KUŠ! maj 2022.

Kulturno-umetnički špajz

maj 2022.

broj 76

SADRŽAJ

REČ UREDNICE

Kulturno-umetnički špajz

broj 76, maj 2022.

Tim:

Urednica:

Jovana Nikolić

Lektorke:

Nevena Stajković

Aleksandra Vujić

Art tim:

Ana Lončar

Jovana Lukić

Jovana Nikolić

Srećko Radivojević

Aleksandar Simonović

Jelena Tizić

Autori:

Igor Belopavlović

Sanja Gligorić

Tisa Milić

Jovana Nikolić (MoonQueen)

Ivana Pavićević

Ana Samardžić

Pavle R. Srdić

Nevena Stajković

Marko Vesić

Aleksandra Vujić

Tamara Živković

Saradnici:

Reč urednice

str. 3

Kolica iz Dupljaje

str. 8

Odbegli grad,

Žan-Ša Hovanes Tekgjozjan

str. 14

Karuzo

str. 20

Francuska depeša

(film Vesa Andersona)

str. 26

Najviše volim dijamante:

pop kultura

i (muzi)konzumerizam

str. 34

Set

str. 42

Intervju: Vreme čuda

str. 48

Strip Larpurlartizam

str. 56

Bufonerija

„Ako nešto možeš da sanjaš

– možeš i da uradiš”

str. 4

Desanka Maksimović

i Jelisaveta Bagrjana

– prožimanja

str. 10

Queens of the Stone Age

– Zlikovci iz pustinje

str. 16

Pozorje u vremenu teskobe

str. 24

Pjer–Žozef Redute

– slikar ruža

str. 28

Ervin Vurm

– Jedan minut zauvek

str. 36

Adrenalin na četiri točka

– skejt park u Podgorici

str. 44

Gospoda stolari

str. 54

U sunčani maj ulazimo praćeni muzikom Vremena čuda, beogradskog

rokenrol benda čiji su članovi bili naši ovomesečni sagovornici, zatim

melanholičnim „belkantom” Luča Dale, i nešto čvršćim zvukom grupe Queens

of Stone Age. Praćeni ovom neobičnom plejlistom, vodimo vas u egipatsku

pustinju kojom vlada moćno htonsko božanstvo sa glavom šakala – bog Set

– ali ne kvadovima, već u kolicima koje nebom vuku guske. Kao u starom

egipatskom mitu u kojem božanstvo sunca preleće zemlju i donosi dan, i vozač

naše Skulpture meseca, votivnih kolica iz Dupljaje, preleteo je od bronzanog

doba do današnjih dana i postao zaštitno lice vozačkih dozvola naše zemlje.

A za ljubitelje četvorotočkaša za čiju vožnju nije potrebna dozvola tu je naša

nova Razglednica koja vas vodi u Podgoricu, tačnije u njen skejt park.

Da su paganski elementi i ljubav prema prirodi ostali čvrsto ukorenjeni

u tradiciji i misli ovdašnjeg naroda, govori i njihovo pojavljivanje u poeziji

naše Desanke Maksimović, ali i njene bliske prijateljice, bugarske pesnikinje

Jelisavete Bagrjane. O motivima zemlje, prirode i rodoljublja koji prožimaju

stvaralaštvo ove dve književnice pisala je Nevena, a kada pomenemo prirodu

i Bugarsku, među prvim asocijacijama verovatno nam se javlja – ruža. U Priči

iz dugog 19. veka čeka vas upravo ovaj cvet, doduše odgajan u francuskim

vrtovima i oslikan rukom umetnika koji je poneo titulu najpoznatijeg slikara

cveća.

Novi broj bavi se i konzumerizmom, i to iz ugla filozofije sa osvrtom

na čuvenu izjavu da su dijamanti najbolji prijatelji devojaka i žena, ali i kroz

kritiku potrošačkog društva koju austrijski umetnik Ervin Vurm izvodi

prenaglašenim oblicima svojih „debelih” skulptura, a koje ćete ovog proleća i

leta moći da pogledate u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Suprotna

konzumerizmu jeste unikatnost zanatskih proizvoda, pa se pozabavite novom

Aninom zagonetkom koja vas vodi u svet gospode i stolara.

Za kraj, ako do sada niste, u maju pogledajte novi film Vesa Andersona,

Francuska depeša, koji na humorističan način govori o novinarima i

novinarstvu, te iako aludira na nastanak daleko ozbiljnijeg Njujorkera, u

pojedinim situacijama mene je podsetio i na naš maleni KUŠ! i fino nasmejao.

Jelisaveta Bosanac

Mia Matković

Aida Orahovac Kuč

Branislav Vujčić

Autor ilustracije

na naslovnoj strani:

Mia Džidara

Majske ruže i pogled sa stare terase nad zalivom kod Sorenta

želi vam

Urednica,

Jovana Nikolić

Pišite nam Vaše predloge, kritike, sugestije,

pitanja i pohvale, naša adresa je:

casopiskus@gmail.com

2 3

MLADI I KREATIVNI

Bufonerija

piše: Nevena Stajković

foto: Bufonerija, privatna arhiva

Ako nešto

možeš da sanjaš

Ovog proleća želimo da vas upoznamo sa grupom

mladih i talentovanih ljudi koji nam svakom svojom

aktivnošću pokazuju koliko je kultura – kul. Ideja je

nastala 2012. godine, kada je jedan od osnivača, Igor

Vesović, sa kolegama poželeo da osnuje dramsku

sekciju pri svom fakultetu, Fakultetu organizacionih

nauka. Tada nisu ni slutili da je slična sekcija postojala

godinama ranije u okviru AKUD FON-a, ali se s

vremenom ugasila. Ova slučajnost samo svedoči

tome da dobre ideje uvek pronađu svoj put da se

ostvare. Bufonerija danas obuhvata amatersko

pozorište u kojem, kroz različite radionice koje se

održavaju svake nedelje, članovi i članice imaju prilike

da usavršavaju svoje dramske, organizacione i druge

veštine. Pored amaterskog pozorišta, Bufonerija

se trudi da na društvenim mrežama (Instagram: @

bufonerija i Fejsbuk: Bufonerija) promoviše kulturu

i umetnost i ohrabri mlade da se njima bave.

– možeš i da uradiš

4 5

MLADI I KREATIVNI

foto: Damjan Manojlović

Izraz „bufonerija” potekao je iz rečnika pozorišnih termina i označava lakrdiju i

šalu, a postoji i posebna forma komedije koja se tako zove. Komični žanrovi su

sekciji najviše odgovarali, a tome svedoče i drame Dr, Branislava Nušića, i Putujuće

pozorište Šopalović, Ljubomira Simovića, koje su igrali. Interesantno je što reč

„bufonerija” u sebi sadrži skraćenice BU (Beogradski univerzitet) i FON (Fakultet

organizacionih nauka), međutim, članovi i članice Bufonerije mogu biti mladi sa

svih fakulteta i sa drugih domaćih univerziteta.

Jeste li se ikada zapitali šta je koren reči amater? Da nije možda

nastala od italijanskog glagola „amare”? Članovi i članice Bufonerije

žele upravo da nas podsete da biti amater ne znači biti neznalica,

već da amaterizam znači rad iz ljubavi, te je amater svako ko svom

poslu pristupa časno, odgovorno i sa posvećenošću.

Fakultet organizacionih nauka odlikuje se brojnim studentskim

organizacijama, od kojih se jedino Bufonerija bavi menadžmentom

u kulturi. Upravo na ovom polju deluje Emilija Gavrilović, članica

organizacije s kojom smo imali prilike da proćaskamo i saznamo

kako je to biti deo jedne entuzijastične, kreativne i marljive družine.

Od kada si članica Bufonerije?

Deo sam Bufonerije već šest meseci. U oktobru je bio raspisan

konkurs kada je započela selekcija od četrdeset pet studenata

gde je na samom kraju primljeno nas petoro.

Koja je tvoja uloga u organizaciji?

Bavim se obrazovnim odnosima sa javnošću kroz društvene

mreže. Prenosim i pričam inspirativne priče, osmišljavam

sadržaj i kampanje, vodim komunikaciju u vezi sa projektima,

radionicama i uspostavljam saradnju sa medijima. Dakle, priče,

odnosi sa publikom i zajednicom su moj separe (ha-ha).

Smatram da svako ko ima stvaralački i aktivistički duh može

ovde pronaći svoje mesto, zato što našu organizacionu

strukturu, pored dramske sekcije, čini četiri tima gde svako po

svom afinitetu bira da li će biti pripovedač, estetičar, etičar ili

producent, a udruženim snagama, podeljenom odgovornošću

i znanjima preko malih koraka dolazimo do većih, o kojima će

kasnije biti reči.

Što se tiče uloge u dramskoj sekciji, svaki od parova ima zadatak

da jednom u mesecu organizuje i vodi radionicu, a svačija uloga je

važna, bio učesnik ili vođa, jer i kada si učesnik, treba da razmišljaš

o (samo)refleksiji, fidbeku koji negujemo, gde jedni drugima

dajemo i prihvatamo kritike, a sve to zaokružimo vrednostima

koje smo tog dana osnažili kroz određena ponašanja.

Emilija nam je otkrila kako izgleda jedna radionica dramske

sekcije i kakvi su im planovi za leto koje je pred nama.

Mnogo je ideja u planu, ali za sada je u pripremi predstava koja

zahteva veću posvećenost i angažovanost, pa sa probama

počinjemo od leta. Biće to naša prva procesna predstava, tj.

predstava koja nema unapred dramski tekst, već ga stvaramo

mi kroz proces radionica i istraživanja na temu. S obzirom na

to da smo participativno pozorište, i publika će imati priliku

da učestvuje i doprinese dramskoj radnji. Ko želi da iskusi

kako je to, može doći na našu javnu radionicu koju planiramo

za 29. maj. Pozivamo vas da nas zapratite na stranici i uskoro

očekujte link za prijavu na radionice. Tu ćemo kasnije objaviti

i poziv za učešće u pomenutoj predstavi koja će biti u formi

debate.

Na koji način je angažovanje u ovakvoj organizaciji uticalo na

dalji tok tvog života i kakve ti je promene donelo?

Rad u Bufoneriji pružio mi je zaista značajne promene, pa

nisam sigurna kako da se odlučim za par najvažnijih. Počevši

od toga da se sama ideja o Bufoneriji „rodila” na FON-u, ne

mogu da ne kažem da me je naučila i tome kako da se bolje

organizujem (ha-ha) (i to još kroz igru), kako da moj produkt

bude efektivniji, temeljno i dobro pripremljen.

Otkrila sam koliko je fidbek važan ne samo u pozorištu i

organizaciji, nego i u životu, potrebno je prihvatiti ga bez

ikakvih pravdanja, jer, da bismo napredovali, treba pre svega

da razumemo tu konstruktivnu kritiku, a potom je u sebi

i procesuiramo. Razvijala sam veštine upravo kritičkog i

kreativnog razmišljanja, veštine slušanja, samoefikasnost,

učila se disciplini, optimizaciji i shvatila da svačiji glas i te kako

vredi, da mogu da budem i lider, i estetičar. Videla sam kako na

prvi pogled nestvarna atmosfera između ljudi (p)ostaje i jeste

stvarna!

Nisam bila ni svesna da toliko mogu, dok nisam pokušala i

uvidela da sve što je potrebno jeste da želiš, veruješ i istraješ,

te će uz trud uspeh doći sam po sebi, što je dovelo do toga da

steknem dozu hrabrosti i najzad samopouzdanje. Zato mogu

da potvrdim istinitost jednog Diznijevog citata:„Ako nešto

možeš da sanjaš – možeš i da uradiš”.

Zavolela sam Bufoneriju kao životnu školu u kojoj umesto ocena

stoji naš rad, učenici su i učitelji, okruženi smo igrama iz kojih

izvlačimo lekcije i znanja, ne učimo ništa napamet, već smo u

oblastima direktno i aktivno uključeni, trudimo se da konstantno

bude prisutna motivacija, saradljivost i entuzijazam u svemu što

radimo kao impuls za dalji podstrek, napredak i razvoj.

foto: Bufonerija, privatna arhiva

Imaš li savet za mlade koji bi želeli da se oprobaju u pisanju,

glumi, režiji, menadžmentu?

Jedna sam od onih koje zanima skoro sve od navedenog (haha),

tako da bih savetovala da budu radoznali, izađu iz zone

komfora i uvek pokušaju, probaju i vide gde najviše pronalaze

svoj dalji razvojni put.

„Nemoj odustati od pokušavanja da radiš ono što zaista želiš

da radiš. Gde ima ljubavi i inspiracije, mislim da čovek ne može

da pogreši”, može potvrditi Ela Ficdžerald čiji citat, čitaoče,

možeš pronaći na našem profilu.

U opisu našeg Instagram profila nalazi se i link ka kontakt

formi putem koje ćemo te (ako je popuniš!) pozvati da nam

se pridružiš kada se ukaže prilika kroz neki naredni konkurs.

Pokažimo da ima mladih koji imaju aspiracije ka kulturi,

umetnosti i novim znanjima, i pružimo jedni drugima priliku

da kroz igru otkrivamo talente nove i ostvarimo svoje snove!

6 7

SKULPTURA MESECA

Kolica iz

Dupljaje

piše: MoonQueen

Votivna kolica iz Dupljaje ili Dupljajska kolica, jedan su od najreprezentativnijih

primeraka umetnosti bronzanog doba pronađen na teritoriji Srbije. Datuju se u

drugu polovinu drugog milenijuma pre nove ere i pripadaju kulturi Dubovac – Žuto

brdo – Garla Mare razvijenoj na prostoru današnjeg Banata. Otkrivena su početkom

20. veka u blizini sela Dupljaja pored Bele Crkve, po kojoj su i ponela ime.

