KUŠ! februar 2022.

Kulturno-umetnički špajz

februar 2022.

broj 73

SADRŽAJ

Kulturno-umetnički špajz

broj 73, februar 2022.

Tim:

Urednica:

Jovana Nikolić

Lektorke:

Nevena Stajković

Aleksandra Vujić

Art tim:

Ana Lončar

Jovana Lukić

Jovana Nikolić

Srećko Radivojević

Aleksandar Simonović

Jelena Tizić

Autori:

Igor Belopavlović

Sanja Gligorić

Tisa Milić

Jovana Nikolić (MoonQueen)

Ivana Pavićević

Ana Samardžić

Pavle R. Srdić

Nevena Stajković

Marko Vesić

Aleksandra Vujić

Tamara Živković

Saradnici:

Mladen Ilić

Milica Marjanović

Dušica Mladenović

Marina Radan

Autor ilustracije

na naslovnoj strani:

Srećko Radivojević

Reč urednice

str. 3

Sadko, Ilja Rjepin

str. 14

Tridesete

– ništa nije kao što smo sanjali,

Filipa Fonseka Silva

str. 22

Znaš li, gospodine Džouns?

str. 28

Netfliksova serija

Dar (The Gift/Atiye)

str. 32

Kant: Šta je čovek?

Posthumanista: Nije

str. 46

Eros

str. 54

Intervju:

Predrag Peđa Milošević

str. 60

Strip Larpurlatizam

str. 74

Mistični svet fotografija

Katarine Brett

str. 4

Predak književnosti apsurda

– pisar Bartlbi

str. 20

Otkud nama

državna muzička škola?

str. 24

„Smeh kao lek”

(o predstavi 64 Alise Stojanović)

str. 30

Zlatno doba danske umetnosti

str. 36

Zenitistima celog sveta

str. 50

Ulica Termopila u Parizu

str. 56

Gradsko šarenilo

str. 72

2

REČ UREDNICE

Februar smo ove godine obojili u ružičaste nijanse vina i kolača i

nadamo se da će Eros iz rubrike Bogovi i heroji pustiti samo lake zlatne

strele na vas i one koje volite. Mi ćemo vas nekolicinom tekstova provesti

kroz magične, mistične, nadrealne i arhetipske svetove umetnika koji su ovog

meseca bili naši sagovornici, ili čijim smo radom bili inspirisani. Prošetajte sa

nama kroz čarobne mediteranske vrtove magičnog realizma slikara Predraga

Peđe Miloševića sa kojim je Ana vodila intervju i upoznajte se sa njegovim

figuralnim slikarstvom u kojem su očuvane slikarske legende i tajne nekih

prošlih vremena. Zatim zaronite u morsko dno ruske legende o guslaru i

trgovcu Sadku koje je pre jednog i po veka donelo puno slave svom autoru,

Ilji Rjepinu.

Mlada i kreativna fotografkinja iz Novog Sada, Katarina Brett, gošća je

naše uvodne rubrike, a poput njenog rada, ispunjenog intimnom simbolikom

različitih predmeta, tu je i Tisina analiza turske serije Dar, priče o „arheologiji

ženske psihe” sa kojom će se mnoge stanovnice Balkana barem donekle

poistovetiti. Nakon toga predlažemo vam da se prepustite uticajima jednog

pravog lokalnog barbarogenija na izložbi posvećenoj Ljubomiru Miciću i

avangardnom pokretu zenitizam, otvorenoj u Narodnom muzeju u Beogradu.

Kako su nastajale prve muzičke škole kod nas, ko ih je vodio, a

ko finansirao, saznaćete u muzičkom uglu koji je ovog meseca priredila

Dušica. U Riznici hitova, umesto Pavla, reč ima Milica koja će vas upoznati sa

misterioznim gospodinom Džounsom iz jedne Dilanove pesme. Nakon toga

posetite neobičnu parisku Ulicu Termopila, a pokušajte i da odgonetnete

poreklo gradskog šarenila u zagonetki na kraju broja.

KUŠ! ovog februara slavi svoj šesti rođendan, što je prava prilika da

podsetimo koliko smo zahvalni svima vama koji nas čitate i pratite naš rad –

vaša pažnja i reči podrške daju nam vetar u leđa da nastavimo sa istraživanjem

i pisanjem, ilustrovanjem, dizajniranjem, ali i onim manje kreativnim, nužno

praktičnim delom posla koji uređivanje jednog časopisa zahteva. Nama, koji

smo šesti rođendan odavno proslavili i koji sada na torti imamo po trideset (i

neku svećicu) preporučujemo knjigu portugalske spisateljice Filipe Foneske

Silve Tridesete – ništa nije kao što smo sanjali. Možda i nije, ali je zapravo još

i bolje od toga!

Svoj februarskoj deci, kao i našem KUŠ! -u,

srećan rođendan i slatke snove

želi vam

Urednica,

Jovana Nikolić

Pišite nam Vaše predloge, kritike, sugestije,

pitanja i pohvale, naša adresa je:

casopiskus@gmail.com

3

piše: MoonQueen

autor fotografija: Katarina Brett

4

Autoportret: Biggest dread

MLADI I KREATIVNI

Februarski broj započinjemo magičnim, bajkovitim

svetovima fotografkinje Katarine Brett koja uz pomoć

foto-manipulacija stvara imaginarne prizore inspirisane

intimnim svetom simbola i mašte. Katarina je mlada

umetnica iz Novog Sada koja se fotografijom bavi

proteklih šest godina. U jesen 2020. godine nastao je

njen prvi konceptualni rad koji će usmeriti njeno dalje

istraživanje ovog medija. Osim fotografijom, Katarina se

bavi i pisanjem poezije, pevanjem u horu i istraživanjem

okoline biciklom.

5

Whispers of a ruin

Svoje fotografije Katarina opisuje kao konceptualne, autoportretne i

nadrealne, a inspiraciju nalazi u strahovima, metamorfozama i smrti.

Ipak, na prvi pogled mračne, njene teme zaodenute su specifičnim

estetskim izrazom koji im daje notu svetlosti i nade. Ona kaže da

se ovakva vrsta umetnosti obraća svima, ali najčešće dopire i utiče

na one koji se ne plaše da pronađu lepotu u nekonvencionalnim

prizorima koje karakterišemo kao izvrnute, ružne ili groteskne.

6

MLADI I KREATIVNI

Katarinine fotografije ispunjene su simbolima čija značenja

voli da proučava i da se njima poigrava na radovima. Na

njima je često moguće videti pera, merdevine, krila i

mnoge druge predmete kojima svesno ili podsvesno

učitavamo značenja zahvaljujući simboličkom potencijalu

koja nose i koja su u nas utkana posredstvom prethodnih

znanja. Za Katarinu ovi motivi predstavljaju univerzalni

jezik koji joj daje mogućnost prenošenja poruke velikom

broju posmatrača.

Courage-to-fly

7

8

Heavy Burdens

MLADI I KREATIVNI

„Pero može biti simbol uzdizanja, biljnog

rasta, pa čak i moći ili simbol žrtve, ali sam

kroz jedan od radova htela da ga prikažem

kao teret, kao nešto čiju težinu poznaje samo

osoba koja to pero nosi. Namerno sam ovo

uradila, jer je najčešća asocijacija na pero

upravo suprotno, lakoća. Merdevine sam

iskoristila kao simbol uspinjanja koji zahteva

male korake, jer sam htela da skrenem pažnju

ka slavljenju ne samo velikih, već i onih

manjih koraka i uspeha u životu. Krila mene

uvek asociraju na uzdizanje i na let, te obično

to značenje nose u radovima.”

Katarina Brett

9

10

Between-our-walls

MLADI I KREATIVNI

Small steps

Katarinu smo pitali i kako doživljava autoportretnu fotografiju i u kojoj

meri je ova vrsta rada istraživanje medija, a u kojoj sebe. Umetnica smatra

da je ovaj vid fotografije skoro u potpunosti istraživanje sebe, da je kroz

autoportrete uspela da nauči puno toga, a na neki način i mnogo više

prihvatila i zavolela samu sebe. Proces istraživanja sopstvenih dubina,

uz neminovnu dozu ogoljavanja, počinje za nju pre nastanka fotografije,

prilikom traganja za temom, i često je veoma oslobađajuć.

11

12

„Stati pred kameru dok imaš u

vidu da ne izgledaš kao model sa

naslovnice, zahteva neku dozu

ogoljavanja i prihvatanja da u ovoj

situaciji uopšte nisi bitan ti kao

model, niti kako izgledaš, nego je

bitna umetnost, bitna je emocija i

priča koju želiš da preneseš.”

Katarina Brett

MLADI I KREATIVNI

Većina njenih fotografija nastala je u okolini Novog Sada, na

lokacijama do kojih je moguće doći biciklom, u prirodi ili starim,

napuštenim zdanjima koja bude Katarininu maštu. „Uglavnom

su to Šodroš, Kamenički park ili kereća plaža, tj. ’Bećarac’ kako

je Novosađani zovu. Pored toga, odlazim na Frušku goru, a

fotografisala sam i u Špicerovom dvorcu, jer me je njegov izgled

očarao”, kaže Katarina.

Do sada je sarađivala sa prijateljima i poznanicima koji su joj dopuštali

slobodu izražavanja, pa su se njeni radovi našli na koricama zbirke

poezije Anatomija reči Suzane Rudić, i seriji radova Ples ugroženih

ptica kojima su organizacije Međunarodni savet za igru CID-

UNESCO i Novo kulturno naselje posredstvom plesa istakli važnost

očuvanja životne sredine i zaštite ugroženih vrsta ptica. Katarinin

zadatak je bio da napravi fotografije koje bi simbolizovale pet vrsta

ptica: stepskog sokola, veliku droplju, jarebicu, prepelicu i ražnja.

Tokom 2021. godine Katarinine fotografije mogle su se videti na

izložbama u okviru Zemunskog salona u Galeriji Stara Kapetanija

i na humanitarnom festivalu Boost Art u prostoru Dom B612 u

Novom Sadu. Ove godine u planu je njena prva samostalna izložba

kojoj se unapred radujemo. Do tada, svi oni željni magije, čarolije i

imaginacije mogu pratiti Katarinin rad na njenom sajtu.

13

SADKO

ILJA RJEPIN

piše: MoonQueen

Godina je 1876, a na pariskom Salonu student Akademije,

pristigao u francusku prestonicu sa dalekog severoistoka,

izlaže monumentalno platno ispunjeno figurama i

suptilnom simbolikom. U duhu evropskog akademizma

prefinjenoj publici predstavlja ne toliko poznatu scenu

preuzetu iz folklorne tradicije njegovog naroda. Mladi

slikar će na Salonu proći nedovoljno zapaženo, ali će

ga kod kuće, zahvaljujući ovom delu, dočekati zvanje

akademika, a sliku će otkupiti prestolonaslednik, budući

car Aleksandar III. Mladi slikar zvao se Ilja Rjepin i

ostaće poznat kao jedan od najdarovitijih, najpoznatijih

i najproduktivnijih ruskih slikara druge polovine 19. veka.

Platno zahvaljujući kojem je dobio ove počasti nosi naziv

Sadko i govori o istoimenom junaku ruske epske poezije.

Sadko je istaknuti junak ruskih narodnih pesama

poznatih pod imenom biljine. Poput srpskih pesama slične

tematike, i ruske biljine su se prenosile usmenim putem,

a baštinile su običaje, legende i folklor srednjovekovne,

Kijevske Rusije. Jedan od ciklusa ovih pesama vezan je za

grad Novgorod, važan trgovački centar, te nije čudno što

je glavni junak novgorodskog ciklusa upravo trgovac, ali i

guslar i avanturista, Sadko.

Legenda kaže da je Sadko često svirao gusle pokraj vode,

na obalama reka ili jezera, i da je tako privukao pažnju

morskog cara koji je uživao u njegovoj muzici. Jednog dana,

morski car je predložio Sadku da mu pomogne – trebalo

je da siroti guslar ponudi opkladu bogatim trgovcima iz

grada: koji od njih prvi ulovi zlatnu ribicu, dobiće velike

količine novca od svih ostalih. Morski car je uredio tako

da zlatna ribica stigne na guslarevu udicu, a novac dobijen

ovom opkladom Sadko je uložio u dalju trgovinu. Uskoro

je postao jedan od najbogatijih trgovaca u Novgorodu,

ali se oglušio o obaveze koje su u ugovoru bile ispisane

sitnim slovima – nije odavao obavezne počasti morskom

caru koji ga je svojom milošću učinio bogatim.

