KUŠ! avgust 2022.

Kulturno-umetnički špajz

avgust 2022.

broj 79

SADRŽAJ

Kulturno-umetnički špajz

broj 79, avgust 2022.

Tim:

Urednica:

Jovana Nikolić

Lektorke:

Nevena Stajković

Aleksandra Vujić

Art tim:

Ana Lončar

Jovana Lukić

Jovana Nikolić

Srećko Radivojević

Aleksandar Simonović

Jelena Tizić

Autori:

Igor Belopavlović

Sanja Gligorić

Tisa Milić

Jovana Nikolić (MoonQueen)

Ivana Pavićević

Ana Samardžić

Pavle R. Srdić

Nevena Stajković

Marko Vesić

Aleksandra Vujić

Tamara Živković

Saradnici:

Dorijan Dobrić

Marija Kovačević-Kuzmanović

Mia Matković

Ivana Novaković

Autor ilustracije

na naslovnoj strani:

Jelena Tizić

Reč urednice

str. 3

Žmirkanje na suncu,

Ralf Hedli

str. 14

Vakuum, Jovana Dišić

str. 20

Ljubav njegovog života

str. 26

Thor: Love & Thunder

- Ragnarok na drogama

str. 32

Suština i lepo

– povezanost dva pojma

str. 44

Sekmet

str. 52

Intervju: Sonja Petrović

str. 58

Strip Larpurlartizam

str. 68

bura.bonaca

str. 4

Božje žene

- Ženski likovi u zbirci priča

Božji ljudi Borisava Stankovića

str. 16

Đerđ Ligeti – život i značaj

elektronske muzike

u stvaralačkom opusu

str. 22

Neodustajanje

(o predstavi Marije Medenice)

str. 30

Devica na belom konju (II deo)

- Prikazi Jovanke Orleanke

u evropskoj umetnosti 19. veka

str. 36

Vernisaž – Umetnička dela

iz zbirki Muzeja nauke i tehnike

str. 48

Subotička sinagoga

– secesijska kraljica

str. 54

Dva slikara i jedno prezime

str. 66

2

REČ UREDNICE

„Ljubavi i mora” kaže, ne baš poslovica, ali moderna mantra koja je

postala zaštitni znak i omiljena fraza kupaca proizvoda brenda bura.bonaca

koji će nas ovog leta vratiti u nostalgično vreme rukom pisanih razglednica

sa letovanja i o kojem ćete više saznati u rubrici Mladi i kreativni. Ljubav,

more, bonaca i pomalo bure, čisto da unese dinamiku, pravi su recept za

savršen avgust ispunjen suncem koje nam velikodušno daruje egipatska

solarna boginja Sekmet, a u čijim blagodetima posebno uživa i egipatska

sveta životinja mačka. Jedna takva, naslikana na prozoru trošne kolibe na

severoistoku Engleske, tema je naše Slike meseca.

Na severu naše zemlje, u Bačkoj Palanci, tokom avgusta se održava

Festival ekološkog pozorišta za decu i mlade, nastalog iz entuzijazma i

velike ljubavi prema ekologiji i daskama koje život znače, naše sagovornice

Sonje Petrović. U intervjuu koji smo vodili sa Sonjom saznaćete više o ovoj

manifestaciji, pa ukoliko nameravate da avgust provedete u Srbiji, poseta

festivalu je jedna od naših preporuka. Sa severa, tačnije iz Subotice, stiže i

avgustovska Razglednica koja će vas upoznati sa istorijatom i nastankom

jedne od najlepših sinagoga u ovom delu sveta, jedinom građevinom ove

namene izgrađenom u duhu mađarske secesije. Mađarski duh čeka vas i u

tekstu o kompozitoru Đerđu Ligetiju i elementima elektronske muzike u

njegovom delu.

O jugu naše zemlje, tamošnjem mentalitetu i narodu najiskrenije i

najtačnije reči ostavio je hroničar vranjanskog života, Bora Stanković, čiji

su ženski likovi Božijih ljudi tema novog Neveninog teksta. U pitanju nisu

ljubavni jadi i emotivne bure, već oni manje glamurozni, socijalni i ekonomski

jadi siromašnih devojaka i žena, sateranih u ćoškove sopstvene zle sudbine,

što je tema koja ne zastareva ni do danas. Iako finansijski nezavisnije, žene

zarobljene u sopstvenim životima i ulogama koje nisu uvek same birale pronaći

ćete i u knjizi Vakuum Jovane Dišić, koju vam u avgustu preporučuje Tamara, i

monodrami Neodustajanje Srpskog narodnog pozorišta o kojoj je pisala Ivana.

Zbog toga: lavlje srce, plave bonace i puno žmirkanja na suncu tokom avgusta

želi vam

Urednica,

Jovana Nikolić

Pišite nam Vaše predloge, kritike, sugestije,

pitanja i pohvale, naša adresa je:

casopiskus@gmail.com

3

bura.bonaca

piše: MoonQueen

4

foto: Nada Vojinović

MLADI I KREATIVNI

Ukoliko ove godine još uvek niste pobegli

na odmor, pravo je i krajnje vreme da

to učinite u avgustu, zbog čega i mi

avgustovski broj otvaramo pričom o

ljubavi prema moru i njenim kreativnim

izrazima. Ljubiteljima „domaćih mora”

sigurno su poznati termini bura i bonaca

koji zajedno čine kako lepotu primorskog

života, tako i naziv brenda bura.bonaca sa

kojim ćemo vas ovom prilikom upoznati.

Iza imena i objektiva bure.bonace stoji Jelena Čejović, kako sama kaže, junsko dete rođeno na crnogorskom

primorju 1993. godine. Po zvanju magistar pravnih nauka, čime se i dalje bavi, Jelena usput otkriva i razvija

svoje kreativne talente, trenutno iz malog studija u Bokokotorskom zalivu, sa pogledom na more. Najlepši

delovi tog pogleda deo su magije koja nas i privlači ka njenom radu.

5

foto: Jelena Čejović

Ideja za nastanak bure.bonace javila se tokom pandemije usled koje je veliki broj

ljudi ostao uskraćen za putovanja i doživljaj mora. „Obožavam da poklanjam, kako

materijalno, tako i emocionalno. Stoga, sa željom da ljude koje volim obradujem,

preplavljena emocijama, odlučila sam da oživim beskrajnu bazu fotografija sa mora,

kreirajući printove i neobična pakovanja. Od onih sam ljudi koji uvijek imaju nešto

da kažu, pa tokom pakovanja printova spontano nastaje i tekst, koji je sada glavno

obilježje brenda”, kaže Jelena.

6

MLADI I KREATIVNI

Pokloniću ti more,

jer stalno razmišljam koliko smo na moru prisutni,

i silno želim da živimo trenutak,

ma kakav god on bio

Pokloniću ti more,

Tamo je i nevrijeme predivno

Pokloniću ti more,

Jer je mirna luka

I tvoja, i moja

7


Fotografije, koje se danas mogu kupiti sa jedinstvenim, romantičnim i/ili

melanholičnim citatima ispisanim Jeleninim rukopisom preko njih, nastajale su

godinama, davno pre nego što su znale da će ih jednog dana ljudi kupovati i u

vidu razglednica slati i poklanjati dragim osobama. Stoga, na njima akcenat nije

na lokaciji već na emociji koju nose, a koja u Jeleni pokreće talas inspiracije.

Ona kaže da buru.bonacu gradi iz velike ljubavi, a ne interesa i da aparat nosi sa

sobom kada oseti da je pravo vreme za fotografisanje, zbog čega su kadrovi koje

beleži delići spontanih dešavanja i nepredvidive svakodnevice.

„Fraze koje su ispisane na printovima i razglednicama isplivavaju iz dubine mog

bića, u odnosu na emocije koje doživim gledajući fotografiju. Rukopis je moj.

Ljubavi i mora nikad dosta je natpis sa najtraženijeg printa”, kaže Jelena.

8

MLADI I KREATIVNI


Jelena veruje da boravak pored mora utiče na čoveka da se vrati i posveti sebi, te da nas more podseća koliko je važno

da utišamo misli, osluškujemo sebe, svoje želje i instinkte. Uz to, prvi skok u more jedan je od pouzdanih vesnika leta

i asocijacija na veliku radost. „Prati me osjećaj, da u ludilu današnjice, kad god odvojim vrijeme za taj skok u more,

osvijestim nešto novo. Rečenica koja je na jednom od mojih printova – kad zaronim, vrijeme stane, nekako podsjeća da

ne zaboravljamo koliko je važno zaroniti u dubine svog bića.”

9

Pitali smo je i šta ona više voli – buru ili bonacu? „Bura i bonaca su spoj suprotnosti, podjednako

lijepih i inspirativnih. U mom svijetu, imaju jednaku važnost. S tim što se bura dešava češće, pa bi se

moglo reći da moja fascinacija nevremenom i haosom ne prestaje. A opet, bonaca koja uslijedi nakon

nevremena je nezamjenjiva, neophodna da bi čovjek udahnuo, nastavio dalje.”

U nameri da sa publikom podeli lepote svoje zemlje nastao

je projekat Pokloniću ti more Crne Gore. Ovaj projekat, osim

promocije lepota crnogorskog primorja, za cilj ima i promociju

lokalnih kreativaca, poput fotografa Stanislava Zogovića, iz

čije međusobne saradnje nastaje limitirana serija razglednica

i printova nazvana imenom projekta.

10

MLADI I KREATIVNI


foto: Stanislav Zogović

11

Kao velikog ljubitelja rukom ispisanih razglednica,

i nekoga ko od njih nije odustao uprkos svim

tehnološkim izumima, interesovalo me je da li su

razglednice bile deo Jeleninog odrastanja pa im

je zbog toga posvetila najveći deo svog brenda.

Ispostavilo se da je najveći zagovornik pisane

razglednice u njenoj porodici najmlađi brat Andrija,

koji je veoma rano naučio da čita i na čije su ime

zbog toga stizale razglednice sa svih Jeleninih

putovanja. A što se tiče onih koji njene fotografije

šalju svojoj mlađoj braći i sestrama, Jelena kaže da

su za sada to uglavnom ljudi koji potiču sa našeg

govornog područja, ali da veruje kako će u nekom

trenutku doći vreme i za razglednice na engleskom

ili italijanskom jeziku.


Osim printova i razglednica, novi proizvod sa

motivima bure.bonace su i ručno šiveni cegeri

crnogorskog brenda Cegerica. Početkom leta

nastala je i limitirana serija torbi i peškira

za plažu kreiranih od strane mladog brenda

Coco&Co. iz Beograda. Na torbama i peškirima

našao se vez omiljene bura.bonaca fraze –

ljubavi i mora, a ova kolekcija je rasprodata u

rekordnom roku.

12

MLADI I KREATIVNI

Jelena je autorka i modnog brenda TETE čija će prva kolekcija biti lansirana tokom septembra.

Na kraju, Jelenu smo pitali i kako bi opisala mesec avgust? „Najtopliji

mjesec u godini. Mi taman navikli na vrućine, van dometa, na plaži...

Svjesni da se nažalost ljetu bliži kraj, dajemo sve od sebe da osunčani

i odmorni, puni entuzijazma koje ljeto sa sobom donosi, dočekamo

radni septembar.”


Vrućine van dometa, plaže, puno sunca i odmora upravo su ono što i mi želimo svim našim

čitaocima. Ukoliko poželite da čaroliju letovanja uhvatite i sačuvate u materijalnom obliku,

ovog leta to učinite tako što ćete poslati jednu pravu, papirnu bura.bonaca razglednicu

nekome koga volite. Jelenin kreativan rad pratite na Instagram profilu bura.bonaca na

kojem će se krajem avgusta meseca pojaviti i novi proizvod, produkt jedne lepe i nove

saradnje.