Dupljajska kolica izrađena su od terakote i predstavljaju čovekoliko božanstvo sa

ptičjim kljunom na kolicima sa tri točka koja vuku patke. Ljudska figura i sama kolica

ukrašena su mnoštvom urezanih geometrijskih oblika, među kojima se može videti

i svastika – drevni motiv sunca, koji nam govori da je u pitanju predstava nekog

solarnog božanstva. Postojale su pretpostavke da je skulpturom prikazan Apolon,

grčki bog sunca koji je polovinu godine provodio u Delfima, a tokom zimskih meseci

putovao u daleku zemlju Hiperboreju u nebeskim kočijama koje vuku labudovi.

Vođeni ovom mitološkom pričom, prvi istraživači pretpostavili su da su ptice

upregnute u Dupljajska kolica labudovi, ali se pažljivijim posmatranjem došlo do

zaključka da su u pitanju ipak patke, i to dve muške, u prvom redu, i jedna manja,

ženska, u drugom.

Polnost antropomorfne figure koja, poput sunca, putuje nebeskim svodom takođe

je zbunjujuća. Na prvi pogled ukrašena zvonasta suknja ukazuje na to da je u pitanju

žensko božanstvo, odeveno nalik ostalim ženskim idolima iz istog perioda. Međutim,

osim ženskog nakita i garderobe figura ima naznačene i štitnike za šake, tipične

odlike muškaraca ratnika bronzanog doba. Uz to, kada bismo skulpturu okrenuli, sa

njene donje strane videli bismo muške genitalije. Prikaz genitalija nije bio neobičan

za vreme u kojem je skulptura nastala, neobično je samo to što su genitalije u ovom

slučaju skrivene. Uzimajući sve to u obzir, najbliže smo pretpostavci da je u pitanju

božanstvo dualnog polariteta. Odlike solarnog božanstva vezuju ga dalje za kultove

vegetacije i plodnosti, koji sasvim očigledno zavise od sunčeve putanje nebom,

toplote i svetlosti, ali i od polnosti, dualnosti i razmnožavanja svega u prirodi od

čega je primitivni zemljoradnik bronzanog doba živeo.

Dupljajska kolica pronađena su u nekropoli, što govori o tome da su izrađena

kao zavetni ili votivni dar nekog od imućnijih stanovnika Žutog brda.

foto: Miodrag Nikolić

Početkom 20. veka seljaci koji su obrađivali zemlju u okolini sela Dupljaje pronašli

su fragmente dve slične skulpture iz istog perioda. Zahvaljujući Leonardu Bemu,

imućnom kolekcionaru iz Bele Crkve koji se između ostalog bavio i arheološkim

istraživanjima, obe skulpture su rekonstruisane. Ispostavilo se da obe predstavljaju

ljudske figure na kolicima, s tom razlikom što su u slučaju veće u kolica upregnute

patke, dok je kod manje figura sama. Godine 1929. sin Leonarda Bema prodao je oba

primerka kolica muzejima, pa su tako veća stigla u Narodni muzej u Beogradu (gde

ih možete videti u stalnoj postavci), a manja u Gradski muzej u Vršcu. Drevni solarni

putnik Dupljajskih kolica postao je, uz Svetu Petku, i simbol srpskih vozača jer se slika

ove skulpture nalazi na svim saobraćajnim i vozačkim dozvolama naše zemlje.

8 9

Desanka Maksimović i

ČITAM I SKITAM

Jelisaveta Bagrjana –

prožimanja

piše: Nevena Stajković

ilustracija: Bogdana Perović

izvor fotografije: secanja.com

Desanka Maksimović i Jelisaveta Bagrjana

bile su veoma bliske prijateljice. Obe su bitne

predstavnice avangardne i posmoderne

književnosti – u periodu između dva

svetska rata i nakon Drugog svetskog rata.

Pesnikinje su živele na sličnom podneblju

– jedna u Jugoslaviji, druga u Bugarskoj. I

upravo zbog istovrsnih životnih okolnosti i

nije neobično što poezija jedne umnogome

podseća na poeziju druge pesnikinje.

Interesantno je primetiti da je Desanka

Jelisavetu zvala „Liza” i da je njihovo

prijateljstvo ostalo snažno čak i nakon što

su Jugoslavija i Bugarska zahladile odnose

za vreme i posle Drugog svetskog rata.

Desanka u nekom od intervjua navodi da su

postojali periodi kada, zbog stanja u zemlji,

nisu mogle da se vide, niti da razmenjuju

pisma, ali njihovo prijateljstvo ostalo je jako

i, kada bi se srele, videlo se da se između njih

ništa nije promenilo. U narednim redovima

pokazaćemo kako su slične teme, motivi i

osećanja proželi stvaralaštvo i jedne i druge

pesnikinje.

U pesmi Srbija u sutonu preklapaju se

Desankini omiljeni motivi – rodoljublje i

priroda. Svaka stofa ove pesme počinje

rečju „Srbija”. Čitajući pesmu, otkrivamo

da se u svakom stihu krije ljubav prema

otadžbini i tuga zbog ratova u kojima

nijedna zemlja ne može da ostane bez

posledica, pa tako ni Srbija. Desanka, nežno

opisujući prirodu koja se sprema za počinak,

daje opise pomalo grotesknih motiva

krvavih njiva, oporih brda i konstantno se

oseća prizvuk ratova koji su prešli preko

srpskog tla. Pesma se završava veličanjem

Srbije – pesnikinja tvrdi da je naša zemlja:

,,zemlja/mrka i za neprestane borbe orna”.

I dok Desanka eksplicitno naglašava o kojoj

zemlji piše i koja zemlja je njena otadžbina,

Jelisaveta peva o rodoljublju, ali na jedan

suptilniji način. U pesmi Potomak ona

naglašava kako ne zna čiji je potomak i ne

daje konkretnu informaciju o kojoj zemlji

piše, već samo malu naznaku u stihovima:„I

konja snažnih bat se možda vio/obalom

gde Dunava je put”. Ipak, čitajući pesmu,

susrećemo se sa snažnim završetkom:„Al’

samo tvoja kći sam verna/Majčice zemljo – i

tvoj rob!” Sa podjednako snažnim završetkom

susrećemo se i kod Desanke u pesmi Srbija

u sutonu. Obe pesnikinje veoma odlučno

završavaju rodoljubivu pesmu – Desanka

proglašavajući zemlju ornom za borbe, a

Jelisaveta zaklinjući se zemlji da je njen rob.

Za poeziju Desanke Maksimović veoma je

važan motiv prirode. Ona svojim pesmama

ističe momenat čovekovog saglasja sa

prirodom. Najčešći motivi su: ptice, nebo,

mesec, sunce, jasike, proleće... Uzećemo

kao reprezentativni primer pesmu Kad

mladost prohuji, šta činite, ptice? U samom

naslovu ove pesme oseća se određena

strepnja – pitanje je upućeno konkretno

pticama, one su pesnikinji bitne kao da su

ljudska bića koja zaista imaju svest o tome

da će mladost proći.

„Kad mladost prohuji, šta činite, ptice,

šta činite, drozdovi i srnadice?

Pod suncem avgustovskim šta čini ševa

kad se umori na putu do neba;

šta čini zeba

kad tišina stane s njom da se natpeva?”

Kad mladost prohuji, šta činite, ptice?, odlomak

Pesma Proleće, a ja venem ne može bolje

opisati povezanost lirskog subjekta sa

prirodom. Naša pesnikinja kroz šest strofa

ove pesme kontrastira nabujalost prirode u

proleće sa svojim melanholičnim stanjem.

Interesantno je naglasiti da je priroda

opisana prilično detaljno –pesnikinja opisuje

zeleni požar trava, jagorčevine koje gledaju

u sunce, nebo poredi sa mladom baštom

punom glogove pene; dok svoje osećanje

opisuje uvek jednim istim stihom:„A ja

venem”. Pesma se završava naglašavanjem

konstantnog rađanja i razvijanja u prirodi,

ponovo nasuprot klonulosti lirskog subjekta.

Kao i Desanka, i Jelisaveta piše o prirodi, ali u

okviru pesme o prirodi, ona provlači i motiv

ljubavi. Takva je pesma Veče. Pesnikinja

uvodi motiv smiraja dana i opisuje prirodu

u suton, a zatim polako fokus pomera na

motive koraka, ruku i očiju onog koga voli, a

kojeg nema kraj nje.

Tema pesništva, stvaranja pesama i rađanja

pesnika je, takođe, tema zajednička ovim

pesnikinjama. Kod Desanke se susrećemo

sa konkretnim pesmama pod nazivima

Rađanje pesme i Rađanje ljubavi u kojima

opisuje procese u prirodi koji se događaju

kada pesnik ili pesma treba da se „rodi”.

Bagrjana kroz rodoljubive pesme provlači

motiv pesništva. Tako u Na dan svođenja

računa pesnikinja kaže, obraćajući se

otadžbini:„Ali zgreših, kriva sam, oprosti!/

Sama reših, umesto da rađam sinove,/

da rađam stihove”. Takođe, u pesmi Moja

pesma, Jelisaveta govori o svojoj zemlji i

kaže:,,Lađaru, ja ću pesmu zapevati tada/

još nečuvenu, o domovini svojoj malenoj”.

Ljubav kao motiv veoma je izražen u

Jelisavetinom stvaralaštvu i tu, takođe,

možemo primetiti određene sličnosti sa

poezijom Desanke Maksimović. Jelisavetina

pesma Niko te nije zamenio umnogome

podseća na Desankinu pesmu Zauvek.

Obe ove pesme obojene su melanholijom

i nedostajanjem voljenog muškarca.

Jelisaveta kroz pesmu nabraja sve ono što

joj fali i čitalac ne stiče utisak da joj to fali

zato što je tako nekad bilo, a sada više nije,

već se nekako kroz pesmu oseća

10 11

ČITAM I SKITAM

izvor fotografije: sazu.si

večna usamljenost lirskog subjekta. Na kraju

shvatamo da ljubav zaista jeste platonska

i da je pesnikinja duboko usamljena dok

mašta o situacijama koje se nisu ostvarile.

Desankina pesma liči na Jelisavetinu zbog

motiva kuće u kojoj ona stanuje, koraka,

neizgovorenih reči... Obe pesnikinje kao

da sede u uglu prostorije, posmatraju

unutrašnjost čitave kuće i tuže za voljenim

bićem koje nikada nije bilo tu ili je bilo, ali je

nečujno otišlo i ostavilo je zauvek.

Niko te ovde zameniti neće:

prazna je tvoja stolica, tvoj kut.

I u knjizi mi niko ne okreće

strane – nedočitane ovaj put.

Niko te nije zamenio, odlomak

I Jelisaveta i Desanka unose temu

božanstava u svoje pesništvo. Jelisaveta

pravi reminiscencije na hrišćanstvo, kao i na

antičku mitologiju, dok je Desanka okrenuta

paganskim bogovima i u IV zbirci Sabranih

pesama ima odeljak koji nosi naziv Letopis

Perunovih potomaka. U pesmi Ljubav

Jelisaveta izražava začuđenost – šta to

dragi u sebi ima, pa se toliko zagledala u

njega i pita ga da li je Mefistofel ili Krstitelj.

Pojavljuje se motiv ikone na kojoj vidi njegov

lik. Na kraju pesme, Jelisaveta se poziva na

Bibliju poredeći sebe sa Magdalenom koja

predaje svoje ruke Isusu dopuštajući mu da

je vodi gde god on poželi.

Pred kraj ovog putovanja kroz prožimanje

poezija dveju pesnikinja, navodimo pesme

koje su gotovo ekvivalenti. To je pesma

Ruke kod Jelisavete i pesma Ruka kod

Desanke. Obe pesnikinje opisuju ruke kao

nosioce sve životne težine. One neprekidno

rade, miluju, trpe... Jelisaveta ih naziva

čudotvornim starim ikonama zbog njihove

topline. Motiv vena na rukama javlja se u obe

pesme. Desankina pesma o rukama je nešto

jednostavnija, ona govori o već ostareloj ruci

koja oživljava samo kada treba da pomiluje

dete. Kada milovanje prestane, ruka ponovo

pada u krilo kao u grob. Takva sudbina čeka

i ruke iz Jelisavetine pesme i to pesnikinja

jasno naglašava stihovima:„One će otići –

samotne, bespomoćne i prazne/onamo

gde niko od nas ništa ne odnosi”. Veoma je

interesantna činjenica da poeziju ove dve

prijateljice ne prožimaju samo slični motivi,

već i iste teme sa identičnom poentom!

12 13

PRIKAZ KNJIGE

Odbegli grad

Žan-Ša Hovanes Tekgjozjan

piše i fotografiše: Tamara Živković

Roman Odbegli grad autora Hovanesa Tekgjozjana objavljen

je 2012. godine i jedno je od reprezentativnih dela jermenskih

pisaca nove generacije. Hovanes je nagrađivani autor, glumac

i scenarista, te se deo tog filmskog iskustva može osetiti i u

njegovom prvom romanu.