Kao svaka poštena antropomorfna sila prirode u mitologiji,

i morski car je bio osvetoljubivo raspoložen prema

nepravdi, pa je jednom prilikom zaledio more na čijoj su

se površini našle zarobljene Sadkove lađe, plen i posada.

Pobacavši u more sve zlato koje su u tom trenutku imali u

posedu, mornari su uskoro shvatili da morskog cara neće

odobrovoljiti materijalne sitnice. More je tražilo ljudsku

žrtvu, a kako to inače biva kada se u život umeša magija,

žreb je pao na gospodara. Sadko je skočio u more i stigao

do dna da se ponovo susretne sa morskim carem i izmoli

ga za oprost.

14

SLIKA MESECA

Ilja Rjepin, Sadko, 1876, izvor: Wikimedia Commons

15

16

Ilja Rjepin, Sadko, 1876, detalj, izvor: Wikimedia Commons

SLIKA MESECA

Ne bi li umilostivio vladara morskih dubina, Sadko je radio

ono što je najbolje znao – svirao. Međutim, muzika je

uzburkavala more, pa su se mornari koji su plovili njegovom

površinom molili lokalnom svetitelju, zaštitniku pomoraca

(kasnije otelotvorenom u Svetom Nikoli, zaštitniku

putnika i mornara) da im pomogne i more učini ponovo

prohodnim. Svetitelj se obratio Sadku u snu i predložio

mu da, ako morski car ne želi da ga pusti iz službe, pokida

žice na svom instrumentu. Ali i morski car je imao sluha

za ljudsku prirodu, pa je Sadku ponudio da se u morskim

dubinama odomaći i skrasi. Konkretno – ponudio mu je da

se oženi po svom izboru jednom od mnogih lepotica koje

je tom prilikom okupio na dvoru.

Svetitelj je ponovo pritekao Sadku u pomoć savetom.

Od svih lepotica, kojih je po nekim verzijama priče bilo tri

stotine, a po nekim devet stotina, trgovac je trebalo da

odabere poslednju koja kraj njega bude prošla i da ni pod

kojim izgovorom prve bračne noći ne konzumira brak.

Sadko je poslušao, odabrao je poslednju lepoticu koju je

ugledao, Černavu ili Černavušku (personifikaciju ili nimfu

reke Černave) i, odolevši iskušenju tokom noći, narednog

jutra probudio se u svom novgorodskom domu kraj svoje

prve žene.

Pretpostavlja se da je mitsku

junak Sadko baziran na liku Sotka

Sitiniča, trgovca koji se pominje

u Novgorodskim hronikama kao

patron kamene crkve Svetog

Borisa i Gleba podignute 1167.

godine u ovom gradu. Neki ga

doživljavaju i kao metaforičnu

predstavu Jaroslava Mudrog,

velikog kneza Kijevske Rusije

koji je vladao početkom 11. veka

i pod čijim je pokroviteljstvom

država doživela procvat kulture,

zakonodavstva i vojne sile.

17

Ilja Rjepin odabrao je da predstavi trenutak kada na dnu

mora pred običnim ruskim trgovcem i guslarom defiluju

lepotice iz svih krajeva sveta. Pažljivim odabirom različitih

kostima, ali i fizionomije, slikar je uspeo da prikaže devojke

kao predstavnice različitih naroda ili nacija, a postoji i

teorija da su njima simbolično prikazani i različiti umetnički

pravci. Poslušavši savet svetitelja, ili pak svoje srce, Sadko

ih na slici, uprkos njihovoj lepoti, uopšte i ne gleda. Njegov

pogled usmeren je nagore ka figuri skromne ruske

devojke, odevene, za razliku od ostalih morskih princeza,

u jednostavnu garderobu bez mnogo ukrasa. Ona je, ako

uzmemo u obzir legendu, Černava, duša istoimene ruske

reke, ali je moguće da je likom obične devojke Rjepin

na neki način aludirao na Sadkovu zemaljsku ženu, kao

personifikaciju njegovih želja radi čijeg ispunjenja prolazi

kroz trenutno iskušenje.

Iskušenje pred nezemaljskom, ili pak nadljudskom

lepotom, tema je sa kojom se Rjepin neminovno susretao

tokom studija. Pariska kultura druge polovine veka bila je

ispunjena sličnim prikazima, a u čitavoj zapadnoevroskoj

kulturi ovog perioda postojao je kolektivni san o

imaginarnim ili dalekim prostorima u kojima lepotice iz svih

krajeva sveta bez zadrške zavode muškarce. Posredstvom

ruske narodne pesme Rjepin je uspeo da na inovativan

način prikaže već odavno korišćenu temu, prebacivši

njenu scenografiju iz sveta olimpskih bogova ili orijentalnih

harema pod vodu, na raskošni dvor morskog cara. Čak je i

prva u nizu, najbliža posmatraču, devojka sa repom sirene

– vodene vile koja je krajem 19. veka u evropskoj kulturi

bila simbol nesputane ženske seksualnosti, slobodne

ljubavi i odsustva strogog građanskog morala.

Dve decenije nakon nastanka

slike, 1898. godine, ruski

kompozitor Nikolaj Rimski-

Korsakov komponovao je

operu Sadko inspirisan istom

legendom.

Ipak, kao savestan đak pariske Akademije, Rjepin je

prikazu teme pristupio veoma ozbiljno. Osim proučavanja

različitih tipova ženske lepote, slikar je sate i dane

provodio proučavajući mape mora i skicirajući različite

oblike morskog biljnog i životinjskog carstva. Za potrebe

ove slike Rjepin je odlazio da proučava morski svet u

berlinskom Akvarijumu, londonskoj Staklenoj palati i

na obalama Normandije, a po legendi iz njegovog doba

morsko dno slike Sadko naslikano je van Rjepinovog

ateljea, u prostorijama pariskog Okeanarijuma. Zagledate

li se pažljivo, videćete najrazličitije oblike života u moru

kako plivaju među glavnim akterima drame, a tu je i zlatna

ribica čijim je lovom sve i počelo.

Kao što smo na početku rekli – slika Sadko donela je svom

autoru zvanje akademika u rodnoj Rusiji, a njen novi vlasnik

postao je budući car Aleksandar III. Sam Rjepin smatrao

je da slika nije dovoljno dobra. Kao najstroži kritičar

svog dela, Ilja Rjepin je sebe opisivao kao „beznadežno

nesrećnog” umetnika čije je stvaralaštvo bilo preblizu

ukusu mediokriteta. Da li je bio u pravu, procenite sami

posmatrajući igru svetlosti na talasima u okolini morskog

dvora na kojem je, nekada davno, trgovac Sadko svirao

gusle caru i princezama.

18

SLIKA MESECA

Ilja Rjepin, skica za sliku Sadko, izvor: Wikimedia Commons

19

Predak književnosti

apsurda – pisar Bartlbi

piše: Marina Radan

ilustracija: Bogdana Perović

Pojam književnosti apsurda, koja se svakako

idejno poklapa sa filozofijom apsurda, danas

je veoma dobro poznat u krugovima svetske

literature. Za to je, moramo priznati, glavni

krivac Alber Kami, napisavši najpre filozofski

esej Mit o Sizifu i jednom zasvagda odvojivši

apsurd i egzistencijalizam, a potom i

stvorivši Mersoa, načelo filozofije apsurda

u ljudskom obličju čije poslednje godine

života pratimo kroz roman Stranac.

Međutim, da li je Merso prvi apsurdni

književni junak? Ovako sugestivno

postavljeno pitanje već pretpostavlja da bi

odgovor mogao biti negativan. I jeste.

Još davne 1853. godine je Herman Melvil,

široj javnosti najčešće poznat kao pisac

klasika Mobi Dik, objavio obimom neveliku,

ali sadržinom veoma prijemčivu priču o

pisaru sa Volstrita, po kome je svoje delo

i nazvao – Pisar Bartlbi: Priča sa Volstrita.

Ova novela otpočinje in medias res

naratorovom konstatacijom: ,,Ja sam već

stariji čovek”. Svega nekoliko rečenica biće

dovoljno da nam se razjasni da narator koji

će nam se iz prvog lica obraćati nije izvesni

Bartlbi, već njegov poslodavac, advokat sa

Volstrita. Odnosno, čovek koji mu jeste

obezbedio radno mesto, ali kog Bartlbi na

taj način posmatra veoma kratko, u početku,

mada bi se i o tome moglo debatovati. U

svakom slučaju, činjenica je da je Bartlbi

isprva svoj posao pisara obavljao veoma

marljivo i predano, čak na većem nivou u

odnosu na svoje kolege koje su tu radile

znatno duže: ,,Kao da je odavno čeznuo da

nešto prepisuje, činilo se da nezasito guta

20

ČITAM I SKITAM

moja dokumenta. Nije pravio ni pauzu za

ručak. Radio je od jutra do mraka, prepisivao

pri dnevnoj svetlosti i pri plamenu sveće”.

Šta se onda tu, zapravo, dogodilo? Šta se

promenilo u Bartlbijevom odnosu prema

poslodavcu, prema radnom mestu uopšte?

Premda je nadređeni Bartlbijem bio na

početku veoma zadovoljan, njegova pojava

i rad su se definisali rečima poput: ,,[...]

skromno uredan, žalosno učtiv, neizlečivo

beznadežan”/,,[...] on je pisao ćutke,

beživotno, mehanički”. S vremenom su

reči beznadežan, beživotno i mehanički

zaista preuzele i celokupnost njegovog

bića već nakon prvog izgovorenog: ,,Radije

ne bih”, što se zatim, poput mantre,

ustalilo u Bartlbijevom izjašnjavanju o bilo

kom delanju koje se od njega očekivalo.

Naime, baš kao što je određeno vreme bio

revnosan u pisarskom zanatu jer je sam

tako želeo, isto tako nije video problem u

tome da odbija išta što nije bilo u skladu

sa njegovim željama, niti je na bilo koji

način mogao biti podmićen, te da zbog

materijalne nadoknade ipak uradi to što

radije ne bi.

Ovako oblikovan junak – koji ne mari

za konvencije, za služenje društvenim

normama koje je to isto drušvo samo

odredilo i nametnulo, za delanje koje ne bi

bilo u skladu sa njegovom voljom, njegovom

idejom sveta – jeste nagoveštaj junaka

književnosti apsurda poput samog Mersoa.

Bartlbi se svakim svojim postupkom ili

nepostupanjem, svakim svojim radije

ne bih iznova i iznova zalaže za slobodu

pojedinca kome su socijalni okviri sasvim

strani, neshvatljivi i nepodnošljivi. Baš

kao i Kamijev Merso, i Melvilov Bartlbi je

junak nepokolebljivo sazdan od svojih

uverenja o apsolutnoj slobodi, podjednako

stranac sistemskom društvu koje nema

razumevanja za one koji se u njega ne

uklapaju.

21

Tridesete – ništa nije

kao što smo sanjali,


piše i fotografiše: Tamara Živković

22

Tridesete – ništa nije kao što smo sanjali

je prvi roman portugalske spisateljice Filipe

Fonseke Silve. Kako nam i sam naslov

kaže, roman se bavi temom odrastanja,

suočavanja naših fantazija o sopstvenoj

budućnosti sa realnošću koju ta budućnost,

kada postane stvarnost, donosi.

Radnja romana se odvija u toku jedne

noći, kada se prijatelji koji se znaju još od

fakulteta – Filipe, Marija i Žuana – okupe

na večeri. Pored njih, tu su i njihovi sadašnji

i bivši partneri, kao i još nekolicina ljudi

koji doprinose dinamici, donekle pokreću

radnju napred i pružaju bolje osvetljavanje

i ispoljavanje glavnih junaka. Filipe, Marija

i Žuana su na početku svojih tridesetih

godina. Iako se oni međusobno dosta

razlikuju, ono što ih čini izuzetno bliskim

jeste činjenica da nijedno od njih trenutno

ne živi onu budućnost koju su za sebe

zamišljali.