13

ŽMIRKANJE

NA SUNCU

RALF HEDLI

piše: MoonQueen

Na otvorenom prozoru kolibe koja već neko vreme

ponosno gubi bitku sa zubom vremena dobro

uhranjena i negovana kućna mačka pronalazi

najtoplije mesto u vidokrugu – kvadrat sunca čije će

blagodeti iskoristiti za sopstveni užitak. Jaka svetlost

tera ovu životinju noćnog vida da žmirka, a lenjost

kasnog popodneva i odsustvo planova i obaveza

bilo koje vrste čine se očiglednim i navode nas da

na trenutak pozavidimo naslikanoj mački. Napukli

prozor, starinska zavesa i rasparene saksije sa ipak

brižljivo negovanim cvećem, detalji uhvaćeni u kadar

ove slike, neodoljivo podsećaju na jednostavnost i

lepotu nekog drugačijeg sveta, onog sačuvanog u

knjigama iz detinjstva, letima provedenim kod bake i

deke na selu i sastavima na temu „Kako sam proveo

letnji rasput”. (Uglavnom jureći mačke, komšijske i

naše, po dvorištu ispunjenom biljkama čija se imena

zaboravljaju ali mirisi pamte.)

Takva jednostavna zadovoljstva običnog života

ispunjenog sitnim radostima i ambijenti karakteristični

za severoistočnu Englesku bili su glavna tema

interesovanja slikara Ralfa Hedlija koji je 1881. godine

naslikao Žmirkanje na suncu. Poznata još i pod

nazivim Ralfova mačka i Mačka na prozoru kolibe,

ova slika, koju smo odabrali kao avgustovski portal

kroz vreme, autoru za života nije donela veliku slavu,

niti su za njen nastanak vezane preterano uzbudljive

priče. Naprotiv, postala je popularna tek u skorije

vreme, uglavnom zahvaljujući internetu i društvenim

mrežama po kojima je u jednom trenutku počela

da se učestalo pojavljuje, verovatno usled širenja

trenda fotografisanja i dokumentovanja svakog

trenutka života kućnih ljubimaca. Neko se u tom

vrtlogu savremenog onlajn obožavanja mačaka setio

Ralfove mačke koja uživa na suncu severne Engleske i

podsetio svet na ovog umetnika i njegovo delo.

Stvaralaštvo Ralfa Hedlija svrstava se u slikarstvo

realizma, te u Žmirkanju na suncu ne treba tražiti

dublji smisao od onog koji je očigledan prilikom prvog

pogleda. Ipak, detalji ove slike mogu nas odvesti u neko

humanije vreme u kojem je odnos čoveka i prirode bio

neposredniji i više prijateljski. Detalji kuće na čijem se

prozoru našla mačka odaju navike njenog vlasnika – i

prozor i saksije pomalo su pohabani, stari i mogli bi se

zameniti. Za to se možda nema vremena, a možda ni

sredstava. Ali ono što je zaista bitno, a to nije estetski

usavršen raspored i paleta boja prikazanih saksija,

jesu odnegovanost živog sveta – mačke i biljaka, koje

nesputano rastu, žive i napreduju svojim tempom, uz

očiglednu brigu, ljubav i negu stanovnika kolibe.

14

SLIKA MESECA

izvor slike: Laing Art Gallery

15

Božje žene

Ženski likovi u zbirci priča Božji ljudi

Borisava Stankovića

piše: Nevena Stajković

ilustracija: Jefimija Kocić

Zbirka priča ili proznih crtica – Božji ljudi – delo je koje

daje potpuno novu perspektivu prilikom čitanja dela Bore

Stankovića. U njemu su opisani božjaci, a ne hadžije; život

siromaha, a ne ljubavnih stradalnika. Stanković je pionir naše

književnosti u tom poduhvatu pisanja o ljudima sa društvene

margine u kojima nema ničeg uzvišenog, već baš naprotiv,

kako se u delu i navodi, oni su bosi, prljavi, gladni, željni – ko

bi o tome želeo da čita i kome bi palo na pamet da o tome

uopšte piše?

U delu postoji okvir koji se odlikuje uvodnom pričom,

Zadušnicom, i neimenovanim završnim poglavljem o

pripremanju pokojnika za ukop. Prilikom oba obreda

angažovane su isključivo žene. U Zadušnici Stanković opisuje

plač žena na zadušnicama koji traje od kad dođu do groba,

pa sve dok pop ne prepoje grobove. Stiče se utisak da one

ne samo da žale svoje pokojne nego plaču i zato što je takav

običaj. Sramota bi bilo u patrijarhalnom društvu ne oplakati

pokojnika kako dolikuje.

„Čelo groba kleče starije, matere, a u stranu mlađe: žene, sestre.

I sve, unesene u plač, krijući lica o grob, plaču, nariču. Matere

malaksalo, starački, a mlađe jako, zdravo. Plaču mnogo, i nekako

raskomoćeno, jednako oko groba nameštajući se ugodno,

slobodno kao kod kuće.”

Božji ljudi, Borisav Stanković

16

ČITAM I SKITAM

Priča Ljuba i Naza ostavila je jak utisak na kritičare i čini se

najupečatljivijom od svih crtica u ovoj zbirci. Priča počinje opisom

Naze, ali ne fizičkim opisom, do kojeg ćemo doći kasnije, nego su

u prvi plan stavljene njene osobine – spretnost, vrednoća i njena

uloge na groblju. „Tamo im je bila kao neka domaćica.” Bila je jako

sposobna i zbog toga će da strada. Pisac nam predstavlja njenu

istoriju i fizički je opisuje:„Bila je suva, kao spečena a još mlada. I da

joj nije bio spreda jako narastao vrat, guša, bila bi i lepa.” A zatim,

vrlo brzo, dolazimo do problema – Naza se zaljubila u Ljubu. Kako

je bila dostojanstvena, nije dozvoljavala da je provociraju što prosi

i za njega, nego mu je krišom stavljala u kesu deo onog što naprosi

za sebe. Onda se susrela sa još većim problemom – dolazila je

zima, Ljuba nije imao gde da spava, a ona nije htela da ga primi u

svoju kolibu jer su bili nevenčani. Još jednom vidimo kako deluje

zakon patrijarhalne sredine. Naza pokušava da predupredi i taj

problem, tražeći od popa da ih venča. Dok obigrava oko popa,

ne želeći da bude nametljiva i dosadna, u njoj se ogleda malo i

ponizno dete. Međutim, pop je beskrupulozno laže i pljačka i u

ovom delu priče vidimo eskplicitnu kritiku crkve i popova koji su

spremni da uzmu od prosjaka. Naza, naviknuta na žensku ulogu,

brine o Ljubi i, ne mareći više za patrijarhalni poredak, gazi svoje

dostojanstvo i prima Ljubu u kolibu. Ipak, odlazi da prosi po selima,

a ne na groblju da ne bi morala da se susreće sa osuđivačkim

pogledima i prekorima zbog Ljube. U tom momentu vidimo da

se odrekla patrijarhalnih stega, ali da i dalje čuva svoj obraz. Na

kraju ipak biva poražena jer je sav njen trud bio uzalud. Počela je

da pije od muke i umrla ko zna gde i ko zna kad. Ironično, o njenoj

smrti saznajemo baš iz Ljubinih reči, a on o tome nije mogao

ravnodušnije da govori.

Vejka je bila mlada devojka, ali ulava, pomerila pameću od straha.

„I tad se po njoj moglo još da vidi kako bi ona zaista postala lepa,

samo da je nije to, taj užas, kao presekao, te se od toga ona kao

iskrivila, sasušila.” Noći nije mogla sama da provodi, hvatao bi je

strah i ona bi iznova proživljavala kako joj Turci ubijaju porodicu.

Utočište je našla kod Taje i, kao i Naza, bila je veoma požrtvovana.

Njena, ali i Tajina, propast se rađa kada oko Taje počne da obigrava

neka varošanka, te je Taja oterao Vejku. Međutim, varošanka samo

koristi Taju i grabi od njega sve što bi naprosio. Na početku priče

Taja nam je predstavljen kao najugledniji među božjacima, dok je

u poslednjem pasusu naslikan kao razočaran i bezvoljan čovek koji

kao da sam sebe zakopava dronjcima i zemljom.

17

Postavlja se pitanje da li je Paraputa priča o Paraputi

ili Tašani. Može se reći da je inicijalno reč o Paraputi, ali

nam je Tašanina sudbina detaljnije prikazana. Tašana

se brinula o Paraputi – to je bila njena nagrada i kazna.

Kazna jer se, kao mlada udovica, zaljubila u Manu-Grka,

a nagrada jer je, obavezavši se da čuva Paraputu, izbegla

smrtnu kaznu koju joj je dodelio otac zbog sramote

koju je nanela porodici. U ovoj priči prikazan je sav užas

patrijarhalnog društva u kojem žive junaci Božjih ljudi,

te je Tašanina sudbina, dakle, bila da čuva Paraputu,

da najpre njemu daje da jede, a za nju šta ostane, da

ne izlazi iz kuće i avlije...i tako celog veka. A šta je sa

Paraputom? Lako se uznemiri i hvata ga panika da će

mu neko zapaliti košulje i samo Tašana, iako već stara i

iznemogla, može da ga smiri.

Biljarica je priča o tajanstvenoj, neimenovanoj, ženi koja

živi u planini i cele dane provodi tražeći „raskovnik” – „A

to je, vele, travka kojom se otvaraju svi zatvori, naročito

gde je blago, zlato zatvoreno.” Pripovedač nam daje

detaljan opis Biljarice: „Mala, zgrčena. A sva u krpama i

dronjcima. Sa isušenim, skupljenim nogama, te ne može

da ide, već se vuče. Lice joj sitno, staro i puno nekih belih,

velikih malja. Usta joj i vilice sve obrasle u tim maljama

kao u nekoj bradi. Samo joj oči krupne, bele” , te vidimo

da ona čak pomalo zastrašujuće izgleda, možda baš

zato što ne živi u varoši, nego sama, na planini, otuđena

od sveta, kao neka šumska vila, ali već stara i umorna.

Pisac joj je nadenuo nadimak „Biljarica” zato što prodaje

cveće i bilje koje nabere u planini. O njoj, zapravo, najviše

saznajemo iz razgovora koje varošanke vode s njom.

One je se plaše i groze se njenih udova koji su ispucali i

krvavi od branja bilja i traženja „raskovnika” po gori. Ipak,

Biljarica se ne obazire, vraća se u planinu i opsesivno

traži „raskovnik”, čini se ne samo da bi pronašla blago

i bila bogata, nego zato što je obuzeta tom potragom

koja je postala njen smisao života. Kao i Naza, i Biljarica

strada zbog svoje opsesije – „I taj joj je raskovnik došao

glave.” – nađena je mrtva u ogradi koju je napravila za

kornjače koje su ispod jezika mogle kriti „raskovnik” koji

je toliko dugo želela i tražila.

18

ČITAM I SKITAM

U priči o Stanku dominantna ženska uloga pripada majci,

što do sad nije bio slučaj. Kao što Tašana jedina može da

umiri Paraputu, tako i majka jedina pokušava da smiri

Stanka. „Kad mu je mati bila živa, ona je išla s njime.

Naročito zimi, kad se od kuće iskrade, ona potrči za

njim.” U ovoj priči predstavljena je prepoznatljiva uloga

majke koja, luda od brige, prati Stanka iz sela u selo kad

se uznemiri i počne od domaćica po selima i varošima

da traži „čisto, belo brašno”. Sličicama na kojima majka

skida šamiju i želi da ogrne Stanka ili ga plačnim glasom

moli da pođe kući Stanković potvrđuje očekivanu ulogu

požrtvovane majke. I samo kroz par rečenica u jednom

pasusu, pisac nas podseća na stege društva u kojem

junaci zbirke žive – majka se krije u varoši da je neko

ne vidi kako juri sumanutog sina, jer je njihova kuća na

dobrom glasu, te neće da kalja obraz, ali, čim se ljudi

s ulice sklone, ona opet trči za Stankom, moleći ga da

se vrati kući i ostavi sve brašno i kamenje koje je usput

oteo i sakupio.