Glavni narativni tok je grupisan oko dva lika, Gagika i Griga, prijatelja

koji na jednoj proslavi upoznaju Turkinju Editu. Njih dvojica sa

Editom, ženom hobotnicom, kako ju je Gagik opisao, odlaze na

putovanje u potragu za mestom koje se zove Rajske dveri za koje

je Edita čula da se nalazi u Jermeniji. Međutim, ta njihova potraga

za Rajskim dverima je samo povod za otkrivanje generacije mlađih

ljudi u Jermeniji, apsurdnosti vremena i društva u kom žive, kao i

problematizovanje nekih tema o kojima se u jermenskom društvu

ne priča još uvek dovoljno, poput homoseksualnosti, narkotika,

samoubistva... Naracija je data iz dve perspektive – u prvoj polovini

romana iz perspektive Gagika pratimo njegov odnos sa Grigom,

devojkom, bakom, ocem, gradom; a potom, u drugom delu

romana, pratimo sve iste događaje samo iz perspektive Griga. Ta

podvojenost perspektiva donekle usložnjava sam roman, jer mi

ne znamo da li je i koji od ta dva različita gledišta bliži istini.

Stil kojim se Hovanes koristi u svom pisanju može se umnogome

porediti sa animiranim filmom. Scene se smenjuju brzo, kao da

možemo osetiti rediteljske rezove u tom skakanju po vremenskoj

i prostornoj ravni u samoj naraciji. Opisi su razvijeni tako da su

pre na strani fantastike nego na strani realnosti, i to onog tipa

bajkovite fantastike poznate iz bajki, ili u savremenom dobu iz

animiranih filmova.

Ovakvo oživljavanje neživih stvari je sveprisutno u romanu i

mnogo je češće u prvom delu romana u kom je narator Gagik.

Gagik je dvadesetjednogodišnji dečko koji pravi crtani film, i to

crtani film o mirisu, jer je miris jedino što ga vezuje za grad i za

majku. Otuda je njegova percepcija ralnosti dosta izmenjena i data

iz vizure čoveka koji život posmatra kao animaciju.

Jedna od bitnih tema ovog romana jeste pitanje sopstvene

seksualnosti i načina na koji se društvo odnosi prema istopolnoj

ljubavi. Strah i društvena osuda se pojavljuju kao kočnice

ispoljavanja ljubavi, međutim ona uvek nalazi način da svaki vid

prepreke prevaziđe.

„Nedelju dana kasnije, u četu se pojavio još jedan momak koji je znao sve o meni. Gde se krećem, čime

se bavim, čak i kako se oblačim. Mislio sam da mu je Grigor istrtljao sve o meni, međutim nakon nekog

vremena momak je priznao da je Grigor glavom i bradom. Rekao je da je rođen i da živi u Jermeniji, ali

mrzi svoju zemlju. Priznao je da me je zapratio pre dva meseca i da se znamo, naravno, ne pod tim imenom.

Ispostavilo se da je gej, da me voli i da je zahvalan sudbini što može svoju ljubav da izrazi makar i na

virtuelni način.“

- Odbegli grad, Žan-Ša Hovanes Tekgjozjan

„Vatra se gasila. Dok je bacala drva u peć, razgranata kosa joj se zaplela za lonac. Lonac se prevrnuo.

Par minuta je sedela na podu, pa je ustala da ode po makaze da bi ošišala izgorele delove kose. Ali nije

mogla da se pomeri. Korenje kose je ušlo u zemlju i skamenilo se. Zarobljena u sopstvenoj kosi, baka se

pomerala levo-desno, ispružila je ruku da uzme sekiru i... Srčani udar proguta srce moje bake.“

- Odbegli grad, Žan-Ša Hovanes Tekgjozjan

Međutim, koliko god da Hovanesov stil pisanja deluje nesvakidašnje

i interesantno, on dosta otežava percepciju samog romana.

Promena perspektive pripovedanja, prebrzo smenjivanje scena

koje ide nauštrb njihove razvijenosti, fantastični opisi koji često

prevazilaze granicu razumljivog... otežavaju samo čitanje romana

i navode čitaoca na utisak da je neki bitan deo fabule izostavljen.

Iako je Odbegli grad kratak roman, on zahteva izuzetno strpljivog

i koncentrisanog čitaoca koji će biti spreman da sve te nabacane

sekvence romana poveže u jednu jedinstvenu celinu.

14 15

IZ UGLA MUZIKE

Queens of the

Stone Age

– Zlikovci iz pustinje

Gibonsa, Eltona Džona do Aleksa Tarnera i

mnogih drugih. Već od svog prvog albuma

nazvanog po imenu grupe, koji predstavlja

pravi nebrušeni dijamant, QOTSA su

pokazali svoj potencijal. Naredni albumi

donose niz izvanrednih ostvarenja u kojima

tvrdoglavo i gotovo kameleonski odbijaju

da se konformiraju jednom žanru – a, opet,

uspevaju da budu krajnje prepoznatljivi.

Pesme kao što su No One Knows, Go With

the Flow, Burn the Witch, In the Fade, Song

for the Deaf, Make It Wit Chu predstavljaju

nezaobilaznu lektiru za svakog ljubitelja ove

grupe. Međutim, ukoliko bih morao da se

odlučim za najbolje albume grupe QOTSA,

to bi svakako bila dva poslednja albuma

– Like Clockwork i Villains.

Like Clockwork iz 2013. godine predstavlja

briljantno, mračno, melanholično, pa čak, na

momente i krajnje depresivno ostvarenje. U

pitanju je, čini se, do sada najzreliji album

grupe, muzički, tekstualno i konceptualno

savršeno koherentna celina i svakako jedan

od najboljih albuma američke popularne

muzike u protekloj deceniji.

piše: Branislav Vujičić

Ukoliko niste previše zainteresovani za

američku rokenrol muziku (i njenu žanrovski

raznovrsnu, mnogočlanu i vrlo razuzdanu

porodicu), moguće je da niste sasvim svesni

činjenice koliko je grupa Queens of the

Stone age (Kraljice kamenog doba) ostavila

dubokog traga u njenoj novijoj istoriji.

Ovaj bend neobičnog imena, predvođen

harizmatičnim Džošom Homijem – koji je

bio, i ostao, njen glavni kreativni zamajac –

osnovan je u gradu Palm dezert 1996. godine.

Inicijalno je trebalo da se zovu Gamma Ray,

ali je taj naziv promenjen, jer je već postojao

nemački metal bend sa tim imenom. Upitan

zbog čega su se odlučili za kraljice, a ne

kraljeve, kao što bi možda bilo logično, s

obzirom na to da u grupi nema stalnih

ženskih članova (pokojna Nataša Šnajder im

se tek kasnije pridružila), Homi je izjavio da

bi to zvučalo suviše mačo, dalje primetivši

da „rok treba da bude dovoljno težak za

momke, a dovoljno sladak za devojke”.

Koliko god bio neobavezan, ovaj komentar

zapravo dosta dobro opisuje određenu

dinamiku prisutnu u QOTSA ostvarenjima.

Sa jedne strane, oni osciliraju od teške

muzičke podloge koncentrisane na brz

rokenrol ritam, moćnu perkusiju i žestoke

gitarske rifove, propraćene eksplicitnom,

upečatljivom, često i vrlo brutalnom

poetskom imažerijom. Sa druge, u

njihovom opusu postoje numere koje se

nenametljivo izdvajaju po svom blistavom

lirizmu, emotivnosti, nežnosti, katkad i po

gotovo nepodnošljivom patosu.

Ove ambivalentne tendencije prisutne

su u njihovoj muzici gotovo od samog

početka, ali posebno dolaze do izražaja na

poslednja dva albuma. Štaviše, naročito su

efektni, pa i potresni oni trenuci kada ova

dva opozitna principa dolaze u neku vrstu

kreativne kolizije, bilo jukstapozicioniranjem

rasporeda pesama na albumu ili u okviru

jedne numere. Ako želite da se uverite u

ovo, ne tražite dalje od pesme This Lullaby,

koja otvara album Lullabies to Paralyze. U

pitanju je nežna akustična balada, u trajanju

tek nešto preko jednog minuta, koja po

formi i sažetosti gotovo podseća na nekakvu

dečju pesmicu iz viktorijanske epohe. Neka

vas to, međutim, ne zavara: dirljiv tekst koji

govori o čoveku koji se bezuspešno pita gde

se nalazi njegova ljubav koja ga je napustila,

zahvaljujući jednostavnom gitarskom

arpeđu i zrelom, beskrajno umornom,

vokalu neponovljivog Marka Lanegana,

čini ovu nepretencioznu „pesmicu”

antologijskim ostvarenjem. A činjenica da je

na ovom albumu okružena muzički težim,

i sirovijim numerama primarno baziranim

fotografija: Wikimedia Commons

na električnim gitarama, samo joj dopušta

da zasija punim sjajem. Slično važi i za

poslednju pesmu ovog albuma, Long Slow

Goodbye.

Muzika benda QOTSA predstavlja zamamni

veštičji napitak, u čiju tajnu recepturu

ulazi poduži spisak različitih žanrova, od

punokrvnog roka, preko panka, rokabilija,

bluza, stoner roka (ili „robot roka”, kako

ga je Homi imenovao), elektronske

muzike, hard roka, hevi metala i mnoštva

drugih manje ili više očiglednih sastojaka,

uključujući i Homijevu manično-opsesivnu

sklonost ka gitarskim rifovima i upotrebi

nestandardnih, modifikovanih muzičkih

skala i ritmičkih šablona, između ostalog,

baziranih – verovali ili ne – na polki koju

ga je naučio njegov prvi učitelj gitare.

Nije, stoga, ni čudno što Homi ističe da

se među njegovim uzorima nalaze pioniri

alternativne rok muzike, bend Ween koje je

nemoguće žanrovski klasifikovati. Uostalom,

Kraljice su ponikle iz muzičke scene svog

rodnog grada Palm dezerta, čuvenog po

nesputanoj fuziji raznovrsnih muzičkih

žanrova, što takođe mnogo toga objašnjava.

Još jedan aspekt koji umnogome doprinosi

karakterističnom identitetu grupe QOTSA

je Homijev prepoznatljivi vokal, visok, čist

i postojan, čiju verovatno najimpresivniju

karakteristiku, predstavlja upravo njegova

sposobnost da, sa gotovo svilenkastom

lakoćom, čini se bez ikakvog napora, pravi

prelaze iz svog normalnog glasa u falset.

Tokom svoje karijere koja traje već nešto

preko četvrt veka, grupa Queens of the

Stone Age je za sobom ostavila impresivan

korpus radova i sarađivala sa velikim

brojem vrsnih muzičara – od Dejva Grola,

preko Marka Lanegana, Širli Menson, Bilija

Nastao je u prelomnom trenutku po Homija,

pošto je tokom naizgled rutinske operacije

kolena doživeo kliničku smrt. Usledio je dug

i mukotrpan oporavak, borba sa depresijom i

suočenje sa osećanjem sopstvene smrtnosti.

A kako je Homi, kao što je već naglašeno,

majstor kontrasta i spajanja naizgled sasvim

suprostavljenih tendencija, centralna tema

ovog albuma su, na izvestan način, Eros i

Tanatos, borba između prepuštanja smrti i

vraćanja životu, koja je evidentno divljala u

njemu od trenutka kada je otvorio oči na

bolničkom stolu, pa sve do završetka rada

na albumu.

Taj sentiment egzistencijalne studeni se

možda najbolje oseća u pesmi The Vampyre

of Time and Memory, prvoj pesmi za koju je

Homi smogao snage da napiše tekst posle

incidenta u bolnici. U pitanju je linčovski

dekadentna gotska balada, ostvarenje koje se

nihilistički poigrava osećanjima napuštenosti,

izolacije, Homijevom krizom identiteta,

depresijom i kreativnom blokadom koja je

za umetnika ekvivalent fizičke smrti.

16 17

IZ UGLA MUZIKE



Još jedna košmarna balada koja crpi

inspiraciju iz Homijevog bolničkog iskustva,

sjajna pesma I Appear Missing se – kako

se čini – bavi laganom dezintegracijom

personalnog identiteta, onim katkad

pogubnim procesom utapanja u ličnost

voljene osobe, postajanjem dela

svojevrsnog ljubavnog geštalta, pri čemu se

– paradoksalno – sve vreme insinuira da je

ta ljubav neuzvraćena. Kako god je tumačili,

pesma je propraćena efektnim gitarskim

rifom koji se mantrički ponavlja kroz pesmu.

Izvanredne su i I Sat by the Ocean, If I had a

Tail, My god is the Sun, kao i mnoge druge.

Međutim, posebnu pažnju zaslužuje pesma

po kojoj je ovaj album dobio ime. Like

Clockwork je Homijevo remek-delo koje se

ponovo – gle čuda – bavi tematikom ljubavi,

tačnije, raskidom sa voljenom osobom, i

neizbežnim tugovanjem, nepodnošljivom

čežnjom, prepuštanjem i konačnim

mirenjem sa gubitkom. Međutim, ta spoznaja

da je došao kraj i da od sada sve ide nizbrdo,

skupo je plaćena, i koliko god poetski subjekt

naposletku možda delovao pacifikovano,

zapravo je prepun pritajenog užasa, buke i

besa. Linija ljubavi na tvom dlanu / Spretno

prerušena / Sva obećanja, čvrsta kao kamen

/ Na dnevnom se svetlu mrve u prah.

Muzički, čini se da su u prividnom

minimalizmu, Homi i ekipa došli do gotovo

savršenog izraza. Glavne komponente su

jednostavna melodija brižljivo izvedena

na klaviru i Homijev glas koji nežno i

potresno peva u falsetu, kao i izvanredna

gitarska solaža odsvirana slajdom, punog,

reskog, „masnog” tona, koja je toliko krcata

emocijama, da prosto razdire slušaoca.