Filipea je obeležila jedna propala

adolescentska ljubav nakon koje je razvio

disfunkcionalne odnose sa ženama – čim

bi odnos prevazišao neobavezan seks, on

je činio sve što je u njegovoj moći da se

on prekine. Pored toga, Filipe je nosilac

jednog pesimističnog viđenja života

odraslih po kome je isti ispunjen dosadom,

ubijanjem vremena piljenjem u televizor

ili surfovanjem po internetu, život u kome

se gube svi ideali i zanosi koje smo nekada

imali u mladosti i u kome pokušavamo

da tu smisaonu prazninu nadomestimo

posedovanjem novih automobila i

menjanjem ljubavnica ili ljubavnika. Po

Filipeu svi ljudi postanu manje-više takvi

nakon tridesete godine, a ono što njega

razlikuje samo je svest o tome da je i on

jedan od njih.

Marija je devojka koja pokušava ponovo da

osmisli svoj život, da se oporavi nakon što

ju je dečko sa kojim je provela četiri godine

života ostavio tri meseca pre venčanja. U

njegovu odbranu, gej je, a toga ni sam nije

bio svestan, ali je sa tim njen oporavak još

teži jer zna da nema prava da bude ljuta i

besna na njega.

Žuana je udata žena, poreklom iz ugledne

porodice, tradicionalistkinja koja smatra da

je ženina primarna uloga da održava i stvara

dom, da bude ona koja brine o porodici, da

bude posvećena mužu, da kuva, da drži do

svog ugleda i časti. Sve što ona radi, svaka

odluka koju je donela u životu, podređena je

bila tom tradicionalnom konceptu porodice.

No, koliko god ona verovala, ubeđivala i

sebe i druge da je porodična idila ono što

PRIKAZ KNJIGE

je najvrednije i da zbog toga treba žrtvovati

ličnu sreću, ljubav, zadovoljstvo, kako

veče bude odmicalo, Žuana će sve više

preispitivati svoja uverenja dok ih na kraju

u potpunosti ne odbaci.

Sama kompozicija romana je izuzetno

zanimljiva. U romanu se rotiraju tri naratora,

koji su istovremeno i tri glavna junaka, te

svaku novu situaciju, dešavanje ili lika,

možemo sagledati iz tri različite perspektive

koje su obojene karakterom onoga

ko pripoveda. Tako da se glavni junaci

višestruko osvetljavaju – iz perspektive

drugih junaka, pripovedanjem o sebi, ali i

pripovedanjem o drugima koje često govori

više o onome ko pripoveda, nego o onome

o kome se pripoveda.

„Sada, kada se prisetim onoga kako su

izgledali naši životni putevi, otkad smo se

upoznali, kako smo odrasli, kako smo postali

odrasli, toliko različiti i udaljeni jedni od

drugih, konačno uspevam da shvatim da je

život isuviše neočekivan da bismo pokušali

da ga kontrolišemo. Sve, ali apsolutno sve

mora da se promeni u jednom trenutku, i

ništa, ali apsolutno ništa neće biti upravo

onako kako smo sanjali. A to ne mora

uvek da bude loše. Ko bude znao da živi sa

ovime, bez strahova i bez samosažaljevanja,

na pravom je putu da bude srećan.”

Tridesete – ništa nije kao što smo sanjali,


Roman Tridesete – ništa nije kao što

smo sanjali, iako je vremenski i prostorno

ograničen (jedno veče i jedna večera),

prodire u dubinu, u srž odrastanja. Za

Filipea, Mariju i Žuanu je upravo ta večera

prekretnica u njihovim životima – to je taj

trenutak kada postanemo svesni da ipak

nije toliko strašno što život nije ispao onako

kako smo ga zamišljali, jer su pred nama

uvek dve opcije – ili da ga prihvatimo takvog

kakav trenutno jeste, da se prepustimo toj

vožnji i vidimo gde će nas to odvesti, ili da

ga promenimo tako što ćemo se truditi da

promenimo neki deo sebe.

23

Otkud nama državna

muzička škola?

piše: Dušica Mladenović

Obično, kada govorimo o prvoj muzičkoj školi u Srbiji, prvo

pomislimo, ili čujemo za školu „Mokranjac” u Beogradu. Međutim,

postojali su brojni pokušaji osnivanja ustanove muzičkog

obrazovanja – uspeli i neuspeli – koji su prethodili konačnom

utemeljenju državnog muzičkog školstva u našoj zemlji. Da li

ste znali da je ovaj proces – proces osnivanja državne muzičke

škole u Srbiji – trajao gotovo čitav vek? Otprilike, od sredine 19.

veka, pa sve do 1948. godine, kada Srpska muzička škola (danas

– „Mokranjac”) dobija status državne ustanove. Ona je nastala

1899. godine, kao institucija privatnog tipa, kao i mnoge druge u

to vreme, pa i kasnije. Mi ćemo se pozabaviti upravo tim, manje

poznatim, ili nepoznatim muzičkim školama koje su, pored Srpske

muzičke škole i Muzičke škole „Stanković” u Beogradu, kao dve

vodeće, najveće i najuspešnije škole u međuratnom periodu,

bitno uticale, ne samo na ustoličenje muzičkog obrazovanja,

nego uopšte – na razvoj umetničke, vokalne i instrumentalne

muzike na našem području. Dakle, proces formiranja nacionalnog

muzičkog, umetničkog pravca morao je biti poduprt i institucijom

muzičkog obrazovanja, o čemu je govorio i Mokranjac (kao i

mnogi drugi srpski kompozitori), a čega su bili svesni i, danas

gotovo nepoznati, osnivači muzičkih škola u Srbiji međuratnog

perioda.

Muzičke škole u Srbiji su otvarane od strane vojnih institucija,

pevačkih društava, opšteobrazovnih ustanova, ali i na ličnu

inicijativu pojedinaca. Iako privatnog tipa, mogle su biti podržane

od strane opštine, banovine ili sreza, ali su to bili retki slučajevi.

Država nije imala volje da potpomaže sve kulturne i prosvetne

projekte, iscrpljena višestrukim ratnim stanjima i problemima

koji su se u datom trenutku činili važnijim. Stoga su finansijska

sredstva bila kapitalni problem za sve osnivače muzičkih

prosvetnih ustanova u našoj zemlji, budući da su u većini slučajeva

zatvarane – upravo zbog navedenog nedostatka sredstava. Ipak,

činjenica da su radile jako kratko ne umanjuje njihov značaj u

borbi za uspostavljanje državnh institucija muzičkog obrazovanja

u našoj zemlji.

24

IZ UGLA MUZIKE

U Arhivu Jugoslavije nalaze se materijali o mnoštvu privatnih

muzičkih škola koje nisu imale mogućnost da rade duže, ali je

njihovo postojanje dokaz kolika je bila potreba i želja srpskog

stanovništva za muzičkim obrazovanjem i stručnim bavljenjem

ovom sferom umetnosti. Sa druge strane – one su pokazatelj

u kojoj je meri profesija muzičara uzimana „zdravo za gotovo” i

smatrana nepotrebnom.

No, da se vratimo Arhivu Jugoslavije. U Fondu Ministarstva

prosvete Kraljevine Jugoslavije postoje fascikle koje nose nazive

različitih gradova u Srbiji, poput Subotice, Sombora, Zaječara,

Kragujevca, Niša i drugih. Svaki od ovih gradova imao je jednu

ili više muzičkih škola u međuratnom periodu o kojima do sada

nije bilo reči u muzičkoj literaturi. Prema vrsti – većina škola

bila je standardnog tipa današnje niže muzičke škole – učilo se

sviranje na violini, klaviru i pevanje, u zavisnosti od uslova za rad

i dostupnosti instrumenata. Ipak, bilo je tu i modela nastavnih

planova koji ukazuju na složeniji, u današnjem smislu te reči,

srednjoškolski tip muzičkog obrazovanja. Nažalost, za većinu

njih nemamo saznanje da li je tako isplanirana nastava zaista i

praktikovana.

Muzička škola “Isidor Bajić”, 1929. godine

izvor: isidorbajic.edu.rs

Kao posebni slučajevi u pogledu nastavnog plana izdvajaju se

Orguljska škola Rudolfa Nidermajera u Zemunu, jedinstvena

ovog tipa u arhivskoj građi; „Dimitrije Mita Topalović” u Pančevu,

„Josif Marinković” u Vršcu i Niža muzička škola u Nišu – po

srednjoškolskom tipu nastavnog plana. Tu je i novosadska škola

koja postoji i danas – „Isidor Bajić”, jedina koja je imala i Narodni

konzervatorijum i orkestar, uz srednjoškolski plan. Posebni su

i primeri škola Lidije Branković Suhotine iz Beograda i Nine

Hrosticke iz Zemuna, za koje se pre može reći da su vodile

privatne kurseve sviranja na klaviru, nego zvanične institucije.

Ono što je zajedničko svim školama, osim Muzičke škole „Bajić”

koja funkcioniše i danas, jeste jako kratak radni vek.

25

Naziv škole

Godine rada

Gradska muzička škola u Subotici 1929–1934.

Državna narodna škola u Somboru 1929–1938.

Muzička škola „Bajić” u Novom Sadu 1927.

Muzička škola „Josif Marinković” u Vršcu 1938–1939.

Muzička škola smederevskog crkvenog pevačkog društva „Sloga” 1937–1938.

Privatna muzička škola Milice Antonijević u Kragujevcu 1938–1939.

Muzička škola „Šumadija” u Kragujevcu 1938–1939.

Privatni muzički kurs Lidije Branković Suhotine u Beogradu 1931–1933.

Privatna muzička škola dipl. prof. Like Eškenazija u Beogradu 1931/6–(?)

Pančevačka muzička škola „Dimitrije Mita Topalović” 1934–1935.

Privatna muzička škola Nine Hrosticke u Zemunu 1932–1937.

Privatna orguljska škola Rudolfa Nidermajera u Zemunu 1939–(?)

Niža muzička škola u Nišu 1939–1940.

Privatna muzička škola u Zaječaru 1929–1930.

26

IZ UGLA MUZIKE

Materijala o školama je mnogo, pa ipak, u mnogo čemu „priče” o

ovim ustanovama ostaju nepotpune, zbog nedostatka određenih

vrsta dokumenata koji bi posvedočili o njihovom konkretnom

delovanju. Takav jedan primer je škola u Smederevu, u čijem

arhivu pronalazimo samo spisak zaposlenih na početku rada.

Sa druge strane, znamo da je škola u Subotici imala koncerte,

zahvaljujući izveštajima koji su sačuvani, kao i škola u Novom

Sadu koja sadrži obilje koncertnih programskih knjižica.

Ipak, nekoliko stvari jeste zajedničko svim navedenim privatnim

školama, bez obzira na tip materijala koji posedujemo. Svaka

ustanova je imala problem održivosti upravo zbog nedostatka

finansijske potpore države (koja je samo u pojedinim slučajevima

bila prisutna) i svaka je funkcionisala (iako kratko) zahvaljujući

požrtvovanju i zalaganju pojedinaca. Dokaz o saradnji muzičara

radi održanja rada muzičke škole u Novom Sadu pokazuje

sledeći primer.Pored problema održivosti, postojao je i problem

nestručnog kadra u sferi muzike, o čemu svedoči i primer

izaslanika Ministarstva prosvete koji je na ispitu zahtevao od

učenika solo pevanja da pevaju narodne pesme koje nisu bile

propisane ispitnim programom.

Primer pisma Rikarda Švarca (direktora Muzičke škole

“Bajić”) Kosti Manojloviću (izaslaniku Ministarstva

prosvete) iz 1937. godine.

Ono što pak krasi sliku nastavnih planova koje pronalazimo

(Pančevo, Vršac, Kragujevac), jeste ideja jugoslovenstva i težnja

za negovanjem srpske narodne pesme kod učenika muzičkih

škola. Dakle, težilo se formiranju nacionalnog stila, kroz institucije

muzike različitih vrsta, pa i u okviru privatnih muzičkih škola.

Primer odlomka referata izaslanika Branka Zjalića sa

ispita u Muzičkoj školi “Bajić”, upućenog Ministarstvu

prosvete, 1936. godine.

Celokupan materijal i svedočanstva koja se nalaze u Arhivu

Jugoslavije vezano za ovu temu ne mogu se predstaviti kroz

jedan članak. Ipak, važno je istaći da se situacija postepeno

poboljšavala do 1948. godine, korak po korak. Svaka od

pobrojanih ustanova imala je svoj udeo u konačnom utemeljenju

državnog muzičkog školstva u Srbiji. Svaki doprinos se važi i

stoga je značajno rekonstruisati istoriju i istražiti naše arhive – da

trud njihovih organizatora ne bi pao u zaborav. Zahvaljujući njima,

danas imamo umetničku muzičku scenu i mogućnost muzičkog

obrazovanja u našoj zemlji.