Crticom XXI zatvara se okvir zbirke i u njoj je, kako je

na samom početku navedeno, opisana briga žena o

pokojnom božjaku. Pripovedač opisuje događaj i sam

naglašavajući da je njegova stara majka bila ta koja

se pobrinula da se pokojnik, iako je božjak, pripremi

za sahranu. Deca i muž bili su sklonjeni u jednu sobu,

a stare žene iz komšiluka su došle da pomognu i celu

noć probdele pored mrtvaca „mada su se od starosti

jedva držale”. Jasno je prikazano njihovo sažaljenje što

je božjak vek proveo proseći, nemajući da jede i pije i

legne u čistu postelju kao domaćin.

Svedoci smo da ženski likovi u Božjim ljudima nisu žene

pune životne snage, vedrine i nabujalih emocija, kao

Koštana, Nuška, Cveta ili Sofka, već su, naprotiv, prljave,

preplašene, maltretirane, bose. Samo se pokatkad javi u

nekoj od njih tračak nade ili blesne iskra ljubavi, ali sve

su one skončale tragično, nevoljene, neostvarenih želja

i žalosno uplašene.

19

Vakuum

Jovana Dišić

piše i fotografiše: Tamara Živković

20

Roman Vakuum je prvi objavljen roman

mlade spisateljice iz Požarevca, Jovane

Dišić. Sam naslov romana je u dubokom

dosluhu sa vodećeom temom istog –

vakuum kao prostor bez materije, prostor

bez gasa, ili, u jednom metafizičkom smislu,

vakuum kao osećaj životne stešnjenosti,

kao nemanja vazduha i slobode. Upravo

se u takvom jednom prostoru i sa takvim

osećajima nosi glavna junakinja ovog

romana, Ana.

Ana je profesorka književnosti. Ona radi u

Centru za kulturu, i zahvaljujući živopisnoj,

pomalo neskladnoj, ali neizmerno

simpatičnoj Ognjenki, koja vodi taj centar,

uključena je u različita kulturna dešavanja.

Ana ima partnera, Ganeta, sa kojim je već

desetak godina u vezi u kojoj su uzbuđenje

i ljubav davno nestali, ali su zato navika

i strah ostali. Ana se oseća zarobljeno u

svom životu, oseća se paralisano, kao da

njen život ne pripada njoj samoj nego je

konstantno upravljan od strane drugih ljudi

ili nekih okolnosti na koje Ana nema uticaj.

Istovremeno, iako te stvari prepoznaje,

Ana se usled straha koleba da li i kako te

stvari treba menjati.

Po tom nevladanju i nesnađenosti u životu

Ana nije usamljeni lik. Ona je predstavnik

cele jedne generacije čiji pripadnici samo

prividno izgledaju, najčešće posmatrani sa

strane, kao da imaju sređen život kojim su

neizmerno zadovoljni. Ali kada se čovek

malo dublje zagleda, većina njih se ne vodi

onim što zaista želi, nego onim što društvo

misli da se mora.

„Ipak, ako je naša generacija nešto učinila

za ovo društvo u propadanju, to su napori

da delimično normalizujemo otvoreni

razgovor o tome da zapravo nemamo

pojma šta radimo i da bauljamo okolo u

pokušaju da uhvatimo lepotu življenja,

ako je uopšte i pronađemo. Mi jesmo

rekli: nismo dobro, ne radi mi se ovo,

svet je sranje, ali ne znamo šta želimo, ne

znamo šta nas čeka. Kao da smo izgubili

sposobnost da verujemo u ideale, jer su se

svi pokazali kao lažni.“

- Vakuum, Jovana Dišić

PRIKAZ KNJIGE

Na tom svom putu premišljanja, promene

i spoznaje Ana se, sticajem okolnosti,

upoznaje sa jednim čovekom, Džonijem,

koji želi da joj priča priče iz svog života, a

ona da ih uobliči u jednu knjigu. Džoni u

sebi nosi nešto od andrićevske tradicije u

toj želji da se kroz pričanje odagna krvnik,

udes koji nam neminovno sledi, ali i da

pripovedač svojim delom pomogne čoveku

da se nađe i snađe, kako je Andrić odredio

tu potrebu za pričanjem u svojoj besedi

prilikom primanja Nobelove nagrade.

„Preda mnom je sedeo čovek koji je

želeo nešto da mi ispriča. U tome je bilo

neke drevne egzotike, u samoj potrebi za

pričanjem, i to me je opčinilo. Već duže

vreme sam se pitala da li smo kao civilizacija

zaboravili kako se priča priča. Sveli smo

se na književne oglede, na takmičenje

ko će sklopiti komplikovaniju strukturu,

ko će upotrebiti najneobičniji postupak.

Demonstriramo veštinu komponovanja

i poznavanje teških reči i opšte kulture

umesto jednostavno da kažemo: ovde je

priča počela, ovako se ispredala, ovde se

završila.“

- Vakuum, Jovana Dišić

Ovaj iskaz možemo posmatrati i kao

autopoetični, jer ako je nešto primetno

u romanu Vakuum jeste da Jovana Dišić

zaista ume da ispriča priču, ma koliko ona

bila, po dubini u pogledu pitanja ljudske

egzistencije, kompleksna.

Džoni, svesno ili nesvesno, kroz svoje

pričanje, ali i kroz zadatak koji je pred Anu

postavio, pomaže Ani da ponovo pronađe

svoj put. Pomaže joj da se okane onoga

što misli da treba da radi, da eliminiše sve

one stvari koje od njenog života prave

vakuum i da krene nekim davno željenim

putevima u svom životu, ma koliko oni bili

neizvesni, makar i vodili u provaliju. Jer

jedino ako se krećemo, osećamo da smo

živi. Ili što bi Anin učitelj šaha iz detinjstva

rekao: „Bolje i rđav plan nego nikakav”,

što je bio njegov kredo, kako u šahu, tako

i u životu.

21

Đerđ Ligeti

život i značaj elektronske muzike u

stvaralačkom opusu

piše: Mia Matković

Đerđ Ligeti (György Sándor Ligeti, 1923–2006), rođen u jevrejskoj

mađarskoj porodici, smatra se za istaknutog kompozitora

posleratne evropske avangardne muzike. Ligetijevo školovanje u

velikoj meri je bilo uslovljeno političkim dešavanjima. Diplomirao

je 1949. godine na Muzičkoj akademiji u Budimpešti, gde je od

naredne godine podučavao harmoniju i kontrapunkt.

Ovaj kompozitor sticao je i usavršavao svoje znanje iz muzičkog

obrazovanja dugi niz godina. Naime, opšte i muzičko osnovno

obrazovanje Ligeti započinje u Kološvaru, gradu koji se nalazi u

središnjem delu Rumunije – u istorijskoj pokrajini, Transilvaniji.

Nakon toga, u periodu od 1941. do 1943. godine, pohađa

Konzervatorijum u istom gradu, u klasi Ferenca Farkaša (Ferenz

Farkas, 1905–2000), učenika Otorina Respigija (Otorino Respigi,

1879–1936), čuvenog vodećeg italijanskog kompozitora i violiniste

s početka 20. veka. Ligeti je u svakom trenutku bio svestan svojih

sposobnosti. Kada je odlučio da svoj život posveti muzici, bio je

svestan mukotrpnog i velikog rada koji ga čeka, s obzirom na

njegova skromna znanja u oblasti teorije muzike, kao i poznavanja

sviranja na klaviru koje je neophodno jednom kompozitoru. Nakon

studija, odlazi u vojsku 1944. godine. Možemo reći da Ligeti nije

imao „lak” život: u toku rata je smešten u logor iz kog je uspeo da

se izbavi i vrati muzičkom usavršavanju i komponovanju. Od 1945.

godine, po završetku rata, Ligeti nastavlja studije na Akademiji

za muziku u Budimpešti, gde diplomira četiri godine kasnije. Na

Akademiji se susretao sa mnogim poznatim imenima. Između

ostalog, predavali su mu učenici Zoltana Kodalja (Zoltán Kodály,

1882–1967), poput: Farkaša (Ferenc Farkas, 1905–2000), Vereša

(Sándor Veress, 1907–1992) i Jardanjia (Pál Járdányi, 1920–1966).

Svoja dela uklapao je u socrealističku doktrinu, ali i nastavio da radi

na interesovanjima nešto izazovnijih muzičkih materijala. U vezi

sa time, Ligeti je postao jedna od najvećih „zvezda” avangardnih

evropskih krugova. U teškim okolnostima, nastojao je da isprati

sve što mu je, u tom trenutku, bilo pristupačno: putem radiostanica

slušao je sva moguća izvođenja savremene muzike.

22

IZ UGLA MUZIKE

Kako bi mogao spokojno da razvija svoju karijeru, zbog političke

situacije, mnogobrojnih previranja i okolnosti koje nisu dopuštale

razvijanje delatnosti u smeru u kom je to želeo, Ligeti, nakon velikih

previranja u zemlji, prebegao je sa porodicom u Beč, u Austriju

decembra 1956. godine, dva meseca nakon Mađarske revolucije.

Njegova ideja i želja je bila preseljenje u Sjedinjene Američke

Države. U vezi sa time, neophodno je istaći 1957. godinu, godinu

odlučujuću za život i muzičku karijeru ovog kompozitora. Početak

razdoblja kompozitorove značajne evropske, ali i svetske karijere,

uslovljeno je stipendijom koju je dobio u februaru 1957. godine,

te Ligetijevim odlaskom u Nemačku, u Keln, gde ima priliku

da u Elektronskom studiju Zapadnonemačkog radija (Studio

für elektronische Musik des Westdeutschen Rundfunks Köln)

upozna savremene muzičke pravce i metode radeći sa nekim od

ključnih predstavnika avangarde. U Razgovoru sa kompozitorom:

Đerđ Ligeti Pol Grifits izdvaja sledeća imena: Herberta Ajmerta

(Herbert Eimert, 1897–1972), Karlhajnca Štokhauzena (Karlheinz

Stockhausen, 1928–2007) i Gotfrida Mihaela Keniga (Gottfried

Michael Koenig, 1926–2021). Upravo kontakt i prepiske (još u

vreme kada je živeo u Budimpešti) sa pomenutim kompozitorima,

Ajmertom i Štokhauzenom, omogućile su mu dobijanje

ove stipendije. Interesantno je izdvojiti da je dopisivanje sa

Štokhauzenom započeo odmah nakon slušanja dela Gesang der

Junglinge (izvedeno 1955–1956) putem radija. Ova kompozicija

nemačkog kompozitora predstavlja prvo muzičko ostvarenje

elektronske muzike koje je Ligeti imao priliku da čuje.

Ligeti nije imao u svojoj domovini mnogo mogućnosti kada je u

pitanju upoznavanje i poznavanje stvaralaštva moderne muzike.

U vezi sa time, interesovanje za serijalnu muziku (i kasnije njeno

izučavanje) proisteklo je iz kompozitorovog interesovanja za

opuse nekolicine autora: Igora Stravinskog (И́ горь Фёдорович

Страви́ нский, 1882–1971), Bele Bartoka (Béla Viktor János

Bartók, 1881–1945), Albana Berga (Alban Maria Johannes Berg,

1885–1935), i, naravno, Arnolda Šenberga (Arnold Schönberg,

1874–1951). U nastavku dela biće reči o autorovim značajnim

delima koje vezujemo za period stvaranja elektronske muzike.

23

Naime, za elektronski studio u kom je Ligeti radio, vezuju se sledeća

dela - Glissandi (studentski rad, 1957) i Artikulation (1958). Takođe,

postoje informacije da je autor u studiju započeo još jedno delo,

međutim, nije ga završio. Apparitions, delo za orkestar, napisano

je u istom ovom periodu kompozitorovog života, između 1958. i

1959. godine. Upravo ovo delo vezujemo za etapu u Ligetijevom

stvaralaštvu koje je posvećeno elektronici i elektronskoj muzici.

