KUŠ!januar2022

Kulturno-umetnički špajz
januar 2022.
broj 72

SADRŽAJ
REČ UREDNICE
Kulturno-umetnički špajz
broj 72, januar 2022.
Tim:
Urednica:
Jovana Nikolić
Lektorke:
Nevena Stajković
Aleksandra Vujić
Art tim:
Ana Lončar
Jovana Lukić
Jovana Nikolić
Srećko Radivojević
Aleksandar Simonović
Jelena Tizić
Autori:
Igor Belopavlović
Sanja Gligorić
Jovana Nikolić (MoonQueen)
Ivana Pavićević
Ana Samardžić
Pavle R. Srdić
Nevena Stajković
Marko Vesić
Aleksandra Vujić
Tamara Živković
Saradnici:
Dorijan Dobrić
Dorotea Lovčević
Tisa Milić
Bogdana Perović
Ana Stojković
Reč urednice
str. 3
Veseli trio, Džudit Lejster
str. 8
Zemljani, Sajaka Murata
str. 16
Deda Mraziću, dušice…
str. 22
Povratak princeze-ratnice i
ženskog puta heroja
u novoj eri animiranih
filmova, serija i video-igara
str. 28
Apsolutna metafora
nikakva metafora
str. 34
Izida
str. 44
Intervju: Fantom
str. 48
Strip Larpurlatizam
str. 54
Poetski konkurs Nulta tačka
str. 4
Žitije kraljice Jelene
arhiepiskopa Danila II
str. 12
Čekaj, i to je muzika?!
#7 inovativnih kompozicija koje
su obeležile vekove za nama
str. 18
Zašto su muškarci svinje
i ostali stereotipi
– predstava Ova će biti ista,
Atelje 212
str. 26
Volite li salatu Olivije?
str. 32
Od bidermajera do Mediale
str. 38
Ruska crkva
kod Donjeg Adrovca
str. 46
Božićna priča
str. 52
Novu 2022. godinu počinjemo „od nule”, a upravo je novi početak,
tj. Nulta tačka bila tema pesničkog konkursa čiji vas rezultati – tri najbolje
pesme po proceni našeg žirija – čekaju u rubrici Mladi i kreativni. Dobar način
da započnete novu godinu, osim poezijom, svakako je i tradicija darivanja, a
detalj jedne takve scene, koja govori o toploj prazničnoj atmosferi u okviru
porodice, inspirisao je Anu za ovomesečni Detalj na kraju broja. Da li ste bili
dobri i zaslužili da vam Deda Mraz donese poklon? Proverite šta o tome kaže
pesma Santa Baby, poznati božićni hit pevačice Erte Kit koji je tema novog
Pajinog teksta, a koji ste u nekoj od kasnijih obrada sigurno čuli na radiju ovih
dana.
U isto praznično ruho obojili smo i Sliku meseca. Veseli trio Džudit
Lejster upoznaće vas sa omiljenom temom sedamnaestovekovnog holandskog
žanr slikarstva – pijankom u društvu prijatelja, koja nam je svima bliska i u
sadašnjosti, pogotovu tokom praznika i slavlja. A ako se u noći pozdravljanja
stare i iščekivanja nove godine mahom pije, onda se prvi dan u godini u većini
srpskih domaćinstava proslavlja ručkom čiji je neizostavni deo jedna veoma
poznata salata, specijalitet nastao u 19. veku, čiji su originalni recept tokom
vremena menjale istorijske i političke prilike zemlje po kojoj danas nosi ime.
Jedna takva istorijska prilika dovela je ruskog pukovnika Rajevskog do naših
prostora, te je telo vojnika koji je inspirisao Lava Tolstoja za lik grofa Vronskog
sahranjeno u okolini Aleksinca, gde nas vodi januarska Razglednica.
Tokom meseca predlažemo vam da obiđete i izložbu Od bidermajera
do Mediale otvorenu u Istorijskom muzeju Srbije i pogledate predstavu Ova
će biti ista u Ateljau 212 o kojoj je pisao Igor. Tamara vam u ovom broju
preporučuje knjigu Zemljani japanske spisateljice Sajake Murate, a Tisa pravi
listu crtaća o hrabrim devojčicama koje su tokom prethodne dve decenije
uzele stvari u svoje ruke i postale glavne protagonistkinje velikog platna i
malih ekrana. Ovako ušuškani u zimske bajke začinite januar još i muzikom
našeg novog sagovornika, Fantoma, ili nekom od hiperinovativnih kompozicija
koje su obeležile preokrete u istoriji muzike.
Srce princeze ratnice, dobro društvo, veselje,
zabavu i srećnu Novu godinu i Božić
želi vam
Urednica,
Jovana Nikolić
Autor ilustracije
na naslovnoj strani:
Ljiljana Đajić
Pišite nam Vaše predloge, kritike, sugestije,
pitanja i pohvale, naša adresa je:
casopiskus@gmail.com
2 3

MLADI I KREATIVNI
Poetski konkurs
Nulta tačka
ilustracija: Nevena Živković
Novu godinu počinjemo entuzijastični i „od nule”, a upravo su nas sveži i
novi počeci inspirisali da raspišemo poetski konkurs pod nazivom Nulta
tačka i čujemo kako mladi pesnički glasovi doživljavaju nove cikluse i
nove početke. Na konkurs je dospelo mnogo radova, te je naš žiri imao
pune ruke posla da među njima odabere tri najbolja, a ovom prilikom
izbor je pao na pesme Anđele Bulajić, Ivane Lulić i Teodore Kravljanac.
Pogledajte kako su one odgovorile na zadatu temu i uživajte u čašici
januarske poezije!
Ukosnice i druge sitnice
Podrezati nokte, pričvrstiti šnalu na glavu
bezbijedno izaći u svijet
sjajem prelakirati nokte
pa ruke omekšati voskom
iznad čela staviti ukosnice
na usni zagristi mirisno labelo od višnje
ubaciti stopala u lavor
napuniti ga vodom i zaroniti u njega
i glavom i grudima i nogama
premazati boju preko korijena kose
povući prstima trepavice od crnog mastila
namazati obraze vazelinom i limunom
popiti mnogo tečnosti
izbljuvati mnogo tečnosti
umiti se medom i čajem
gledati kožu od gline kako se pari sa kostima
stomakom dotaći maslačak koji niče iz zemlje
progutati njegove latice
sve uhvatiti u šaku i nositi kao zrna šećera
položiti prste na hladan beton
i pustiti kamičak da se ureže u palac
da ostavi rupice i krv
onda opet podrezati nokte
skinuti ih do mesa
kroz zube usisati jagodice
i znati da je bolje
kad malo boli
bolje od: ne osjećati baš ništa.
Anđela Bulajić
4 5

Vidaraski obrt
Promena
MLADI I KREATIVNI
jednom uskoro
kad mi ovaj grad dođe navrh glave
počet ću
skupljati trave
po livadama
neće me dirati
pun tramvaj kukavica
podjela poslova i ljudi
na tuđe i naše
zavezat ću oko pâsa stare jastučnice
napunit ih stolisnikom
divljom mrkvom i
bobama
učiti iz ljekaruša
čime popraviti
glavu
utrobu il
stopala
vratiti se kući
otresti prah s nogu
i ne progovoriti
danima.
Ivana Lulić
Više sam puta
zgužvala u životu
ispisane papire
namirnicama za posluge
koje nikad nisam pročitala,
Nego navike
koje bih možda čak i spalila
pa u more bacila.
Nikad ništa nisam uradila.
Nikad ih stvarno nisam zgužvala.
Iako sam želela.
A gledam ih svaki dan.
U peni jutarnje kafe.
U neizbrijanim delovima nogu
U suvoj koži laktova
U iskrzalim noktima
U dlačici na bradi
Brkovima
Obrvama
Neočetkanoj kosi
Suvim petama
Prljavim ušima
Pocepanim patikama
Neželjenim zagrljajima.
Lošem zadahu.
Ukradenim pikslama i kriglama
Bljutavim poljupcima.
Preteranim rakijama
Cigarama
Nepotrebnim pipanjima
po ćoškovima starih letovanja.
Unapred lažnim šansama
sa prvih majeva
po vikendicama.
Više sam puta u životu
Čuvala račune i
prepiske nepotrebnih sadržaja.
Smejala se neduhovitim ljudima.
Sedela i pravila se zrelija.
Još lošija navika,
koja me je zgužvala
pa spalila.
I u more izbacila.
Pena me je povratila
Ko vreću punu navika.
Uz alge i mulj
Uz tonu plastike
Na mušlje sam se poderala
So me je razarala
Ko sam sada ja?
Teodora Kravljanac
6 7

SLIKA MESECA
VESELI TRIO
DŽUDIT LEJSTER
Džudit Lejster, Veseli trio, 1629, izvor: Wikimedia Commons
piše: MoonQueen
Godinu počinjemo slavljem, pićem, muzikom i dobrim
društvom, zbog čega je slika Veseli trio, holandske
umetnice Džudit Lejster, pravi izbor za našu januarsku
Sliku meseca. Nadamo se da ste, poput ljudi na ovoj
slici, i vi novogodišnju noć proslavili u društvu najboljih
prijatelja i zabavali se podjednako dobro.
Ova oda prijateljstvu i dobroj zabavi nastala je 1629.
godine, i lep je podsetnik na to da se od 17. veka do
današnjeg dana u shvatanju druženja i slavlja malo
toga promenilo. Glavna tema slike jeste vesela družina,
motiv koji je u holandskom i flamanskom žanr slikarstvu
17. veka bio veoma čest i popularan, a verovatno je
do slikarskog platna stigao preko istoimenog motiva
italijanske komedije del arte. U pitanju je prikaz male
grupe ljudi, prijatelja, koji uživaju u veseloj dokolici
ispunjenoj muzikom i pićem. Ponekad, tema je imala
moralizatorski karakter i podsećala je posmatrača na
posledice prekomerne konzumacije alkoloha i uopšte,
poročnog ponašanja, ali je ponekad cilj ovakvih slika bio
samo prikaz nevine zabave i ljudi koji uživaju u životu.
Džudit Lejster je u svom opusu ostavila obe varijante
motiva.
Istih dimenzija kao Veseli trio je i njena slika Poslednja
kap, nastala 1639. godine. Deceniju mlađa od Veselog
tria, Poslednja kap je često viđena kao par ove slike,
s obzirom na sličnu tematiku – uživanje u piću.
Posmatrajući Poslednju kap na kojoj je jedan od
pripadnika vesele družine sama Smrt (koja peščanim
satom u ruci upozorava da je vreme ovozemaljskog
života na izmaku), stiče se utisak drugačiji od onog
koji pruža Veseli trio. Dok je jedna slika osvetljena
tamnim, nokturnim svetlom koje dopire od plamena
sveće i jasno upućuje na posledice poročnog života,
druga scena je prikazana po dnevnom svetlu i manje
je zlokobna. Sličnost likova prikazanih na obe navodi
na pretpostavku da je u pitanju jedna ista pijanka,
započeta tokom dana, dok je još sve imalo prizvuk
zabave, i nastavljena do duboko u noć kada je vrag,
bukvalno, došao da odnese šalu.
Motiv pijanstva je u holandskoj i
flamanskoj sredini ovog perioda
bio veoma čest. Procenjuje
se da gotovo dve trećine žanr
slikarstva nizozemskih zemalja
17. veka prikazuje ljude koji
konzumiraju alkohol.
8 9