Primer pravilnika Privatne muzičke škole Milice

Antonijević u Kragujevcu, Član 1.

27

Znaš li,

gospodine

Džouns?

28

IZ RIZNICE HITOVA

piše: Milica Marjanović

Ilustracija: Jelena Tizić

Misliti, to je smelost. Samo Bog ima to pravo i to preimućstvo.

Mišljenje je, ili bi bar trebalo da bude, hladnoća i mir; naša

jadna srca podrhtavaju i naši jadni mozgovi udaraju i suviše

jako za to. – Herman Melvil, Mobi Dik

Prkos konzervatizmu u umetnosti ne prolazi bez

dela inspirisanih komentarima konzervativaca.

Neshvaćeni, neprihvaćeni umetnici izjedali su

staromodne kritičare koji su ih gušili molbama da

objasne svoja dela u nadi da će ih razumeti. Jedan

takav primer jeste gospodin Džouns iz pesme

Ballad of a Thin Man Boba Dilana, koji se pridružuje

jednom okupljanju ondašnje nove generacije kako

bi istražio njene dubine.

Poznato je da je Dilan imao buran odnos sa

novinarima, pogotovo oko 1965. godine kada su

izašli albumi Bringing It All Back Home i Highway

61 Revisited (sa kog je ova pesma). Na konferenciji

za štampu povodom izlaska drugog albuma do

izražaja dolazi umetnikovo mudro poigravanje sa

novinarima – nije odgovorio ni na jedno pitanje kako

su oni očekivali, a umesto toga dobili su besmislene

odgovore koje nisu mogli da preoblikuju u tekst koji

bi išao u njihovu korist, što je i bio cilj. Dilan se često

žalio na takve postupke sa njegovim odgovorima,

zbog čega narator pesme napada gospodina

Džounsa, jer će se on kao novinar jednostavno

sakriti iza teksta koji je napisao, a umetnik će ostati

izložen kritičarima čije mišljenje će biti poduprto

Džounsovom maštom.

Iz manira novinara potiče lik gospodina Džounsa,

koji možda jeste neka određena ličnost, a možda je

samo slika tipičnog novinara.

Kada pogledamo novinare iz snimka sa konferencije

za štampu, možemo pretpostaviti da bi gospodin

Džouns nosio odeću karakterističnu za muškarce

pedesetih godina, verovatno kako bi svojom

pojavom zadobio poštovanje i sebe prikazao

kao ozbiljnog, obrazovanog građanina. Njegovu

staloženost testira nova generacija i u njemu budi

radoznalost koja ga na kraju odvede pravo pred njih.

Narator ga ubrzo naziva izrodom, da bi mu kasnije

dao ulogu kralja izroda pred kog dolazi vitez u ulozi

njegovog sluge.

Nova generacija daje gospodinu Džounsu ono

što on želi od njih, samo ne u obliku koji je njemu

razumljiv. Zbunjuju ga dovikujući mu besmislice i

homoerotske šale, da bi mu narator na kraju rekao

da bi trebalo biti zakonom zabranjeno njegovo

svraćanje i da bi ga trebalo naterati da nosi slušalice

kako bi se zaštitio od novih dešavanja.

Pesma Ballad of a Thin Man je na kraju postala

jedan od Dilanovih najvećih hitova, a gospodin

Džouns je inspirisao mnoge umetnike. Po izlasku

pesme, ljudi su se zainteresovali za identitet tog

gospodina Džounsa, posebno nakon danteovskih

stihova: Jer ovde se nešto dešava / Ali ti ne znaš

šta / Zar ne, gospodine Džouns? Autor je rekao da

je pesmu napisao kao odgovor ljudima koji ga stalno

pitaju nešto: Mogu da vam kažem ko je gospodin

Džouns u mom životu, ali svako ima svog gospodina

Džounsa.

29

Smeh kao lek

o predstavi 64 Alise Stojanović

piše: Ivana Pavićević

izvor fotografija: atelje212.rs

Trebalo bi se hraniti zdravo i trebalo bi vežbati – da bismo umrli

zdravi. Trebalo bi završiti školu i valjalo bi sa dobrim rezultatom –

da ne bismo našli posao u struci. Trebalo bi naći posao – koji nije

u našoj struci. Trebalo bi se venčati. Trebalo bi ostati u braku – po

svaku cenu. Trebalo bi imati dete. Trebalo bi imati dva deteta.

Trebalo bi imati tri deteta. Trebalo bi se smeškati – jer niko ne

voli tužne ljude. Trebalo bi biti srećan. I tu stižemo do večitog i

neoborivog paradoksa. Kako biti srećan ako bi trebalo sve gore

navedeno?

U predstavi 64 Ateljea 212, a u režiji Alise Stojanović, gledamo

ovaj svet u kome živimo, ali i ovo doba koje je tradicionalne

stereotipe i paradokse zavrtelo brzinom koju je nemoguće

postići. Tekst predstave je pisala Tena Štivičić. Ona ne preispituje,

niti nama postavlja pitanja. Ona transparentno, kratko i jasno,

pogađa tačno u centar kojim uspeva da obuhvati, rečju – sve. I

svet, i život, i vreme, slobodu, snove, nade i veru, a sve to kroz

stereotipe o braku, ljubavi, društvenom i socijalnom statusu,

karijeri, prijateljstvu, slobodi, emancipaciji, odnosu roditelja i

dece, sukobu generacija... Tena ne vrišti, ne plače, ne kuka, ne grdi

– ona nam samo direktno u lice, odvažno i hrabro, sasipa našu

sopstvenu istinu. Srž ovog teksta je zapravo moderna filozofija.

I to najzad prava. Ne nekakva poštapalica o samopomoći ili

pozitivnim afirmacijama. Nego istina.

Da li ste čuli za Tenu Štivičić? Da li smo obavešteni da je ova mlada

spisateljica odlikovana najprestižnijom svetskom nagradom

za dramske autore na području engleskog jezika Susan Smith

Blackburn? Znamo li za internacionalni uspeh njene drame Tri

zime, izvedene u Narodnom pozorištu u Londonu? Tena Štivičić je

jedna od najcenjenijih autorki u mnogim evropskim pozorištima.

Njeni komadi se igraju u Japanu, Nemačkoj, Austriji, Velikoj

Britaniji, Turskoj, Švajcarskoj, Bugarskoj, Hrvatskoj, Crnoj Gori...

Tena je, pored suštinski važnih tema, pružila i veliku dragocenost

samim glumicama. Nije tajna da je dobro napisanih ženskih

uloga veoma malo. Ova spisateljica nam konačno omogućava

da svet vidimo i iz ženske perspektive, pritom ni u kom slučaju

zanemarujući snažniji pol, i bez trunke feminizma.

30

O POZORIŠTU

I u predstavi 64 pratimo život, ne više tako mladog, bračnog

para, iz ženske perspektive. Muška uloga, koju tumači Miloš

Timotijević, nikako nije u drugom planu, raspisana je u stilu živog

bića a ne nekog muškog stereotipa. Ali, kako je centralni događaj

vantelesna oplodnja, prirodno, težina komada pada na glavnu

žensku ulogu, koju tumači Hana Selimović. Za Hanu smo do sad

sigurni da može da ponese i vodi predstavu, te nije nikakvo čudo

što ja podela pala baš na nju. Pratimo priču bračnog para koji se

lomi pod teretom očekivanja. Sa svojih trideset i nešto godina oni

bi trebalo da su situirani, stabilni, i ostvareni roditelji. Ali poslednji

deo im ne ide lako. I sa centralnim težištem u obaveznom

roditeljstvu, predstava otvara niz važnijih pitanja, od kojih je

jedno i strogost forme, stereotipa, konvencija i pravila, u kojem

je pojedinac, sada već svejedno da li je u braku ili singl, zapravo

izgubljen u sopstvenoj usamljenosti. Od tolikih zadatosti koje se

od nas očekuju da ispunimo – mi više ni sami nismo sigurni šta je

to što lično želimo nasuprot želja porodice, komšiluka, društva.

Ženski umetnički trio je sasvim sigurno bio odlučujuća instanca

za postizanje ovako dobrog pozorišnog rezultata. Rediteljka Alisa

Stojanović, između ostalog, na sceni gradi samo jednu kosinu –

segmentiranu realnost, koju podvlači i sjajnim dizajnom svetla,

čime dobijamo aktere svakog u svom kadru u kom se susreću sa

svojim ličnim izborima. Uzevši u obzir i emotivno stanje svih nas

prezentovanih u likovima predstave, sigurno je da ne hodamo više

po ravnom tlu, već upravo po toj kosini na ivici nervnog sloma.

Najvažniji segment predstave čini pristup ovakvoj temi. Očigledno

je da su se u tome složile i spisateljica i rediteljka i glumica.

Predstava 64 tretira jednu tešku temu, ali sa puno ironije, cinizma

i jedinim mogućim životnim rešenjem u teškim situacijama –

humorom i smehom. Situacije u koje smo dovedeni su i smešne

i bolne, i dirljive i ponižavajuće, apsurdne i inspirativne, ali sa

jedinim pravim odgovorom – smehom kao lekom.

31

Netfliksova serija Dar

(The Gift/Atiye)

piše: Tisa Milić

izvor fotografija: skrinšot, Netflix

Dar je turska serija nastala u produkciji

Netfliksa 2019–2020, a sastavljena je od

tri sezone, dok je epizode režiralo sedam

različitih turskih istaknutijih reditelja nove

generacije. Priča govori o putu ženske

inicijacije, kroz niz avantura i simbola, i

prožeta je istorijom turske kulture i naroda,

a oslanja se na arhetipski model puta

junaka, samo što je postavljena iz ženske

perspektive, perspektive glavne junakinje,

Atije.

Atija odrasta u svetu moderne tehnologije,

slikarka je i ne zanimaju je tradicionalni

porodični obrasci. Sve se menja jednog dana

otkrićem u Gibeklitepeu, nalazištu starijem

od Stounhendža. Arheolog Ehran otkriva

mistični odnos između Atije i tog mesta.

Atija zatim odlučuje da istraži sopstvenu

prošlost u hramu, putem simbola spirale koji

je često crtala od svog detinjstva naovamo,

a koji odgovara simbolima nađenim na

arheološkom lokalitetu. Kreće u avanturu

koja će preispitivati sve veze prošlosti,

budućnosti, opipljivog i spiritualnog sveta.

U vidu vodiča, na Atijinom putu nalazi se

njena baka za koju se veruje da je imala

kontakte sa oniričkim. Ali se isto tako

otkriva i da je njeno ponašanje dosta

koštalo celu porodicu, te da njena porodica

krije mnoge velovite tajne. Iako na prvu

loptu zvuči kao zaplet klasične sapunice,

odnosno turske telenovele, Dar je vešto

upakovan scenario u modernizovanu

priču o putu inicijacije žene koja je rođena

na teritoriji na kojoj je pre nje proliveno

mnogo krvi, suza i znoja, a prelazak iz doba

devojaštva u majčinstvo predstavlja pandan

borbi u nekom svetskom ratu.

Atmosferu melanholije dočaravaju hladni

tonovi, a DP odsek je u stvaranju celog

serijala imao značajnu ulogu, tako da

pojedini kadrovi izuzeti kao zasebna celina

32

VELIKO PLATNO I MALI EKRAN

imaju svoj umetnički kvalitet. Priča o Atiji

korespondira sa nesvesnim i kolektivnim

nesvesnim, arhetipskim, što se kroz čitav

serijal primećuje, ali pred kraj i eksplicitno

naglašava. Atija mora da se suoči sa

stvarnim svetom, stupi u dodir sa samom

sobom, sa centrom stvaranja, da se suoči

sa porodičnim tragedijama, smrću i prihvati

rizik neizvesnosti koji nosi stupanje na

jedan sledeći životni nivo. Sve ove silne

promene se ogledaju kroz glumu odlične

mlade turske glumice Baren Sat, poznate

po ulogama u psihološkim trilerima,

misterijama i naučnoj fantastici.

Dar je priča o nasleđu predaka koja na

subverzivan način preispituje čuveni mit o

epigenezi, verodostojnosti pretpostavnke

da se traumatski događaji nasleđuju po

ženskoj liniji, odnosno da darovi, poput

vidovitosti ili jedne vrste duhovne širine, idu

ruku pod ruku sa potisnutim nerazrešenim

konfliktima unutar kolektivnog nesvesnog

(po mišljenju nekih, utisnutim u genetski

kod), te da će samo dovoljno jaka junakinja

biti spremna da raščlani prokletstvo

od blagodeti i vrati puno poverenje u

nepredvidive sile stvaranja.