Ukoliko bismo se osvrnuli na poznate činjenice iz autorovog

života koje su opisane u prvom delu teksta, iz perioda učenja,

pomenuta dela značajna su i zbog činjenice da se Ligetijev rad u

elektronskom studiju vezuje za ime i stvaralaštvo Štokhauzena.

Karlhajnc Štokhauzen, jedan od najuticajnijih stvaralaca

posleratne avangarde i pionira elektronske muzike, Ligetiju je bio

veliki mentor. Budući da znamo odakle potiče ovaj kompozitor,

interesantno je pomenuti da su ovo prva dela u Ligetijevom opusu

koja su komponovana nevezano za umetničku klimu komunista

koja je u to vreme vlada u Mađarskoj. Nastala na Zapadu, ova

muzička ostvarenja eksperimentalne muzike usmeravaju Ligetija

ka jednom novom – drugačijem i invanzivnom pristupu kada je

komponovanje u pitanju, novom muzičkom jeziku i autorovom

izrazu. Znamo da je dela koja je stvarao još u Mađarskoj, Ligeti

komponovao po uzoru na Belu Bartok i Zoltana Kodalja. U vezi

sa time, dela koja je komponovao nakon perioda Elektronskog

studija, svoja orkestarska ostvarenja, usmeravaju slušaoce i

muzikologe na autorovu avangardnu orijentaciju. U pitanju su dela

Apparitions i Atmosphères iz 1961. godine. Kao jedan od zadataka

u Kelnu, morao je da presluša na stotine komada elektronske

muzike, i da radi na ovladavanju opremom.

Tokom svoje karijere, Ligeti je dosta predavao i davao mnoge

intervjue. U vezi sa time, kroz svoje predavanje – Efekti elektronske

muzike u mom kompozitorskom radu (The Effects of Electronic

Music on my Compositional Work), navodi da su dela Apparition i

Atmosphères elektronska muzika postavljena za veliki ansambl –

za orkestar. Čitajući literaturu dolazimo da zaključka da je Ligeti

više nego jednom negirao povezanost između svoje elektronske

muzike sa nešto kasnije komponovanim delima za orkestar.

Uprkos autorovom negiranju, pojedini kritičari u Ligetijevim

elektronskim delima vide početak njegove poetike. Ovde se

ističe pomenuto delo Glissandi, koje sadrži određene delove koje

možemo povezati sa tradicionalnim sistemima tonova. U vezi sa

time, određeni odseci su periodične ili poluperiodične strukture.

Takođe, zanimljivo je da u ovom ostvarenju autor insistira na

simetriji (inspiraciju nalazi u Bartokovom muzičkom jeziku). Sa

druge strane, dvosmislenost forme sada predstavlja nešto novo,

sa čime ćemo se susretati u kasnijim delima ovog kompozitora.

izvor slike: www.discogs.com

24

IZ UGLA MUZIKE

Značajno je istaći da kompozitor određenim kombinovanjem novih

elemenata serijalne muzike sa svojim muzičkim jezikom „dolazi

do razvoja osećanja strukturalne povezanosti i senzibilizovanja

mišljenja u najfinijem muzičkom razgraničavanju, što će presudno

uticati na izgradnju sistema „mikropolifonije”, poseban način

komponovanja – jedna od najznačajnijih vrednosti na polju muzike

koju nam je ostavio ovaj umetnik. Svaki je ton dela – osnovni,

jednako „dobar” kao i bilo koji drugi. U kompozitorovim zvučnim

masama nema tonova koji zvuče bolje ili lošije, nema početka ili

kraja muzičkog toka. Budući da ne postoji struktura dela, sam

zvuk se ne može prepoznati i ne može se objasniti rečima. Za

formiranje ove tehnike kompozitoru je od neprocenjivog značaja

bilo iskustvo koje je imao priliku da stekne u Elektronskom studiju

Zapadnonemačkog radija u Kelnu. U ostvarenjima u kojima Ligeti

koristi pomenutu mikropolifoniju, kompozitor, u izvesnoj meri,

pravi vezu sa prošlošću i znanjima stečenim na početku svoje

karijere, dok, sa druge strane, istovremeno „ubacuje” sada nov

jezik i način izražavanja, moderni jezik koji će razvijati u daljem

kompozitorskom radu kroz svako delo.

Tekst možemo zaključiti činjenicom da je polje elektronske muzike

u dvadesetom veku dobilo dosta na značaju kroz Ligetijev opus.

U vezi sa time, njegovo stvaralaštvo predstavlja značajnu potvrdu

da je tradicija krucijalni element i preduslov za nastajanje jednog

umetničkog dela, i da je kao takva, uvek prisutna u njegovim

delima duboko ispod novog, modernog eksperimentalnog zvuka

– stoga, ne iznenađuje potvrda koju je ovaj kompozitor dobio za

svoje stvaralaštvo putem mnogih prestižnih svetskih nagrada za

inovaciju koju je uveo u polje muzike.

25

26

IZ RIZNICE HITOVA

LJUBAV

NJEGOVOG

ŽIVOTA

piše: Pavle R. Srdić

fotografije: Wikimedia Commons

Ovoga puta ću zaigrati na sigurno i baviću

se velikim hitom verovatno jednog od

najvećih rok bendova koji su ikada svirali.

Na stranu to što su kao skupina bili svetska

klasa, koji su svojim muziciranjem, imidžom

i nastupom pomerali granice. Pojedinačno

su bili podjednako fenomenalni. Iako je već

mnogim rok sladokuscima jasno o kome

se radi uz činjenicu da je gitarista benda

doktor astrofizike, zapravo, taj član i ta

činjenica su u svojevrsnom drugom planu u

odnosu na lik i delo frontmena.

Zaista, Brajan Mej je postigao veliku stvar

u svome životu kada je, nakon pauze od

trideset sedam godina, konačno stekao

zvanje doktora nauka iz oblasti fizike, uže

oblasti astrofizike. Međutim, siguran sam

da je Mej mogao i hteo da učini to mnogo

ranije, no u njegov život je stupio jedan

neobični etnički Pars, zoroastrijanac, ali, u

tom trenutku, roker do koske i čovek od

umetnosti. Bio je to lik koga danas znamo

pod umetničkim imenom Fredi Merkjuri.

O ovom čoveku i njegovom značaju

zaista ne želim da pišem previše, jer je

previše i rečeno i napisano. Prešao bih

na predistoriju hita o kome pričamo

ovog puta, a tiče se onoga što je – zaista,

zaista nepravedno – Merkjurija napravilo

planetarno poznatim van okvira muzike.

To je njegova seksualna orijentacija.

Naime, kao mladić, Fredi je osećao da nije

samo ljubitelj žena, već i istog pola. Mnogi

će od vas reći – čekaj, kakve žene, zar on

nije bio homoseksualac? Pa, i ne baš. Dok

nisam pogledao film Bohemian Rhapsody

– za koji zaista dajem sve preporuke –

svrstavao sam Merkjurija u „onaj” tabor.

Iako ga je svetska javnost karakterisala kao

homoseksualca, kao nekoga ko se nije krio

i za koga se javno znalo da preferira muški

pol, zapravo nije bilo tako. Merkjuri nikada

nije imao izlive nežnosti na javnim mestima,

retko je mogao biti viđen u društvu muškog

partnera, jednostavno – čovek je bio

persona, vrhunski umetnik koji nije želeo

da daje preteranog povoda da se o njemu

pričaju, u odnosu na njegov rad, zaista

nebitne stvari. Zašto vam pričam

27

sve ovo? Pa, moje skromno mišljenje – ali,

samo moje i samo skromno – jeste da Fredi

nije hteo da povredi nikoga oko sebe. Oca

i majku, zanzibarske izbeglice, koje su već

jednom u životu sve izgubile u bežaniji sa

ovog afričkog ostrva. I nju. Da, da, nju!

Meri Ostin je bila tinejdžerka, kada je

preko Brajana Meja, zajedničkog prijatelja,

upoznala Fredija Merkjurija. Dakle, pre bilo

kakvih muzičkih uspeha, slave i bogatstva.

Meri je bila tu kada je osnovana grupa

Queen. Ona i Fredi su ubrzo počeli da žive

zajedno u jednom stanu u Londonu, koji

je Fredi kupio nakon prvih diskografskih

uspeha sa grupom. Raskalašne i skupocene

žurke, druženje sa džet-setom i stalna

prismotra pod lupom javnosti menjaju život

mladog para, ali ne u toj meri koliko će to

učiniti drugi događaj. Fredi je, za vreme

veze sa Meri, uživao i u muškom društvu.

Krajem 1976. godine odlučio je da joj

prizna da joj nije bio veran i da ima emocije

i za osobe muškog pola. Raskinuli su svoju

sedmogodišnju vezu, a Fredi se iselio iz

zajedničkog doma.

28

Iako je snimljena i objavljena godinu dana

pre raskida Fredija i Meri, pesma Love of

My Life je definitivno bila neka vrsta najave

– barem za Fredija, koji je kompletan autor

pesme – šta će se dogoditi sa njegovom

ljubavnom vezom sa Meri. Pesma govori

o osećanjima ostavljenog muškarca, kome

rastanak teže pada, nego njegovoj dragoj.

Iako mnogi kritičari danas osporavaju da je

pesma posvećena Ostinovoj, već muškarcu

sa kojim je Fredi bio u paralelnoj vezi, sve

ukazuje da je ipak ovo delo posvećeno

Fredijevoj lepšoj polovini u tom trenutku. A

želeo bih da nastavim da obrazlažem zašto.

Nakon raskida, Fredi – iako je imao sve

socijalne predispozicije za tako nešto –

nije izbrisao Meri iz svog života. Naprotiv,

kupio joj je kuću u blizini svoje. Sa njom je

delio sve svoje uspehe. Čuvao je prsten koji

mu je ona dala. Bio je istinski srećan kada

se udala, a docnije su postali i kumovi –

Merkjuri je bio kum njenom sinu prvencu.

Meri je birala njegovu vilu, u kojoj će i

preminuti. Jednostavno, smatrao je da je on

bio taj koji je pogrešio i nikada se nije ljutio

na nju što je otišla. Jer, kao što se vidi,

zapravo, nije. A Meri? Pa, ni Meri nije bila

od kamena. Među prvima je saznala da je

Fredi HIV-pozitivan. Bila je uz njega kada

je postajalo sve teže i teže. Kada više nije

mogao da izađe iz kuće. Kada je oslepeo.

Kada je prestajao da uzima lekove. Kada

je izdahnuo. Fredi nikada nije govorio

u intervjuima o svojim ljubavnicama i

ljubavnicima. Samo o Meri. Nazivao ju

je svojim jedinim pravim prijateljem

i svojom nevenčanom suprugom. Za

života, Merkjuri je Ostinovoj zaveštao

pozamašan imetak – dve vile u Londonu,

kao i polovinu svih udela i akcija u

firmama i poslovima u koje je ulagao

tokom života. Kada je Merkjuri preminuo,

kremiran je u skladu sa zoroastrijanskim

obredom, a pepeo je pohranila Meri. Na

lokaciji koja je ostala poznata samo njoj

i Frediju. Da, ostala su mnoga nagađanja

da je njegov pepeo rasut po dvorištu

njegove vile u Kensingtonu, Ženevskom

jezeru ili čak Zanzibaru, ali ništa od ovoga

nije potvrđeno.