Konačno, album Villains (Zlikovci) iz

2017. godine je jedno od kontroverznijih

ostvarenja grupe, možda i zbog toga što ga

je producirao čuveni Mark Ronson, poznat

po radu sa Adel, Lejdi Gagom, Majli Sajrus

i drugim pop zvezdama. Na prvi pogled se

čini da je melanholiju prethodnog albuma

zamenila izvesna maničnost, barem se tako

isprva činilo kada je izašao prvi singl sa ovog

albuma, The Way You Used to Do, kao i spot

za ovu pesmu. U njemu kabaretski razigrani

Homi, u jednom od svojih ikoničnih „riđi

Elvis” izdanja glumi prerušenog đavola koji

trguje dušama. Na taj način je ukazao na to

da je ilustracija na omotu albuma (koju je

maestralno uradio grafički umetnik koji se

predstavlja pod pseudonimom Boneface

– dotični je takođe grafički oblikovao i

prethodni album) mnogo više od puke

dekoracije, i da taj đavo koji simbiotski – ili

pak parazitski – sedi na Homijevim leđima,

vuče konce i upravlja njegovim postupcima,

od sviranja, pa do svih drugih stvari, zapravo

predstavlja Homijev alter ego.

Iako deluje da je celokupni ton lakši nego

na prethodnom albumu, da je osećanje

one sveprisutne teskobe u velikoj meri

prigušeno, Zlikovcima ne nedostaje ozbiljnih

pesama. Recimo, Un-reborn Again, sa svojim

brzim tempom, raštimovanim, disonantnim

gitarskim rifovima, prilično je jetka kritika

moderne opsesije za prolongiranjem

mladosti, zloupotrebom raznovrsnih

kozmetičkih i hirurških zahvata, tom

fontanom mladosti današnjice. Fortress je

dirljivi manifest pružanja pomoći i uporišta

u nevolji bliskim osobama.

Kao i na prethodnom albumu, Homi i ekipa

su najbolje ostavili za kraj. Pesma Villains

of Circumstance je istovremeno čarobna,

mračna, klaustrofobična, onespokojavajuća

i do krajnosti potresna, toliko da deluje

kao da je prvobitno trebalo da se nađe na

prethodnom albumu. Čini se da Homi kao

tekstopisac nikada do sada nije bio tako

iskren, ni razoružavajuće emotivan. Homi

ovde uvodi koncept „zlikovaca okolnosti”,

kako ih je nazvao, odnosno različitih

prepreka, objektivnih ili subjektivnih, koji

razdvajaju dve srodne duše. Ukoliko je Like

Clockwork pesma o prepuštanju i mirenju sa

sudbinom, Villains of Circumstance se bavi

opsesivnom ljubavlju i nemogućnosti da se

protagonista pesme oslobodi te opsesije,

da izađe iz tog karmičkog začaranog

kruga. Refren i, istovremeno, završetak

pesme je čudesno lep i može se shvatiti

kao svojevrsna zakletva i molitva. Sklopi

oči i odsanjaj me kući / Zauvek moja, biću

zauvek tvoj / Uvek, zauvek, iznova i iznova.

Iako se može činiti da su autorove namere

bile prevashodno kritičke, pa i cinične,

to nije slučaj, jer Homi ovde nastupa ne

cerebralno, nego pre svega emotivno, pišući

iz sopstvenog iskustva. Sam je to ovako

opisao: „Ovo ’odsanjaj me kući’ je kada

položite glavu i negde preko neizmernog

okeana neko drugi spušta svoju i možete

izustiti sve reči koje vam padnu na pamet,

opet će vas okean razdvajati”. Ako ste ikada

bili u sličnoj situaciji, na različitim krajevima

grada, države, kontinenta ili planete, znate

koliko su te reči snažne i istinite. I koliko reči

– sve reči, ma koliko velike bile – malo vrede

ako ih ne potkrepljuju dela koja, kako kaže

Homi, pomeraju zemlju i nebo.

Ova pesma, dakle, predstavlja, kodu

(završnicu) sjajnog albuma Villains. Ona,

međutim, svakako ne predstavlja završnicu

karijere Džoša Homija i ekipe – naprotiv.

Iako bi posle dva ovakva albuma svaki bend

mirne duše mogao da okači instrumente

o klin i uživa u zasluženoj penziji, nema

sumnje da Kraljice kamenog doba, čak i

posle četvrt veka, imaju još mnogo toga

da kažu, te da će potvrđivati svoj status

jednog od vodećih alternativnih bendova

Amerike, sveta i – u najmanju ruku – ovog

dela Sunčevog sistema, iznova i iznova.

18 19

IZ RIZNICE HITOVA

KARUZO

piše: Pavle R. Srdić

Za ovu pesmu sam mislio da nije hit popularne muzike,

već da je delo napolitanskog belkanta. S obzirom

na činjenicu da je mnogi vokalni velikani današnjice

obožavaju i pevaju na svojim nastupima, to nije bilo ni

čudo. No, ne treba da čudi ni zbog druge činjenice. Ako

imalo volite opersko pevanje, a ne znate o čemu je ova

pesma, barem bi njen naslov mogao biti taj koji bi vam

otkrio o čemu, tačnije, o kome peva ova pesma. A on...

pa, on je bio glas za sva vremena.

Nadam se da se ne ljutite što moje tekstove volim

da začinim nekim detaljima iz svog života, a upravo

naslov ove pesme, tačnije ličnost, o kojoj je ova pesma,

ostala je urezana u mojoj glavi od početka ovog

veka i našeg porodičnog učešća u kvizu Zlatna žica

koji se svojevremeno emitovao na nekadašnjoj BK

televiziji. Oslanjajući se na očevu široku opštu kulturu,

potpomognuti znanjima moga brata i mene o nekim

aktuelnijim stvarima, uzeli smo neke parice, a jedno od

pitanja u tom našem pohodu je bilo da li znamo koji je

operski pevač prvi snimio komercijalnu ploču. Znali smo,

tj. otac se setio posle malo premišljanja.

Sasvim dovoljan uvod za tekst o pesmi pod nazivom

Caruso italijanskog multižanrovskog muzičara Luča

Dale sa albuma DallameriCaruso iz 1986. godine. Kao

što sam i napomenuo, ovoj pesmi dugo nisam znao

ni pravi naslov, a mislio sam da je klasično delo, a ne

autorska tvorevina upravo Dale. Takođe, njegov lik i

delo je za mene bila totalna nepoznanica. Pesma govori

romansirano o poslednjim danima velikog italijanskog

tenora, prve internacionalne operske zvezde, Enrika

Karuza. Inspiraciju za ovu pesmu Lučo Dala je dobio tako

što je jednom prilikom boravio u Sorentu, primorskom

gradiću koji se nalazi pedesetak kilometara južno od

Napulja. Ispostaviće se, Dala i Karuzo su imali jednu

veliku zajedničku ljubav – upravo taj mali, primorski

Sorento. Jednom prilikom Dala je odseo u apartmanu

hotela Excelsior Vittoria, koji je imao pogled na more.

Vlasnici hotela, koji su prepoznali Dalu, ispričali su mu

da je, upravo u tom apartmanu, jedno vreme proveo

smrtno bolesni Karuzo, a Dala je dobio momentalnu

inspiraciju da ispriča tužnu priču čoveka kome je smrt

pred očima i u mislima. No, u toj priči bila je i jedna dama.

Karuzo, poput današnjih velikih zvezda, u ono vreme je

važio za velikog bonvivana i ljubimca žena. Veliki ljubitelj

hrane, uvek otmeno obučen, bio je poznat i po tome što

su ga žene prosto obožavale – bio je akter mnogih afera i

povezivan je sa puno dama. Dugo godina je Karuzo živeo

sa nevenčanom suprugom i koleginicom, Adom Đaketi,

koja mu je rodila čak četvoro dece, ali je poslednje

trenutke, opevane u ovom hitu, proživeo sa ćerkom

jednog njujorškog advokata, Doroti Park Bendžamin,

koja mu je podarila još jednu ćerku i koja je bila njegova

zakonita supruga, a prethodno – navodno – i njegova

učenica. Sa njom se skrasio nakon što je Đaketijeva

ostavila Karuza – i otišla sa njegovim šoferom.

foto: Annie Spratt, izvor: Unsplash

20 21

foto: Lawrence Chismorie, izvor: Unsplash

IZ RIZNICE HITOVA

Pesma romansirano prikazuje neke od poslednjih

Karuzovih dana. Klavir na balkonu sa pogledom na

more, par divnih zelenih očiju njegove Doroti, i poslednji

koncert samo za nju, njegovu najdražu publiku, a samo

dva dana nakon toga, Karuzo umire. Pevao joj je o

tome da je život surov i pun laži, kao sve uloge koje

je odigrao u operi, glumeći – lažući – da je sva istina

pred njom; jedan bolesni, iznureni operski pevač koji

svojoj dragoj peva poslednji koncert. Kako volim

svoje tekstove da pišem „istini za volju”, ovde moram

napomenuti da, nažalost, Karuzovi poslednji dani nisu

ni približno izgledali ovako. Veliki Karuzo – kako su ga

često zvali –preminuo je od posledica „življenja života

punim plućima”. Kao što rekoh, najbolja hrana i piće u

velikim količinama, egipatske cigarete velike jačine koje

nije gasio i naporni nastupi po italijanskim i američkim

operama su sigurno doprineli onome od čega je i

Karuzo na kraju stradao, a to su združena oboljenja

pluća i bubrega, dok neki lekari smatraju da je to sve bilo

prouzrokovano i kasno otkrivenim karcinomom grla.

Poslednjih godinu dana života je ređe nastupao, a više

vremena je provodio po lekarima i bolničkim krevetima,

nego na daskama koje život znače. No, Doroti je sa njim

bila do poslednjeg časa, a život sa Karuzom je opisala u

dva autobiografska dela.

Kada pričamo o uspesima ovog hita na top-listama i u

tiražu, očekivano je da je daleko najveći uspeh ova pesma

imala u Italiji – broj 2 na top-listama i platinasti tiraž –

preko stotinu hiljada prodatih ploča. No, pored ovog

respektabilnog uspeha, po mom skromnom mišljenju,

daleko je veći onaj koji su pronele obrade od strane

velikih svetskih pevača i muzičara. Koga izostaviti?

Lučano Pavaroti, Andrea Bočeli, Hulio Iglesijas, Il Volo,

Selin Dion, Metallica, 2CELLOS... i još mnoštvo zaista

priznatih umetnika je obradilo ovu pesmu. Ja i dalje

tvrdim da su ovu pesmu više proslavili Pavaroti, Bočeli

i Iglesijas, nego njen originalni izvođač. Ali, opet, to još

više govori o autoru – originalnom izvođaču u ovom

slučaju i ovoj izuzetnoj, emotivnoj kompoziciji koja se

„primila” kod mnogih muzičkih veličina.

Vlasnici hotela Excelsior Vittoria su, što je i očekivano,

iskoristili popularnost ove pesme, pa su svojim

najekskluzivnijim apartmanima dali imena Karuzo,

Lučo Dala i Pavaroti. Po prvoj megazvezdi klasičnog

pevanja koji je poslednje dane provodio tu, čoveku koji

je te momente utkao u ovaj hit i čoveku koji je taj hit

verovatno i najviše popularisao po belome svetu. Lep

omaž, ali lepa i reklama, jer noć u ovim apartmanima

nije ispod pet hiljada dolara. Ko voli, nek izvoli.

Sve navedeno bilo je dovoljno Luču Dali da stvori

nesumnjivo najveći hit svoje karijere. S obzirom na

to da je imao iskustvo dugogodišnjeg tekstopisca

i kantautora uopšte, Dala se u tekstu ove pesme

igrao dvostrukim značenjima izraza na književnom

italijanskom jeziku i napolitanskom – koji se smatra

posebnim romanskim jezikom. Međutim, pošto nisam

lingvista, a pročitao sam neke zanimljivosti o razlikama

u kontekstu nekih izraza kada se isti prevode sa

italijanskog na napolitanski i obratno, pozivam one

najznatiželjnije da stručnija pojašnjenja potraže na

internetu – ima ih. Muzički, to je setna pop belkanto

balada na koju je izuzetno „seo” pomalo promukli glas

Luča Dale. Dala se posebno potrudio i da spot bude u

duhu pesme i njene teme, pa je kadrove za video-spot

za ovu pesmu snimio u pomenutom apartmanu hotela

Excelsior Vittoria u Sorentu, svirajući taj famozni klavir

čije je dirke navodno dodirivao i veliki Karuzo. Karuzo je

preminuo u jednom napuljskom hotelu samo par dana

nakon što je napustio pomenuti hotel u Sorentu. A kao

što pomenuh, Sorento je bio njihova velika zajednička

ljubav. Štaviše, o povezanosti Luča Dale i Sorenta

je napisan roman, a snimljen je i dokumentarni film!

Simbolično, nema šta.

22 23

O POZORIŠTU

Pozorje u vremenu teskobe

piše: Jelisaveta Bosanac

U periodu od 26. maja do 3. juna, u Novom Sadu održaće se

67. izdanje najprestižnijeg pozorišnog festivala našeg regiona –

Sterijinog pozorja. Festival će otvoriti komad van konkurencije –

Milena Marić Ajnštajn – u postavci Narodnog pozorišta Sombor.

U takmičarsku selekciju drame ove godine ulazi devet naslova,

od kojih su, kako ističe selektor festivala dr Milivoje Mlađenović,

čak pet praizvedbe (četiri originalne drame i jedna dramatizacija

romana). Ovakva selekcija svakako odgovara onome što je

oduvek bio jedan od ciljeva Sterijinog pozorja, a to je promocija

originalnih tekstova domaćih autora. Za netakmičarsku,

međunarodnu selekciju Krugovi odabrane su tri predstave, kako

selektor komentariše – u istom duhu kao i takmičarske, ističući

načelo da se biraju predstave iz korpusa nacionalne dramaturgije,

ali iz mnogo manje ponude, što se dovodi u vezu sa posledicama

pandemije. Osim ove dve selekcije, postoji i treća – Pozorje

mladih – značajna za afirmisanje mladih umetnika, studenata

umetničkih akademija.