Prožeta snažnim simbolizmom, a ipak

ne mešajući suviše granice dva sveta,

onog koji vidi publika i onog koji se

odvija u unutrašnjim svetovima junakinja,

Dar nepretenciozno ispreda priču o

arheologiji ženske psihe koja, uprkos svim

transformacijama kroz koje prolazi, ostaje

duboko spiritualna, stvaralačka i snažna.

33

34

VELIKO PLATNO I MALI EKRAN

35

36

Krsiten Kobke, Pogled na predgrađe Kopenhagena, 1838, izvor: Wikimedia Commons

PRIČE IZ DUGOG 19. VEKA

ZLATNO DOBA

DANSKE

UMETNOSTI

piše: MoonQueen

Kada u savremenom svetu upotrebimo izraz

„zlatno doba umetnosti”, nekoliko istorijskih

perioda uglavnom će nam se prvi javiti u

mislima – umetnost Atine 5. veka pre nove ere,

umetnost elizabetanske Engleske, holandska

umetnost 17. veka... Osim ovih svima dobro

poznatih perioda prosperiteta umetničke

prakse, nauke i humanističke misli, manje

poznata „zlatna doba” pojavljivala su se na

vremenskoj liniji različitih kulturnih sredina, a

jedno takvo obeležilo je prvu polovinu 19. veka

u Danskoj.

Istorija Danske ovog perioda bila je, nasuprot

njenoj umetnosti, sve samo ne zlatna. Krajem 18.

veka, 1794. i 1795. veliki požari u Kopenhagenu

uništili su veliki deo kraljevske palate i starog

gradskog jezgra, a na samom pragu 19. veka,

1801. godine britanska flota pobedila je dansku

u velikoj pomorskoj bici koja će biti jedan od

prvih sukoba ove dve zemlje. Nekoliko godina

kasnije, 1807, Britanija je bombardovala dansku

prestonicu, uništivši ono što su požari deceniju

ranije poštedeli, te Danska, čije ljudstvo i resursi

koji u kratkom vremenskom periodu ostaju

desetkovani, 1813. godine proglašava bankrot.

Naredne, 1814. godine gubi teritoriju Norveške

kojom je vladala prethodnih četiri stotine

godina. Osiromašena i teritorijalno znatno

smanjena, kraljevina Danska bila je primorana

da na ruševinama starog sistema i navika

izgradi svoj novi identitet – intelektualno,

idejno, duhovno, ali i bukvalno.

Požari i razaranja s početka veka izbrisali su

staru strukturu grada, koja je pak morala biti

obnovljena što pre i što raskošnije. Glavni grad

kraljevine predstavljao je belo platno mladih

inovativnih arhitekata koji su dobili idealnu

priliku, i znatne količine novca, da Kopenhagen

učine prestonicom dostojnom svoje istorije

i pozicije. Bio je to trenutak kada se na

vratima danske kulture pojavio neoklasicizam,

umetnički pravac čije su se intelektualne

i estetske ideje početkom veka proširile

Evropom i Amerikom postavljajući temelje

nacionalnom izrazu mnogih zemalja.

37

Najzaslužniji za uvođenje neoklasicizma u dansku sredinu

bili su arhitekte Kristijan Frederik Hansen i Mikael Gotlib

Bindesbul. Hansen, najglasniji i najuporniji zagovornik

neoklasicističke arhitekture, već 1800. godine postaje

glavni čovek obnove grada, zadužen za sve javne projekte

tokom nekoliko narednih decenija. Gradska većnica,

zgrada Suda, Bogorodičina crkva i trg oko nje neka su od

najeminentnijih građevina koje potpisuje ovaj arhitekta.

Hansen je bio zaslužan i za obnovu Kristijansborg palate

u neoklasicističkom duhu, ali je ovo zdanje osamdesetih

godina veka ponovo nastradalo u požaru koji je preživela

samo kapela sa jonskim stubovima.

Drugi značajan danski arhitekta ovog perioda, Mikael Gotlib

Bindesbul, susreo se sa neoklasicističkom arhitekturom

tokom studija u Nemačkoj i Francuskoj. Zahvaljujući

rodbinskim vezama sa bliskim saradnicima kralja

Frederika VI, Bindesbul uspeva da probudi interesovanje

kralja za osnivanje muzeja posvećenog liku i delu vajara

Bertela Torvaldsena. Poveren mu je projekat izgradnje

zgrade Torvaldsenovog muzeja koji je i danas smešten u

Bindesbulovoj zgradi završenoj 1848. godine i inspirisanoj

građevinama atinskog Akropolja.

Bertel Torvaldsen, umetnik koji je samo četiri godine

nakon smrti dobio svoj muzej, smatra se najznačajnijim

skulptorom danskog zlatnog perioda umetnosti. Krajem

18. veka Torvaldsen odlazi u Rim u kojem će boraviti neko

vreme i u kojem će se utisak i doživljaj antike na originalnom

lokalitetu trajno urezati u njegova dela. Verovatno

najpoznatiji neoklasicistički vajar, Antonio Kanova, pohvalio

je Torvaldsenovu skulpturu Jason sa zlatnim runom, a neki

od poznatijih radova ovog danskog umetnika su velika

statua Hrista u kopenhagenskoj katedrali, kao i čuveni Lav

iz Lucerna, reljef kojim je Švajcarska odala počast svojim

vojnicima masakriranim 1792. godine u Francuskoj revoluciji.

38

”„Slikajte šta god želite!”

- Kristofer Vilhelm Ekersberg


Konstantin Hansen, Družina danskih umetnika u Rimu, 1837, izvor: Wikimedia Commons

39

40

Kristofer Vilhelm Ekersberg, Žena koja stoji ispred ogledala,

1841, izvor: Wikimedia Commons


Kada je u pitanju dansko slikarstvo prve polovine

19. veka, među najznačajnijim imenima ističe se

ime Kristofera Vilhelma Ekersberga, studenta

francuskog majstora neoklasicizma, Žaka-Luja

Davida, i budućeg profesora danske Akademije.

Ekersberg je umnogome uticao na narednu

generaciju umetnika kojima je predavao. Zajedno

sa profesorom nekolicina studenata putovala je

početkom veka u Italiju čija će arhitektura, život

običnih ljudi, proslave i ulične fešte postati neki

od stalnih motiva danskog slikarstva ovog perioda.

Italijanske teme mogu se sresti u delima Kristena

Kobkea, Konstantina Hansena (koji je 1837. godine

naslikao Družinu danskih umetnika u Rimu) i

Vilhelma Marstranda.

”Jedna od ikoničnih slika danskog zlatnog perioda umetnosti

je Ekersbergova Žena koja stoji ispred ogledala, nastala 1841.

godine. Poza i način na koji je devojka predstavljena ukazuju

na očiglednu vezu sa odaliskama i scenama iz kupatila

francuskog umetnika Žana Ogista Dominika Engra, sa čijim

je radom Ekersberg mogao da se upozna tokom studija u

Parizu. Ipak, odaliska danskog slikara smeštena je u daleko

jednostavniji, skandinavski pročišćen enterijer u kojem, osim

zlatnih naušnica, nema dodatnih ukrasa, raskošnih materijala

i aluzija na senzualnost čula dodira, kao što je to slučaj sa

orijentalnim temama francuskog umetnika.

41

”Za formiranje danskog

nacionalnog izraza posebno

je bio važan pejzaž, s obzirom

na to da je ova vrsta slike

skretala pažnju na konkretne

toponime, realne prikaze

danske zemlje, litica, sela,

mora i njeno severno svetlo.

Monumentalne istorijske kompozicije, popularne

u prethodnom periodu, početkom 19. veka u

danskoj umetnosti počinju da smenjuju manje,

intimnije teme i žanrovi koji su do tada smatrani

manje vrednim – portret, žanr-scene i pejzaž.

Za formiranje danskog nacionalnog izraza

posebno je bio važan pejzaž, s obzirom na to da

je ova vrsta slike skretala pažnju na konkretne

toponime, realne prikaze danske zemlje, litica,

sela, mora i njeno severno svetlo, drugačije od

onog sa kojim su se studenti susretali na jugu

Italije. Jedan od glavnih zagovornika okretanja

studenata slikarstva lokalnom pejzažu bio je

istoričar umetnosti Nils Lauric Hojen, profesor

na Akademiji. Primeri ovakve prakse mogu se

sresti u delima mnogih danskih umetnika zlatnog

doba, kao što je slika Luisa Gurlita, Mons Klint

iz 1843, na kojoj je prikazana litica krečnjačkih

stena koje čine istočnu obalu danskog ostrva

Mon u Baltičkom moru.

Druga velika tema Ekersbergovih učenika bile

su žanr-scene na kojima su prikazivani enterijeri

i život više srednje klase. Posebno česti bili

su i prikazi umetnika ili studenata slikarstva

u trenucima stvaranja, učenja, kopiranja po

modelu ili druženja – u ateljeima, na Akademiji,

u kafanama. Vilhelm Benc je ostavio mnoštvo

ovakvih dela, prikazujući svoje kolege i sebe na

časovima anatomije, tokom skiciranja modela,

slikanja autoportreta, ali i tokom časova dokolice

i opuštanja, poput onih na slici Žurka za pušače

iz 1828. godine.

42


Luis Gurlit, Mons Klint, 1843, izvor: Wikimedia Commons

43

44

Vilhelm Benc, Žurka za pušeče, 1828, izvor: Wikimedia Commons


”Procvat likovnih umetnosti u danskoj kulturi prve polovine

veka odigrao se uporedo sa procvatom gotovo svih umetničkih

i intelektualnih grana. Zlatni period obeležilo je stvaralaštvo

verovatno najpoznatijeg danskog pisca svih vremena, Hansa

Kristijana Andersena, zatim filozofa Serena Kjerkegora i

fizičara i hemičara Hansa Kristijana Ersteda.

Osim neoklasicističkih, na dansku kulturu prve

polovine veka uticale su i ideje romantizma koji je

u skandinavsku sredinu stigao iz susedne Nemačke.

Najzaslužniji za širenje romantičarskih ideja u

Danskoj bio je filozof i pesnik Henrik Stefens koji

je 1802. godine u Kopenhagenu održao devet

predavanja kojima je uticao na mislioce Adama

Elenšlagera i Nikolaja Grundtviga. U likovnoj

umetnosti romantizam je bio zaslužan za okretanje

nacionalnim temama, buđenju interesovanja za

skandinavsku istoriju, mitologiju i folklor, pojavu

nordijskih božanstva kao teme ravnopravne

olimpskim bogovima i istraživanju autentičnog

danskog umetničkog izraza.

Termin guldalderen – zlatno doba – prvi put je

upotrebljen za označavanje ovog razdoblja danske

kulture i umetnosti krajem 19. veka u spisima

filozofa Valdemara Vedela. Dve godine smatraju

se prekretnicom, tj. krajem zlatnog doba danske

umetnosti: pojedini istraživači smatraju da treba

računati 1850. godinu, kada dolazi do sukoba između

Nemačke i Danske, poznatog kao Prvi šlezvički rat.

Ipak, odjeci umetničkih ideja prve polovine veka

pretrajali su i nekoliko godina nakon ovog rata, pa

se krajem zlatne ere može smatrati i 1864, godina u

kojoj Danska biva poražena od strane pruske vojske

u Drugom šlezvičkom ratu.

Nastala između dva velika poraza, danska

umetnost prve polovine 19. veka bila je odraz

težnji i neophodnosti jednog naroda da se izbori

za svoj nacionalni identitet, definiše ga i utemelji,

uprkos političkoj nestabilnosti i velikim gubicima

ljudstva i resursa. Burna vremena ponudila su

umetnicima i intelektualcima mnoštvo ideja i tema

za razmišljanje, a njihov odgovor bio je stvaranje

jedinstvene kulture koja je, po prvi put od perioda

srednjeg veka, bila suštinski nacionalna, duboko

danska i, očigledno, zlatna.

Lorenc Frolih, Studija mrtvog pacova, 1841, izvor:

Apollo Magazine

45

46

USPUTNA FILOZOFIJA

Kant: Šta je čovek?

