текстовима развијао је идеје о превазилажењу<br />
овог система. Посебно је критиковао рат у Вијетнаму,<br />
контролу медија, репресивне <strong>за</strong>коне на универзитету.<br />
Његови текстови су имали снажан одјек у јавности<br />
разних земаља, као и текстови његових сарадника. Током<br />
студентских демонстрација 1968. године у Француској<br />
честа су била позивања на ове радове. Побуна је<br />
праћена страшним таласом насиља. „Како сам могао да<br />
претпоставим да ће некоме пасти на памет да спроводи<br />
моје идеје Молотовљевим коктелима?”, изјавио је Адорно.<br />
Оваквих ситуација је било много током историје.<br />
Поставља се питање да ли је иједна идеја толико добра да<br />
не може бити искварена. Често се каже да је пут до пакла<br />
поплочан најбољим намерама.<br />
Постављање једног онтолошког принципа увек је<br />
и<strong>за</strong>зивало питања о супротном принципу. Постављање<br />
једног бића и<strong>за</strong>зваће питање о мноштву. Ако се говори о<br />
добром као принципу, поставиће се питање о злу. Идеја<br />
истине и привида <strong>за</strong>снована је на супротности ова два<br />
појма. Насупрот хармонији сфера или свету идеја, налази<br />
се привидни свет.<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
64
Чини се да су значај супротности <strong>за</strong> тумачење природе први<br />
открили плуралисти. Ипак, проблем супротности се може наћи<br />
већ у Парменидовој поеми О природи. Први део текста који<br />
говори о једном бићу је у највећој мери сачуван. Постоји и други<br />
део поеме у коме Парменид говори о супротностима. Помиње<br />
топло и хладно, мушко и женско, светлост и таму. Нажалост, овај<br />
део текста сачуван је само фрагментарно. Упркос томе јасно је да<br />
је Парменид био свестан потребе да се учење о бићу повеже са<br />
чулним искуством.<br />
Значај супротности био је јасан и Питагори. Поред већ<br />
поменуте супротности између хармоније бројева и опажања,<br />
јавља се и супротност хармоније и дисхармоније. Питагорејци<br />
наводе низ од десет супротности. Са једне стране се налази<br />
хармонија, са друге дисхармонија:<br />
• граница–безгранично;<br />
• непарно–парно;<br />
• једно–мноштво;<br />
• десно–лево;<br />
• мушко–женско;<br />
• мирујуће–покретно;<br />
• право–<strong>за</strong>кривљено;<br />
• светлост–тама;<br />
• добро–зло;<br />
• четвороугло–дугуљасто.<br />
У питагорејском учењу се налазе елементи дуализма.<br />
Дуали<strong>за</strong>м је учење према коме постоје два одвојена и супротна<br />
принципа у основи космоса. У Емпедокловој филозофији<br />
се јавља плурали<strong>за</strong>м елемената, али и дуали<strong>за</strong>м принципа.<br />
Насупрот мржњи која одваја елементе налази се љубав која их<br />
спаја. Првобитно јединство бива растављено мржњом, али мноштво<br />
ствари бива сачувано у јединству љубављу. Равнотежа космоса<br />
<strong>за</strong>снована је на супротстављеним принципима мржње и љубави.<br />
Какав је однос између супротности? Ово питање је једнако<br />
узнемиравало филозофе као и верске лидере. Један од могућих<br />
одговора проналазимо код Емпедокла и Лао Цеа. Овакве<br />
филозофије нужно су <strong>за</strong>сноване на дуализму. Ако је филозофија<br />
монистичка, питање о супротстављеним принципима ће<br />
и<strong>за</strong>звати проблеме. Парменид, који вешто аргументује против<br />
не-бића, кретања и мноштва и сам је свестан потребе да одбрани<br />
монистичку позицију. Сличан проблем има и Платонова<br />
филозофија. Ако свет настаје из савршене идеје како је могуће да<br />
се појављују несавршене ствари? Даље, да ли је оно што је добро<br />
– добро <strong>за</strong>то што је тако одредио бог или је добро само по себи?<br />
Ово питање и<strong>за</strong>зива логичке апсурде и познато је под називом<br />
„Еутифронова дилема”.<br />
ЛАО ЦЕ<br />
Конфучије представља малог Буду Лао Цеу,<br />
непознати аутор, династија Кинг, XVII–XIX век<br />
Кинески мислилац Лао Це је живео<br />
у VII веку пре нове ере. Ово име под<br />
којим је у Европи познат <strong>за</strong>право<br />
значи „старац”, а право име му је било<br />
Ли. Радио је као архивар на двору у<br />
јужној Кини. Његова књига о смислу<br />
живота, Тао те ђинг, уз Библију је једна<br />
од најчитанијих књига у историји.<br />
ЕУТИФРОНОВА ДИЛЕМА<br />
Да ли је неки поступак морално<br />
исправан <strong>за</strong>то што је бог тако одредио?<br />
Или је бог одредио одређени поступак<br />
као исправан <strong>за</strong>то што је тај поступак<br />
исправан сам по себи? У првом случају<br />
бог би у складу са својом моћи могао<br />
да одреди и неки неморалан поступак<br />
као исправан, убиство на пример. У<br />
другом случају поступак је сам по себи<br />
исправан, те божја интервенција није<br />
потребна.<br />
Ова дилема се појављује у Пла тоновом<br />
дијалогу Еутифрон због чега<br />
је позната под именом „Еутифронова<br />
дилема”.<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
65
МАНИХЕЈСТВО<br />
Манихејски свештеници, непознати аутор,<br />
VIII или IX век нове ере<br />
Манихејство је постало у религији синоним <strong>за</strong><br />
дуали<strong>за</strong>м. Име је добило по персијском пророку<br />
Манију који је живео у III веку. Манихејство је настало<br />
под утицајем хришћанства, будизма и <strong>за</strong>ратустризма.<br />
Основна идеја је слична Зарату стриној<br />
– све појаве у космосу се објашњавају сукобом<br />
светлости и таме. Манихејство се у IV веку проширило<br />
по северној Африци и Европи. Постало<br />
је веома утицајно у Римском царству, али озлоглашено<br />
међу хришћанима. Аурелије Августин<br />
је у једном периоду свог живота био присталица<br />
манихејства.<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
ЈИН ЈАНГ<br />
Фигура Јин јанг<br />
У традиционалном кинеском мислилаштву<br />
фигура позната као Јин јанг приказује јединство<br />
супротности. Супротности су добро и зло, светло и<br />
тама, мушко и женско. Свака супротност садржи у<br />
себи ону другу, а <strong>за</strong>једно образују целину бића.<br />
Теодицеја<br />
Објашњење порекла зла у свету који је створио<br />
савршени бог.<br />
Овај проблем ескалирао је у раном хришћанству.<br />
Бог као савршено биће може да ствара само савршене<br />
ствари. Ипак, постоји и зло. Откуда зло? Да ли га<br />
је направио бог? Ако је ово тачно, онда је бог бар<br />
једним делом <strong>за</strong>о. Ако није, онда му се поткрала<br />
грешка па није савршен. Трећа могућност је дуали<strong>за</strong>м<br />
– постоји сила не<strong>за</strong>висна од бога која ствара зло.<br />
Према томе, избор је између божје несавршености,<br />
његове злоће или још једног бога. Овакав проблем у<br />
филозофији познат је као теодицеја.<br />
Јединство супротности<br />
Хераклитова филозофија природе је <strong>за</strong>снована на<br />
кретању. Зато је Хераклит <strong>за</strong> прапочетак предложио<br />
ватру, пошто је она једини елемент у природи који<br />
не постоји када се не креће. Кретање о коме говори<br />
Хераклит је <strong>за</strong>право сукоб супротности. Овај сукоб<br />
постављен је као основни принцип кретања. Сукоб<br />
једне поставља као богове, друге као смртнике; једне<br />
као слободне, друге као робове. Реч коју је Хераклит<br />
употребљавао (грч. πόλεμος) сродна је речи „полемика”,<br />
тј. „сукоб мишљења”. Понекада се уместо речи „сукоб”<br />
у преводима Хераклитовог текста користи реч „рат”.<br />
Ово није потпуно неисправан превод, пошто се ради<br />
о сукобу у најширем смислу. Тако је читав свет сукоб<br />
супротности и тек у том сукобу рађа се нови квалитет.<br />
Ако наше мишљење не долази у сукоб са супротним<br />
мишљењем, оно ће стагнирати. Тек у сукобу показује се<br />
његова вредност. У сукобу или полемици мишљење је у<br />
прилици да се унапреди.<br />
Овакво схватање супротности учинило би<br />
Хераклита још једним дуалистом. Извесно је да<br />
су супротности резултат једног принципа који је<br />
одређен као „сукоб”. Смртно и бесмртно, слобода<br />
и ропство, добро и зло настају у сукобу. Сукоб је<br />
отац свега. Хераклит тврди да ћемо, ако послушамо<br />
универ<strong>за</strong>лни <strong>за</strong>кон космоса, логос, увидети да је све<br />
једно и да је једно све.<br />
„Пут према горе и према доле један је и исти”,<br />
каже Хераклит.<br />
Већина у супротностима види непомирљиве<br />
крајности. Разлог томе Хераклит налази у чињеници да<br />
људи углавном не раде на истраживању свог мишљења.<br />
Уместо тога као месечари иду около. Ослањају се<br />
на чула, што је недовољно, <strong>за</strong>то што су им душе<br />
необразоване или, како Хераклит каже, варварске.<br />
66
Чулима уочавају супротности као непомирљиве,<br />
а не виде њихово јединство. „Jeднo истo прeбивa<br />
у нaмa: живo и мртвo, буднo и спaвajућe, млaдo и<br />
стaрo.” Природа ово јединство не показује, већ само<br />
знаке који на то јединство упућују. „Природа воли да<br />
се скрива”.<br />
Једно и мноштво као супротности<br />
Врати се <strong>за</strong> тренутак у Платонову алегорију о<br />
пећини. Замислимо следећу ситуацију. Испред ватре<br />
пролази један предмет неколико пута правећи сенке на<br />
наспрамном зиду пећине. Сваки пут је предмет окренут<br />
другачије у односу на ватру. Претпостави да је у<br />
питању квадар са квадратном основом. Једном ће сенка<br />
изгледати као квадрат, други пут као правоугаоник,<br />
трећи пут као неправилни многоугао. Све ове<br />
различите пројекције потичу од истог квадра.<br />
На сличан начин Платон је схватио однос једног и<br />
мноштва. Идеја је вечно и савршено биће. Оно што се<br />
опажа чулима разликује се од идеје. Као што се квадар<br />
пројектује на дводимензионалној површини, тако се и<br />
идеја показује у чулном свету. Једна идеја се појављује<br />
као мноштво. Идеја лепог може да се опази као леп<br />
предео, лепа девојка, лепа мелодија или нешто друго<br />
што је лепо. Мноштво лепих ствари настаје као слика<br />
једне идеје. Насупрот једној идеји појављује се мноштво<br />
њених чулних манифестација. Свака од ових чулних<br />
манифестација учествује у одређеној идеји, отуда и<br />
имамо представу о њој.<br />
ФРАГМЕНТИ<br />
• Добро и зло су исто.<br />
• Природа воли да се скрива.<br />
• Људи не разумеју како се оно што је у себи супротно<br />
слаже са самим собом. То је склад супротних тежњи,<br />
као код лука и лире.<br />
• Душама је смрт да постану вода, а води да постане<br />
земља. Од земље постаје вода, од воде душа.<br />
• Аполон у Делфима нити скрива нити открива већ<br />
само знаке даје.<br />
Хераклит, О природи<br />
ПЛАТОНОВИ ДИЈАЛОЗИ О БИЋУ И<br />
САЗНАЊУ<br />
Парменид<br />
Кратак дијалог инспирисан Парменидовом филозофијом<br />
у коме се истражује однос једног и мноштва.<br />
Иако је врло кратак, овај текст је један од најсложенијих<br />
текстова у историји филозофије.<br />
Теетет<br />
Овај дијалог најдетаљније објашњава Платонову<br />
теорију сазнања.<br />
Софист<br />
Овај дијалог има поднаслов О бићу. У разговору<br />
са странцем из Елеје расправља се о односу бића, не-<br />
-бића и мноштва.<br />
Филеб<br />
Иако је поднаслов овог дијалога О уживању, у<br />
њему Платон разматра однос између једног и мноштва,<br />
ограниченог и неограниченог, коначног и бесконачног,<br />
одређеног и неодређеног.<br />
Парадигма<br />
Обра<strong>за</strong>ц, модел <strong>за</strong> узор по коме се нешто ствара.<br />
Провери да ли разумеш<br />
1. Објасни појам супротности.<br />
2. Упореди Емпедоклов дуали<strong>за</strong>м са Хераклитовим.<br />
3. Како је Платон схватио супротности? Објасни.<br />
Филозофирај<br />
1. Предложи своје решење Еутифронове дилеме. Аргументуј га.<br />
2. Које решење онтолошког проблема сматраш најбољим – монистичко, дуалистичко или<br />
плуралистичко? Аргументуј свој одговор.<br />
За оне који желе више…<br />
… да сазнају о улози супротности у филозофији и дуализму<br />
Прочитај:<br />
1. Лао Це, Тао те ђинг, ИП Бабун, Београд, 2009.<br />
2. Хераклит, О природи, Октоих, Подгорица, 2001.<br />
3. Платон, Филеб, БИГЗ, Београд, 1979.<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
67
АРИСТОТЕЛОВИ<br />
ТЕОРИЈСКИ СПИСИ<br />
Теоријске науке према Аристотелу<br />
су метафизика, физика и математика.<br />
Заједничко им је то што <strong>за</strong><br />
предмет имају ствари које не <strong>за</strong>висе<br />
од наше воље, па их <strong>за</strong>то можемо<br />
посматрати без интереса, што<br />
реч теорија и значи. Најважнији<br />
Аристотелови теоријски списи<br />
су Метафизика, Физика, О небу,<br />
О настајању и нестајању.<br />
Унутрашњи говор<br />
Идеја коју покушавамо да<br />
артикулишемо говором и писањем,<br />
према учењу Аурелија Августина.<br />
Метафизичко одређење стварности<br />
→ Шта је метафизика?<br />
→ Како је Аристотел одредио метафизику у тексту Мудрост и филозофија?<br />
→ Која су начела и елементи у досада поменутим филозофијама<br />
метафизички?<br />
Метафизика је још један филозофски појам са различитим значењима. У<br />
уводу смо се сусрели са најопштијим одређењем овог термина. Када се говори<br />
о метафизици, најчешће се мисли на ствари које нису директно приступачне<br />
чулима. Одвајање физичког и метафизичког света по овом основу није ни најмање<br />
једноставно. Метафизички појмови се проучавају на основу њихових физичких<br />
манифестација. Када опажамо човека, увек опажамо његово тело.<br />
Душу не можемо да опазимо чулима, али тврдимо да она постоји.<br />
Мисао није приступачна чулима, али се артикулише путем<br />
говора. Августин је сматрао да се не може изрећи све што је у<br />
души. Дакле, постоји унутрашњи говор (лат. verbum interius) који<br />
се артикулише писањем и говором. Једноставније речено, оно што<br />
смо хтели да изговоримо није једнако ономе што смо изговорили.<br />
Платонов свет идеја, Анаксимандров apeiron и Питагорина<br />
музика сфера су примери метафизичких учења.<br />
У овом поглављу проучаваћеш метафизику онако како<br />
је разумео Аристотел. Већ је било речи о томе како је сам<br />
термин настао и да га Аристотел никада није употребио.<br />
Ипак, постоје његове дефиниције у расправама о „првој<br />
филозофији”, „мудрости” или „теологији”. У једној од њих<br />
Аристотел изједначава метафизику и онтологију. Према тој<br />
дефиницији метафизика је „наука које проучава биће као биће”<br />
(Метафизика 1003а20). Она такође проучава и све оно што<br />
припада бићу – мноштво, настанак и кретање. У овом смислу<br />
проучавање проблема бића у раној грчкој филозофији било је<br />
метафизичко истраживање.<br />
Друга дефиниција ће у даљем истраживању бити значајнија.<br />
„Метафизика је”, тврди Аристотел у тексту Мудрост и<br />
филозофија, „наука о првим начелима и узроцима”.<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
