KUŠ! decembar 2021.

Kulturno-umetnički špajz

decembar 2021.

broj 71

SADRŽAJ

Kulturno-umetnički špajz

broj 71, decembar 2021.

Tim:

Urednica:

Jovana Nikolić

Lektorke:

Nevena Stajković

Aleksandra Vujić

Art tim:

Ana Lončar

Jovana Lukić

Jovana Nikolić

Srećko Radivojević

Aleksandar Simonović

Jelena Tizić

Autori:

Igor Belopavlović

Sanja Gligorić

Jovana Nikolić (MoonQueen)

Ivana Pavićević

Ana Samardžić

Pavle R. Srdić

Nevena Stajković

Marko Vesić

Aleksandra Vujić

Tamara Živković

Saradnici:

Tara Jovanović

Verica Pavićević

Bogdana Perović

Branislav Vujčić

Autor ilustracije

na naslovnoj strani:

Jelena Tizić

Reč urednice

str. 3

Kupačice Kazimira Maljeviča

str. 8

Dijagnoza,

Nada Kaurin Knežević

str. 16

Uspinjača ka Vezuvu

str. 22

Talenat za Život

(o filmu Devet dana)

str. 26

Kada logika zakaže

– logičke greške

u argumentaciji

ili zašto „lupamo gluposti”

str. 34

Veles

str. 46

Intervju: Taras Subotić

str. 52

Strip Larpurlatizam

str. 58

Udruženje Na pola puta

str. 4

Ciklus pesama

o nebeskim telima

– Dubina plava i bez ruba: nebo

str. 12

Džef Bakli

– kraljević i prosjak

muzike devedesetih

str. 18

Preživeti Aušvic

– o predstavi Upotreba čoveka

Borisa Lješevića

str. 24

Škole za devojčice

- pedagoški i prosvetiteljski rad

Mis Irbi

str. 30

Život – San – Smrt.

Evropski okviri

srpskog simbolizma

str. 38

Zelena oaza Vršca

– Gradski park

str. 48

Pogled na srednjovekovni grad

str. 56

2

REČ UREDNICE

Bližimo se kraju još jedne izazovne godine kroz koju smo prošli

zajedno, sa idejama i velikim planovima za onu narednu, kako to i dolikuje

poslednjem mesecu u godini. Pastelno obojen decembarski broj je pred vama,

a u njemu ćete imati prilike da se vinete nebu pod oblake u žičari na Vezuvu,

a potom uživate u izboru pesama posvećenih nebu, koje je za vas izdvojila

Nevena. Upoznaćemo vas sa radom Tarasa Subotića, našeg ovomesečnog

sagovornika, kao i pančevačkim udruženjem Na pola puta čiji vam s ljubavlju

ukrašeni proizvodi predstojeći doček mogu učiniti šarenijim i lepšim.

Uživamo li dovoljno u životu i sitnim, svakodnevnim zadovoljstvima,

pitanje je koje se često nameće pred kraj jednog i početak novog ciklusa,

kakav je i kraj stare godine. Uglavnom sebi obećavamo da ćemo više uživati,

voleti, putovati i plesati, a lep podsetnik na važnost držanja ovakvih obećanja

jeste film Devet dana koji vam u ovom broju preporučuje Ivana. Priuštite sebi

zasluženi odmor uz dobru knjigu, kakva je zbirka kratkih priča Dijagnoza Nade

Kračun Knežević, ili se prepustite melanholičnim melodijama Džefa Baklija čije

je stvaralaštvo tema decembarske muzičke rubrike.

Zaželite li se šetnje i svežeg vazduha, tu su slovenske šume u koje vas

vodimo tekstom o bogu Velesu, zaštitniku plodnosti i vegetacije, ili prošetajte

sa nama po nešto uređenijoj prirodi, poput Gradskog parka u Vršcu, nastalog

usled neobičnog spleta okolnosti krajem 18. veka. Posle Vršca svratite na

novu izložbu otvorenu u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu, koja u domaću

sredinu donosi neka od remek-dela evropske simbolističke umetnosti, a nakon

Novog Sada vodimo vas i do Sarajeva s kraja 19. veka, u kojem se završava

priča o plemenitoj Mis Irbi, čije smo poduhvate pratili kroz tri broja.

Svetlucavi decembar, puno talenta za život i srećne praznike

želi vam

Urednica,

Jovana Nikolić

Pišite nam Vaše predloge, kritike, sugestije,

pitanja i pohvale, naša adresa je:

casopiskus@gmail.com

3

UDRUŽENJE

NA POLA PUTA

piše i fotografiše: Nevena Stajković

Udruženje Na pola puta nastalo je 2006. godine

u Pančevu i okuplja mlade sa intelektualnim

teškoćama, autizmom i drugim pervazivnim

poremećajima (neuropsihijatrijskim razvojnim

poremećajima koje karakterišu usporenje i devijacija

u oblasti socijalnog i kognitivnog razvoja, naročito u

oblasti razvoja govora i jezika), kao i defektologe,

psihologe, socijalne radnike, pedagoge, profesore

muzike i volontere. Uz ogromnu želju da se

osobama sa intelektualnim teškoćama i njihovim

porodicama obezbedi što kvalitetniji život,

udruženje pruža veliki broj usluga, kao što su servis

za ranu intervenciju, pomoć u kući za osobe sa

invaliditetom, a kao jedna od najznačajnijih ističe se

usluga stanovanja koja podrazumeva omogućavanje

osobama sa intelektualnim teškoćama samostalan

život, uz podršku stručnog tima. Na taj način ove

osobe postaju uključene u zajednicu, a okolina

postaje svesna njihovih kapaciteta i potencijala, što

doprinosi otklanjanju stereotipa i predrasuda koje

postoje.

4

MLADI I KREATIVNI

Ipak, postojanje Radnog centra za osobe sa

intelektualnim teškoćama mi je najviše privuklo

pažnju. Na ovom mestu korisnicima je pružena

prilika da razviju radne i profesionalne veštine i

umeća. Jednostavnijim rečnikom – korisnici su u

prilici da se bave različitim vrstama ručnog rada, ali i

da prodaju svoje proizvode i tako doprinesu zajednici

kojoj pripadaju, tako što veći deo zarađenog novca

bude utrošen na zajedničke izlete, odlaske u kafić,

pozorište ili bioskop.

Među stvarima koje korisnici i korisnice prave mogu

se naći satovi, poslužavnici, nakit, ukrasne kutije

i tegle i mnoštvo drugih pojedinosti. Najlepše od

svega je to što korisnici i korisnice gotovo potpuno

samostalno stvaraju. Takođe, u prilici su da prave

ono čemu sami najviše vole da se posvete, a važno

je naglasiti da je veliki broj predmeta napravljen od

recikliranih i reciklažnih materijala, kao što su CDovi,

ploče; papir, drvo i slično. S obzirom na to da se

praznici bliže, pravo je vreme da se upoznamo sa

nekolicinom korisnica koje već nedeljama unazad

vredno pripremaju novogodišnji i božićni asortiman

koji podrazumeva ukrase za jelku i dekoraciju za

svačiji enterijer, sa mnogo, mnogo šljokica i zvezdica

– jer, kakva je to Nova godina ako sve ne sija?

5

Postavila sam korisnicama nekoliko pitanja o

njihovom angažovanju u Radnom centru.

Šta najviše voliš da praviš?

Lela: „Nakit najviše volim da pravim. I dekupaž isto,

mada se tu više prljam. Nakit volim zbog perlica

raznih boja.”

Jeka: „Oglice, narukvice i mozaike. Na mozaicima

budu ribice, bubice, cveće...”

Baća: „Volim dekupaž, ali najviše volim da pišem

pesme i da crtam. Pesme pišem od 5. ili 6. godine.

Jednom ćeš doći da pišeš o mojim pesmama, kad

budem izdala knjigu.”

Anđa: „Volim sve da radim, jer uvek volim da

probam nešto novo. Često šijem, i to krpe,

jastučnice, cegere, tetrapelene...”

Zorica: „Pravljenje nakita mi je omiljeno, ali kod

kuće dosta vezem, pravim slike od veza, štrikam,

heklam – najčešće miljetiće i šalove.”

Sofija: „Volim dekupaž. Sad ću da ti objasnim kako

se radi. Uzmeš teglu, skineš nalepnicu, uzmeš

sunđer i belu farbu, staviš lepak svuda ravnomerno

i onda obložiš salvetom, onda još jedan sloj lepka,

pa onda ide sušenje fenom i paziš da ne bude

vazduha između tegle i salvete. Onda osaviš da se

suši.”

6

MLADI I KREATIVNI

Misliš li da ti se kreativnost razvila otkako

dolaziš u Radni centar?

Baća: „Još pitaš!”

Lela: „Da! U Radnom centru je uživancija i ništa

mi nije teško da radim!”

Sofija: „Ovde sam naučila sve te stvari koje

znam, a imam i dobro društvo.”

Koliko ti je vremena potrebno da napraviš svoju

omiljenu stvar?

Anđa: „Za jedan dan sašijem 5-6 krpa.”

Baća: „Sve zavisi kako sam raspoložena.”

Jeka: „Za mozaik s ribicama trebalo mi je tri

sata.”

Proizvode koje su napravile vredne ruke korisnika

i korisnica Radnog centra udruženja Na pola puta

možete pronaći i naručiti na njihovoj Instagram

stranici, i to po veoma pristupačnoj ceni. Takođe, od

13. do 15. decembra održaće se Prvi inkluzivni sajam

rukotvorina u Narodnom muzeju Pančevo, te ćete i

tu imati priliku da pogledate i kupite neke od sjajnih

ručnih radova osoba sa intelektualnim teškoćama.

Ukrasite svoj dom divnim i nesvakidašnjim ukrasima

koji su napravljeni sa brigom za planetu Zemlju.

Međutim, i kada praznici prođu, na ovom mestu

možete pronaći sjajne poklone za drage osobe.

7

8

Kazimir Maljevič, Kupačice, 1908, izvor: WikiArt

SLIKA MESECA

KUPAČICE

KAZIMIRA

MALJEVIČA

piše: Verica Pavićević

Period formiranja slikarskih osnova koje će Kazimira

Maljeviča usmeriti na kasnije stvaranje suprematizma

počinje njegovim dolaskom u Moskvu 1905. godine. Do

tada je njegovo slikarstvo uglavnom bilo usmereno ka

izučavanju i eksperimentisanju u okviru impresionizma i

realizma. Maljevič nije upisao akademiju, a 1906. godine

u okviru ateljea Fedora Rerberga nastavlja da razvija

svoje slikarske veštine. Slika Kupačice nastaje 1908.

godine u trenutku kada on polako postaje deo grupe

avangardnih umetnika sa kojima je kasnije razvijao svoju

slikarsku teoriju.

Kada posmatramo Maljevičevu sliku Kupačice, možemo

da vidimo tri figure u pejzažu. Sam pejzaž na ovoj slici

ne oličava prirodu onakvom kakva ona jeste i kakvu smo

mogli da je vidimo u ranijem realističnom slikarstvu.

Elementi prirode su ovde razloženi na više manjih poljafaseta,

što je karakteristično za jednog od poznatih

francuskih slikara impresionizma – Pola Sezana. Linije

pažljivo nanesene boje u okviru faseta ovde se grade

jedna na drugu, formirajući čisto slikarski pejzaž.

Jedna od činjenica koju mnogi istraživači naglašavaju

jeste da ova slika nije završena, zato što je autor već

tokom njenog rada verovatno izgubio interesovanje.

Kažu da je ovo samo skica, a konkretno delo nikada nije

nastalo, što možemo da zaključimo iz toga što ženske

figure nisu dovršene i ostala su samo beličasta polja na

platnu. Ali opet, kada se bolje zagledamo i zapitamo,

možda je autor baš ovakvim radom želeo da pokaže taj

prekid sa prošlošću gde se iz slike gubi njen predmet.

Ovde Kupačice ostaju samo obris-sećanje, nedovršeno

i ostavljeno.

Ako pogledamo drugo Maljevičevo delo iz istog perioda

– Reka u šumi – gde su ljudska tela isto tako ostala

nedovršena, opet samo obrisi pored reke, možemo jasno

reći da je to poruka prekida. Akt i realno postavljanje i

predstavljanje ljudskog tela više nije osnova. Slojevi boje,

potezi četkice, kontrasti zapravo su ono što slikar želi

da iskaže, a to je njegovo duboko unutrašnje osećanje i

doživljaj slikarstva.

