KUŠ! septembar 2022.

Kulturno-umetnički špajz

septembar 2022.

broj 80

SADRŽAJ

Kulturno-umetnički špajz

broj 80, septembar 2022.

Tim:

Urednica:

Jovana Nikolić

Lektorke:

Nevena Stajković

Aleksandra Vujić

Art tim:

Ana Lončar

Jovana Lukić

Jovana Nikolić

Srećko Radivojević

Aleksandar Simonović

Jelena Tizić

Autori:

Igor Belopavlović

Sanja Gligorić

Tisa Milić

Jovana Nikolić (MoonQueen)

Ivana Pavićević

Ana Samardžić

Pavle R. Srdić

Nevena Stajković

Marko Vesić

Aleksandra Vujić

Tamara Živković

Saradnici:

Mladen Ilić

Tara Jovanović

Milica Marjanović

Ivana Novaković

Autor ilustracije

na naslovnoj strani:

Ljiljana Đajić

Reč urednice

str. 3

Edvard Hoper, Pumpa

str. 14

Moj muž, Rumena Bužarovska

str. 22

Valeri

str. 28

Ljudski glas

(film Pedra Almodovara)

str. 34

Šta nadziru Nadzirači?

str. 40

Minerva

str. 48

Intervju: Marija Marković

str. 56

Strip Larpurlartizam

str. 64

Drizella Draws

str. 4

Erotička trilogija

Branka Radičevića

str. 18

Koga to zapravo

volim u Herceg Novom?

Bokešku muziku!

str. 24

Kod Don Žuana ništa novo

str. 32

Žana Merkus

– hercegovačka Amazonka

str. 36

Gradski muzej Vršac

– O istoriji i stalnoj postavci

str. 46

Gradska kuća u Subotici

str. 50

Prema Ideji

str. 62

2

REČ UREDNICE

Septembarski broj uvek pripremamo u onom posebnom raspoloženju

koje se proteže od melanholije poznog leta (Lana del Rej lajks dis, kao i Edvard

Hoper čiju smo sliku Pumpa odabrali za ovomesečnu Sliku meseca) i ushićenja

koje rana jesen i nova školska godina donose večitim štreberima poput mene.

Ljilja je obojila naš osamdeseti broj ljubičastim tonovima zrelih šljiva, a paleta

bujne prirode koja u ovom trenutku dolazi do svog slatkog zenita čeka vas

i na prvim stranicama posvećenim ilustracijama Ane Marić, poznatije pod

umetničkim imenom Drizella Draws.

Leto ispraćamo Markovim svojevrsnim muzičkim putopisom kroz

Boku i bokešku muziku, pisanim i slušanim na licu mesta, u Herceg Novom,

zatim utiscima o jednoj predstavi novoosnovane letnje pozorišne scene u

Beogradu nazvane Teatrijum na otvorenom, i rascvetanim detaljem kojim je

Ana odabrala da vas ovog puta navede na potragu za skrivenim umetničkim

blagom. U isto vreme jesen dočekujemo tekstom o Minervi, rimskoj boginji

mudrosti, pravde, pobede, medicine, zanatlija i zaštitnici onih kojima je

septembar jedan od najvažnijih meseci u godini – učenika i učitelja.

Za kratka septembarska putovanja predlažemo vam da posetite

Gradski muzej u Vršcu ili Gradsku kuću u Subotici o kojima ćete više saznati

iz tekstova Tare i Ivane, naših vojvođanskih saradnica, a usput se podsetite i

pesama jednog od prvih romantičarskih pesnika kod nas, Branka Radičevića,

čije erotske elemente poezije Nevena ovog meseca otkriva u rubrici Čitam

i skitam. Njegova savremena koleginica, pesnikinja Marija Marković, naša je

septembarska sagovornica, pa ćete u intervjuu koji smo vodili sa njom saznati

više o njenom književnom radu i zbirci pesama Žene koje nisu videle more.

Preporučujemo vam i zbirku priča Moj muž Rumene Bužarovske, film Pedra

Almodovara Ljudski glas i strip Nadzirači, koji nakon Mladenove analize iz ugla

Usputne filozofije više nećete moći da posmatrate istim očima.

Mudre učitelje i zrele boje rane jeseni

želi vam

Urednica,

Jovana Nikolić

Pišite nam Vaše predloge, kritike, sugestije,

pitanja i pohvale, naša adresa je:

casopiskus@gmail.com

3

piše: Nevena Stajković

ilustracije: Drizella Draws

Svakom ilustracijom

želim da prenesem

ljudima osećaj

topline i sigurnosti.

4

MLADI I KREATIVNI

5

6

Svaki septembar nas počasti intenzivnim

bojama pristiglog voća i predivnih

zalazaka sunca. Iste te intenzivne boje

sreli smo na ilustracijama Ane Marić,

devojke kojoj nikad nije dosadno zato što

sva svoja maštanja, životne momente i

dešavanja pretoči u svoj rad. Ilustracijom

se bavi već tri godine, a sve je počelo tako

što je na jednoj svojoj fotografiji poželela

nešto da nacrta. To ju je podstaklo da

istražuje oblast ilustracije i dovelo je do

toga da posle dva meseca nacrta nešto

čime je bila zadovoljna i što je želela da

podeli sa ljudima. Danas njeni crteži imaju

potpuno izgrađen i prepoznatljiv stil. Uz

ove ilustracije lako ćete se naći na plaži,

u voćnjaku, u cvetnom polju ili šetnji

Lisabonom, Meksiko Sitijem, Havanom,

Bangkokom, Parizom ili možete poći sa

mnom u najdraži Rim.

MLADI I KREATIVNI

7

8

MLADI I KREATIVNI

Kao što svaki umetnik interpretira svoja osećanja i ostavlja deo

sebe u svom delu, tako se i delić Ane nalazi u liku lepotice sa

njenih crteža, a to se najčešće dešava onda kada poželi da bude

na nekom drugom mestu. Njene ilustracije nastaju kada ima

vremena da se posveti samo crtanju, kada ne misli ni o čemu,

uz šolju kafe. Razlog zašto su ove ilustracije tako jedinstvene

i tople leži u tome što su proizišle iz ljubavi za svakodnevne

životne situacije, kao i momente uživanja i odmora.

9

10

MLADI I KREATIVNI

Ove predivne ilustracije pronaći ćete na Instagram

profilu @drizelladraws. Ime vam je poznato,

zar ne? Tako se zove jedna od Pepeljuginih zlih

sestara, upravo ona koja je pokušala na preveliko

stopalo da navuče staklenu cipelicu. To je Anin

omiljeni momenat u crtanom filmu i želela je da

ga sačuva u svom imenu.

11

12

Sjajno je što od skoro neke od ovih ilustracije možete poneti

na svom cegeru i na taj način upotpunite svoj jedinstven izgled.

Takođe, vaše omiljene ilustracije mogu krasiti zidove vašeg

doma i svakodnevno vas podsećati da napravite predah i uživate

u svakom trenutku opuštanja.

MLADI I KREATIVNI

13

14

EDVARD HOPER

PUMPA

IZMEĐU SAMOĆE I USAMLJENOSTI

SLIKA MESECA

izvor slike: Wikimedia Commons

15

piše: Milica Marjanović

izvor fotografije: Gail Levin, Edward Hopper: An Intimate

Biography (1995)

Možda jedna od prvih asocijacija na američku umetnost

jeste borba za samostalnost i potraga za identitetom

van okova evropske kulture i umetnosti. Premda učenik

impresionista i klasicista, Edvard Hoper, ukorenjuje

„američku misao” u svoja dela u nadi da će u svetu

biti prepoznat kao američki slikar. Njegovo tumačenje

Amerike 20. veka potiče iz želje da prikaže njenu ružnu

stranu, nasuprot onoj koja se nalazila na razglednicama.

Inspiraciju za takve prizore pronalazio je na brojnim

putovanjima, gde je dominirala njegova radoznalost i

oprezno posmatranje likova koje je mimoilazio. Odatle

veliki broj slika ilustruje ljude u prostorijama do kojih

posmatrač dopire kroz prozor, zbog čega stiče utisak

da opkoljava intimu subjekta prikazanog na slici u koju

je utkana samoća i duševna praznina. Ljudi u čvoru

sopstvenih misli nisu strani Hoperu – bili to prikazi

putnika, radnika ili ljubavnika, svima je zajednički

beskrajni krug postojanja.

Nastala za njegovog života na Kejp Kodu (Masačusets),

Pumpa (Gas, 1940) jedno je od dela natopljenih

američkim strahom od grada i urbanog života. Predeli

na Hoperovim slikama podražavaju one njegove okoline,

ali oni zapravo ne postoje stvarajući tako autentičan

Hoperov svet. Za ovu sliku kao inspiracija je poslužila

pumpa Džimija de Lorija, prijatelja Hoperovih, zbog čega

je njemu posvećena ova slika.

Istina je, svako živo biće želi da

živi, zato što postoji samo život.

Đorđe Lebović, Semper idem

Počevši od ulice koja vodi negde u daljinu, pogled

se seli do čoveka koji stoji sam na pumpi i radi nešto

za šta nemamo nagoveštaja šta bi moglo biti. Slika

je komponovana tako da vodi oko od pumpe koja je

osvetljena ka gustoj i mračnoj šumi. Pojavljuje se čest

motiv u Hoperovim slikama – usamljeni čovek koji je

izgubljen u svojim mislima i postoji u svom svetu snova

i razmišljanja. Drugi motiv jeste doba dana – sumrak

koji sa sobom nosi misteriju i neizvesnost, mada će

jutro ponovo doći. Prostor je izvajan prema osećanjima

subjekta: anksioznost i sukob sa sopstvenim identitetom

zbog manjka samosvesti. Čini se da čovek ide negde

daleko: od grada ili od samoga sebe?

16

SLIKA MESECA

Izolacija radi samospoznaje je česta tema transcendentalističke

filozofije R. V. Emersona i H. D. Toroa, u

čijim delima je Edvard Hoper pronašao „čistu američku

misao” i koristio je kao vodilju u svom slikarstvu.

Emerson je bio zagovornik traženja inspiracije u

banalnom i monotonom svakodnevnom životu, dok je

Toro tragao za „pilulom koja će održati naše blagostanje,

spokoj, zadovoljstvo”. Obojica su verovali da je društvo

neophodno, ali da „glavu treba držati u samoći, a ruke u

društvu”. Hoper je, između ostalog, filozofiju svojih dela

zasnovao na razmišljanjima dvojice transcendentalista,

što je uticalo na njegovu predstavu samotnjaka

otcepljenih od društva.

Uzimajući u obzir vreme nastanka slike, ona se može

tumačiti kao studija umetnikovih osećanja povodom

događaja u Evropi za vreme Drugog svetskog rata

(1939–1945). Prve godine rata Amerikanci su proveli

čitajući reportaže iz Evrope i Afrike Pjera van Pasena, kao

i njegovu autobiografiju Dani naših godina (Days of Our

Years, 1939), koja se bavila međuratnim periodom na

pomenutim prostorima. Edvard Hoper u svojim pismima

iznosi stavove o dešavanjima sa druge strane Atlantika:

„Jasno je da smo svedoci jednog od onih prevrata moći

koji povremeno iznedre u Evropi, sve od njenog postanja,

i ne možemo mnogo da učinimo, sem da proživljavamo

neizvesnost onih sa druge strane i da se potrudimo da i

nas ne obmanu.” Možda je tu izvor želje putnika sa slike

da ode na neko nepoznato mesto, daleko od društva

i grada. Strah satkan od anksioznosti, neizvesnosti i

razočaranja pojaviće se dve godine kasnije na Hoperovoj

najpoznatijoj slici: Noćne ptice (Nighthawks, 1942),

na kojoj će početi da radi u decembru 1941. godine, u

vreme bombardovanja Perl Harbora.

izvor crteža: Gail Levin, Edward Hopper: An Intimate

Biography (1995)

Hoperove slike predstavljaju njegov svet u kome čak i

kada su njegovi likovi fizički zajedno uvek postoji nešto

što ih razdvaja, sila snažnija od prostora među njima.

Vešt posmatrač, on shvata da čovek ima potrebu za

samospoznajom, ali da je do nje u celini nemoguće doći,

koliko god daleko išli. Ipak, slikar je bio mislilac svoga

doba koji je slikao ono što se ne može opisati rečima – ne

možemo nikada poznavati ni sebe ni svoje okruženje u

potpunosti, najviše što možemo jeste da komuniciramo,

iako je samoća neminovna.