SLIKA MESECA
Džudit Lejster, Poslednja kap, 1639, izvor: Wikimedia Commons
Da su ova slika, ili ova tema, bile posebno važne za
slikarku govori i činjenica da se figura mladića sa
violinom, predstavljena u desnom uglu Veselog tria,
našla na još jednoj njenoj slici – Autoportretu iz 1630.
godine. Naime, Džudit je sebe prikazala u neobično
ležernoj pozi za ono vreme, odevenu u raskošan kostim
i sa neizostavnim atributima svoje profesije – paletom
i kistom u rukama, i štafelajem u pozadini. Upravo se
tom prilikom, verovatno ne sasvim slučajno, na štafelaju
našao lik violiniste, godinu dana ranije prikazanog kako
muzikom zabavlja svoje drugare.
Sve do 1903. godine slika Veseli trio, zajedno sa još
mnogim Lejsterinim delima, pripisivana je pogrešno
Fransu Halsu. Nakon smrti slikarka je pala u zaborav, a
neko je tokom vekova koji su usledili preko njenih potpisa
lažirao potpis daleko poznatijeg Fransa Halsa, koji je
živeo i stvarao u istom periodu kao i Džudit. Holandski
istoričar umetnosti Kornelis Hofstede de Grot, otkrio je
krajem 19. veka osam njemu pogrešno pripisanih slika i
izvukao ime Džudit Lejster iz anonimnosti. Zahvaljujući
Nacionalnoj galeriji umetnosti u Vašingtonu u kojoj se
čuva Lejsterin Autoportret 2009. godine organizovana
je retrospektivna izložba dela ove umetnice koja je
pokrenula novi talas interesovanja za njen život i
stvaralaštvo.
Džudit Lejster, Autoportret, 1630, izvor: Wikimedia Commons
Džudit Lejster je holandska
umetnica rođena u Harlemu
1609. godine. Slikarstvom se
bavila od rane mladosti, a sa
dvadeset četiri godine postala
je jedna od prvih žena članica
slikarske Gilde Svetog Luke u
svom gradu. Interesovala se
pretežno za portrete, mrtve
prirode i žanr-scene. Bila je
uspešna slikarka, imala je
svoj studio, šegrte i učenike,
a poznato je i to da je izvela
kolegu Fransa Halsa na sud
pod optužbom da joj je „ukrao”
jednog od asistenata. Do
udaje 1636. godine slikala je
samostalno, potpisujući dela
svojim imenom, da bi nakon
stupanja u brak verovatno
pomagala u radionici svog
muža, takođe slikara. Jedan
od najranijih pomena njenog
stvaralaštva nalazi se u knjizi
Opis i pohvala grada Harlema
iz 1628. godine čiji je autor
Džuditin sugrađanin, harlemski
pesnik Semjuel Ampcingin.
10 11

ČITAM I SKITAM
piše: Nevena Stajković
ilustracija: Srećko Radivojević
Kraljica Jelena poznatija nam je pod imenom
Jelena Anžujska. Potiče iz dinastije koja je
vladala Južnom Italijom. Bila je udata za
srpskog kralja Uroša i tom prilikom primila je
pravoslavnu veru, ali nije zanemarila katolicizam,
te je pomagala katolicima u Srbiji i podizala
katoličke manastire u Primorju. U braku sa
Urošem rodila je Dragutina i Milutina, a nakon
što je Dragutin oduzeo ocu vlast, posle čega
je ovaj ubrzo umro, Jelena je dobila na upravu
Zetu, Trebinje i krajeve oko Plava i Gornjeg
Ibra. Raspolagala je svim prihodima carevine,
vodila brigu o snabdevanju primorskih gradova
i sklapala samostalne ugovore o prijateljstvu
i trgovini sa Dubrovnikom. Na smeni vlasti,
1282. godine, kada je Dragutin abdicirao u
korist Milutina, Jelena je Zetu prepustila
Milutinovom sinu Stefanu (Dečanskom) i
zamonašila se u Skadru, a poslednje dane
provela je u Brnjacima (u gornjem toku Ibra),
gde je i preminula. Sahranjena je u svojoj
zadužbini Gradac, pravoslavnom manastiru
nedaleko od Kraljeva.
12 13

ČITAM I SKITAM
Žitije kraljice Jelene
Arhiepiskop Danilo II ukazao je veliko poštovanje kraljici
Jeleni pišući o njenom životu na način na koji se pisalo o
svim značajnim vladarima. Žitije nastaje 1371. godine i ono
predstavlja prvo delo posvećeno ženi u srpskoj književnosti.
Danilo je lično poznavao junakinju svog žitija, bio je svedok
mnogih događaja iz njenog života, a prisustvovao je i njenim
poslednjim danima, što čitavom žitiju daje ličan i intiman ton i
doprinosi njegovoj autentičnosti.
Četvrto poglavlje opisuje Jelenino zamonašenje. Pisac slika
njen unutrašnji portret govoreći nam o kraljičinom strahu za
sudbinu svoje duše. Taj strah se do te mere hiperbolizuje da
se ona i onesvesti od intenziteta istog. Kao poslednju želju
izražava to da želi da se zamonaši, što joj i biva omogućeno od
strane starca Jova u crkvi Svetog Nikole u Skadru.
Žitije kraljice Jelene podeljeno je na sedam poglavlja koja
su hronološki poređana tako da najpre govore o kraljičinom
svetovnom životu, preko ktitorske delatnosti i zamonašenja,
do njene smrti i događaja koji su usledili tri godine nakon toga.
Na početku dela pisac je zabeležio opšta žitijna mesta, ukratko
govoreći o Jeleninom poreklu, mladosti, udaji i bračnom
životu. Preobražaj u pripovedanju nastupa onda kada Dragutin
smakne oca Uroša sa prestola. Tada Jelena dobija „dostojni
deo države zemalja mnogih i krasnih”, ali akcenat nije na
njenom upravljanju oblastima koje je dobila, već su u prvom
planu njena razmišljanja o pokajanju i umrtvljivanju telesnih
misli. Time pisac dokazuje svoj iskaz sa početka poglavlja da
će govoriti o Jeleninom uzdržavanju i podvigu. Bitnu ulogu
igra molitva Gospodu koju kraljica izgovara i koja sadrži
razmišljanja o prolaznosti života. Slično kao u Jevanđelju po
Mateju, Jelena se pita šta će biti ako se i čitav svet stekne, a
duša svoja ošteti. Uvodeći molitvu, pisac slika kraljičin portret
skrećući nam pažnju na njenu pobožnost. Portret uokviruje
izdvajajući konkretne pojedinosti. Naglašava da je bila „oštra
rečju, a blaga po prirodi, poznavala sve knjige, bila gotova da
odgovori svakom ko je pita...”
U drugom poglavlju, Danilo govori o pokajanju, postu i milostinji
koju Jelena pruža sirotima i ubogima. Najslikovitije mestu u
datom poglavlju predstavlja Jelenino obraćanje sinovima. Tom
prilikom ona im govori koliko je važno da budu pokorni Bogu i
da se drže zajedno. Ona koristi slikovite primere da bi približila
sinovima značaj svojih reči upoređujući pritom dva razdvojena
brata sa razdvojenim pticama koje su nejake kad su same i
može ih uloviti svaki ptičar ili lovac. Dodaje toj slici i sliku braće
koja se međusobno pomažu, pa su samim tim kao tvrdi i visoki
grad.
Naredno poglavlje govori o podizanju Jelenine zadužbine,
hrama posvećenog Bogorodici – manastiru Gradac na Ibru. Lik
Jelene je u ovom poglavlju mnogo konkretnije opisan nego u
prethodna dva iz tog razloga što je u prethodnim poglavljima
akcenat bio na Jeleninoj duhovnosti, a u ovom poglavlju je u prvi
plan stavljena radnja. Dok su manastir gradili najbolji majstori iz
cele srpske zemlje, ona je darivala sirotinju, sakupljala monahe,
ustanovila monaški ustav, darovala sam manastir knjigama,
ikonama, zemljištem... U obraćanju monasima ona najstrože
kritikuje gordost, uči ih kako da se vladaju bogougodno, kako
da daju milostinju.
U petom poglavlju opisani su Jelenini poslednji trenuci i
prenos njenog tela iz dvora u Brnjacima u manastir Gradac
i ono je dramski najintenzivnije. Danilo opisuje Jelenino lice,
upoređujući ga sa licem anđela ili sunčanim zracima. Takav opis
je shematizovan i ukazuje na očišćenje od greha i propadljivosti,
njena duša je čista, a njeno lice je samo slika te čistote.
Nakon upečatljive molitve posvećene Bogu i blagosiljanja
prisutnih, Jelena se prekrstila i izjavila da u Božje ruke predaje
svoj duh. Nasuprot Jeleninom spokoju, Danilo opisuje plač i
ridanje prisutnih za preminulom kraljicom.
Na kraju ovog poglavlja, pojavljuje se Milutin, kida vlasi svoje
kose i pada ničice pred majčin odar i započinje emocionalni
i dramatični monolog u kojem je ponovo prisutno veličanje
kraljice, sada iz perspektive njenog sina. Njegov plač preobraća
se u pohvalu čiji svaki stih počinje anaforom „blažena”.
Šesto poglavlje posvećeno je Dragutinovom dolasku na majčin
grob. Pisac ovom događaju ne posvećuje mnogo pažnje. U
prvi plan je stavljen Dragutinov susret sa bratom Milutinom.
Pisac koristi retrospekciju i spominje dane koje su braća
provela zajedno, spominje njihovu međusobnu ljubav, divnu i
najsrdačniju. Sukob među braćom nestaje, kao da im je majka
pomirenje ostavila u amanet. Na samom kraju ovog poglavlja
Milutin daruje Dragutina i svečano ga ispraća.
U poslednjem, kratkom poglavlju Jelena se, tri godine nakon
smrti, u snu javila jednom od monaha i zatražila da se njeno
telo iznese iz zemlje. Monasi pozivaju raškog episkopa, Pavla,
Jeleninog duhovnog oca i oni vade Jelenino telo iz zemlje. Telo
je „kao u rosi umašteno svetim mirom, celo nepropadljivo”.
Položeno je u kovčeg i postavljeno ispred Hristove ikone.
Na samom kraju pisac nas obaveštava da je žitije „blažene
i hristoljubive” Jelene završeno i objavljuje tačan datum
njenog predstavljanja – „meseca februara u osmi dan”. U
završnici navodi pouku kojom podvlači smisao žitija, a koja je
karakteristična za žitijnu shemu.
Danilo nije detaljano opisivao Jelenin svetovni život koji je
podrazumevao odnos sa roditeljima, brak sa kraljem Urošem
i odnos sa sinovima i snahama i vladavinu nad oblastima koje
je dobila nakon muževljeve smrti. Pažnju je posvetio njenoj
askezi, građenju zadužbine i smrti kao i čudu u vidu točenja mira
iz njenog tela tri godine nakon smrti. Ona, ipak, nakon smrti
nije predstavljena kao čudotvorka, već kao posrednica između
sinova, zahvaljujući kojoj oni uzimaju ljubav i nesebičnost kao
svete pojave, što samo doprinosi upotpunjenju Jeleninog lika
kao pokajnice.
14 15