9

Pol Sezan, Kupačice, 1894-1905, izvor: WikiArt

Ova slika se konkretno može povezati sa slikama Velike

kupačice i Kupačice ispred šatora Pola Sezana. Možemo

da pretpostavimo da je Maljevič imao priliku da vidi

ove slike, naročito drugu navedenu, zato što je o njoj

konkretno pisao u svom tekstu „Analiza nove likovne

umetnosti (Pol Sezan)”.

Poznanstvo sa značajnim ruskim kolekcionarima

moderne umetnosti Zapadne Evrope, Sergejem

Ščukinom i Ivanom Morozovim, omogućilo je Maljeviču

uvid u kolekcije njihovih slika. Naročito je važna Ščukinova

kolekcija u kojoj su se nalazila dela modernih umetnika

Zapadne Evrope koji su bili prilično zanemareni ili im

kritika nije bila naročito naklonjena. Tu su dela Pjera

Ogista Renoara, Kamija Pisara, Kloda Monea, a tokom

20. veka nastavio je sa kupovinom dela Vinsenta van

Goga i Pola Gogena. U njegovoj umetničkoj kolekciji su

se takođe nalazile i slike (njih 21) koja je naslikao Sezan.

Kako imamo taj podatak da je Maljevič imao pristup

toj kolekciji, čija je dela zasigurno proučavao, otuda

jasna veza, a i inspiracija za sliku Kupačice. Maljevič je

u više navrata pisao o Sezanu i njegovim slikama koje

je opisivao sa aspekta umetničkog doživljaja i nove

slikarske teorije.

Sezan je Velike kupačice naslikao krajem 19. veka i

one predstavljaju veliku prekretnicu u toku istorije

umetnosti. Kada ovu sliku uporedimo sa slikom

Kupačice ispred šatora, koja je nastala malo ranije pre

prethodno navedene (1883-1885), možemo da uočimo

jasne sličnosti – na obe slike su predstavljenje ženske

figure u pejzažu. Ako se vratimo pola veka unazad,

možemo da uočimo jasnu razliku u tome kako se ženski

akt predstavljao, gde, na primer, na slici Žana Ogista

Dominika Engra Velika kupačica imamo naslikanu

žensku figuru u skučenom prostoru koji je ograničen

draperijama.

10

SLIKA MESECA

Vratimo li se još nekoliko vekova unazad, primetićemo

da se ženski akt uglavnom vezivao za teme mitološkog

karaktera, i samo u tom slučaju je tako mogao biti

prikazivan. Međutim, na Sezanovoj slici ne postoji

nikakva mitološka tema niti želja da se akt prikaže u svom

savršenstvu i punoći. Sezan je bio slikar mrtvih priroda i

pejzaža. Razvijajući svoju slikarsku praksu skiciranjem

skulptura i dela koja je mogao da vidi u muzejima, poput

Luvra, stvorio je oblike koje je uklapao u svoju sliku.

Bezbroj puta naslikana tela su sada samo postali oblici

„kupe, valjka i lopte” koje je on uklopio u pejzaž. Ali ni taj

pejzaž nam više ne pruža iluzuju prave prirode. Kao što

i sam Maljevič kaže proučavajući njegovu sliku Kupačice

ispred šatora – „nijedna figura nije naslikana kao živa, a

takav je odnos i prema pejzažu”. Pejzaž je na njegovim

slikama fasetiran, predstavlja niz senzacija koje nastaju

građenjem bojenih linija i tako stvaraju utisak o slikarskoj

prirodi, gde su ženska tela jasno potcrtana linijom.

Kako u narednim tekstovima Maljevič objašnjava –

ovakav novi odnos prema predmetu slike koji vodi

prema njegovom „raspadanju” zapravo i jeste novina

i razlog zašto Sezana doživljava kao umetnika koji je

začetnik bespredmetnosti u umetnosti. Sezan prethodi

stvaranju kubizma i potpunom razlaganju predmeta u

čijim slikama još uvek postoji podela na prvi, drugi i treći

plan u slici, što se kasnije kod kubista gubi. Otkrivanje

i posmatranje sveta kroz prizmu kubističkih formi

u slikarstvu su verovatno jedan od razloga zašto je

Maljevič izgubio prvobitno interesovanje za dovršavanje

Kupačica. To samo govori u prilog tome koliko je slikar

video dalje i koliko je brzo uspeo da ovlada i integriše

sve prethodno naučeno kako bi otelotvorio svoju ideju

čistog slikarstva koju će razvijati do svoje smrti.

Kazimir Maljevič, Reka u šumi, 1908, izvor: WikiArt

11

Ciklus pesama o

nebeskim telima

Dubina plava i bez

ruba: nebo

priredila: Nevena Stajković

ilustracija: Mia Džidara

NEBO – 1. vasionski svemirski prostor koji se, gledan sa zemlje, vidi u

obliku velikog svoda; 2. zamišljeni stan, prebivalište boga, božanstava,

duša svetaca, umrlih pravednika, raj; bog, bogovi, proviđenje, promisao;

3. tavanica; 4. nepce.

Mnogi izrazi vezani za nebo utkani su u naš jezik. Kao grom iz vedra neba

– iznenada; biti na sedmom nebu – biti blažen ili zaljubljen; biti ni na nebu

ni na zemlji – nalaziti se u sasvim neodređenom stanju; uzdizati nekoga ili

nešto u nebesa – prekomerno hvaliti nekog ili nešto. Nebo je sveprisutno,

a koliku važnost sa sobom nosi postane nam jasno kada osvestimo da od

njega zavisi boja svega u prirodi.

12

ČITAM I SKITAM

Dušan Vasiljev,

Decembarsko nebo

Emili Dikinson,

Postoji još jedno nebo

Stevan Raičković,

Nebo

Pod ovim olovnim plaštom sivim

ja nemam toplog mesta,

i nemam muškog gesta –

ja ne živim.

Ja se spasavam ispred sebe.

Jer da l’ je život:

pijan od srama

valjat se po mračnim kapijama?

Ja bežim ispred sebe:

od svake se biljke pomoći nadam,

od svakog oblaka pokrova tražim,

od svake magle zaklona želim,

od svakog čoveka milosti molim.

Ali pomoći ni s koje stran’

(ja valjda moram da stradam)

jer kroz bele poljane duge

teškim topotom u grob me prate

moje bolesne Tuge...

Postoji još jedno nebo

uvek mirno, plavo, vedro,

postoji još jedno sunce

i kroz njega tame zrnce.

Zaboravi sušne šume, Ostine,

zaboravi polja tišine.

Evo jedne male šume

čiji list je boje zelene.

Evo jedne svetle bašte

bez mraza, ko iz mašte,

i u njoj cveće boje snuje,

čujem pčele kako zuje

brate moj, molim te,

dođi do moje bašte!

U toj dubini

Plavoj

I bez ruba

Tražio sam, odavno,

Goluba.

Al sve što se iznad diglo

Nestalo je.

Gore su još samo plave boje.

Tražiću ga još po krugu

Vrtoglavom:

Makar oči izgubio

Sam

U plavom.

Moje bolesne Tuge...

13

Milica Stojadinović Srpkinja,

Kad se nebo muti

Vilijam Batler Jejts,

Nebeske tkanine

Kad se nebo muti, ne kaže zašto,

Niti rosna kiša radi koga pada,

a srce moje da kaže na što

Što ono samo zna za se sada?

Ja zar da kome čuvstva izjavim?

Ta pre ću mrtva da se utajim.

Skriva se zemlja pod pokrov noći

Dok zvezda trepti na nebu sjajna.

A zaves srca zar treba poći

Da snimim čuvstva i javim tajna?

Nek tuga, radost, u njem počiva:

A tajnu nebu tek nek ne otkriva.

U podne, ili veče života svoga

potuži svaki na zemlji ovoj.

I ja bi glasa imala toga

Ko mnogi pesnik u pesmi svojoj;

Al’ da mi sudba zar bude javna?

Ta pre će me primit zemlja me tavna.

Kad bih imao nebom vezene prostirke,

prostirke od zlatnog i srebrnog sjaja,

plave i sive i tamne prostirke

Noći i svetlosti i polusjaja,

Stavio bih te prostirke pod stopala tvoja,

Ali ja, ubog, bogat sam tek mojim

snovima.

I moje snove stavio sam pod stopala

tvoja.

Koračaj nežno, jer koračaš po mojim

snovima.

14

ČITAM I SKITAM

15

Dijagnoza, Nada

Kaurin Knežević

piše i fotografiše: Tamara Živković

16

Dijagnoza je prva zbirka kratkih priča

spisateljice Nade Kaurin Knežević koja

je izašla za banjalučku izdavačku kuću

Imprimatur. Obično, kada se objavljuju

prve zbirke, pisci proberu neke od svojih

najboljih priča koje su do tada pisali i

slože ih u jednu knjigu, pa među samim

pričama unutar nje retko kad postoji neka

čvršća, smislenija povezanost. Sa zbirkom

Dijagnoza to nije slučaj.

Autorka već na samom početku iznosi

koncept na kojem je bazirala i grupisala

priče kroz zbirku. Ona kaže kako „Duševni

poremećaji i poremećaji ponašanja se

po recentnoj Međunarodnoj klasifikaciji

bolesti mogu pronaći pod šiframa od F00

do F99”, tako da i svaka njena priča nosi

šifru određene dijagnoze. Međutim, tih sto

kratkih priča koje se nalaze u zbirci su dalje

grupisane tako da svakih deset priča čini

jednu celinu koja obrađuje neki specifičan

problem, i te celine ostaju povezane, kako

likovima, tako i samom temom kojom se

bave.

Teme kojima se u svojim pričama autorka

bavi jesu teme savremenog društva u

kojima lako možemo da prepoznamo ili

sebe ili nekoga iz svog okruženja – od

zaljubljivanja, preljuba, razvoda, preko

kolektivnih problema – poput manjka

empatije ili nerazumevanja starijih

generacija ukorenjenih u tradiciji i mlađih

koji za tu tradiciju preterano ne mare, do

nekih ozbiljnijih traumatičnih pojava, kako

za pojedinca tako i za društvo – poput

vršnjačkog nasilja ili seksualnog zlostavljanja

PRIKAZ KNJIGE

u porodici. Ono što je zanimljivo u Dijagnozi

jeste sam način na koji su te teme obrađene.

Priče su kratke, sažete, svedene na jedan ili

nekoliko reprezentativnih događaja kroz koji

se problematizuje tema jedne celine priča.

Priče su većinom napisane u dijalogu i taj

dramski element sa jedne strane doprinosi

dinamici, a sa druge strane ostavlja čitaocima

dosta prostora za samostalnu interpretaciju,

jer kako to često biva – obično je suština u

onome što nije izrečeno.

Priča kojom se otvara zbirka nosi naslov

Majstor i govori o čoveku koji u sebi ima

duboko ukorenjenu želju da popravlja stvari

– kuću, razbijenu pločicu, napukli tanjir, pa

čak i svoj brak za koji se postavlja pitanje da

li uopšte može da se popravi i, ako može, da

li je zaista vredan.

- Čitala sam neki dan na Fejsu, netko je

objavio sliku starog para koji se voli i ispod

je pisalo zašto su uspjeli ostati zajedno.

- Zašto?

- Zato što su rođeni u vremenu kada se

popravljalo ono što bi se pokvarilo, a ne

bacalo.

- Dijagnoza, Nada Kaurin Knežević

Majstor je lik kome se sa jedne strane

divimo zbog njegove želje i upornosti

da sačuva i ponovo oživi ono što je

polomljeno, ukaljano, istrošeno, ali isto

tako ga i sažaljevamo zbog toga jer u

tome danas češće prepoznajemo naivnost

nego plemenitost. Većina Nadinih priča

u čitaocima izaziva sličan efekat – navodi

ih da imaju oprečna mišljenja i osećanja

povodom neke stvari i prepušta im da

sami odluče, ukoliko je takva odluka uopše

i moguća, šta je ono što je ispravnije.

Sam naslov zbirke je, u kontekstu sa

dominantnim temama priča unutar nje,

donekle ironičan. Kada nas boli stomak, ili

imamo temperaturu, ili polomimo nogu,

odemo kod doktora i dobijemo tačnu

dijagnozu. Kada se osećamo loše, kada

prikrivamo seksualnost, kada se borimo

sa posledicama vršnjačkog nasilja, kada

želimo da popravimo čak i ono što je

odavno nepopravljivo... za takve pojave

niti ima dijagnoze niti im trenutno ima

leka. Doduše, samo pričanje o njima,

problematizovanje situacija i posledica

istih, može delovati kao svojevrsan lek, pa

čak i ako zvanična dijagnoza ne postoji.