17

Erotička trilogija

Branka Radičevića

18

ČITAM I SKITAM

piše: Nevena Stajković

ilustracija: Bogdana Perović

Branko Radičević jedan je od začetnika srpskog

romantizma. Zato se i prvo razdoblje romantizma –

rani, folklorni romantizam – drugačije naziva i Brankovo

doba. Na njegovo stvaralaštvo najviše utiču nemačka

romantičarska i srpska narodna poezija. Iza sebe ostavio

je tri zbirke pesama, skromno naslovljene Pesme I iz 1847,

Pesme II iz 1851. i Pesme III – posthumno objavljene 1862.

godine.

Pesme Cic, Devojka na studencu i Vragolije pripadaju

zbirci pesama objavljenih 1847. godine. One su pune

motiva iz narodne tradicije, pa tako u njima prepoznajemo

melodioznost svojstvenu narodnoj lirici. Pesme su

žive, dinamične, ispevane u kombinaciji osmeraca i

šesteraca (Cic), u osmercu (Devojka na studencu) ili u

kombinaciji sedmeraca i šesteraca (Vragolije). Ove tri

pesme predstavljaju ,,Radičevićevu erotičku trilogiju”,

prema rečima Miodraga Popovića. Pesma Cic upravo je

uvod u trilogiju jer samo nagoveštava ljubavna i erotska

osećanja, koja se od kraja pesme ne ostvaruju jer su, kako

u poslednjim stihovima saznajemo, plod ribarčetovog sna.

Pesma Devojka na studencu oslikava ispunjive devojčine

želje. Ona počinje narativnom intonacijom: „Kad sam

sinoć ovde bila…” i razvija se u slikovitu fabulu. Nema

sumnje da su devojku prožela erotska osećanja utoliko

što su joj reči momka prostrelile bele grudi i stvorile

u njoj želju da sa njim ostvari bliskost. Ova pesma je

iznad pesama folklorne poezije zato što poseduje dublja

značenja i metafore – razbijeni krčag može se smatrati

simbolom izgubljene nevinosti.

Devojka na studencu

Cic!

Al’ se nebo osmeiva,

Al’ se reka plavi,

A ribarče u čun sniva

Jasno ko na javi.

On ’itnuo udičicu,

Ribicu je steko,

Metnuo na žeravicu,

Pa je tako peko.

„Žeravico, de se trudi,

Nemoj tako sporo.”

Ribica mu veće rudi,

Gotova je skoro.

Rudi riba – jošte malo –

Sad mu je pečena,

Srce mu se zaigralo:

„Amo sad, milena!

Dole ćemo jako sesti,

Al’ će da se sladi,

Moro bi te, ribo, jesti

I da nije gladi.”

Pa je uze, pa njom brže

Da primakne k usti,

Čun se ljuljnu, on se trže,

Ode sanak pusti.

Kad sam sinoć ovde bila

I vodice za’itila,

Dođe momče, crna oka,

Na konjicu laka skoka,

Pozdravi me, zborit ode:

„Dajde, sele, malo vode!”

Ove reči – slatke strele –

Minuše mi grudi bele,

Skočih mlada, njemu stigoh,

Digoh krčag, ruku digo,

Ruka drkta… krčag dole…

Ode na dve – na tri pole.

Još od njega leže crepi,

Ali gde je onaj lepi?

Kad bi sada opet došo,

Ma i ovaj drugi prošo!

19

Za Radičevićeve pesme veoma je bitan motiv pokreta.

Pesma Vragolije je cela u pokretu i predstavlja smeliji vid

ljubavnog doživljaja. Sam naslov nosi sa sobom erotski

prizvuk i otkriva nam da će se u pesmi dogoditi nešto

nedozvoljeno. U čitavoj pesmi oseća se mladalački polet

i raskalašnost. Pozornica događaja je gora po kojoj se

momak, lep ko dan, i milooka devojka jure, nakon što

ga je devojka izazvala skrivanjem, da bi na kraju pesme

usledio ljubavni čin. Ovakav završetak pesme ide korak

dalje od onog na šta je spremna narodna lirska pesma.

,,Razbijena na tri motiva – na želju, doziv i sam erotski čin

– Radičevićeva ljubavna trilogija prerasta u jedinstvenu

simfoniju radosti”, kaže Miodrag Popović.

Vragolije

Momak ide vragolan,

Po gori se širi,

Lep je kâno lepi dan

Što kroz goru viri.

A sa gore kraj potoka

Stazica se dala,

Jedna moma milooka

Tu je rublje prala.

Al’ kad smotri vragolana,

Povikala seka:

„Oj, stazice, oj, tanana,

Dones’ ga meneka!”

Viknu moma, pa ti brže

Za žbun jedan zađe,

A momak se čisto trže

I čudo ga snađe:

„Jao mene, i do sada

Šeta ja po gore,

Ali ne ču još nikada

Da slavuji zbore.”

Tako reče momak tuna,

Pa s’ mlađan zauja

Da on vidi iza žbuna

Tog čudnog slavuja.

Al’ i moma iz zasede

Poskočila oma –

Beži, sele – eto bede –

Beži majci doma!

Beži moma, manu rublje,

Beži l’ domu svome?

Sve u goru beži dublje,

A momak za njome.

Beži moma, do kolena

None joj se bele,

Bele none do kolena

Momka su zanele:

„Ta da imaš krilo lako

Da prneš oblaku,

Ne bi mene, čedo, jako

Utekla junaku.”

Pa se mlađan za njom stisnu,

Dovati je sade;

„Jao mene!”, ona vrisnu

Pa pod lipu pade.

O da čudna valjuškanja

Po zelenoj travi,

O da čudna ljuljuškanja,

Da t’ podiđu mravi!

Laki vetrić osmenu se,

Listak liska dirnu,

Beli danak pokrenu se

Pa kroz lipu virnu.

Lipa brsne grane širi,

Šapće danu sjajnu:

Viri, dane sjajni, viri,

Ali čuvaj tajnu.

20

ČITAM I SKITAM

Navodeći dalje folklorne elemente, mora se spomenuti i

činjenica da se Branko služi retorskim pitanjima: ,,Što li

dršćeš, što se kriješ,/Što l’ se, ružo, ne razviješ?” (Radost

i žalost) U datom primeru ne primećujemo samo figuru

retorskog pitanja, nego i apostofiranje. Takvi primeri

apostrofa mogu se naći i u lirskim narodnim pesmama

koje je Vuk zabeležio: ,,Oj devojko plava!/ Čula ti se

vala/ Čak do Carigrada” (kraljička pesma). Radičević se

služi bogatom metaforičkom ornamentikom iz narodne

poezije: za reč junak on će upotrebiti sinonime kao što

su soko, oganj živi, mrki vuk. Koristi mnoštvo lirskih

simbola: lale, slavuji, vinogradi, potoci, lugovi i, na prvom

mestu, kolo. Radičević voli da se služi deminutivima koji

su odlika narodne lirike. Već u početnim strofama pesme

Cic postoji nekoliko deminutiva: ribarče, udičica, ricica.

Prema rečima Miodraga Popovića, u Pesmama I Branko

je iskoristio deminutive 450 puta. On, takođe, u velikoj

meri koristi takozvane „stajaće reči” koje se pojavljuju u

narodnoj poeziji. Primer za to nalazimo u pesmi Devojka

na studencu: ,,Na konjicu laka skoka” , a tu su i reči kao što

su: deva, ubojit, zoriti i druge.

Iako vatreni pristalica Vukove reforme, Radičević se ne

oslanja na vukovski jezik u potpunosti. On koristi narodni

jezik, ali se u njegovoj poeziji najviše oseća sremski

govor. U Pesmama I ne koristi glas H, koji je Vuk 1836.

godine uveo u ćirilicu, pa se tako u pesmi Devojka na

Studencu na početku nalaze stihovi: ,,Kad sam sinoć ovde

bila/ I vodice za’itila”. S vremenom se još više udaljava i

stvara sopstveni leksički fond. Ipak, beleži reči koje čuje

u narodnom govoru da bi ih Vuk uneo u drugo izdanje

Rječnika.

21

MOJ MUŽ

RUMENA

BUŽAROVSKA

piše i fotografiše: Tamara Živković

Rumena Bužarovska je makedonska spisateljica,

profesorka američke književnosti na Filološkom

fakultetu u Skoplju, prevodilac i aktivistkinja. Kao

spisateljica profilisala se primarno kao pisac kratkih

priča koje svojom fokusiranošću na jedan događaj,

anegdotu ili detalj iz života omogućuju ostvarivanje

snažnijeg utiska na same čitaoce nego duže prozne

forme. Rumena je do sada objavila nekoliko zbirki priča:

Žvrljotine, Osmica, Moj muž i Nikuda ne idem.

Zbirka priča Moj muž koja je objavljena 2014. godine

sadrži jedanaest priča. Sam naslov ima za cilj, kako je

spisateljica u više navrata i sama rekla, da zbuni čitaoca,

da ga navede da pomisli da je reč o sentimentalističkoj,

ljubavno-ispovednoj prozi, iako je ova zbirka daleko od

toga. Svaka od ovih jedanaest priča ispripovedana je iz

ženske perspektive – u svakoj od njih naratorka je neka

druga žena koja nam kroz pojedinačni događaj otkriva

odnos između nje i njenog muža. Mada, kako to u životu

najčešće i biva, taj odnos na relaciji muž-žena nikada

nije u potpunosti izolovan od drugih, te se u njega često

upliću i na njega utiču i deca, i majke, i prijatelji, i kolege

sa posla...

Iako je svaka od junakinja ovih priča individua za sebe,

ličnost sa svojim manama i vrlinama, ono što je svima

njima zajedničko jeste da su sve one bitno obeležene

odrastanjem i vaspitanjem u patrijarhalnoj sredini.

Ponekad je sredina ta koja im eksplicitno nameće

određeno ponašanje i sistem vrednosti, a ponekad su

one te koje su ta očekivanja sredine duboko ukorenile

u svojoj ličnosti, te same sebi postavljaju ograničenja,

pravila i uloge kojih moraju da se drže. Patrijarhalno

društvo, čiji obrisi manje ili više provejavaju u svakoj od

priča zbirke Moj muž, primarno podrazumeva podređen

položaj žene u odnosu na muškarca. Muškarac je taj

koji je slobodan da bude ono što želi, koji samog sebe

posmatra sa divljenjem, dok je žena ta koja je ograničena

ulogom supruge koja se primarno bazira na povlađivanju

i udovoljavanju mužu.

Jedna od scena koja najbolje ilustruje takvu nepravilnu

raspodelu pozicija u braku jeste dijalog između muža

i žene u priči Nektar. Muž, po profesiji ginekolog, koji

sebe uvek vidi i predstavlja kao umetnika, slikara, pita

ženu šta ona misli o tome zašto su kroz istoriju svi veliki

umetnici bili muškarci.

22

PRIKAZ KNJIGE

„Počela sam da razmišjam. Nisam mogla

odmah da sročim to što bih mu sada

rafalno ispalila u lice: da žene nikada

nisu imale uslova da budu kreativne. Da

im to jednostavno nije bilo dopušteno,

jer su po ceo dan ostajale u kući i

brisale govna sa dečijih guzica, kao

što sam i ja radila dok je on šetao po

konferencijama u Kini, Africi, Evropi, i

dobijao inspiraciju.

– Pa... – zamucala sam, zbog čega se

sada mnogo kajem.

– To je zato što su muškarci duh, a žene

su telo. Muškarci su kreativni, žene su

praktične. Muškarci gledaju uvis, žene

gledaju dole. Žene ne mogu da budu

umetnici – to nije svojstveno njihovoj

prirodi.”

- Moj muž, Rumena Bužarovska

Naravno, Rumena ne bi bila jedna od najzanimljivijih

spisateljica balkanske književne scene, da je za svako

nezadovoljstvo ili problem u braku, o čemu u ovoj

zbirci primarno piše, krivicu svalila samo na muškarca

ili patrijarhalno vaspitanje. Ima u ovoj zbirci i žena koje

na pogrešne načine, nepromišljeno i neosvešćeno,

pokušavaju da manjak sreće i zadovoljstva u bračnoj

zajednici nadomeste na nekoj drugoj strani.