Супстанција и акциденција<br />
Начело или принцип је појам који ти није непознат. Овај појам Аристотел<br />
је детаљно описао помоћу два нова термина: супстанција и акциденција.<br />
Приметићеш да су ове речи преузете из латинског језика што може да буде<br />
необично. Аристотел је писао на грчком, те се с правом можемо питати <strong>за</strong>што<br />
користимо латинске изразе. Ипак, због специфичне судбине Аристотелових<br />
текстова многи термини његове филозофије се чешће користе на латинском него<br />
на грчком језику.<br />
68
Реч „супстанција” дословно значи „оно што је испод”.<br />
Аристотелов грчки термин има потпуно исто значење. Супстанција<br />
је оно што се налази у основи ствари, без чега ствар није оно што<br />
би требало да буде. Супстанција троугла су три стране и три угла.<br />
Супстанција човека је разум. У научном или службеном говору<br />
неретко се каже да је нешто од супстанцијалног значаја. На пример,<br />
често се каже да је поштовање <strong>за</strong>кона од супстанцијалног значаја<br />
<strong>за</strong> државу. Ово би требало да значи да држава у којој се не поштују<br />
<strong>за</strong>кони није држава у правом смислу. Ентелехија је супстанцијална<br />
реали<strong>за</strong>ција потенције бића. Човек има могућност да оћелави, али га<br />
нећемо сматрати неоствареним ако не реализује ту могућност. Разум,<br />
говор и живот у <strong>за</strong>једници су према Аристотелу супстанцијалне<br />
особине човека.<br />
Аристотел разликује три врсте супстанције. Прва супстанција је<br />
оно што се у логици назива појединачним или сингуларним појмом.<br />
Она се односи на једно тачно одређено биће, на пример на једног<br />
тачно одређеног човека – Џонија Депа, Монику Белучи, Новака<br />
Ђоковића итд. Друге супстанције су родови којима припадају прве<br />
супстанције. Неки одређени човек, Џони Деп на пример, припада<br />
роду човека. Трећа супстанција је бог, али оставимо то <strong>за</strong> мало<br />
касније.<br />
Акциденција је својство које се приписује супстанцији.<br />
Супстанција може да мења акциденције. Косматост или ћелавост је<br />
акцидентално стање човека. Човек који је био космат може да постане<br />
ћелав. Промена ове особине (или акциденције) неће супстанцијално<br />
променити човека. Са косом или без ње човек остаје човек.<br />
Аристотел је у свом спису Категорије направио списак од<br />
девет акциденција. Ове акциденције су квантитет, квалитет, однос,<br />
место, време, положај, поседовање, радња и трпљење. Заједно са<br />
супстанцијом ове акциденције чине систем од десет категорија.<br />
Категорије су најопштији појмови у које је могуће сврстати ствари.<br />
ЛЕКЦИЈА ИЗ ЛОГИКЕ: ПОЈАМ<br />
Појам јесте мисао о суштини онога о чему мислимо, тј. о суштинским<br />
карактеристикама онога о чему мислимо. Основни елементи појма су садржај<br />
и обим. Садржај појма (конотација) јесте све оно што чини одређени појам,<br />
тј. најбитније каракеристике тог појма. Садржај појма „жена” јесте да је<br />
то људско биће које има женски полни орган. Обим (денотација) једног<br />
појма чини све оно што потпада под одређени појам, тј. све оно на шта се<br />
тај појам односи. У нашем случају, у обим појма „жена” спадају: супруга,<br />
неудата, разведена, мајка, девојка, девојчица, професорка, ученица, певачица,<br />
тенисерка, научница, Марија Кири, Ана Ивановић, Ејми Вајнхаус и сл.<br />
Појмови према обиму могу бити универ<strong>за</strong>лни (општи), нпр. жена;<br />
партикуларни (посебни), нпр. научница и сингуларни (појединачни), нпр.<br />
Марија Кири.<br />
АВАЛСКИ ТОРАЊ У<br />
КАТЕГОРИЈАМА<br />
Супстанција: телевизијски торањ<br />
Квантитет: висок 136.560 метара<br />
Квалитет: троноги<br />
Однос: симбол Београда<br />
Место: Авала<br />
Време: сада<br />
Положај: усправан<br />
Поседовање: власништво државе<br />
Радња: стоји<br />
Трпња: посећен<br />
Супстанција<br />
Суштинска особина ствари, њен<br />
нужни садржај.<br />
Акциденција<br />
Особина ствари која не спада у<br />
њену суштину.<br />
Прва супстанција<br />
Појединачни појам, конкретно<br />
појединачно биће.<br />
Друга супстанција<br />
Општи или посебни појам, род<br />
у које се одређено појединачно<br />
биће може сврстати.<br />
Категорије<br />
Најопштији појмови под које се<br />
бића могу подвести.<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
69
Проблем узрока<br />
Специфичност Аристотелове метафизике у односу на ранију филозофију је<br />
истраживање узрока. Аристотелова критика претходника у великој је мери <strong>за</strong>снована<br />
на теорији узрока. Једноставније говорећи, филозофи пре Аристотела су истраживали<br />
из чега све настаје, а мало су се бавили разлогом због кога се настајање догађа. Узми као<br />
пример прво постављено начело, воду. Изостаје објашњење <strong>за</strong>што би се вода згуснула<br />
и претворила у земљу или се <strong>разред</strong>ила и претворила у ваздух. Овог проблема је био у<br />
потпуности свестан Парменид када је тврдио да биће не може да настане из не-бића.<br />
Нису сви филозофи пре Аристотела били не<strong>за</strong>интересовани <strong>за</strong> питање узрока.<br />
У Емпедокловој филозофији мржња је узрок раздвајања елемената, а љубав спајања.<br />
Анаксагора је наводио ум као разлог спајања и раздвајања семена. Демокрит и<br />
Парменид не говоре о узроку, али објашњавају <strong>за</strong>што није потребан у њиховој<br />
метафизичкој концепцији. Биће према Пармениду не настаје из не-бића између<br />
осталог због тога што ништа не може да наведе не-биће на стварање. Дакле, биће је<br />
ненастало, те према томе узрок није потребан. Слично је и са атомима. Они не настају<br />
нити пропадају. Сложена бића настају спонтаним сударима атома.<br />
ДЕМИЈУРГ<br />
Демијург<br />
Стварање Адама, Микеланђело Буонароти, 1512.<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
Платон је тврдио да демијург (космички<br />
архитекта) ствара свет према идеји. Ово<br />
Платоново учење је било веома популарно<br />
у раном хришћанству, као и дијалог Тимај у<br />
коме је демијург једна од главних тема. Ово<br />
уопште не треба да нас чуди ако знамо да према<br />
хришћанском учењу бог ствара човека по<br />
свом облику или идеји.<br />
„ДРАГ МИ ЈЕ ПЛАТОН, АЛИ МИ ЈЕ<br />
ИСТИНА ДРАЖА”<br />
Аристотелови савременици сведоче о његовим<br />
честим полемикама са Платоном. У патријархалној<br />
грчкој <strong>за</strong>једници није било уљудно<br />
да се улази у сукоб са старијима. Аристотел<br />
је своје сукобе са Платоном објашњавао<br />
преданошћу истини. Познато је и да је тврдио<br />
да је боље да се гложи са паметним Платоном<br />
него да се сложи са неком будалом.<br />
Аристотел је ова рана учења о узроку сматрао<br />
наивним. Зашто је то тврдио најлакше ћеш препознати<br />
у његовој критици Платона. Платон је био свестан<br />
проблема узрока. Ипак, у његовим дијалозима је врло<br />
детаљно описан дијалектички пут од чулног света до<br />
идеја. Супротан смер није често проблематизован. Како<br />
из идеје настаје чулни свет? Индикативна је чињеница<br />
да је Платон о овој теми писао тек у својим позним<br />
дијалозима. Ово може да се повеже са честим полемикама<br />
између њега и Аристотела. Аристотел је двадесет година<br />
провео на Академији, те није невероватно да је утицао на свог<br />
учитеља.<br />
У дијалогу Тимај Платон говори о настанку из идеје. Уводи<br />
појам демијурга или креатора. Демијург је биће које на основу<br />
идеје ствара чулни свет.<br />
Ову концепцију Аристотел критикује чувеним<br />
аргументом који је познат под називом „трећи човек”.<br />
Демијург би морао да буде или чулно биће или идеја или<br />
посредник. Ако би био идеја или чулно биће проблем<br />
узрока би остао нерешен. Дакле, демијург је посредник.<br />
Како је настао демијург? За његов настанак, сматра<br />
Аристотел, био би потребан још један посредник. Сада<br />
имамо демијурговог демијурга. Проблеми ту не престају,<br />
<strong>за</strong>то што би и тај посредник морао да има посредника,<br />
како би настао из идеје. Овај низ се продужава унедоглед,<br />
тако да је читава концепција бесмислена.<br />
70
Четири узрока<br />
Настави да разматраш проблем узрока преко једног примера.<br />
Замисли играча <strong>за</strong> билијарским столом. Играч узима так и удара<br />
белу куглу. Бела кугла удара другу куглу која упада у рупу. Шта је<br />
узрок кретања друге кугле?<br />
Први узрок кога ћеш се вероватно сетити је ударац беле<br />
кугле. Ово је врста узрока на који се најчешће помисли при<br />
проналажењу узрока неког догађаја. У природној науци најчешће<br />
се под узроцима мисли управо на радње које претходе појави.<br />
Наравно да је могуће да откријеш читав низ кретања који доводе<br />
до ударца: кретање беле кугле, покрет играча који покреће<br />
так и тако даље. Бићеш у праву и пронаћи ћеш доста узрока,<br />
али квалитативно истих. Сви они се могу свести на кретање<br />
које и<strong>за</strong>зива ударац. Овај узрок назива се узрок кретања или<br />
ефицијентни узрок.<br />
Следећи узрок кога се можеш сетити је облик билијарских<br />
кугли, штапа, стола. Када би били у игри другачији облици (на<br />
пример нераван сто, уместо кугле коцка), кретање друге кугле не<br />
би било исто. Заједно са овим узроком лако је сетити се да је и<br />
материја од које су направљени штап, сто и кугле такође узрок.<br />
Да су лопте челичне, а так од сунђера, кретања не би било.<br />
Да ли ти је пало на памет да би пад кугле у рупу могао да буде<br />
узрок? Или <strong>за</strong>довољство при игрању билијара? Радња описана<br />
у примеру извршена је ради неке сврхе. Ова сврха се може<br />
одредити као погодак или као <strong>за</strong>довољство, или доказивање пред<br />
посматрачима. Сврха као узрок неке појаве најређе се помиње у<br />
науци.<br />
Аристотел је сматрао да се једна појава може потпуно<br />
описати помоћу четири узрока. Узроци су материјални,<br />
формални, радни и финални. Треба приметити да се прва два<br />
узорка не могу одвојити, то јест да свака материја има форму.<br />
Није могућа материја без форме нити форма без материје.<br />
Неодвојивост материје и форме назива се хилеморфи<strong>за</strong>м.<br />
Размотри како ови узроци изгледају у једном једноставном<br />
примеру. Потражи узроке сунђера <strong>за</strong> брисање табле. Његов<br />
материјални узрок је пластика, формални узрок је квадар.<br />
Можеш да приметиш да се не ради о правилном квадру, посебно<br />
ако је сунђер дуже коришћен. Овакву примедбу би Аристотел<br />
разрешио на следећи начин. Одступање од облика квадра је<br />
акцидентално стање сунђера. Сунђер по природи има облик<br />
квадра (односи се на конкретан сунђер направљен <strong>за</strong> прање и<br />
брисање). Финални узрок сунђера је можда најлакше одредити –<br />
брисање табле. Сунђер такође може да се употреби на различите<br />
креативне начине и у различите сврхе. То би биле акциденталне<br />
намене. Шта је узрок кретања или радни узрок? Редар? Никако,<br />
не тражи се узрок кретања сунђера, него његовог постојања.<br />
ЧЕТИРИ УЗРОКА<br />
Играч билијара удара таком белу<br />
куглу. Бела кугла погађа црвену која<br />
упада у рупу. Шта је узрок кретања<br />
црвене кугле према Аристотеловом<br />
схватању?<br />
Материјални узрок – дрво од кога је<br />
израђен так, сто, материјал од кога су<br />
направљене кугле.<br />
Формални узрок – сферни облик<br />
билијарских кугли, равна површина<br />
стола, облик така.<br />
Ефицијентни узрок – ударац који<br />
се преноси од играча преко така на<br />
кугле.<br />
Финални узрок – погодак, <strong>за</strong>довољство<br />
при игри.<br />
Демијург или креатор<br />
Стваралац чулног света на основу вечне<br />
идеје у Платоновој филозофији.<br />
Трећи човек<br />
Аристотелово побијање Платоновог<br />
учења о демијургу на основу бесконачног<br />
ни<strong>за</strong> узрока.<br />
Хилеморфи<strong>за</strong>м<br />
Јединство и неодвојивост материје и<br />
форме.<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
71
Шта је финални узрок<br />
Софоклове драме Антигона?<br />
Овај проблем можеш да разрешиш ако се подсетиш шта<br />
све кретање значи <strong>за</strong> Аристотела. Овде би кретање требало<br />
протумачити као промену супстанције, односно као<br />
настанак сунђера. Радни узрок или узрок кретања у овом<br />
случају је произвођач сунђера (фабрика или <strong>за</strong>натлија).<br />
Ради боље илустрације ево још једног примера. Који<br />
су узроци трагедије Антигона? Шта је материјални узрок<br />
овог књижевног дела? Папир? Овакав одговор направио би<br />
збрку. Као прво, материјални узрок Антигоне био би исти<br />
као и материјални узрок риса папира <strong>за</strong> фотокопирање,<br />
на пример. Друго, Антигона у електронском издању не би<br />
имала исти материјални узрок као штампана. Даље, како бисмо окарактерисали<br />
ову драму изведену у позоришту? Овде би такође изостао папир. Папир,<br />
електронски документ или извођење у позоришту само су акциденталне материје.<br />
Супстанцијална материја је језик трагедије. Формални узрок је радња – трагички<br />
сукоб Антигоне и Креонта. Радни узрок је такође једноставно открити – Софокле.<br />
Финални узрок трагедије према Аристотелу је и<strong>за</strong>зивање катарзе код публике.<br />
Надам се да ово разумеш. Сада је време да се пређе на право метафизичко<br />
питање. Метафизика је, сетимо се, наука о првим узроцима. Метафизичко питање<br />
би било: „Који је узрок узрока?”<br />
Непокретни покретач<br />
Непокретни покретач<br />
Први узрок или<br />
бог у Аристотеловој<br />
филозофији,<br />
онај од кога све<br />
почиње, мишљење<br />
мишљења. Назива<br />
га и трећом супстанцијом.<br />
„Непокретни покретач” је формулација која може да делује апсурдно, посебно<br />
ако добро разумеш Аристотелову филозофију. Ствари, према Аристотелу, настају<br />
по природи, вештини или случају. Ако би настале по природи или вештини, из<br />
нечега непокретног никада не би могло да настане кретање. Оно непокретно не<br />
може да покрене. Случај се не може узети као универ<strong>за</strong>лно начело.<br />
Постоји међутим и супротна тешкоћа. Кретање је вечно и све је у покрету.<br />
Свако тело покренуто је од нечега другог (вештином, природом или случајем).<br />
Кад би постојао бесконачан низ покретача, појавио би се проблем сличан „трећем<br />
човеку”. Потребно је нешто што покреће, а што није покренуто од стане нечега<br />
другог. Оно што није покренуто је непокретно.<br />
Сада можеш да сагледаш парадоксалност проблема. Са једне стране<br />
кретање мора да настане из нечега непокретног, док са друге ништа не може<br />
да настане из своје супротности. Супротности су <strong>за</strong> Аристотела акциденције<br />