17

Džef Bakli –

kraljević i prosjak

muzike devedesetih

piše: Branislav Vujčić

U njegovim pesmama sve noći su besane.

Tu kao da je uvek gluvo doba, veštičji čas,

limbo između večeri i zore, melanholična

ničija zemlja između košmara i buđenja,

čežnje i ispunjenja. U njegovim pesmama,

bilo autorskim ili obradama (koje je uvek

birao po snažnom ličnom afinitetu, uvek

ih saobražavajući sopstvenom kreativnom

senzibilitetu, prisvajajući ih vešto dok ih

ne učini u potpunosti svojim) ljubavnici su

mahom razdvojeni, svi njihovi mostovi su

spaljeni do temelja, svedeni tek na tinjajuće

ugarke, prah i pepeo. Traje se pod terorom

uspomena i memorije, jer je prošlost, makar

i jučerašnjica, življa od sadašnjeg trenutka.

A sva srca su nepovratno slomljena u

paramparčad.

Svakako nije preterano reći da je Džef Bakli

bio jedna od najautentičnijih pojava na

žanrovski i kvalitativno dosta raznovrsnoj

muzičkoj sceni devedesetih. Iako je po

svojoj biografiji, životnim izborima, stilu ili

svom muzičkom izrazu instinktivno odbijao

da se prilagodi i hoda već utabanim stazama

(između ostalog i zbog izvesne klice

haosa i nepredvidljivosti koja je postojala

u njegovom karakteru), Džef Bakli je, u

jednom pogledu, naposletku, ipak postao

deo onog šablona, gotovo romantičarskog

mita o prerano preminulom umetniku,

koji je odvajkada, a posebno u to vreme,

bio važan među muzičarima. Međutim,

dok je u smrti muzičara poput Kurta

Kobejna i Lejna Stejlija, pa i drugih, često

bilo nešto nihilistički, gotovo programske

i sistematske autodestrukcije (koja se

može shvatiti i kao egzistencijalni pandan

njihovom gnušanju i borbi protiv aktuelne

muzičke industrije i establišmenta, kome

su, paradoksalno, zbog svoje popularnosti,

ipak pripadali) Bakli je tu istu muzičku

scenu – i sam život – napustio uz izvesnu

dozu spontanosti, slučajnosti i haosa koji su

obeležili njegov sopstveni život i doprineli

stvaranju njegove legende, podsećajući

nas, kao i toliko puta pre toga, da nije bitna

dužina, nego intenzitet iskustva. I, premda

je njegovo bitisanje, kako u profesionalnom

tako i u svakom drugom smislu, bilo veoma

kratko, njegov doprinos popularnoj muzici

nikako nije bio kratkotrajan.

18

IZ UGLA MUZIKE

izvor: jeffbuckleyforever

Iako je uradio samo jedan studijski album i

započeo drugi, Džef Bakli je stigao da baci

dugačku senku ispred sebe. To je, u svakom

smislu, veliki uspeh, posebno kada se uzme

u obzir da je Bakli od samog rođenja bio

u senci jednog drugog čoveka: sopstvenog

oca.

Njegov otac je bio niko drugi do čuveni

Tim Bakli, briljantni kantautor, gitarista

i pevač, pretežno folk porekla čija je

odluka da napusti suprugu Meri i svog

još nerođenog sina i posveti se muzičkoj

karijeri umnogome odredila njihovu

inicijalnu sudbinu. Oni su jedan period

života proveli gotovo nomadski (što zbog

toga jer je Baklijeva majka često padala u

nemilost svojih roditelja kod kojih su živeli,

što zbog konstantne potrage za poslom),

što je samog Džefa jednom prilikom navelo

da izjavi, sa evidentno urođenim smislom

za romantizovanje i mistifikaciju sopstvene

ličnosti, da je on „smeće iz prikolice bez

korena, rođeno u Južnoj Kaliforniji”. Džef

je samo jednom, kao dečak od nekih osam

godina (da ne računamo kratak susret

kada je imao samo dve godine), 1975.

imao prilike da upozna svog oca, prilikom

njegovog performansa u legendarnom

noćnom klubu „Zlatni medved”. Iako je

Džef tada, po priči njegove majke, bio

apsolutno oduševljen svojom ocem – a i

ovaj njime – možemo samo pretpostaviti

koliko je njegov odnos prema ocu zapravo

bio kompleksan i suštinski dvoznačan,

večito se kolebajući između sentimenta

naklonosti i mržnje, pogotovo stoga što

je Tim, ubrzo, posle njihovog susreta

preminuo od prekomerne doze droge, te

od produbljivanja njihovog odnosa nije bilo

ništa.

Ironija je, stoga, (ali, svakako ne i slučajnost,

već pre neka vrsta poetske pravde) što

je Džefov prvi značajniji javni nastup bio

na koncertu održanom 1991. godine

u crkvi Svete Ane u Njujorku u znak

sećanja na Tima Baklija. Tu se mladi Džef

predstavio svojom interpretacijom očeve

pesme Nikada nisam tražio da budem

tvoja planina (I Never Asked to be Your

Mountain), napisane za Džefa i njegovu

majku.

Ono što je već tada svim prisutnim smesta

palo u oči – pored upadljive fizičke sličnosti

između oca i sina – jeste i upravo

19

foto: Kevin Westenberg

20

izvanredni vokalni potencijal Džefa Baklija.

Džefov glas je bio mnogo više od pukog

faksimila očevog zvonkog, čistog i moćnog

glasa. Naime, posedovao je i izvestan

dodatni kvalitet, jednu, rekao bih, gotovo

manirističku neurotičnost. Sa impresivnim

rasponom od neke četiri oktave, Džefova

prepoznatljiva vokalna interpretacija,

pored afiniteta ka visokim registrima i

gotovo sirenski prodornom „pisku” (koji

je možda forsirao pod uticajem jednog od

svojih izvornih idola i učitelja – maestralnog

Roberta Planta, pevača grupe Led Cepelin),

ogleda se i u sklonosti ka konstantnim

tonalnim undulacijama, neprekidno nežno

vibrirajući, poput igle kakvog analognog

seizmografa izbaždarenog da reaguje

i na najmanji potres, kako bi slušaocu

dočarao sav bogati spektar emocija

kojim je raspolagao. Možda upravo u

tome i leži i najveća vrednost Baklijeve

vokalne interpretacije: u prepoznatljivosti,

neprikosnovenoj individualnosti i nenadmašnoj

emotivnosti.

Iako, po sopstvenom priznanju, Bakli nije

stvarao sa lakoćom niti je posedovao

beskrajni rezervoar inspiracije, kao

kompozitor i tekstopisac ogromnog

talenta, mogao je stajati rame uz rame sa

najboljim muzičarima svoje generacije.

Uz to, bio je i više nego kompetentan

gitarista, koji je ponajpre iz svog žutog

fender telekastera umeo da izvuče tonove

koji su savršeno parirali boji i vrednostima

njegovog glasa.

Kako je već pomenuto, Baklijeva

diskografija je kvantitativno skromna i

svodi se na svega jedan studijski album,

objavljen 1994. po imenu Milost (Grace)

koji je s vremenom, i pored relativno slabog

komercijalnog uspeha, stekao kultni status.

Takođe, počeo je da radi na narednom

albumu, piktoresknog imena Moja draga,

pijanica (My Sweethart the Drunk).

Svakako najpoznatija numera sa ovog

albuma – pa i u celom njegovom opusu –

jeste Aliluja (Hallelujah), obrada istoimene

pesme Leonarda Koena. Iako je, čini se,

Koenova verzija, sa njegovim hrapavim i

vremešnim baritonom (pogotovo kada

je praćen eteričnim ženskim vokalima ili

kakvim dečjim heruvimskim horom) i dalje

neprikosnovena, Baklijeva interpretacija je

izvanredna. Zapravo, toliko je specifična

i potresna, da se lako može zamisliti da

je izvodi neki očajni pali anđeo slomljena

srca, sa vrha oštećenog tornja Spomen

IZ UGLA MUZIKE

crkve Kajzera Vilhelma, iz Vendersovog

Neba nad Berlinom. Pri tome, uspeo

je da subverzivno obogati sladunjavu

melifluentnos. Koenove originalne melodije,

izvesnom dozom disonantnosti, što je

posebno evidentno u uvodu. A kada smo

već kod Baklijevog repertoara obrada,

između ostalih, pažnju zaslužuju i Jorgovan

vino (Lilac Wine), klasik Džejmsa Šeltona

iz 1950. (takođe sa Baklijevog debitantskog

albuma), i pogotovo izvanredna Znam da

je gotovo (I know it’s Over) grupe The

Smiths.

Naslovna pesma sa ovog albuma, Milost

(Grace) suvereno demonstrira Baklijevu

umešnost u kreiranju dinamične i do

krajnosti zarazne melodije, izvanredan

vokal, ali i veštinu u pisanju stihova (nastali

su jednom prilikom dok je ispraćao svoju

devojku na aerodromu), koji se dotiču

nekih stožernih Baklijevih interesovanja,

poglavito okrepljujućeg efekta koji istinska

ljubav može imati na čoveka, učinivši

ga, na izvestan način, nedodirljivim za sve

negativno oko njega ili nje. Ona takođe

pokazuje i svu kompleksnost naslova

albuma, jer za Baklija to famozno „Grace”

je i milost (koju nam daruje Bog, bogovi

ili sudbina), ljupkost, gracilnost, molitva,

lepota i još mnogo toga što se ne može

sasvim adekvatno izraziti rečima, ali se

stiče samim činom ljubavi. Za Baklija,

ljubav je nasušna ljudska potreba i

vrhunski izraz humanizma, mentalna i

duhovna higijena koja poseduje gotovo

magično profilaktičko dejstvo – čudesni

lek za melanholiju.

Slično važi i za ostale pesme sa ovog

albuma (ili, uopšte, koje su nastale u ovom

periodu) kao što su Poslednji pozdrav,

Zaboravi je i druge. Međutim, numera

u kojoj su sažeti svi ovi kvaliteti, čitava

umetnička, pa i životna Baklijeva doktrina,

jeste Ljubavi, trebalo je da dođeš (Lover,

You Should’ve Come Over) koja nam, uz

to, još i otkriva kako funkcioniše njegov

kreativni proces. Ovde Bakli umešno

stvara jedan čitav zvučnoasocijativni

pejzaž, koristeći pri tome jedan gotovo

romantičarski postupak (uz neizbežnu

dozu egocentričnosti katakteristične

za zaljubljenog čoveka) gde se čitava

okolina, pa i sama priroda prilagođava

njegovom sopstvenom raspoloženju,

učestvujući u njegovom bolu. Ovu pesmu,

kao i druga Baklijeva ostvarenja, najbolje

je konzumirati noću kada je sve, uprkos

pomračini, ozareno nekom unutrašnjom –

Kiš bi rekao adskom – svetlošću, možda

baš dok, poput protagoniste ove pesme,

uzaludno čekate nekoga ko se evidentno

neće pojaviti.

Retko kome muzičaru pre – ili posle –

Džefa Baklija je pošlo za rukom da sačini

ovako potentan slatko-gorki muzički

destilat emocija, ambroziju očaja, čežnje

i patnje, sa čijeg se izvora očito i sam

napajao, kao što je to postignuto u

pesmi Ljubavi, trebalo je da dođeš. A reči

„Nikada nije gotovo / Dajem kraljevstvo

za poljubac u njeno rame / Nikada

nije gotovo / Sve moje bogatstvo za

njen osmeh, kada usnih tako spokojno

pokraj nje” svakako su među najlepšim

i najpotresnijim ljubavnim stihovima u

čitavoj savremenoj popularnoj muzici, i

Baklijev artistički i životni manifest.

Nažalost, sav ovaj ogromni potencijal

je prekinut pre nego što se mogao u

potpunosti ostvariti u veče 29. maja 1997.

godine, kada je u Memfisu (gde je otišao

da radi na novom albumu) Bakli odlučio da

se okupa potpuno obučen u jednoj pritoci

Misisipija. Tada su ga, dok je pevao refren

pesme Whole Lotta Love grupe Led

Cepelin, zahvatili talasi koje je napravio

prolazak jednog šlepera, i Bakli se udavio.

Epilog? Pa, i pored toga što je Bakli umro

pre više od dvadeset godina, njegova

priča nije sasvim završena. Njegova

muzika s vremenom sve više dobija na

značaju, i kod kritike i kod same publike.

To potvrđuje i činjenica da ga čitava

plejada savremenika, kolega muzičara i

poštovalaca (koji se, kako godine prolaze,

ne osipaju – naprotiv) gotovo pobožno

pominje kao uzor, od Majlsa Kenedija,

preko Demijena Rajsa, Glena Hansarda,

Toma Jorka, do Bona koji je izjavio da je

„Džef Bakli bio čista kap u okeanu buke”.