IZ RIZNICE HITOVA

Iako ova pesma nije samostalno zabeležila

visoke tiraže, jer i nije izdata kao singl, već

u okviru albuma A Night at the Opera iz

1975. godine, na koji je uvršten najveći hit

grupe, Bohemian Rhapsody, ali i drugi,

poput 39 i You’re My Best Friend, postala

je omiljena među posetiocima koncerata

ove kultne britanske grupe. Nastupi su bili

jako emotivni, a pesmu su izvodili Brajan

Mej na akustičnoj gitari i Fredi Merkjuri

na klaviru. Često se događalo da Fredi u

nekom trenutku prestane da peva i počne

da diriguje publici, a što ga je jako dirnulo

prilikom južnoameričke turneje, jer niko od

članova benda nije očekivao da ova balada

bude pevana od strane hiljada ljudi, od

kojih većina i ne zna engleski jezik. Nakon

Merkjurijeve smrti, pesmu na koncertima

peva Mej samostalno, posvećujući je svom

preminulom kolegi iz grupe. Zbog svega

navedenog, i ne čudi to što je živa verzija

ove pesme ipak objavljena kao singl 1979.

godine, ali i kao deo živog albuma grupe

Live Killers, iz iste godine. Ova verzija pesme

dosegla je platinumski tiraž u Italiji i zlatne

tiraže u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu.

Sve su ovo moji razlozi zašto mislim da

je ova pesma posvećena Meri, ne nekoj

drugoj ili nekome drugom. Ona je bila ljubav

Fredijevog života i nju niko nije mogao da

izbriše. Niti druge žene, niti brojni muškarci

sa kojima je povezivan, niti Džim Haton,

čovek koji je bio Merkjurijev „muž”, kako ga

je i on sam nazivao i koji je i sam podlegao

od posledica infekcije HIV-om. Promašene

li predrasude za ovog velikog umetnika.

29

Neodustajanje

o predstavi Marije Medenice

piše: Ivana Pavićević

autor fotografija: Srećko Milosavljević

U pozorišnim krugovima srpskog teatra kruži jedna zanimljiva

anegdota. Navodno je jedan od najvećih imena našeg glumišta

svojoj kćerki, kada mu je rekla da i ona želi da se bavi glumom,

rekao: „Jedini gori posao od glumca je biti glumica”. Ne zna se da

li je priča istinita, ali je pouka tačna.

Glumica Marija Medenica upravo na ovom postulatu gradi svoj

autorski projekat u kome potpisuje tekst, režiju i glumu, i rezultat

koji dobija je gorka istina, ali ne samo njena već svih glumica

širom sveta. Svojim iskustvom, intelektom, srcem, dušom i telom

Marija u Srpskom narodnom pozorištu postavlja monodramu

Neodustajanje, ogoljavajući najveću kontradiktornost tog

zanimanja. Dok nam zadaje jake udarce činjenicama zašto je

odustajanje od pozorišta neophodno, tj. da je „bolje sahraniti

pozorište u sebi da ne bi sebe sahranila u pozorištu”, istim

sredstvima nam ubitačno pokazuje da odustajanje nije opcija i

zašto.

30

Estetika, kako samog habitusa Medenice, tako i vizuelnog

segmenta predstave prilično upućuje na estetiku Almodovarovih

filmova. Jaka, talentovana i duboko emotivna žena u paklenim

mukama sa svim sistemima (a mnogo ih je) koji utiču na poniženje

teatra i posla glumice. Vizuelno, takođe, Marija dokazuje da je

za pravu umetnost potreban dobar tekst koji se nekoga zapravo

i tiče i dobar glumac koji će to izneti sa integritetom. Integritet

je, nažalost, potpuno zaboravljena vrednost u modernom dobu,

ali nikome ne pada na pamet da glumac, za razliku od ostalih

građana, ne mora da očuva samo svoj integritet (ukoliko ga

poseduje), već i integritet glumca koji stoji iza svoje uloge, a zatim

i integritet lika koji tumači. Zanemarujući takvu obavezu, glumci su

često prinuđeni da igraju uloge koje ih ni najmanje ne interesuju

niti mogu da naprave ikakav, a kamoli važan uticaj na društvo, što

bi trebalo da bude jedan od osnovnih zadataka pozorišta. Samim

tim, povod, ambicija, goruća želja da glumica Marija Medenica

kaže ono zbog čega joj krv vri je ne samo opravdana i poželjna,

već neophodna.

O POZORISTU

„Ja da sam pozorište, ja bih se zapalila!”

Tekst Neodustajanje je prvenstveno jedna iskrena i duboka

ispovest, a njegova vrednost leži u tome što se, kako je pomenuto,

tiče svih glumica na svetskom nivou. Dok publika uživa u predstavi i

izvedbi glumaca, ili je se ponekad zapravo i ne tiče sama predstava,

iza glumačkih osmeha ostaje sakrivena temperatura 38,5 usled

iscrpljenosti, slomljena ruka na pretpremijeri noć pre, usled

insistiranja reditelja da tuča između muškarca i žene bude realna,

upala jajnika jer nema tople vode za kišu koja pada na glumicu već

mokru od znoja, bolesno dete koje ne možeš da paziš jer moraš

da zaradiš za lekove, partner koji ne razume tvoje radno vreme

ili obaveze i ostavlja te… Da, dešava se svakoj ženi, ali razlika je u

tome što je glumica jedina žena koja za sve to vreme mora da se

smeška. Razlika je u tome što glumica ne može samo da promeni

radno mesto, jer je radno mesto glumice uvek isto. Glumica može

samo da odustane. A da li je lako odustati od onoga koga voliš više

od sebe? Da li je moguće?

Glumica u monodrami prolazi kroz razne faze svoje karijere i života,

ukazujući nam na sve ono što ruši pozorišni hram, ali nam samim

tim i ukazuje na sve ono što je potrebno popraviti kako bismo

ponovo podigli i restaurirali hram. Loši uslovi, iskorišćena žrtva,

kompromisi, zabrana zapošljavanja, veze, sujeta kolega, spletke,

iživljavanje pojedinaca nad bezuslovnom ljubavi ka pozorištu

itd. Medenica bez namere, već potpunim predavanjem sebe,

kreira jednu važnu lekciju za sve pozorišne ljude. Svojom igrom

ona nam pokazuje da jedan glumac mora da bude obrazovan i

pozorišno, ali i muzički i filmski i književno i slikarski itd. Da

mora da bude inteligentan, radan, požrtvovan, fizički spreman,

zanimljiv, kreativan, hrabar nadasve, i pošten i savestan kolega.

Mariju Medenicu sa svojom izuzetnom i uspešnom karijerom i

jedinstvenim talentom ne znate iz filmova i sa televizije, a Marija

nije jedina glumica u Srbiji koja vredi. Gde su onda sve te glumice?

I kako su?

31

Thor: Love & Thunder

Ragnarok na drogama

piše: Marija Kovačević Kuzmanović

izvor fotografija: Jutjub, skrinšot

Prošlo je skoro pet godina otkako

smo poslednji put videli Tora u svom

samostalnom filmu. Bioskopi širom sveta

puštali su treći deo pod nazivom Ragnarok,

a fanovi su bojažljivo posmatrali film,

plašeći se da će biti loš kao i prva dva dela.

Međutim, te davne 2017, režiser Taika

Vaititi je učinio ,,asgardijansko” čudo i

doneo nam jedan od najboljih solo filmova

u celoj Marvel franšizi. Film je izvojevao

pobedu kako na box office-u, tako i na svim

poznatim rejting sajtovima.

Par godina kasnije najavljen je i četvrti

deo pod nazivom Thor: Love & Thunder,

najavivši da će se Taika vratiti kao režiser,

pisac i voljeni lik Korg. Ova informacija,

kao i saznanje da će se mnogi voljeni

likovi pojaviti u filmu, davala nam je nadu

da će film biti istog kvaliteta kao i njegov

prethodni, ako ne i bolji. Nažalost, to se nije

desilo. Uprkos angažmanu glumaca i cele

filmske ekipe, film nije toliko pogodio u

metu, koliko smo mislili da hoće.

Na jednom tehničkom planu, film je vrlo

zadovoljavajuć. Gomila scena sa mnoštvo

jarkih, psihodeličnih boja u kontrastu

sa crno-belim carstvom Senki (ili kako

su nazvali u filmu The Shadow Realm).

Specijalni efekti su najvećim delom

vremena na visokom nivou, uz par omanjih,

ne toliko bitnih, kikseva. Pravi šok je ustupio

kada sam saznala da su kompjuterski

generisali mišiće na rukama Džejn Foster.

Kostimi su šareni, upadljivi i redizajnirani

u odnosu na prethodne filmove (njihovi

oklopi za bitku na primer). Scenografija

je takođe bila na mestu, a posebno mi se

svideo dizajn hramova koje vidimo u prvih

15 minuta filma na jednoj planeti koju Tor

oslobodi.

Naime, dok gledate film vidite da su se

glumci zaista potrudili oko svojih likova,

ali apsolutnu dominaciju preuzeo je

Kristijan Bejl u ulozi Gora, ubice bogova.

Bejl pokazuje pravu glumačku veštinu i

disciplinu, posvetivši se ulozi metodički i

logički. Ono što je velika nepravda prema

njemu i njegovom liku jeste da ima jako

32

VELIKO PLATNO I MALI EKRAN

33

malo scena i replika u celom filmu. To bi

možda bila i najveća mana filma. Materijal

je prekratak za ovakvu priču i to se osetilo

kako u glavnoj priči, tako i u sporednim

radnjama. Otkriveno je bilo da su snimili

čak četiri sata materijala za nastavak, ali iz

nekog razloga (produkcijskog, režijskog ili

drugog) skratili su film na jedva dva sata.

Dakle, osim glavnog toka radnje, gde

pratimo Tora i njegovu družinu u borbi

protiv Gora, imamo i pregršt ozbiljnih tema

kojima se jako malo vremena posvetilo i što

je najgore, neozbiljno shvatilo: rak četvrtog

stadijuma kod Džejn Foster, alkoholizam

i depresija kod Valkire, Torov PTSD,

depresija i emotivna zatvorenost, Gorova

patnja za svojom preminulom kćeri, Sif koja

je izgubila ruku i tako dalje. U svakoj od ovih

tema fali veća doza ozbiljnosti i vremena

koje prosto nije dato. Druga mana filma

jeste preteran humor. Priznajem da sam

se smejala, jer humor a la Waititi mi prosto

prija, ali u dosta momenata taj humor je bio

poprilično nepotreban, suvišan, usiljen i ne

baš tako kvalitetan. Klasične ,,smejem se

koliko je glupa fora” šale i spletke.

Ono što se posebno istaklo u filmu, pored

Bejla kao negativca, jesu dve vrišteće koze

kojima se ceo bioskop smejao, ali i scena

u svemirskom gradu Omnipotens, gde

se nalaze svi bogovi ,,A” klase. Na čelu

svih tih bogova različitih religija je grčki

bog Zevs, čiji lik nam je slikovito prikazao

glumac Rasel Krou. Celokupna scena je

mešavina slepstik humora, komedije

zabune, komedije naravi i komedije

karaktera. Taika nam je prikazao bogove

kao bića koja brinu samo o sebi, ljudi ih

ne interesuju, takmiče se ko ima najviše

ljudskih žrtava, a glavno veselje su im

godišnje orgije na koje moraš biti pozvan.

Jedna potpuna demistifikacija religija

i bogova. Na nivou priče, sve je to bio

samo jedan avanturistički poduhvat u

nadi da će se dići vojska bogova ili makar

uzeti Zevsova moćna munja.

Takođe se saznalo i da mnoštvo likova

nije prikazano u poslednjoj verziji filma.

Džef Goldblum kao Grandmaster, Piter

Dinkledž kao Eitri i Lena Hidi za koju

ne znamo čiji lik je tumačila. Isto tako

34

VELIKO PLATNO I MALI EKRAN

imamo i mnoštvo onih koji su reprizirali

svoje uloge iz prethodnih filmova – od cele

ekipe Guardians of the Galaxy do Idris

Elbe u post-credit sceni. Ono što je takođe

novitet jeste da odjednom, niotkuda,

Mjolnir i Stormbrejker su ličnosti za sebe.

Stormbrejker koji je ljubomoran na Torov

odnos sa Mjolnirom, što ide iz scene u

scenu i nema nikakvu drugu poentu, osim

što je trebalo da bude smešno.