PRIKAZ KNJIGE
Zemljani
Sajaka Murata
piše i fotografiše: Tamara Živković
Roman Zemljani japanske spisateljice Sajake Murate je knjiga
koja nastavlja i, na jedan drugačiji način, uobličava jednu od
dominantnih tema Muratinog celokupnog književnog rada –
neuklopljenost muškaraca i žena u društvo, posebno u pogledu
očekivanih rodnih uloga. Roman počinje odlaskom devojčice
Nacuki i njene porodice, mame, tate i starije sestre Kise, kod
bake u kuću na planini u kojoj se, obično za praznike, okuplja cela
familija.
Naratorka romana, ona koja nas sprovodi kroz priču i iz čije
perspektive mi doživljavamo njen život i svet koji je okružuje,
jeste Nacuki, devojčica, kasnije i žena, koja je po mnogo čemu
neobična. Nacuki, ma koliko želela, ne može da se uklopi u svet
koji je okružuje. Primarno, ona biva psihički i fizički maltretirana
od strane sopstvene porodice – majka je konstrantno
nipodaštava, govori joj da je bezvredna i glupa, udara je papučom
po glavi ne bi li je promenila; sestra je ljubomorna na Nacuki i tu
svoju ljubomoru kanališe kroz zagorčavanje Nacukinog života; i
otac koji je ne primećuje. No, kao da to nije dovoljno, Nacukin
mladi nastavnik Igasaki je seksualno zlostavlja – pod izgovorom
dodatnih časova, nastavik je primorao da ga oralno zadovolji,
nakon čega Nacuki izgubi čulo ukusa.
Odbačena i maltretirana od strane onih koji bi trebalo da je štite i
da joj pruže sigurnost, Nacuki se povlači u svoj svet mašte u kojem
razgovara sa svojom plišanom igračkom, ježom Pjutom, koji je
došao sa planete Pohapipinpobipija i koji je od Nacuki načinio
čarobnicu čiji je zadatak da zaštiti planetu Zemlju. Jedini koji je,
kao malu, u tim fantazijama razume jeste njen rođak i dečko Ju
koji i sam misli da je vanzemaljac jer mu je mama uvek govorila
kako su ga vanzemaljci ostavili na jednom brdu gde ga je ona
našla, jer nikada nije uspevala da razume sopstvenog sina. I Ju
i Nacuki su vanzemaljci, oni koji ne pripadaju ovoj zemlji i ovom
društvu, i koji se, pošto su pronašli bliskost, povezanost i utehu
jedno u drugom, upuštaju u incestuozne odnose. Nakon što je
porodica to saznala, Ju i Nacuki se nisu videli narednih dvadeset
godina. Od malena Nacuki zna kako je društvo koncipirano i šta
se od svakog pojedinca u tom društvu očekuje.
Iako u njoj postoji snažna želja da se u to društvo, ili, kako ga
ona oslovljava – fabriku, uklopi, ona to ne može. Sa nešto preko
trideset godina, Nacuki ima muža, koji se i sam ogrešio o pravila
fabrike – pošto se i dugo nakon što je prestao biti dete kupao
sa mamom, Nacukin muž je razvio averziju prema ženskom telu.
Njih dvoje su se upoznali preko sajta, i sklopili brak ne bi li izbegli
pritisak sredine i ne bi li stvorili privid da doprinose funkcionisanju
fabrike.
„Svi su verovali fabrici, slepo je sledili, ispranih mozgova. Svoje unutrašnje
organe stavili su fabrici na uslugu, radili samo za nju.
Muž i ja smo oni kojima „mozgovi nisu bili isprani”. A ljudi koji su izbegli
ispiranje mozga, morali su stalno da glume da ne bi bili uklonjeni iz fabrike.”
Zemljani, Sajaka Murata
Kako to obično biva, privid može da se održi neko vreme, ali
će neminovno biti razrušen. Kada je okolina uočila da Nacuki i
njen muž ne doprinose fabrici, počinju progoni, ucenjivanja,
objašnjavanja... Ne razumejući postojanje ljubavi bez
„konzumacije braka”, okolina primorava Nacuki i njenog muža da
joj se usprotive, da se pobune, da pobegnu, ne bi li mogli da žive
slobodno – onako kako oni žele. Da sami budu vlasnici svog tela i
da sami donose odluke, neovisno od toga šta društvo od njih kao
muškarca i žene očekuje.
„Ti redovi gnezda činili su fabriku za proizvodnju ljudi. A u tom gradu ja sam
bila sredstvo u dvostrukom smislu.
Kao prvo, vredno sam učila da bih postala sredstvo za rad.
Kao drugo, trudila sam se da budem dobra devojčica da bih postala
reproduktivni organ za dobro svog grada.”
Zemljani, Sajaka Murata
Zemljani je jedan izuzetno intrigantan roman koji na neobičan
način obrađuje složene teme po pitanju odnosa društva i
pojedinca. U njemu ima elemenata fantastike, distopijske
književnosti, grotesknih ali realnih slika, pa i humora koji pomalo
razvodnjava težinu i ozbiljnost ovog romana. Dominantno pitanje
romana jeste pitanje slobode svakog pojedinca – ako čovek
ima potpuno slobodu, šta će sa njom uraditi? I da li je potpuna
sloboda, bez ikakvih vidova moralnih i društvenih ograničenja,
bez postojanja tabua, nešto čemu treba težiti?
16 17

IZ UGLA MUZIKE
Čekaj, i to je muzika?!
#7 inovativnih kompozicija koje su
obeležile vekove za nama
1 2 3
Jozef Hajdn, jedan od napoznatijih
Đerđ Ligeti, mađarski kompozitor, i danas
Helikopter – gudački kvartet naziv je
piše: Marko Vesić
ilustracija: Bogdana Perović
kompozitora klasicizma, najveći deo svog
života proveo je u službi kneza Esterhazija
sa kojim je, između ostalog, puno i
predstavlja jednu od najzanimljivijih ličnosti
savremene muzike, pre svega zbog svoje
„slušljive” i zabavne muzike. Naime, Musica
Štokhauzenove kompozicije koja je
premijerno izvedena 1995. godine, a
nastala je kao porudžbina jednog profesora
Inovativnost u stvaralaštvu, insistiranje na drugačijim pristupima
materijalu i njegovoj obradi (bilo da je reč o zvuku, glini – auditivnoj,
taktilnoj ili vizuelnoj prirodi dela) i/ili publici, odnosno komunikaciji
sa njom, neke su od najvažnijih dimenzija savremenog umetničkog
izraza. Ipak, kompozitori su i ranije tokom istorije pokazivali
različite tendencije ka eksperimentu, drugačijim sonoritetima i
konceptima koje su kroz svoja dela sprovodili te nas ne čudi da od
renesanse nailazimo na najrazličitija kompozitorska ostvarenja.
U narednim redovima ćemo se susresti sa deset zanimljivih i
provokativnih primera iz istorije muzike sa ciljem da prikažemo
ne stvaralački genij pojedinih autora, već način na koji dela (mogu,
pretenduju da) komuniciraju sa publikom.
putovao. Kako je knez leta uglavnom
provodio u Mađarskoj, neretko bi sa njim
pošli muzičari koji bi ga zabavljali tokom
odmora. Zanimljivo je da se jednog leta
poseta muzičara odužila, što se njima
nikako nije dopalo. Dugo su bili odvojeni
od svojih porodica, a Hajdn je, kako bi o
tome obavestio kneza, smislio duhovit
način da novonastali problem prikaže
kroz muziku. Tokom Finala Oproštajne
simfonije (Op. 45, fis-mol), čiji je naslov
sada sasvim jasan, muzičari su, jedan po
jedan, gasili sveće ispred svojih nota i
ricercata (delo pisano za klavir), ima
dvanaest stavova, gde je prvi izgrađen od
svega jednog tona u varijantama njegovog
ritmičkog ponavljanja, a dvanaesti od svih
dvanaest tonova hromatske lestvice (sve
bele i crne dirke od jednog do drugog tona
„do”). Na kraju svakog stava kompozitor
je uveo jedan novi ton ostvarujući, na
samom kraju, zamišljenu ideju – ričerkar,
baroknu formu! Tri bagatele za klavir iz
1961. godine još su radikalnije – reč je o
kompozicijama koje su zasnovane na
pauzama – ćutanju (i četvrtoj iste prirode
sa Muzičke akademije u Salcburgu.
Štokhauzen je, zanimljivo, negodovao
povodom ove porudžbine – nije želeo da
posle svega piše za „mali” gudački kvartet,
ali je jedna noć promenila njegov pogled na
to. Usnio je kako četiri helikoptera poleću
istovremeno noseći četiri izvođača – jasno
ih je video kroz prozor kako simultano
sviraju. San se ponavljao u najrazličitijim
oblicima gde je „zujanje” insekata u okolini
postao dominantni motiv. Spram toga,
kompozitor je zaista napisao ovo delo
zasnovano na svega tri tona u različitoj
napuštali scenu (što je Hajdn, očekivano,
koju izvođač, po želji, može da „odsvira”).
instrumentaciji pri čemu su, kao pred san,
vrlo vešto iskomponovao i orkestrirao).
Na kraju ustaje od klavira i poklanja se
izvođači morali da broje do osam, pa do
Na kraju dela ostale su svega dve violine,
publici. Zašto ćutanje, ko u tome pravi
četiri. Naposletku, delo je postalo i deo
Hajdn i koncertmajstor, koji zajedno odlaze
buku i „muziku” i zašto ponovo asocijacija
jednog scenskog ostvarenja sa frenetičnim
u tihim tonovima ovih instrumenata. Knez
na barok kroz naslov – razmislite.
visokim tonovima instrumenata i robusnim
je, već sutradan, raspustio muzičku trupu i
zvukom propelera!
oni su se vratili u Ajzenštat.
18 19