Pod sloganom koji u svom značenju sadrži kontekst perioda

korone i, po svemu sudeći, aktuelna ratna zbivanja u svetu, a koji

glasi – Vreme teskobe – Sterijino pozorje će još jednom biti odraz

sveta u kome živimo. Taj odraz je višeslojan, o njemu će govoriti

sama selekcija predstava koje su izabrane za repertoar, one koje

će biti nagrađene, sam dramski tekst, ali i pravac njegove postavke

na scenu. „Najznačajnija tekovina Sterijinog pozorja je da opiše

model sveta u kome živimo i ustanovi kakav je dramski izraz tog

modela i da na osnovu toga vrednuje nastale pozorišne tvorevine”,

istakao je Mlađenović. Moderne ili tradicionalne, angažovane

ili pasivizirane, ili postavke koje ne donose tako crno-belu sliku

sveta, predstavljaće rediteljevu viziju stvarnosti, koja će dalje

svakako učestvovati u njenom oblikovanju. S tim u vezi, a vodeći

se zapažanjem najpoznatijeg francuskog savremenog pisca Mišela

Uelbeka u podnaslovu Elementarnih čestica – Mapa nije teritorija

– možemo reći da možda teskoba jeste naša teritorija – naša

stvarnost, ali će Sterijino pozorje ponuditi mogućnosti kojom tu

svarnost možemo da vidimo – svaka predstava biće jedna mapa te

teskobne teritorije, sa svim mogućnostima kretanja po njoj. Ono

što karakteriše ovogodišnji program jeste raznolikost predstava,

pri kojoj se svakako može izgovoriti „za svakog ponešto”, a koja,

između ostalog, može da se odnosi na dinamiku između stare i

nove pozorišne škole, prisustvo Jagoša Markovića i činjenicu

da će Kraljevačko pozorište prvi put imati svog predstavnika na

festivalu. Mlađenović je odgledao pedeset jednu predstavu uživo

u pozorištima Srbije i regiona i sedam u formi video-snimka, a

naslovi koji su odabrani su sledeći:

Fleke

izvor: Kraljevačko pozorište, http://www.kpk.rs/

Izbiračica, Koste Trifkovića u režiji Ive Milošević, Narodno

pozorište/Narodno kazalište/ Nepszinhaz, Subotica; Protekcija

Branislava Nušića u režiji Kokana Mladenovića, Narodno

pozorište Sarajevo, Bosna i Hercegovina; Kod večite slavine

Momčila Nastasijevića u režiji Sonje Petrović, Srpsko narodno

pozorište Novi Sad i Centar za razvoj vizuelne kulture Novi Sad;

Čudo u Šarganu Ljubomira Simovića u režiji Jagoša Markovića,

Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd; Godine vrana,

autora i reditelja Siniše Kovačevića; Narodno pozorište, Beograd;

Rolerkoster Jelene Tajgo u režiji Milice Kralj, Atelje 212, Beograd;

Poslednje devojčice Maje Pelević u režiji Kokana Mladenovića,

Pozorište Deže Kostolanji, Subotica; Fleke Tijane Grumić u režiji

Juga Đorđevića, Kraljevačko pozorište; Bludni dani kuratog

Džonija Filipa Grujića u dramatizaciji Dimitrija Kokanova, a u režiji

Jovane Tomić, Novosadsko pozorište/ Újvidéki Színház, Novi Sad

i Sterijino pozorje.

U selekciji Krugovi jesu: Ja sam ona koja nisam, pisac Mate

Matišić, režija Paolo Mađeli; ZKM Zagreb, Hrvatska; Usidrene, pisac

Elvis Bošnjak, režija Anastasija Jankovska; HNK Split, GDK Gavela

Zagreb, HNK Zadar, Hrvatska; My name is Goran Stefanovski,

dramaturg Branislava Ilić, režija Branislav Mićunović; Dramski

teatar Skopje, Severna Makedonija.

Poslednjeg dana festivala, igraće se predstava u čast nagrađenih

– Hrkači – čiji tekst i režiju potpisuje Nikola Pejaković; Narodno

pozorište Republike Srpske Banjaluka, a selektor Mlađenović

ističe da se radi o „urnebesnoj predstavi, sa elementima teatra

apsurda, o komediji o koroni, i da u godini velike teskobe komedija

Nikole Pejakovića dolazi kao idealna scenska forma za preko

potrebno rasterećenje i duhovnu relaksaciju publike”.

Čudo u Šarganu

izvor: Jugoslovensko dramsko pozoriste, https://www.jdp.rs/

autor fotografije: Nebojša Babić

Bludni dani kuratog Džonija

izvor: Novosadsko pozorište, http://www.uvszinhaz.com/sh

24 25

VELIKO PLATNO I MALI EKRAN

Francuska depeša

(film Vesa Andersona)

izvor: Jutjub, skrinšot

piše: Ivana Pavićević

Kada gledate film Vesa Andersona, vi definitivno

to znate. U roku od nekoliko sekundi

uočite simetrične kompozicije, horizontalne

pokrete kamere, panele blistavih boja, Sans

Serif font, svod raznoraznog, nejasno melanholičnog

humora i sve druge elemente

koji razlikuju njegove komedije od svih

ostalih. Francuska depeša, rediteljev dugo

očekivani najnoviji eksperiment, jeste najandersonovskiji

od svih Andersonovih filmova.

To je Anderson destilovan, Anderson na

kvadrat, Anderson na stepen.

Međutim, nisu važni ovi obrisi, koliko mukotrpni

načini kojima su ispunjeni. Francuska

depeša je najverovatnije jedan od najintenzivnijih

filmova koji postoje. Ne prođe

nijedna scena koja nije ukrašena podeljenim

ekranom, zamrznutim kadrom, natpisom,

glasom, prebacivanjem između monohromatskog

i kolornog… Segmenti odjednom

postaju pozorišna predstava, crtani film u

stilu stripa, anegdota u ćaskanju ili prezentacija

održana u glamuroznom stilu.

Teško je zamisliti drugog reditelja koji bi

uložio ovaj nivo truda u kreiranje komedije,

gde je svaki izbor kostima, rekvizita i glumačke

ekipe napravljen sa tako sofisticiranim

osećajem apsurda. Ansambl je morao

izvesti težak posao, ali upravo on osigurava

ljudskost Andersonovim humorističnim

kreacijama.

Dizajn kuće za lutke Adama Štokhauzena

je zapanjujuće precizan, snimatelj Robert

Leoman održava prizore sa razglednice

tako, da bi svako ko nije upoznat sa izmišljenim

okruženjem mogao da ga pomeša

sa stvarnim mestom, a muzika Aleksandra

Desple ne prestaje da kuca i treperi, dok

raskošna proza biva toliko razrađena da

likovi sve vreme hodaju po ivici noža između

karaktera i živih duša sa ogromnom psihološkom

snagom. Glumačka ekipa je pojačana

tako da i sa najmanjim treptajem možete

promašiti uloge, koje najčešće, inspirisane

fizičkom komedijom, dostižu posebno vrtoglave

visine, u rukama poput Vilijema Defoa,

Sirše Ronan i Henrija Vinklera. Francuska

depeša je dovoljno iscrpljujuća za gledanje,

te možemo zamisliti koliko je bilo zahtevno

da se napravi.

U ovoj komičnoj fantaziji, zasnovanoj na

istoriji književnog časopisa Njujorker, Anderson

dostiže nove dimenzije dekorativne

genijalnosti i društvenog posmatranja.

On piše ekstravagantno ljubavno pismo

avanturističkim urednicima ovakvih sofisticiranih

književnih časopisa, kao i piscima,

humoristima i ilustratorima koji su stasavali

u njihovim redovima.

Film je antologija kratkih priča smeštenih

u Francusku sredinom 20. veka – u vidu

čitulje, turističkog vodiča i tri igrana članka.

Prvi članak je nemilosrdna priča o nasilnom

psihopati (Benisio del Toro) koji je slučajno

i veliki umetnik. Dok je iza rešetaka, slika

apstraktne portrete nenasmejane upravnice

(Lea Sejdu) koju voli. Uglađeni trgovac

umetninama (Ejdrijen Brodi) veruje da je

pronašao budućnost umetnosti, ali nije lako

podstaći karijeru nekoga ko je u zatvoru

visoke bezbednosti. Druga priča je prikaz

studentskog radikala (Timoti Šalame) i novinara

(Frensis Mekdormand) koja ga prati

dok on piše svoj revolucionarni manifest. A

u treću je smešan zločin u kome sina šefa

policije (Matje Amalrik) kidnapuje gangster

(Edvard Norton).

Koliko god ovo sve zvučalo neozbiljno,

Anderson slavi generaciju koja je proširila

ideju o tome šta bi pripovedanje moglo biti.

Kreirajući više od samog novinarstva, pronalazeći

poeziju na ulicama i heroje na marginama,

ti novinari dovode u pitanje establišment

i u isto vreme predstavljaju Novi

talas novinarstva podjednako uticajnim kao

i bioskopski u to vreme. U današnje vreme,

vreme jurnjave veb-saobraćaja i popularnih

trendova, kada je oblast novinarstva evoluirala

u pogrešnom pravcu, Ves Anderson

podiže zdravicu onim mastilom umrljanim

čudacima koji slede svoje instinkte.

Anderson pristupa ozbiljnim stvarima,

ne tako što pokazuje autentični bol koji

one izazivaju, već prepuštajući mu da se

odbije od drugih, srodnih tema. On više

pobuđuje emocije nego što ih pokazuje i u

tom procesu povezuje ideje sa osećanjima.

Njegova ekstremna veštinu omogućava

mu da u istaknuti odnos dovede teme koje

pripadaju zajedno bez obzira da li se često

nalaze zajedno u stvarnom životu. Njegovi

stavovi o turbulentnostima društva, nasilju

pojedinaca i okrutnosti institucija neodvojivi

su od osećaja za stil koji donose herojski

otporaši, grupa ljudi koja se jedina suočava

sa rušilačkom moći. Njegovi filmovi često

počivaju na očiglednom paradoksu između

prefinjenosti njegovih metoda i nasilnosti

njegovih tema. Andersonovi filmovi mogu

biti lepi, hiroviti letovi mašte, ali takođe izražavaju

istinsku radoznalost o čudnoj prirodi

ljudskih odnosa.

Vrtoglavo nas uvlačeći u poziciju protagonista,

Francuska depeša od nas samih kroji

priču, tako što svaki pisac u ovom filmu krši

osnovno pravilo novinarstva – nemoj postati

priča.

xx 26 27 xx

PRIČE IZ DUGOG 19. VEKA

PJER–ŽOZEF

REDUTE:

SLIKAR RUŽA

piše: MoonQueen

U mestu Sveti Hubert, na obroncima planinskog venca Ardeni, u

porodici lokalnog slikara godine 1759. rodio se dečak koji će 19.

vek dočekati poput princa iz francuske bajke Lepotica i zver – u

dvoru i okružen ružama od čijeg mu kratkog životnog veka zavisi

sudbina. Njegovo ime bilo je Pjer-Žozef Redute i danas ćete ga

uglavnom pronaći uz „titulu” najpoznatijeg slikara cveća u istoriji

evropskog slikarstva.

Prve umetničke obuke Pjer-Žozef Redute dobio je od svog oca

i već sa šest godina pokazao je talenat kojim bi uskoro premašio

veštinu svog učitelja, da je ostao u porodičnom domu. Ali mladi

Redute, željan ozbiljnije slikarske obuke, sa trinaest godina beži od

kuće u nadi da će, lutajući Evropom, uspeti da stekne poznanstva

u krugovima visokog umetničkog sveta kojima je maštao da se

pridruži. Putujući po Holandiji i Flandriji narednih deset godina,

ovaj gotovo samouki slikar živeo je od svoje umetnosti zarađujući

skromno, ali dovoljno za avanturistički život kojem je težio.

Kada ga je put doveo do obećane luke zaljubljenika u neobično

i retko cveće, Amsterdama, Redute je prvi put imao prilike da

uživo pogleda radove dvoje majstora zlatnog doba nizozemske

botaničke umetnosti: Jana van Hejsuma i Rejčel Rojš. Veruje se da

je susret sa njihovim delima usmerio Redutea ka tematici slikanja

biljaka, a moguće je i da su ovom usmerenju pomogli status i ugled

koji su slikari cveća imali u Holandiji.

Pjer-Žozef Redute, Centifolia rose, anemone,

and clematis, izvor: Wikimedia Commons

28 29


Botanička umetnost

predstavlja poseban

vid umetničke prakse u

okviru koje slikari svojim

ilustracijama biljaka

pomažu i upotpunjuju

istraživanja botaničara,

biologa i ostalih naučnika

srodnih disciplina. U

istoriji evropske umetnosti

botanička umetnost se

javlja tokom novog veka.

Zlatnim dobom botaničke

umetnosti smatra se 18.

vek, ali interesovanje za nju

kontinuirano traje i tokom

narednog stoleća.