Muzički izbor pesama je, meni lično, bio

vrhunski, s obzirom na to da sam i sama

ljubitelj takvog žanra. Teško je reći da li je

objektivno dobar, više zavisi od toga da li

volite takvu muziku ili ne.

vikinga Tora. Ako ga gledate iz ugla parodije

ili dečjeg filma, onda ćete film mnogo lakše

,,svariti”.

Kuda nas Marvel vodi u ovoj svojoj četvrtoj

fazi? Ne znaju ni oni sami, jer trenutno

sve izgleda vrlo haotično i nepovezano.

Filmovi nemaju nikakve dodirne tačke

jedni sa drugima, a kvalitet polako opada.

Ono što znamo jeste da će biti nastavak

Tora i to ćemo ga izgleda videti kako se

bori sa Herkulesom, ako nas mid-credit

scena ne vara. Ako išta, Marvel iliti Dizni

zna da ćemo svakako ići u bioskope da

gledamo nastavke svih ovih filmova, makar

iz nostalgičnih razloga.

Sve u svemu, film deluje kao parodija

superherojskih filmova ili još bolje rečeno,

kao parodija Marvela i njegovog svemirskog

35

DEVICA NA BELOM KONJU (II DEO)

PRIKAZI

JOVANKE

ORLEANKE U

EVROPSKOJ

UMETNOSTI 19.

VEKA

piše: MoonQueen

U julskom broju pričali smo o političkim i socijalnim

promenama koje su tokom 19. veka dovele do jačanja kulta

Jovanke Orleanke i njegovog širenja van granica Francuske

na druge evropske države. Pomenuli smo da su književna

i likovna dela imala velikog uticaja na snaženje ovog kulta,

kao i da se slika ove heroine u vizuelnoj kulturi i umetnosti

s vremenom menjala. Od smerne hrišćanske device

posvećene molitvi, kako je uglavnom prikazivana tokom

prethodnih vekova, do gotovo androgene junakinje u punoj

ratnoj opremi krajem 19. veka, lik Jovanke Orleanke doživeo

je mnoge izmene. Ovo su neki od najčešćih scenarija i načina

na koje su je francuski i evropski umetnici predstavljali tokom

dugog 19. veka:

36

PRIČE IZ DUGOG 19. VEKA

DETE FRANCUSKE ZEMLJE

Na određenom broju slika Jovanka Orleanka je predstavljana kao seljanka, u

radovima u polju ili oko kuće, i u pitanju je bila namerno stvarana veza između

devojke i zemlje u bukvalnom smislu. Zemlja, priroda i vegetacija kojima je

Jovanka Orleanka bila okružena tokom odrastanja podigle su je i vaspitale, čime

se podvlači ideja da je ona zaista dete francuske zemlje i francuskog tla. Dobar

primer ovakve prakse je slika Žila Bestijena Lepaža na kojoj je najviše pažnje

posvećeno prikazu bujne vegetacije i skromnog života na selu.

Žil Bestijen Lepaž, Jovanka Orleanka, 1879, izvor: Wikimedia Commons

37

VIZIJA ANĐELA

Legenda kaže da je trinaestogodišnja Jovanka

Orleanka, nepismena pastirica iz sela Domremi

u francuskoj oblasti Lorena, dobila viziju dok je

obavljala svoje uobičajene dužnosti. Devojci se

tokom rada sa nebesa javio anđeo koji joj je poručio

da u tom času počinje misija koju joj je namenio bog,

a ona se sastoji u pomoći francuskim trupama u ratu

protiv engleske vojske. Jovanka pastirica u polju,

okružena stadom i sa preslicom u ruci bila je druga

česta tema slikara 19. veka. Kao skromnu seljanku

koju pohodi nebeska sila otelotvorena u obličju

anđela predstavili su je, između ostalih, Fransoa

Leon Benuvil, Ežen Tirion i Pedro Ameriko.

U društvu anđela koji joj

se obraća sa neba Jovanku

Orleanku naslikao je Pol

Gogen u svom prepoznatljivom

maniru,1889. godine tehnikom

freske na drvenoj podlozi.

Ežen Tirion, Jovanka Orleanka čuje glasove, 1876,

izvor: Wikimedia Commons

Preslica koja joj tom prilikom ispada iz ruke doslovna

je ilustracija verovanja da je u času primanja vizije

pastirica odbacila ručni rad i prihvatila se mača.

Takođe, zanimljiva je zamena rodnih uloga koja se

dešava na slikama ove tematike – iako bi trebalo da

su hrišćanski anđeli bespolna bića, na mnogobrojnim

predstavama u istoriji umetnosti na kojima se

javljaju muškim herojima pre, u toku ili nakon bitke,

androgeni anđeli ipak malo više liče na prelepe žene.

U slučaju Jovanke Orleanke, kada se u bitku šalje

jedna od najpoznatijih ženskih ratnica evropske

istorije, naslikani anđeli mahom dobijaju izgled lepih

mladića. Izuzetak je slika poljskog slikara Henrika

Sjemijackog na kojoj Jovanka Orleanka pada na

kolena pred anđelom devojačkog lica.

38


NA LOMAČI

Kao i mnoge žene koje tokom srednjeg veka nisu

prihvatale da se njihova životna misija završi u

okolini ognjišta, i Jovanka Orleanka je proglašena za

vešticu i jeretika kada je 1430. godine dospela u ruke

neprijatelja. Nakon zatočeništva i suđenja 30. maja

1431. izvedena je na trg u Ruanu i spaljena na lomači

pred očima okupljenog naroda. Mučenička smrt

devojke koja je izjavila da više ne čuje božje glasove

takođe je našla put do mnogobrojnih likovnih

umetnika. U zatočeništvu su je, između ostalih,

naslikali Pol Delaroš, Žilo San Evr, Hauard Pajl, a u

poslednjim trenucima života, na lomači, Herman

Stilke, Frederik Teodor Liks i Fransoa Siflar.

Herman Stilke, Smrt Jovanke Orleanke na lomači, 1843,


39

PERSONIFIKACIJA NACIJE

Sa pojavom figure Marijane (presonifikacije države

u obličju žene) u francuskoj kulturi, prikazi Jovanke

Orleanke u ratničkom kostimu postaju sve češći.

Devica na konju, kako ju je početkom veka opisao

Fridrih Šiler u svojoj drami, sada dobija svoje

vizuelne reprezentacije na platnima Žan Ogist

Dominika Engra, Žan Žaka Šerera ili Jana Matejka

i, poput Marijane, i ona postaje simbol pobede,

snage, ratničkog umeća i liderstva države. Skromna

devojka iz Orleana nestaje pod punom i raskošnom

ratnom opremom sa neretko istaknutim bojama

francuskih plemićkih kuća, grbovima i zastavama.

Poput trijumfatora, Orleanka ratnica ulazi u

srednjovekovni grad praćena vojskom i narodom

koji joj se klanja, maše sa prozora ili baca cveće pod

noge.

Žan Ogist Dominik Engr, Jovanka na krunisanju Šarla VII, 1854,


40


Godine 1874. u Parizu je, u blizni Luvra, podignuta

jedna od najmonumentalnijih statua Jovanka

Orleanke, urađena u bronzi i potom pozlaćena, čiji je

autor skulptor Emanuel Freme, a koju i danas možete

videti na istom mestu u gradu.

Kao jedna od najvećih junakinja nacionalne istorije,

Jovanka Orleanka dobila je ciklus slika inspirisanih

njenim životom u Panteonu, hramu francuske

nacije. Autor ciklusa je slikar Žil Ežen Leneve, koji

je četiri godine radio na ovim freskama, od 1886.

do 1890. godine.

Manje obojena francuskim istorizmom jeste slika

engleskog prerafaelita, Dantea Gabrijela Rosetija,

koji Jovanku Orleanku ratnicu prikazuje sa mačem

u ruci, kako se pod nogama raspetog Hrista zaklinje

bogu na vernost i požrtvovanu, časnu borbu za

slobodu. Roseti je ne odeva, poput francuskih

slikara, u odoru ispunjenu zlatnim ornamentom flor

de lija (fleur-de-lis), simbolom francuske krune, ali

joj dodaje cvet belog ljiljana, hrišćanskog simbola

devičanstva.

Žan Žak Šerer, Ulazak Jovanke Orleanke u Orlean, 1887,


41

42

Albert Linč, Jovanka Orleanka, 1903, izvor: Wikimedia Commons


BESPOLNA VRLINA

Prikazi Jovanke Orleanke u vojničkoj uniformi krajem

19. veka približavaju se ideji o androgenim herojima,

predstavnicima čiste vrline na zemlji, koji su više

oteleotvorenje određene ideje ili misli nego ljudi od

krvi i mesa. Među najboljim primerima ovakve prakse

nalaze se slike Džona Evereta Milea, Harolda Hjuma

Pifarda i Alberta Linča. Umetnici koji su stvarali njen lik

podstaknuti ovom idejom, i koji su želeli da izbrišu značaj

njene polnosti svodeći je na simbol patriotizma, snage,

vere i vrline, uglavnom su je prikazivali sa kratkom kosom

(današnju paž ili bob frizuru su tokom srednjeg veka

nosili muškarci) i u oklopima koji skrivaju svaku naznaku

ženskih grudi. Francusku heroinu su na sličan način videli

i kostimografi filma iz 1999. godine koji je zaslužan za

to što su Jovanku Orleanku na pragu 21. veka mnogi

zamišljali sa licem glumice Mile Jovović.

43

Suština i lepo

povezanost dva pojma

piše: Dorijan Dobrić

ilustracija: Bogdana Perović

Umetnosti je očajnički potrebna struktura. Moderna umetnost

ranog 21. veka u cilju svog opstanka postaje interdisciplinarna

do mere vlastite neprepoznatljivosti i potpunog brisanja

konceptualnih ograničenja, ostavljajući posmatrača često sa

jednim jedinim pitanjem: šta sam upravo sada pogledao?

Svedimo na apsurd za trenutak modernu umetnost. Pretvarajmo

se da ne postoje nikakva ograničenja u njenom definisanju i u

njenim sredstvima: ishod bi bio haos u kome više ne bi postojala

granica između stvarnog sveta i onog koji predstavlja umetnost.

Kako je uvek efektno krenuti tekst od samog kraja, sada ćemo se

osvrnuti na jedan od osnovnih estetskih problema koji je prisutan u

ovoj filozofskoj disciplini od njenog nastanka: problem definisanja

umetnosti. Prva dva pasusa su predstavljali jednu vrstu dijagnoze

i grubog opisa trenutnog stanja stvari u kojem se umetnost

nalazi. Takvo stanje stvari može biti rezultat jedne koncepcije,

te taj kauzalitet ne bi bio vremenski, već ideološki: nemoguće

je definisati umetnost. Sa druge strane, istorija estetike od

Baumgartena (Aleksander Gotlib Baumgarten) do 20. veka prožeta

je pokušajima da se ona definiše, te da joj se odredi suština; dati

su pokušaji pronalaženja zajedničkog činioca. Ta suština se može

vezati za neki pojam kao što je „lepo” ili vezati za jednu umetnost

kao što je muzika, pritom pozicionirati je kao najuzvišeniju od svih

umetnosti. Različite ideologije su se pojavile u međuvremenu, a

poznat je i spor između formalizma i emocionalizma. Imena im

kažu da prva smatra umetnost skupom određenih formi savršeno

usaglašenih linija. Te linije mogu biti slikarske konture, dramske

„linije” narativa, bas linije u muzici itd. Umetnost posmatrana na taj

način jeste samo realizacija jedne forme ili više njih. Formalizam

se nada jasnom pristupu svakom pojedinačnom umetničkom

delu, on pati od pažljive klasifikacije pojmova i vrsta u cilju da se

posmatrač nikad ne zapita – šta sam sada pogledao? – nego da

bude sasvim siguran čemu je sada prisustvovao, da li je pogledao

mnogo lošu predstavu ili bio zgrožen neumećem pisca da napiše

valjan roman. Radikalni formalizam pridaje veliku pažnju samom

umetničkom delu naspram autora, zatim se divi rezultatu stvaranja

naspram procesa istog. Gde je u svemu tome suština umetnosti?