на истој супстанцији. Када од топле воде настане хладна, вода је променила<br />
своју акциденцију, а није једна акциденција настала од друге. Аналогно томе, из<br />
непокретности никада не би могло да настане кретање.<br />
Овај проблем Аристотел разрешава на следећи начин. Непокретни покретач<br />
покреће на исти начин као што покреће оно што је жељено. Објект жеље покреће,<br />
а да се сам не креће. Заљубљеног младића може да покрене девојка која ништа<br />
не ради да би га покренула. Објект жеље је оно што је лепо. „Желимо га”, каже<br />
Аристотел, „<strong>за</strong>то што мислимо да је лепо, пре него што мислимо да је лепо <strong>за</strong>то<br />
што га желимо”.<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
72
Први покретач је чиста реали<strong>за</strong>ција могућности. Ако<br />
би постојала нереализована могућност у првом покретачу,<br />
онда он не би био први ни непокретан. Први покретач мора<br />
да буде непокретан да би био први. Оно што је непокретно<br />
не сме у себи да има кретање, ни као реализовано ни као<br />
могуће. У том смислу сва потенција непокретног покретача<br />
је реализована. Потенција и реалитет су изједначени. Ово<br />
га чини потпуно савршеним бићем, а као такво је узрок<br />
свему осталом. Непокретни покретач је финални узрок<br />
свега што постоји. Сва бића теже потпуној реали<strong>за</strong>цији<br />
својих могућности. Тако сва теже првом покретачу који је<br />
управо у потпуности остварена ентелехија.<br />
Каква је природа непокретног покретача? Аристотел га<br />
назива богом. Шта је уопште бог <strong>за</strong> Аристотела? Размотри<br />
ово питање са становишта супстанције. Филозофско<br />
истраживање је истраживање супстанцијалности свега<br />
што постоји. Филозоф који изучава лепоту не истражује<br />
појединачне лепе ствари – уметничка дела, природне<br />
лепоте или лепе људе. Он истражује шта је то што лепа<br />
бића чини лепим. Оно што лепа бића чини лепим је<br />
супстанцијалност лепоте. Рани грчки филозофи су<br />
тражили шта се налази у основи промена у природи.<br />
Њихово интересовање није било усмерено на разноликост<br />
природних појава, већ на оно што их ствара. Можемо рећи<br />
да су рани грчки филозофи истраживали супстанцијалност<br />
природе. Ову супстанцијалност Аристотел је називао<br />
начелима и узроцима. Начело је оно из чега нешто настаје,<br />
док је узрок оно што покреће начело да ствара. Глина је<br />
начело саксије, грнчар је узрок. Метафизичко питање гласи:<br />
који су то први узроци и начела? Шта је глина и ко је грнчар космоса?<br />
Први покретач мора истовремено бити и глина и грнчар, односно и материја<br />
и оно што материју обликује. Глина је <strong>за</strong>једничка материја различитих предмета.<br />
То су предмети направљени од глине: саксије, амфоре, ћупови. Универ<strong>за</strong>лна<br />
материја је материја од које се састоје сви постојећи предмети. Различити<br />
предмети имају различите материје или садржаје. Материја саксије је глина,<br />
материја романа је његова радња, материја неког школског предмета је програм<br />
тог предмета. Заједничко њиховим материјама које се међусобно разликују по<br />
квалитету, квантитету и осталим категоријама јесте појам материје или садржаја.<br />
Оваква материја јесте мисао <strong>за</strong>то што је исход индуктивног <strong>за</strong>кључивања. Према<br />
томе, универ<strong>за</strong>лна материја <strong>за</strong> Аристотела нема особине које се обично приписују<br />
материји – просторност и доступност чулима. Прва материја је мисао. Први<br />
покретач не може бити материјалан, <strong>за</strong>то што је материја оно што се обликовањем<br />
реализује из потенције у реалитет. Дакле, први покретач је мисао која мисли само<br />
себе, односно мишљење мишљења.<br />
АМАРКОРД ИЛИ СЕЋАМ СЕ<br />
(Режија: Федерико Фелини, Италија,<br />
1973)<br />
Кадар из филма Амаркорд Федерика Фелинија<br />
У чувеном италијанском филму Амаркорд<br />
(1973) Федерика Фелинија матурант се<br />
<strong>за</strong>љубљује у нешто старију жену. Непрекидно<br />
сањари о њој, покушава да јој се приближи,<br />
али до сусрета не долази никако.<br />
Она наравно ништа не зна о томе и ништа<br />
не ради да би привукла његову пажњу и покренула<br />
га на акцију. У том смислу она делује<br />
као непокретни покретач. Ово је честа<br />
тема у италијанском филму. Овај мотив поново<br />
је обрађен у још једном италијанском<br />
филму Малена (2000) Ђузепеа Торнатореа.<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
73
Трансценденција и иманенција<br />
Иманентно<br />
Унутрашње, спознатљиво, приступачно<br />
сазнању.<br />
Трансцендентност<br />
Неспознатљивост, одвојеност од чулног и<br />
разумског сазнања, спољашње.<br />
НОВОПЛАТОНИЗАМ<br />
Св. Катарина Александријска разговара са александријским<br />
филозофима (Александријски филозофи, Мазолини,<br />
1428–1430)<br />
Новоплатони<strong>за</strong>м је филозофско учење<br />
које се појавило у Александрији у III веку<br />
нове ере. Развијало се под утицајем источњачких<br />
мистичких учења, Платонове,<br />
Питагорине и Аристотелове метафизике.<br />
Новоплатоничари су инсистирали на непосредном<br />
доживљају бога. Оснивач новоплатонизма<br />
је Плотин. Најважнији представници<br />
сиријске и атинске новоплатонистичке<br />
школе били су Порфирије, Хипатија,<br />
Јамблих и Прокло.<br />
Оне који су склони разумском посматрању ствари<br />
Аристотелово објашњење првог покретача или бога<br />
може да одушеви. Многи хришћански мислиоци радо<br />
су се позивали на Аристотела. Ипак, ма колико били<br />
оријентисани према разумском посматрању ствари,<br />
Аристотелова аргументација нас не оставља без сумње<br />
у егзистенцију и природу бога. У човековој природи је<br />
потреба да се непосредно увери у оно што му је дока<strong>за</strong>но.<br />
Човек жели да лично види ствари које су му описане.<br />
Колико год текстова било написано о пирамидама у<br />
Египту и ма колико фотографија или филмова о њима<br />
видели, туристи стално посећују Египат. Желе да сами<br />
виде и доживе монументалност ових споменика.<br />
Слична је ситуација са доказима о богу. Наравно, бога<br />
није могуће видети, <strong>за</strong>то што је појам бога метафизички<br />
појам. Ипак, људи желе да се непосредно увере у његово<br />
присуство. Промишљање какво је дао Аристотел је<br />
једна могућност. Следбеници Аристотеловог начина<br />
филозофирања ће рећи да се управо промишљањем<br />
увераваш у постојање бога. Према Аристотелу бог није<br />
оностран, није ван домашаја човековог сазнања. Често се<br />
каже да је у Аристотеловој филозофији бог иманентан, то<br />
јест приступачан мисаоној спознаји.<br />
Постоји и супротно учење од наведеног. Према овом<br />
учењу бог се не може спознати мишљењем. Оваква учења<br />
називају се учењима која <strong>за</strong>ступају трансценденцију,<br />
тачније божју трансценденцију. Новоплатонистичка<br />
филозофија је добра илустрација оваквог учења.<br />
Новоплатони<strong>за</strong>м је настао у Александрији у III веку<br />
нове ере под утицајем Платонове филозофије. Поред<br />
Платоновог учења о идејама очигледан је и утицај<br />
Аристотелове филозофије. Најпознатији и најутицајнији<br />
филозоф новоплатонизма је његов оснивач, Плотин.<br />
Плотин изједначава биће и бога <strong>за</strong> које користи назив<br />
Једно. Једно је трансцендентни узрок свега. Оно је у<br />
потпуности недоступно човековој спознаји и о њему се не<br />
може ништа рећи. Чак и назив „Једно”, каже Плотин, јесте<br />
само технички назив <strong>за</strong> биће. Овим Плотин покушава<br />
да избегне <strong>за</strong>мку у коју је <strong>за</strong>пао Парменид говорећи о<br />
једном бићу. Парменид говори о бићу и Једном дајући<br />
два имена истој ствари. Пошто тврди да мноштво не<br />
постоји, а даје два имена истом, противречи себи. Даље,<br />
име је нешто друго од бића, те се именовањем бића такође<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
74
<strong>за</strong>пада у противречност. Плотин овај проблем говора о Једном<br />
решава идејом неизрецивости. Неизрецивост је немогућност<br />
да се нешто именује и опише. Она је једна манифестација<br />
трансценденције Једног. Хајде да то мало приближимо путем<br />
једног примера. У литератури, доброј као и лошој, описано је<br />
много пољубаца. Ти описи су мање или више лепи, убедљиви,<br />
детаљни. Многи не воле да читају такве текстове <strong>за</strong>то што<br />
су често патетични. Упркос томе пољубац је величанствен<br />
доживљај. То је доживљај потпуног стапања две особе. Колико<br />
год био добро описан, сваки опис <strong>за</strong>остаје <strong>за</strong> доживљајем<br />
пољупца.<br />
Нешто слично Плотин тврди да важи <strong>за</strong> Једно. Шта год<br />
било написано о Једном, како год било вешто описано и<br />
аргументовано, речи и мисли ће <strong>за</strong>остајати <strong>за</strong> његовом правом<br />
природом. Зато не можемо да кажемо <strong>за</strong> Једно ни да је лепо, ни да<br />
је добро, ни где се налази. Сваки исказ о Једном остаје обмана у<br />
односу на њега.<br />
Чини се да би овако постављање бога као трансцендентног<br />
бића онемогућило стварање онога што можемо да спознамо<br />
чулима и мишљењем. Свако стварање успоставило би везу са<br />
спознатљивим светом. Ова ве<strong>за</strong> би нарушила трансценденцију.<br />
Тако би Једно при стварању другог било умањено односно – више<br />
не би било једно. Овај проблем Плотин је решио уводећи појам<br />
изливања или еманације. Еманација је чулна или разумска<br />
манифестација Једног. Еманирање је приказивање које не<br />
удвостручује нити ишта одузима ономе што је прика<strong>за</strong>но. Такво<br />
је приказивање у огледалу. Када станеш испред огледала, у њему<br />
се налази твој одраз. Одраз у огледалу ти ништа не одузима, нити<br />
те удвостручава.<br />
Хришћанска метафизика<br />
Како се мери време? На први поглед ово питање уопште не<br />
делује филозофски. Можеш једноставно да утврдиш колико је<br />
трајао неки догађај тако што ћеш користећи сат <strong>за</strong>бележити када<br />
је почео и када се <strong>за</strong>вршио. Можеш да употребиш и штоперицу.<br />
Да ли се икада <strong>за</strong>питаш шта је то што мериш? Мерење у<br />
простору је <strong>за</strong>иста једноставно. Ако треба измерити дужину<br />
некога стола, то ћеш урадити у неком одређеном простору, соби<br />
на пример. Чиме је обухваћено време? Можеш ли да га опазиш<br />
или да га на неки други начин спознаш? Објекте у простору<br />
опажаш. Време не видиш. Сат који посматраш није ништа друго<br />
до кретање објеката – зупчаника или, у новије време, чипова.<br />
Посматрајући време на сату посматраш кретање у простору. Да<br />
ли је време кретање?<br />
Еманација<br />
Изливање Једног у спознатљиви свет,<br />
начин настанка спознатљивог из неспознатљивог<br />
у новоплатонизму.<br />
ПЛОТИН<br />
Плотин је живео у III веку нове<br />
ере у Александрији. Није познато да<br />
ли је био Египћанин, Римљанин или<br />
Грк. Прво филозофско образовање<br />
стекао је у мистичној школи Амонија<br />
Закаса о којој не знамо ништа<br />
<strong>за</strong>то што је Амоније <strong>за</strong>брањивао да<br />
се учење <strong>за</strong>писује. Затим је Плотин<br />
боравио у Персији и Индији где је<br />
проучавао тамошња учења. Своју<br />
филозофију је одлучио да <strong>за</strong>пише<br />
тек пред крај живота. Како му је вид<br />
ослабио, текст је морао да диктира<br />
свом ученику, Порфирију. Смрт<br />
је спречила Плотина да среди свој<br />
текст, тако да је то урадио Порфирије.<br />
Поделио га је у шест књига са<br />
по девет поглавља које је назвао<br />
Енеаде (деветице).<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
75
ХРИШЋАНСТВО<br />
Христ Спаситељ, Андреј Рубљов, 1410.<br />
Хришћанство се појавило у римској<br />
провинцији Јудеји, данашњем Израелу.<br />
Оснивач нове религије, Исус Христ, није<br />
<strong>за</strong>писивао своје учење. Као и код Сократа<br />
при проучавању Христовог живота и идеја<br />
ослањамо се на сведочанства његових савременика.<br />
Највећи број ових сведочанстава<br />
називају се јеванђеља. Поред јеванђеља<br />
појавила се још једна група текстова који<br />
сведоче о Исусовом животу. Неки од ових<br />
текстова су одбачени као апокрифни, док<br />
су остали сабрани у Нови <strong>за</strong>вет. Стари<br />
<strong>за</strong>вет је већ био познат код Грка пошто је<br />
преведен на грчки језик. Стари <strong>за</strong>вет са<br />
Новим <strong>за</strong>ветом чини Свето писмо или<br />
Библију. Грчка реч „библија” значи књига.<br />
Хришћани верују у стварање света од стране<br />
бога, безгрешно <strong>за</strong>чеће Исуса Христа и<br />
његово ускрснуће из мртвих.<br />
Апокрифни текстови<br />
Списи библијског садржаја које црквена<br />
власт не прихвата.<br />
Апостоли<br />
Првих дванаест следбеника Исуса Христа<br />
називају се апостоли. Реч „апостол“ је грчког<br />
порекла и значи благовесник или посланик.<br />
Апологети<br />
Хришћански мислиоци који су на различите<br />
начине бранили хришћанско учење.<br />
Есхатологија<br />
Учење о крају света.<br />
Можеш ли да искусиш време на неки други начин?<br />
Обично сматраш да су димензије времена прошлост,<br />
садашњост и будућност. Прошлост је искушена, садашњост<br />
доживљаваш, будућност ћеш тек доживети. Ниједну од ових<br />
димензија не можеш да мериш. Прошлост је прошла, па не<br />
можеш да мериш оно што више није присутно. Будућност се<br />
још није догодила, дакле још није на располагању <strong>за</strong> мерење.<br />
Садашњост? Она је присутна, али када је приметиш, већ<br />
постаје прошлост. Дакле, ни њу не можеш да мериш. Ми ипак<br />
меримо време. Како?<br />
Питање о времену постало је актуелно са појавом<br />
хришћанства. Раније слике света биле су <strong>за</strong>сноване на вечном<br />
– нествореном и непропадљивом начелу. Оно је одређивано<br />
као хаос, космос, вода, ватра, идеја, мишљење мишљења,<br />
атом или нешто друго. Са хришћанством ће се појавити идеја<br />
настанка из не-бића. Промишљање не-бића <strong>за</strong>хваљујући<br />
Демокриту и Платону је већ било уобичајено. Настајање<br />
из не-бића је међутим било у потпуности неприхватљиво.<br />
Оваква слика света у коме биће има почетак у времену је<br />
<strong>за</strong>хтевала објашњење. Дотадашње филозофије су развијане на<br />
тврдњи о кружном кретању начела. Хришћанство на основу<br />
Старог и Новог <strong>за</strong>вета <strong>за</strong>ступа идеју бића које је настало у<br />
времену и које ће нестати. Развија се идеја почетка и краја<br />