Verujem da nijedan muzičar nije imao

lepši ni pohvalniji epitaf od ovoga.

Naposletku, iako se inače uzdržavam da

koristim takve fraze, mislim da u slučaju

Džefa Baklija, takav izraz neće biti sasvim

neprimeren. Dakle, Džef Bakli je umro baš

onako kako je živeo: kao kraljević i prosjak

muzičke scene devedesetih.

21

Uspinjača

ka Vezuvu

piše: Pavle R. Srdić

ilustracija: Ljiljanja Đajić

Sve dok nisam čuo ovu pesmu, nisam ni mogao pomisliti da je

postojala uspinjača – konkretno na planini Vezuv iznad Napulja

– koja vodi do vulkanskog grotla. Svakako da, na prvu loptu,

izumitelj i predlagač ovakvog jednog projekta predstavljaju

dostojne kandidate za Darvinovu nagradu. No, ipak, ona je ušla u

folklor Napolitanaca, i to kroz ono po čemu su oni, ali i italijanska

muzika, poznati – kroz formu napolitanske pesme, kancone. U

prevodu, dobila je svoju pesmu – eto kako su je veselo dočekali

njeni Napolitanci.

Pesma Funiculi, Funicula je, suprotno mnogim, videćemo, i

konfliktnim držanjima i shvatanjima, autorska, a ne tradicionalna

pesma Napulja. Kao što se može i pretpostaviti iz prethodnog

izlaganja, pesma je ovenčala puštanje u rad uspinjače koja je

vodila na vrh grotla vulkana Vezuv, koji se nalazi iznad Napulja.

Autor njenih stihova je italijanski novinar i publicista Đuzepe

„Pepino” Turko. Pepino je prvobitno napisao tekst, za koji je tražio

adekvatnu muziku – i našao ju je, tj. istu je na dati tekst napisao

italijanski kompozitor, Turkov sugrađanin, Luiđi Denca. Oni koji

znaju napolitanski – taj osobeni romanski jezik – kažu da ova

pesma slavi uspostavljanje uspinjače ka vrhu Vezuva, no sa malo

ironičnim osvrtom iz aspekta jednog običnog građanina. Zaista, te

1880. godine euforija u Napulju je bila velika. A kako i ne bi?

Planina Vezuv, o kojoj se piše još iz antičkih vremena, kao kakav

čuvar, prostire se iznad samog Napulja, na udaljenosti od oko

deset kilometara od samog grada, a samo na nekoliko kilometara

od njegovih predgrađa. Rekao sam čuvar? Dovoljno je reći da

su Napolitanci među najhrabrijim ljudima na svetu. Svako malo

– gledano u odnosu na istoriju ljudskog roda – ova planina ima

erupcije, koje se odlikuju, pored lave, i erupcijama gasova, kao i

sitnog kamenja, koje je isto tako smrtonosno. Upravo jedna takva

kiša je, praćena otrovnim gasovima u vazduhu, 79. godine p.n.e.

uništila naselja Pompeju i Herkulaneum, što je dobrano opisano

u antičkim izvorima, a posledice se i danas mogu videti na

lokalitetima tih gradova. Posledice poput okamenjenih tela ljudi i

životinja, ali i čitavih kuća i pokućstava u njima. E, pa sad, zamislite

kako oko tri miliona žitelja podnožja Vezuva živi sa svakodnevnom

budnošću, s obzirom na to da žive na terenu koji je svojevrsna

tempirana bomba.

Još neki podatak, pa se vraćamo pesmi i njenim tvorcima. Samo u

19. veku, kada je uspinjača i konstruisana, Vezuv će eruptirati čak

osam puta i to poslednji put 1872. godine. Možda je naivno reći

da su Napolitanci mislili da se planina smirila za duži vremenski

period, ali je definitivno nešto dalo povoda za izgradnju uspinjače,

samim tim i upotpunjivanja nekakve turističke ponude, ako to

možemo tako nazvati. Turko i Denca su radili na usklađivanju svoga

teksta i muzike, pa su pesmu prvi put prezentovali na festivalu u

delu Napulja pod nazivom Pijedigrota, gde je momentalno postala

favorit okupljenih, ubrzo i svih Napolitanaca.

22

IZ RIZNICE HITOVA

Na početku teksta pomenuo sam da su neki držali da se radi o

tradicionalnoj, narodnoj pesmi Napulja i okoline. Taj neko je

bio Rihard Štraus, poznati velikan nemačke klasične muzike s

kraja 19. veka i najpoznatiji predstavnik nemačkog romantizma

iz ovog perioda. Putujući po Italiji, šest godina nakon nastanka

pesme o uspinjači, Štraus je zabeležio ovu pesmu i uvrstio je

u svoju simfonijsku poemu Iz Italije u okviru njenog četvrtog

stava, ne znajući da se radi o autorskom delu. No, ubrzo je to

saznao, kada je besni Denca podneo tužbu protiv Štrausa za

plagijat. Pomalo postiđeni Štraus, pozivajući se na neupućenost

i neinformisanost, te da svojom „pozajmicom” nije učinio ništa

nažao ni po kompoziciju, ni samom autoru, već da je samo još

više popularizovao pesmu, ipak je morao da poklekne pred

nepobitnom činjenicom da je povredio Dancino autorsko pravo,

te je morao da mu plaća tantijem od svakog izvođenja pesme.

Sličnu stvar je počinio i velikan ruske klasične muzike, Nikolaj

Rimski-Korsakov, kada je ovu pesmu iskoristio za stvaranje svoje

Napolitanske pesme 1907. godine, no autor ovog teksta nije

uspeo pronaći podatak da li je Dencina „pravda” stigla i Rimskog-

Korsakova.

Uspinjača je u funkciji, a pesma je na ulicama Napulja, i ne samo

Napulja, već se počela širiti po celom svetu, jer je ovaj grad oduvek

bio jedan od gradova i oblasti uopšte sa najvećim stepenom

emigracije stanovništva u druge delove sveta. Prve tri erupcije

Vezuva u 20. veku uspinjača je volšebno preživela kao projekat,

ali fizički uništena, što je i logično, s obzirom na to da je tik pored

grotla. Zanimljivo, erupcija 1906. je odložila letnje Olimpijske igre,

koje je trebalo da se održe u Napulju, no uspinjača je ponovo

napravljena! Ali, svemu dođe kraj, a ovaj zanimljiv infrastrukturni

objekat ga je dočekao 1944. godine, za vreme Drugog svetskog

rata. „Dobra” okolnost jeste ta što je uspinjača i ovaj put nestala

u ognju vulkana, ne u ognju rata. Te godine, desila se poslednja

velika erupcija Vezuva do dana pisanja ovog teksta, a o njenim

razmerama govori i podatak da su gusti dim i prašina, koja je padala

sa nebesa, izbacili iz stroja čitave eskadrile američkih aviona,

koji su bili stacionirani u blizini Napulja, a prilikom savezničke

okupacije Italije.

Iako više fizički uspinjače nije bilo, ona je nastavila da živi u srcima

i grlima žitelja Napulja. O njoj su pevali slavni glasovi – najpoznatiji

sigurno Lučano Pavaroti, ali i Andrea Bočeli i italijanski „popera”

trio, Il Volo, kao i pevačica Koni Frensis i američka rok grupa

Grateful Dead. Pesma je standard napolitanske kancone i belkanta

uopšte, a o njenoj popularnosti u vreme izlaska, a u nedostatku

top-lista ili tiraža nosača zvuka, jeste tiraž njenih notnih prepisa,

koji su izdati u više od milion primeraka za samo godinu dana!

Impozantna cifra za 19. vek, a sudeći po podacima još uvek

postojeće italijanske izdavačke kuće Casa Ricordi.

Uvek imajte na umu ovaj zanimljiv podatak – u operi možete čuti

pesmu o uspinjači.

23

Preživeti Aušvic

o predstavi

Upotreba čoveka

Borisa Lješevića

piše: Ivana Pavićević

Predstave u režiji Borisa Lješevića Čitač i Upotreba

čoveka, po rečima reditelja, čine jednu celinu, u

kojoj pratimo dve žene koje su se obrele u Drugom

svetskom ratu na dve različite strane. Dok u Čitaču

gledamo život jedne nacistkinje, u Upotrebi čoveka

je to život jedne Jevrejke. Vezuje ih Aušvic, te bi neko

postavio pitanje: Zašto mi to danas gledamo? Sem

činjenice da se svaka nova generacija mora opominjati

i postati svesna najvećeg zla u istoriji čovečanstva,

nismo daleko ni od toga da Aušvic danas nije jedno

mesto – već jedan način. Način ponašanja prožet

nasiljem, bahatošću, bezobzirnošću… Danas se fašizam

krije i u nečijoj kući, a van nje u paklenim međuljudskim

odnosima. Predstava Upotreba čoveka otpušta večite

duhove iz boce – netrpeljivost, mržnju, proglašavanje

ljudi nepodobnim…

Prema romanu Aleksandra Tišme, predstava je nastala

kao regionalna koprodukcija Grad teatra Budva, Novog

tvrđava teatra (Čortanovci), Novosadskog pozorišta

(Újvidéki Színház) i East West centra iz Sarajeva, u

okviru projekta Dijalog za budućnost: unapređenje

dijaloga i društvene kohezije u Bosni i Hercegovini,

Crnoj Gori i Republici Srbiji i između njih (UNDP,

UNICEF, UNESCO).

Dramatizacija romana Upotreba čoveka, koju je radio

Fedor Šili, jasna je i jednostavna, dok minimalizuje

roman u najosnovnije crte i čini tok radnje lakim za

praćenje.

Ovaj prikaz suštine traume Boris Lješević gradi

stilizovano i brehtovski. Glumci predstavu počinju

ulaskom iz publike. Pred nama ulaze u kostime, sve

vreme su prisutni na sceni, tj. oko nje, komanduju

paljenje i gašenje rasvete i direktno komuniciraju

sa publikom. Stilizovane su i scene nasilja, mučenja i

stradanja. Reditelj plesnom estetikom „ružno je lepo,

a lepo je ružno” održava predstavu na granici između

života i smrti.

24

O POZORIŠTU

izvor: www.arhiva.tvrdjavateatar.com

Scenografiju Željka Piškorića čini samo jedan masivni

zid kojim je publici ostavljena mogućnost da učita

sopstvenu maštu. Zid svakako ograničava, zatvara,

podstiče na razmišljanje o tome šta je iza, a u idealnom

svetu – svaki zid bi trebalo srušiti.

Muziku potpisuje kompozitor Stefan Ćirić, koji nas

melodijom Palome (Golubice) iz filma Huarez, a koju

Tišma i pominje u romanu, upliće u emociju predstave

notama valcera i tanga koje obavijaju ceo komad.

Glumica Emina Elor tumači ulogu Vere Kroner, glavne

junakinje kako romana tako i predstave Upotreba

čoveka. Od nevine devojčice, preko žene koja strada u

Aušvicu, do žene koja psihološki ne može da se vrati (a

ne može da se vrati jer se ništa ne vraća – prošlost se

ne vraća, život se ne vraća) mi uz lik Vere pratimo ljude

koji, u društvu koje se večito deli na „naše” i „druge”,

ne znaju kome pripadaju. Pratimo osećaj otuđenosti

od sredine, pa i gađenje prema svetu, nekog ko sve

vreme žudi za bliskošću, a kome je potpuno oduzeta

ta mogućnost. Za vreme i posle rata Verin osećaj

nepripadanja i nesnalaženja u društvu pojačan je do

granica neizdrživosti. Vera Kroner je Aušvic preživela

kroz sposobnost ljudske adaptacije, postajući ono

što vreme od nje traži. Doba zatočeništva provela je

u „Kući radosti”, kako su nacisti nazivali javne kuće

unutar logora. Posle rata, koji je sada već, na svoju

žalost, preživela, kada je pitaju kako je izašla živa iz

logora, ona, osećajući krivicu što je živa, izjavljuje: „Bila

je potrebna volja.”

I da, volja, iliti ljudski nagon za preživljavanjem, jedini je

pokretač za opstanak. Ali šta kada opstanete u svetu

koji je zao? Nagon za preživljavanjem nas u zlu održi

na nogama, ali da li ima života posle zla i vredi li ga

živeti? Kako preživeti kada se ceo tvoj svet raspadne i

nestane? U svetu u kome se, nažalost, uvek dokaže da

su ljudi koji veruju da će se sve dobro završiti i koji se

do samog kraja nadaju da ludilo ne može biti jače od

razuma u manjini ili još strašnije – da nisu u pravu. Da

li se treba boriti za život u kome su vam ostale samo

traume? I ima li posle svih trauma ikada više mira? Kada

nam oduzmu sve što imamo, možemo li da sačuvamo

ono što je u nama? Zvuči depresivno, ali upravo u

nagonu leži život! Život je najjači čovekov nagon!