Priče u zbirci Moj muž su bolno realistične. Skoro svako

od nas, bilo kroz sopstveno ili tuđe iskustvo, može

olako da se identifikuje sa svakim likom iz ove zbirke

jer nijedan od njih nije jednodimenzionalan, čisto zlo

ili potpuno dobro, već je višeslojan. Iza svakog lika stoji

dubok sloj motivacije njegove ličnosti i postupaka, koji

se često otkriva kroz neke prividno sporadične rečenice

zbog čega ne možemo niti u potpunosti da podržavamo,

niti da preziremo tog lika.

Jedna od stvari koja ovu zbirku čini izuzetno zanimljivom

i prividno laganom za čitanje jeste doza humora uz

koju Rumena piše. Iako u pričama najčešće nema čiste

komike, već je neretko prisutna ona koja ostavlja gorak

ukus u ustima.

23

Koga to zapravo volim

u Herceg Novom?

Bokešku muziku!

Mići i Fići,

ključarima bokeške tradicije

piše: Marko Vesić

fotografije: Ana Samardžić

Kako sam, uopšte, doputovao u Herceg Novi?

Prvi put sa bakom i ujakom kada sam bio sasvim

mali, drugi put sa roditeljima, već dovoljno velik

da mi idu na živce i da mi se ne letuje sa njima, a

treći put – muzikom. Slušajući pesme sa primorja

koje su moji prijatelji uvek rado izvodili uz gitaru (i

prevrtanje očima, jer neki od nas Ove skale, moje

skale...više nisu mogli da podnesu), rodila se ideja o

jednom muzikološkom istraživanju koje će ovde biti

predstavljeno u sažetom obliku, kao baršunasti kroki

jedne tradicije.

Početkom avgusta sam, uz pomoć prijatelja,

pronašao pravog sagovornika povodom ove teme

i sa njim obavio intervju na poznatim novljanskim

skalinama. Reč je o frontmenu grupe Egzodus koja

postoji pune 52 godine (zanimljivo je da svega

četiri grupe na svetu postoje preko 50 godina i

moj sagovornik, Zoro Martineti, to sa ponosom

ističe). Pre nego što vam ispričam uzbudljivu priču

o muzičkoj tradiciji Boke, upoznaću vas sa Herceg

Novim iz nešto drugačije perspektive.

24

IZ UGLA MUZIKE

Iako važi za jedan od turistički najzanimljivijih

gradova (posebno za mlade), bez griže savesti

možemo reći da je Herceg Novi primorska prestonica

kulture. Naime, grad je prvi osnovao kralj Tvrtko Prvi

Kotromanić kako bi tadašnja Bosna imala svoju luku,

nezavisno od Dubrovnika, u kojoj bi mogla da razvija

pomorsku trgovinu, a posebno trgovinu soli. Grad je

nosio naziv Sveti Stefan, da bi početkom 15. veka bio

krunisan imenom koje i danas nosi. Njime su, nakon

osvajanja 1482. godine, nekoliko vekova (uz kratke

prekide Španaca i drugih naroda) vladale Osmanlije,

da bi u 19. veku njime zavladala Austrija, a potom i

Austrougarska. Verujem da je sudbina Balkana u

turobnom 20. veku čitaocima relativno poznata, te

ću se na nju osvrnuti samo u kontekstu muzike.

Zanimljivo, kako ističe i sam Zoro Martineti, Herceg

Novi je svoj turizam razvijao još od početka 19.

veka, što je doprinelo kulturalnim asimilacijama sa

Dalmacijom, Venecijom i drugim delovima Boke,

a poznate spise o bokeškoj tradiciji i turizmu

pronalazimo i u delu srpskog realiste Sima Matavulja

(Gostionica Šjora Roze) koji je jedno vreme i predavao

u primorskoj školi, da bi se kasnije otisnuo u Beograd

postavši prvi predsednik Udruženja književnika.

Šteta bi bilo, kada već govorimo o turizmu, da ne

napravimo jednu digresiju i ne spomenemo važno

mesto sastajanja, letovanja i kupanja koje svoja vrata

otvara davne 1926. godine u vlasništvu porodice

Trani, a reč je o naširoko poznatom hotelu Plaža.

25

Danas prepoznatljiv po svojim utvrđenjima,

monumentalnim istorijskim zdanjima i odjecima

stare arhitekture, a pre svega skalinama koje čuvaju

duh ovog grada, Herceg Novi broji oko 11 000

stanovnika, ponajviše srpskog porekla, dok za vreme

leta, skromno govoreći, broj ljudi u njemu verovatno

nije moguće utvrditi!

Kada je reč o muzičkoj tradiciji Boke, ona se

geografski može ograničiti na celo primorje i

gradove do Budve, zajedno sa njom, a na severu

do prvih planina iza kojih se može čuti sasvim

drugačija muzika (oštra, gotovo ratnički intonirana,

bliska krajiškoj praksi). Posmatrano kroz prizmu

istorijskih uticaja, bokeška muzika (što je, po svemu

sudeći, sinonim za primorsku muziku) asimilovala je

tradiciju (sonoritete i poeziju) Dalmacije, Venecije

i Austrije, posebno u prvim etapama razvoja

turizma i primorske industrije u 19. veku. Kako i sam

Martineti ističe, muzika kakvu danas poznajemo kao

primorsku svoje korene ima u muzici iz perioda pre

Prvog svetskog rata. Naime, kulturalna asimilacija

je najčešće i tekla putem kulture, a jezik je, pored

muzike, bio najvažnije sredstvo sporazumevanja i

osećaja socijalnog jedinstva. Stoga, prvi napevi bili

su jezički šaroliki, pod velikim uticajem italijanskog

jezika, a tradicija usmenog prenošenja spasila

je ovu muziku od izumiranja. Zanimljivo, ona je

prvenstveno bila u formi višeglasja (da, prilično

neverovatno!) i pevala se duž obale, u gostionicama,

kafanama, nekada i salonski. Klape su nekada brojile

i više od deset ljudi, a umelo je da se zapeva i u ad

hoc sastavima jer je repertoar, manje ili više, bio isti.

Uvođenje instrumenata nije išlo na sasvim tipičan

način, budući da je u jednom periodu limeni korpus

instrumenata prilično dominirao, ali se osnovna

muzička nit ove muzike zadržala. Uticaj nesumnjivo

dolazi iz druge gradske tradicije, a to je, prema

rečima mog sagovornika, muzika alla bečka klasika,

koja se na ulicama mogla čuti posebno od limenih

duvača vojnih orkestara. U periodu između dva rata,

a posebno nakon onog drugog, bokeška muzika je

postala neizostavni deo kulturalnog života; izvodila

se na trgovima, drugim javnim mestima, a posebno

na terasama velikih hotela (sedamdesetih ih je

već bilo 10 do 12) pozivajući ljude na ples. U svojoj

suštini, ona je zadržala socijalno-kohezivni karakter i

iz tihog morskog ambijenta u kome su pevane klape

preselila se na plesni podijum (Zoro bi rekao da je taj

osećaj sadržan u es-tam ritmu!). Tokom šezdesetih

i sedamdesetih godina porastao je uticaj engleske

muzike i tada poznatih bendova, poput Bitlsa i grupe

Shadow, na gradsku muzičku tradiciju, ali se on više

ogledao u boji i instrumentalnom izrazu nego u

konstrukciji i poetskom naboju muzike.

Do devedesetih godina, Bokom su dominirale fešte,

festivali i maskembali, a primorska muzika je bila tu

da upotpuni svaki od tih događaja. Prve Sunčane

skale organizovane su ’88 godine, a praznik Mimoze

datira iz februara 1969. godine, kada cvetaju

novljanske mimoze. Najstarija grupa, kao što smo

pisali, svakako je grupa Egzodus koja u izmenjenom

sastavu nastupa i danas (promenila je oko 40 članova

tokom svoje duge istorije), a sa njom je nastupalo

više poznatih izvođača, poput Zdravka Čolića (koji

sa ponosom ističe da je sa Egzodusima zaradio svoj

prvi muzički dinar), Maje Odžaklijevske i drugih,

dok je Željko Bebek bio redovni posetilac njihovih

muzičkih večeri. Iako nekada dominantna, primorska

muzika se nakon devedesetih zadržala pretežno na

festivalima, po nekim restoranima, ali je neki novi,

drugačiji zvuk uzeo primat. Zoro sa tugom ističe

da većih nastavljača muzike nema i da je ona u srcu

njegovih i nešto mlađih generacija, kao i pasioniranih

ljubitelja bokeljske tradicije na sasvim individualnom

nivou. Poređenja radi, tokom zenita primorske

muzike, samo jedan bend (u jednom lokalu!) svirao

je narodnu muziku – onu pristojnu, tvrdi Martineti.

Naposletku, kakva je to muzika (bila)? Možda je ovaj

paragraf rezervisan za muzičare, ali budite strpljivi i

izdržite do kraja kada ću vam otkriti nekoliko divnih

istorijskih priča. Reč je o ljubavnoj muzici (i poeziji)

inspirisanoj primorjem, scenama i slikama mora,

a u Herceg Novom nesumnjivo i skalinama koje su

njegov neodvojivi deo. Kako sam Zoro ističe, to je

muzika od tri akorda (za muzičke znalce, to su

varijacije T-S-D, pretežno durskih tonaliteta) u estam

ritmu, poznatijem kao dvojka. Kada se osmisli

tekst i upotpuni muzičkom pratnjom, kompozicija

se začini dodatnim akordskim progresijama (DVI-

VI, na primer) te suptilnim promenama, a važna je,

svakako, i melodija koju pevuše i osmišljavaju svi koji

to žele – autorstvo se, gotovo uvek, uspostavlja kao

kolektivno. Za razliku od zapadnoevropske tradicije

koja autorstvo postavlja u prvi plan, primorske pesme

su bile i ostale tu pre svega zbog ljudi – druženja,

plesa i muziciranja – dok su istoriju ispisale najlepše

među njima. Ipak, ko je ispisao njih?

26

IZ UGLA MUZIKE

Pod uticajem Homena, dalmatinskog pesnika iz 20.

veka, Ivica Deranja (kasnije i njegov sin), pisali su

najvažnije pesme bokeške muzike, a jedna zanimljiva

priča vezana je za kultnu pesmu Moje skale koju

izvodi Đovani. Naime, ona je bila predložena za

prve Sunčane skale opisujući, vrlo toplo, Herceg

Novi, njegovu tradiciju i duh kao nijedna pesma do

tada, ali je za iste bila odbijena (jer, sudeći prema

očevicima, nije bilo novca da se žiri potplati). Nedugo

zatim, pesma je počela da živi među ljudima, a nakon

izvođenja 1997. godine na prazniku Mimoze, postala

je kultna pesma koja živi do danas. Druga priča tiče

se skorašnjeg stvaralaštva Zora Martinetija koje se

rodilo uz pomoć njegovih saradnika; melodije je

smišljao kada god bi našao vremena za muziciranje,

pevušeći i notirajući ih, dok su tekstovi pesama

nastali na vrlo zanimljiv način. Jednom od poznatih

novljanskih tekstopisaca prepričavao je svoje zamisli,

priče, slobodno govoreći, i maštanja, a on bi ih

pretvarao u morskim duhom intonirane tekstove,

kasnije ozvučene akordima primorja.

Na kraju našeg muzičkog putovanja, ostavljam vam

– muziku, zasigurno onu u koju ćete se zaljubiti.

Ipak, priča o morskoj muzici ne bi bila celovita bez

priče o jednoj ljubavi i pesmi koja je prati i koju Zoro

naziva himnom Herceg Novog. Leta davne 1969.

godine, Beograđanin Bato Milošević zaljubio se u

jednu devojku na svom putovanju u Herceg Novi.

Ne uspevajući da pobegne od svojih misli, pohitao je

skalinama do gornjeg dela starog grada i u staroj kući

pronašao pomenutog Ivicu Deranju koji je, na Batin

ljubavni tekst, osmislio muziku. Kako se ta pesma

zvala? Imate jednom pravo da pogađate.

27

VALERI

piše: Pavle R. Srdić

fotografije: Wikimedia Commons

28

Odmah krećem sa posvetom i ovaj tekst

ću posvetiti, pre svega, svoj gospodi koja

je, bar neko vreme u adolescenciji, provela

gledajući spot za jednu od pesama koju

obrađujemo ovog puta. Pesama? Pa,

zapravo, ovaj tekst će biti posvećen dvema

pesmama. Radi pojašnjenja, novija numera

je nastala semplovanjem starije, a autor

starije je uzeo učešće u snimanju novije.