времена. Почетак се везује <strong>за</strong> настанак света, а крај <strong>за</strong> други<br />
Христов дола<strong>за</strong>к. На крају времена долази до показивања<br />
истине. Показивање или апокалипса је коначни обрачун добра и<br />
зла. Страшни суд се догађа током апокалипсе. Суди се и живим<br />
и мртвим људима. Овом суду се радују побожни, а они други га<br />
се плаше. После суда наступа крај времена прика<strong>за</strong>н као божје<br />
царство. Овакво учење према коме историја стреми неком<br />
коначном исходу назива се есхатологија.<br />
Јасно је да је питање о времену постало важно <strong>за</strong><br />
хришћанску метафизику. Бог који је вечан ствара свет који има<br />
почетак и крај у времену. Ово тврђење је требало одбранити<br />
од напада који у раним вековима хришћанства нису били<br />
ретки. Филозофи који су различитим аргументима бранили<br />
хришћанске идеје називани су бранитељима – апологетама.<br />
Међу питањима са којима се суочавало рано<br />
хришћанство било је оно о настанку времена из вечности.<br />
Ово питање је изречено на шаљив начин: шта је бог радио<br />
пре него што је створио време? Ово питање указује на<br />
противречност у идеји о настанку времена. Употреба речи<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
Страшни суд<br />
Коначни суд на коме праведни бивају<br />
награђени, а неправедни кажњени.<br />
Апокалипса<br />
Текст о судњем дану, последњем суду, коначном показивању истине.<br />
Најпознатија је Апокалипса Јованова или Откровење из Новог <strong>за</strong>вета.<br />
76
„пре” упућује на време. Ако постоји нешто пре времена,<br />
то значи да је постојало време пре времена. Тако настанак<br />
времена нема никаквог смисла.<br />
Ово питање је и<strong>за</strong>зивало гнев раних хришћана. Неки<br />
су одговарали да је бог пре него што је створио време<br />
правио пакао <strong>за</strong> оне који постављају таква питања. Ипак,<br />
озбиљни апологети су покушавали да дају аргументе <strong>за</strong> ново<br />
метафизичко становиште.<br />
Ориген из Александрије је један од првих апологета који<br />
су покушали да и<strong>за</strong>ђу на крај са овим проблемом. Схватање<br />
према коме је бог био докон пре стварања света не би било<br />
у складу са хришћанским учењем. Шта би то покренуло<br />
бога који је био неделатан да створи свет? Да ли то значи да<br />
поред бога постоји још неки узрок? Овакав одговор озбиљно<br />
би угрозио монотеистичку позицију. Даље, ако бог није<br />
радио ништа пре стварања света, то значи да није стварао<br />
ништа. Тако би изгледало да бог пре настанка света није<br />
био у складу са својом природом, односно природом бића<br />
које ствара. Према томе природа бога би се променила из<br />
бића које не ствара у биће које ствара. Ориген је решио овај<br />
проблем тврдећи да је бог стварао друге светове пре овога.<br />
Вечност је код Оригена схваћена као време које се простире<br />
неограничено у прошлост и будућност. Тако је бог могао да<br />
буде делатан у прошлости. Време нашег света само је један<br />
сегмент вечног времена.<br />
Оригеново решење као резултат има неограничен број<br />
светова у прошлости и будућности. Ако је бог стварао пре<br />
нашег света, морао је, да би био у складу са својом природом,<br />
да створи бесконачно много светова у прошлости. Овог<br />
проблема је био свестан Аурелије Августин. Августин је<br />
у својим Исповестима дао детаљно разматрање проблема<br />
времена. Да би бог био схваћен као створитељ времена,<br />
неопходно је да се појам вечности прикаже другачије него код<br />
Оригена. Вечност је, према Августину, не<strong>за</strong>висна од времена.<br />
Она у себи не садржи време. Пошто је непролазна, вечност<br />
никако није погођена временом. Настанак пролазног бића<br />
је и настанак времена. Дакле, време пре настанка бића није<br />
постојало. „Никада није било време када није било времена”,<br />
вели Августин.<br />
Проблем мерења времена Августин је решио сећањем.<br />
Човек се сећа времена која су прошла. Трајање једног догађаја<br />
може да утврди тек када је догађај <strong>за</strong>вршен. Тада се сећа да је<br />
један догађај трајао дуже него други. Ово мерење времена на<br />
основу сећања има смисла <strong>за</strong> човека, као и само време. Бог<br />
борави у вечности тако да је равнодушан према времену.<br />
СУДЊИ ДАН<br />
Страшни суд, Стефан Лохнер, 1435.<br />
Страшни суд или судњи дан је дан другог<br />
Христовог доласка на земљу. Тога дана<br />
ће се судити свима <strong>за</strong> учињена дела. Овај<br />
дан описан је у Новом <strong>за</strong>вету у тексту<br />
који се зове Откровење Јованово или Јованова<br />
Апокалипса (реч апокалипса значи<br />
откровење, пророчанство). Судњи дан<br />
покренуће <strong>за</strong>страшујуће догађаје, ратове,<br />
природне катастрофе, болести. Страшни<br />
суд је послужио као инспирација многим<br />
уметницима.<br />
ОРИГЕН ИЗ АЛЕКСАНДРИЈЕ<br />
Ориген Адамантиус је живео у Александрији<br />
у III веку. Један је од мислилаца који<br />
су установили основе хришћанске религије.<br />
Догма о прародитељском греху потиче<br />
из његове филозофије. Своје разумевање<br />
и апологију хришћанства изнео је у спису<br />
Почела.<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
77
Провери да ли разумеш<br />
1. Објасни Аристотелов појам метафизике. Упореди га са одређењем метафизике<br />
из уводног дела уџбеника.<br />
2. Упореди Аристотелову и Платонову метафизику.<br />
3. Како је Аристотел критиковао Платоново учење о демијургу?<br />
<strong>4.</strong> Упореди Платонову филозофију и новоплатони<strong>за</strong>м. Која је најважнија разлика?<br />
5. Упореди рану хришћанску метафизику са Платоновом.<br />
Филозофирај<br />
Која ти од изложених метафизичких концепција делује најубедљивије? Наведи<br />
што више аргумената.<br />
За оне који желе више…<br />
… да проуче рану античку метафизику<br />
Прочитај:<br />
Аристотел, Метафизикa, књига А, Култура, Београд, 1971.<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
78
Појам дијалектике<br />
→ Погледај слику поред. Да ли ти се чини да се<br />
облици на слици крећу?<br />
→ Да ли се они стварно крећу?<br />
→ Да ли си до одговора на претходно питање дошао/<br />
дошла чулима или размишљањем?<br />
→ Чиме поузданије сазнајемо стварност – чулима или<br />
размишљањем?<br />
→ Шта је стварност?<br />
→ Примећујеш ли да неки људи настављају да бране<br />
своје становиште чак и када су им сви аргументи<br />
побијени? Покушај да објасниш <strong>за</strong>што то раде.<br />
→ Да ли је промена мишљења као резултат суочавања<br />
са јачим аргументима понижавајућа?<br />
→ Шта значи придев „софистициран”?<br />
→ Знаш ли шта је „платонска љубав”?<br />
→ На који начин волиш своје родитеље, најбољег друга или другарицу,<br />
омиљени предмет, чоколаду, отаџбину, филм, музику, своје име, себе?<br />
Дај свакој од ових љубави неко име.<br />
→ Сети се неколико особа које волиш. Шта волиш код њих?<br />
Дијалектика је још један филозофски термин. У свакодневном животу га готово<br />
никада не користимо. Филозофи овај појам користе на најразличитије начине.<br />
Ако потражиш реч у Википедији, нећеш наћи <strong>за</strong>довољавајући одговор.<br />
Тамо ћеш наћи тврдњу да се ради о вештини убеђивања разговором. Ако направиш<br />
корак уна<strong>за</strong>д и употребиш Гугл, четврти или пети резултат ће те упутити на Маркса. У<br />
Оксфордском филозофском речнику пише да је тражени појам процес резоновања који<br />
води истини. Уопште када је филозофија у питању, речници и етимологија нису од велике<br />
помоћи (уверићеш се кад потражиш значење речи „биће”).<br />
Наравно, није проблем у речницима ни у појму, већ у самој природи<br />
филозофског истраживања. <strong>Филозофија</strong> је истраживање отворених питања, што<br />
онемогућава да се пронађе универ<strong>за</strong>лан одговор и стави у речник као резултат.<br />
<strong>Филозофија</strong> има <strong>за</strong> циљ подстицање мишљења, а не налажење резултата.<br />
Аристотел је одредио дијалектику као извођење вероватних <strong>за</strong>кључака.<br />
Закључак је извођење новог суда на основу претпоставки. Карактеристичан пример<br />
који даје Аристотел је следећи: сви људи су смртни, Сократ је човек, дакле Сократ<br />
је смртан. У овом примеру <strong>за</strong>кључак нужно следи из претпоставки. Закључивање<br />
полази од општег правила, а <strong>за</strong>вршава се појединачним. Оно што важи <strong>за</strong> општа<br />
правила важи и <strong>за</strong> сваки његов појединачни случај. Ово <strong>за</strong>кључивање од општег ка<br />
појединачном назива се дедуктивно <strong>за</strong>кључивање. Извођење нужних <strong>за</strong>кључака<br />
Аристотел је називао аналитиком.<br />
Дијалектички <strong>за</strong>кључак је <strong>за</strong>кључак из вероватних премиса. Њему се<br />
прибегава када опште правило није познато. Рецимо, није јасно да ли је оправдано<br />
чинити зло непријатељима. Неки сматрају да јесте, други да није. Дијалектика се<br />
развија управо код оваквих питања где постоје супротстављена мњења. Вештина<br />
Дијалектика<br />
Процес<br />
промишљања<br />
на основу<br />
супротности које<br />
нас води истини.<br />
Код различитих<br />
филозофа има<br />
различита значења.<br />
Аналитика<br />
Извођење нужних<br />
<strong>за</strong>кључака из<br />
претпоставки,<br />
према<br />
Аристотеловој<br />
филозофији.<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
79
АРИСТОТЕЛОВО УЧЕЊЕ О<br />
САЗНАЊУ<br />
„Сви људи теже знању по природи”<br />
прва је реченица Аристотелове<br />
Метафизике. Овде је Аристотел одредио<br />
потребу <strong>за</strong> сазнањем као човекову<br />
суштинску потребу. Људи теже различитим<br />
врстама сазнања. Сви људи<br />
опажају чулима. На основу чулног<br />
опажања развија се представа. Она<br />
настаје посматрањем истог предмета<br />
са различитих страна и формирањем<br />
схватања да се ради о једном истом<br />
предмету. Представа настаје спонтано.<br />
Када посматраш неку зграду са више<br />
страна, развијаш представу о томе<br />
како она изгледа. Повезивањем представа<br />
које се јављају <strong>за</strong>једно више пута<br />
настаје искуство. Ако се осведочиш да<br />
је неки лек помогао неколицини људи<br />
који су имали главобољу, стичеш искуство.<br />
Искуство које је доведено до<br />
општег правила се зове умеће. Умеће<br />
коме спознаш узрок сматра се мудрошћу.<br />
Познавање првих узрока и принципа<br />
је највиша мудрост – филозофија.<br />
дијалектике је корисна као вежба мишљења, развија вештину<br />
полемисања и служи филозофском истраживању. Да бисмо неки<br />
проблем сматрали дијалектичким, потребно је да о њему постоје<br />
два супротстављена мишљења или више. Ова супротстављена<br />
мишљења називају се те<strong>за</strong> и антите<strong>за</strong>.<br />
Дијалектика открива такозвану антитетику мишљења.<br />
Она се састоји у томе што се о многим стварима могу извести<br />
супротстављени судови. На пример:<br />
Бог постоји. – Бог не постоји.<br />
Никада није дозвољено чинити неправду. – Понекада је<br />
дозвољено чинити неправду.<br />
Бављење филозофијом је корисно. – Бављење филозофијом је<br />
штетно.<br />
Ови супротстављени судови се обично искључују. Исказ којим<br />
се нешто потврђује назива се те<strong>за</strong>, а исказ којим се нешто одриче<br />
назива се антите<strong>за</strong>. Постоје случајеви у којима је могуће да оба буду<br />
истинита. У таквим случајевима налази се исказ који обухвата оба<br />
иска<strong>за</strong> и показује њихову непротивречност. Овакав исказ се назива<br />
синте<strong>за</strong>. Једно такво истраживање налазимо у Платоновом дијалогу<br />
Филеб. У овом дијалогу супротстављају се две тврдње о највишем<br />
добру. Према једној највише добро је <strong>за</strong>довољство, а према другој<br />
разум. Ове две тврдње се међусобно искључују <strong>за</strong>то што је могуће<br />
само једно највише добро. У наставку истраживања утврђује се<br />
да <strong>за</strong>довољство није могуће без знања, тако да разум учествује у<br />
<strong>за</strong>довољству. Такође се <strong>за</strong>кључује да онај ко сматра да је разум највише<br />
добро ужива у коришћењу разума. Тако је утврђена синте<strong>за</strong> ова два<br />
наизглед супротстављена становишта.<br />
Те<strong>за</strong> – антите<strong>за</strong><br />
Судови супротног квалитета који се међусобно искључују свojим<br />
истинoсним врeднoстимa, тj. нe мoгу oбa бити у исти мaх тaчнa.<br />
Антитетика<br />
Способност човековог мишљења да доказује супротне исказе.<br />
Синте<strong>за</strong><br />
Исказ који обухвата антитезу и синтезу, односно који показује да је<br />
противречност тезе и антитезе привидна.<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
Зенонова дијалектика<br />
Откриће дијалектике обично се приписује грчком филозофу Зенону из Елеје,<br />
Парменидовом следбенику. Зенон никада није употребио реч „дијалектика”, али<br />
је начин његовог истраживања у потпуности у складу са оним што ће филозофи<br />
касније називати дијалектиком. Његови докази који су одбрана елејске онтологије су<br />
први мисаони експерименти у којима се постављају супротности. Тако Зенон прво<br />
80
поставља претпоставку, <strong>за</strong>тим супротну претпоставку и изводи <strong>за</strong>кључак<br />
из ове две. Наравно, ствари остају на простом негирању тезе, пошто је<br />
већ код Парменида било јасно да у елејској филозофији нема места <strong>за</strong><br />
супротности.<br />
Погледај један пример Зеноновог побијања постојања мноштва бића:<br />
(1) Aкo пoстojи мнoштвo, нужнo мoрa бити тoликo (ствaри) кoликo<br />
их имa, ни вишe ни мaњe oд тoгa. A aкo их je тoликo кoликo их je, oндa ћe<br />
бити oгрaничeнe (брojeм).<br />
(2) Aкo пoстojи мнoштвo, бивствуjућe (ствaри) су (брojeм)<br />
нeoгрaничeнe, jeр увeк пoсрeд бивствуjућих (ствaри) имa и других, и oпeт<br />
других пoсрeд oних, и тaкo су бивствуjућe (ствaри) нeoгрaничeнe (брojeм).<br />
У првом делу на основу постојања мноштва доказује се ограниченост<br />
броја ствари. Овај део је те<strong>за</strong>. У другом делу полази се од исте<br />
претпоставке постојања мноштва, али из ње се изводи неограниченост.<br />
Пошто број ствари не може да буде ограничен и неограничен, следи да<br />
је претпоставка о постојању мноштва апсурдна. У наведеном примеру<br />
лако се разликује те<strong>за</strong> од антитезе, пошто су јасно одвојене у тексту.<br />
Погледајмо следећи пример:<br />
Оно што се креће не креће се ни у месту у коме се налази, нити у оном<br />
у коме се не налази.<br />
Док су у претходном доказу те<strong>за</strong> и антите<strong>за</strong> одвојене експлицитно,<br />
овде су оне имплицитне, па морамо да их одвојимо.<br />