25

26

VELIKO PLATNO I MALI EKRAN

TALENAT ZA ŽIVOT

O FILMU

DEVET DANA

piše: Ivana Pavićević

izvor slika: skrinšot, Jutjub

Koji su vaši talenti? Jeste li talentovani za ples na

šipci ili pisanje haiku poezije, sviranje po zubima ili

hodanje po žici? Sigurno je da svi imamo bar po

jedan talenat. Ali da li ste se ikada zapitali: imam li

ja talenat za život? Šta ako su naša saplitanja, loše

procene, nesreće, slomljena srca – samo proizvod

nemanja talenta za sam život?

Ovom intrigantnom temom (ili bolje reći – jednom

od tema) bavi se film Devet dana reditelja Edsona

Ode. Njegov rediteljski debi predstavlja imaginarni

koncept zagrobnog i prenatalnog života, iako,

nažalost, ne ostvaruje svoj potencijal u potpunosti.

Odinov scenario je bogat hrabrim idejama, počevši

od nadrealne predstave o čitavim životima koji

se odvijaju kroz VHS trake, pa do vrhunca uz

hiperboličnu recitaciju Pesme o meni Volta

Vitmena. On je očaravajuća alegorija ispunjena

iskrenim emotivnim udarcima. Međutim, negde

između njih ona sklizne u zaglavljenu repeticiju

filozofskog polemisanja, kao da je upletena u

sopstveno putovanje koje traži dušu.

Reditelj je tokom produkcije ovaj film žanrovski

nazvao spi-fi, skraćeno za „duhovna fikcija”,

prikladan termin koji se odnosi na sve veći podžanr

koji spekuliše o životu posle smrti, životu pre života,

o, uslovno rečeno, mračno-svetloj noći duše. Tamo

gde je Darvin teoretisao prirodnu selekciju, Oda,

umesto toga, postavlja prenatalni filter.

Ovaj film je veoma inspirativna egzistencijalna

fantazija o grupi nerođenih ljudskih duša koje

prolaze kroz proces prijave i intervjua za posao

života. Početni trenuci Devet dana odražavaju

čudnovatu, impresivnu energiju, sa protagonistom

koji mračnim ulaganjem u svoj zadatak unosi dubok

osećaj misterije. Dok glavni lik intervjuiše duše za

neverovatnu priliku da se rode, reditelj se u ovoj

metafizičkoj drami pita: ko smo mi pre nego što

smo uopšte bilo šta?

Oda postavlja glavni lik, Vila (Vinston Djuk), kao

neku vrstu nebeskog birokrate koji je, u prljavoj

kućnoj kancelariji pretrpanoj ormarićima za

dokumente, zadužen za proveru kandidata za

život na Zemlji. Deo posla protagoniste je i da

nadgleda zid staromodnih TV ekrana, povezanih za

niz video-rekordera, koji beleže svet viđen očima

šačice ljudi koje je već odabrao i poslao u naš svet.

Ako jedan od njegovih izabranih umre, kao što

se i dešava na početku filma, Vil ima zadatak da

proveri kandidate i izabere zamenu. Ono što sledi je

devet dana procesa eliminacije kroz razne izazove

imuniteta koje karakterišu psihološke procene kroz

povremeno nezgodne igre s umom kandidata, i

mnoštvo hipotetičkih šta bi-kad bi pitanja.

27

Odino čistlište se ne nalazi na tlu kakvo poznajemo,

već u nekom drugom prostoru – paralelnoj

dimenziji koju je izmislio. Devet dana, u stanju nalik

limbu, skupina duša luta po prostoru koji izgleda

kao suvo slano jezero ili bespregledna pustinja, dok

na audiciji za priliku života čekaju da im se sudi –

osim što nijedna od ovih duša nikada nije živela ili

umrla.

Film izaziva razmišljanja o smislu života, važnosti

sadašnjeg trenutka i pitanju da li su ljudska bića

inherentno dobre i moralne ličnosti (sa pojedincima

kao izuzecima) ili podla čudovišta (sa izuzecima

onih koji praktikuju dobrotu). U jednom trenutku,

Vil se žali što za život na Zemlji on bira „cveće dok

drugi šalju svinje da ga pojedu”.

Inteligentno i prelepo, u ovom filmu, među

kandidatima ne postoji nikakav nama poznat

kontekst iz stvarnog sveta kao metod propagiranja

bilo koje vrste. Nema poznatih kriterijuma, nema

društvene, političke ili geografske pozadine za izbor

kandidata. Različite duše koje se ovde bore za život

predstavljaju niz filozofija. Od romantične (Arijana

Ortiz) do pragmatične (Bil Skarsgard). Postoje oni

koji traže zadovoljstvo i humor (Toni Hejl) i oni koji

sebe vide kao žrtve (Dejvid Risdal). A zatim još

jedna božanstvena zamisao – jedina duša koja je

od svih kandidata zaslužila da živi je empata. Dok je

Vil zauzet ocenjivanjem kandidata, Ema (Zazi Bic)

koristi njihove sesije da prouči njega i interesuje se

za njegovo stanje. Ona je najvrednija vrsta duše –

ona vrsta koja misli na druge pre sebe. Ona, takođe,

predstavlja onu posebnu vrstu optimista koji

primećuju sitnice koje život čine lepim i istražuju

sve što im se pruža. Kada je zamoljena da gleda TV

ekrane i zapiše svoje misli, Ema puni celu beležnicu

„stvarima koje voli”, hiljadama jednostavnih

zadovoljstava. Reditelj nastoji da natera publiku

da ceni male stvari, kao što je osećaj peska

između nožnih prstiju ili način na koji vaša ruka

surfuje vazduhom kada je ispružena kroz prozor

automobila u pokretu. Vil je jedan od retkih u ovom

nejasnom pastoralnom čistilištu koji je zaista bio na

Zemlji, i za njega je to iskustvo koje još uvek teži

da preboli, pa kako lik Eme služi da ga podseti na

lepotu življenja, tako i Oda nama sugeriše da bi nam

svima dobro došlo malo podsećanja.

28

VELIKO PLATNO I MALI EKRAN

„Svakog bogovetnog dana,

neko nekom nanosi zlo.

Svakog bogovetnog dana,

neko oduzme nečiji život.

Svakog bogovetnog dana,

neko oduzme sebi život.“

„Zašto se fokusiraš na to?“

„Zašto se ti ne fokusiraš na

to?“

Film je potpuno realizovan vizuelnim okruženjem.

On se kreće u tihim, suptilno podstaknutim,

reflektujućim tonovima – od sigurnih kompozicija

do vrhunskih slabo osvetljenih okvira, gde snopovi

spoljašnjeg svetla ili zidne lampe osvetljavaju delove

setova. Snimatelj Vajat Garfild stvorio je upijajuće

okruženje u svakoj fazi – maglovito pustinjsko

okruženje i senoviti enterijer su istovremeno nalik

na snove, ali i utemeljeni u realizmu.

Nezaobilazno je pomenuti i kompozicije Antonia

Pinta, koje već posle prvog čulnog susreta sa trejlera

filma ostaju duboko upamćene, navodeći vas da

se pitate koji ih je istorijski poznat kompozitor

komponovao.

Edson Oda pravi velike filozofske zamahe u svom

debiju: kakva je priroda duša? Da li je život nešto što

treba zaraditi, a ne pokloniti? Da li lepota ljudskog

postojanja nadmašuje bol postojanja ili se ova dva

elementa simbiotski hrane jedan drugim? Šta nas

čini sposobnim za život? Ipak, dok film funkcioniše

kao prošireno filozofsko razmišljanje – ne uspeva

kao priča. Iako se razvija sa ogromnom maštom

u svom uvodnom delu, veliki deo te očaravajuće

privlačnosti gubi izbegavajući nadrealizam zbog

dramaturgije. Metafore preuzimaju kontrolu te,

iako ima dovoljno dubine i intrige, film ne uspeva

konceptualno. Njegova zamisao o limbu je puna

ideja koje su ostale samo delimično realizovane,

te najzad, ipak, pratimo priču o samo jednoj duši, u

potrazi za sopstvenim talentom za život.

29

ŠKOLE

ZA

DEVOJČICE

PEDAGOŠKI I

PROSVETITELJSKI

RAD MIS IRBI

30

PRIČE IZ DUGOG 19. VEKA

piše: MoonQueen

ilustracija: Srećko Radivojević

U društvu u kojem su žene nepismene i ponižene ne

može biti napretka, govorila je Adelina Paulina Irbi, s

pravom, a njena saputnica Džordžina Mjur Mekenzi

delila je ovo mišljenje. Dve strankinje koje su život

posvetile putovanjima po manje prohodnim delovima

Evrope, upoznajući se sa balkanskim stanovništvom i

njihovim običajima, uvidele su da je jedan od glavnih

problema porobljenih hrišćanskih naroda na ovom

području nedostatak obrazovanja, pogotovu ženske

dece. Vođene prosvetiteljskim idejama i podstaknute

svetlim primerima nekolicine učiteljica koje su na

svojim putovanjima sretale, ove dve Engleskinje

odlučile su da, uprkos brojnim preprekama, divlje i

plemenite Balkance, tj. njihove kćeri, uteraju u školske

klupe.

Za bazu svoje pedagoške misije odabrale su Sarajevo,

u kojem je sredinom veka već postojala ženska

skola. Godine 1858. na gornjem spratu takozvane

Srškića kuće otvorena je skromna škola za devojčice

koja se sastojala od tri prostorije – učionice, sobe

za ručni rad i privatne sobe učiteljice zahvaljujući

kojoj je škola i osnovna – Stake Skenderove. Staka

Skenderova, obrazovana i inteligenta žena, čitavog

života odevana u muško ruho, poznavala je jezike

i bavila se prevodilačkim poslovima. Poznavanje

turskog jezika verovatno je bilo presudno da upravo

ona dobije sultanovu dozvolu za rad škole i određene

novčane povlastice, zbog čega je na ovu instituciju u

početku gledano sa podozrenjem. Ipak, nepoverenje

čaršije nije osujetilo Stakine planove, pa je nakon

četiri godine upornog rada škola brojala oko šezdeset

učenica podeljenih u četiri odeljenja, među kojima su

se nalazile i ćerke osmanskih plemića. Razlozi gašenja

ove prve ženske škole u Sarajevu nisu poznati, ali se

veruje da je u pitanju bio nedostatak sredstava, kao i

nemiri koji su vodili ka izbijanju ustanka 1875. godine.

Poznajući istoriju grada i njegove prve ženske škole

Mis Irbi procenjuje da je Sarajevo sredina dovoljno

otvorena za ideju školovanja ženske dece. Ženski

institut plemenite Mis Irbijeve u Sarajevu ili Mis Irbijev

zavod, skraćeno, kolokvijalni su nazivi pod kojima je

bila poznata škola osnovana 1866. godine na njenu

inicijativu. No, kao i u slučaju prve škole, podrška

stanovništva je isprva izostala. Čitav grad, sumnjičav

prema stranom poreklu Mis Irbi, protivio se ideji

da ona vodi žensku školu, iz straha da bi im mogla

nametnuti svoje „protestantske ideje”, a činjenica da

su prve učiteljice bile pruske časne sestre išla je u

prilog ovoj ideji. Poznato je da je fra Grga Martić na

pripovedima govorio protiv njenog prosvetiteljskog

rada nakon čega je školu napustilo devet devojčica, a

pravoslavni sveštenici izdali su Objavu narodu u kojoj

su pozivali Srbe da ne šalju decu u protestantsku

školu. Slabog zdravlja Džordžina Mekenzi uskoro je

morala da napusti Sarajevo. Uz Mis Irbi ostala je da

stoji samo njena koleginica, i uskoro bliska prijateljica,

Staka Skenderova, koja je javno, usred opštine,

održala vatreni govor braneći ciljeve novootvorene

škole. Autoritet Stake Skenderove naterao je

pravoslavno sveštenstvo da povuče svoju Objavu, a

Mis Irbi umesto časnih sestara zapošljava Saru Panić,

učiteljicu iz Beograda, i Simu Čajkanovića, učitelja iz

Sarajeva. Kao i 1858, strpljenje i čvrsta volja održali su

školu kroz prve talase nepoverenja, da bi s vremenom

sumnje oslabile, a dobrobiti rada ove institucije

postajale sve očiglednije.