IZ UGLA MUZIKE
4 5
6 7
Manje poznat od mise kao važnog dela
Eksperimentalne umetničke prakse
katoličke tradicije, motet je bio važna forma
srećemo i u savremenoj srpskoj
Iako naziv dela Sonate i interludijumi
Lučano Berio je bio, sasvim skromno
srednjovekovne i renesansne muzike
muzici, a možda najzanimljiviji primer
aludiraju na ne tako blisku prošlost,
priznajemo, vrlo intrigantan, u izrazu
iako, čak i danas, pojedini kompozitori
pronalazimo u stvaralaštvu Maje Bosnić.
Džon Kejdž je, krajem prve polovine 20.
eklektičan i načitan kompozitor. Svoje
preferiraju ovaj kompozicioni oblik. Reč
Njena kompozicija \com.app.data koristi
veka, napravio veliku estetsku revoluciju.
veliko petostavačno delo Sinfonia za veliki
je o vokalnoj, višeglasnoj i višestavačnoj
besplatne aplikacije za pametne telefone
Razmišljajući o prirodi zvuka, muzičkog
orkestar i osam glasova napisao je 1968.
(najčešće tri) kompoziciji koja se zasnivala,
kao konceptualnu i estetsku osnovu
zapisa i tehnike, Kejdž je shvatio da
godine kada je pročitao Levi-Strosovo
pre svega, na latinskom religijskom tekstu
za kompoziciju i koje su integralni deo
klavir ne mora uvek biti milozvučni
delo The Raw and the Cooked u kome
i melodijama iz Gregorijanskog korala –
izvođenja. Aplikacije diktiraju muzički
harmonski instrument koji nam „donosi”
autor piše, između ostalog, da narodna
propisanih melodijskih obrazaca koje su
materijal, reaguju na žive zvuke u realnom
pastoralnu atmosferu ili žestoku noć i
mitologija obiluje formama sličnim
crkvenici skupili kao najlepše iz narodne
vremenu menjajući „pravila” sviranja za
impresionističke iluminacije – on može
muzičkim, poput sonate i fuge (reč je o
tradicije. S vremenom su različite vokalne
izvođače (oni sviraju sasvim intuitivnu
poslužiti kao izvor najrazličitijih zvukova
načinima komponovanja). Kako je knjiga
deonice, komponovane tako da se
muziku spram onoga što aplikacija
od perkusionih (udaračkih) do trzalačkih i
veoma zainteresovala kompozitora, veći
slogovi i tonovi ne poklapaju „jedan na
„govori”), prave i puštaju zvukove, diriguju
blurovanih tonova. „Preparirani” klavir vodi
deo pevanog teksta je, pored Beketovih
jedan”, dobijale različite tekstove kako
muzičarima, snimaju ih uživo i reprodukuju
poreklo od Džona Kejdža. Kejdž je prvi put
i Malerovog spisa, bio Levi-Strosov.
bi se obogatila njihova tematika i kako bi
sa efektima. Sve aplikacije koje se koriste
„preparirao” klavir (što znači umetnuo
Kompoziciju možemo razumeti kao veliki
svaka kompozicija, istovremeno, pričala
u kompoziciji \com.app.data kreirali su
razne objekte u njegove žice, zaglavio ih
kolaž u vremenu velikog broja atmosfera
više priča. Kako ljudima iz naroda latinski
različiti programeri i sve su dostupne
i/ili im onemogućio proizvodnju „običnog
i citata drugih autora, ali je posebno
jezik nije bio blizak, već je bio rezervisan
za besplatno preuzimanje u Google
tona” – viljuškama, šrafovima, lopticama
zanimljivo da je Berio u jednom stavu
za više društvene slojeve, kompozitori
Play i Apple prodavnici. [N]ever-ending
za ping-pong...) kada mu je 1938. godine
pokušao da prikaže i rekonstruiše formu
su odlučili da pišu polijezične motete (na
kompozicija nastala je 2018. godine, ali će
naručena muzika za Bahanalije, ples Sivila
o kojoj je antropolog govorio, ali koju nije
koncu i mise!) ne bi li narodu približili
svako izvođenje uvek biti drugačije tako
Forta. Ranije je Kejdž pisao isključivo za
mogao da pronađe u postojećoj muzičkoj
priču na kojoj se muzika zasnivala. Iako
da godinu nastakna, zapravo, nikada ne
ansambl udaraljki, ali sala u kojoj je trebalo
literaturi. Svoje oduševljenje Malerom
su mislili da je to sjajno rešenje i način da
možemo „uhvatiti”. Kompozicija je pisana
da bude izvedena Fortova igra nije imala
prikazao je kroz nebrojane muzičke i
svi razumeju radnju dela (istovremeno na
za veliki ansambl koji uključuje gudače,
prostora za njih. Jedini instrument koji
tekstualne citate, kao i kroz specifičnu
francuskom, latinskom i nemačkom?!),
klavir, trubu i druge.
mu je bio na raspolaganju bio je samo
orkestraciju.
došlo je do potpunog haosa i kakofonije.
jedan klavir. Nakon dugog razmišljanja,
Da renesansni kompozitor Pjerluđi
Kejdž je shvatio da rešenje postoji: dati
da Palestrina crkvene zvaničnike nije
u ruke jednog pijaniste čitav orkestar
ubedio kako višeglasna muzika može
udaraljki... „Sa samo jednim muzičarom
biti razumljiva, skladna i organizovana,
zaista možete da uradite neograničen
Tridentski koncil bi verovatno presudio u
broj stvari u unutrašnjosti klavira ako
korist jednoglasne muzike čime bismo se
imate na raspolaganju klavijaturu u njenoj
vratili korak nazad – ko zna kako bi muzika
eksploziji.”
danas zvučala!
20 21

Začetak ove kompozicije krije se u susretu
dvoje kompozitora, Džoan Dževits i Filipa
Springera. Da je sudbina čudo, govori sledeće.
Kada su se njih dvoje prvi put sreli, susret se
završio pomalo neprijatno. Dževits je molila
Springera za mišljenje u vezi sa nekim njenim
kompozicijama, na šta joj je rekao da ipak ne
bi trebalo da se bavi pisanjem pesama. Ali,
nakon nekoliko godina, prethodno stvaranju
predmetnog hita, Springeru je bio neophodan
stalni muzički saradnik, a prema njegovim
rečima, jedan ugledan čovek mu je preporučio
– Džoan Dževits! Ženu kojoj je rekao da se ne
bavi tim poslom. Suprotno očekivanoj reakciji
na Springerov poziv za saradnju, Dževits je na
istu i pristala, a pred kraj 1953. godine izdavačka
kuća za koju su radili je od njih tražila da naprave
praznični hit za tada mladu afroameričku
pevačicu Ertu Kit.
IZ RIZNICE HITOVA
piše: Pavle R. Srdić
izvor: Pinterest
S obzirom na to da ćete ovaj tekst čitati u prvom broju
našeg časopisa u 2022. godini, istim želim da vam
poželim srećnu Novu godinu i božićne praznike. Da
bismo ostali u tome duhu, ovoga puta jedna sezonska
tematska pesma biće predmet ovomesečne hit analize.
Uzevši u obzir datum njenog inicijalnog izlaska, pesma
Santa Baby jeste prava starinska novogodišnja pesma
u džez maniru, snimljena 1953. godine, a njen originalni
izvođač jeste američka džez pevačica Erta Kit. Kao
što je opštepoznato, Amerika je kolevka šou-biznisa i
ne propušta se niti jedna prilika ni povod da se zaradi
dobar novac. A Božić jeste jedan od njih
Deda
Mraziću,
dušice...
Prosečan Amerikanac radi veoma naporno tokom cele
godine, a za božićne i novogodišnje praznike daje sebi
oduška – kako duševnog, tako i finansijskog – pa se
dešava da, sa tačke gledišta većine ostatka sveta, svoj
krvavo zarađeni novac olako troši na svakakve stvari,
ugađajući sebi za sva odricanja tokom godine. Muzička
industrija i menadžment unutar nje su to rano spazili
i još s pojavom masovne produkcije nosača zvuka
muzičari su koristili priliku za snimanje tematskih –
božićnih i novogodišnjih – izdanja, u kojima pevaju
popularne praznične numere – što tradicionalne, što
autorske. A to je veoma popularno i danas.
Upravo je Dževits bila ta koja je tekst pesme
razvila na motivu koristoljublja. Naime, jedna
mlada devojka kroz pesmu nabraja svom „Deda
Mrazu” – čitajte: bogatom partneru, pa nađite
prihvatljiv naziv za to – svoje lukrativne želje
za novogodišnje poklone. Ni manje, ni više – u
vidu krzna, automobila, tapije na rudnik platine,
ukrase od Tifanija… Iako bi se, današnjim
jezikom, moglo reći da je junakinja htela sa
„Deda Mrazom” da stvori kakav sponzorski
odnos, moderni muzički kritičari će koristiti
mnogo gore. Pa i sam Springer nije bio ponosan
na pesmu. Kada su je završili, bukvalno se
izvinjavao naručiocima, govoreći kako oni znaju
da on ne pravi ovakve pesme i da istu svrstava
među najgore stvari koje je do tad u karijeri
napravio. No, polako, neće tako misliti zauvek.
Kako to obično biva, mase vole zabranjeno
voće. Mase vole i novotarije. Pesma Santa Baby
je to i bila. Pesma izlazi kao singl u jesen 1953.
godine u izvođenju Erte Kit, a u pratnji orkestra
Henrija Renea. U potpunosti izigrava nepisano
pravilo tadašnjih disk-džokeja da se praznične
pesme ne puštaju pre decembra – biva obilato
zastupljena na radio-stanicama, ali i po pitanju
tiraža nosača zvuka je bila jako, jako uspešna
sa preko dvesta hiljada prodatih jedinica, što je
– priznaćete – pozamašan broj, imajući u vidu
1953. godinu. Pesma je ostala tako propraćena,
da je već naredne godina ista ekipa snimila
nastavak pesme pod nazivom This Year’s
Santa Baby. Sve ovo je bilo dovoljno da se ova
pesma etablira u repertoar modernih prazničnih
pesama koje se ciklično ponavljaju – svake
godine u praznično vreme. No, nije sve bilo
tako pozitivno. U južnim delovima Sjedinjenih
Američkih Država, u takozvanom Bible Belt-u,
pesma je bila zabranjena. Uredništva su smatrala
da poziva na blud, da se njome ženska omladina
podvodi prema bogatim starijim muškarcima, te
da u njoj, u stvari, i nema prazničnog duha, već
samo jeftinih emocija usmerenih ne ka čoveku,
već ka imetku. Generalno gledano, mišljenja su
bila blago pozitivna, ali ipak podeljena.
22 23
izvor: Pinterest

IZ RIZNICE HITOVA
Godine 1981. Dževits prodaje svoj deo autorskih
prava pesme Springeru, koji ubrzo kreće u potragu za
izvođačem, uz pomoć kojeg će oživeti pesmu, i vratiti
joj stari sjaj. I našao ga je u najvećoj ženskoj zvezdi
popularne muzike – Madoni. I ona je pesmu zaista
izvela u svom stilu, daleko slobodnije, rustičnije,
pa, ako želite, i vulgarnije. Ovoga puta, Springeru
se to svidelo, iako od Madonine verzije nije video
ni cvonjka, jer je u prethodnom dogovoru sa njom
odlučio da sredstva donira u dobrotvorne svrhe. Ali,
nije se svidelo Erti Kit, koja je rekla sledeće: „Uvek
sam se lepo zabavljala izvodeći ovu pesmu. A onda ju
je otpevala Madona.” Pametnom dosta.
Ipak, Madona je dala svojevrsno veštačko disanje
pesmi i inspirisala mnoge druge savremenike, kao
i mlađe izvođače da se okušaju u izvođenju ove
numere. Kajli Minog, Arijana Grande, Gven Stefani,
Tejlor Svift – uvrstile su je u svoja izdanja i praznični
repertoar, a Mišel Buble je njom poneo i jednu
„laskavu” titulu – jedne od najomraženijih verzija
neke praznične pesme. Sve ove verzije su uticale na
to da se originalna verzije Erte Kit, nakon više od pola
veka, opet počne nalaziti na top-listama oko praznika.
Imajući u vidu datum njenog izlaska, može se reći da
su tiraži bili jaki. Kao što rekoh, preko dvesta hiljada
primeraka prodatih u nekoliko meseci nakon objave.
Prema današnjim podacima, u SAD je, za skoro
sedam decenija, prodato preko šest stotina hiljada
primeraka originalne verzije ove pesme – zlatni tiraž.
Napominjem, originalne, jer sa verzijama pomenutih,
planetarno popularnih pevačica, nije preterano reći
da su njeni ukupni tiraži višemilionski kroz istoriju.
Što se tiče top-lista, bila je broj deset na US Billboard
Best Selling-Singles listi, ali dakako da bi uspeh
ove pesme bio i veći, da u samoj Americi nije bila
cenzurisana u južnim krajevima. U više stotina hiljada
primeraka je prodata i u Velikoj Britaniji. Zanimljivo
je da je ova pesma dosegla izvesnu popularnost u 21.
veku, verovatno zahvaljujući 50’s nostalgiji, pa se u
praznično vreme nalazi na top-listama brojnih radiostanica.
I još jedna mala zanimljivost za kraj. Prećutao sam da
je pesma imala i trećeg autora, koji, u stvari, ništa nije
uradio pri stvaranju iste. To je brat Filipa Springera,
Toni. S obzirom na to da su Filip Springer i Dževits
radili za jednu, a Toni Springer za drugu produkcijsku
kuću, on je iskorišćen kao faktor primirja u nekim
diskografskim sukobima, pa je ploča izdata nešto brže
nego što bi to razne faktičke i birokratske prepreke
dozvolile. Inače, čovek nije napisao ni stiha niti notu
za pesmu. Bio je pravnik koji je kasnije postao slikar.
I to je sve. Sve? Pa, i ne baš. On je, u stvari, kreacija
Filipa Springera, da bi zaobišao sve moguće peripetije
oko objavljivanja ove pesme, a niko se nikada nije
ni zapitao ko je on i da li zaista postoji. Springer je
kreirao čitavu ličnost, za koju je govorio da postoji
decenijama, dok sam nije priznao da je on izmišljen
i da su svi tantijemi, u stvari, išli njemu, a ništa Toniju.
Pošteno, izmislio ga je – a nije imao nikakvih troškova
oko njega – i koristio mu je.
Srećni praznici!
izvor: Pinterest
24 25