Те<strong>за</strong>:<br />
Оно што се креће не може да се креће тамо где јесте.<br />
Антите<strong>за</strong>:<br />
Оно што се креће не може да се креће тамо где није.<br />
Поново се те<strong>за</strong> и антите<strong>за</strong> међусобно негирају, те је сама идеја<br />
кретања апсурдна.<br />
Зенонови докази којима се побија постојање мноштва и кретања<br />
називају се апоријама. Најпознатије апорије су оне у којима Зенон показује<br />
апсурдност кретања. Апсурдност кретања <strong>за</strong> елејску онтологију је била<br />
и доказ о немогућности кретања. Наравно да чула показују да кретање<br />
постоји, али је чулно сазнање у елејској традицији дисквалификовано.<br />
Дакле, ако кренеш од Парменидовог става о непоузданости<br />
чулног сазнања, доказ о апсурдности нечега што видимо<br />
<strong>за</strong>иста је доказивање непостојања опаженог.<br />
ЗЕНОН ИЗ ЕЛЕЈЕ<br />
Парменидов следбеник<br />
и оснивач дијалектике живео<br />
је у V веку пре нове ере.<br />
О Зенону, као и о Пармениду,<br />
не располажемо са много<br />
биографских података.<br />
Познато је да је учествовао<br />
у <strong>за</strong>вери против тиранина<br />
Демилуса и био ухваћен.<br />
Одбијао је да открије имена<br />
осталих <strong>за</strong>вереника упркос<br />
томе што је био стављен на<br />
муке. Прегри<strong>за</strong>о је свој језик<br />
и пљунуо га тиранину у лице<br />
пока<strong>за</strong>вши да никако неће<br />
издати саучеснике.<br />
Апорија или парадокс<br />
Доказ који настаје када из<br />
несумњивих премиса нужно<br />
следи неприхватљив <strong>за</strong>кључак.<br />
Дихотомија<br />
Деоба на два дела.<br />
Дихотомија<br />
A<br />
B<br />
Ако неко тело треба да пређе пут од тачке А до тачке<br />
Б, треба прво да пређе половину тог пута. Да би прешло<br />
половину, мора да пређе четвртину. Да би прешло<br />
четвртину, мора прво да пређе осмину. Тако би подела<br />
растојања могла да се настави до бесконачности, па следи<br />
да би тело у коначном времену прешло бесконачно много<br />
растојања, што је апсурдно.<br />
A<br />
A<br />
A<br />
E<br />
D<br />
D<br />
C<br />
C<br />
C<br />
Приказ Зеноновог парадокса Дихотомија<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
B<br />
B<br />
B<br />
81
Ахил и корњача<br />
A<br />
B<br />
A B C<br />
A B C D<br />
A B C D E<br />
Приказ Зеноновог парадокса<br />
Ахил и корњача<br />
Ово је сигурно најпознатији Зенонов парадокс. За ову апорију<br />
је Аристотел тврдио да је иста као дихотомија. Ахил, грчки херој<br />
кога Хомер назива хитроногим, узет је као симбол брзине. Корњача<br />
је животиња која је позната по свом врло спором кретању.<br />
Претпостави да Ахил треба да стигне корњачу која има<br />
извесну предност. За време које је Ахилу потребно да стигне на<br />
место где се налази корњача корњача ће се померити нешто даље.<br />
Када Ахил буде стигао на место где се корњача померила, она<br />
ће се померити још мало. Овај низ растојања ће се наставити до<br />
бесконачности, па следе две могућности:<br />
1) Ахил не може да стигне корњачу.<br />
2) Ахил ће у коначном времену проћи бесконачан број растојања.<br />
Пошто су обе последице апсурдне, кретање је апсурдно.<br />
Стрела<br />
Приказ Зеноновог парадокса Стрела<br />
Дијалектика и реторика<br />
Претпоставимо да гледамо на филмском<br />
платну како стрела лети. Знамо, међутим, да је<br />
кретање у филму резултат несавршености нашег<br />
чула вида. Заправо, пред нашим оком пролази 25<br />
сличица у секунди на којима стрела мирује. Дакле,<br />
збир ових мировања видимо као кретање.<br />
Зенон наравно из разумљивих разлога није<br />
могао свој парадокс да изнесе на овај начин. Он је<br />
дао претпоставку да стрела лети. Простор у коме<br />
стрела лети састоји се од тачака. У свакој тачки<br />
простора стрела мирује. Дакле, збир мировања<br />
јесте кретање, што је апсурдно.<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
Претпостави да неко каже: „Ја лажем”. Иако наизглед сасвим обична, ова изјава<br />
у себи крије апсурд. Наиме, ако онај ко је изговорио ову реченицу лаже, онда лаже<br />
да лаже, па према томе говори истину. Обрнуто, ако је рекао истину онда – лаже.<br />
Ова логичка „<strong>за</strong>врзлама” и њој сличне биле су специјалност путујућих<br />
трговаца мудрости који су називани софистима. Реч „софист” изведена је из<br />
истог корена као и реч филозофија. Није преводива на наш језик, али ако бисмо<br />
морали, могли бисмо да је преведемо као – мудријаш. Софисти су били рани<br />
учитељи мишљења.<br />
Софисти су путовали од полиса до полиса и подучавали Грке. То су радили<br />
из велике љубави – према новцу. Своје учење су добро наплаћивали и због<br />
тога су били често критиковани. У почетку су били врло поштовани. Због<br />
тога придев „софистициран” значи интелектуално префињен. Када на нечију<br />
82
провокацију одговориш увредом, сматрају твоје понашање<br />
примитивним. Насупрот томе, ако одговориш духовитом<br />
досетком, твој однос ће бити сматран софистицираним.<br />
Софисти су развили специфичан однос према бићу, што је<br />
дало препознатљиву слику њиховој дијалектици. Дијалектика код<br />
софиста значи умеће убеђивања у разговору. Поред дијалектике<br />
као умећа дискутовања софисти су подучавали и вештини<br />
држања говора – реторици. Како би њихово убеђивање било што<br />
ефектније и ефикасније, прибегавали су софизмима. Софизми<br />
су намерно направљене логичке грешке које треба да створе<br />
привидан <strong>за</strong>кључак. Циљ софизма је манипулација.<br />
Друштвени услови погодовали су софистима. Све до V века<br />
пре нове ере политика је код Грка схватана као непријатна, али<br />
неизбежна обаве<strong>за</strong>, отприлике као данас дужност редара или<br />
одељенског благајника. Наравно, политичка дужност је код Грка<br />
била далеко незгоднија обаве<strong>за</strong>. Ако су грађани полиса одлучили<br />
да неко треба да буде политичар, тај није имао право да то одбије.<br />
Ипак, у V веку пре нове ере ствари почињу да се мењају.<br />
Политичари постају изузетно угледни, политика постаје<br />
привилегија, те се рађа појам политике какву знамо. Пошто<br />
политика постаје добар посао, многи желе да се њом баве. Зато<br />
инструменти доласка на власт, говорништво и убеђивање,<br />
добијају на својој важности, а учитељи ових вештина постају<br />
популарни и имућни.<br />
Софисти су дакле били прави људи на правом месту и то<br />
не само због политичких прилика. Елејска филозофија, која је<br />
истицала мишљење у односу на биће, са Зеноновом дијалектиком<br />
омогућила је појаву софиста.<br />
Ово је софистима послужило као доказ да се може говорити<br />
без обазирања на биће. Све је могуће дока<strong>за</strong>ти, тако да је бављење<br />
бићем непотребно. Изгледа да је Зенон несвесно отворио<br />
Пандорину кутију релативизма.<br />
Један од најпознатијих софиста, Протагора, каже: „Човек<br />
је мера свих ствари, оних које јесу да јесу и оних које нису да<br />
нису”. Ово Протагорино схватање објашњава Платон у свом<br />
дијалогу Теетет. „Ветар је”, вели Платон, „хладан <strong>за</strong> онога коме је<br />
хладно, а није ономе коме није хладно”. Овакво тврђење чини се<br />
потпуно оправданим, али оно има далеко озбиљније последице.<br />
Илуструјмо их следећим примером. Холандски досељеници из<br />
XVII века пренели су причу о једном афричком племену које су<br />
називали Хотентотима. Када су Хотентоте питали шта је добро,<br />
они су одговорили: „Добро је кад упаднемо у суседно село,<br />
побијемо мушкарце и све опљачкамо”. На питање шта је лоше рекли<br />
су: „Лоше је, наравно, када они то ураде нама”. Не зна се да ли је ова<br />
прича истинита, али је сигурно да се овакав начин размишљања (ако се<br />
уопште ради о размишљању) одржао до данас.<br />
ДВОСМИСЛЕНОСТ<br />
Није све у новцу, но он је ипак<br />
кориснији од здравља. На крају<br />
крајева, не може човек да уђе<br />
у касапницу и каже месару:<br />
„Погледај мој препланули тен,<br />
а осим тога ја не знам шта је<br />
прехлада” и потом очекује да му<br />
овај <strong>за</strong> то да одређену количину<br />
робе (изузев, наравно, ако је<br />
месар идиот).<br />
Из књиге Кратак, али користан водич кроз<br />
грађанску непослушност, Вудиja Алена<br />
Софисти су често намерно и<strong>за</strong>зивали<br />
апсурде својим софизмима.<br />
Није невероватно да су били инспирисани<br />
Зеноновим парадоксима.<br />
Софизми су некада служили <strong>за</strong><br />
манипулацију, а некада <strong>за</strong> демонстрацију<br />
моћи дијалектике и реторике.<br />
Неки од њих су <strong>за</strong>сновани на<br />
двосмислености. Данас су често у<br />
употреби и као шале. Позната шала<br />
је оглас следећег садржаја: „Пас <strong>за</strong><br />
удомљавање, доброћудан, питом,<br />
једе све. Посебно воли децу.”<br />
Софисти<br />
Путујући учитељи мудрости.<br />
Софи<strong>за</strong>м<br />
Намерна логичка грешка<br />
направљена са циљем да створи<br />
привид дока<strong>за</strong>.<br />
Реторика<br />
Вештина држања говора,<br />
беседништво.<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
83
РЕТОРИКА<br />
Вештина беседништва је била врло<br />
цењена у античкој Грчкој. Софисти су<br />
је развијали као облик манипулације<br />
слушаоцима. Платон је због тога<br />
критички разматрао ову вештину.<br />
Инсистирао је на логичком извођењу, а<br />
не на стилским фигурама и софизмима.<br />
Аристотел је беседе поделио на три<br />
врсте: судске, политичке и почасне<br />
(епидиктичке). Наглашавао је да у<br />
говорништву нису неопходни строги<br />
докази, те да се доказивање може<br />
скратити. Скраћени доказ <strong>за</strong> реторичке<br />
сврхе назива се ентимем.<br />
Доказ:<br />
Ниједан млад човек не уме да поднесе<br />
славу; Дион је млад и славан; дакле Дион<br />
неће умети да поднесе славу.<br />
Ентимем:<br />
Ниједан млад човек не уме да поднесе<br />
славу, па неће моћи ни Дион.<br />
„ПРИГОВОР! СВЕДОК СЕ<br />
НАВОДИ НА ОДГОВОР!”<br />
Вероватно си некада гледао неки од<br />
филмова у којима је прика<strong>за</strong>н судски<br />
процес. При испитивању сведока често<br />
се огласи адвокат који викне: „Приговор!<br />
Сведок се наводи на одговор!”. Постављање<br />
питања којим се испитивани<br />
наводи на одговор јесте једна од софистичких<br />
вештина. Оваква питања се зову<br />
сугестивна, циљана или комплексна питања.<br />
Таква су питања: „Када ћеш почети<br />
да учиш?” (сугерише се да питани не<br />
учи) или „Када сте престали да тучете<br />
своју жену?” (сугерише се да је питани<br />
сигурно тукао своју супругу). Најпознатије<br />
такво питање се појављује у софизму<br />
„Рогоња”. Овај софи<strong>за</strong>м почиње сугестивним<br />
питањем: „Да ли је тачно да<br />
човек има оно што није изгубио?”. Ако<br />
саговорник одговори потврдно, што је<br />
често, следи питање: „Да ли си изгубио<br />
рогове?”. Наравно да ће саговорник одговорити<br />
да није, чиме посредно признаје<br />
да је имао рогове.<br />
Релативи<strong>за</strong>м софиста био је филозофски <strong>за</strong>снован, али<br />
је омогућио лењост мишљења. Разлика између софиста и<br />
обичних, „лењих” релативиста је у томе што је софистички<br />
релативи<strong>за</strong>м аргументован. Лењи релативисти су људи који<br />
одбијају да аргументују своје ставове на било који начин,<br />
али и не нападају туђе. Они тврде да „свако има право на<br />
своје мишљење” и да је „све релативно”. Софисти су своју<br />
релативистичку позицију аргументовали субјективним<br />
доживљајем истине. Релативи<strong>за</strong>м чулних осећаја хладноће,<br />
укуса, мириса софисти су проширили на етику. Сматрали су<br />
да свака <strong>за</strong>једница треба да се руководи својим интересима,<br />
односно да је исправно оно што доприноси њеном<br />
благостању. Оно што се у некој држави сматра праведним, то<br />
<strong>за</strong>иста и јесте праведно.<br />
Овако схваћен, релативи<strong>за</strong>м је схватање према коме<br />
о сваком питању постоји више истина. Свака истина је<br />
прихватљива ако је дока<strong>за</strong>на, а критеријум који управља<br />
начином како појединац или <strong>за</strong>једница бира оно што је<br />
истина јесте корисност.<br />
Проблем са аргументацијом софиста је у томе што она<br />
<strong>за</strong> циљ има да се по сваку цену одбрани властити став, а не<br />
да се трага <strong>за</strong> истином. Овакав облик дијалектике назива се<br />
еристика. Софисти су посебно инсистирали на реторици.<br />
Вешто одржан говор је био половина обављеног посла.<br />
Остало је препуштано еристици.<br />
Еристика<br />
Дебата у којој је циљ да се докаже сопствена тврдња по сваку<br />
цену. Дословно – свађа.<br />
Ентимем<br />
Скраћени доказ у беседништву.<br />
Протагорин савременик, познати софиста Горгија,<br />
отишао је још даље у негацији истине. У свом делу О не-бићу<br />
<strong>за</strong>ступа три тезе:<br />
(I) Ништа не постоји – ни биће ни не-биће.<br />
(II) Ако биће постоји, не може да се мисли.<br />
(III) Ако би се сазнало нешто о бићу, то се не би могло<br />
другоме саопштити.<br />
Погледајмо како Горгија доказује ове тезе:<br />
(I) Ништа не постоји – ни биће ни не-биће.<br />
Ако ишта постоји, онда је то или биће или не-биће или и<br />
једно и друго.<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
84
(1) Зашто не постоји не-биће? Ако постоји не-биће, неће постојати биће,<br />
пошто се биће и не-биће искључују. Ако не-биће постоји, неће постојати биће, а то<br />
није могуће. Дакле, не-биће не постоји.<br />
(2) Зашто не постоји биће? Ако постоји биће, оно је или вечно или настало.<br />
(2.1) Ако је биће вечно, онда мора бити неограничено. Неограничено биће<br />
мора бити негде. Ако је биће негде, онда је оно обухваћено или нечим што је<br />
другачије од њега или самим собом.<br />
(а) Ако је биће обухваћено нечим другим, онда је то чиме је биће обухваћено<br />
веће од неограниченог. Ништа није веће од неограниченог, дакле ова претпоставка<br />
мора бити одбачена.<br />
(б) Ако би биће било обухваћено самим собом, онда би оно истовремено било<br />
и тело и простор у коме се налази тело, што је такође бесмислено, дакле и ова<br />
претпоставка отпада.<br />
Следи да неограничено биће не би могло да буде ни у себи ни ван себе, дакле –<br />
није нигде.<br />
(2.2) Ако је биће настало, морало је да настане или из бића или из не-бића.<br />
(а) Ако је биће настало из бића, онда није настало, него постоји као вечно.<br />
Дакле, ова претпоставка се одбацује.<br />
(б) Биће не може да настане из не-бића <strong>за</strong>то што би тада не-биће имало удела<br />
у постојању, па и ова претпоставка мора да се искључи.<br />
Биће није ни вечно ни настало, дакле не постоји.<br />