Redute ipak nastavlja dalje, pa početkom osme decenije

stiže u Pariz u kojem će do 1786. godine vreme provoditi

slikajući egzotične biljne vrste u botaničkoj bašti, pohađajući

časove slikarstva i proučavajući tehniku štampanja u boji. U

Parizu upoznaje botaničara Šarla Luja Leritjea de Brutela koji

će ga uputiti u anatomiju biljaka, seciranje cvetova i njihovo

predstavljanje na način koji je bio potreban naučnicima

tog perioda. Za Leritjeovu knjigu Stirpes Novae: aut minus

cognitae: quas descriptionibus et iconibus illustravit, izašlu

iz štampe 1785. godine, Redute je uradio pedeset crteža i

oni se mogu smatrati zvaničnim početkom njegove karijere

botaničkog umetnika.

Naredne dve godine Redute provodi u Londonu, gde

upoznaje engleske botaničare i radi crteže za publikaciju

Sertum Anglicum, studiju retkih biljnih vrsta koje su se

čuvale u botaničkoj bašti Kju. Kada se 1788. vratio u

Pariz, slikar je stupio u službu kraljice Marije Antoanete,

pod čijim pokroviteljstvom dobija priliku da slika biljke na

najprestižnijem mestu u Francuskoj – dvorskim vrtovima

Versaja. Njegovo usavršavanje nastavilo se pod budnim okom

već priznatih majstora ovog zanata, dvorskog slikara cveća

Žerara van Spendonka i dvorskog gravera Žila Demartoa.

Osim dokumentovanja flore u versajskim vrtovima, Redute

je ostavio značajan trag u Prirodnjačkom muzeju u Parizu

u kojem je katalogizovao zbirku flore i faune. Od 1792,

kao stručnjak za svet flore, bio je zaposlen i u Francuskoj

akademiji nauka.

Smena vlasti koja je u Francuskoj usledila nakon revolucije

1789. godine nije poljuljala Reduteov renome. Godine 1798.

slikar dobija novog mecenu i to je ponovo bila najmoćnija

žena Francuske – Žozefina Bonaparta. Zahvaljujući njoj,

Redute je uspešno nastavio da obavlja posao slikara cveća

uz promenu lokacije – nova vladarka šalje ga u dvorac

Malmezon sa zadatkom da dokumentuje biljni svet njegovih

vrtova. Pretpostavlja se da je upravo buduća carica finansirala

štampanje albuma ilustracija u kojima su se našli Reduteovi

najpoznatiji radovi: Les Liliacees (1802–1816), Jardin de la

Malmaison (1803–1805), Descriptions des Plantes Rares

Cultivees a Malmaison (1812–1817) i svakako najpoznatiji od

svih: Les Roses (1817–1824) za koji je Reduteu bilo isplaćeno

trideset hiljada franaka, što je u ono vreme bila zaista

impozantna suma. Njegove Ruže, osim što su mu donele

veliku slavu i bogatstvo, postale su i najčešće reprodukovane

slike cveća u istoriji botaničke umetnosti.

Pjer-Žozef Redute, Rosa centifolia foliacea,

1824, izvor: Wikimedia Commons

30 31


Žuli Ribo, Škola botaničke umetnosti Pjera-Žozefa Redutea u sali Bufon u Botaničkoj bašti, 1830, izvor: Wikimedia Commons

Pjer-Žozef Redute

danas se smatra jednim

od najpoznatijih slikara

cveća. Radio je pod

patronatom francuskog

dvora i drugih uglednih

ljudi svog vremena,

a slikanju biljaka

podučavao je čak i

dve kraljice – Mariju

Antoanetu i Luizu

Orleansku od Belgije.

Tokom karijere botaničkog umetnika Pjer-Žozef

Redute naslikao je preko dve hiljade slika na kojima

je zabeležio izgled oko hiljadu osamsto biljnih

vrsta, od kojih mnoge ranije nisu bile poznate.

Jedan je od retkih onovremenih umetnika koji su

početkom 19. veka dobili priliku da svoja dela izlažu

u novoosnovanom muzeju Luvr. Za života dobio je i

brojna priznanja i nagrade za svoj rad kao i prestižan

francuski orden Legije časti. Sve ovo učinilo ga je

jednim od najpoznatijih i najimućnijih slikara prve

polovine 19. veka.

Osim slikarstvom, Redute je 1822. godine počeo da

se bavi i podučavanjem mlađe generacije umetnika,

usmerivši dalji razvoj botaničke umetnosti u

francuskoj sredini. Izgled njegove škole zabaležen

je i na jednoj grafici iz 1830. godine na kojoj vidimo

da su većinski deo Reduteovog razreda činile žene.

Među njegovim učenicama našla se i belgijska

kraljica Luiza Orleanska čije botanicke ilustracije ni

najmanje ne zaostaju za delom učitelja.

32 33

USPUTNA FILOZOFIJA

Najviše volim dijamante

pop kultura i (muzi)konzumerizam

piše: Marko Vesić

ilustracija: Srećko Radivojević

Prema rečima Gia Debora (Guy Debord), poznatog

francuskog filozofa marksističke orijentacije, spektakl

predstavlja akumulaciju kapitala do tačke (njegove)

vidljivosti, odnosno do trenutka kada postaje jasno

da je cela ljudska i materijalistička konstrukcija nekog

događaja podređena, u najširem smislu, logici kapitala

– svi su tu kako bi, na neki način, profitirali; neko

nešto uživa ili konzumira (muziku, hranu, narkotike...),

a neko to nešto proizvodi, odnosno čini dostupnim

potrošačima u estetizovanom kulturalnom prostoru

koji ovim svojstvom „prikriva” logiku te strašne nemani

koja se zove – Kapital (sasvim suptilna, antimarksistička

šala). Ipak, postavlja se pitanje na koji način je naš odnos

prema novcu i konzumerističkoj kulturi upisan u sam

muzički događaj i šta ta muzika, zapravo, reflektuje – o

kojim idejama (i idealima) je reč? Na to pitanje ćemo

pokušati da odgovorimo iz tri različite perspektive koje,

samo naizgled, deluju kao potpuni ideološko-istorijski

analozi.

Dok je u Sovjetskom savezu idel proizvodnje bio

imperativ vremena, Zapad je na sav glas hvalio (i

favorizovao) ideal potrošnje ili, drugim rečima, slobodu

izbora i konzumerizam. Ono što je nesumnjivo obeležilo

popularnu kulturu u tom trenutku bio je performans

Merilin Monro (Marilyn Monroe) iz 1953. godine kada

izvodi pesmu Dijamanti su ženini najbolji prijatelji iz

poznatog mjuzikla Muškarci vole plavuše, originalno

napisanog 1949. godine sa Kerol Čening (Carol

Channing) u debitantskoj ulozi. Kako se i iz samog

naslova naslućuje, reč je o pesmi koja u prvi plan stavlja

potrošačku kulturu, posebno u njenom odnosu sa

rodnim identitetima i društvenim pozicijama. Naime,

kroz gotovo ceo performans, muškarci su Monroovoj

nudili nakit koji ona nije prihvatala, ali o kome je pevala

i kome se hiperbolično divila, ne prihvatajući ljubav

emfatičnih muškarca, kao ni dijamante. Merilin je, u

izvesnom smislu, bila junakinja doba; predstavljajući

slobodnu ženu koja je muškarce ostavljala bez daha, bila

je slobodna da među njima bira, ali, sasvim opravdano,

ostaje pitanje – po kom kriterijumu? Novac, čini se, nije

bio od presudnog značaja kada je reč o ljubavi iako je,

za nju, on bio od enormne važnosti, što u potpunosti

afirmiše potrošačku paradigmu.

Tri decenije kasnije, Madona je publici predstavila

svojevrsni konceptualni „rimejk” pesme Merilin Monro

pod nazivom Material girl koja je, kroz svega nekoliko

nedelja, postala njen treći top-fajv singl na poznatoj

Billboard Hot 100 listi u SAD (1985. kada je izdala i

video- spot). Madonina pesma, zanimljivo, u fokus

postavlja žensku dominaciju koja je posredovana

materijalističkim aspektom stvarnosti; ona više nije

„slobodni” subjekt kojeg muškarci „ne interesuju” i

kome je imperativ novac, već postaje dominantna

figura koja svoju poziciju i koristi u iste svrhe. Za razliku

od Monroove, Madona uzima nakit koji joj se nudi

dozvoljavajući muškarcima da je samo nakratko dodirnu

i da je ponesu, ali insistirajući, istovremeno, i na tome

da ih gazi – što je oličeno u ikoničnoj sceni kada se

njena štikla našla na telu muškarca koji svojevoljno leži

ispred nje. Scenografski posmatrano, reč je o kritičkoj

revitalizaciji prethodno pominjane pesme Merilin Monro,

ali uz drugačiji pogled na stvarnost – dominacija postaje

centralna tema, a novac samo jedan od elemenata

koji oslikava muški pogled na ženu i žensku taktiku (i

moć) spram muškaraca. Ovaj asimetrični odnos upisan

je i u intervjuu koji je Madona dala za jedan dnevni list

nakon izbacivanja pesme, kada je sa razlogom tvrdila da

Merilin Monro, zapravo, nije bila slobodna žena, već da

je direktno zavisila od filmske industrije kojoj je, silom

prilika, bila podređena, kao i muškim pogledima koji

su u potpunosti konstituisali pogled na nju u javnom

diskursu. Drugim rečima, Madonino sažaljenje nad

njom integralni je deo njene pesme; sloboda se ne

nalazi u identitetu holivudske marionete kao pasivne

javne figure, već u ženskoj moći i realnoj slobodi koju

ona koristi, kako kroz materijalistički, tako i kroz fizički,

emotivni i svaki drugi aspekt stvarnosti. Da li je ljubav i

za Madonu bila irelevantna? Čini se da ne jer se na kraju

ipak odlučuje da svoju ruku da daleko manje imućnom

režiseru. Međutim, to ni na koji način nije u sukobu sa

činjenicom da je konzumerizam oličen u pesmi iščezao,

naprotiv – on se uspostavlja kao sasvim razuman,

potreban i svrsishodan mehanizam stvarnosti koji, u

izvesnom smislu, i konstituiše žensku moć.

Kao što se moglo i pretpostaviti prema sociokulturalnim

okolnostima devedesetih na Balkanu, pri

čemu pre svega mislim na tranziciju selo-grad i koliziju

gradske, urbane kulture i seoskog melosa koji se nalazi

u temelju turbo-folk muzike, pesma o kojoj smo govorili

doživela je i srpsku adaptaciju, odnosno vrlo zanimljivo

domaće čitanje. Naime, pevačica Jelena Karleuša je

1998. godine predstavila svoj singl Žene vole dijamante

u kome govori o svom odnosu prema muškarcima

i prema novcu koji je predstavljen, ni manje ni više,

nego kao – afrodizijak. Pesma ima erotično-zavodljivi

ton u duhu ženske dominacije, ali ipak, u izvesnom

smislu, predstavlja povratak na ideje Merilin Monro i

nezavisnosti žene, bez „patološke” moći koju je Madona

pretendovala da prikaže. Jelena Karleuša predstavila

je, zapravo, pravog autonomnog ženskog subjekta; ona

je neko ko „može sve što želi”, ali ne i ko „želi sve što

može”, pri čemu imperativ postaje realna sloboda izbora

spram novca, muškaraca, zabave, seksa i svih drugih

dimenzija stvarnosti, nezavisno od potencijala koje joj

sopstvena društvena pozicija otvara.

Epilog bi, naposletku, dobio pomalo hegelijanski

ton ukoliko bismo govorili u terminima dijalektike;

rekontekstualizacija muzike i njena ponovna, lokalna

čitanja daju nam priliku da sagledamo na koji način

je socio-kulturalna paradigma oblikovala muzičko

stvaralaštvo, ali i kako je ono, potencijalno, oblikovalo

različite poglede na svet – pa makar i u balkanskom

muzičkom pomirenju Merilin Monro i Madone. Drugim

rečima, pomalo lakanovski, invazivna dominacija

Madone (ja i isključivo ja) sa jedne strane i pasivna

materijalistička prisutnost Merilin Monro (odsutnost

sopstva u društvenim normama – čistom materijalizmu

– ili u velikom Drugom) resemantizovana je u liberalnog

subjekta JK – onog ja koje se konstituiše na međi ličnih

zadovoljstava i tuđe slobode, a to je jedino iskreno

mesto nezavisnosti ljudskog sopstva.

34 35

PRIKAZ IZLOŽBE

ERVIN VURM

JEDAN

MINUT

ZAUVEK

piše: MoonQueen

fotografije: MoonQueen, Dario Lainščak

U maju vas vodimo u Muzej savremene umetnosti u

Beogradu i izložbu radova austrijskog umetnika Ervina

Vurma Jedan minut zauvek. Veliki broj Vurmovih

dela stvaranih u različitim tehnikama i materijalima

izložen je na svih pet nivoa muzeja, te se pripremite

da za posetu ovoj izložbi izdvojite dovoljno vremena,

pogotovu zato što kroz nju nećete proći kao puki

posmatrač (kao što je uobičajeno u tradicionalnoj

muzejskoj praksi) već ćete dobro zasući rukave, a po

potrebi i skunuti cipele, kako biste oživeli Vurmova

dela, što se od vas kao posetioca i očekuje.

Izložba počinje na prvom nivou jednim od

najprepoznatljivijih motiva Vurmovog rada, Debelim

kolima. U pitanju je model crvenog poršea izveden

u prirodnoj veličini, ali tako da izgleda kao da je

automobil napravljen od balona koji je naduven do

tačke pucanja. Odabirom crvenog poršea, statusnog

simbola Zapadnog sveta, umetnik pravi ironičnu

referencu na potrošačko društvo i njene vrednosti,

oslanjajući se, rekla bih, na tradiciju pop-arta. Na

istom nivou nalazi se i jedna interaktivna postavka,

kamp prikolica sa rasutim predmetima u okolini, a

na pojedinim delovima prikolice i predmeta uočićete

rukom ispisane rečenice i jednostavne crteže – oni su

zadaci za vas, te, ukoliko poželite, u prikolicu možete

da uđete, da se penjete na njen nameštaj i proturate

ruke, noge i glavu kroz otvore koje je umetnik s tom

namerom napravio na njenom krovu i zidovima.