O POZORIŠTU
Zašto su muškarci svinje i ostali stereotipi
predstava Ova će biti ista,
Atelje 212
piše: Igor Diletant Belopavlović
fotografije: atelje212.rs
Još dok sam gledao Ovaj će biti drugačiji, pomislio sam kako
nisam gledao bolji, iskreniji niti suroviji prikaz tamne strane ženske
svakodnevice u Srbiji. Istovremeno sam pomislio i kako su male
šanse da neko napiše nešto slično, samo iz muškog ugla. Ali Staša
Bajac, autorka pomenute predstave, učinila je upravo to i napisala
svojevrstan muški nastavak svog dela, naslovljen Ova će biti ista.
Mada se može na prvi pogled učiniti da su tri momka na pozornici
iskarikirani stereotipi, oni ne samo da su verni prikaz jednog dela
moje generacije već i prikazuju kako se ti stereotipi međusobno
dopunjuju. Oni delimično grade svoju ličnost (ili barem svoje javno
lice) prema onome kako zamišljaju da žene zamišljaju pravog
muškarca. Ali mnogo bitnije od toga jeste da se uklope u sliku
koju drugi muškarci imaju o tome šta znači biti muško, i kakvo
žensko je prihvatljivo žensko za devojku/ženu.
U jednoj takvoj gunguli gde osobi nije dato prostora da razmišlja
kakva ona želi da bude i s kim želi da bude, pojedinac se ili prepusti
i postane najmanji zajedički imenilac svih očekivanja okoline ili
puca.
Igor (Uroš Jakovljević) predstavlja prvu krajnost – urbani mačizam
čiji je odnos prema ženama oslikan u svedenoj scenografija Eme
Stojković Jerinić. Pisoari u obliku otvorenih ženskih usana, koje
su uvek tu kada njemu dođe da se na ovaj ili onaj način olakša,
pa da produži dalje sa žurkom. Druga krajnost je oličena u
Dušanu – treneru u velikoj, modernoj teretani, čija se tajna i tačka
pucanja mogu relativno lako predvideti iako možda niste gledali
prethodnu predstavu. No, Ivan Mihailović u jednom od njegovih
najboljih performansa do sada, uspeva da udahne život u jedan
namerni kliše od dramskog lika.
A kao presek njih dvojice tu je Miloš, psihološki najrealnije napisan
lik ove drame. Jer Miloš želi da bude srpski domaćin, ali ne i
tipičan Balkanac; želi urbanu, sposobnu devojku, ali da ona bude
ujedno i dobra domaćica i majka; da se zna ko je glava kuće, ali
da ne ispadne muška svinja. Ukratko, u Milošu savršeno vidimo
sudar patrijarhalne okoline i 21. veka, i njihov unutrašnji rascep pri
neuspelom pokušaju da ih pomire unutar sebe.
Pored Igora, Miloša i Dušana, tu su i glumice iz Ovaj će biti drugačiji
u cameo ulogama na video-bimu, u trenutku pijane zabave, koja
je ključan momenat u njihovom međusobnom lovu. Jedina razlika
je što momci to sada čine aktivno, dok su se devojke pasivno
pretvarale u najpoželjniji trofej. Ali kada se najzad dočepaju svog
plena, i jedni i drugi su spremni da je/ga do krvi brane od drugih
predatora i predatorki.
Lično Ova će biti ista mi se više dopada od Ovaj će biti drugačiji,
sigurno i delom jer opisuje moju stranu džungle. Ali najverovatnije
je da svoj kvalitet najviše i duguje prvoj predstavi – tačnije,
uzimajući je za početnu tačku, tekst dobija još jednu dimenziju
iz koje može da crpi dubinu. Na trenutke komična, ali krajnje
poučna, Ova će biti ista pomaže publici da razume zašto su (smo)
neki (svi) muškarci svinje, ali na vama ostavlja da odlučite da li
razumeti znači i oprostiti.
26 27

VELIKO PLATNO I MALI EKRAN
Povratak princeze-ratnice
i ženskog puta heroja u novoj eri
animiranih filmova,
serija i video-igara
izvor: Pinterest
3. Kassandra (Assesin’s Creed)
Kasandra je istaknuti ženski lik u video-igri Assesin’s Creed i Spartanka
koja je bila na strani Grka u Peloponeskom ratu. Kasandra ulazi u sukob
sa tajnim Kultom Kosmosa, organizacijom koja ima nameru da kontroliše
čitavu Grčku. Poseduje ogroman set veština u igrici, od baratanja mačem,
lukom i strelom; fizički je spretna u plivanju, penjanju, parkuru, lovu. Njeno
ime na grčkom znači „Svetlost ljudima”.
piše: Tisa Milić
Kao jedna od prvih ženskih protagonistkinja u video-igrama pojavljuje se Lara Kroft 1996. godine, a među Diznijevim
junakinjama koja je prvi put predstavljena kao ratnica s mačem, a ne nezaštićena princeza kojoj je potreban vitez, pojavlje
se Mulan 1998. godine. Priče o ženama koje su se istakle i na neki način izdvojile u okvirima društva svojom hrabrošću,
podvizima i veštinama postoje u zapisima mnogih naroda širom sveta. To su žene koje su bile ratnice, osvajačice, vladarke
ili one koje su svojim otkrićima i izumima doprinele dobrobiti čovečanstva. Od davnina do danas, put ženske inicijacije
i predstava ženskih likova koji nisu više samo u poziciji žrtve kojoj je potrebno spasenje već barataju različitim setom
veština, poseduju hrabrost i vrline našao je svoj oblik u vidu video-igara visoke kompjuterske grafike i animiranih filmova
nove generacije. Pa da počnemo. (Spojleri mogući)
izvor: Pinterest
4. Aloj (Horizon Zero Dawn)
Aloj ili Nora Brave je klon napravljen da očuva život na Zemlji koji će
nestati ukoliko se aktivira Faro kuga od strane veštačke inteligencije. Njene
specifične fizičke karakteristike su jarko zelene oči, riđe pletenice, atletska
građa i pegice na licu. Na svom putu Aloj mora da otkrije zbog čega je svet
postao takav kakav jeste i da otkrije pravu prirodu njenih korena, odnosno
porekla.
1. Shadow of the Tomb Raider (Square Enix)
Ovo je akciona avantura izašla 2018. godine koja se igra iz perspektive
trećeg lica, a predstavlja nastavak poslednje verzije Tomb Raider igrice.
Lara istražuje legendarni grad Paititi, pokušavajući da zaustavi izbijanje
majanske apokalipse. Priča je zasnovana na astečkoj mitologiji, a igra se
sastoji od istraživanja novih teritorija, sakupljanja potrebnog materijala,
rešavanja zagonetki, fizičkih prepreka. Kraj igre nosi posebno značajnu
ideološku poentu, a to je da Lara shvata da njen zadatak nije da reši i otkrije
sve svetske misterije, već da se trudi da ih očuva.
5. Kena Bridge of Spirits (Ember Lab)
Ova video igra je nastala 2021. godine kao remaster hita iz Playstation
2 generacije i prati priču Kene, mlade vodičice kroz svet duhova, koja
koristi svoje magične moći da pomogne ljudima da se pokrenu iz fizičkog u
spiritualni svet, kako bi ih spasila nakon epidemije, krećući na putovanje do
svete planine Šrine. Kena takođe ima oružje koje joj pomaže u borbi protiv
neprijatelja i na svom putu sakuplja male pomoćnike. Za razliku od gore
navedenih, ovo je igra za mlađe devojke, a ima veoma lepu grafiku i zvuk.
izvor: Wikipedia
izvor: Pinterest
2. Hellblade Seua’s Sacrifice (Ninja Theory)
Igra koja mi je pre par godina privukla pažnju je Hellblade: Senua’s Sacrifice,
akciona avantura iz 2017. godine, smeštena u svet mračne fantastike,
baziranog na keltskoj mitologiji. Priča prati Senuu, ratnicu Pikta, koja ide
do Helhajma da vrati dušu svog pokojnog ljubavnika koju je zarobila zla
boginja Hela. Igrica uključuje puzle, prepreke, elemente horora jer Senua
ima glasove u glavi, stanje za koje ona veruje da je kletva, a moderna
neuronauka naziva psihozom ili šizofrenijom. Kako bi predstavili stanje
psihoze, tvorci igre su usko sarađivali sa naučnicima iz oblasti neuronauke,
a igra je dobila veoma pozitivne kritike i kritičari su je svrstali u domen
umetnosti.
6. Katara, Avatar the First Airbender (Nickelodeon)
Katara je junakinja animiranog filma Avatar: Poslednji vladar vetrova. Ona
ima sposobnost da telekinetički kontroliše vodu, a s vremenom upoznaje
Anga, poslednjeg živog avatara i postaje njegova najbolja drugarica. Uz
veoma kompleksnu pozadinsku priču o njenoj porodici, Katara odrasta
i postaje majčinska, zaštitnička figura u zajednici. Kasnije razvijaja razne
supermoći i kreće sa Avatarom u spasonosnu avanturu.
izvor: Pinterest
izvor: Pinterest
28 29