31

32

PRIČE IZ DUGOG 19. VEKA

„U društvu u kojem

su žene nepismene

i ponižene ne može

biti napretka.”

Adelina Paulina Irbi

Iako je škola bila besplatna i otvorena za devojčice svih

naroda i veroispovesti, u nju su se upisivale uglavnom

one iz pravoslavnih porodica, pa je škola ubrzo

dobila epitet „srpske ženske škole”. S vremenom,

Zavod Mis Irbijeve razvio se u srednju školu u kojoj

je osmogodišnje obrazovanje bilo podeljeno na četiri

godine osnovne, jednu godinu devojačke i tri godine

učiteljske škole. Na taj način Zavod je odškolovao

generacije novih učiteljica koje su na sebe preuzele

misiju opismenjavanja ženskog stanovništva u

unutrašnjosti Bosne.

Po izbijanju Bosansko-hercegovačkog ustanka Mis Irbi

šalje svojih šest najboljih učenica u Prag. Na granici sa

Austrougarskom preoblači ih u evropsko ruho kako

bi nezapažne prešle na drugu stranu Save. Od 1875.

do 1878. godine posvećuje se humanitarnoj misiji

– u Londonu osniva „Odbor za pomoć bosanskim

izbeglicama” kojim predsedava, sakuplja humanitarnu

pomoć svake vrste i pomaže raseljenim licima kojima

je rat zatro ognjišta i porodice. Sa druge strane reke,

u okolini Pakraca, osniva dvadeset novih škola koje

je pohađalo oko dve hiljade izbegle dece. Mis Irbin

prijatelj i sunarodnik, arheolog Artur Evans, nazvao je

ovu decu „nadom Bosne”.

Ratovi i nemiri nisu omeli prosvetiteljsku misiju Mis

Irbi. Nakon mira sklopljenog 1878. godine posvećuje

se školovanju siromašnih devojčica u Sarajevu,

čime će se baviti do kraja života, 1911. godine. Njen

prosvetiteljski i humanitarni rad učiniće da je isprava

sumnjičavi sugrađani uskoro nazovu „majkom

bosanske sirotinje” i kao takvu nastave da je pamte

do danas. Nedugo nakon završetka Velikog rata, 10.

januara 1919, jedna sarajevska ulica postala je Mis

Irbina. U Beogradu ulicom Mis Irbijeve prolazi se kroz

srce onog dela grada koji zovemo Učiteljsko naselje.

33

Kada logika

zakaže

logičke greške u argumentaciji

ili zašto „lupamo gluposti”

piše: Marko Vesić

ilustracija: Bojana Đurić

34

Razgovor sa ljudima iz okruženja najčešće nije big deal sem za introvertne osobe

koje su vrlo obazrive kada su u pitanju reči i osećanja. Sa druge strane, kada cilj

naše konverzacije nije bazično sporazumevanje utemeljeno na opštepoznatom

značenju reči, već argumentacija određenog stava, neretko može doći do iskliznuća

u toj argumentaciji, odnosno do logičke greške. Posledice toga su, posmatrajući

istoriju, nekada bile i fatalne, a ovoga puta ćemo se baviti upravo time – gde

grešimo i gde su grešili naši prethodnici.

USPUTNA FILOZOFIJA

Najčešća greška u argumentaciji koja nekada nastupa i pri kojoj,

emotivno pogođeni, neosnovano pripisujemo određena svojstva

sagovorniku, jeste greška ad hominem (popularno nazivana i

what-about-ism). Ona predstavlja svojevrstan verbalni „napad”

na sagovornika, uzimajući u obzir neke „činjenice” o njemu, a ne

o temi o kojoj se raspravlja. Kada je Monika Levinski, sekretarica

visokog funkcionera, optužila Bila Klintona za seksualno

uznemiravanje, njen prvi argument je bio usmeren ka njegovoj

simboličkoj moći – zašto čovek na tako visokoj poziciji ne bi to

uradio, zar vam se to ne čini logičnim? Pa, on je takav! (Slična stvar

se desila, zanimljivo, i u britanskom parlamentu – Profjumo afera).

Sa druge strane, kada se određenoj političkoj garnituri sugeriše

da ne donosi dobre političke ili finansijske odluke, ona je neretko

spremna da novinara optuži za neetičko ponašanje, saradnju sa

drugim političarima, sa stranim plaćenicima i slično. U oba slučaja

zaključak je isti – Monika, odnosno političar, vođeni su sasvim

pogrešnim tvrdnjama koje se tiču sagovornika kao ličnosti, a ne

teme o kojoj se raspravlja. Neretko smo skloni i da tuđe argumente

ne uzimamo za ozbiljno samo zato što sagovornika ne smatramo

ozbiljnim; i bogati ekonomista i beskućnik mogu tvrditi istu stvar

koja je tačna – neki iskazi su, zapravo, činjenice, odnosno tačne

tvrdnje nezavisno od toga ko ih izgovara i iz koje vizure.

Argument većine nije i argument tačnosti – druga važna lekcija koju

nas uči Tokvi (Toquie), politički filozof. Dugo je opšteprihvaćeno

mišljenje u zapadnom svetu bilo da rase međusobno nisu jednake

po različitim osnovama, a najčešće po inteligenciji (Marks je vrlo

otvoreno bio rasista, o čemu se često ne govori što je, za to

vreme, bilo normalno!). Sa druge strane, da genetika nije važna

i relevantna disciplina, te da je nasleđivanje slučajno, verovalo

se gotovo do druge polovine 19, a ova nauka svoj pravi procvat

doživljava tek početkom 20. veka sa otkrićem hromozoma 1903.

godine, dugo nakon Mendelovih Eksperimenata u hibridizaciji

biljaka i Darvinovog dela Poreklo vrsta. Danas nam se, ipak,

ove pojave čine prilično zdravorazumskim, a neki bi tvrdili i da

religijsko verovanje potpada pod grešku većine. Kada je o njoj

reč, religiozni ljudi su skloni da se brane drugom vrstom logičke

greške – ako nije dokazano da ne postoji, ne znači da ne postoji

(argument iz neznanja). Film Denial iz 2016. godine u fokusu ima

upravo sličan problem. Naime, Dejvid Irving, britanski teoretičar

zavere, optužuje Deboru Lipstard za laganje na jednoj književnoj

konferenciji tvrdivši da se holokaust nikada nije desio. Slučaj svoj

epilog pronalazi na sudu gde je glavna junakinja, paradoksalno,

morala da dokaže da je ona u pravu, odnosno da se holokaust

dogodio dok je Irving, sukcesivno, pokušavao da pobije njene

dokaze – čak iako smo dokazali da postoji, uvek se može tvrditi

suprotno, što je inverzan slučaj argumenta iz neznanja.

35

Astrologija, new age religion, može nam poslužiti kao dobar primer

za još nekoliko grešaka pri zaključivanju. „Kada je Mars u konjukciji

sa Venerom, rakovi (čitajte – osobe rođene u određenom periodu

prema astrološkom kalendaru) su razdražljiviji” jeste tvrdnja

koja ni na koji način ne objašnjava da događaj/pojava B sledi iz

događaja/pojave A iako se stav prihvata kao tačan (voleo bih da

sretnem astrologa koji bi mi, bez bilo kakve mistifikacije, objasnio

mehanizam dejstva planeta na ljude bez pozivanja na drevnost

discipline i metafiziku!). Druga greška kojoj smo u ovom slučaju

skloni je greška indukcije – svi blizanci su svadljivi! Indukcija

predstavlja zaključivanje od pojedinačnog ka opštem i ona nekada

može biti razlog kreiranja određene teorije ili stava, ali nikako

njena potvrda (na stranu što se ideje o određenim znakovima

pripisuju svima ili se temelje na izolovanim slučajevima). Na kraju

krajeva, čak i analogija, sensu stricto, nije dobar način zaključivanja,

što vidimo na primeru verovanja poreklom iz antičke Grčke koje

povezuje do tada poznate planete sa čovečijim biološkim otvorima

– postoji sedam otvora na čoveku kao što postoji i sedam planeta

(upravo zbog njih i u tesnoj duhovnoj vezi). Analogija se često

zloupotrebljava u političkim raspravama – javni dug Nemačke je

100% BDP-a, a Srbije samo 52% iz čega zaključujemo da je Srbija

ekonomski tigar. Da je istina daleko od prethodno parafraziranih

reči vidimo kada malo bolje sagledamo stvari – Nemačka može

da se zaduži i više od navedenog – njena privreda je u stalnom

porastu i zato se u nju intenzivno ulaže, odnosno pri uzimanju

kredita ili pozajmica, svoj povraćaj ona garantuje permanentnim

ekonomskim rastom (slučaj Srbije je, prema svemu navedenom,

vrlo upitan).

36

USPUTNA FILOZOFIJA

Poslednja, možda i najveća, logička greška koja se krije

u aktuelnim antivakserskim stavovima, vodi poreklo iz

egzistencijalnih sudova. Reč je o tvrdnjama koje sugerišu

na postojanje nečega ili nekoga (gotovo aksiomski) spram

kojih se sve ostale pojave na svetu, odnosno tvrdnje o

svetu usklađuju, te tako, sasvim pogrešno, te tvrdnje čine

kriterijum istinitosti. Dobar primer je postojanje nanočipova

u vakcinama – ideja velikih korporacija, multimilijardera i

skrivenih moćnika je da zavladaju ljudima (iako razlog tome

ostaje prilično nejasan). Kako je moguće da su vakcine tako

brzo izašle iz proizvodnje? Kako se najpoznatiji svetski

lideri nisu inficirali koronom? Zašto bolest pokazuje razlike

u odnosu na druge virusne infekcije i zašto, pobogu, ne

postoje nikakvi materijalni dokazi iz Kine o tome kako je

virus nastao i kako se širio?! Naravno, zato što je reč o

zastrašivanju naroda koji će pod pritiskom prihvatiti da se

vakciniše i time uneti nanočipove u sebe! Da stvar bude

zanimljivija, trenutno smo godinama daleko od ozbiljnih

nanotehnoloških ostvarenja (uzmite u obzir da je nm reda

veličine 10 -9 , a radijus atoma se kreće između 0,03 i 0,3

nm) i neverovatno je ne pitati se kako u okviru tako malih

dimenzija napraviti čitav jedan uređaj za kontrolu!

Epilog naše priče nikako ne treba da bude zaključak o

spovođenju i važnosti logičkih metoda, naprotiv. Pravo

pitanje je zašto ljudi često nisu skloni logičkom razmišljanju.

Ljudska priroda, u osnovnom smislu svoje materijalnosti i

evolutivnog razvoja, nosi sa sobom i emotivnu dimenziju

koja izmiče logici, ali koja nije zanemarljiva i nelogična iz

neke druge perspektive (veliko pitanje altruizma i žrtve u

evolucionoj biologiji, na primer). Pored toga, ljudi su veoma

skloni mišljenju koje se ostvaruje kroz formu mantre –

repetitivna forma iskaza i argumentacija koja ne mora biti

(i često nije) utemeljena dokazima, ali čoveku obezbeđuje

(makar trenutne) odgovore na pitanja, što znači kognitivni

sklad. Ipak, raznolikost sveta u njegovoj pojavnosti i veliki

broj slučajnosti na koje svakodnevno nailazimo, izazov su

za čoveka, te je on neretko u iskušenju da poveže sasvim

nepovezive stvari koje se, naizgled, pojavljuju kao logične

(pogledajte). Kada pobegnemo od svih ovih slepih ulica,

ostaje nam samo jedno – racionalno mišljenje i upravo je

ono najveća tekovina ljudske civilizacije.

37

38

PRIKAZ IZLOŽBE

ŽIVOT

SAN

SMRT

EVROPSKI OKVIRI SRPSKOG SIMBOLIZMA

piše: MoonQueen

fotografiše: Aleksandra Radibratović

Bez obzira na to u kom gradu živite, za kraj 2021.

godine preporučujemo vam da se počastite posetom

Novom Sadu i obiđete Galeriju Matice srpske u kojoj

vas očekuje izuzetan izbor remek-dela simbolističkog

slikarstva domaćih i stranih autora na izložbi nazvanoj

Život – San – Smrt. Evropski okviri srpskog simbolizma.