(3) Зашто не постоји и биће и не-биће?<br />
Ако би постојали и биће и не-биће, онда би били исти у погледу постојања, а<br />
како је дока<strong>за</strong>но да не-биће не постоји, онда не постоји ни оно што је исто са њим<br />
у погледу постојања.<br />
(II) Ако биће постоји, не може да се мисли.<br />
(1) Ако не постоји мишљено, онда не постоји ни мишљење бића. Ова<br />
претпоставка само делује необично. Лакше јој је приступити преко следећег<br />
примера: aко постоји плаво, онда може да постоји плави стуб. Узми сада <strong>за</strong><br />
пример неки бесмислени прилог, на пример округлоквадратно (облик округлог<br />
квадрата). Ако не постоји округли квадрат (као што не постоји), онда не може да<br />
постоји ни округлоквадратни стуб. Овај став је такође јасан. Према томе, ако не<br />
постоји мишљено, онда не постоји ни мишљење бића.<br />
(2) Зашто мишљено не постоји? Ако постоји мишљено, онда постоји све<br />
што је мишљено. Дакле, ако неко мисли краву која лети, онда би требало да она и<br />
постоји, што је апсурдно. Дакле, мишљено не постоји. Осим тога, ако мишљено<br />
постоји, оно што не постоји није могуће мислити, <strong>за</strong>то што се оно што постоји и оно<br />
што не постоји искључују. Ово је бесмислено <strong>за</strong>то што митска бића не постоје, али их<br />
је могуће мислити. Дакле, мишљено не постоји, па није могуће ни мишљење бића.<br />
(III) Ако би се сазнало нешто о бићу, то се не би могло другоме саопштити.<br />
Када некоме нешто саопштаваш, то радиш помоћу речи. Ствари које сазнајемо<br />
сазнајемо чулима – видљиво видом, а оно што се може чути слухом. Као што не<br />
можемо да чујемо слику или да видимо звук, тако ни оно што постоји не можемо<br />
изразити речима. Наше сазнање другима саопштавамо речима, а речи нису ствари.<br />
Према томе, ако бисмо нешто сазнали, не бисмо могли то другоме да саопштимо.<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
85
СОКРАТ<br />
Оснивач атинске филозофске школе,<br />
Сократ, рођен је у Атини у V веку пре нове<br />
ере. У младости се бавио метафизиком, али<br />
ју је убрзо напустио тврдећи да се истина о<br />
оваквим питањима не може открити. Своје<br />
слободно време проводио је на атинским<br />
трговима разговарајући са суграђанима,<br />
најчешће са омладином. Дешавало се да<br />
данима не долази кући на ужас своје жене<br />
Ксантипе која је била позната као напрасита<br />
особа. Одбијао је да пише сматрајући да се<br />
најбоље филозофира у разговору. У својој<br />
седамдесетој години оптужен је <strong>за</strong> безбожништво<br />
и погубљен.<br />
Сократово подучавање мудрости<br />
Може ли се подучавати мудрости? Ово питање<br />
вековима мучи филозофе. Упркос великом броју<br />
несумњиво мудрих људи у филозофији не можемо да<br />
приметимо никакав напредак. Проучавање филозофије<br />
не гарантује нам мудрост. Човек може да изучи хиљаде<br />
страна филозофске литературе, а да не постане мудар.<br />
Са друге стране неко може да постане мудар и без<br />
филозофије. Питагора је, на пример, према предању до<br />
своје теореме дошао гледајући шару на поду. Стотине<br />
људи су пре њега гледали ту исту шару и нису открили<br />
ништа, али је нису гледали на исти начин ни са истом<br />
побудом.<br />
Овог проблема били су свесни и софисти и Сократ.<br />
Иако су словили <strong>за</strong> учитеље мудрости, софисти су<br />
<strong>за</strong>право подучавали вештинама убеђивања. Сократ<br />
се први суочио са проблемом стварног подучавања у<br />
мудрости. Брзо се у Атини истакао својим великим<br />
утицајем.<br />
Сократов метод је у великој мери био софистички.<br />
Ипак, постојале су две значајне разлике. Прво, Сократ<br />
није наплаћивао своје учење (<strong>за</strong> разлику од софиста које<br />
је критиковао због тога) што му је омогућавало да бира<br />
саговорника и чинило га слободним. Друго, своје умеће<br />
мишљења Сократ је усмерио према истини, а не према<br />
стварању привида истине. За разлику од осталих софиста<br />
који су тврдили да могу свакога да поучавају о свему, он<br />
није имао такве претензије.<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
Историјски извори о Сократу<br />
Како је изгледао Сократов метод, данас може само да се реконструише.<br />
Сократ је одбијао да пише тврдећи да је <strong>за</strong>писана реч мртва. Сматрао је да<br />
се филозофија догађа само у разговору и само подстицањем на мишљење.<br />
Његова дијалектика се проучава на основу такозваних секундарних извора,<br />
то јест текстова које су писали његови савременици. Најчешће се наводе<br />
три аутора која су писала о Сократу. Први је историчар Ксенофонт који га<br />
је описао у својим Успоменама о Сократу. Сматра се да је он аутентично<br />
прика<strong>за</strong>о Сократов лик, али није ваљано прика<strong>за</strong>о суштину Сократове<br />
методе разговора. Аристофан, грчки комедиограф, приказује нам у својим<br />
комедијама како су конзервативци и прост народ доживљавали Сократа.<br />
Био је Сократов противник и критичар, па га је због тога исмевао. Најчешће<br />
коришћен извор о Сократу су Платонови дијалози. Платон је, посебно<br />
86
на почетку своје филозофске<br />
каријере, покушавао да прикаже<br />
Сократов метод. Овај извор је <strong>за</strong> нас<br />
најкориснији упркос томе што је<br />
Платон често Сократу приписивао<br />
своје филозофске идеје, а има и<br />
извора који говоре о томе да се<br />
ни самом Сократу није допадао<br />
начин на који га је његов ученик<br />
приказивао.<br />
Иронија и мајеутика<br />
ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ О СОКРАТУ<br />
Ксенофонт, Успомене о Сократу<br />
Аутентичан, али не нарочито софистициран приказ Сократа.<br />
Аристофан, Облакиње<br />
Аристофан је био конзервативни критичар Сократових идеја.<br />
Платонови дијалози<br />
У њима је Сократ идеализован, али је Платон успео да разуме,<br />
интерпретира и развије суштину његове филозофије. Понекада<br />
је тешко разлучити где престаје Сократ, а где почиње Платон.<br />
Најпознатији дијалози из сократовске фазе су Одбрана Сократова,<br />
Протагора, Држава (прва књига), Еутифрон.<br />
СУЂЕЊЕ СОКРАТУ<br />
Сократов дијалектички метод <strong>за</strong>снован је на принципу<br />
постављања питања. Начин испитивања требало је да<br />
подстакне саговорника на размишљање. Сократ је боравио<br />
на атинским трговима и испитивао суграђане.<br />
Сократов разговор има два основна дела који<br />
се зову иронија и мајеутика. Иронија је вештина<br />
постављања питања којима се саговорник доводи до<br />
признања сопственог незнања. У свакодневном говору<br />
реч „иронија” се користи када се каже нешто, а мисли<br />
се супротно од тога. На пример, ако особа која не воли<br />
народну музику каже када чује на журки неку народну<br />
песму: „баш сам ово желео/желела да чујем!”, тврдња је<br />
иронична.<br />
Свој иронијски део дијалога Сократ је <strong>за</strong>снивао на<br />
ироничном ставу: „Ја знам да ништа не знам”. Управо<br />
полазним ставом о знању свог незнања бранио се од<br />
честих <strong>за</strong>хтева саговорника да чују његово становиште<br />
о проблему који је тема разговора.<br />
Питањима које је постављао у иронијском дијалогу<br />
пратио је мишљење саговорника. Овим питањима<br />
наводио је на преиспитивање онога што је саговорник<br />
сматрао да зна. На крају иронијског дијалога<br />
саговорник је признавао своје незнање.<br />
Други део Сократовог дијалога познат је под<br />
именом мајеутика. Ова реч значи „бабичка вештина<br />
(порађање)”. Сократ је тврдио да уме да препозна<br />
оне особе које су „трудне знањем” и да им помогне<br />
да то знање роде. Мајеутику је такође спроводио<br />
постављањем питања. Ова питања наводила су<br />
саговорника на индуктивно истраживање. Резултат<br />
индуктивног истраживања била је дефиниција<br />
траженог појма. Сократ је у овај део разговора улазио<br />
Сократова смрт, Жак Луј Давид, 1787.<br />
Сократов начин испитивања био је тежак напад<br />
на људску сујету. Већина људи не размишља<br />
критички, већ усвојена мњења пласира као<br />
сопствене идеје. Када се оваква мњења подвргну<br />
иронији, често и<strong>за</strong>зивају гнев саговорника. Сујетни<br />
политичари и песници ово нису опростили<br />
Сократу. Оптужили су га да квари омладину и<br />
уводи нова божанства. Сократ је на суду побио<br />
све тачке оптужбе, али је одбио да моли <strong>за</strong> милост<br />
тврдећи да му Атина дугује искључиво <strong>за</strong>хвалност.<br />
У својој одбрани пред судом коју је Платон описао<br />
у Одбрани Сократовој, Сократ се више посветио<br />
одбрани свог филозофског метода, него живота.<br />
Осуђен је на смрт. Своје <strong>за</strong>вршно обраћање на<br />
суду <strong>за</strong>вршио је речима: „Ја сада идем у смрт, ви у<br />
живот, а коме ће бити боље, то само бог зна.” Погубљен<br />
је тако што је испио отров од кукуте.<br />
Иронија<br />
Први део Сократовог дијалога. Вештина којом<br />
се постављањем питања наводи саговорник да<br />
призна своје незнање.<br />
Мајеутика или „бабичка вештина”<br />
Други део Сократовог дијалога у коме се системом<br />
питања наводи саговорник на образовање<br />
појмова и дефиниција.<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
87
РАЗГОВАРАЈ И ТИ КАО СОКРАТ<br />
1. Постави питање саговорнику или саговорници<br />
о значењу неког појма. Покушај са<br />
појмовима као што су љубав, лепота, храброст,<br />
правичност и сл.<br />
2. Ако саговорник или саговорница одговори<br />
синонимом, реци да синоним није<br />
објашњење.<br />
3. Ако саговорник или саговорница одговори<br />
примером, реци да не тражиш пример<br />
него објашњење. Ако не разуме, дај пример<br />
објашњења.<br />
<strong>4.</strong> Ако саговорник или саговорница почне да<br />
именује појединачне случајеве појма, скрени<br />
пажњу да не тражиш набрајање, него дефиницију.<br />
На пример, ако разговарате о лепоти,<br />
а он/она почне да набраја лепе ствари,<br />
напомени да тражиш дефиницију лепоте, а<br />
не набрајање лепих ствари.<br />
5. Ако саговорник или саговорница почне да<br />
прича превише дуго, <strong>за</strong>моли да одговара<br />
кратким реченицама. Реци да не можеш да<br />
пратиш дугачак говор.<br />
6. Када ти саговорник или саговорница да<br />
објашњење, покушај да нађеш пример када<br />
то објашњење није добро.<br />
7. На свако питање саговорника или саговорнице<br />
одговори питањем.<br />
8. Никако немој да износиш своје идеје.<br />
Пажљиво слушај саговорника/саговорницу.<br />
Ако је потребно, <strong>за</strong>писуј његове/њене<br />
одговоре.<br />
9. Ако ово добро увежбаш, немој то да радиш<br />
са наставницима и наставницама, родитељима<br />
и нервозним особама.<br />
10. Своја знања о одређеним појмовима испитуј<br />
на исти начин.<br />
11. Буди упоран/упорна, немој да одустајеш<br />
ако у почетку не иде практиковање оваквог<br />
разговора.<br />
са питањем о одређеном појму. Постављао је питања као<br />
што су:<br />
Шта је лепо? Шта је правичност? Шта је љубав? Шта<br />
је храброст?<br />
Пошто је током иронијског дела разговора признао<br />
своје незнање о предмету расправе, саговорник је био<br />
спреман да образује појам. Прво би уместо дефиниције<br />
именовао појединачне појмове. Ако је реч о лепоти,<br />
говорио је о појединачним лепим стварима. Сократ га је<br />
питањима наводио да образује опште појмове и правила<br />
како би дошао до саме суштине траженог појма – лепоте,<br />
храбрости, љубави итд.<br />
Сократ је најчешће разговарао са младим људима, али<br />
и са уметницима, софистима и политичарима. Неки су га<br />
прихватали као добронамерног, док је код других и<strong>за</strong>зивао<br />
гнев.<br />
Ерос и екста<strong>за</strong><br />
Шта је то љубав? Колико има врста љубави? Можеш<br />
ли волети непрекидно? Да ли можемо једнако волети<br />
две особе? Имамо ли право да очекујемо да наша љубав<br />
буде узвраћена? Да ли је љубав уопште љубав ако није<br />
узвраћена? Зашто некога волимо више, а некога мање?<br />
Шта привлачи – сличност или супротност?<br />
Оваква и слична питања о љубави свакога<br />
интересују. Филозофи, уметници, теолози и научници<br />
покушавају да открију тајну љубави са свог становишта.<br />
Готово све цивили<strong>за</strong>ције имају приручнике <strong>за</strong> љубав<br />
у својој баштини. Најпознатији такав приручник је<br />
наравно индијски. Зове се Камасутра и популаран је<br />
<strong>за</strong>то што се највише бави телесним аспектом љубави. У<br />
хришћанској традицији најпознатија је Химна љубави у<br />
Првој посланици Коринћанима Павла из Тарса. Исламска<br />
цивили<strong>за</strong>ција оставила је Мирисну башту, а јудејска<br />
Песму над песмама. У нашој традицији Слово љубве би<br />
могао да буде такав текст.<br />
Платоново учење о љубави објашњено је у више<br />
дијалога, али најпознатији међу њима је Симпосион<br />
или како се често преводи Гозба. Гозба је најзначајнији<br />
антички приручник <strong>за</strong> љубав.<br />
У Гозби Платон описује догађај који је можда<br />
фиктиван, а можда се <strong>за</strong>иста и догодио. Познати<br />
Атињани окупљају се на једној гозби. Договарају се да<br />
свако од њих изговори беседу у част Ероса. Говорници су<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
88
у својим беседама дали неколико одређења Ероса.<br />
Ова одређења су <strong>за</strong>право мњења која су важила о<br />
Еросу. Говорници истичу да се у љубави тежи <strong>за</strong><br />
лепотом, врлином и хармонијом. Љубав је спајање<br />
тела и душа где је спајање душа узвишеније <strong>за</strong>то<br />
што је трајније. Заљубљена особа осећа да тек са<br />
особом у коју је <strong>за</strong>љубљена може да оствари целину.<br />
Одсуство онога у кога је <strong>за</strong>љубљена осећа се као<br />
недостатак.<br />
Ова одређивања љубави су методолошки<br />
слична као одређења мудраца у Аристотеловом<br />
тексту Мудрост и филозофија. Прво се приступа<br />
мњењима о љубави, <strong>за</strong>тим се она критички<br />
преиспитују. Ова методолошка сродност не треба<br />
да чуди пошто је Аристотел двадесет година радио<br />
са Платоном. Платон у свом приступу има један<br />
елемент више, а то је проучавање хармоније. Тако<br />
видимо да <strong>за</strong> изношењем мњења о надметању <strong>за</strong><br />
лепотом и врлином следи разумско проучавање<br />
хармоније и целине.<br />
У Гозби можемо да пратимо како све ово<br />
изгледа на делу. Одређења љубави <strong>за</strong>снована на<br />
мњењу и традицији систематизују се у хипотезу.<br />
Ерос је прика<strong>за</strong>н као бесмртник који је леп, велики<br />
и снажан. Истовремено, Ерос жуди <strong>за</strong> бесмртношћу,<br />