Posthumanista: Nije.

pise: Mladen Ilić

ilustracija: Bojana Đurić

Jedno od preovlađujućih filozofskih pitanja, možda čak i ono zbog

kojeg filozofija postoji, jeste – šta je čovek? Ako ne centralno,

onda jedno od najbitnijih u opusu svakog filozofa, ovo pitanje

rešavano je iznova i iznova, na puno različitih načina, barem od

početka beleženja ljudske misli. Odgovor možda nije očigledan,

ali u retrospektivi nekoliko elemenata se samo nameće. To su:

životinja, mišljenje, autonomija, racionalnost, slobodna volja,

moral i slični, njima srodni, pojmovi. Suština čoveka je, ako ne

definisana, barem omeđena relativno solidnom ogradom.

Teorijski, ovi pojmovi se mogu sakupiti pod pojam humanizma.

Uopšteno govoreći, humanizam predstavlja prepoznavanje

ljudske specifičnosti u svetu i afirmisanje ljudske sposobnosti u

mnogim oblastima života, poput saznanja, morala i umetnosti.

Za humanistu, čovek poseduje suštinu koja se treba negovati

i usavršavati. Svrha čoveka postaje poštovanje i unapređenje

ljudske prirode kod sebe i drugih. Ipak, treba imati na umu da

je humanizam samo jedna (iako možda preovlađujuća) ideja

o tome šta je čovek. Iako bliskiji, pojam čoveka je i dalje jedan

od mnogih fenomena koje ispitujemo. Humanizam je jedno od

određenja, jedna od teorija, jedno moguće objašnjenje fenomena

koji analiziramo. Samim prepoznavanjem ove činjenice možemo

ući u razmatranja koja vode do pojma iz naslova.

Jedan od najrelevantnijih filozofa koji su uvideli ovaj

„posthumanistički” problem je Fridrih Niče. Analizirajući svet 19.

veka, Niče je primetio da je čovek kroz istoriju upao u mnoge

zablude i sebe zarobio. Uvideo je da je u korenu svih zabluda

čovekovo nametanje različitih kategorija svetu koji njima ne

pripada. Prema Ničeu, preovlađujući ljudski ideali posledica su

čovekove projekcije različitih svrha na svet oko njega. Pogrešno

konceptualizujući svet, čovek sam sebe sputava jer onemogućava

svoj razvitak kao dela tog sveta. Kada bi uvideo prirodu sveta bez

svojih konstrukcija, mogao bi da živi u skladu sa tim, što bi značilo

i u skladu sa sobom kao elementom celine.

Ipak, termin posthumanizma se pojavljuje dva veka nakon Ničea.

U teoriji, termin se javlja 1977. godine u tekstu postmodernog

teoretičara književnosti Ihaba Hasana. U tom tekstu Hasan vidi

posthumanizam kao logičnu posledicu tada preovlađujućeg

teorijskog pravca – postmodernizma. Postmodernizam obuhvata

različite teorijske tendencije druge polovine 20. veka. U periodu

postmodernističke misli akcenat se stavlja na dekonstrukciju

metanarativa i sa njima svih napumpanih pojmova tradicionalne

zapadne misli. Čovek je svakako bio jedan od tih pojmova.

Postmodernistički mislioci pokazuju, između ostalog, da je pojam

čoveka veoma ekskluzivan i određen različitim dihotomijama,

poput kulture/prirode, zapadnog/istočnog, muškog/ženskog,

strejt/gej, koje uvek imaju povlašćenog člana. Ovim su otvorili

prostor shvatanju čoveka koji bi isključene pojmove prepoznao,

ali ne i uključio u sebe. Poenta je reformacija celog pojma, a ne

podvođenje drugih pod njega.

Ovakvo prepoznavanje različitosti, jednog od krucijalnih aspekata

posthumanizma, tematizuje Žil Delez. Prema Delezu, čovek treba

da prepozna različitost u svetu i sebe vidi kao jednu od njih, a ne

kao povlašćenog člana. Usled radikalne različitosti i jedinstvenosti

svake stvari i događaja, onemogućava se specifičnost jednog

člana. Svi su posebni, što bi značilo da niko nije „najposebniji”.

Čovek je, tako, imanentan svetu, a ne transcendentan. Čovek

je samo posledica mnogih slučajnih događaja koji su doveli do

njega. Čovek nema suštinu, svoje specifično određenje. On je

određen silama, procesima, željama, postupcima događajima koji

sadejstvuju i čine celokupan svet.

47

Jedan od načina konceptualizovanja čoveka unutar ove

mnoštvenosti je ponudila Dona Haravej sa pojmom kiborga.

Čovek je, prema Haravej, uvek već kiborg, ne postoji trenutak u

istoriji čovečanstva da je čovek bio „samo” čovek. Od početka

naše istorije služimo se alatima, od jezika i pisma do naočara i

pejsmejkera. Imajući na umu uzajaman odnos onoga što nazivamo

čovekom i okoline, dolazimo do zaključka da je teško uperiti

prstom na čoveka kao takvog. Ono što danas podrazumevamo

pod čovekom nastalo usled interakcije ovih „neljudskih” stvari i

ljudi. Ono neljudsko, poput raznih alata, učinilo nas je ovakvim

kakvi jesmo. U tom smislu, možemo reći da čovek nikada nije bio

samo čovek (human), već je oduvek nešto „više”, nešto „drugo”,

„još nešto” što nije on (posthuman).

Ovo stanovište se može nazvati posthumanizmom u užem

smislu (ili post-humanizmom) jer je posthumanizam više

teorijski program nego jedna konkretna teorija o čoveku. Ono

što je zajedničko svim verzijama posthumanizma je detronizacija

pojma čoveka u teoriji, odbacivanje čoveka kao povlašćenog i

u ontološkom i u epistemološkom aspektu. Ili, uopštenije, nov

i drugačiji način konceptualizovanja čoveka, koji se zasniva na

nekoj vrsti negacije onoga što je čovek za nas danas.

Pored post-humanizma, koji se oslanja na uopšteni pojam

tehnologije, pojavljuje se i post-antropocentrizam. Ovaj pristup

tematizuje čoveka kroz prizmu antropocentrizma koji tvrdi da

je čovek „centar sveta”, glavni akter na svetskoj pozornici, svrha

postojanja svih drugih stvari. S tim u vezi je i antropocen kao

epoha u kojoj čovek postaje bitan faktor u ekologiji planete.

Post-antropocentrizam se oslanja na prirodu kao pojam kojim

detronizuje čoveka. Čovek je, kao deo prirode, posledica evolucije,

jedan od mogućih elemenata koji su nastali sadejstvom različitih

prirodnih procesa. U tom smislu, čovek nema nikakvu prevlast

nad ostatkom prirodnog sveta. Životinje, biljke, pa i celokupni

ekosistem, ravnopravni su članovi u ontološkom, epistemološkom,

pa možda i etičkom smislu. Na ovaj način, postantropocentrizam

je pokrenuo priču i o pravima životinja.

Na drugoj strani posthumanizma nalazi se transhumanizam. Iako

nudi drugačije shvatanje čoveka, transhumanizam se razlikuje od

prethodnih pravaca jer je njegov glavni cilj unapređenje ljudske

vrste. Cilj transhumanizma nije adekvatnije mapiranje čoveka

u svetu, već potpuno realizovaje ljudskih sposobnosti putem

nauke i tehnologije. Štaviše, čovek je jedini transhumanistički

cilj. Blizak transhumanizmu, u pogledu oslanjanja na nauku je

i posthumanizam koji zagovara preuzimanje sveta od strane

veštačke inteligencije. U tom scenariju, svet bi evolucijom došao

do potrebnog cilja. Ljudi ne bi trebalo da se mešaju u „prirodne”

procese jer, ako stvorimo nešto savršenije od nas, i to nas na

neki način pokori, tako je trebalo da se desi. Iako su ovo trenutno

nerealni scenariji, u posthumanizmu postoji tradicija oslanjanja

i na spekulativnu nauku i fikciju. Transhumanizam je najbolji i

najprepoznatljiviji primer toga.

48

USPUTNA FILOZOFIJA

Poslednja i verovatno najintuitivnija podvrsta posthumanizma

je post-dualizam. On se zasniva na analizi i dekonstrukciji

ustaljenih dihotomija. Da se primetiti da je ovo već projekat

postmodernizma i da je post-dualizam možda sveobuhvatniji

pojam od posthumanizma i postmodernizma. Ipak, post-dualizam

kao konkretan pravac koristi dekonstrukciju dihotomija radi

isticanja povlašćenih polova i prepoznavanja skrajnutih. Tako se

skreće pažnja na preferiranje zapadnog (ne istočnog) čoveka,

muškog (ne ženskog), belog (ne crnog), slobodnog građanina

(ne roba) itd. Prepoznavanjem „drugih” nasuprot kojih smo se

„mi” definisali, dolazimo do ispravnijeg i ravnopravnijeg shvatanja

sveta i nas u njemu.

Posthumanizam počiva na uviđanju da je ono što zovemo

čovekom samo deo mnoštva različitih elemenata sveta i samo

posledica mnogih faktora. Sa druge strane, tim uvidom, otvara

nam se prostor za iznalaženje rešenja za suživot sa ostalim

članovima sveta. Gledajući u prošlo e refleksije o pojmu čovek

dolaze iz samog sveta. Posthumanizam obrće shvatanje čoveka

kao racionalnog i slobodnog i onog koji usled toga piše i stvara,

za posthumanistu čovek jer slobodan i racionalan baš zbog toga

što piše i stvara, zbog toga što postoji ono što mu to omogućava.

Iz svih ovih posthumanizama sledi puno implikacija. Prva i

očigledna je ekološka. Posthumanističko shvatanje čoveka nam

može pomoći u boljem suživotu sa drugim vrstama i našim

ekosistemom. Može pomoći u sagledavanju ljudskog odnošenja

prema prirodi i sprečavanju, koliko je ono moguće, budućih

katastrofa. Osim toga, aspekat mnoštvenosti posthumanizma daje

nam pojmovni aparat za konceptualizovanje pravednijeg društva.

Prepoznajući one koji su se do sada smatrali „drugim”, dolazimo

do problema suživljenja sa njima, i ravnopravnim tretiranjem

svih. I na kraju, antropološka ili psihološka implikacija sastoji se

u samoj realizaciji da je čovek baš zbog svoje umreženosti u

svetu poseban. Biti posledica mnoštva slučajnih faktora već

daje određeni imperativ za formiranje i razvijanje sopstva.

Jedinstvenost i „svrha” pojedinačnog čoveka će se sastojati u

realizovanju najbolje mogućnosti iz konkretnih slučajnih okolnosti

kojih je i sam posledica.

49

50

PRIKAZ IZLOŽBE

ZENITISTIMA

CELOG

SVETA

piše i fotografiše: MoonQueen

Krajem decembra prošle godine, povodom stogodišnjice osnivanja

prvog jugoslovenskog avangardnog pokreta zenitizam i izlaska prvog

broja časopisa Zenit, u Narodnom muzeju u Beogradu otvorena je

izložba Zenitistima celog sveta na kojoj su prikazana različita dela

vezana za ovaj pokret iz zaostavštine njegovog osnivača, Ljubomira

Micića.

Prvog februara 1921. godine u Zagrebu izašao je prvi broj časopisa

Zenit, „internacionalne revije za umetnost i kulturu”, čija je osnovna

misija bila propagiranje zenitističkih ideja internacionalizma i

humanizma novog čoveka i nove umetnosti. Kao i mnogi avangardni

pokreti tog perioda, želja za obnovom umetnosti i humanističkih

načela zenitizma nastala je kao reakcija na Prvi svetski rat i veliku

dehumanizaciju čovečanstva početkom 20. veka. Urednik časopisa i

osnivač pokreta, Ljubomir Micić, po ugledu na svoje evropske kolege,

oglašavao je ideje zenitizma putem manifesta, propagandnog i

reklamnog sadržaja, učinivši ga tako dostupnim, bliskim i cenjenim

u inostranim intelektualnim krugovima. Uspeh zenitizma ogleda se,

između ostalog, i u saradnji koju je putem časopisa Micić ostvario

sa velikim brojem domaćih i stranih autora čija su likovna i književna

dela reprodukovana i objavljivana u Zenitu.

51

„Čovek – to je naša prva reč!”