Osnovna ideja izložbe je ta da domaćoj publici pokaže

najznačajnije teme ovog umetničkog pravca koji

se krajem 19. veka pojavio u književnosti i likovnoj

umetnosti gotovo svih evropskih centara, a koji je

vrlo brzo dobio svoj izraz i u srpskoj sredini. Izložba

skreće pažnju na pojedina manje poznata dela domaćih

umetnika, na uticaj simbolističkih ideja na njihov rad i

stavlja ih u kontekst ovog umetničkog pravca. Jedna do

drugih, dela poznatih evropskih simbolista kao što su

Franc fon Štuk, Gabrijel fon Maks, Ludvig fon Hofman,

Jan Torop, Gistav Moro ili Odilon Redon, stoje uz slike

Đorđa Krstića, Stevana Aleksića, Nadežde Petrović,

Marka Murata, Leona Koena i svedoče o univerzalnosti

simbolističkih pobuda, inspiracija i motivacija koje su

pohodile najeminentnije stvaraoce ovog perioda.

39

40

PRIKAZ IZLOŽBE

Kroz nekoliko celina koje

tematski odgovaraju

najznačajnijim idejama i

motivima simbolističkog

slikarstva izložba govori

o poimanju čoveka i

njegovog mesta u svetu

krajem 19. i početkom

20. veka, njegov odnos

prema prirodi, istoriji,

mitu, religiji, seksualnosti

i smrti, njegovoj veri u

bolju budućnost i strah od

godina koje su usledile.

41

Izložba počinje tajnim svetom snova, sanjarenjem,

što je i naslov slike austrijskog simboliste Gabrijela

fon Maksa, jedne od prvih koju ćete ugledati

kada ušetate u izložbeni prostor. Zagledana u

imaginarni prostor van rama slike, a zapravo, van

ovozemaljskog sveta, devojka uhvaćena u maštanju

na neki način može predstavljati alegorijsku figuru

jedne od osnovnih simbolističkih poruka – stvarni,

čulno spoznatljiv svet samo je privid, a istina je

zaumna, nevidljiva očima. I da bi se ta ideja podvukla,

pored Fon Maksove sanjarke tu je Slepa devojka

našeg Đorđa Krstića, koja potvrđuje drevnu ideju

da odsustvo vida često biva nadomešteno nekom

vrstom mudrosti i dosluha sa višim sferama.

Sledi tema dualnosti ljudske prirode oličene u družbi

ljubavi i smrti, Erosa i Tanatosa. Centralno delo je

Bukovčev diptih Ikar i Dedal, a tu su i monumentalno

platno Paje Jovanovića Zemlja žedna kiše, na kojoj

njegova naga supruga Muni, poput Majke zemlje,

Gee, čeka da na nju padne život koji nam daruje

Nebo – Uran. Da je u vodi sadržano poreklo i sva

radost sveta govori Fontana mladosti Eduara Vajta,

a da su seks i smrt dve strane iste medalje potvrđuju

Frančeska i Paolo hrvatskog slikara Mirka Račkog i

pomalo provokativna, a pomalo i morbidna Studija

za ’Mrtvu stražu’ njegovog sunarodnika Bele Čikoša

Sesije.

Ljubav i smrt, kojima sve počinje i sve se završava,

uvode posetioca u narednu celinu posvećenu

mitološkim temama u simbolističkom slikarstvu.

Meduze, kentauri, vile i nimfe, radost života i strah

od iskonskog nepoznatog teme su kojima su se

simbolisti često vraćali, a koje iz velikih evropskih

prestonica stižu i u domaću sredinu. Sličan je

i odnos simbolista prema religioznosti, što je

naredna tema izložbe. Umetnost s kraja 19. veka

odlikovalo je preispitivanje religioznih osećanja i

buđenje alternativnih puteva spiritualnosti koje je

ostavilo traga na stvaralaštvo simbolista. Stoga će

vas možda začuditi veliki, netipični akt žene kojim

je Paško Vučetić predstavio biblijsku bludnicu Mariju

Magdalenu, ili studija za glavu Hrista Vlaha Bukovca

koja liči na portret usnulog i sasvim savremenog

muškarca.

Religiozna osećanja su mnoge simboliste odvela ka

ponovnom otkrivanju prirode i njene terapeutske

moći nad izmučenim stanovništvom velikih gradova

Evrope koji su krajem veka sve češće gubili bitku,

poraženi užurbanim načinom modernog života.

Čovek i priroda, večna tema umetničkog stvaralaštva,

u delima simbolista dobija nove dimenzije, pa voda

može biti sablasno mirna, poput najdublje podsvesti,

kao pučina na slici Largo Ludviga fon Hofmana,

može biti i idealizovana scenografija romantičnog

zanosa na Ostrvu ljubavi Nadežde Petrović, ali i

kletva, rušilačka sila koja briše sve pred sobom,

poput podivljale reke na Krstićevom Babakaju.

42

PRIKAZ IZLOŽBE

43

44

Godišnja doba i sama

postaju simboli i alegorije

misli i osećanja, pa

ćete videti kako je, na

primer, proleće prikazao

Dubrovčanin Marko Murat,

a kako njegov beogradski

kolega Leon Koen.

PRIKAZ IZLOŽBE

Srpska sredina simbolizam je obojila i svojevrsnom notom

lokalne istorije i folklora. Najvećeg junaka čitavog balkanskog

područja, epskog heroja Marka Kraljevića, srešćete na platnima

Nadežde Petrović i Anastasa Bocarića, Kosovku devojku na slici

Mirka Račkog, a teme srpskog srednjovekovlja na slikama Đorđa

Krstića. Herojske živote prate herojske smrti, pa ćete se u maloj

sali specijalno aranžiranoj da prikaže temu prolaznosti života i

neminovnosti smrti susresti, licem u lice, sa skeletima Stevana

Aleksića i sopstvenim, možda preplašenim, odrazom u ogledalu.

Velika sala izložbenog prostora posvećena je i dvema velikim

temama simbolističke umetnosti – fatalnoj ženi, čije će vas

lepotice i grešnice, Salome i Sfinge, zavesti svojim smelim

pogledima i navesti na greh. Poslednja celina govori o

univerzalnosti stradanja koja i na vremenskoj liniji umetnost

simbolizma privode kraju. Smrt, ali ne više ona pojedinačna,

vezana za Eros, već smrt globalnih razmera, smrt naroda,

sistema verovanja i ideja, dočekaće vas na slikama velikog

formata čije dimenzije potvrđuju razmere stradanja koja su

svet zahvatila početkom 20. veka prilikom izbijanja Velikog rata.

Rame uz rame postavljeni Kosač i Anđeo mira I Stevana Aleksića

odnose se direktno na masovne smrti i uzaše Prvog svetskog

rata. Njima se pridruzuju i drugi prikazi mučenja i patnje, poput

Pogroma Leona Koena, gorke Pobede Miha Marinkovića, ili

najuniverzalnije od svih – Duša Aherona Adolfa Hiremija Hiršla

– koja nas vraća na tačku sa koje smo ovo putovanje počeli – u

vreme iskona, mit, prelazak duše između dve ravni i ledenu vodu

jedne od četiri reke podzemlja.

Izložba Život – San – Smrt. Evropski okviri srpskog simbolizma

biće otvorena do kraja januara 2022. godine. Mi vas pozivamo

da je posetite, upoznate se sa osnovnim temama i idejama

simbolističke umetnosti, remek-delima domaćih simbolista,

ali i slikama stranih majstora koje su ovom prilikom za sprsku

publiku doputovale iz velikih evropskih muzeja.

45

46

VELES

BOGOVI I HEROJI

piše: Aleksandra Vujić

ilustracija: Bogdana Perović

Veles je bog životinja, naročito stoke, polja, šuma,

plodnosti i vegetacije. Slovenima je bio vrlo bitan jer

se brinuo o prehrani ljudi, prvo kao zaštitnik šume, gde

je bio izvor hrane u sakupljačkoj zajednici, a kasnije

kao zaštitnik stoke i useva. U kasnijim tekstovima

povezivan je sa demonima i podzemnim svetom i,

kao i većini važnih paganskih bogova, dodavani su mu

negativni epiteti i osobine.

Važnost koju je ovaj bog imao pri žetvi pokazuje i

običaj da se prvi ili poslednji snop žita koji se poseče

prilikom žetve uveže i naziva Velesovom bradom. To

žito se potom koristi za setvu naredne godine, ili za

slavski kolač.

Sloveni svet predstavljaju kao

gigantski hrast, u čijem je korenu

svet mrtvih. Tu je Veles, u obličju

zmije ili zmaja, umotan oko

korena hrasta, dok je Perun u

samoj krošnji, predstavljen kao

orao.

Vlasi, poznati kao stočari,

dobijaju ime upravo po ovom

božanstvu.

Kako je zaštitnik životinja, on može uzimati njihovo

obličje, mada se najčešće pojavljuje kao medved,

šumski car i zaštitnik. Ipak, kada se paganstvo

proredilo, i Veles je postao sveti Vlaho, zaštitnik

Dubrovnika, javlja se i Veles u obličju vuka. Kasnije

se javlja i obličje bika, i to kada se Veles asimiluje

sa svetim Vlasijem u Rusiji, zaštitnikom stada. Ova

prisutnost Velesa kod svih Slovena svedoči o visokom

položaju ovog boga u panteonu slovenskih bogova.

Neretko se Veles prikazuje kao snažan mladić sa

rogovima, ili, potpuno suprotno, kao starac sa dugom

bradom i štapom u ruci.

Veles je bio u konstantnom sukobu sa Perunom, koji

se svojim gromovima ustremljivao na svog suparnika.

Kada su Velesu pripisivane negativne osobine, pa je

često krao stoku i otimao ljude, Perun ga je gađao

gromovima i tako ga terao nazad u skrovište. Prema

drugom mitu, Veles u obličju zmije gmiže uz Drvo

sveta, a Perun ga gađa gromovima, a kada ga pobedi,

izaziva kišu kao način proslave za pobedu. Na ovaj

način smrtnici su objašnjavali čestu pojavu grmljavine

koju potom prati kiša.

Po Velesu je ime dobio jedan interesantan skup zapisa

iz, navodno, 10. veka – Velesova knjiga. Ova knjiga je

zapravo skupina zapisa na brezovim daščicama, koja

je pisana vlesovicom i koju su, navodno, pisali Rusi,

a koja govori o drevnoj slovenskoj religiji i istoriji.

Velesova knjiga sastoji se od religijskih i istorijskih

zapisa i umetnutih naravoučenija i pouka. Naučni

krugovi tvrde da je ovo delo falsifikat, ali, uprkos tome,

neopagani koriste ovaj tekst kao svoju svetu knjigu.

Interesantan je i delimično zaboravljeni festival

posvećen Velesu, koji se održava pred kraj godine,

kada sunce slabi i kada Veles u svet živih pušta mrtve.

Praznik je nosio naziv Velika noć, negde se zadržao

kao Koledo. Tada se mladići oblače u krzno životinja,

najčešće ovčije runo, stavljaju maske i prave buku i

pevaju, to je nešto kao slovenska Noć veštica.

47

Zelena oaza Vršca

– Gradski park

piše i fotografiše: Tara Jovanović

Vršac je grad u Južnobanatskom okrugu

kojeg, pre svega, odlikuju karakteristična

arhitektura i zelenilo. Stoga, smatram

da je vršački Gradski park znamenitost

koju svakako vredi spomenuti. Ovaj park

prostire se na površini od približno šest

hektara, a nastao je tridesetih godina

18. veka i pripadao je plemićkoj porodici

francuskih kolonista Fon Šeribl. Veruje

se da je osnivač prvih zasada današnjeg

Gradskog parka Johan fon Šeribl.

Nakon smrti Johanovog oca park je prodat.

Na licitaciji 15. januara 1797. godine otkupila

ga je novoosnovana opština ujedinjenog

Vršca, a kada je grad oslobođen od Turaka,

aga je odbio da Nemcima i Austrijancima

preda svoje imanje i poklonio ga je

građanima Vršca.

Do danas park je bio uređivan više puta,

a njegova najlepša obeležja su biste naših

velikih heroja, pisaca i naučnika (poput

Jovana Sterije Popovića, Anđe Ranković,

Žive Jovanovića i Save Munćana), fontana

i muzički paviljon namenjen povremenim

nastupima različitih muzičkih orkestara i

horova.

On predstavlja jedan od najstarijih parkova

u zemlji, kao i važan prirodni spomenik

koji je pod zaštitom države zbog velikog

broja različitih biljnih vrsta koje se u njemu

uzgajaju.