VELIKO PLATNO I MALI EKRAN
izvor: Pinterest
7. Nella The Princess Knight (Nickelodeon)
Nela, viteška princeza je animirana televizijska serija namenjena mlađim
devojčicama u produkciji Brown Bag Filma. Glavna junakinja je Nela, koja
se, svaki put kada izbije neka katastrofa, pretvara u vitešku princezu i
odlazi na put da spasi svoje kraljevstvo. Na svom putu ima saputnike koji
joj pomažu da ide na kvestove, reši misterije i nauči važne lekcije. Nela je
bila obična princeza koja je sanjala da postane vitez i nakon što je dobila
amajliju na poklon, uspela je da se transformiše u viteza i sprijatelji sa
jednorogom Trinket.
10. Ainbo Spirit of the Amazon
Ainbo (Dobri duh Amazona) je CGI dugometražni film nastao u produkciji
više manjih nezavisnih američkih produkcijskih kompanija. Ainbo je
devojčica koja pokušava da očuva svoj dom, šumu Amazonije, od ilegalnih
intervencija zlih korporacija koje prete da je unište. Na putu joj pomažu
pomoćnici iz sveta duhova, armadiljo i tapir.
izvor: Pinterest
8. Moana (Disney)
Moana je još jedan u nizu Diznijevih novijih crtaća, a za glavnu junakinju ima
maorsku princezu. Moana odrasta na ostrvu gde svi imaju svoje ustaljenje
obrasce ponašanja, obaveze i verovanja, međutim, nju doziva pučina,
iz nekog razloga, njen unutrašnji poziv za istraživanjem postaje snažan i
ona kreće u opasnu avanturu ka srcu okeana, gde će se suočiti sa davno
okamenjenom boginjom Tahiti.
11. Raya The Last Dragon (Disney)
Raja i poslednji zmaj je fantastična avantura smeštena u magični azijski
grad Kumandara. Nekada su ljudi i zmajevi živeli zajedno u slozi, ali, kada su
se zle sile sručile na grad, zmajevi su se žrtvovali kako bi spasili čovečanstvo.
Petsto godina kasnije čudovišta se vraćaju i Raja dobija zadatak da pronađe
poslednjeg zmaja kako bi zauvek zaustavili stradanja.
izvor: Pinterest
izvor: Pinterest
9. Maya and The Three (Netflix)
Maja i troje je animirana serija od devet epizoda nastala u produkciji
Netfliksa iz 2021. godine. Smeštena u period mezoameričke kulture, priča
prati Maju, ratničku princezu, kojoj vladari podzemlja saopštavaju da mora
da plati za grehe svoje porodice, inače će uništiti svet. Na njenom putu se
pojavljuje troje pomoćnika koji se s njom upuštaju u izazovnu avanturu ne
bi li pobedili ove autoritete i vratili mir čovečanstvu.
12. Ši-ra i Princeza moći (Dreamworks, Netflix)
Ovo je animirana TV serija koja prati priču Adore, tinejdžerke koja ima
neverovatnu moć transformacije, pa se pretvara u moćnu ratnicu Ši-ru koja
vodi grupu pomoćnika i magičnih stvorenja u borbu protiv zlog čarobnjaka
i njegove horde. Priča je smeštena na planetu Eteriju, a Adora je siroče
odgajano da postane članica horde; međutim, odrastajući shvata da horda
nije na strani dobra. U više sezona ove serije, Adora prolazi različite izazove
i pokušava da očuva univerzum i spasi ga od tirana.
izvor: Pinterest
izvor: Pinterest
30 31

PRIČE IZ DUGOG 19. VEKA
Volite li salatu
Olivije?
piše: Nevena Stajković
ilustracija: Jefimija Kocić
Postoji nekoliko izvora koji govore o tome kako je
nastala salata Olivije. Danas možemo da se opredelimo
za onu koja nam se čini najviše verovatnom. Prema
jednoj verziji salata je nastala na Napoleonovom dvoru.
S obzirom na to da je vojskovođa bio veoma zauzet
čovek, vreme provedeno u obedovanju smatrao
je izgubljenim. Zato se njegov kuvar, Anri Olivije,
potrudio da napravi mešavinu, tj. salatu koja će biti
hranljiva i ukusna. Međutim, nakon Napoleonovog
pada, nekolicina njegovih kuvara našla se na ruskom
dvoru. Tu je Olivije na carsku trpezu izneo, tada već,
čuvenu salatu koja je po njemu i dobila ime.
Druga verzija priče o salati Olivije odnosi se na
Lusijena Olivijea, kuvara belgijskog porekla, koji se
našao na mestu šefa kuhinje u restoranu Ermitaž u
Moskvi. On je 1860. godine gostima poslužio jelo koje
će godinama kasnije poneti njegovo ime. U početku
kuvar sastojke nije sjedinjavao, ali, videvši kako se Rusi
ophodne prema njegovom specijalitetu – spajaju sve
delove i jedu kašikom – i sam je odustao i od datog jela
načinio je salatu.
Svestan genijalnosti recepta, Lusijen je odlučio da ga
ponese sa sobom u grob, međutim, i tu se susrećemo
sa nekolikim verzijama kako je spisak sastojaka našao
put do šire javnosti. Prema prvoj verziji jedan od
Olivijeovih pomoćnih kuvara, Ivan Ivanov, podmuklo je
iskoristio trenutak i pokušao da utvrdi sastojke kada
je Olivije, tokom spremanja dresinga za čuvenu salatu,
izašao nakratko iz kuhinje. Ivanov je ubrzo prešao u
konkurentski restoran pod nazivom Moskva u kojem
je spremao sličnu salatu, a da stvar bude još gora,
izdavačkim kućama prodao je recept, te su štampane
knjige recepata koje su uključivale Olivijeovu salatu.
Ipak, Lusijen je imao jedinstveni način pripreme
majoneza, koji se ispostavlja kao osnovni sastojak.
Druga verzija otkriva nam delo pronicljivog gosta
koji se dao u odvajanje sastojaka i tumačenje načina
pripreme.
Do kog su to recepta došli podlaci?
Salatu Olivije činili su sledeći
sastojci: teleći jezik, zelena
salata, komadići jastoga i kapre,
kornišoni, tvrdo kuvana jaja i
zrna soje. Preliv od majoneza bio
je kombinacija provansalskog
maslinovog ulja, senfa i vinskog
sirćeta.
U sovjetsko doba skupe sastojke, poput jastoga, kapre
i telećeg jezika, zamenili su oni pristupačniji, kao što
su bareni krompir, šargarepa, jaje, grašak, kornišoni,
komadići piletine i običan majonez iz obližnje
prodavnice. Čuveni kuvar bi se danas onesvestio
kada bi probao svoju, Olivijeovu, salatu, koju mi danas
nazivamo ruskom i obožavamo je.
32 33

USPUTNA FILOZOFIJA
APSOLUTNA METAFORA
„
NIKAKVA METAFORA
INCIDENT PRVI
„Znaš, povlačim sve što sam rekla ranije vezano za
to da izgledaš kao serijski ubica. Ne, ne, ne, ti nemaš
dispoziciju za tako nešto. Ti si preveliki slabić da bi bio u
stanju da ubiješ nekoga.”
piše: Dorijan Dobrić
„Jedna od tendencija modernističkog filma jeste da bude
autopoetički diskurs razvijan u smeru teorije filma ili u
smeru teksta umetnika – manifest, autorefleksivna analiza,
odnosno pionirsko koncipiranje temeljnih pojmova filma.
Postmodernistička teorija filma nema za cilj stvaranje
poetičke programske i produktivne teorije ili autonomne
nauke o filmu, već ugrađivanje interpretativnih diskursa
i njihovih gledišta u pismo o filmu ili sam „diskurs filma”
koji pretvara to u tekstualnost filma. Takve transformacije
značenja se ostvaruju relativizacijom žanra, parodijskim
citiranjem karakterističnih modernističkih tokova,
nekonzistentnom naracijom”, kaže Šuvaković. Nekonzistentnost
naracije i necelovitost radnje su verovatno
dve ključne karakteristike na koje bismo se morali
osvrnuti. Radnja je „palp”, skup međusobno povezanih, ali
narativno neusklađenih događaja koji se ne nižu jedan za
drugim. Filmska radnja je spisak incidenata, njihov efekat
i njihovo značenje u egzekuciji.
Citat na početku teksta je deo dijaloga iz filma Kuća koju
je sagradio Džek (The house that Jack built) Larsa fon
Trira, obelodanjenog 2018. godine i ovaj film je odlična
ilustracija gore navedenog. Radi se o vrhunskoj predstavi
i uvidu u nejasnost strukture postmodernističke umetnosti,
a ipso facto i stanja u kome se nalazi aktuelni svet.
Citiranu repliku izgovara lik sumanute i vrlo naporne žene
koja zaustavlja našeg protagonistu usred magistralnog
puta u ruralnoj Americi tražeći pomoć da joj se zameni
guma na automobilu. Ona preko Džekove volje insistira
da bude prevezena do obližnje vulkanizerske radnje
i seda u kola sa njim, našim protagonistom, i nije joj
bilo potrebno dugo da izgovori naglas kako se plaši
da je on serijski ubica. Prepričala je naglas na koje sve
načine je bilo moguće da ona bude ubijena i izgovorila
je kako Džek zaista i izgleda kao kakav serijski ubica.
Nije pogrešila: Džek nosi naočare vrlo slične onim koje
je nosio Džefri Damer, poseduje crveni kombi i lice mu
ne uliva poverenje. Uprkos očiglednoj opasnosti ulaženja
u kombi sa nepoznatim čovekom, ona nastavlja dalje da
vrši pritisak, zahtevajući da joj se zamena gume odradi do
kraja, pritom sve vreme eksplicitno insistirajući da je Džek
serijski ubica. Nakon treće vožnje kolima, ona izgovara:
„Ti si preveliki slabić da bi bio u stanju da ubiješ nekoga”.
Momenat kasnije, Džek se hvata za prvi teški objekat
koji se nalazio u vozilu i udari je u lice svom snagom,
nakon čega je gospođa bila momentalno mrtva. Ovo je
prvi incident filma i svakako najbitniji za našu trenutnu
raspravu.
izvor: Wikimedia Commons
34 35

USPUTNA FILOZOFIJA
izvor: Pinterest
Ovaj događaj ne znači ništa. Obično pri analizi filma
dovoljno je samo da se osvrnemo na trenutak, na jednu
scenu ili dijalog da bismo uočili bilo kakvu vezu sa teorijom
ili ideologijom, ali to u ovom slučaju nije tako. Ova (ne)
bitnost događaja ne proizilazi iz namere autora, niti iz
interpretacije posmatrača, ovaj događaj je jednostavno
tu tamo gde jeste. Ovde teorija prethodi delu, sama
interpretacija je doslovno ugrađena u samu scenu, u čitav
film, jer je on sam jedna teorija, diskurs raznih istorijskih,
književnih, poetskih, arhitektonskih epoha sublimiranih
u jedan kolaž, u jednog monstruma prepunog sadržaja
koji je u svom intenzitetu potpuno prazan i isprazan.
Pokupiti smisao iz ove scene i iz filma samog je greška,
jer to nije ni namera stvaraoca niti namere uopšte ima.
Lars fon Trir nam ne ostavlja prostor za interpretaciju, jer
je interpretacija već plastično integrisana u samo delo.
Kao montažne filmske prelaze, nama Džek lista i izgovara
pojmove naglas: „egotizam”, „vulgarnost”, „porodica”,
„nepristojnost”, „impulsivnost”, „narcisoidnost” itd. Nama
se autor smeje i vređa publiku, on nam govori eksplicitno
koje emocije bi trebalo da osećamo ili koje protagonista
oseća kao da mi nismo sami u stanju da uvidimo tako
nešto.
„Mi danas doživljavamo stapanje svih virtuelnih
izražavanja – u načinu oglašavanja u načinu reklame. Svi
prvobitni kulturni oblici, svi određeni jezici apsorbuju
se u govoru reklame, jer je on bez dubine, trenutan i
trenutno zaboravljen. To je trijumf površnog oblika,
najmanji zajednički imenitelj svih značenja, nulti stepen
smisla… sve je to iscenirano, kao seks u porno-filmu.
Taj neartikulisani trenutni oblik, bez prošlosti, bez
budućnosti, bez mogućeg preobražaja, budući da je
on poslednji, poseduje snagu svih ostalih oblika”, kaže
Bodrijar. Reklama je obesmišljena, ali prenatrpana. Isti
ovaj stav povodom reklama koji je pomenuo Bodrijar
odnosi se i na film koji je deo naše rasprave. Reference
i značenja se doslovno prelivaju i broj aluzija koje se u
njemu pojavljuju je neprebrojiv, ali on na kraju ipak ostaje
potpuno isprazan, baš kao i reklama. Kada uzmemo u
obzir akcione filmove Marvelovih ostvarenja, ova pojava
se može uočiti još lakše. Ti filmovi su praktično trejleri od
dva i po sata koji bivaju toliko unutar konteksta da gube
vlasititi kontekst, postaju apsolutna referencija.
Iluzionizam scene se raspada, ne ostaje nikakav smisao,
već ostaje samo ekran. Politika više nije volja naroda, već
ideologija koja se post hoc integriše u narod koji misli
da ima neku svoju kolektivnu ili individualnu volju. Svet
je zabavni park koji zabavlja samog sebe. Film postaje
žrtva ovoga onda kada dozvoli da reference ovladaju
u stilu: „To sam već video tu i tu, na tom i tom mestu”.
Film, izgleda, više nije umetničko delo, autonomno
i samostalno, on je blesak jednog momenta koji se
odnosi na druge momente, na druge incidente. Grubo
rečeno, film više nije ništa, samo jedna prolazna misao
potpuno zaboravljena, prepuna sadržaja čiji skup je jedna
nehomogena celina potpuno izlišna i nebitna.
Film Kuća koju je sagradio Džek tako postaje apsolutna
metafora, odnosno nikakva metafora, isto kao što je
Bodrijarova reklama apsolutna i nikakva. Prilikom gledanja
scene sa napornom ženom i njenim nemilim poslednjim
trenucima, nepažljiv posmatrač može lagodno da pomisli
sledeće: šta ako je ova scena slikovit opis stanja umetnika
i publike u modernom društvu? Zar nije očigledno da
lik Džeka predstavlja umetnika koji se bori svim svojim
sredstvima da stvara svoju umetnost slobodno tražeći
priznanje svog pravog gazde, a to je publika. Prisetimo
se, gospođa je izjavila kako Džek nema dispoziciju da
bude ubica. Sasvim je onda očigledno da je ona upravo
sublimacija publike koja sumnja, preispituje i osuđuje
svaki nevin umetnički polet i izraz. Ona nam govori da
umetnik nije u stanju da uradi ono što već uveliko radi,
a to je da stvara (u Džekovom slučaju da ubija), publika
je zla i puna predrasuda sa neutoljivom željom da bude
zabavljena, te je ta želja toliko snažna da je, u slučaju
filma, bilo potrebno svega relativno vek i po da od Čarlija
Čaplina sletimo na Marvelove filmske zabavne parkove;
a u slučaju vizuelnih umetnosti, da nabasamo na stanje
gde se vizuelna umetnost više ni ne može odvojiti od
same stvarnosti, bila ona reklamna, primenjena, slikarska
itd. Nepažljiv posmatrač će doći do ovakvih zaključaka
i automatski pogrešiti, jer nema značenja u značenju
koje je već sam predmet, ne može se dati interpretacija
na delo koje je već samo interpretacija. Autor u ovom
vremenu je kritičar, posmatrač, interpretator, stvaralac i
samokritičar – što sve skupa znači da on nije ništa. Isto
tako je i značenje koje on u svojim delima nosi natopljeno
smislom u onoj meri u kojoj ono postaje besmisleno,
dakle postaje apsolut, odnosno postaje ništa.
36 37