мудрошћу, снагом и лепотом.<br />
Разлагањем (дијарезом) утврђује се да су ова<br />
одређења противречна. Када се жуди, жуди се <strong>за</strong><br />
оним што није у поседу онога ко жуди. Бесмртник<br />
не жуди <strong>за</strong> бесмртношћу, <strong>за</strong>то што је већ поседује.<br />
Слично је са снагом, величином и лепотом. Према<br />
томе, ако Ерос тежи мудрости, бесмртности и<br />
лепоти, он не може бити ни леп, ни мудар. Такође<br />
не може да буде бог, <strong>за</strong>то што је бог по дефиницији<br />
бесмртан. Обрнуто схватање, по коме је бог смртно<br />
биће које је ружно и слабо, апсурдно је.<br />
Решење се налази у синтези бесмртног и<br />
смртног бића коме Платон приписује демонску<br />
природу. Ерос је између божанског и смртног бића.<br />
Ова позиција омогућава да љубав буде пут спознаје<br />
идеје као посредник између коначног и вечног.<br />
Вежбање љубави је начин спознаје идеје. Платон<br />
је назива и еротским мистеријама. Овакве вежбе<br />
део су античке филозофске традиције познате као<br />
„брига о себи”.<br />
АНТИЧКИ ЉУБАВНИ ПРИРУЧНИЦИ<br />
Илустрација из Овидијевог епа<br />
Вештина љубави<br />
Већина античких и средњовековних цивили<strong>за</strong>ција<br />
имала је своје приручнике <strong>за</strong> љубав. Љубавни<br />
<strong>за</strong>нос је инспирисао филозофе, песнике и уметнике.<br />
Римљани су волели Овидијеве дидактичке епове о<br />
љубави, посебно Вештину љубави (Ars аmatoria).<br />
ЕРОС<br />
Љубав побеђује све, Каравађо, 1603.<br />
Према Хесиодовој Теогонији Ерос је један од<br />
најстаријих богова. У каснијим митовима јавља се<br />
као син Афродите, богиње лепоте. Обично је прика<strong>за</strong>н<br />
са крилима и луком из кога испаљује стреле<br />
којима погађа срца оних који ће се <strong>за</strong>љубити. У<br />
римској верзји Ерос се зове Купидон или Амор и<br />
испаљује две стреле.<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
89
МИТ О АНДРОГИНИМА<br />
Андрогин на грчкој вази из VIII века п.н.е.<br />
Овај мит Платон у Гозби приписује<br />
Аристофану. Некада давно људи нису изгледали<br />
као сада. Били су двоструко крупнији и јачи.<br />
Имали су по две главе, четири руке, четири ноге<br />
и свих осталих делова је било двоструко више.<br />
Исто су ишли усправно, а њихова два трупа<br />
била су пове<strong>за</strong>на леђима. Постојала су три рода:<br />
мушки, женски и мушко-женски (андрогини).<br />
Пошто су осетили да су врло снажни, одлучили<br />
су да збаце богове. Гневни због људске побуне,<br />
богови су одлучили да их казне. Зевс их је све<br />
расекао на пола. Аполону је наредио да им главе<br />
окрене према расеку како би стално гледали<br />
у последице свог срамног чина. Аполон је ово<br />
урадио и кожу им ве<strong>за</strong>о на трбуху. Траг овог<br />
Аполоновог „оперативног <strong>за</strong>хвата” је пупак.<br />
Овако подељени људи кренули су да траже своје<br />
друге половине.<br />
Фигуре на плажи, Пабло Пикасо, 1931.<br />
Мит о андрогинима из Платонове Гозбе описује<br />
снагу љубавног <strong>за</strong>носа. Овакво објашњење је<br />
вековима инспирисало уметнике.<br />
Љубав је одређена као рађање у лепоти душом<br />
и телом. Телесно рађање настаје спајањем жене и<br />
мушкарца. Њихова коначност превазиђена је телом<br />
које настаје њиховим еротским спајањем. Телесно<br />
спајање је најједноставнија еротска мистерија и већина<br />
је способна <strong>за</strong> њу. Еротска тежња <strong>за</strong> бесмртношћу<br />
нужно следи већ на овом нивоу мистерије.<br />
Еротске вежбе воде до виших мистерија љубави.<br />
У Гозби Платон је препоручио четири основне вежбе.<br />
Такође их назива и врстама <strong>за</strong>носа. Погледајмо како<br />
оне изгледају.<br />
(1) Човек док је млад треба да се преда љубави према<br />
једном лепом телу и да у њему побуђује лепе мисли.<br />
Када се овој љубави преда у потпуности, почиње да<br />
уочава сличности између лепих тела. Тако ће уочити шта<br />
је то што лепо тело чини лепим. Оваква љубав према<br />
телу није исто што и телесна љубав. Телесна љубав је<br />
телесни однос према телу. Љубав према телу која је<br />
резултат ове вежбе јесте спознаја телесне лепоте. Овде<br />
се ради о љубави према другоме без телесног контакта.<br />
Овакав се однос у свакодневном разговору често назива<br />
платонским односом или платонском љубављу. Овај<br />
назив није добар, <strong>за</strong>то што обухвата само један део<br />
Платоновог учења о љубави.<br />
(2) Често се говори да је васпитање код Грка<br />
укључивало еротски однос. Васпитање је <strong>за</strong> Платона<br />
неговање љубави према души. Особа која се вежба<br />
у љубави треба да превазиђе телесну љубав љубављу<br />
према души. Ова је савршенија <strong>за</strong>то што се уместо<br />
<strong>за</strong> пролазну лепоту тела везује <strong>за</strong> вечну лепоту душе.<br />
Особи која то увиђа мање је важна телесна лепота него<br />
лепота душе. Прeстaje дa будe лeпa oнa oсoбa кoja имa<br />
ружну душу изa тeлeснo примaмљивог изгледа. Љубав<br />
према души јесте подстицање вољене душе на лепе<br />
мисли и дела. Често се мисли да волети некога значи<br />
повлађивати му у свему. Свакодневно схватање љубави<br />
односи се на прихватање другог онаквим какав он јесте.<br />
Овај здраворазумски појам љубави <strong>за</strong>снован је само на<br />
емоцијама. Такву љубав није потребно вежбати, готово<br />
свако је по природи способан <strong>за</strong> њу. Однос са душом<br />
друге особе према Платону подразумева подстицање<br />
те душе да буде боља. Ово подстицање може да се<br />
спроводи на два начина. Једноставнији је <strong>за</strong>поведањем,<br />
награђивањем и кажњавањем. Ово је уобичајени начин<br />
васпитавања. Софистициранији начин је постављање<br />
питања онако како је то радио Сократ.<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
90
(3) Вештог у љубави према души треба упутити у науке. Љубав према<br />
науци надилази <strong>за</strong>нос појединачним телом и душом и приближава идеји.<br />
Тако се онај ко се вежба у љубави више неће ограничавати везујући се само<br />
<strong>за</strong> једну особу. Сада ће се окренути према широком мору лепоте коју нуде<br />
науке.<br />
(4) Ко од дивљења телу, преко дивљења души уздигне своју душу<br />
до налажења лепоте у науци почиње да открива највишу тајну љубави.<br />
Уочивши лепоту науке спреман је <strong>за</strong> највишу науку. Ова наука је наравно<br />
филозофија. <strong>Филозофија</strong> је љубав према идеји. Она је могућа само кроз<br />
промену нашег бића које превазилази своју коначност. Овај изла<strong>за</strong>к из<br />
коначности и стапање са вечношћу назива се екста<strong>за</strong>.<br />
Припрема <strong>за</strong> смрт – докази о бесмртности душе<br />
Екста<strong>за</strong><br />
Превазилажење коначне,<br />
људске природе, изла<strong>за</strong>к<br />
из коначности и стапање<br />
са вишим, божанским<br />
стањем.<br />
Платон у једном од својих одређења филозофије каже<br />
да је она припрема <strong>за</strong> смрт. При томе мисли на вежбе које<br />
омогућавају филозофу да се ослобађа од телесних потреба<br />
како би му се душа припремила <strong>за</strong> сусрет са светом идеја.<br />
Зато се, сматра Платон, филозоф радује смрти.<br />
Вероватно ти је тешко да поверујеш у овакво виђење<br />
смрти и филозофије. Било је тешко и Платоновим<br />
савременицима. Како су могли да буду сигурни да их<br />
после смрти уместо екстатичког сједињења са идејом<br />
не чека нестанак? Платон је због тога извео доказе о<br />
бесмртности душе.<br />
Први доказ о бесмртности душе <strong>за</strong>снован је на<br />
настајању из супротности. Топло настаје грејањем<br />
хладног, брзина настаје убр<strong>за</strong>вањем спорог. Важи и<br />
обрнуто, хладно постаје из топлог, спорост из брзине. Све<br />
настаје из своје супротности. Постојање се не одвија у<br />
правој линији, него кружи. Када би се само умирало, а не<br />
би се из мртвог рађало, све би умрло. Дакле, душа која из<br />
живота прелази у смрт ће се из смрти вратити у живот.<br />
Други доказ <strong>за</strong>снован је на Платоновој теорији<br />
сазнања. Све сазнање је <strong>за</strong>право сећање душе из њеног<br />
претходног живота. Када се човек роди, <strong>за</strong>боравља<br />
појмове, па их се током живота присећа. Ово необично<br />
тврђење Платон је дока<strong>за</strong>о на следећи начин. Када опажаш<br />
одређене предмете, <strong>за</strong> неке од њих налазиш да су једнаки,<br />
а <strong>за</strong> друге да су неједнаки. Тако када посматраш два<br />
троугла истих дужина страна и углова <strong>за</strong>кључујеш да су<br />
једнаки. Једнакост троуглова утврђујеш опажањем, али<br />
саму идеју једнакости већ имаш у себи. Оваква знања су<br />
урођена и према Платоновом схватању су доказ да је душа<br />
постојала и пре рођења тела.<br />
ВРЕМЕ ЈЕ КРУЖНО<br />
Уроборос, антички симбол поновног рођења<br />
Већина античких народа сматрала је да<br />
се душа после смрти рађа у новом телу. Ово<br />
учење је посебно карактеристично <strong>за</strong> Индију,<br />
Египат и Грчку. Време је схватано као кружно.<br />
Точак дарме, индијски симбол поновног рођења<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
91
21 ГРАМ<br />
Трећи доказ <strong>за</strong>снован је на Платоновом схватању<br />
настајања и нестајања. Настајање се одвија спајањем<br />
једноставних елемената. Нестајање се догађа тако што<br />
се сложена ствар раставља на саставне делове. Биће се<br />
састоји од видљивог и невидљивог дела. Видљиви део се<br />
мења у времену. Чулима опажамо промене на телу. Оно<br />
што је видљиво састављено је из делова и <strong>за</strong>то је склоно<br />
пропадању путем разградње. Душа није видљива, те према<br />
томе се не мења у времену – није склона пропадању. Сети<br />
се да је оваква природа душе учинила бољом љубав према<br />
души од љубави према телу. Душа је ближа свету идеја него<br />
тело. Због тога тело треба да слуша душу. Смрт није ништа<br />
друго него одвајање тела од душе. Зато душа мора да се<br />
током живота вежба да не подлеже страстима. Ове вежбе<br />
су Платонов дијалектички пут о коме је овде реч. Вежбе<br />
којима се тело прилагођава души, а душа ослобађа од<br />
страсти називају се припрема <strong>за</strong> смрт. Душа која превише<br />
подлеже страстима остаје ве<strong>за</strong>на <strong>за</strong> тело. После смрти<br />
преселиће се у друго тело уместо да доживи екстатични<br />
Самоубиство Дороти Хол, Фрида Кало, 1939.<br />
сусрет са идејом. Овакво учење о сеоби душе из једног<br />
тела у друго назива се метемпсихо<strong>за</strong>. Метемпсихо<strong>за</strong> или<br />
Амерички лекар Данкан Макдугал је 1901. године<br />
направио експеримент. Измерио је тело чо-<br />
реинкарнација се обично везује <strong>за</strong> индијску културу, али<br />
је и код Грка врло честа. Питагора је такође веровао у<br />
века на самрти. Када је човек преминуо, Макдугал<br />
метемпсихозу.<br />
је поново измерио његово тело. Утврдио је да је<br />
тело после смрти било лакше <strong>за</strong> 21 грам. На основу<br />
Четврти доказ у вези је са веровањем да је душа<br />
ове разлике у тежини <strong>за</strong>кључио је да душа постоји хармонија тела. Жице на инструменту производе<br />
и да је тешка управо 21 грам. Овај експеримент је хармонију. Иако су жице и музички инструмент<br />
оживео старо веровање да се душа ослобађа тела телесни и пропадљиви, а хармонија коју производе<br />
као што се тело ослобађа одела.<br />
невидљива и нетелесна, нико не тврди да хармонија<br />
траје дуже него жице и инструмент. Овакво становиште<br />
одговарало би нашем данашњем схватању душе. Према<br />
модерној науци, душа није ништа друго него резултат<br />
Метемпсихо<strong>за</strong> или реинкарнација<br />
функционисања нашег тела. Када тело престане да<br />
Учење према коме се душа после смрти сели у функционише, сматрамо да је човек мртав.<br />
друго тело.<br />
Овакав приговор је моћан и<strong>за</strong>зов тези о бесмртности<br />
душе. Платон га оповргава на основу претходна три<br />
дока<strong>за</strong>. Прво, хармонија се <strong>за</strong> разлику од душе састоји из<br />
делова. Тако се хармонија може распасти <strong>за</strong> разлику од душе која није сложена. Друго,<br />
преегзистенција душе (постојање пре тела) већ је дока<strong>за</strong>на. Душа је старија од тела,<br />
<strong>за</strong> разлику од хармоније која није старија од музичког инструмента. Према томе,<br />
приговор о души као хармонији тела је побијен.<br />
После ова четири дока<strong>за</strong> остаје још један могући приговор. Душу је могуће<br />
посматрати као тело и одећу. Тело је одећа душе. Тело током живота промени и похаба<br />
много одела. Ипак, на крају и тело умире. Можемо да претпоставимо да душа која<br />
селећи се из тела у тело потроши многа тела, али да на крају и сама пропада.<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
92
Пети доказ је одговор на ову примедбу. Овај доказ <strong>за</strong>снован је на идеји<br />
адекватних квалитета. Ватра има топлоту као адекватни квалитет, док је <strong>за</strong> лед<br />
такав квалитет хладноћа. Ватра никада не може да постане хладна, нити лед<br />
топао. Охлађена ватра се гаси, <strong>за</strong>грејани лед постаје вода. Адекватни квалитет<br />
душе је живот, те према томе душа никада не може да умре.<br />
Рано хришћанство и дијалектика<br />
У I веку нове ере хеленистичко-римска епоха је у пуном јеку. Освајања<br />
Aлександра Македонског су се увелико <strong>за</strong>вршила, Рим је постао господар познатог<br />
света. Централизована империја је <strong>за</strong>менила полис као друштвену органи<strong>за</strong>цију.<br />
Политички путеви класичних Грка водили су до агоре. Сада су, како се то често<br />
цитира, сви путеви водили у Рим. Медитеран, којим су слободно трговали<br />
различити народи, сада је био у власти Рима. Римљани су га звали „Наше море<br />
(Mare nostrum)”.<br />
ХЕЛЕНИСТИЧКО-РИМСКА ЕПОХА<br />
Хеленистичко-римска епоха је <strong>за</strong>вршни период античког света.<br />
Сматра се да је почела 322. или 321. године пре нове ере. Догађаји који<br />
означавају њен почетак су Аристотелова и Александрова смрт. Ова епоха<br />
траје све до 529. године, то јест до почетка средњег века. У овом периоду<br />
грчки свет је доживео многе турбуленције које су се значајно одразиле на<br />
интелектуалном плану. Александрова освајања проширила су грчки утицај<br />
на читав познати свет. У Персији и Египту се развија култура инспирисана<br />
грчком. Грчки језик постаје језик културе и међусобне комуникације<br />
различитих народа, као што је данас енглески. Ширење грчке културе се<br />