Kratko i jasno. Pa, krenimo.

Pesma Valerie je singl britanskog kantautora

i multiinstrumentaliste, Stiva Vinvuda, koji

je objavljen oktobra 1982. godine, a ista

pesma je izdata i u okviru njegovog trećeg

solo studijskog albuma Talking Back to the

Night iz avgusta iste godine. Pesma je delo

autorskog dvojca, pomenutog Vinvuda,

i poznatog američkog tekstopisca, Vila

Dženingsa, sa kojim je Vinvud uglavnom

sarađivao na svojim najuspešnijim solo

projektima. Pesma za motiv ima obraćanje

mladog čoveka svojoj staroj ljubavi sa

željom da se njih dvoje ponovo zbliže.

Zanimljivo je da Dženings, kao autor teksta,

nikada nije eksplicitno otkrio o kojoj Valeri

se radi, ali se smatra da je pesma posvećena

američkoj rok i kantri pevačici Valeri

Karter. Naime, Karterova je sedamdesetih

godina uživala veliku popularnost, pre

svega u Sjedinjenim Američkim Državama,

zahvaljujući karakterističnom vokalu, koji

je bio atipičan za žanrove kojima se bavila

– pretežno pop-rokom i kantri muzikom.

Ali, breme slave je za mladu Karterovu

očigledno bilo preteško, te je ubrzo upala

u probleme sa narkomanijom i sa istom je

kuburila više decenija, do same svoje smrti

2017. godine.

Inače, Stiv Vinvud je u svet popularne

muzike ušao šezdesetih godina, kao član

britanske rok grupe The Spencer Davis

Group, a docnije svira i u grupama Eric

Clapton and Powerhouse, Traffic i Blind

Faith. Uzeo je učešće i u rok operi Tommy

grupe The Who. Međutim, imajući u vidu

činjenicu kratkotrajnosti svih ovih projekata,

Vinvud je tražio način da se okrene

pop orijentisanoj solo karijeri krajem

sedamdesetih i početkom osamdesetih

godina prošlog veka. Pored toga, Vinvud

se i žanrovski okreće više ka pop zvuku.

To nije bilo neuobičajeno, s obzirom na to

da se do tada uglavnom bavio bluz-rokom

i progresivnim rokom, čija je popularnost

opadala, pa su se, pored njega, na takav

potez odlučile i veće zvezde ovog žanra,

poput grupa Yes, Asia, Genesis i sledbenika

grupe Jefferson Airplane, grupe Starship.

Valerie je bio jedan od njegovih prvih

hitova, ali ne toliko zapažen u momentu

izdavanja. No, to će postati nešto kasnije.

Tokom osamdesetih godina, Vinvud gradi

sjajnu solo karijeru, te njegovi kasniji hitovi

utiču na oživljavanje njegovih nešto ranijih

hitova sa početka solo karijere, koji su, iako

kvalitetni, nekako prošli ispod radara velike

popularnosti i bili su kratkog daha po pitanju

neke veće zapaženosti. No, kao što rekoh,

Vinvud postaje planetarno popularan solista

i septembra 1987. godine izlazi remiksovana

verzija ove pesme pod nazivom Valerie ’87 .

Za ovaj remiks je američki studijski majstor

zvuka i miksa, Tom Lord-Aldži, koji je na ovaj

način zanovio i još neke ranije Vinvudove

hitove, koji su uvršteni na njegov prvi

kompilacijski album Chronicles iz oktobra

1987. godine. Remiksovana verzija je vratila

ovu pesmu među slušaoce, ali se njena priča

ovde ne završava.

Sada se vraćam na onaj momenat sa

početka teksta o adolescenciji i spotu.

Septembra 2004. godine, nekih sedamnaest

godina nakon izlaska remiksa, švedski didžej

Erik Prids (ne Pric ili Prajc, kako smo

tada govorili) odlučio je da pesmu Valerie

sempluje i od nje napravi bazu za svoj

planetarni hit, pod naslovom Call on Me,

a što i jeste deo refrena originalne pesme.

Mi koji smo bili pubertetlije u momentu

izdavanja ove pesme, živo je se

IZ RIZNICE HITOVA

29

30

IZ RIZNICE HITOVA

sećamo, kako iz provoda i žurki, tako i po

veoma provokativnom spotu. Predistorija

ove pesme je nešto kompleksnija, pa ću

je uprostiti što je više moguće. Naime,

prvobitna klica za ovaj hit je nastala kod

drugih umetnika, francuskog haus dua

Together, koji se sastojao od DJ Falkona i

Tomasa Bangaltera, koji je poznat kao član

legendarnog francuskog elektro dvojca

Daft Punk. Naime, oni su na jednom živom

nastupu semplovali Valerie, međutim, i

pored nastojanja i navaljivanja poznate

izdavačke kuće Ministry of Sound da ovu

svoju kreaciju uvrste u neko od izdanja,

Together su se praktično odrekli toga,

smatrajući da to nije vredno truda. No,

Prids nije tako mislio, a njihovu ideju je

pretočio u svoj hit – naravno, na svoj način.

Momci iz Together-a se nisu ljutili, niti

su Pridsu tražili bilo kakvo obeštećenje

niti tantijeme za autorska prava. Sledeća

Pridsova adresa je bio Vinvud. Prids je bio

sumnjičav i oklevao je da kontaktira sa

poznatim muzičarom, no, morao je da ga

pita za dozvolu da obradi njegovu pesmu.

Na iznenađenje švedskog muzičara, Vinvud

je bio oduševljen njegovim konceptom za

ovu pesmu i nameru da od nje stvori klupski

hit, čime bi joj praktično udahnuo treći život,

mnogo jači i zapaženiji od prethodna dva.

Vinvud je samoinicijativno odlučio da

pomogne Pridsu i ponovo je nasnimio

vokale pesme, samo za ovu verziju. Uspeh

nije izostao.

Što se tiče samog spota, urađen je po

uzoru na poznatu scenu iz američkog

filma Ona hoće najbolje (Perfect),

u kojem Džon Travolta pari oči na

provokativne pokrete Džejmi Li Kertis,

koja predvodi jedan trening aerobika

kojem Travolta prisustvuje. U spotu je

ova scena praktično replicirana, a u istoj

su učešće uzela poznata lica iz sveta

aerobika. Spot je ostao poznat kaoajedan

od najpreuzimanijih spotova svih vremena

sa interneta, pre svega, zbog svojih

provokativnih scena i pokreta, na koje nisu

ostali imuni pripadnici muške populacije

širom sveta. Ovaj spot je imao svoju

„dnevnu” i „noćnu” verziju. Pogađate,

„noćna” je nešto provokativnija, a u istoj

akterke dodiruju svoje delove tela malo...

podrobnije nego li u „dnevnoj” verziji.

Popularnost spota je navela autore istog

da se dalje posvete razradi materijala, pa

je čak izdat DVD sa celokupnom sesijom

igračica iz spota, koje igraju jednako

provokativno uz druge svetske hitove.

Naravno, zabeležena je značajna prodaja.

Što se tiče uspeha originalne verzije ove

pesme, kao što sam i napomenuo, ista

nije zabeležila značajnije uspehe – #13

na Bilbordovoj US Mainstream Rock top

listi i #21 na godišnjoj Bilbordovoj US

Adult Contemporary top-listi. Remiks iz

1987. sa sobom donosi značajnije uspehe

– #2 na US Adult Contemporary i #9 na

US Billboard Hot 100 listama, kao i #3 na

kanadskoj Adult Contemporary listi. No,

Call on Me je nanizala nisku prvih mesta

širom sveta – Velika Britanija, Švedska,

Irska, Škotska, Norveška, Nemačka,

Francuska, Australija, Austrija. O nižim

plasmanima da i ne govorimo. Što se tiče

tiraža, vredno je pomenuti da je pesma Call

on Me postigla platinumski tiraž u Velikoj

Britaniji sa prodatih preko osam stotina

hiljada primeraka, odnosno u Australiji

sa preko sedamdeset hiljada prodatih

primeraka. Značajan je i zlatni tiraž iz

Francuske, u kojoj je pesma prodata u

preko dve stotina hiljada primeraka.

Da li ste mogli da pretpostavite da onakav

hit iz 2004. godine sa onako provokativnim

spotom, u svome osnovu ima emotivnu

posvetu pevačici koja je posrnula i pala u

mračno naručje narkomanije? Ni ja.

31

Osnovano prošlog leta od strane Tihomira Stanića i Vladana Gajovića,

Teatrijum na otvorenom u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja ima potencijal

da postane letnja pozorišna scena koja je Beogradu toliko dugo falila. Za

kratko vreme u Teatrijumu je izvedeno preko pedeset različitih naslova, a

prvi u njihovoj produkciji jeste Don Žuan, u režiji Tihomira Stanića i Marka

Misirače

Za one koji nisu upoznati sa Molijerovim klasikom – Don Žuan je španski

zavodnik koji se uspešno udvara bilo kojoj ženi koja mu zapadne zaoko

(što udate, što same, a ponekom se i oženi), samo da bi sledećeg meseca,

ako ne i nedelje, pobegao u neko novo mesto gde zavodi svoju novu žrtvu.

Usput ga jure njihovi muževi i porodice, bivše žene, njegov otac, poverioci

kojima je dužan novac. Tu je i njegov sluga Zganarel, koji, mada pokušava

da bude glas savesti, ipak pomaže svom gospodaru u svim njegovim

prestupima, neretko i sam uživajući u njima. U ovoj komediji morala Don

Žuan je vođen filozofijom da su svi licemeri, a on je samo jedan od retkih

koji je iskren po tom pitanju, stoga mu ne pada na pamet da uskraćuje

sebi bilo koje od ovozemaljskih zadovoljstava.

Većina modernih adaptacija svetskih klasika se svodi na zamenu

srednjovekovnih plaštova i marama za odela, mačeva za pištolje, pisama za

telefone. Ono čime se adaptacija Vide Davidović odvaja od ove generalne

modernizacije jeste što ide korak dalje i postavlja ga u konkretno mesto

i vreme i okruženje. Radnja se odvija danas u Beograda, gde crnogorski

mafijaši i tajkuni sređuju kako poslovne tako i lične račune. Mada se može

činiti očiglednim, poznavaocioma originalnog dela će biti jasno kako je

jedna takva okolina savršen okvir za prikaz komada iz 17. veka modernoj

publici.

Ipak odlična, zamisao je imala problema u realizaciji. Čini mi se da je glavni

problem neuspeli pokušaj balansiranja između komedije i satire domaće

elite, što je na kraju skliznulo u puko ismevanje. Time su skoro svi likovi

postali plitke karikature, a retki moralni argumenti koje bi neko od njih

imao u takvom su okruženju izgledali kao puko popovanje.

No, ono što verujem da će publici ostati najviše u pamćenju jeste kraj

predstave koji najviše odstupa od originala. Kod Molijеra se pravedni

Komandatore vraća iz mrtvih ne bi li se postarao da Don Žuan najzad

ispašta za svoje grehe. U ovoj verziji (gde ga na video-bimu glumi Tihomir

Stanić) on je oličenje, tačnije vrhunac, svih egoističnih pobuda koje ne

znaju za zakon i red. Naspram jednog takvog savršeno čistog sebičluka,

čija su zaveštanja luna parkovi, tržni centri i kule na vodi, ostali sitni

kriminalci koji se ubijaju zbog devojaka i malih dugova mogu samo da

pobegnu glavom bez obzira.

32

Publici je samo ostalo da lamentira nad mrklim Beogradom.

O POZORIŠTU

plakat za predstavu Don Žuan,

pozorište Teatrijum

33

Ljudski glas

film Pedra Almodovara

piše: Ivana Pavićević

izvor: skrinšot, Jutjub

Film Ljudski glas Pedra Almodovara je slobodna

adaptacija drame Žana Koktoa, prvi put izvedene 1930.

godine, a osmišljene kao monolog osobe poludele

od tuge. Samim tim što ga je pisao Kokto, sadržaj je u

izvesnoj meri subverzivan, ali svakako nije najluđi od

njegovih spisa. Ljudski glas se često opisuje kao poklon

i kazna glumcima, monodrama koja se u potpunosti

sastoji od žene same na sceni, koja razgovara telefonom

sa muškarcem koji ju je ostavio zbog druge žene, dok

protagonistkinja naizmenično ugovara, kažnjava, uverava,

manipuliše, i najzad gubi kontrolu nad razgovorom. Ovaj

film je kulminacija duge opsesije legendarnog filmskog

stvaraoca Almodovara Koktoovim scenskim delom. On

je ovom tekstu odao omaž u nekoliko svojih filmova, a

posebno u Žene na ivici nervnog sloma.