PRIKAZ IZLOŽBE
OD BIDERMAJERA
DO MEDIALE
SLIKARSTVO
19. I 20. VEKA U
ISTORIJSKOM
MUZEJU SRBIJE
piše: Dorotea Lovčević
fotografije: Olgica Lukanović
U januaru vas vodimo na jednu potpuno
neuobičajenu izložbu za Istorijski muzej Srbije.
Reč je o izložbi Od bidermajera do Mediale
– Slikarstvo 19. i 20. veka, autorke Tijane
Jovanović Češke. Postavka se razlikuje po
tome što ne ilustruje neki specifičan istorijski
događaj, bitku ili život neke herojske ličnosti,
kako dužnost Istorijskog muzeja nalaže, već je
orijentisana ka lepoti, bogatstvu likovnog izraza
i umetničkoj raznolikosti.
Izložba je podeljena na deset različitih tematskih
celina i moguće je videti preko dvesta ulja na
platnu. Sve slike pripadaju kolekciji Istorijskog
muzeja Srbije, dok je ovo jedinstvena prilika
kojom su one predstavljene široj javnosti.
Po samom ulasku u izložbeni prostor, deluje
kao da smo kročili direktno u otmeni salon
devetnaestog veka. Dočekuju nas junaci poput
Hajduk Veljka Petrovića, pripovedači velikih
događaja kao što su Vuk Karadžić i Slepi guslar,
ali tako i jedna mala Prelja Đorđa Krstića. Zbirku
čini izuzetnom i veliki broj vladarskih portreta
koji su načinili naši čuveni slikari, među kojima
su Paja Jovanović i Uroš Predić. U prvom salonu
naročito se ističe monumentalni Spomenik kralju
Milanu Obrenoviću, pred kojim svakome zastane
dah. Ono što je na izložbi „bidermajersko”,
kako se u naslovu i navodi, jesu brojni portreti
uvaženih i uglednih građana i građanki. Bogat
fond muzejske kolekcije čine religiozne slike
koje su, interesantno, među prvima dospele u
muzejsku zbirku, putem otkupa i velikodušnih
darova pojedinaca.
38 39

PRIKAZ IZLOŽBE
Poseban segment predstavljaju slike naših modernista – Marka
Murata, Jovana Bijelića, Koste Miličevića – dok se među njima
pogotovo ističe i jedna dama. Reč je o Beti Vukanović. Beta je sa
svojim suprugom, Ristom Vukanovićem, otvorila jednu od prvih
slikarskih škola na prostoru Beograda, u čijem krilu su stasavale
mnoge buduće generacije umetnika koji bi svoje školovanje
dovršavali na nekim od prestižnih evropskih akademija.
Iz prikrajka ove velike sale nam se, na Autoportretu, nonšalantno
smeši i neprikosnoveni Steva Aleksić, dok mu jedna neobična
prilika stoji za ramenom. U pitanju je njegova muza, koja nije
predstavljena u vidu bujne mlade lepotice, kako je to ustaljena
praksa, već njegova muza ima obličje skeleta i šapuće mu na
uho poruku – „Memento mori” – „Seti se smrti” – od koje bi se
svakome sledila krv u žilama. Stevu Aleksića pak smrt pokreće
na stvaranje.
Ratnog žanra ne manjka. Šetajući se izložbom, možemo se
susresti sa velikim brojem portreta naših slavnih vojskovođa,
kao što je Vojvoda Živojin Mišić. Brojni su prizori iz dva najveća
svetska rata koje istorija pamti. Vijugavim hodnikom stiže se do
nečega što kolekciju Istorijskog muzeja zaista čini izuzetnom.
Pred nama se otkriva niz slika koje su nastale u nemačkim
logorima od strane ratnih zarobljenika tokom Drugog svetskog
rata. Pravo je čudo kako su te slike uopšte „preživele” rat, a danas
ponosito stoje pred nama kao svedoci jednog strašnog vremena
i nesalomivog ljudskog duha koji uvek traži nadu i lepotu, čak i u
najočajnijim vremenima.
40 41

PRIKAZ IZLOŽBE
Zatim, prolazimo kroz salon sa Titovim portretima
i masivnim i snažnim socrealističkim figurama koje
prosto inspirišu na rad. Nakon toga, dolazimo do
nečega što bismo mogli okarakterisati opaskom
„Najslađe za kraj”. Pred nama se pojavljuje pravi
biser kolekcije Istorijskog muzeja Srbije. Otvara se
prozor u slikarstvo čuvenih umetnika Mediale. „Slatki
kao med, a opaki kao ala”, bile su reči kojima je Miro
Glavurtić opisao ovu veličanstvenu slikarsku grupu
koja je plenila jugoslovenskom umetničkom scenom
u drugoj polovini 20. veka. Među vizionarom Šejkom,
nesvakidašnjim Dadom Đurićem, neuhvatljivim
Milićem od Mačve, maštovitim Ljubom Popovićem
i čuvenim Vladimirom Veličkovićem, izdvaja se
verovatno i najekstravagantnija članica Mediale
– Olja Ivanjicki. Istorijski muzej Srbije može da se
pohvali činjenicom da ima najveću kolekciju Oljinih
umetničkih dela. Nakon njene smrti, iz ateljea na
Kosančićevom vencu, slike su preseljene upravo
ovde, a time su dobile i jedan potpuno novi život,
igrajući šarmantno pred našim očima.
Na izložbi Od bidermajera do Mediale u Istorijskom
muzeju Srbije imate priliku da šetnjom proputujete
kroz period od dvesta godina istorije umetnosti
naših prostora. Upoznaćete se i sa malim i sa velikim
ljudima naše istorije i poželećete da dođete ponovo.
Izložba će biti otvorena i narednih meseci, stoga
vas pozivamo da je posetite i pogledate je širom
otvorenih srca, jer nam ona prikazuje najizazovnija i
najburnija vremena naše povesti, ali isto tako i ono
najlepše što je iz tih vremena preživelo do današnjih
dana.
42 43

BOGOVI I HEROJI
Izida
piše: Aleksandra Vujić
ilustracija: Bojana Đurić
Ovomesečni članak posvećen je Izidi, vrhovnoj boginji starog
Egipta, odnosno drevne egipatske religije. Roditelji su joj Geb,
bog zemlje, i Nut, boginja neba, a brat i suprug Oziris. Upravo se
zahvaljujući mitu o Ozirisu znanje o Izidi proširilo.
Interesantno je to da ni ona ni Oziris nisu pominjani pre Pete
dinastije, kada se mit o Ozirisu proširio, a samim tim i saznanja
o bogovima spomenutim u njemu. Tako je Izida prešla put od
nepoznate boginje do najpopularnije ženske figure u starom
Egiptu, a njoj su se počele pripisivati različite osobine drugih
boginja.
Podsetimo se mita o Ozirisu – Ozirisov brat Set je zavideo
Ozirisu na moći i Izidi. Zbog ljubomore je namamio brata u drveni
sanduk i bacio u Nil. Kada je Izida našla sanduk, Oziris je već bio
mrtav. Zavidnom bratu to nije bilo dovoljno i Set je raskomadao
Ozirisovo mrtvo telo, iako se smatralo da je nemoguće uništiti
telo boga. Ipak, Izida je našla način da popravi učinjeno – sakupila
je delove, umotala ih je, i tako načinila prvu mumiju. Zatim se
preobrazila u pticu i mahala krilima nad mumijom da mu udahne
dah života. Oziris je oživeo nakratko, taman dovoljno da Izida
zatrudni, a zatim se spustio u Donji svet.
Nakon toga, Izida se uplašila Setove osvete i dala se u beg. Sa
sobom je povela sedam škorpija da je čuvaju. Nažalost, jedna
škorpija je za vreme puta ubola neko dete i Izida je morala da
ga izleči. Kasnije, kada je rodila Horusa, scena sa škorpijom se
ponovila, ali boginja nije imala više moći te nije mogla spasiti svog
sina. Ipak, bog Ra se sažalio nad scenom tužne majke i poslao
boga meseca Tota da izleči Horusa.
Zahvaljujući ovom mitu, Izida postaje boginja zadužena za sprovod
mrtvih duša u Donji svet. Pored toga, smatra se da Izida ima
regenerativne moći, da može da izleči, ali i uteši i smiri, bolesne
i povređene. Naglašen je njen majčinski aspekt, a ona se smatra
majkom faraona, što potvrđuju i neki njeni prikazi na kojima ona
doji faraone.
Ova boginja je pokazala svoju lukavu stranu kada je poželela da
sazna tajno ime boga Ra, jer, ko god da sazna tu informaciju,
postaje jednako moćan kao i sam Ra. Izida je, dok je Ra spavao u
vrtu, napravila zmiju od blata i pustila ju je da ga ujede. Zatim mu
je obećala da će ga isceliti ako joj on kaže svoje ime. Ra nije imao
druge i morao joj je odati dugo čuvanu tajnu, a od tada je Izida
jednako moćna kao i Ra
Izida je najčešće prikazivana sa ankom u jednoj i sa papirusom u
drugoj ruci. Na glavi nosi krunu u obliku prestola, što je zanimljivo
jer je simbol trona, u stvari, hijeroglif njenog imena. Neretko je
prikazana i scena u kojoj ona stoji nad sarkofagom sa raširenim
krilima.
Kada je došlo do uspona hrišćanstva, kult Izide je skoro zaboravljen.
Međutim, i dan-danas Izida ima ulogu u modernom paganizmu i
ezoterizmu kao personifikacija prirode ili ženskog aspekta.
44 45