Ljubomir Micić

Osim avangardnog slogana „Umetnost u život”, i mnogih drugih

smelih i provokativnih ideja za koje se zenitizam zalagao, ovaj pokret

je odlikovao i osobni vizuelni stil – poigravanje sa tipografskim

rešenjima, multimedijalnost, interesovanje za različite grane

umetnosti i njihove tačke preklapanja – slikarstvo, grafiku, modni

dizajn, poeziju, kolaž, film... Na izložbi ćete imati prilike da pogledate

veliki broj dela iz privatne kolekcije Ljubomira Micića koja se danas

čuvaju u Narodnom muzeju u Beogradu – grafike i crteže, brojeve

Zenita, plakate izložbi, fotografije glavnih učesnika pokreta, njihovu

prepisku ili lične predmete. Među izloženim delima čekaju vas radovi

Mihaila S. Petrova, Vjere Biler, Aleksandra Arhipenka, Ela Lisickog,

Vasilija Kandinskog, Lasla Moholj-Nađa, Sonje Terk Delone, Joa

Kleka i drugih.

Sasvim u duhu evropske posleratne avangarde, prostor u kojem

je smeštena izložba i sam je na neki način zenitistički – idejno i

koloristički uklopljen je u sadržaj koji prikazuje i čije nam osnovne

teme i ideje predstavlja i kroz pažljivo kreirane detalje i atmosferu

koju odaje. Fontovi i materijali, boje, oblici i njihovi odnosi, na

delima, kao i u prostoru, jasno pokazuju da u zenitizmu ništa nije

bilo slučajno, već da su svi čulno spoznatljivi elementi u saradnji sa

višim ciljem prenošenja jedne jedinstvene poruke, zbog čega ćete

na nekim mestima morati malo da iskrivite vrat ne biste li pročitali

tekst legendi, zakoračite između nepravilno postavljenih pregradnih

zidova, ili pratite proklamatorske usklike odštampane na podu.

52

PRIKAZ IZLOŽBE

Buntovnički, anarhistički i često levičarski stavovi Ljubomira Micića

učiniće časopis Zenit „nepodobnim” dva puta – prvi put 1923. kada

se redakcija časopisa seli iz Zagreba u Beograd, a zatim i 1926. kada

pod optužbom širenja komunističkih ideja vlast zabranjuje 43. broj

Zenita, a zatim i dalje štampanje ovog časopisa. Uskoro, Micić će

napustiti Beograd i otputovati u Pariz u kojem će boraviti do 1936.

godine. Zenitizam i Zenit trajali su šest godina, što pokret čini

najdužim avangardnim pokretom kod nas. Ostao je upamćen kao

fenomen jednog vremena i društva u kojem je nastao, specifičnog

istorijskog trenutka i osobene umetničke prakse nastale kao

odgovor na društvene i političke promene posleratne Evrope.

„Zove vas zenitistička revolucija!

U front mladi, novi i jaki! Ko je sa

nama, spasiće se! Ko je protiv nas,

umreće jadno i sramno na periferiji

časti novog čovečanstva!”

Branko Ve Poljanski

U meni lično ova izložba je probudila želju za avangardom u

najširem smislu te reči – želju za preispitivanjem i promenama, za

ličnim ustancima i vizuelnim eksperimentisanjem. Takođe, ono što

me je posebno dirnulo je to što ćete, osim priče o jednom pokretu,

umetnosti, modernosti i jednom čoveku (barbaro)geniju, na izložbi

iščitati i iskrenu, intimnu priču nastanka, trajanja i gašenja jednog

časopisa, prijateljstava i saradnji postignutih putem i zahvaljujući

njemu, i umetnosti koja je pod njegovim okriljem stvarana.

Izložba će biti otvorena do 10. aprila 2022. godine, pa ne propustite

da je posetite. Verujem da ćete nakon nje i sami pomalo početi da

se osećate kao zenitista.

53

54

EROS

BOGOVI I HEROJI

piše: Aleksandra Vujić

Ilustracija: Ljiljana Đajić

U ovom mesecu ljubavi glavni junak rubrike biće upravo bog

ljubavi, strasti i seksualne požude – Eros. Prema starijim

izvorima, Eros je primordijalni bog stvaranja, što znači da

se sam stvorio na početku vremena. Ipak, prema novijim

izvorima, roditelji su mu Afrodita i Arej, od kojih je nasledio

lepotu i nestašni duh.

Starija verzija kaže da je iz srebrnog jajeta izašao Eros, a da

su od dve polovine jajeta nastale nebo i zemlja, odnosno

Uran i Gea. Eros ih je podstakao na sjedinjenje i tako on

zapravo ima mnogo veći uticaj na stvaranje sveta od pukog

provodadžisanja. Kult Erosa je prvobitno bio ograničen samo

na ranu Grčku, ali se s vremenom sve više širio.

Parnjak Erosa u rimskoj mitologiji je, možda čak,

zahvaljujući popularnoj kulturi, poznatiji, Kupidon.

Prikazivani su slično, Eros je na slikama iz starogrčke

mitologije predstavljan sa krilima i zlatnim strelama ljubavi

kojima je gađao žrtve. Isprva je prikazivan kao lepi mladić,

da bi se kasniji prikaz približio onom koji sad vezujemo za

Kupidona – bucmasta beba sa krilima i strelom.

Ovaj bog, iako najlepši i najerotičniji od svih, povezivan

je samo sa Psihom. Da se podsetimo – Afrodita je zbog

ljubomore poslala Erosa da pogodi Psihu u srce kako bi se

ona zaljubila u najružnijeg smrtnika. Ipak, plan se izjalovio,

i Eros se zaljubio u Psihu. Kako smrtnici ne smeju da vide

bogove, Eros se od nje krio, međutim, radoznalost je ubila

mačku, i Psiha je jedno veče obasjala Erosovo lice dok je

spavao. Tada je videla da je on zapravo prelepi mladić, ali ga

je i polila tečnošću iz lampe. Eros se tada naljutio na Psihu i

otišao od nje da vida opekotine u palati svoje majke.

Za to vreme, Afrodita je radila na osveti i pripretila je ostalim

bogovima da nipošto ne pomažu Psihi da se sakrije. Kada

ju je konačno uhvatila, postavila je pred nju tri nemoguća

zadatka koje je Psiha obavila. Nakon toga, Afrodita ju je

poslala u carstvo mrtvih, odakle nije izašla.

U međuvremenu, Eros se oporavio, pronašao Psihu i izvukao

je iz podzemlja. Priča se završila srećnim krajem – Eros i

Psiha su se venčali i Psiha je postala besmrtna, a dobili su i

kćerku – Hedonu.

55

ULICA TERMOPILA

u

56

piše i fotografiše: MoonQueen

RAZGLEDNICA

Na levoj obali Sene, u 14. arondismanu koji turisti uglavnom

posećuju zbog pogleda sa kule Monparnas, ili da bi spustili cvet na

grob Šarla Bodlera, Simon de Bovoar ili Žana-Pola Sartra, nalazi se

pravi skriveni dragulj grada koji se uglavnom otkriva slučajno, onima

koji lutaju, ili su skloni pogrešnom čitanju mape. U pitanju je mala,

pariski šarmantna Ulica Termopila koja je ime dobila po čuvenoj bici

iz 480. godine pre nove ere u kojoj su se sukobile grčka i persijska

vojska. Na prvi pogled nije sasvim jasno zbog čega je ulica ponela

naziv ove bitke, s obzirom na to da se u njoj ne nalazi nikakav

lokalitet ili građevina vezana za antičku istoriju. Moguće je pak da

je originalni naziv ulice, Termopilski pasaž, aludirao na ondašnji

Termopilski klanac, pa je sam izgled ulice odredio njeno ime, kao u

latinskoj poslovici, ali obrnuto.

Parizu

57

Za izgled Ulice Termopila, kaldrmisane, ispunjene zelenilom

i omeđene niskim kućama, zaslužan je arhitekta Aleksandar

Šovelo koji ju je svečano otvorio za javnost 1859. godine. Pasaž

je preimenovan u ulicu 1937, a za javnost i saobraćaj otvoren je

1959. Ipak, iz praktičnih razloga saobraćaj u ulici uglavnom se

svodi na dvotočkaše.

Današnji stanovnici Ulice Termopila trude se da održe autentičan

izgled nekadašnjeg pasaža – svaka kuća brine o zelenilu i ispred

mnogih vrata i prozora naći ćete mnoštvo saksija sa raznovrsnim

biljem. Ljubiteljima visterije i dobre fotografije preporučujem

da ulicu posete u aprilu, kada ova biljka cveta. Ulica predstavlja i

svojevrsni muzej na otvorenom šarenih vrata i prozora i sigurna

sam da će vas njihova raznolikost podstaći da „odaberete” svoje

favorite.

Od 1996. godine početkom leta u ulici se organizuje dvodnevna

godišnja proslava, Fešta Termopila, prilikom čega se organizuju

projekcije na otvorenom, degustacije vina i sira i muzički program.

Dvesta osamdeset koraka, sudeći po izvorima, čine dužinu tog

sokaka. Nisam ih brojala, ali, ako se nađete u Parizu i zaželite da

pobegnete od lokacija izloženih masovnom turizmu i njegovim

derivatima, prošetajte 14. arondismanom, pronađite Ulicu

Termopila, i prebrojte koliko je dugačka, u koracima. Možda ih

ipak ima i 300, čime bi simbolika njenog imena bila zaokružena

na još jednom nivou.

58

RAZGLEDNICA

Predrag Peđa Milošević:

Čovek je razumno, ali i emotivno biće

59

60

Adam i Eva malo kasnije, ulje na platnu, 70cm x 52cm

INTERVJU

intervju vodila: Ana Samardžić

fotografije: Dragan Obrić

Da je reč umetnost potekla od glagola umeti, a da su

umeće i veština neke od ključnih kriterijuma za njen

kvalitet i posedovanje vanvremenosti, pokazuju nam

dela slikara Predraga Peđe Miloševića. Inspirisan

i poučen iskustvom starih majstora, on insistira

na metafizičkom ali i estetskom sadržaju slike,

prepuštajući posmatraču da sam dokuči predočene

simbole svojim znanjem i/ili osećajem, imajući u vidu

da je čovek razumno, ali i emotivno biće.

61

62

Velika očekivanja, 130cm x 95cm, 2020.

INTERVJU

Ukoliko se pođe od toga da je figuracija dugo zapostavljena u glavnim umetničkim tokovima

zarad apstrakcije i koncepta koje su odavno postale sinonim za savremenu umetnost,

recite nam kako to izgleda biti savremeni slikar, a baviti se tradicionalnim, figurativnim

slikarstvom?

Pre svega, za mene umetnost mora biti oportuna predvidivim modnim tokovima. Eskapizam

Prerafaelita danas nije moguć zbog velike količine informacija koje nas okružuju, pa upotreba

ljudskog lika, emocija i poetskog u slici mora biti duboko svesna i sa namerom. Okruženi smo

i zatrpani sličicama i pokretnom slikom, a baš takvo stanje je dalo novi život umetničkoj slici.

Postoji i slika!

Dejan Đorić i piše da je jedna od izuzetnih težnji u mom radu upravo afirmacija vrednosti prošlih

epoha koje preispituju i bez namere kritikuju sadašnjost. Danas, kada posle svih epoha i stilskih

pravaca upotrebim poetske slike i simbole visoke renesanse ili flamanskog zlatnog veka, oni su

razumljivi i sa jasnom porukom. Sadržaj dobre slike je uvek eksplicitan, ništa nije bez razloga u

njoj, mada može izgledati kao mali slikoviti ukrasni detalj. Lepo je kada to neko pročita i razume,

to je savremena osećajnost. Na izražajna sredstva je Maljevič još 1907. godine stavio veliku

tačku i mali zarez svojom slikom Beli kvadrat na beloj podlozi.

San o Evropi, detalj

63

Da li mislite da je na ovim prostorima figuracija zaista zapostavljena i da

li je to uopšte pitanje na relaciji lokalno vs. globalno, generacijskog jaza

ili je univerzalni problem?

Naravno, ima svega po malo. Kao prvo, u obrazovanju se istorija umetnosti

previše posmatra predvidivo i pravolinijski, pa generacije izlaze sa

očekivanjem da će već sutra biti kraj svega, da je sve već rečeno, a da

je svedenost i kocka anticipacija toga. Zatim, za izražavanje figuracijom

potrebne su zanatske i izvođačke veštine, kao i samosvest šta takav

umetnički rad proizvodi kod posmatrača. Treće, figurativnoj slici potreban

je pripremljen i edukovan, a ipak čist posmatrač.