Ovaj, jedan od najlepših monologa dugog formata ikada

snimljenih, dat je glumici Tildi Svinton na dar. Reči koje

Svintonova govori svom, sada već bivšem, ljubavniku imaju

srceparajuću lepotu. Ona prolazi kroz proces tugovanja

zbog gubitka nekoga koga voli, što se u stvarnosti i

na filmu može manifestovati na čudne načine. Njen

monolog je zadivljujući, verbalni lavirint koji preslikava

laži, dogovore i prekršena obećanja koja čine tajnu vezu.

Tilda igra glumicu koja opisuje sebe kao „mešavinu ludila

i melanholije”. Njen monolog je oštar, ali pomalo karikiran

portret očaja i usamljenosti, i zaista, ludila i melanholije.

Njena priča nas u suštini vodi kroz dobro poznatih sedam

faza raskida: malodušnost, cenkanje, kupovina sekire,

narkotika, histerija, prihvatanje i vatrena vrela katarza.

34

VELIKO PLATNO I MALI EKRAN

Vizuelno, Almodovar postavlja set unutar seta u kojem

se nalazi glumica koja igra glumicu. Set je uvek jedan

od najupečatljivijih aspekata njegovih filmova, a ovaj

prostor je takođe očaravajuć u svojoj estetici i detaljima.

Ono što je interesantno je da prvi put kod Almodovara

vidimo spoljašnjost, tj. sam studio. Svinton često izlazi iz

unutrašnjosti stana da sedne ili korača po studiju. Stan u

kome se odvija najveći deo radnje je predivno opremljen,

raskošan, ekstravagantnog savršenstva, a izgrađen

na jasno vidljivoj studijskoj sceni. Kostime, koje čine

jednostavne, ali i glamurozne kreacije, ne izostavljajući

kreativnost doslednu estetici Almodovara, Tilda Svinton

nosi prirodno kao ličnu garderobu. Ali ovi luksuzni

segmenti ne služe samo estetici filma, već mnogo dublje

upućuju na činjenicu da se novcem ne može kupiti sreća.

Da žena može biti ostvarena, uspešna i situirana, sa

stilom, ali kada je povređena u ljubavi, usamljena sa svojim

glamuroznim haljinama i tapetama, novac ne samo da

gubi svoju vrednost, već je potpuno nepotreban.

Almodovarovi filmovi su uvek o ljubavi: romantičnoj ljubavi,

platonskoj, pokazivačkoj, ljubavi koja ključa i pretvara se

u mržnju. Njegovi filmovi su takođe uvek o ženama. Ove

žene su neraskidivo vezane za naizgled biološku potrebu

da pronađu muškarca, ali muškarci u ovim filmovima su

uglavnom nevažni. Oni varaju, lažu, napuštaju ili upadaju

u pravo vreme, ali ne više od toga. U Ljudskom glasu

muškarac čak više i ne postoji – bar ne kroz dijalog ili

sliku, samo kroz pominjanje i duhovnu prisutnost. To

da potpuno nevidljiv muškarac pokreće akcije glavne

junakinje sugeriše da se i sam Almodovar umori od

beskorisnosti njegovih muških likova, polazeći od premise

da su bezimeni i bezlični od samog početka, kao i da će

prostori koje ti muškarci dele sa ovim ženama uskoro

ostati prisutni samo u analima vremena. Kontradiktorno,

ipak, shodno činjenici da su Almodovarove žene na ivici

nervnog sloma uvek i samo zbog muškarca.

35

ŽANA MERKUS

HERCEGOVAČKA

AMAZONKA

piše: MoonQueen

ilustracija: Srećko Radivojević

Rubriku Priče iz dugog 19. veka ovog leta posvetili smo

francuskoj heroini Jovanki Orleanki i njenom kultu

razvijanom tokom 19. veka koji je umnogome uticao

na onovremenu kulturu i umetnost kao i sveopštu sliku

žene u ratu, a u septembru ćemo vas upoznati sa jednom

damom koja je bitke vodila na našim frontovima i koja je

zbog velike hrabrosti iskazane na bojnom polju tokom 19.

veka bila poznata kao „srpska Jovanka Orleanka”. U pitanju

je Žana Merkus, avanturistkinja, filantrop, feministkinja i

ratnica čiji su život i sudbina neraskidivo isprepletani sa

istorijom borbe srpskog naroda za oslobođenje od Turaka.

Žana Merkus rođena je u Džakarti 1839. godine kao dete

guvernera holandskih kolonija u Indiji. Relativno rano ostaje

bez roditelja i sa velikim imetkom koji dobija u nasledstvo,

zahvaljujući kojem će uspeti da se otrgne uvreženim

pravilima ponašanja nametnutim ženama tog vremena.

Godine 1869. Žana se seli u Pariz gde upisuje Sorbonu i

uči jezike, a tokom Francusko-pruskog rata (1870-1871)

dobrovoljno služi u Crvenom krstu. Rad sa ranjenicima

podstakao ju je da jedan deo svog imetka uloži u izgradnju

mreže bolnica za siromašne širom Francuske.

Nekoliko godina nakon rata Žana odlazi u Izrael. Verujući

da se čovečanstvu bliži sudnji dan, inspirisana biblijskim

stihovima o sto četrdeset četiri hiljade božjih slugu koji će

na taj dan biti spaseni, kupuje zemlju u blizini Jerusalima i

počinje izgradnju velikog zdanja koje je trebalo da ponese

naziv Mir, Dom 144 000 ili Dom iskupljenja. Ipak, ova

građevina nije dovršena jer je novac odvojen za njenu

gradnju Žana preusmerila ka drugoj misiji – kupovini

oružja za ustanak koji je 1875. godine buknuo na drugom

kraju sveta, usred brdovitog Balkana.

Ako se uopšte može reći da oružani sukobi doživljavaju

uspehe, onda treba napomenuti da je uspehu ustanka

koji je izbio u Hercegovini te godine (a koji danas

pamtimo pod imenom Nevesinjska puška) u velikoj meri

doprinela novčana pomoć posve nepoznate i sa srpskim

narodom ničim povezane holanđanke Žane Merkus.

Žaninu motivaciju za ulaganje nasledstva u rat na Balkanu

podstaklo je njeno uverenje da je Bosansko-hercegovački

ustanak predstavljao početak kraja Osmanskog carstva čiji

bi krah doveo do oslobođenja Jerusalima od bezbožnika i

konačnog iskupljenja hrišćanskih duša.

36

PRIČE IZ DUGOG 19. VEKA

Sa Jovankom Orleankom Žana nije delila

samo ime i vrlinu hrabrosti već i uverenje

da joj je poverena misija ponovnog

osvajanja slobode pokorenih naroda koja

nadilazi ljudsku sudbinu.

Puko finansijsko pomaganje ustanika Žani nije bilo

dovoljno. Umesto da živote hrišćanskih duša u borbi

za oslobođenje od osmanske vlasti prepusti sudbini,

ona odlučuje da i sama uzme u ruke jednu od svojih

nevesinjskih pušaka i uputi se na front. U ovoj nameri

pratili su je i mnogi dobrovoljci iz različitih krajeva Evrope,

pogotovu italijanski vojnici, pripadnici Garibaldijeve vojske,

koji su prešli Jadran, iskrcali se u Dubrovniku i odatle stigli

u hercegovačka brda.

Isprva skeptični i uvreni da je žena u vojsci, kao i na brodu,

loš znak, vojnici su zazirali pred strankinjom odevenom

u pantalone i bili nepoverljivi prema njenoj nameri da

se ozbiljno pozabavi ratom, a bilo je i onih koji su tvrdili

da Žana samo „parodira u uniformi i vitla revolverom” u

prazno. Međutim, kada ju je jedan od vođa ustanka, Mihajlo

Mića Ljubibratović, pustio u svoj štab i dao joj priliku da se

dokaže, Žana je zasenila ostale vojnike svojom hrabrošću

i borbenim duhom. Ne samo da je pucala odlučno i

precizno već je i minirala mostove, pokušala da digne

tursko utvrđenje u vazduh, što joj nije pošlo za rukom

zbog vlažnog baruta, ali joj je uspelo da namami turske

trupe u zasedu, a nakon bitke kod Ljubinja proglašena je

najhrabrijim vojnikom.

izvor: Wikimedia Commons

37

Pojava ekscentrične strankinje koja je insistirala da se

bori rame uz rame sa muškarcima i koja je jahala i pucala

podjednako vešto, ako ne i veštije od njih, bila je vest koju

su prenele sve srpske i mnoge evropske novine. Evropski

ratni reporteri pisali su da u prisustvu Žane Merkus „Srbi

izvode herojska dela”, a ona se zaklinjala da će pucati „dok

se i poslednji Srbin ne oslobodi turske vlasti”.

38

PRIČE IZ DUGOG 19. VEKA

U martu 1876. godine Žana stiže u Beograd odevena u

hercegovačku mušku odeću, sa crnogorskom kapom na

glavi. Na pristaništu na Savi dočekala ju je beogradska

omladina sa ovacijama, bakljama i vatrometom, a njen

senzacionalan dolazak u Beograd takođe su prenele

mnoge novine. Milan Kujundžić Aberdar napisao je tekst

o njenom dolasku i dočeku za list Zastava; Slobodan

Jovanović, u tom trenutku jos uvek dečak, zapisao je

svoje utiske nazivajući je „Amazonkom Hercegovačkog

ustanka” i „ženskim uskokom”, a Đura Jakšić objavljuje

Dobrodošlicu Žani Merkusovoj u Istoku i Šumadiji.

Dobrodošlica Žani Merkusovoj

Djevojko dična

Jovanko naša, ne Orleanska

Al’ ona ista, Anđeo čist

Imena tvoga, povesti naše

Slavu će nositi najsjajniji list

A roda jednog oslobođenoga

Blagorodnosti čućeš usklike:

Slava ti! Slava! Bajrone naš!

- Đura Jakšić

Nakon Beograda Žana ponovo odlazi na ratište, ovog puta

na Drinu, gde postaje počasni ađutant generala Ranka

Alimpića (onog istog kojeg je Đura Jakšić ismejao u priči

Ranjenik, nakon čega je pretučen na smrt). Posebno se

istakla u bitkama na Bijeljini i kod Staračija, kada ju je

komandant Grujo Mišković, pre toga i dalje skeptičan po

pitanju žene u vojsci, pohvalio i načinio uzorom svojih

vojnika.

Uspesi Žane Merkus prekinuti su kada je, optužena za

špijunažu, uhapšena i proterana iz zemlje, a štampa koja ju

je pominjala cenzurisana, zbog čega se njena slava ugasila

brzinom kojom je i buknula. Ostatak života Žana je provela

u Jerusalimu, zatim na jugu Francuske i u Parizu u kojem

je živela pod mostovima kao beskućnica. Veoma slabog

zdravlja primljena je u jednu parisku bolnicu u kojoj osoblje

otkriva njen identitet nakon čega francusko Ministarstvo

spoljnih poslova kontaktira sa Holandijom. Žana potom

prelazi iz Pariza u Utreht u kojem je živeo njen brat koji

pak odbija da joj pomogne, stideći se njene muške odeće i

priča o junaštvu. Kraj života Žana je dočekala u utrehtskom

prihvatilištu za beskućnike u kojem je preminula prvog

februara 1897. godine.

Život i avanture Žane Merkus opisani su

u knjizi Crno jagnje i sivi soko autorke

Rebeke Vest koja je u prevodu na srpski

jezik objavljena 2018. godine u izdanju

Vuklan izdavaštva.

Žana Merkus je tokom života nazivana srpskom Jovankom

Orleankom, Jovankom Markušovom (igra rečima, tj.

njenim prezimenom), srpskim Bajronom, ženskim

uskokom i hercegovačkom Amazonkom. Ipak, u borbama

vođenim krajem 19. veka za konačno oslobođenje srpskog

naroda od turske vlasti Žana je bila daleko od usamljenog

slučaja Amazonke sa naših prostora. Rame uz rame sa

neustrašivom Holanđankom u ustaničkim redovima našle

su se i mnoge lokalne, zaista srpske Orleanke, koje su

mahom ratovale pod muškim pseudonimima i čiji su se

identiteti tek kasnije otkrivali, a potom ponovo padali u

zaborav, zbog čega su nam danas uglavnom nepoznate.