назива хелени<strong>за</strong>ција. Ово ће потрајати све до римских освајања, али врло<br />
дуго ће чак и учени Римљани користити грчки. Латински језик доминира<br />
тек од I века наше ере. Полис као основни облик органи<strong>за</strong>ције друштва<br />
полако уступа место централизованим царствима – најпре македонском,<br />
<strong>за</strong>тим римском. Атина више није најважнији центар филозофије, своје<br />
водеће место дели са Александријом и Римом. Распадом традиционалне<br />
грчке <strong>за</strong>једнице јавља се приватност и потенцира се индивидуалност.<br />
Резултат овог процеса је доминација практичке филозофије.<br />
Скулптура жене у архајском (лево) и<br />
хеленистичком периоду (десно)<br />
Филозофи пишу углавном на грчком језику. Метафизиком доминира<br />
скептици<strong>за</strong>м и релативи<strong>за</strong>м. Многи филозофи развијају врло утицајна учења и<br />
образују се школе. Ниједно учење ипак нема значај какав је имало учење Платона<br />
или Аристотела. Ново доба отворено је <strong>за</strong> различита учења била она филозофска<br />
или религијска. Велики број учитеља долази из Египта и Азије. Један од значајних<br />
културних центара се развио управо у Египту. У питању је Александрија, у којој се<br />
налазила чувена библиотека.<br />
Већина хришћанских идеја била је страна духу хеленистичке епохе.<br />
Павле из Тарса је пионир хришћанске религије у хеленистичком свету. Пре<br />
њега хришћанство је било у окриљу јудаизма. Павле је први крштавао пагане.<br />
Пагани или<br />
политеисти<br />
Особе које верују у<br />
више богова.<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
93
ПАВЛЕ ИЗ ТАРСА<br />
Свети Павле проповеда у Атини, Рафаел, 1515.<br />
Пре него што је постао хришћанин,<br />
Павле из Тарса је био познат по имену Савле.<br />
Фанатично одан својој вери, јудаизму, Савле<br />
је био прогонитељ хришћана. Када је једном<br />
приликом путовао према Дамаску, видео је<br />
бљештаву светлост и <strong>за</strong>чуо глас: „Савле, Савле,<br />
<strong>за</strong>што ме прогониш?” Ослепео је и тешко<br />
нашао пут до Дамаска. У Дамаску је ишао<br />
правом улицом (та улица се данас у Дамаску<br />
зове Права) и склонио се у једну кућу. Трећег<br />
дана од доласка у Дамаск је прогледао. Ово<br />
чудо је <strong>за</strong> њега било знак који га је преобратио<br />
у хришћанство. Променио је име у Павле и<br />
постао хришћански проповедник. Пошто је<br />
одлично знао грчки и латински језик, упутио<br />
се према Ефесу, Атини, Коринту и Риму.<br />
Његове посланице важан су део Новог <strong>за</strong>вета.<br />
Захваљујући знању грчког и латинског језика проповедао<br />
је у важним центрима хеленистичког света, као што<br />
су Атина, Ефес, Коринт и Рим. Његове посланице<br />
значајно су сведочанство раног хришћанства у Европи.<br />
Ово хришћанство се често назива јеванђељским<br />
хришћанством. Његова главна карактеристика је<br />
одбацивање сваке аргументације, па према томе и<br />
дијалектике. Уместо пута спознаје, вернику је понуђен<br />
непосредни однос са богом. Павлове посланице, које су<br />
део Новог <strong>за</strong>вета, јасно показују стремљења јеванђељског<br />
хришћанства. У Посланици Колошанима Павле поручује<br />
хришћанима да буду утемељени у Исусу и „утврђени<br />
у вери”(2.7). Такође саветује да се чувају да их неко не<br />
обмане филозофијом (2.8).<br />
Павле одбацује дијалектику тврдећи да је сва мудрост<br />
земаљског света у божјим очима лудост. „Погубићу<br />
мудрост мудрих и разум разумних одбацићу”, вели он<br />
у Првој посланици Коринћанима. Уместо дијалектичког<br />
истраживања Павле сугерише љубав, веру и наду. Вера<br />
је непосредни однос са богом, прихватање хришћанског<br />
учења без сумње, док се нада односи на ускрснуће. Како<br />
би направио разлику између свог метода и дијалектике,<br />
<strong>за</strong> љубав је употребио реч „агапе” уместо Платоновог<br />
термина „ерос”. Агапе је непосредна и безрезервна<br />
љубав према богу, препуштање без промишљања и<br />
аргументације. Платонов ерос је дијалектички пут до идеје,<br />
док је агапе директни екстатички однос. Ово је у складу<br />
са Христовом поруком да бога треба „љубити свим срцем<br />
својим и свом душом својом”, јер „Бог је љубав”.<br />
ПРОМОТИВНИ<br />
Агапе<br />
Непосредна и безрезе -<br />
рвна љубав према богу.<br />
Кимвал (или цимбал)<br />
Ударачки музички<br />
инструмент.<br />
Посланица или<br />
епистола<br />
Отворено писмо<br />
написано некој особи<br />
или групи људи.<br />
ХИМНА ЉУБАВИ, ПАВЛЕ ИЗ ТАРСА<br />
1. Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно<br />
које јечи, или кимвал који звечи. 2. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све<br />
знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. 3. И<br />
ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам,<br />
ништа ми не користи. <strong>4.</strong> Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не <strong>за</strong>види, љубав се<br />
не горди, не надима се. 5. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се,<br />
не мисли о злу. 6. Не радује се неправди, а радује се истини. 7. Све сноси, све верује,<br />
свему се нада, све трпи. 8. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици<br />
ће <strong>за</strong>мукнути, знање ће престати. 9. Јер делимично знамо, и делимично пророкујемо.<br />
10. А када дође савршено, онда ће престати што је делимично. 11. Кад сам био дете,<br />
као дете сам говорио, као дете мислио, као дете размишљао; а када сам постао човек,<br />
одбацио сам што је детињско. 12. Јер сад видимо као у огледалу, у <strong>за</strong>гонетки, а онда<br />
ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат. 13. А<br />
сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.<br />
ПРИМЕРАК<br />
Прва посланица Коринћанима, 13, Нови <strong>за</strong>вет<br />
94
Сведочанство душе<br />
Овакво Павлово учење пресудно је утицало на рану<br />
хришћанску апологетику. Најпознатији мислилац јеванђељског<br />
хришћанства је Тертулијан из Картагине. Његов спис О<br />
сведочанству душе показује однос ране хришћанске теологије<br />
према филозофији. „Филозофи су глупи када ударају о врата<br />
истине”, тврди Тертулијан. Потребно је да се послуша шта<br />
душа говори о себи, али не душа образованих. Сведочанство<br />
необразоване душе је сведочанство коме се може веровати. То<br />
је душа људи „на улицама, трговима и ткачким радионицама”.<br />
На њихове душе нису утицала филозофска учења, па су те<br />
душе остале природне. Такве душе ће, сматра Тертулијан,<br />
изрећи истину.<br />
„Та сведочанства душе су истинита, тим простија, што су<br />
простија, тим доступнија, што су доступнија, тим сигурнија,<br />
тим природнија, што су природнија, тим божанствена”. Душа<br />
је старија од језика, језик од начина говора, а човек старији<br />
од филозофа и песника. Зато, сматра Тертулијан, потребно<br />
је да се вратимо на извор филозофије, а то је – чиста душа.<br />
Удубљивањем у душу, слушањем њеног сведочења, осетићемо<br />
истину, а истина је – хришћанска вера.<br />
Ово позивање на душе необразованих инспирисано<br />
је Христовим учењем према коме су сиромашни духом<br />
благословени. Учени би, према Тертулијану, требало да одбаце<br />
своје знање и послушају сведочење душе.<br />
Необразована душа неће просуђивати. У Јеванђељу по<br />
Матеју Исус поручује: „Не судите да вам се не суди”. Душа<br />
која суди <strong>за</strong>хтева аргументе, чиме <strong>за</strong>пада у противречности<br />
што води дијалектичком истраживању. Аргументативна<br />
спознаја у хришћанству, према Тертулијану, одвлачи душу<br />
од непосредног сведочанства. Логичко истраживање лако<br />
ће пронаћи апсурдне идеје у хришћанству. У спису О телу<br />
Христовом Тертулијан показује неке од тих апсурда. Бог је<br />
умро, девица је родила, мртви су оживели – ово су идеје које<br />
није могуће дока<strong>за</strong>ти <strong>за</strong>то што су апсурдне. Зато је неопходно<br />
одбацивање дијалектике и непосредно сведочанство душе која<br />
верује. Души која није искварена филозофским истраживањем<br />
апсурд не смета да верује.<br />
ТЕРТУЛИЈАН<br />
Тертулијан је још један противник<br />
хришћанства који се преобратио и<br />
постао хришћански мислилац. Живео<br />
је у II и III веку нове ере. Дијалектику<br />
је одбацивао још оштрије него Павле<br />
из Тарса. Приписује му се максима<br />
„Верујем <strong>за</strong>то што је апсурдно (лат.<br />
Credo quia absurdum)”. Ова реченица се<br />
не налази нигде у његовим текстовима,<br />
већ је у питању резиме једног поглавља<br />
из његовог списа О телу Христовом.<br />
Догматика и дијалектика<br />
Јеванђељско хришћанство наишло је на снажан отпор хеленистичких<br />
филозофа. Павле из Тарса је исмејан на агори у Атини, док је хришћанство<br />
називано сектом која <strong>за</strong>глупљује. Убрзо су критике дошле и од самих хришћана.<br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
95
ПРОМОТИВНИ<br />
ПРИМЕРАК<br />
Егзегетика<br />
Тумачење библијских списа са критичким<br />
односом према тексту.<br />
Климент Александријски је љутитим тоном <strong>за</strong>мерао хришћанима одбацивање<br />
дијалектике. „Прост народ се боји грчке филозофије као што се деца боје<br />
баука”, вели Климент. Овај хришћански теолог је тврдио да после Христа нема<br />
радозналости ни страха, али да нема ни разлога да се одустане од дијалектике. У<br />
Климентовој теологији почињу да се мешају хришћанство и хелени<strong>за</strong>м. Сусрет<br />
ова два духовна света <strong>за</strong>чеће догматику која је постала важан део хришћанске<br />
традиције. Сам Климент је сматрао да је самоспознаја изузетно важна <strong>за</strong> веру.<br />
„Ко спозна себе спознао је Бога”, говорио је.<br />
Ориген из Александрије је у свом спису О начелима разрадио специфичну<br />
дијалектику хришћанства. Ова дијалектика <strong>за</strong>снована је на разликовању тела, душе и<br />
духа. Слично Платоновом схватању, тело је чулна слика душе. Оно је пропадљиво и<br />
<strong>за</strong>то достојно презира. Душа је оно што чини тело живим. Она га „украшава” <strong>за</strong>то што<br />
превазилази његову пролазну природу. Дух је екстатично стање душе која верује. У<br />
овом стању душа спознаје своје божанско порекло.<br />
Оригенова дијалектика истовремено је и херменеутика. Разумевање Светог<br />
писма води од телесног, преко душевног до духовног сазнања. Зато Свето писмо<br />
треба читати и разумети на три начина. Прво га треба разумети телесно. Многи<br />
ће остати само на овом нивоу разумевања. Овакво разумевање односи се на<br />
догађаје који су описани у Светом писму. Ове догађаје не треба схватати дословно.<br />
Већ је Павле из Тарса напомињао да Свето писмо треба тумачити алегоријски.<br />
Ориген још јасније указује на проблем дословног тумачења. Сматра да дословно<br />
тумачење онемогућава веровање, пошто се у Светом писму јављају очигледне<br />
противречности. Зато неким деловима треба приступити алегоријски, а неке<br />
узимати дословно. Овакав, условно речено, критички однос према тексту назива<br />
се егзегетика. Они који су разумели Свето писмо<br />
дословно напредују према душевном разумевању, а<br />
то је разумевање оних који су на правом путу вере.<br />
Коначно, одабрани међу њима доћи ће до највишег,<br />
духовног смисла. Тако се проучавањем Светог<br />
писма од чулног стиже до духовног стадијума<br />
спознаје. Ориген је сматрао да постоје три врсте<br />
мудрости: мудрост овога света, мудрост овоземних<br />
првака и божја мудрост. Првој одговара чулно<br />
сазнање, другој разумско, а трећој – вера.<br />
Августин је развијао дијалектику вере под утицајем Платоновог учења<br />
о сећању и Плотиновог схватања Једног. Истраживањем сећања се долази до<br />
разумевања бога. Из овога нужно следи да је бог у нашем сећању. „Истина борави<br />
у сваком човеку”, тврдио је Августин. Људска душа има божанско порекло, те<br />
је потрага <strong>за</strong> богом у себи врло смисаона. Међутим, бог се не да обухватити ни<br />
чулима ни разумом. Без бога ниједно сазнање није могуће, али бога ћемо у<strong>за</strong>луд<br />
тражити у сећању. Ипак, у свом сећању ћемо препознати бога када га будемо<br />
разумели. До овог разумевања потребан нам је посредник који нам помаже да<br />
превазиђемо трансценденцију бога. Посредник је Христ и помоћу вере можемо<br />
да разумемо бога. Отуда чувени Августинов став „Верујем да бих разумео (лат.<br />
Credo ut intelligаm)”.<br />
96
Провери да ли разумеш<br />
1. Објасни појам дијалектике код софиста, Сократа, Платона, Аристотела, и у<br />
раном хришћанству.<br />
2. Упореди схватање дијалектика код Платона, Сократа и софиста.<br />
3. Упореди Платонову, Оригенову и Августинову дијалектику.<br />
<strong>4.</strong> Објасни Платоново схватање љубави.<br />
5. Како је Тертулијан схватио филозофију?<br />
Филозофирај<br />
1. Истражи зaштo бављење пoлитиком пoстaje<br />
дoбaр пoсao у петом вeку пре нове ере. Штa сe<br />
то прoмeнилo у Пeриклoвoj Aтини?<br />
2. Који од Платонових дока<strong>за</strong> о бесмртности<br />
душе теби делује најубедљивији, а који најмање<br />
убедљив? Аргументуј.<br />
3. На слици лево налази се фрагмент Рафаелове<br />
слике Атинска школа на коме су Платон и<br />
Аристотел. На основу положаја њихових руку<br />
погоди ко је ко. Аргументуј своју претпоставку.<br />
<strong>4.</strong> Који од Горгијиних дока<strong>за</strong> је најубедљивији?<br />
Зашто?<br />
За оне који желе више<br />
… да проуче античку дијалектику<br />
Прочитај:<br />
1. Платон, Дијалози, Графос, Београд, 1987.<br />
2. Аристотел, Топика, Софистичка оповргавања, Паидеиа, Београд, 2008.<br />
3. Плотин, О дијалектици, у Плотин, Енеаде, Књижевне новине, Београд, 198<strong>4.</strong><br />
Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике<br />
у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права <strong>за</strong>држана. Забрањено фотокопирање и продаја.<br />
97
АРИСТОТЕЛОВА ПОДЕЛА НАУКА<br />
Политика<br />
Наука о управљању полисом. У<br />
античкој Грчкој сматра се да је<br />
неодвојива од етике.<br />
Економика<br />
У античкој филозофији наука о<br />
вођењу домаћинства.<br />
Врлина и добро<br />
→ Наброј што више врлина. Дефиниши врлину.<br />
→ Да ли се врлина може научити?<br />
→ Да ли се исплати бити праведан? Зашто?<br />
→ Због чега људи раде неправедне ствари?<br />
→ Шта значи бити великодушан?<br />
→ Шта је храброст? Зашто су неки људи храбри, а други не?<br />
→ Зашто људи брину једни о другима?<br />
Разматрањем проблема врлине, доброг живота и среће улази се у сферу<br />
практичке филозофије. Практичка филозофија се значајно разликује од<br />
теоријске. У теоријској филозофији предмет су ствари које су вечне и к