RAZGLEDNICA
Ruska crkva
kod Donjeg Adrovca
piše i fotografiše: Ana Stojković
„Sve srećne porodice liče jedna na drugu.
Svaka nesrećna porodica je nesrećna na svoj način.”
Ana Karenjina, Lav Tolstoj
Ovom rečenicom počinje delo ruskog klasika, Lava Nikolajeviča
Tolstoja. Da se setim knjige Ana Karenjina, koja kroz celu fabulu
prati emotivnu priču između grofa Vronskog i gospođe Oblonske,
podstakla me je 145. godišnjica od početka Srpsko-turskog rata.
Ovaj rat za našu državu bitan je ne samo zbog istorijskog značaja
u borbi za nezavisnost slovenskih naroda već i zbog fenomena
ruskog dobrovoljačkog pokreta koji se pojavljuje u to vreme.
Jedan od dobrovoljaca bio je i ruski pukovnik Nikolaj Rajevski,
koji je stradao herojskom smrću u bici kod Donjeg Adrovca. U
istorijskim spisima ova bitka opisana je kao jedna od najkrvavijih.
Odigrala se 20. avgusta 1876. godine u selu Donji Adrovac kod
Aleksinca.
Telo Nikolaja Rajevskog sahranjeno je u porti manastira Svetog
Romana u Đunisu. Majka Rajevskog je kasnije prenela pepeo svog
sina u njegovu domovinu, u grobnicu Rajevskih, na porodičnom
imanju Erazmovka u Čigirinskom srezu Kijevske gubernije. Na
mestu njegove pogibije, zalaganjem kraljice Natalije Obrenović, i
na molbu porodice Rajevskih, podignut je kameni krst sa natpisom
„Ruski pukovnik Nikolaj Rajevski u borbi sa Turcima pogibe na
ovom mestu 20. avgusta 1876. godine”.
Dvadeset sedam godina kasnije ovde je podignuta i crkva Svete
Trojice, u srpskom narodu poznata kao Crkva Vronskog ili Ruska
crkva. Rusku crkvu sagradili su Mihajlo Nikolajević Rajevski i
njegova supruge Marija 1903. godine. Kraljica Natalija je otkupila
zemljište za crkvu.
Do crkve će vas odvesti mirišljavi drvored lipa. Preporučljivo je
posetiti crkvu na proleće zbog mirisa lipa, ali i šarenolikosti crkve
koju još zbog razdraganih boja zovu i Šarena crkva. Mirnoća kojom
odiše dvorište crkve nagnaće vas da razgledate i uočite mali
spomenik koji je isklesan u peščaru, dok se u porti crkve nalazi
i spomen-česma. Kolo srpskih sestara podiglo je ovu česmu i
posvetilo je pukovniku Rajevskom.
Savez dobrovoljaca Dombasa podigao je spomenik od crnog
mermera koji se nalazi u porti crkve, koji je posvećen ruskim
dobrovoljcima, učesnicima Srpsko-turskog rata 1876. godine.
Crkvu je oslikao slikar Dragutin Obrenović po skicama ruskog
slikara Viktora Vasnecova. Na spomen-ploči piše da je crkvu gradio
Josif Kolar iz Niša pod nadzorom vladike niškog Nikanora Ružičića.
Crkva ljubavi, kako je još zovu, idealna je za izlet i nadahnuće jer
nosi jednu divnu ljubavnu priču. Poznato je da je Nikolaj Rajevski
poslužio Lavu Tolstoju kao prototip za lik grofa Vronskog u romanu
Ana Karenjina.
I posle više od jednog veka, sećanje na ratne događaje ne bledi.
Svake godine lokalne vlasti zajedno sa prijateljima iz Rusije polažu
vence na mesto herojskih borbi svojih predaka za oslobođenje
Srbije.
46 47

INTERVJU
Fantom
Intervju vodila: Nevena Stajković
fotografije: Fantom, privatna kolekcija
Petkom i subotom
svi možemo da doživljamo
najrazličitije emocije u 2 ujutru,
to neka bude neka vrsta vikend-katarze.
Fantom je projekat iza kojeg stoji Petar Wagner, a kojem su se nedavno pridružili
i Luna Škopelja i Nemanja Maksimović. Dugo je stvarao muziku za druge, a 2019.
odlučio je da nam podari autorske pesme koje su stvorene za uživanje, a čiji
tekstovi teraju na razmišljanje. Možete ih čuti u klubovima širom regiona, ali je
možda najbolje da ih slušate kada se osamite ili sa nekim vama veoma dragim.
Kao novogodišnji poklon, u decembru 2021. godine, Fantom nas je darovao novom
pesmom, pod nazivom Barbara. Ipak, ovom prilikom razgovarali smo s njim o
značenju starih pesama, a saznali smo i gde Fantom voli da provodi smiraj leta.
48 49

INTERVJU
Gde te je odvela Luna i da li uopšte postoji konačno odredište?
Guarda che luna, guarda che mare, da questa notte senza te dovrò
restare – Vodi me gde god da se čuju stihovi ove pesme – a s obzirom
na to da se Mesec može videti sa bilo koje tačke ove naše male planete,
konačno odredište zapravo ne postoji jer, i kada je celu obiđemo, ostaje
ta ne tako mala putanja od 384 401 km do Lune. Ali ja strpljivo čekam
svoju kartu za prevoz.
Da li je možda pametnije da prespavamo 2 ujutru?
Bitno je da san traje barem 8 sati, pa onda tempirajte. Recimo, ako
radite od 9, onda je možda bolje da tada već uveliko spavate. Nama
muzičarima je lakše, mi radimo noću, ne budimo se ujutru za posao. Ali
petkom i subotom svi možemo da doživljamo najrazličitije emocije u 2
ujutru, to neka bude neka vrsta vikend-katarze.
Gde si sreo devojku iz svemira? Možda izvan vremena?
Devojka iz svemira je, nažalost, zauvek ostala izvan vremena. Nije
uhvatila voz kao Selma koja putuje na fakultet.
Čega beba treba da se pazi u novoj godini?
Kao i uvek – dvoličnih likova kojima savest nije jača strana, ali to ne kažu
na vreme. Možda će u novoj godini beba postati Žena i biće joj mnogo
lakše.
,,Puštam te jer te volim” – može li čovek ikada biti spreman na takav
korak? I da li to može biti definicija ljubavi?
Koja je poenta zgrčeno držati osobu uz sebe koja ima potrebu da krene
dalje? To je egoistično i ne predstavlja ljubav prema toj osobi, već ljubav
prema samom sebi. Situacija: kako ću ja bez tebe? Bitan sam ja, ne ti.
Svako ima pravo da bezgranično traži sebe i svoju sreću sam, pored
neke osobe ili pored više osoba. Ne postoji pravilno i ispravo.
Šta najviše voliš kod leta?
Sam kraj, onaj trenutak od kraja avgusta kada leto polako počinje da se
pretvara u jesen i kad sve miriše na nostalgiju i melanholiju. Ako se tada
slučajno nađete u Toskani, onda ne možete biti na boljem mestu. Samo
uključite sva čula.
Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima – da li
možeš čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film,
predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi
trebalo da posvete pažnju?
Film: Badlands (1973)
Knjiga: Faust – pročitajte ponovo
Pesma: ¿Porqué Te Vas?
Umetničko delo: Franc fon Štuk – Pietà. Moja omiljenja Pietà, putpuno
drugačija od svih ostalih, jako mračna i živopisna.
50 51

DETALJ ZA KRAJ
piše: Ana Samardžić
Rubrika Detalj za kraj svaki put donosi neko drugo
umetničko delo, tako da se ime autora i naziv dela ne
pominju nigde u tekstu. Ideja je da na osnovu jednog detalja
kompozicije sami saznate o kom delu i umetniku je reč i da
svoje odgovore podelite sa nama u komentarima na tekst
na sajtu ili društvenim mrežama, a u svakom sledećem
broju, biće otkriveno rešenje prethodnog zadatka.
Božićna
priča
Napomena:
U cilju da vaša potraga bude zanimljivija, u tekstovima će
se reč umetnik odnositi i na umetnice i na umetnike, a
biće reči o stranim i domaćim autorima iz svih umetničkih
epoha, kao i savremene umetnosti. Period nastanka
umetničkog dela biće naznačen, a kao pomoć, savet je
da što više obratite pažnju na detalje koji se nalaze i oko
uveličanog predstavljenog motiva.
Važno:
Autori i izvori fotografija korišćenih u tekstovima biće
objavljeni u svakom narednom broju kako čitaoci ne bi
odmah otkrili o čemu je reč.
Mir Božji, Hristos se rodi!
U želji da naši čitaoci provedu božićne praznike kod kuće
sa porodicom, zdravi i ušuškani uz miris tople čokolade,
čaja ili nekog peciva što dopire iz rerne, gledajući u
poklone ispod jelke ili krupne pahulje kroz prozor kao na
nekoj sentimentalnoj slici, ovog puta vam predstavljamo
jednu baš takvu.
Reč je o slici umetnika koji je praktično „izumeo”
moderan američki Božić, onakav kakav poznajemo iz
filmova, a koga smo ranije u rubrici Dese(r)t za kraj,
relativno često pominjali. Umetnik je pretežno stvarao
u periodu kada je i Koka-Kola kreirala sliku Deda Mraza
kakvog danas znamo i u takvom duhu, za novine za
koje je radio, napravio mnoštvo ilustracija na temu
Božića, inspirisanih prvenstveno Dikensovim romanima i
idealnim životima modernih američkih porodica, od kojih
su neke često bile komercijalnog karaktera (ilustracije,
ne porodice).
Nostalgični sentiment sa njegovih međuratnih dela
uočavamo i na njegovoj slici nastaloj 1951. godine.
Umetnik je praktikovao da najpre izradi skicu, a potom da
portretisane ljude ili predstavljene detalje fotografiše, pa
tek onda da jasno izražene detalje prenese na svoj rad.
Tako su uz njegove brojne ilustracije i slike sačuvane i
prateće fotografije, što je slučaj i sa ovom slikom. Na njoj
je predstavio majku, troje dece i psa koji sa ushićenjem
sa prozora posmatraju nečiji dolazak. Na prikazanom
detalju vidimo samo da je reč o božićnoj atmosferi na
osnovu ukrasa na prozoru – tradicionalnog venca imele
sa crvenim bobicama i mašnom, snega i ptičica na
granama – ali i odabranog kolorita – kontrasta između
tradicionalno novogodišnjih i božićnih boja – crvene
fasade kuće od cigle i zelenih žaluzina na prozoru.
Ukoliko naziv slike govori o tome ko se vraća kući i šta
donosi, možete li da odgonetnete kako se ona zove i ko
je njen autor?
Rešenje prethodnog broja:
Hubert i Jan van Ajk, Gentski oltar (Ganski oltar),1425 - 1432.
Izvor: Closer to van Eyck
52 53

LARPURLARTIZAM