Poneka od njih ipak je otrgunta od potpune anonimnosti,

a više o sudbini ovih hrabrih žena čitaćete u narednom

broju.

39

Šta nadziru

Nadzirači?

piše: Mladen Ilić

ilustracije: Natalija Božinović

40

Misaoni eksperiment je jedna od

najučestalijih tehnika ocenjivanja pozicija u

savremenoj analitičkoj filozofiji. Najpoznatiji,

poput problema trolejbusa (troley problem)

i mozgova u boci su se tako prelili i na pop

kulturu od filmova do mimova. U ovakvim

eksperimentima obično se konstruiše

pojednostavljena hipotetička situacija koja

služi za bolje ocrtavanje pretpostavki neke

teorije i lakšu formulaciju odgovora na

teoriju. U etici, učestala upotreba misaonih

eksperimenata služi da prepoznamo u kom

pravcu idu naše intuicije u pogledu neke

etičke teorije. Tako, ako smo spremni da

žrtvujemo jednu osobu u situaciji u kojoj

voz ide prema drugih pet, naše intuicije idu

u prilog utilitarizmu.

Ovde ću tako tretirati strip Alana Mura i

Dejva Gibonsa Nadzirači (1986) – kao jedan

veliki misaoni eksperiment koji oslikava

različite etičke pozicije kroz postupke

likova i daje određeni komentar na njih. Bez

pretenzije da dam iscrpnu analizu stripa

i svih njegovih slojeva, iskoristiću strip

kao heurističko sredstvo za približavnje

tradicionalnih filozofskih teorija o moralu.

Naravno, biće spojlera, pa savetujem da

prvo pročitate strip (to uradite, bilo da ćete

nastaviti da čitate tekst ili ne!).

Strip prati nekoliko „superheroja” u

Njujorku, 1985. godine. Valtera Kovaksa

(Roršaha), konzervativca ogorčenog

moralnim propadanjem Amerike koji želi

da izgura pravdu svim sredstvima. Adriana

USPUTNA FILOZOFIJA

Vajta (Ozimandijasa), bogatog preduzetnika

i filantropa koji se povukao iz osvetničkog

posla i posvetio svojoj kompaniji,

monetizujući svoju superherojsku prošlost.

Daniela Drajberga (Noćnu Sovu), takođe

penzionisanog superheroja koji se vratio

svakodnevnom životu i svojim poslovima.

Lori Juspečik (Svilenu Utvaru), opet

penzionisanu superheroinu koja je takođe

izabrala „običan život”. I na kraju, Džona

Ostermana (Dr Menhetna) koji je zapravo

jedini superheroj jer je kao naučnik doživeo

nesreću koja mu je omogućila svemoćnost

i sveznanje.

Pozadina na kojoj likovi delaju je svet

duboko u hladnom, a na ivici nuklearnog

rata. Dr Menhetn je jedino što sprečava

Ruse da napadnu Ameriku. Nepunih

deset godina pre radnje u stripu zakonom

su zabranjene aktivnosti superheroja.

Jedino su Dr Menhetn i Komedijaš

(Edvard Blejk, još jedan stariji superheroj)

nastavili da rade za američku vladu (i

Roršah mimo nje), pa je i Vijetnamski

rat, uz pomoć njih dvojice, a posebno Dr

Menhetna, završen pobedom Amerike.

Centralna radnja u stripu prati ubistva,

pokušaje eliminacije i diskreditovanja

sadašnjih i bivših superheroja. Strip se

otvara ubistvom Komedijaša, a nastavlja

hapšenjem Roršaha i otkrivanjem njegovog

identiteta, pokušajem ubistva Adrijana Vajta

i optuživanjem Dr Menhetna za nemarnost

jer je nekoliko njegovih kolega dobilo rak.

Na kraju se ispostavlja da je sve to plan

Adrijana Vajta, bivšeg Ozimandijasa, koji ima

za cilj sprečavanje novog svetskog rata. To

na kraju postiže teleportovanjem čudovišta

koje pada usred Njujorka, eksplodira i ubija

milione ljudi. Usled nove, veće pretnje

Amerika i Rusija pristaju da obustave sukob

i pokrenu saradnju.

Već iz ovih kratkih opisa heroja,

Ozimandijasova pozicija je jasna

– konsekvencijalizam. Prema

konsekevencijalistima, prilikom ocenjivanja

postupaka treba se osloniti na posledice. To

implicira da ponekad cilj opravdava sredstvo.

Najpoznatija verzija konsekvencijalizma

je utilitarizam prema kome svako treba

da postupa tako da maksimizuje ukupnu

sreću, korisnost ili blagostanje. Dok u

teoriji ima razlike među ovim terminima,

ovde je bitno da za koji god termin se

opredelili, utilitarizam opravdava neke

nama neprihvatljive načine postupanja. Oni

se uglavnom svode na neprihvatljivost

žrtvovanja jednih (tačnije njihove sreće)

u ime uvećanja sreće drugih. Ozimandijas

upravo to radi, žrtvuje milione, radi

očuvanja i unapređenja sreće milijardi.

Štaviše, Ozimandijas se kroz ceo strip

prikazuje kao racionalan delatnik koji

jednostavno odmerava sve opcije i

postupa u skladu sa najboljom; pre svega,

postaje superheroj da bi se borio protiv

kriminala; videvši da tako ništa ne postiže,

povlači se i svoje bogatstvo koristi da

pomaže drugima. Tako shvata i svoj

poslednji postupak u stripu – kao najbolji

ishod, imajući u vidu situaciju u kojoj se

svet nalazi. Iako „običnom čoveku” to

izgleda neprihvatljivo, što kreatori stripa

pokazuju preko Noćne Sove, „najobičnijeg

heroja” kada ubeđuje Roršaha (i sebe)

da se Ozimandijas očigledno šali,

Ozimandijas nakon završetka svog plana

trijumfalno uzvikuje: „Uspeo sam!”.

41

42

Sa druge strane imamo Roršaha, čoveka

kojem nisu bitne posledice postupaka,

već njihova ispravnost. U tom smislu,

Roršah se može svrstati među deontologe.

Deontologija kao etička teorija zagovara

postupanje u skladu sa određenim

(fundamentalnim) moralnim principima,

bez naglaska na posledice. Odan svojim

principima, Roršah se ne obazire na

mogućnost, ostvarivost ili prihvatljivost

svojih postupaka. Tokom stripa Roršah

u ime pravde nebrojeno puta maltretira

druge ljude i ne povlači se ni kada je

opasnost prevelika. Tako, kada se svi suoče

sa dilemom da li obznaniti Ozimandijasov

plan ili ne, nakon što je on već izvršen,

Roršah, na ubeđivanje Noćne Sove da

sačeka i razmisli, odgovara: „Ne. Čak ni u

susret Armagedonu. Nikada kompromis.”

Roršahovo istrajavanje u ime moralnih

principa se grandiozno zaokružuje kada,

znajući da će ga Dr Menhetn ubiti da ne bi

razotkrio Ozimandijasov plan, Roršah kroz

suze besno uzvikuje „Uradi to!”

Nakon ova dva ekstrema, naizgled

umereniju poziciju predstavlja Dr Menhetn.

Nakon svoje nesreće, Džon Osterman

postaje Dr Menhetn, biće koje, u suštini,

dobija božanske sposobnosti. Najpre, nakon

„dezintegracije”, ispostavlja se da je Džonova

svest preživela i eventualno uspeva da

„sastavi” svoje telo. Za njega vreme postaje

potpuno drugačija stvar, sve je „odjednom”,

dok ljudi razmišljaju u terminima prošlosti,

sadašnjosti i budućnosti. Sveznanje i

svemoć u Dr Menhetnu polako izaziva

indiferentnost prema ostatku sveta. U stripu

USPUTNA FILOZOFIJA

se to najpre vidi kada on objašnjava Lori da

živo i mrtvo telo imaju isti sastav čestica i da

nema smisla preferirati život. Ova mešavina

stavova se možda najneodređenije može

nazvati materijalizmom. Materijalizam znači

puno toga, ali ovde ćemo podrazumevati

teoriju koja zagovara da je svet stvoren

od čestica, čija interakcija objašnjava

svaki događaj u svetu. Tako, u načelu, ako

znamo položaje čestica u jednom trenutku

i zakone po kojima interaguju, možemo

znati sve što se dogodilo ili će se dogoditi.

Sa Dr Menhetnovom percepcijom vremena

slična je metafizika Baruha Spinoze koji je

smatrao da su vreme i prostor samo dva

atributa sveta među beskonačno drugih, ali

da su jedina dva koja ljudi mogu da saznaju.

Tako, Dr Menhetn govori Lori: „Vreme je

simultano, jedan složeno građen dijamant,

od čijih slojeva ljudi uporno vide samo

jedan…”. Stvar je u tome što on vidi stvarnost

kakvom ona jeste. Usled rezigniranosti u

pogledu ljudske sudbine, on odlazi na Mars

gde započinje svoj novi „projekat” i možda

stvaranje novog života. Džon je dosledan

ovakvom razmišljanju sve dok mu Lori ne

pomogne da shvati koliko je svaki poseban

ljudski život vredan i neverovatan, tada se

u njemu pokreće briga za ljude. Ipak, kada

na kraju sazna za Ozimandijasov plan, slaže

se sa njim da se ne treba razotkriti i zbog

neslaganja sa njima ubija Roršaha. Opet,

izgleda kao da Dr Menhetn to radi iz brige

prema ljudima (kao i Ozimandijas). Na kraju,

Ozimandijasu upućuje: „Bez osuđivanja i

bez praštanja, razumem”, ponovo napušta

zemlju i odlazi na Mars.

Ipak, prava „zlatna sredina” je Noćna Sova,

više običan čovek nego superheroj i borac

za pravdu. Den Drajberg je istovremeno

i uspešni superheroj i uspešni naučnik i

pristojan građanin. Nakon svoje penzije,

nastavio je da vodi miran život, vikendom

odlazi kod prijatelja (starije Noćne Sove)

i priseća se svojih avantura bez namere

da ih ponovo proživi. Ono što ga natera

da ponovo uđe u kostim jesu lične

nesigurnosti u pogledu svakodnevnih

egzistencijalnih briga. Tu vidimo da je

Denov pokretač ispunjenost i zdravlje

njegove ličnosti, njegovog karaktera. On

samo želi da bude dobar čovek i živi dobar

život. Ovo ga povezuje sa zastupnicima

teorije vrlina. Prema toj teoriji, predmet

ocene nisu ni postupak ni posledice, već

sam delatnik. Radi se

43

o tome da li čovek postupa onako kako bi

vrli čovek postupio, odnosno o razvijanju

poželjnih osobina. Za Aristotela, jedno od

određenja vrline je sredina između dve

krajnosti. Na primer, hrabrost je sredina

između kukavičluka i lude smelosti. Den,

recimo, pokazuje hrabrost kada odlučuje

da izbavi Roršaha iz zatvora. Ipak kada se

susretne sa posledicama Ozimandijasovog

plana, Noćna Sova ima problem da prihvati

to kao realnost i zbunjeno postavlja pitanje:

„Kako ljudi mogu da prave ovakve odluke?”.

On gubi svoj moralni kompas odnosno

primer vrlog čoveka; ne poseduje alat za

nošenje sa ovim scenarijom. Nakon panike i

poricanja, Noćna Sova poziva na strpljivost,

na razmatranje kako je najbolje postupiti u

susret takvoj situaciji. Tako, kao vrli čovek,

smiruje Lori: „Hajde da nađemo neko

tiho mesto, dalje od svetla. Moramo da

razmislimo, da razgovaramo…” Brzo se vraća

u ulogu čoveka koji pokušava da nađe mirno

rešenje, „adekvatnu meru reagovanja”.