Drugi nivo postavke dalje problematizuje granice

skulpture; ovde ćete videti seriju radova nazvanih

Kože kojima Ervin Vurm postavlja pitanja o težini

i zapremini tela, koži kao zaštiti, ali i granici naše

telesnosti i koži kao mestu susreta, te važnosti

dodira. Tu je i mnogima najzanimljiviji deo postavke,

Jednominutne skulpture, za čiji ćete kratak životni

vek (od jednog ili par minuta) biti zaslužni upravo vi.

Na belom platou umetnik je rasporedio niz predmeta,

te, prateći njegova uputstva, ispunjavate pomalo

čudne i besmislene zadatke stavljajući svoje telo u

neobične poze i čineći ga na taj način kratkotrajnom,

unikatnom, jednominutnom skulpturom. Na ovom

nivou nalazi se i Autoportret sa krastavcima – serija

skulptura krastavaca različitih oblika, boje i veličine,

sa kojima se u jednom trenutku umetnik poistovetio,

te je, ispitujući oblik tog jednostavnog predmeta,

načinio niz „autoportreta”. (Ljubitelji crtane serije Rik

i Morti sigurno će imati dodatni komentar na ovaj deo

izložbe.)

Na trećem nivou muzeja čeka vas Debela kuća,

nalik Debelim kolima iz prizemlja, ali i jedan

predimenzionirani ljubičasti džemper čije dimenzije

zaista bude različita osećanja, od smeha, do

podsmeha, čuđenja, pa i blage nervoze. Ideja u osnovi

ove neobične skulpture je ponovo preispitivanje

granica tela i, uslovno rečeno, poslovice da odelo ne

čini čoveka. Možda u savremenom svetu ta izajava

više ne važi?

36 37

PRIKAZ IZLOŽBE

Četvrti nivo ispunjen je fotografijama, tj. fotografskim

skulpturama, među kojima se nalaze i foto-dokumenti

nekih ranijih Jednominutnih skulptura. U suštini,

videćete niz ljudi u zaista zbunjujućim pozama i

društvu najobičnijih predmeta koji pak dobijaju auru

neobičnog zarad načina na koji su prikazani i stavljeni

u korelaciju sa ljudskim telom. U nastavku se nalaze

Performativne skulpture kojima Vurm odlazi korak

dalje, pa na način na koji je preispitivao medij i granice

skulpture sada to radi i sa arhitekturom. Ovde ćete

videti glinene makete građevina nastalih u doba

Jugoslavije namerno izmenjenih u toku performansa

u okviru kojeg su ljudska tela gazila ili se naslanjala

na njih „uništavajući” njihov isprva savršen volumen.

Lakoća promene koja je zadesila makete nečega što

uglavnom percipiramo kao čvrsto, postojano i trajno

(dobra arhitektura bi trebalo da ispuni ova očekivanja)

pravi nam „problem u glavi”, ali upravo je on tačka na

koju je Vurm oslanja.

Na poslednjem, petom nivou čeka vas jedno Sklonište

u koje možete da se sakrijete, još skulptura od gline

gotovo nasilno izmenjenih tragom ljudskih cipela i na

kraju Pijaće skulpture – serija nameštaja okrenutog

naopačke ili na bok, iskrivljenog i izmenjenog, kojem bi

sada, u novoj stvarnosti u kojoj ste ga zatekli, trebalo

pronaći neku vrstu utilitarnosti (ponovo prateći

Vurmove zadatke u rečenicama i crtežima). No ono

najčudnije, barem meni, jeste što ovim delima umetnik

poziva posmatrača da se na izvrnutom nameštaju

posluži čašicom alkohola. Da, ispijanje alkoholnih pića

zaista je deo ove izložbe i umetnikove interakcije sa

publikom!

Ervin Vurm je austrijski

umetnik koji je međunarodnu

slavu stekao svojim

neobičnim pristupom

skulpturi, proširivanjem

njenog tradicionalnog

medija – načina stvaranja,

izlaganja i trajanja – kao

i prepoznatljivim oblicima

i motivima (poput debelih

automobila i kuća ili

krastavaca). Devedesetih

godina prošlog veka

posebno se istakao svojim

jednominutnim skulpturama

koje zahtevaju prisustvo i

učešće posmatrača, njihovu

interakciju sa predmetima,

igru, maštu i snalažljivost.

38 39

PRIKAZ IZLOŽBE

Kao istoričarka umetnosti primećujem da se ovoj

izložbi može pristupiti na dva načina, tj. na dva nivoa

svesti – ukoliko vas izloženi predmeti začude ili čak

zabrinu, pa se posvetite detaljnijem odgonetanju

njihovih teorijskih podloga, Ervin Vurm će vam

se propisno poigrati vijugama, podstičući vas da

razmišljate na nove, neuobičajene načine o svom

telu, njegovom obliku i prostoru koje ono zauzima,

kao i uticaju na čulni svet oko nas koji svakom svojom

akcijom, makar i najrefleksnijom i najnemarnijom,

menjamo i prilagođavamo sebi. Moguće je da će vas

umetnik navesti i na pitanja o granicama umetničkog

medija, njegovoj fluidnosti, gubljenju, brisanju ili

pretapanju u oblike i pojave koje na prvi pogled,

vaspitani da skulpturu prepoznajemo i posmatramo

na tradicionalan način, ne bismo prepoznali kao

takve. Još jedan utisak, koji će se, verujem, javiti

onim pesimističnije raspoloženim među nama,

jeste suočavanje sa kratkotrajnošću, nestalnošću i

prolaznošću svega, pa čak i umetničkog dela, koje

ovom prilikom možete da osetite na sopstvenoj

koži. Muzej kreiran kao mesto stabilnih i postojanih

vrednosti, sidro i sigurna luka jednog dela našeg

identiteta, ovog puta će vam izmaći tlo, ili tačnije,

tenisku lopticu pod nogama.

Ipak, uprkos mom nagonu da izložbi pristupim

profesionalno, najsnažniji utisak koji sam ponela iz

muzeja, a koji su mi potvrdili i razdragani komentari

ostalih posetilaca (svih uzrasta) jeste – zabava. Ako

niste raspoloženi da se udubljujete u umetničkofilozofska

pitanja i remetite svoja najdublja uverenja

o granicama telesnosti, na izložbi ćete se ipak dobro

provesti samo sledeći niz umetnikovih uputstava

koja je ostavio za nas, i to je sasvim u redu. Jer iako

nosi duboke poruke o kojima će umetnički svet

razmišljati još neko vreme, izložba Jedan minut

zauvek koncipirana je moderno, a kada to kažem,

mislim da je stvorena za modernog čoveka koji nema

previše strpljenja i čija mašta konstantno traži da bude

okupirana. E, pa – biće.

Za kraj bih vam još preporučila da u posetu ovoj

izložbi pođete sa društvom i foto-aparatom jer ćete

verovatno poželeti da zabeležite svojih „nekoliko

minuta slave” tokom kojih ste bili deo skulpture, i da

vas podsetim da čitate natpise – nemojte dirati ono

što ne sme da se dira (jasno je obeležno i neće biti

zabune), a ostalo – slobodno dirajte. Izložba će biti

otvorena do 9. avgusta, te imate više nego dovoljno

vremena da je posetite i uživate u njoj.

40 41

SET

piše: Aleksandra Vujić

Ilustracija: Jelena Tizić

BOGOVI I HEROJI

Ovomesečni bog, Set, koji ima izrazito

negativne osobine, sin je Geba i Nuta, a brat

Izidi, Neftis i Ozirisu. Braća Set i Oziris nisu se

preterano volela. Setu se nije dopadalo što je

njihov otac Ozirisu dodelio Nil i plodnu zemlju,

a Setu suvu pustinju. Pored toga, Oziris je bio

privlačniji, imao je lepšu suprugu i smrtnici su

ga obožavali. Setova ljubomora i mržnja prema

bratu je s vremenom samo rasla.

Set je opisivan kao biće sa ljudskim telom, ali

glavom životinje. Vrsta životinje varirala je od

opisa do opisa, pa je to mogla biti glava šakala,

pustinjske lisice, hijene, antilope, okapija,

žirafe, svinje, afričkog mravojeda, afričkog

divljeg psa, hrta ili magarca. Set na glavi ima

pljosnate rogove, a kosa i oči su mu crveni, a

to je u skladu sa tim što je božanstvo pustinje.

Crvenokosi ljudi su u Egiptu smatrani potomcima Seta, i

okolina je pazila da ih ne iznervira jer su se bojali da je i njihova

narav nasleđena od ovog boga.

Kako to ponekad biva kod bogova, Set je

oženio Neftis, a kako nisu mogli imati dece,

Neftis je otišla kod Ozirisa i rodila mu Anubisa.

Ovaj događaj nije pomogao da braća zakopaju

ratne sekire. Seta je obuzela mržnja i on ubija

svog brata. Prema nekim izvorima, on se

pretvorio u krokodila ili nilskog konja, i tako

ga je dokrajčio, a prema drugima je proces

ipak bio malo kreativniji i duži. Naredio je da se

napravi izuzetno lep zlatni sarkofag, baš prema

dimenzijama svog brata. Zatim je organizovao

večeru na koju je pozvao mnoštvo gostiju, ali

i, naravno, Ozirisa. Na vrhuncu zabave, sluge

su unele sarkofag i Set je objavio da će ga

pokloniti onome ko bude stao u njega (bogovi

su očito imali čudno shvatanje pojma zabave).

Gosti su se smenjivali i, kada je Oziris došao

na red, Set je hitro zatvorio težak poklopac

sarkofaga, a sluge su ga brzo odnele i bacile

u Nil. Izida nije olako odustala od svog muža

(i brata), već ga je tražila po reci. Kada ga je

pronašla, oslobodila ga je i dovela kući, ne

slutivši da ga vodi pravo u smrt. Set je, nakon

što mu prefinjeniji plan nije uspeo, posegao

za mačem i jednostavno isekao svog brata

na četrnaest delova. Kako ga je Izida ipak

spasila iako je raskomadan možete pročitati

u jednom od prethodnih članaka. Nakon toga,

Set je preuzeo vlast nad Egiptom, ali je to bilo

kratkog daha jer je Oziris imao sina, Horusa,

koji je, nakon što je stasao, bio željan osvete.

Set nije prezao ni od čega, pa je sirotog Horusa

oslepeo, ali je Izida uspela da mu povrati vid.

Nakon toga je Set pokušao čak i da ga siluje,

pa je ostalim bogovima objavio da je Horus

lakog morala jer je spavao sa njim. Ni to mu

nije uspelo jer su bogovi saznali istinu. Na

kraju je Set izazvao Horusa na trku kamenim

čamcima. Horus je na prevaru ipak upotrebio

drveni čamac, te je pobedio strica čiji je čamac

potonuo. Set se, po svom običaju, pretvorio

u nilskog konja i prevrnuo je Horusov čamac.

Ipak, bogovima je bilo dosta Setovog besa,

pa su okončali ovaj sukob – Horus je postao

vladar Egipta, a Set je konačno prognan.

Uprkos tome što je bog izrazito negativnih

osobina, Set je bio obožavan i skulpture

i amajlije vezane za ovo božanstvo su

pronalažene širom zemlje, dok je najraniji

buzdovan na kojem se nalaze simboli vezani

za Seta, pripadao jednom od prvih faraona

Egipta. Smrtnici su ga cenili zbog njegovih

ratničkih veština, kao i zbog toga što ih je

naučio kako da rade sa metalom.

42 43

RAZGLEDNICA

ADRENALIN NA ČETIRI TOČKA

SKEJT PARK U PODGORICI

piše i fotografiše: Aida Orahovac Kuč

Street circle park u Podgorici ili poznatiji kao skejt-roler park je

kultno mjesto za sve ljubitelje vožnje skejta i rolera. Ušuškano

malo mjesto nedaleko od trga Božane Vučinić pruža pravi

ugođaj vozačima skejtbordova i rolera. Dodatni ugođaj svemu

daju i posebni grafiti rađeni u skladu sa sadržajem parka. Ovo

kultno mjesto posjećeno je tokom cijele godine, a posebnu draž

ima u ljetnjim mjesecima kada se vožnje skejtbordova i rolera

održavaju i do kasno u noć. Tokom avgusta mjeseca počinje i

takmičenje podijeljeno u dvije faze – prva faza je umjetnički dio

ekipnog takmičenja u vožnji rolera i rolšua. Svaka ekipa dolazi

iz različitog dijela grada i ima po sedam ili osam takmičara.

Program takmičenja se sastoji u tome da se pokaže brzina

vožnje rolera ili rolšua, vještina pokreta, kao i ples na točkovima.

Ekipa čiji članovi budu najuspješniji osvaja takmičenje dobijajući

laskavu titulu prvaka Podgoričke rolerijade.

Druga faza takmičenja je posvećena skejtbordu i stritbordu.

Osim vještine i okretnosti na skejtbordu, dio takmičenja

podrazumijeva i vožnju kroz centar grada. Početak je street

circle park, dalje putanja vodi sve do glavnog gradskog trga, a

krajnje odredište je street circle park ponovo. Članovi ekipe koja

je prva stigla na cilj osvajaju kup Podgorice u skejtu i stritbordu.