Upravo u njenom ograničenju u odnosu na stvarnost, a posledice

takvog razumevanja su dalekosežne. Umetničke škole se jasno

tako nazivaju i u njima se stvara i uči proces stvaranja, a ljudi koji

stvaraju nazivaju se umetnicima. Takvu vrstu granice primenite na

sve ostale instance umetnosti i dobićete jedan formalistički san.

Emocinalizam, sa druge strane, insistira na onom osećaju koji je

teško odrediti kada prisustvujete nečemu lepom ili emotivnom

u umetnosti, ali je takođe i sam izraz neke emocije u materijalu

iz perspektive stvaraoca. Ovde umetnost računa na svoju sirovu

snagu da izmesti posmatrača iz habitusa i izazove. Umetnost

prema emocionalizmu pati od stalne težnje da se nešto „dogodi”,

da ostanemo bez daha, da doživimo katarzu, da nam izmami

osmeh na licu ili zastraši. Emocinalizam misli na onaj osećaj kada

se slušaocu naježi koža usled neke božanstvene melodije, kao i na

osećaj patriotizma koji budi himna kao muzička forma. Prva linija

kritike emocionalizma odnosi se na sledeće: da li umetnost može

biti dobra ukoliko ne osećam ništa? Svi su izgledi da je moguće,

te dobra emocinalistička teorija mora da nađe odgovore na ovu

kritiku.

44

USPUTNA FILOZOFIJA

45

46

Predstavljajući obe ove teorije, namerno sam iskoristio

medicinski opis: i formalizam i emocionalizam „pate”

od nekih zahteva koji ih opterećuju i predstavljaju

odlične mete za razarajuće kritike. Svaka od ovih ideja

opterećena je mnoštvom različitih tumačenja i izraza

koji se vezuju za njih, te deluje da se teoretičari samo

raspravljaju oko značenja tih reči i upadaju u lingvističke

zamke. Svi su izgledi da je nemoguće izbeći jezičke

zavrzlame i najbolje bi bilo dati neki novi pristup. U

maniru Isusa Hrista, Ludvig Vitgenštajn je prevrnuo

sto i glasno uzviknuo: „Ne pitaj me za značenje, već za

upotrebu!”. To je citat koji se njemu pripisuje, nastao

kao sublimacija ideja iz njegovih Filozofskih istraživanja i

može se primeniti na mnoga teoretska polja, uključujući

i estetiku. Po Vitgenštajnu u načelu, a po Vajcu (Moris

Vajc) u estetici, trebalo bi pre da se zapitamo kako

koristimo pojmove, te da se potpuno zaobiđe problem

traženja definicije, značenja, ograničenja i suštine.

„Tako estetika, kao polje konceptualnog istraživanja,

mora početi ne od pretpostavke da je cilj analizirati

određujuća svojstva koja su imenovana od strane

estetskih predikata, već punokrvnog sagledavanja

aktivnosti estetskog života”, navodi Geri Hagsberg.

Umetnost je, po Vajcu, otvoren pojam naspram onih

koji se u matematici i logici mogu naći i shodno tome

je nemoguće pronaći jedan skup nužnih i dovoljnih

uslova za definisanje umetnosti ili umetničkog dela.

„Kada je reč o deskripciji dela kao umetničkog, mi po

Vajcu opisujemo uzimajući izvesne karakteristike nekog

dela na osnovu kojih ga proglašavamo za umetničko. To

ne znači, opet se naglašava, davanje nužnih i dovojnih

uslova, već uzimanje u obzir niza uslova sličnosti od

kojih nijedan ne mora biti prisutan, ali većina to jesu”,

navodi Andrija Šoć. Vajcov stav ide korak dalje: čak ni

artificijelnost ne može biti nužan i dovoljan uslov za

bivanje umetničkim delom. Možda još jači argument

protiv esencijalizma u umetnosti, što je upravo ovaj

stav mogućnosti definisanja iste, jeste taj da se

specifikovanjem definicije gubi na originalnosti.

USPUTNA FILOZOFIJA

Sada već može postati jasno čemu dijagnoza sa početka

teksta. Izgleda da umetnost danas funckioniše upravo u

ovim okvirima, granice su vrlo nejasne i definicije izmiču

pred upornim čekićem reči sve u cilju boljeg saznanja

i razumevanja. Otklonom od zahteva za određenjem

budimo zmaja haosa koji će nas progutati u mnoštvu

krcatog sadržajem. Svi su izgledi da, ako krenemo

putem Vitgenštajna i Vajca, gubimo na određenju u

korist povećanja mogućnosti kako u sredstvima, tako

i u idejama. Otklonom od bilo kakve formalizacije

dopuštamo upliv umetničkog u stvarni život i gubimo

kontrolu, kako nad umetnosti, tako i nad životom

samim. Postavlja se pitanje da li bi to trebalo u ovoj

meri odobriti ovoliku slobodu od svakog mehanizma

samokontrole. Antiesencijalizam nije alternativa

esencijalizmu, već njegova čista negacija i svi su

izgledi da se radi o bežanju i lakom rešavanju jednog

teškog, ali izuzetno bitnog problema. Diskutabilno je

da li umetnost, ukoliko je određena, samim tim biva

lišena originalnosti, jer su poznati primeri Bodlera i

Baha koji su sa jasno definisanim granicama stvarali

vrhunsku umetnost. Antiesencijalizmu se može

prigovoriti da preterano strahuje, da preterano pati

od gubljenja na „svetosti” umetnosti kao o jedinom

preostalom bastionu mističnog i neshvatljivog u čoveku,

antiesencijalizam izgleda veruje u umetnost kao sveti

proces čijim imenovanjem oduzimamo upravo njenu

suštinu, a to je da nema suštine. Kao što je teško dati

ime Bogu, pozitivno ili negativno ga odrediti, tako je i

umetnosti teško dati jasan i precizan okvir unutar kojeg

dela. Antiesencijalizam smatra da bi umetnost izmakla

vešto svakom određenju kao što Bog prevazilazi sve

svoje atribute: mudar, večan, sveprisutan itd. Možemo li

ovoliku snagu dati umetnosti? Ona je, na kraju krajeva,

ljudska radnja koja počinje čovekom i njime se završava:

unutar ljudskog je taj pun krug koji kruži od stvaranja do

stvorenog, od posmatranja do recepcije. Zašto bi onda

tu bilo tako nešto neshvatljivo? Dobar deo umetnosti

je određen materijalom, mogućnostima i tehnikom;

skulptori često izgledaju i provode dane kao moleri ili

zidari, udišući iste štetne materije. Isto tako se u vrlo

neglamuroznom okruženju nalaze i slikari, potencijalno

udišući terpentin čitav život. Umetnost je svojim velikim

delom rad, a takođe je i jedina aktivnost kojoj pridajemo

mističan i uzvišen značaj. Ukoliko se odreknemo ove

predrasude, možda bismo bili u stanju da je adekvatnije

doživimo i jasno odredimo koje su njene granice, pritom

spasivši je od razvodnjavanja o istom trošku.

Postavljeno je nekoliko pitanja koja više deluju kao

nepristojne opaske. Zauzeti bilo koju stranu od navedenih

je nezahvalno, shodno tome neću preporučivati

priklanjanje nijedoj od ponuđenih, ali jedna stvar mora

biti jasna: umetnost može samo da profitira od svog

samoodređenja, ne može nikako da joj šteti, pa makar

i ta odrednica bila i pogrešna. Teorije koje klasifikuju i

opisuju stanje stvari u umetnosti su mehanizam provere

i održanja. Umetnost mora sačuvati svoju slobodu

po svaku cenu, a to se osigurava jednom činjenicom:

umetnost će izgledati tačno onako kakva jeste, neovisno

od teorije i definicije. Nema tog koncepta koji može

izvršiti bilo kakav permanentni uticaj na umetnost kao

celinu, samo delimično i istorijski. Formulacija pojma

i teorija postoji samo deskriptivno, jer je teoretska

normativnost, u suštini, nemoguća.

47

VERNISAŽ

UMETNIČKA

DELA

IZ ZBIRKI

MUZEJA

NAUKE I

TEHNIKE

48

PRIKAZ IZLOŽBE

piše i fotografiše: MoonQueen

U avgustu vas vodimo u Muzej nauke i tehnike na izložbu

neobičnog naslova Vernisaž, čije ime odmah na početku

treba pojasniti. Vernisaž je posrbljena francuska reč

vernissage čiji bi bukvalan prevod bio lakirati, ali je tokom

19. veka u fancuskoj kulturi počela da se koristi u kontekstu

svečanog otvaranja izložbe i njenog prvog sagledavanja.

Kako su ovom prilikom u Muzeju nauke i tehnike izložena dela

likovne umetnosti koja pripadaju fundusu tri muzejske zbirke

(zbirci arhitekture i graditeljstva, zbirci vodnog saobraćaja i

zbirci Srpskog lekarskog društva), a koja su, shodno svom

mediju, pažnju dobijala ređe od drugih vrsta predmeta, ovom

prilikom je veliki deo njih zaista premijerno prikazan srpskoj

publici, što objašnjava i potvrđuje naslov izložbe.

Izložba je postavljena u dve prostorije, pa ćete se po ulasku

u prvu upoznati sa akvarelima dvojice arhitekata i jednog

slikara – Nikole (ili Nikolaja) Krasnova, Grigorija Samjolova i

Jefte Perića. Verovatno najpoznatiji od njih, Nikolaj Krasnov,

osim što je imao oštro oko i preciznu ruku za arhitektonski

crtež, bio je i veoma vešt akvarelista, o čemu govore i ovde

prikazani radovi koji nas upoznaju sa dizajnom enterijera

Doma narodne skupštine i njegovim različitim prostorijama,

diplomatskim salonom, velikom skupštinskom salom i

kabinetima – predsednika, ministara i poslanika. Čak i ako

vas skupštinške fotelje nikada nisu previše zanimale, ovom

prilikom ćete moći da im se divite iskreno i bez griže savesti

jer su naslikane preciznošću arhitekte sa šarmom akvareliste,

kakav je Nikolaj Krasnov očigledno bio. Nešto nežniji, u

tonovima više pastelan, a oblikom razuđeniji jeste Enterijer

hotela Moskva Grigorija Samjolova iz 1969. godine koji bi

mogao da parira najuspelijim scenografskim rešenjima za

romantične drame iz bilo koje decenije prethodnog veka.

U narednoj, mnogo većoj prostoriji akcenat je stavljen

na istoriju medicine i lekarske prakse u Srba, tj. njenim

najznačajnijim ljudima o kojima se, po mojoj ličnoj proceni,

ne govori onoliko koliko bi trebalo, a koji su svojim radom,

istraživanjima i upornom nepokolebljivošću da Srbiju

izvuku iz blata neznanja i nehigijene zaslužni što danas

imamo pravo na lečenje i pravo na zdravlje. Videćete

portrete Laze Lazarevića, Aleksandra Đ. Kostića, Panajota

Papakostopulosa, Svetozara Atanasijevića, Lazara Dokića,

Vojislava Subotića, Nikole P. Krstića, Koste Todorovića,

Dušana Stojimirovića, portretne biste Vladimira Stanojevića,

Borislava Božovića i Vladana Đorđevića, kao i profil u reljefu

Jevrema Žujovića koji je uradio Đorđe Jovanović. Možda

većinu ovih imena ne prepoznajete kao ni ja, ali dobra stvar

je što legende pored svakog izloženog portreta govore i o

prikazanoj ličnosti i o autoru slike. Čitajuci ih, saznaćete koliko

je pionirskog rada popločalo karijere ovih lekara i u koliko

su oblasti i dostignuća bili „prvi”. A kako je veliki broj njih

bio izrazito znatiželjan, visoko obrazovan, multitalentovan

i, rekla bih, prosto genijalan, većina ih je, osim u medicini,

ostavila traga u još nekim oblastima nauke ili umetnosti, pa

se u obližnjim vitrinama nalaze njihovi pribori i alati, književna

dela (na primer, Antigona koju je na sprski preveo upravo dr

Papakostopulos), beleške, pisma i fotografije koje još bolje

ilustruju njihov sveobuhvatan rad.