Poslednji lik kome bih posvetio pažnju

je Srebrna Utvara, odnosno Lori

Juspečik, jer se ona može povezati sa

„najsavremenijom” među tradicionalnim

ili popularnim etičkim teorijama – etikom

brige. Ova teorija se zbog brige kao svog

centralnog pojma najčešće povezuje sa

pojmovina međuljudskih veza, ranjivosti i

međusobne zavisnosti. Lori se, kroz strip,

uglavnom vodi ovim pojmovima. Za razliku

od drugih likova, ne polaže toliko nade u

pravdu ili pravila, već prati svoja osećanja,

intuiciju, i svoje i tuđe potrebe. Superheroj

je postala na majčino instistiranje (jer je

ona bila starija Srebrna Utvara). Stoga,

u svojim avanturama ponekad nevoljno

prati Noćnu Sovu, opominjući ga na

apsurdnost njegovih planova (poput

oslobađanja Roršaha). Kada primeti da Dr

Menhetn gubi i poslednje obrise ljudskosti,

ona brine, pokušava da mu se približi i

odgovori na njegove potrebe, ali na kraju

ga sa žaljenjem napušta. Kasnije, na Marsu,

kada sa njim vodi raspravu o tome da li je

zemlja vredna spasavanja, ona se poziva na

puko postojanje milijardi života i njihovu

vrednost: „Priznajem da puno ljudi ima

zamršene živote u kojima ne postižu ništa

zanimljivo, ali nismo li univerzumu značajniji

od toga? Mislim, samo postojanje života, nije

li to značajno?” Upravo ovim oslanjanjem

na ljudsku svakodnevnu borbu, ljudske

odnose i povezanost ljudi, Lori uspeva da

pridobije Dr Menhetna, koji pristaje da se

vrati na Zemlju i spasi je. Ona „posustaje”

najpre kada Ozimandijas naizgled ubija

Dr Menhetna i iz tuge i besa puca u

Ozimandijasa. Na kraju, kada napokon

shvati da je Ozimandijas ubio milione

ljudi, doživljava potpuni kolaps plačući

nad sudbinama ljudi koji više ne mogu da

se „raspravljaju, jedu indijsku hranu ili vole

jedni druge”.

Autori stripa ne favorizuju nijednu od ovih

teorija, bar ako je verovati stripu. Štaviše, oni

ih testiraju, čine jasnim njihove konsekvence

i primenu u stvarnom svetu. Ozimandijas i

Roršah utilitarizam i deontologiju zapravo

koriste kao racionalizaciju za razna zlodela

koja čine. Njima ove teorije služe samo kao

pozadina da opravdaju svoje postupke.

Obojica su nekako povređeni ili isfrustrirani,

i stoga konstruišu iščašeni pogled na svet.

Dr Menhetn, kao „materijalistički” lik možda

nije dovoljno realan da bi se okarakterisao

kao dobar ili loš, ali u kombinaciji sa

Lori predstavlja značajan komentar na

materijalističke teorije. Tek je Lori, uz

svoju dozu ljudskosti uspela da učini Dr

Menhetnovu perspektivu korisnom u

nekom značajnijem smislu. Noćna Sova je,

sa druge strane, bliži Srebrnoj Utvari jer se

vodi vrlinama i vrlim ljudima.

Deluje kao da autori stripa žele da pokažu

da su određene etičke teorije podložne

manipulaciji u očigledno loše svrhe. Iako

ne favorizuju stanovišta Srebrne Utvare i

Noćne Sove, čini se (možda samo meni) da

njihovi pogledi na svet bolje opisuju način

na koji treba i postupati u svakodnevnom

životu (i birati u etičkim

44

USPUTNA FILOZOFIJA

45

Gradski muzej Vršac

O istoriji i stalnoj postavci

piše i fotografiše: Tara Jovanović

Gradski muzej u Vršcu jedna je od najznačajnijih i

najstarijih ustanova ovog grada. Osnovan je 1882. godine,

a za kustosa je postavljen Feliks Mileker (1858–1942), koji

je dao bogat doprinos Gradskom muzeju putem saradnje

sa arheolozima prilikom terenskih iskopavanja i otkupa

predmeta od kolekcionara. Nakon njegove smrti, 1942.

godine, Muzej je zatvoren, ali se ubrzo, posle pet godina,

ponovo otvara za posetioce.

46

Problem prostora i glavne zgrade prate Muzej od

samog osnivanja, pa sve do danas. Ipak, danas Muzej

ima postavke u čak četiri objekta. Središte Muzeja je u

zgradi „Konkordija”, a zgrada „Apoteka na stepenicama”,

ima svojstvo spomenika kulture od velikog značaja i u njoj

posetioci mogu videti stalnu postavku Istorija zdravstvene

kulture jugoistočnog Banata i Prirodnjačku postavku.

Nakon rekonstrukcije Vršačkog zamka 2015. godine, on

postaje treći objekat Gradskog muzeja, dok je četvrti

objekat, Muzej Roberta Hamerštila u selu Gudurica.

Gradski muzej u Vršcu smatra se zavičajnim muzejem,

u kojem se mogu naći stručna odeljenja: istorijsko,

arheološko, numizmatičko, etnološko, umetničko,

prirodnjačko, kao i konzervatorska radionica za keramiku,

freske i slike.

PRIKAZ IZLOŽBE

U stalnoj postavci muzeja su:

1. Građanski život Vršca u drugoj polovini XIX i početkom XX

veka − Predmeti iz etnološkog odeljenja muzeja, koji datiraju

iz perioda od 18. veka, pa sve do danas.

2. Hladno oružje iz zbirki gradskog muzeja − Prikazuje predmete

iz arheološkog, etnološkog i istorijskog odeljenja.

3. Sećanje na Paju Jovanovića – Postavka koja sadrži njegove

najznačajnije radove.

4. Od praistorije do srednjeg veka – Sekcija koja se sastoji iz

predmeta koji datiraju iz razdoblja paleolita i neolita u kojoj se

nalaze iskopine sa lokaliteta u okolini grada, kao i predmeta iz

nešto kasnijeg perioda, pa čak i predmeta iz ranog srednjeg

veka.

5. Prirodnjačka postavka – Čini deo stalne postavke koji se nalazi

u „Apoteci na stepenicama” i sadrži ornitološku i zoološku

podsekciju koju predstavljaju sisari.

6. Istorija zdravstvene kulture jugoistočnog Banata − Još jedna

sekcija u „Apoteci na stepenicama” je sekcija koja prikazuje

biblioteku, arhivu i predmete apoteke.

47

48

BOGOVI I HEROJI

MINERVA

piše: Aleksandra Vujić

ilustracija: Jelena Marašković

Minerva je rimska boginja mudrosti, pravde,

pobede, medicine, zanatlija, trgovaca i umetnika.

Njen kult dobija na snazi nakon što nastupi

nagli razvoj zanatstva i trgovine. Sve brojnijim

zanatlijama i trgovcima potrebno je božanstvo

koje će im biti zaštitnik, a to mesto zauzima

Minerva. Ona je takođe i boginja ratnika, ali na

miroljubiv način – zaštitnica je ratnika koji se brane

od napada, ne onih koji napadaju. Poistovećivana

je sa Atinom u grčkoj mitologiji.

Zajedno sa Jupiterom i Junonom,

Minerva čini kapitolsku trijadu.

Ova trijada zamenila je do tada

poštovanu arhajsku trijadu (koju

su činili Jupiter, Mars i Kvirin) i

specifična je jer se u njoj nalaze

čak dve boginje, što je do tada bilo

neuobičajeno.

Minerva je često prikazivana sa sovom koja,

naravno, simbolizuje mudrost i znanje. Iako je

kult bio raširen, u Rimu je Minerva imala isključivo

ratnički karakter, pa je tu prikazivana sa štitom i u

oklopu, noseći kacigu.

Minervu je moguće videti i na ulicama

Beograda. Naime, ukoliko stanete

ispred Kapetan Mišinog zdanja i

pogledate levo i desno iznad ulaza,

videćete Minervu i Apolona koji su

tu da simbolizuju umetničku, obrazovnu

i naučnu namenu građevine.

Minerva je umešana u nastanak jedne od

najpoznatijih ličnosti grčke i rimske mitologije –

Meduze. Meduza je nekada bila prelepa Minervina

sveštenica. Ipak, izneverila je Minervu oskrnavivši

njen hram u kojem je vodila ljubav sa Neptunom.

Kada je to saznala, Minerva ju je pretvorila u

čudovište sa zmijama umesto kose i sa ogromnim

zubima i kandžama. Sem lepote, izgubila je i

mogućnost da ikada pogleda nekoga u oči, a da ga

ne pretvori u kamen. Naposletku ju je ubio Persej

koji je pomoću štita izbegao njen pogled i zatim joj

je odrubio glavu. Od kapljica krvi koje su pale na

zemlju nasto je Pegaz, kojeg je Minerva pripitomila.

Meduzinu glavu Persej je odneo kao dar Minervi,

koja ju je stavila na egidu, Jupiterov štit.

Praznik pod nazivom Kvinkvatri je Minervin praznik

i spada u najstarije rimske praznike. Isprva je trajao

jedan dan i Minerva ga je delila sa Marsom, ali je

kasnije proslava produžena na pet dana. Za vreme

praznika, Minervi su prinošene žrtve u vidu kolača

i meda, čime se obeležavao njen rođendan, a

održavale su se i gladijatorske igre, u čast toga što

je boginja rata. Poslednji dan proslave, zanatlije su

joj prinosile razne žrtve da bi joj se umilile. Minerva

je i zaštitnica učitelja, pa su na taj dan, simbolično,

đaci donosili učiteljima svoju godišnju školarinu

(minerval).

Postojao je i mali Kvinkvatri koji je bio posvećen

Jupiteru i Minervi i praznovali su ga uglavnom

frulaši, koji su maskirani prolazili gradom i svirali

okupljenom narodu. Ovaj praznik je isprva

trajao jedan dan, ali kako su Rimljani voleli da se

zabavljaju, produžen je na tri dana.

49

50

RAZGLEDENICA

GRADSKA

KUĆA

U

SUBOTICI

51

piše i fotografiše: Ivana Novaković

Gradska kuća u Subotici i dalje stoji kao svedok

mnogobrojnih događaja, raznih političkih i društvenih

turbulencija, ideoloških promena, smenjivanja

država, ali i kao simbol prosperiteta i istrajnosti.

Zbog uloge koja joj je namenjena, izuzetno je bio

važan njen izgled, položaj i veličina, kako bi ispunila

sve zahteve. Očekivalo se da bude odraz duha

vremena, ideja i da prikaže svoju važnost u državi.

Ova Gradska kuća je treća po redu podignuta u

Subotici, na istom mestu kao i prethodne dve.

Dvojac koji je zadužen za ovu velelepnu građevinu u

stilu mađarske secesije su arhitekte Marcel Komor i

Deže Jakab iz Budimpešte.

Dve godine nakon izgradnje radilo se na ukrašavanju

enterijera, te je svečano otvaranje bilo 1912. godine,

dok je Subotica bila deo Austrougarske monarhije.

Ona kroz bogatstvo ukrasa pripoveda o mađarskim

folklornim motivima. Razne varijacije stilizovanog

cveća, prepleta, jarke boje, obrada drveta koja

veoma podseća na ukrase u seoskim domaćinstvima

samo su neki od elemenata koji krase ovo zdanje.

Najdominantniji arhitektonski deo je toranj sa kojeg

se pruža pogled na ceo grad i njegovu okolinu.

Tu su se nalazile prostorije gradonačelnika, većnice,

kao i administracija, arhiv, policija, zatvor, ali i

trgovačke radnje. Kao najveće i najvažnije delo u

gradu uticalo je na dalje formiranje gradskog jezgra.

52

RAZGLEDENICA

53

54

RAZGLEDENICA

55

foto: Aleksandra Subotić

Verujem da je

konektovanje sa precima

veoma bitno na putu ka otkrivanju lične istine.

56

INTERVJU

intervju vodila: Nevena Stajković

U vreme kada se sumiraju utisci sa letovanja, a

oni srećni grabe poslednje dane leta da uživaju

na plaži, mi čitamo zbirku poezije Žene koje

nisu videle more izdate od strane Književne

Zadruge. Autorka ove vrle prve zbirke poezije je

Marija Marković, Kragujevčanka koja živi i radi u

Pragu. Njene pesme i kratka proza objavljivani

su u različitim zbornicima, kao što su Rukopisi,

Crte i Reze, Niko više ne ide u raj, kao i u onlajn

časopisima Astronaut i Bludni stih.