Takmičenje se održava svake dvije godine,

a poslednje je odloženo zbog pandemije

koronavirusa. Ako sve bude u redu, naredni

termin je zakazan za avgust 2022. godine.

44 45

RAZGLEDNICA

Istorija street circle parka, kao i takmičenja, počinje 2007.

godine. Park je nastao kao rezultat potpisivanja peticije svih

ljubitelja avanturističkih sportova na četiri točka, zatim je

uslijedio dogovor sa gradskom upravom i u periodu od godinu

dana nastalo je pravo kultno mjesto koje do danas okuplja

velik broj korisnika skejta i rolera i čini da svake druge godine

grad bukvalno živi na četiri točka zajedno sa svima nama koji

se takmičimo u tome. U toku su pripreme za pokretanje ideje

o okupljanju ljudi iz cijele Crne Gore koji se bave vožnjom

skejta i rolera i da zajedničkim snagama dođemo do cilja, a to

je organizovanje takmičenja na državnom nivou ili, kako mi to

volimo reći, vožnja za kup Crne Gore.

46 47

VREME ČUDA

INTERVJU

Nesumnjivo danas živimo u vremenu čuda u kome su ta

ista čuda okrenuta protiv nas, protiv čoveka. Međutim,

i u ovakvom vremenu, imamo priliku da se susretnemo

i upoznamo sa nešto „drugačijim” čudima. „Od čuda

se ne zahteva da pomažu, već da menjaju, a od ovih

najvećih ne da izopačuju sadašnjost već da razgrađujući

je, grade budućnost.”

Vreme čuda je tročlani rokenrol bend iz Beograda nastao 2015. godine, za

koji se može reći da je veoma predano gradio tok dosadašnje karijere. Ekipu

čine: bubnjar Vlada Migrić, basista, violončelista i prateći vokal Mateja Nikolić,

i Mihailo Ristić, glavni vokal i gitarista, ujedno i centralna figura postave. Njihov

rad možete pratiti na Instagram i Fejsbuk stranici.

Od početka verujući da se kvalitet muzike ne meri tržištem i trendovima, izabrali

su teži, ali iskreniji put. Ovi momci stvaraju i sviraju autorsku muziku, ali slede

najbolje primere od sedamdesetih godina i zlatnog doba rokenrola do nekih

savremenih bendova.

Za sedam godina postojanja, svojom muzikom i energijom osvojili su kako

beogradsku, tako i publiku u mnogim drugim gradovima širom Srbije. Prethodne

godine objavili su svoj prvi album pod nazivom Vreme čuda. Pesma Gde si sad,

poslednja na albumu, dožvela je veliki uspeh za kratko vreme.

foto: vremecuda.rs

O njihovoj muzici, inspiraciji, iskustvima, razmišljanjima, daljim planovima, kao i

poruci koju šalju publici razgovarali smo sa Matejom i Mihailom.

Intervju vodila: Mia Matković

Za nas muzika nije niz cifara, niti nam je težnja

- biti bolji od drugih - već deliti sa ljudima dobar vajb,

glasno izgovoriti sve što imamo da kažemo.

Cilj nam je da naša muzika dođe do ljudi

i da se prepoznamo.

48 49

Želite li da podelite sa nama početke i razvojni put – kako je došlo do vaše

saradnje? Šta za vas predstavlja ovaj bend?

Možda je isuviše hladno reći „saradnja”, bolje je reći prijateljstvo. Upoznali smo

se na jednoj školskoj priredbi i tu počinje sve. Ovaj bend za nas predstavlja

nešto za šta živimo i što živimo. Naš izraz i način kojim komuniciramo sa svetom.

Ponekad predstavlja i beg od surove realnosti. Ima i to lekovito dejstvo.

INTERVJU

Otkud interesovanje za ovu vrstu muzike?

Sve više verujemo u onu frazu da sve polazi iz kuće, kako vaspitanje, tako i ukus. Kao

klinci smo bili okruženi pločama i dobrim zvukom. Nekako su nam te frekvencije

ušle u krvotok od najranijih dana.

Kako se postaje roker?

Citirali bismo stih iz jedne stare pesme: „Ili živiš rock & roll ili ne znaš šta je to”.

Kako publika reaguje na vašu muziku?

To je bolje pitanje za publiku, ali ono što smo mi osetili i iskusili je fantastična reakcija

ljudi. Na svirkama pevaju naše pesme, na naše zaprepašćenje i oduševljenje. Isto

tako, dešavalo se da nekoga i rasplaču. Za taj osećaj živimo.

Zanimljvo je da sva dela sami pišete. Kako birate teme koje interpretirate

publici?

Pesme se ne planiraju, one se prosto dese ili ne. Pogledaj malo oko sebe i naći ćeš

toliko toga. Pevamo o onome što vidimo i doživimo. Ne foliramo se.

U čemu nalazite inspiraciju za svaki novi koncert i nove projekte?

Nas loži da sviramo i prepuštamo se trenutku i publici, a inspiracija dođe na samom

koncertu.

Neosporno je da među vama mora postojati izvesna doza

poverenja. Koliko je teško nastupati u malom sastavu?

Poverenje je osnova kako bi bend funkcionisao, ma koliko bilo ljudi

u njemu. Kakav nam je odnos van bine, takav će biti i na bini. To se

i te kako vidi i čuje. Trio je veoma zahtevan sastav, ali uz dosta rada

i vežbe, veoma moćan.

Vreme čuda. Simboličan naziv. Kako je nastalo ime benda?

Inspirisani smo Pekićevim istoimenim romanom, ali nekako smo se

zadesili u vremenu gde je čudo baviti se i svirati kvalitetnu muziku.

Pa, čekaj, zar ovo vreme u kojem živimo nije „vreme čuda”?

Nakon više od pet godina rada i svirki, objavili ste krajem 2021. godine istoimeni

debi album za diskografsku kuću Multimedia Music na kojem se našlo deset

numera. Kako je teklo snimanje? Ko vam je bio najveća podrška?

Prvi album je za svaki bend dosta važan trenutak i nešto što određuje dalji put i

razvoj. Snimanje je teklo onako kako treba. Ponekad smo jedva čekali da odemo

u studio, a ponekad bismo čupali kosu sa glave. Nekad sebi, a nekad drugom.

Snimanje je ozbiljan i zahtevan proces. Bude tu i smeha i suza, ali najviše smeha.

Podrška su uvek porodica i prijatelji, ali ono što je nama posebno važno – podršku

pružaju i starije kolege, što se na ovom albumu može i čuti. Imali smo čast da nam

na albumu gostuju ozbiljna imena, kao što su Saša Lokner, Saša Ranđelović Ranđa,

Nikola Čuturilo, Dragutin Guta Jakovljević i Vlada Negovanović koji je i producent

albuma. Ono što nam je veoma važno, Sokoj je prepoznao vrednost naše muzike i

podržao snimanje albuma.

50 51

INTERVJU

Da li je neki trenutak ostavio na vas poseban utisak tokom nastupa?

Bilo je dosta zanimljivih događaja, od strujnih udara do gromoglasnog pevanja

publike. Ako bismo ispričali sve, trajalo bi unedogled.

Koje bendove mlađih generacija biste izdvojili kao zanimljive i perspektivne?

Ima dosta bendova, a mi bismo pomenuli grupe Dexter, Ehoton i Daze… ima ih!

Gde ste snimali album i spot?

Album smo snimali u studiju Sky, a pretpostavljamo da misliš na spot za

pesmu Sanjam te. Njega smo snimali na više lokacija u Beogradu. Nama vrlo

drag spot.

U kojoj meri je ovaj projekat doprineo vašem ličnom i umetničkom razvoju?

Dugo smo spremali ovaj album, skoro pet godina. Za to vreme smo, svakako,

postali i bolji ljudi i bolji muzičari, ili bar mi tako mislimo.

Kako publika reaguje na rok muziku, s obzirom na

muzičku scenu u našoj zemlji?

Ima ljudi koji gotive dobru mjuzu, i – ko kaže da je rok

mrtav, nije dobro upućen u tok stvari. Ima dosta klinaca

koji slušaju kvalitetnu muziku, samo su nekako sakriveni,

u strahu od ovih koji su zatupeli gledajući rijaliti i ostale

gluposti koje se serviraju naveliko. Ozračeni smo neukusom

i pornografijom svakodnevno. Medijima se ne može prići

od raznih izopačenih faca, i njima nikako da vidimo leđa.

Bavimo se tuđim životima, a mladima su idoli kriminalci

i prostitutke. I kad sve tako staviš na gomilu, malo ti se

prevrne stomak. Mi smo, na sreću, vakcinisani protiv toga.

Koja je poruka vaših pesama? Da li mislite da svojim

tekstovima pravite promenu obraćajući se i mlađim

generacijama?

To nam je, svakako, cilj – da glasno kažemo ono što

mislimo i da menjamo svet oko sebe na bolje, ako je

moguće.

Kada se dogodio vaš prvi nastup za koji smatrate da

vam je otvorio vrata?

Možda je to nastup kada smo svirali kao predgrupa na

slavljeničkom koncertu grupe Galija u Hali sportova 2016.

godine. Pet hiljada ljudi ispred nas. Fantastičan osećaj.

Još jedna važna svirka je bila 2017. godine u okviru Beer

Fest-a na mejn stejdžu, gde smo nastupili kao pobednici

konkursa mladih bendova.

Podelite sa nama vaš naredni projekat i gde vas možemo čuti?

Radimo na novim pesmama i spremamo se za leto i festivale širom Srbije i regiona.

Pitanje koje postavljamo svim sagovornicima – da li možete čitaocima KUŠ!-a

da preporučite knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko

delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?

Treba pogledati film o Areti Frenklin Respect, preporučujemo knjigu Siniše

Kovačevića Reka sa četiri ušća, a ako već niste, obavezno pogledajte predstavu Voz

u Zvezdara teatru. Imamo veliku sreću što smo okruženi sjajnim mladim umetnicima.

Među njima ima dosta glumica i glumaca, muzičara, reditelja, fotografa, balerina.

Imali smo sreću da sarađujemo i da se družimo sa Ivom Milanović, Sofijom Uzunović,

Stefanom Jevtovićem, Vladimirom Kurćubićem Jojom, Ninom Martinović, Ivom

Krnetom, Sonjom Đurđević, Minom Nenadović, Janom Nenadović, Tarom Tomašić,

Irinom Pejoskom, Ilijom Pejoskim. Sigurni smo da su pred njima velike stvari.

I za kraj, šta Mateja i Mihailo koji danas razgovaraju sa mnom žele da poruče

Mateji i Mihailu u budućnosti?

Bio si lepši kad si bio mlađi.

foto: vremecuda.rs

Veliki broj zajedničkih nastupa je iza vas. Kako se osećate

kada svirate u svom Beogradu?

Uvek je lepo kod kuće.

52 53

DETALJ ZA KRAJ

piše: Ana Samardžić

Rubrika Detalj za kraj svaki put donosi neko drugo

umetničko delo, tako da se ime autora i naziv dela ne

pominju nigde u tekstu. Ideja je da na osnovu jednog detalja

kompozicije sami saznate o kom delu i umetniku je reč i da

svoje odgovore podelite sa nama u komentarima na tekst

na sajtu ili društvenim mrežama, a u svakom sledećem

broju, biće otkriveno rešenje prethodnog zadatka.

GOSPODA

STOLARI

Napomena:

U cilju da vaša potraga bude zanimljivija, u tekstovima će

se reč umetnik odnositi i na umetnice i na umetnike, a

biće reči o stranim i domaćim autorima iz svih umetničkih

epoha, kao i savremene umetnosti. Period nastanka

umetničkog dela biće naznačen, a kao pomoć, savet je

da što više obratite pažnju na detalje koji se nalaze i oko

uveličanog predstavljenog motiva.

Važno:

Autori i izvori fotografija korišćenih u tekstovima biće

objavljeni u svakom narednom broju kako čitaoci ne bi

odmah otkrili o čemu je reč.

Ovom prilikom ćemo zaista zaći u detalje, ne biste li rešili

slagalicu, i to korak po korak:

1. Prikazani detalj je sa skice nastale za jednu knjigu iz

1754. godine, koja nosi naziv Priručnik za gospodu i

stolare.

2. Po prezimenu autora ove knjige, skice, kao i predmeta

koji su na njoj prikazani, a koje je on dizajnirao,

nazvan je čitav stil, ali (u vidu igre rečima) i dva lika

iz Diznijevog crtaća koja predstavljaju male glodare

čije su omiljene poslastice upravo plodovi materijala

od koga su prikazani predmeti napravljeni (zapravo

— zavisi od vrste tog materijala).

3. Stil o kome je reč, a u kom je izveden skicirani

predmet, predstavlja mešavinu gotike, rokokoa i

tradicionalne kineske umetnosti, odnosno englesku

varijantu rokokoa.

4. Čuveni predstavljeni model ovog upotrebnog

predmeta poneo je naziv po jednom svom delu koji

je dekorativno konstruisan u vidu trake, odnosno

mašne.

5. Jedan sličan predmet, izrađen u istom stilu, čuva se u

Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu.

6. To je predmet koji inače svi svakodnevno upotrebljavamo,

nekada uglavnom pravljen od drveta, a danas

od različitih materijala

7. U pitanju je komad nameštaja.

Da li možete da odgonetnete o kom autoru i delu je reč?

Rešenje prethodnog broja:

Lazar Vozarević, Oplakivanje Hrista, 1956,

Galerija Matice srpske

Izvor: www.dnevnik.rs

54 55

LARPURLARTIZAM

KUŠ! maj 2022.

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?