Neretko su Vaše kompozicije alegorijske. Smatrate li da simbole i

metafore posmatrači mogu da razumeju bez nekog prethodnog znanja

ili Vam je prvenstveno cilj da izazovete emociju kod posmatrača i bez

prepoznavanja referenci iz istorije umetnosti?

Za mene slika mora imati metafizičku produbljenost, ili vrstu sadržaja koju

je teško opisati, ali je osećamo i vidimo. Moglo bi se reći da u svakoj dobroj

slici bilo kojeg stilskog pravca postoji takav sadržaj. Često se zaboravlja da

i figurativna slika ima apstraktni sadržaj, a možemo ga testirati okretanjem

slike naopačke. Čovek je razumno, ali i emotivno biće, pa simbolički sadržaj

slike može dati i nove uvide ne samo u sliku.

Da li je Vaše slikarstvo beg od preagresivnog i ubrzanog savremenog

života ili jednostavno povratak lepom, narativu i slikarskoj veštini?

Već sam rekao da je prvi veliki svesni beg od stvarnosti izveden od

strane umetničkog bratstva Prerafaelita. Odbijajući da budu ilustratori

nove buržoaske klase, vratili su se čistim korenima rane renesanse

ili vrednostima umetnosti pre Rafaela Santija. Danas je nemoguće

ostvariti tako čist i beskompromisan beg od stvarnosti, pa insistiranje na

slikarskoj veštini, alegoriji, simbolima uvek ima i kritičku dimenziju. Danas

je društvo koncipirano na potrošnji. Ekonomski i socijalni poredak se

grade na kupoprodaji, PDV-om se finansira prosveta, zdravstvo, kultura…

U tom stimulisanju potrošnje i prodaje kupuju se velike i male nade: da

ćete biti lepši i mlađi, da će vam određeni uređaj omogućiti prestiž, da

će kompjuteri i roboti raditi umesto vas… Čovek koji sve to stvara potire

upravo plemenite osobine kojima je to i stvorio! Otuđenje oduvek postoji

kao pretnja, a umetnost je možda najoštrije oruđe i lek.

64

INTERVJU

Princeza i paun, 80cm x 55cm

65

66

Ulica Amora i Psihe, 96cm x 67cm

INTERVJU

Traktat o lepoti, ulje na platnu, 95cm x 68cm, 1997.

Može li i lepo biti angažovano? Treba li umetnik uopšte da insistira uvek na angažovanom?

Stari etički problem je zašto je lakše stvarati nered i haos nego red i harmoniju? Uočiti

nepravilnost i kritikovati je lakše nego stvarati vrednosti i afirmisati dobro i lepo. Ako od

fudbalera ne očekujemo kritičnost, već maštovitost u igri i atraktivne poteze do pogotka, zašto

od umetnika ne očekivati malo mašte i lepote? Može li umetnik biti angažovaniji od toga?

Autor ste knjige Slikareva tajna u kojoj čitaocima predstavljate slikarske tehnike, procese, recepte, ali i kraći

istorijat i umetnike koji su koristili određene tehnike. Gde ste, kako i koliko dugo prikupljali podatke o tehnikama?

Već u početnim slikarskim iskustvima sam primetio da laneno ulje, terpentin, kao i druga sredstva traže određenu

modifikaciju i prilagođavanje slikarskoj upotrebi. Primetio sam i da su veliki umetnici bili veoma brižni u pripremi i

upotrebi slikarskih materijala. Skoro svaki od njih je ostavio iza sebe zapise sa iskustvima i receptima. Kada vidite uživo

De Kirikovu ili Rembrantovu sliku, niste ravnodušni, a jedan od razloga je i izražajnost same slikarske materije. Već kao

student sam pripremao Rubensov medijum, a kada sam iskusio moći kopolimerizacije i tiksotropije, nisam prestajao da

istražujem. Kada vas nešto zanima, onda to vidite i saznajete svuda oko vas.

Da li ste se zbog njihove veštine i tehničkog umeća i opredelili za stare majstore kao primarne uzore?

Ako se vratimo skoro šeststo godina unazad, videćemo da je Jan van Ajk kao učenik u slikarskoj radionici učio i latinski

i starogrčki. Potpisivao se na starogrčkom, kao i čuvenim kako sam umeo. Naučne laboratorije utvrdile su da je olifa

vizantijski lak za ikone i medijum kojim je slikao Ajk jedna ista stvar po sastavu.

Da, možda bi neko prihvatio kao uzora i nekog današnjeg umetnika zabavljača problematičnim fluidom naduvanog ega,

ali ja nisam.

67

68

Danaja, uljana boja i zlatni listići, 88cm x 64cm

INTERVJU

Podneblje koje Vi ilustrujete je pretežno Mediteran – Venecija, Španija, Boka

kotorska. Ima li to samo veze sa Vašim dugogodišnjim boravkom u Španiji ili je u

pitanju mediteranska univerzalnost? Šta je uopšte Mediteran za Vas?

Velike količine vode i puno sunčeve svetlosti su bili preduslovi nastanka i razvoja

civilizacije. Danas nas sve privlači Mediteran, mada imamo različite izgovore i lične

razloge. Svetlosna vibracija koja pokreće boje i kontraste je jedan od mojih razloga,

a drugi je civilizacijska slojevitost koju iznova otkrivam i iznova me inspiriše.

Kosmopolitizam gradova-država Mediterana, njihova otvorenost za ljude, ideje,

tehnološka otkrića, umetnost… ima za mene i plemenitu funkciju čuvanja ključeva

estetskih vrednosti.

Šta za Vas lično predstavljaju simboli koje često koristite: muzički instrumenti,

krojačke lutke, hrtovi, nosorozi, paunovi, anđeli?

Mašta i izmišljanje je neograničen proces, ali u umetnosti taj proces mora biti

uobličen u čitljiv i komunikativan. Poetske slike se stvaraju univerzalno čitljivom

simbolikom. Neke simbole je jednostavno pročitati, pas je simbol privrženosti

i vernosti, nosorog je simbol čistog, sirovog i trapavog instikta prirode bez laži i

mimikrije, anđeo je simbol verovanja da nemoguće postaje moguće u određenom

sticaju okolnosti…

Simbol ima i metafizičko značenje koje obrazovanje i životno iskustvo mogu

proširiti. Kao što prihvatamo značenja reči i slova, prihvatamo i značenja simbola.

Ako simbol pauna u više epoha i kultura ima značenje zdravlja i dugovečnosti,

istrajne lepote i najviših saznanja, naravno da na mojoj slici nije samo iz slikovitih

razloga. Prikaz pauna na kamenom bunaru nije tu samo da bi klesar pokazao umeće.

Simbolično, fantastično, metafizičko, intimističko, figurativno slikarstvo – to su

sve odrednice sa kojima smo se susretali u opisima Vašeg stvaralaštva. Zarad

budućih udžbenika i preglednih izdanja iz istorije umetnosti, kako biste Vi

definisali svoje slikarstvo?

Imao sam kontakte sa mnogim pripadnicima Mediale, čitao njihove napise,

zanimljivo je da su se skoro svi odredili da nisu bili, ili da su bili pridruženi članovi

Mediale. Hoću da kažem da je teško dati odrednicu o nečemu u čemu učestvujete.

Potrebna je distanca. U osnovnoj podeli, figuracija–apstrakcija moj rad je očigledna

figuracija. Zatim, veliku zabunu unosi uticaj pop-kulture u kojoj su naučna i epska

fantastika prisvojile i banalizovale termin fantastika. U polazištu slike uvek smeštam

simboliku, a daljim radom na slici nastaje to metafizičko koje se slikarsko-poetskim

sredstvima razvija i vidi kao fantastika. Magični realizam, fantastični romantizam,

kao i još par odrednica mogu se najpre svrstati pod metafizičko. Poštujem i poetsko

tumačenje D. J. Danilova: Milošević govori na nov način ali bez novotarija ili slika

nostalgijom rđe – uvek pomažu u pristupu mom radu.

69

Prošle godine ste imali izložbu Niti i metafore u Biblioteci grada Beograda, a učestvovali

ste i na Bijenalu fantastike u Beogradu i Novom Sadu, koje se trenutno održava i u Valjevu.

Možemo li uskoro da se nadamo nekoj Vašoj samostalnoj izložbi?

Organizacija izložbe je produkcijski obimniji i odgovorniji posao nego što izgleda. Sa jedne

strane su kustosi i urednici galerija koji uglavnom očekuju da umetnici kontaktiraju s njima

i da ih mole za izložbu, a na drugoj strani su umetnici koji od galerija očekuju da im nude

termine i uslove. Moj pristup tome je da nije važno šta, već kako. A kako, to je kada osetim

dobronamernost i spremnost za preuzimanje odgovornosti u procesu pripreme i organizacije

izložbe. Za sada sam odgovorio na jedan takav poziv, a samostalna izložba je planirana na jesen.

U kom svetskom muzeju biste voleli da Vaša dela postanu stalni deo postavke?

Kao što verujem u empatiju ljudi, verujem i u empatiju u umetnosti. Sticaj okolnosti će moje

radove postavljati s vremenom gde treba da postoje i pripadaju, kao što se to već i događa.

Poslednje pitanje, koje postavljamo svim sagovornicima - da li

možete čitaocima KUŠ!-a da preporučite knjigu, film, predstavu,

muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo

da posvete pažnju?

Knjigu Džulijana Barnsa Širom otvorenih očiju (eseji o umetnosti);

predstavu Pučina Branislava Nušića u režiji Egona Savina; muzika

Baha, Kuprena i Korelija izvođena na instrumentima za koje je i

komponovana (čembalo, orgulje, viola d’ amor…); umetnik Džon

Everet Mile i bilo koja njegova slika sa fokusom na detaljima.

70

INTERVJU

Zlatna jabuka, 70cm x 52cm

71

piše: Ana Samardžić

Rubrika Detalj za kraj svaki put donosi neko drugo

umetničko delo, tako da se ime autora i naziv dela ne

pominju nigde u tekstu. Ideja je da na osnovu jednog detalja

kompozicije sami saznate o kom delu i umetniku je reč i da

svoje odgovore podelite sa nama u komentarima na tekst

na sajtu ili društvenim mrežama, a u svakom sledećem

broju, biće otkriveno rešenje prethodnog zadatka.

Napomena:

U cilju da vaša potraga bude zanimljivija, u tekstovima će

se reč umetnik odnositi i na umetnice i na umetnike, a

biće reči o stranim i domaćim autorima iz svih umetničkih

epoha, kao i savremene umetnosti. Period nastanka

umetničkog dela biće naznačen, a kao pomoć, savet je

da što više obratite pažnju na detalje koji se nalaze i oko

uveličanog predstavljenog motiva.

Važno:

Autori i izvori fotografija korišćenih u tekstovima biće

objavljeni u svakom narednom broju kako čitaoci ne bi

odmah otkrili o čemu je reč.

Izgubiti se u detaljima je gotovo isto kao i izgubiti

se u nekom velegradu, zato ovog puta treba da na

osnovu detalja zaključite o kom se uzbudljivom gradu

radi i samim tim odgonetnete naziv slike, a potom i

pokušate da pronađete njenog autora. Ovaj „ćošak”

jednog čuvenog dela još čuvenijeg grada, prepoznaćete

po brojnim upečatljivim građevinama i simbolima, ali

ako to pak ne pomogne, obratite pažnju na natpise

ulica, restorana i brendova (u donjem desnom uglu

vide se natpisi Mala Italija, Kineska četvrt i čak Kafana

ispisana ćiriličnim pismom). Na slici nastaloj 2015.

godine, usred ove šarene gradske gungule, uočava se

jedan od najprepoznatljivijih simbola ovog grada, koji

upravo najviše i pomaže u takvoj svakodnevnoj gradskoj

zbrci. Iako se on obično naziva betonskom džunglom,

umetnikova jarka paleta učinila je panoramu ovog grada

veselom i toplom. U istom stilu, umetnik je napravio i

čitavu seriju slika, predstavivši, pored ovog grada, i Beč,

London, Čikago, ali i Beograd, Novi Sad i Pančevo. Da li

znate o kom umetniku i delu je reč?

72

DETALJ ZA KRAJ

Rešenje prethodnog broja:

Norman Rokvel, Čoveče, evo tate sa novim Plimutom

(Oh boy it’s pop with a new Plymouth), 1951.

Izvor: Wikimedia Commons

73

LARPURLARTIZAM

KUŠ! februar 2022.

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?