Žene koje nisu videle more odvešće vas u svet

detinjstva, cveća, snova, kletvi i pretkinja. Sa

Marijom smo razgovarali o njenoj prvoj zbirci

pesama, ali i Književnoj Zadruzi i praškoj

poetskoj sceni, a ona nam za kraj preporučuje

sjajnu knjigu meditativne proze kojoj se od

prošlog leta više puta vraćala.

57

Kako je glasila tvoja prva objavljena pesma? Kada i gde je objavljena i u kolikoj meri se ona

razlikuje od pesama koje imamo priliku da čitamo u tvojoj zbirci pesama Žene koje nisu videle

more?

Ako se dobro sećam, bila je to pesma Biser i more. Bila sam šesti razred osnovne škole i tada sam

pisala poeziju misleći da je to što pišem nešto wow, nešto najbolje ikada napisano. Pesma je bila

u rimi, što puno i ne iznenađuje uzevši u obzir literaturu koja nam je tokom školovanja servirana.

Pesma je objavljena u jednom školskom časopisu, a govorila je o tajnom životu bisera nasuprot

uzburkanom životu mora, gde se na kraju postavljalo pitanje razmisli da li si biser ili more ti. Tada

sam verovatno verovala da je filozofsko pitanje postojanja čoveka i njegove svrhe privilegija svih

nas. Vrlo dobro pamtim neustrašivost koju sam imala kao dete i koja se sve više izmicala kako

sam odrastala, shvatajući da sam u očima društvenog poretka prvo žena, pa tek onda (možda)

čovek. To je verovatno i ta dijametralna razlika zbirke Žene koje nisu videle more i nekog ranog,

detinje naivnog, pristupa. Kroz ovu zbirku i kroz stihove progovorile su mnoge moje, i ne samo

moje, pretkinje. Progovorile su o svojoj ljudskosti, o uskraćenosti za istu, o pokušajima da ugrabe

ono malo parče slobode – svoje ravnice, ponosa ili obale.

Interesantna priča krije se iza nastanka izdavačke kuće koja je u junu ove godine izdala tvoju

zbirku pesama. Možeš li nas upoznati sa Književnom Zadrugom iz Banjaluke?

Književna Zadruga (KZ) je neformalni kvir feministički kolektiv. Akcenat je na reči kolektiv, jer

je ideja bila da se testiraju ustaljeni i poznati vidovi izdavaštva. Zadruga funkcioniše po principu

učestvovanja svakog člana na nastanak knjige. Na primer, Arman Fatić, jedan od osnivača, radio je

korice za moju zbirku iako se nikada ranije time nije bavio i zajedničkim dogovorom došli smo do

rešenja. Nikola Lero je uređivao tekst, ali je takođe angažovao i bliske ljude koji su pomogli u lekturi.

Vanja Šunjić je takođe radila lekturu, ali i učestvovala na uređenju teksta i davanju sugestija. Pored

toga organizovala je najave promocija i sve što se tiče onlajn oglašavanja.

Ono što je mene privuklo kada sam videla konkurs KZ, bila je baš reč Zadruga, jer me je asocirala

na omladinske radne akcije, za koje verujem da su bile jedna od dobrih strana socijalizma, a nestale

su zajedno sa celokupnom filozofijom.

Sticajem okolnosti, neki od osnivača su iz Banjaluke, međutim, štamparija se nalazi u Brčkom, jedno

od izdanja izašlo je u Sarajevu, drugo u Kragujevcu, treće u Doboju. Jedna od ideja KZ je bila da

potre geografske granice i tako se otvorila debata da li je KZ iz jednog konkretnog mesta, države

ili pripada, tj. ne pripada nigde.

Zbirkom dominira motiv pretkinja („kada ustanu/ neće pomoći/ ni otac/ ni kolac”) Na koji

način su tvoje pretkinje uticale na tvoj život, na ličnost kakva si postala i, naravno, na tvoju

poeziju?

Koliko god da sam bežala od njih, bojeći se da će mi doneti dosta toga arhaičnog, bilo je nemoguće

uteći, baš kao što si pomenula, neće pomoći ni otac ni kolac. Odrasla sam u Kragujevcu, i dosta

vremena provodila sam na selu, među seoskim ženama, njihovim pričanjima i legendama. O

sudbinama mojih pretkinja poprilično se ćutalo. Sve je bilo tabu: nasilje u porodici, nemogućnost

razvoda, abortusi, nepismenost. Možemo to zvati nečim magijskim ili veštičjim, ali ja sam dugo

osećala tapkanje stopala za sobom i imala sam potrebu da se pozabavim svojim transgeneracijskim

traumama, u koje i te kako verujem.

Žene koje su obeležile moje odrastanje dakako su uticale na ono što danas jesam. Često kada sam

u nedoumici ili imam neku krizu, vratim se njima. Verujem da je konektovanje sa precima veoma

bitno na putu ka otkrivanju lične istine.

58

INTERVJU

foto: Jelena Veljković

59

60

foto: Marija Marković

Nakon čitanja zbirke u celosti stiče se utisak da je zbirka

kompaktna, odiše tematskim jedinstvom i iz svake pesme isijava

slična emocija. Jesi li pisala s namerom da pesme objediniš u zbirci

ili se podudarnost tema i motiva u pesmama desila spontano?

Do poslednjeg trenutka sam se bojala da li podudarnost postoji i da

li su teme dobro uvezane. Međutim, kada je naslov došao na red,

kao posledica poslednje pesme koju sam napisala, učinilo mi se da je

poveznica jasna. To je bila sloboda. Oduzeta, izvojevana, nepokorena,

razjarena, topla – sloboda. Verujem da teme koje su nam obeležile

živote moraju proći kroz tu prvu zbirku da bi se išlo dalje, da bi se bolje

pisalo, da bi se lakše i iskrenije dolazilo do sebe i drugih. Poznajem

pesnike koji su relativno skoro takođe objavili svoje prve zbirke i

uglavnom je iskustvo isto. To je najčešće ispovest, nešto što nam

leži na duši, nešto što moramo da ispričamo i sa čim moramo da se

suočimo.

INTERVJU

S obzirom na to da živiš i radiš u Pragu, možeš li nam otkriti kakva

je alternativna književna scena u tom gradu? Da li se i u kolikoj meri

razlikuje od naše?

Ono što sam primetila je prisustvo režijskog ili scenarijskog pristupa

u tekstovima, što verovatno nije iznenađenje, s obzirom na to da je

Prag grad velike filmske škole. Što se poezije tiče, pesnici su dosta

mladi i veoma eksperimentalni. Nova generacija pisaca u Pragu ne

preza ni od čega i čini mi se da smelo gradi neki svoj svet u kome se

više okreću budućnosti, eventualno sadašnjosti. Za mene je ta poezija

često hermetična ili kafkijanska, sa dosta halucinacija, metamorfoza

i nadrealnih motiva. Ono što definitivno omogućava takav vid

stvaralaštva jeste drugačiji istorijski kontekst, bez skorijih ratova i

destrukcije.

Jesi li pokušala da pišeš poeziju na češkom? Ili možda nekom

drugom stranom jeziku? Ako jesi, da li si zadovoljna ishodom; ako

nisi, šta te je sprečilo?

Pokušala sam da pišem poeziju na engleskom, ali i nakon čitanja nisam

se osetila povezanom sa tim što sam napisala. Koliko god da sam

mislila da je moje poznavanje tog jezika dobro, shvatila sam koliko mi

je reči falilo. Daša Drndić je u svojim tekstovima citirala Danila Kiša,

da se ne piše samo jezikom, već i nasleđem, onim svim što smo sa

jednog prostora poneli ili što osećamo poznatim. Možda bi zato bilo

lakše nekada pisati na češkom, jer je to slovenski prostor, ali ja nisam

još uvek na tom nivou poznavanja jezika, pa bih bila jako srećna ukoliko

bi za sada izašao prevod moje trenutne zbirke.

Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima i

sagovornicama – da li možeš čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da

preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili

umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?

Knjiga koju sam pročitala prošlog leta i kojoj sam se od tada vraćala više

puta je meditativna proza Staše Aras, roman Horror Vacui, koji se ove

godine našao i u užem izboru za nagradu Meša Selimović. Priča prati

nekih mesec dana života žene na primorju koja je sledom događaja

dovedena u situaciju gde će morati da se pozabavi sobom i da duboko

promisli o životu koji je izabrala. Ništa poput velikog preokreta se ne

dešava u ovom romanu, ali se i te kako mnogo toga odvije u samoj

junakinji. Telesnost, poetičnost, razgovori sa sobom, introspekcija

samo su neke od reči kojima bih opisala to delo. Ako volite Rejčel Kask,

Debru Levi i prizvuk Virdžinije Vulf, ova knjiga je pravi izbor.

61

piše: Ana Samardžić

Rubrika Detalj za kraj svaki put donosi neko drugo

umetničko delo, tako da se ime autora i naziv dela ne

pominju nigde u tekstu. Ideja je da na osnovu jednog detalja

kompozicije sami saznate o kom delu i umetniku je reč i da

svoje odgovore podelite sa nama u komentarima na tekst

na sajtu ili društvenim mrežama, a u svakom sledećem

broju, biće otkriveno rešenje prethodnog zadatka.

Napomena:

U cilju da vaša potraga bude zanimljivija, u tekstovima će

se reč umetnik odnositi i na umetnice i na umetnike, a

biće reči o stranim i domaćim autorima iz svih umetničkih

epoha, kao i savremene umetnosti. Period nastanka

umetničkog dela biće naznačen, a kao pomoć, savet je

da što više obratite pažnju na detalje koji se nalaze i oko

uveličanog predstavljenog motiva.

Važno:

Autori i izvori fotografija korišćenih u tekstovima biće

objavljeni u svakom narednom broju kako čitaoci ne bi

odmah otkrili o čemu je reč.

Neko bi se možda zbunio kada bi na jednoj slici uočio

sve ono što je, naizgled, u suprotnosti jedno s drugim —

impresionistički tretman boje, realistični prikaz figura i u

potpunosti simboličnu temu. Ali, ne i vi, dragi čitaoci! Ne i

vi, zar ne? (sad mi treba onaj mim iz Ratova zvezda ovde).

Videli smo do sada kroz naše rubrike koliki je pluralizam

u umetnosti negovao 19. vek. Sva ta različitost stilova i

pravaca kulminirala je krajem i na prelazu vekova, kada

se sudaraju tradicionalne i moderne tendencije. Za

akademizam koji se odlikovao pretežno realističnim

scenama smeštenim u savremeno ili istorijsko okruženje,

sa stvarnim ili imaginarnim likovima, nije bilo neobično

da se jedna mitološka scena, kakva je ova, predstavi na

jedan vrlo verodostojan način. Priča nije realna, ali ličnosti

na slici su predstavljene kao da jesu. Nije bilo neobično ni

da, pod uticajem impresionizma, jedan akademski slikar,

sa idejom da predstavi neki mit, odluči da izađe u prirodu

i dozvoli da mu sunčeva svetlost dodatno rasplamsa

maštu.

Tako nešto se, verovatno, desilo i ovom francuskom

umetniku, pretežno slikaru istorijskih kompozicija,

koji je 1894. godine odlučio da predstavi čuvenu

srednjovekovnu legendu na simboličan način (na veoma

sličan način nešto kasnije je u nekoliko verzija to učinio

i naš Paja Jovanović). U pitanju je konkretna ličnost, ali

u nazivu slike ona je univerzalna i tipična za istoriju i

kulturu srednjeg veka (koju su simbolistički slikari jako

voleli), a može se prepoznati po specifičnom odevanju.

Na detalju ove slike mi, u stvari, vidimo, deo odeće (ili,

možda bolje, opreme) jedne muške figure, na kome

se reflektuju ženske figure koje ga okružuju u jednom

raskošno cvetnom polju. Ženske figure su nage, ali

pretežno skrivene i prekrivene cvećem kao vencima ili

šeširima. Da je reč baš o ovom glavnom junaku priče, iz

koje je umetnik preuzeo motiv, kazuju nam i njegove reči:

,,Predodređeni, odeven u simboličan oklop od srebra, ide

prema Ideji, ne obraćajući pažnju na pozive Života”. Da li

znate o kom umetniku i slici je reč?

62

DETALJ ZA KRAJ

Rešenje prethodnog broja:

Edmund Bler Lajton, Odlikovanje (The Accolade), 1901

Izvor: Vikimedijina ostava, javno vlasništvo

63

LARPURLARTIZAM

KUŠ! septembar 2022.

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?