48

RAZGLEDNICA

49

50

RAZGLEDNICA

51

Taras Subotić –

izloženi

intervju vodila: Tisa Milić

fotografiše: Stevo Marović

52

Taras Subotić, po profesiji arhitekta,

oprobao se u više različitih grana umetnosti

– muzici, skulpturi, glumi, cirkuskim

veštinama. Njegov poslednji projekat bio

je ulični performans koji je uključivao

kostimiranu šetnju kroz Knez Mihailovu

i Kalemegdan, a tom prilikom je na sebi

imao beli spandex kostim i društvo lutke iz

izloga u invalidskim kolicima.

Kada i kako je nastala ideja za ovaj

projekat?

Ideja se zapravo začela pre jedno dve

godine, malo nakon što sam pronašao svoju

„partnerku” izbačenu na ulicama Ciriha, gde

sam tada živeo. Ubrzo sam imao relativno

jasnu sliku u glavi, koja, na kraju krajeva, nije

mnogo odstupala od samog performansa,

iako je inicijalna zamisao bila da se to desi u

Cirihu. Nisam se uopšte bavio realizacijom

projekta sve dok se kockice nisu same

složile, a onda sam samo sačekao pogodan

dan da izađem na ulice.

Gde si nabavio kostim i rekvizit?

Kao što sam već rekao, lutka je nađena

pored kontejnera, kolica je moja drugarica

takođe našla na ulici, što je naprosto bio

znak da performans mora da se desi. Za

kostim sam prvo tražio nekoga ko bi mi

to sašio, ali sam se onda ipak opredelio za

jeftinu varijantu, pa sam ga poručio sa

Aliekspresa.

INTERVJU

Opiši nam malo preciznije svoju rutu,

odakle si krenuo, gde si skrenuo (ovo ima

dvostruku konotaciju) i koliko je ukupno

trajala šetnja?

Ruta je bila unapred okvirno definisana,

mada sam bio spreman da odstupim od

nje ako me slučaj navede drugde. Pošto

nisam znao koliko ću moći da vidim ispod

kostima, iz sigurnosnih razloga sam se

držao pešačke zone koja mi je ujedno

i pružala željenu publiku. Ispostavilo se

da maltene ništa nisam mogao da vidim

kroz odelo, pa sam hodao od bandere do

bandere jer je to bio jedini vizuelni reper

koji sam mogao da razaznam. Krenuo

sam već kostimiran iz zgrade u kojoj

živim, koja je maltene na samom Trgu

republike, tako da sam prvo otišao tamo.

Potom sam pošao niz Čika Ljubinu do

Bele česme, nastavio Knez Mihailovom

do Kalemegdana, gde sam što pre gledao

da izbijem na šetalište sa pogledom na

Novi Beograd (gde se postavljaju izložbe).

Tamo sam bio već dosta iscrpljen i sluđen

slepilom, pa sam se odlučio da ne okolišam

i da se vratim Knezom do Trga i nazad do

mene. Na kraju nisam siguran koliko je

trajala šetnja, alteracija čula često ume da

iskrivi percepciju vremena. Mislim da sam

bio oko sat vremena napolju, al’ me ne bi

začudilo da je sve trajalo mnogo kraće ili

duže od mog ličnog doživljaja.

53

Tokom šetnje, ostvario si kontakt sa

prolaznicima, svojom lutkom i lutkama

u gradskim izlozima, a u tvom gestu je

bilo i elemenata pantomime. Koji deo

performansa je bio unapred smišljen, a

koliko toga je stvar improvizacije? Šta je za

tebe kao performera bilo najzahtevnije?

Moja lutka i ja smo svakako pomogli jedno

drugome. Ja sam joj pružio novi dom i

kroz performans joj poklonio opet malo

pažnje koju je dobijala tokom svog radnog

veka, a ona je meni pomogla da izađem iz

svoje zone komfora i da pronađem novi

način izražavanja, a možda i mogućnost

da ja započnem svoj radni vek. Zamislite

kakav bi život živele stvari koje nisu žive,

pa se osvrnite na svoj život; mislim da je

ipak lepše biti čovek nego lutka. Hteo sam

da obilazim druge lutke po izlozima i da

pokušam da kroz pantomimu ukažem na

neku empatiju koju gajim prema njima.

Sebe sam stavio u ulogu slobodne lutke,

čime mislim da nijedna druga ne može

da se pohvali, a i retko koji čovek. Imao

sam veliku sreću da sam baš njih mogao

da razaznam tokom šetnje, pošto su bile

dobro osvetljene, naspram ljudi koje nisam

video uopšte. Ipak, ljude sam čuo, što mi

je pomoglo da se orijentišem, a to što

sam čuo mi je pre svega dalo osećaj da

to što radim ima smisla. Komunikaciju sa

ljudima sam potpuno improvizovao držeći

se strogo svoje neme uloge. Deci sam bio

posebno zanimljiv, mnoga su mi i prilazila,

te bih im mahnuo ili klimnuo glavom

ukoliko sam mogao da ih vidim. Uz sve

tehničke poteškoće tokom performansa

najzahtevniji je ipak bio prvi korak, trenutak

kad sam izašao na ulicu i rekao: „OK, ovo

se dešava!”

Kako su reagovali prolaznici? Izdvoj nam

nekoliko komentara koje si dobio tokom

šetnje, uključujući pozitivne i negativne.

Kojih je ipak bilo više?

Meni je najdraža reakcija bio dijalog

između deteta i majke gde dete pita:

– Šta je ovo?

– To je oživela lutka.

– A kako to?

– To je umetnost.

Naravno mnogi su se čuli kako govore:

„Ovo treba prebiti”, „Uhapsite ovu budalu!”,

„Si ti malo prso?”. Bilo je i meni gotivnih

komentara poput: „Au, koji frik, dobro je da

tako neko još postoji” ili „Ovaj samo želi da

ga snimaju”. Nisam mogao da vidim, ali mi

je kasnije rečeno da su mnogi zaista i slikali

ili snimali performans. Ipak, najučestalija

reakcija je bio glasan i iskren smeh zbog

čega je meni tokom performansa bilo jako

drago.

54

INTERVJU

preneseš publici ovim performansom

ili nam prepuštaš potpuno slobodno

tumačenje? Da li ti je još neko iz publike

izneo svoje viđenje?

Podržavam svako tumačenje i mislim da

sam dao dosta širok okvir u koji mogu da

se smeste mnoga različita viđenja. Sviđa

mi se tvoje tumačenje iako bih ja to možda

malo drugačije sročio. Hteo sam, pre svega,

da suptilno kritikujem materijalističko

društvo u kome živimo i da ukažem da

baš to nesvesno, fetišarsko obožavanje

stvari poput odeće, telefona, automobila

… i ta nepresušna želja za posedovanjem

(ili pak strah od gubitka) nam oduzimaju

identitet, slobodu i bliskost voljenih bića,

pretvarajući nas u marionete bez znanja

ko vuče niti. Hteo sam da se svojevoljno

preobrazim u lutku i da probam sopstvene

niti da uzmem u svoje ruke, da se bar na

trenutak oslobodim. Možemo da se lažemo

koliko volimo, ali sloboda je neophodna ako

želimo da brinemo o bližnjima, bili čovek ili

lutka.

Imaš li neki naredni projekat u planu?

Lutke po meri čoveka su čest motiv u popkulturi,

od filmova Mannequin (1987), Lars

and the Real Girl (2007), preko čuvene

lutke Sintije, kojoj su obožavaoci kupovali

i poklanjali pravu garderobu i cveće, ali

ujedno predstavljaju i neizostavni element

fetiš kategorije u porno-industriji, pa tako

iz godine u godinu imamo sve jezivije i sve

realističnije seks-lutke, a tu su i muške

verzije. Kakav je tvoj stav i odnos prema

tržištu lutaka generalno, a kakav prema

ovoj koju šetaš? Ima li između vas nečeg

više?

Seks ume dosta da žulja, al’ imam sreće da

ona kuva odlično, pa se ne žalim mnogo.

Šalu na stranu, iako sam svestan da ceo

performans odiše fetišarskom simbolikom,

to mi nije bila glavna misao dok sam ga

smišljao, znajući da će mnogi to ipak

tumačiti baš sa tog aspekta. Nemam

zapravo nikakav uvid u tržište lutaka, a

što se tiče moje lutke, osim što mi je lep

predmet u stanu, ne gajim nikakva posebna

osećanja prema njoj.

Ja sam tvoj performans protumačila

kao ispitivanje granica između stvarnog

i plastificiranog, onog slobodnog i

„hendikepiranog”, u nama samima, po

onome što osećamo, ali i u stvarnosti

koja nas okružuje, a koju najčešće čine

izlozi, korporacije i ustaljene životne

rute, život na takozvanom autopilotu.

Kao neki pokušaj rušenja granica ta dva

sveta, jednog uniformnog, uslovljenog

društvenim konvencijama svakodnevice

i onog ekspresivnog i slobodnog koji

uključuje kreativnu interakciju sa

našim okruženjem. Da li si ti imao na

umu određenu poruku koju si želeo da

Imam ideju, zapravo scenario u nastanku

za kratki film. To je medij u kome se još

nisam oprobao, a imam potpuno jasnu

viziju. Takođe, imam ogromnu želju da

filmadžijama pokažem kako se pravi dobar

film pošto mi deluje da oni sve znaju osim

toga.

Poslednje pitanje postavljamo svim našim

sagovornicima – da li možeš čitaocima

KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film,

predstavu, muzičku numeru, umetnika

ili umetničko delo kojem bi trebalo da

posvete pažnju?

Joj, ovo pitanje me je isprva obradovalo,

a sad mi nije lako da odaberem. Biću

pristrasan, pa ću vam preporučiti da

obratite pažnju na moju prijateljicu

Ivanu Miljković koja je član našeg mladog

benda KOI KOI i pored toga svestrana

multimedijalna umetnica. Hvala na prilici

da podelim svoje misli sa vama.

55

piše: Ana Samardžić

Rubrika Detalj za kraj svaki put donosi neko drugo

umetničko delo, tako da se ime autora i naziv dela ne

pominju nigde u tekstu. Ideja je da na osnovu jednog detalja

kompozicije sami saznate o kom delu i umetniku je reč i da

svoje odgovore podelite sa nama u komentarima na tekst

na sajtu ili društvenim mrežama, a u svakom sledećem

broju, biće otkriveno rešenje prethodnog zadatka.

Napomena:

U cilju da vaša potraga bude zanimljivija, u tekstovima će

se reč umetnik odnositi i na umetnice i na umetnike, a

biće reči o stranim i domaćim autorima iz svih umetničkih

epoha, kao i savremene umetnosti. Period nastanka

umetničkog dela biće naznačen, a kao pomoć, savet je

da što više obratite pažnju na detalje koji se nalaze i oko

uveličanog predstavljenog motiva.

Važno:

Autori i izvori fotografija korišćenih u tekstovima biće

objavljeni u svakom narednom broju kako čitaoci ne bi

odmah otkrili o čemu je reč.

Grad čiju panoramu vidimo na detalju ove slike, nalazi

se i u nazivu ovog umetničkog dela sastavljenog od

više panela rađenih u ulju. Panorama čini samo jedan

od mnoštva detalja i ilustruje scenu Blagovesti na

spoljašnjem delu carskih dveri koje se nalaze unutar

kapele u katedrali koja je sedište biskupije ovog grada,

te su paneli sa ove strane bili izloženiji vernicima,

pošto su carske dveri bile otvarane samo za pojedine

praznike. Panorama grada je podrobno predstavljena

do najsitnijih detalja i na njegovim ulicama vidimo

ljude u svojim svakodnevnim razgovorima, kuće sa čijih

vrhova se vijore zastavice, katedralu, kulu i jato ptica na

nebu. Grad zapravo vidimo kroz jedan oslikani prozor

podeljen stubićem na dva dela, što čitavom prostoru u

kome se odvija scena Blagovesti daje dubinu. Panorama

grada naslikana je do jedne scene mrtve prirode sa

kojom zajedno upotpunjuje enterijer. Pretpostavlja se

da je ovo umetničko delo nastalo u periodu od 1425.

do 1432. godine i da ga je započeo jedan, a u većoj

meri dovršio drugi, mlađi i poznatiji, brat kome se

dugo pripisivao pronalazak ulja kao slikarske tehnike.

Oba brata pripadaju kulturi, podneblju i epohi koja je

razvila slikarstvo specifično po simbolima, detaljima,

minucioznosti i besprekornosti tehničke izrade. Da li

znate o kojim umetnicima i o kom delu je reč?

56

DETALJ ZA KRAJ

Rešenje prethodnog broja:

Eduar Mane, Portret Emila Zole, 1867/68, Muzej Orsej, Pariz

Izvor: Wikimedia Commons, javno vlasništvo

57

LARPURLARTIZAM

KUŠ! decembar 2021.

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?