49

Jedna od zanimljivosti koje ćete videti na izložbi je fotografija

rendgenskog snimka leve šake kralja Petra Karađorđevića koju je

načinio dr Nikola P. Krstić 1906. godine ili kasnije (tako je zvanično

navedeno). Na snimku se može videti „projektil u III kosti zapešća”,

tj. metak u trećem prstu što je zaista intimna i retko viđena, ali meni

beskrajno zanimljiva slika jednog kralja.

Još jedna manja celina izložbe prikazuje dela pozajmljena iz

zbirke vodnog saobraćaja, što će biti pravi desert za ljubitelje

brodova i kapetanskih uniformi (jer vas jedna takva, sa sve

zlatnom dugmadi i kopčanjem u dva reda, čeka u uglu). Ovde

ćete saznati više o dvojici kapetana „superstarova” srpske

navigacije, Mladenu St. Đuričiću i Janku Popoviću. Njihove

karijere ne pripadaju istom razdoblju, ali su im životni putevi,

kao što i dolikuje kapetanima, bili filmski zanimljivi, a jedan

od njih se, okačivši kapetansku kapu o klin, posvetio ljubavi

prema knjizi i postao pisac (šokirao me je broj njegovih dela)

i – bibliotekar!

No, vratimo se na priču o medicini i zdravlju. Na kraju izložbe,

tj. u dnu prostorije, na zasebnom zidu, zarad poštovanja

njenog formata i teme, nalazi se slika Pored bolesničke

postelje Hajnriha Lesinga, sina čuvenog nemačkog slikara

Karla Fridriha Lesinga. Tema je uobičajena za pozni 19. vek –

naučna i medicinska otkrića produžavaju ljudski vek, što menja

odnos čoveka prema smrti, pa se ona doživljava, i shodno tome

prikazuje, sve tragičnije. Odnos ironično preokrenutog kruga

života, u kojem mlada žena umire dok pored njene samrtne

postelje sedi starac, moguće lekar, motiv je koji se može videti

u radu mnogih umetnika ove epohe. Zanimljivost vezana za

ovu konkretnu sliku je njena sudbina koja ju je dovela do našeg

Muzeja nauke i tehnike – 2019. godine prof. dr Mihael Podvinec

poklonio ju je muzeju uz reči da je ona umnogome uticala na

njegov lekarski poziv. U porodicu Podvinec sliku su doneli

Mihaelovi baba i deda kao poklon svom sinu, Mihailovom ocu,

takođe lekaru.

50

PRIKAZ IZLOŽBE

O značaju ovih ličnosti može se pisati danima, što ovom prilikom ja

neću ni pokušati da uradim, nadajući se da će vas moja opažanja i

utisci podstaći da sami posetite izložbu i upoznate se sa značajnim

delima i naobičnim sudbinama ovih zaista velikih stručnjaka i ljudi.

Jedina „mana” izložbe je njena tematska neopredeljenost i

razuđenost koja je proistekla iz objedinjavanja dela po mediju,

a ne temi, na šta smo, uglavnom, navikli. Da je prikazivala samo

portrete srpskih lekara i na taj način ispričala priču o istoriji

srpske medicine, meni bi bila sasvim dovoljna, dok ovako

dobijamo letimičan uvid i u akvarele arhitekata i sudbinu

mornara koji nisu razrađeni u istoj meri kao dominantna

celina. No, kao što na uvodnom panelu piše, i kao što je

samim naslovom obećano, ova izložba nam daje samo prvi

uvid u likovna dela koja se čuvaju u zbirkama muzeja, a koja

tek čekaju svoje istraživače, precizna smeštanja u kontekste

vremena i prostora u kojima su nastajala i nova, detaljnija

tumačenja. Bez obzira na šarenolikost izloženog materijala, na

izložbi se može dosta toga naučiti i otkriti, pogotovu ako su

vam pomenute oblasti „slabe tačke” kao što su meni, a naći

se makar na sat vremena u „društvu” ovih ljudi zaista vraća

veru u ideale i oplemenjuje dušu. Stoga vam preporučujem

da izložbu Vernisaž – Umetnička dela iz zbirki Muzeja nauke

i tehnike obavezno posetite do 5. septembra do kada će biti

otvorena.

51

52

BOGOVI I HEROJI

SEKMET

piše: Aleksandra Vujić

ilustracija: Ljiljana Đajić

Ovog meseca ponovo idemo u Egipat, ali ne na

letovanje, nego da upoznamo Sekmet. Sekmet

je solarno božanstvo, boginja ratnica, zaštitnica

faraona. Njen zadatak je da usmerava faraone

prilikom ratnih pohoda, ali i da ih posle smrti odvede

u zagrobni život. Upravo zbog ove uloge, postolja

na koja su smeštana balsamovana tela preminulih

faraona često su imala ugravirana njena obeležja ili

lik. Ćerka je boga sunca Ra, supruga boga Ptaha i

majka Nefertemu, a povezana je sa Hator i Bastet.

Upoznali smo je delimično u tekstu o boginji Hator

– kada je Ra oslabio, došlo je do pobune onih koji

su hteli da ga smaknu, međutim Ra šalje Hator

koja je preuzela lik gnevne Sekmet i tako polazi da

uništi smrtnike koji su se drznuli da ne poštuju boga

sunca Ra. U tom se pohodu malko zanese i njen

gnev preti da uništi čovečanstvo. Sam Ra mora da

je na prevaru obuzda ne bi li smirio njene razorne

moći, boji reku piva u crveno ne bi li je naveo da

misli da je to krv kako bi to popila. Tako i bi, Sekmet

je halapljivo popila svu tu „krv”, napila se i konačno

je mogla biti obuzdana.

Vidimo da ovu boginju nimalo ne treba potcenjivati.

Iako je mirna i staložena dok je spokojna, čim nešto

naruši njen mir, postaje vrlo opasna. Tada joj iz očiju

izleću plamene strele i svojim vrelim, pustinjskim

dahom uništava sve pred sobom. Oni koji su bili u

njenoj milosti mogli su da računaju na zaštitu od

kuge i bolesti, dok su njeni neprijatelji imali razloga

za brigu, jer Sekmet ima moć i da baca pošasti i širi

bolesti na one koji joj nisu po volji.

Sekmet je sa Nefertimom i Ptahom činila

trijadu koja je posebno bila poštovana u

Memfisu, gde se Ptah smatrao bogom

stvaraocem.

Prikazivana je kao lavica ili žena sa glavom lavice.

Nosi crvenu haljinu, a na pojedinim umetničkim

delima je i naga. U ruci, standardno za egipatska

božanstva, može držati ank, a na glavi joj se nalazi

solarni disk, obeležje solarnog božanstva. Ponekad

je prikazivana i scena na kojoj Sekmet doji mladog

faraona. Ovakvom postavkom prikazuje se bliskost

nje i faraona i to je bio još jedan od načina na koji je

faraon pokušavao da ojača svoju vlast i položaj.

Koliko je snažan njen kult pokazuje i podatak da je

u samo jednom pogrebnom hramu stajalo više od

sedam stotina statua Sekmet. Njihovu izgradnju

naredio je faraon Amenhotep III kako bi zaustavio

epidemiju kuge. Brojni hramovi izgrađeni su i po

različitim delovima pustinje, naročito u delovima

gde je bilo mnogo lavova, verovatno u nadi da

će Sekmet umiriti ove divlje životinje. Njoj je bio

posvećen i festival na kojem se ritualno ispijala

velika količina vina, simbolišući trenutak kada je

Hator, u obličju Sekmet, skoro uništila čovečanstvo,

a Ra ju je zaustavio tako što ju je na prevaru napio.

Festival je bio vrlo posećen, čak desetine hiljada

ljudi je dolazilo da učestvuje u njemu.

53

54

RAZGLEDNICA

SUBOTIČKA

SINAGOGA

–

SECESIJSKA

KRALJICA

55

56

RAZGLEDNICA

piše i fotografiše: Ivana Novaković

Ovaj spomenik kulture od izuzetnog značaja sagrađen

je 1902. godine po projektu budimpeštanskih arhitekata

Marcela Komora i Dežea Jakaba, istog dvojca zaduženog

za projekat Gradske kuće u Subotici. Upravo po njima

trg na kojem se nalazi sinagoga nosi ime. Ovaj projekat

je rađen za konkurs za segedinsku sinagogu, ali, kako je

projekat bio drugoplasiran, Subotica je imala sreću da ga

dobije.

Ovo je druga po veličini u Evropi i jedina sinagoga u

stilu mađarske secesije. Zdanje koje predstavlja ovaj stil

u punom obliku, sa naglašenim motivima iz mađarske

baštine, jeste u celosti remek-delo. Od eksterijera, do

enterijera, mobilijara, vitraža, reljefa i zidnog slikarstva

sve je promišljeno izvedeno i koherentno. Zanimljivog

je plana sa modernijim tehničkim rešenjima, poznatim

arhitektonskim elementima na nestandardnim mestima.

Glavni činilac ove građevine je centralna kupola koja

dominira prostorom i vizuelno podseća na šator,

simbolično na Skiniju kao praobraz hrama. Nju okružuju

četiri manje kupole koje se nalaze na uglovima građevine.

Iznad centralnog dela prostora, na tri strane, nalazi se

galerija koja je bila namenjena ženama u verskoj zajednici.

Veliki restauratorski radovi na sinagogi su počeli 2003. i

završeni su 2018. godine, kada je sinagoga opet otvorena

za posete.

57

Sonja Petrović

NEGOVANJE DUHA, RAZVOJ MAŠTE

I KREATIVNOSTI JEDNO JE OD

VAŽNIJIH ZADATAKA ODRASTANJA

intervju vodila: Jelena Tizić

Sonja Petrović pozorišna je rediteljka, diplomirala na Akademiji umetnosti u

Novom Sadu, zatim masterirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu,

a onda se i vratila Akademiji kao student doktorskih nauka. Njene predstave

su igrane u Srbiji i inostranstvu, nagrađivane i cenjene, režirala je nekoliko

radio-drama, i direktorka je Festivala ekološkog pozorišta za decu i mlade

u Bačkoj Palanci. A pored toga, jedan entuzijasta velikog srca, buntovna i

hrabra, spremna da se bori za prave vrednosti, za decu, za umetnost, kulturu i

čovečanstvo u globalu.

autor fotografije: Vladimir Veličković

58

INTERVJU

Za početak, o početku – tvoja povezanost sa festivalom, prva učestvovanja,

kako se razvila ljubav i inspiracija?

FEP je nastao 1994, a 1995. je održan prvi Festival ekološkog pozorišta za

decu i mlade u gradu u kom sam rođena i odrasla. Te godine sam imala pet

godina. Igrom slučaja, u porodici su mi osnivači pa sam kroz njih počela da

budem vrlo aktivna na samom festivalu. Sa pet godina sam bila u dečjem

žiriju, i svake godine čekala avgust kao jedinu priliku da u mom gradu gledam

predstave, učestvujem u radionicama sa renomiranim umetnicima koje i dan

danas srećem, poznate u svetu dramskih umetnosti. Moje stvaralaštvo se

razvijalo kroz FEP, on me je profilisao, naučio, pokazao drugačiju alternativu,

izbore, mogućnosti, kroz njega sam otkrila svoj talenat. Od učestvovanja na

radionicama, u žiriju, pa kao volonter, zatim koordinator volontera, koordinator

muzičkog programa, do toga da nekim „normalnim” sledom okolnosti sa

18 godina postanem direktor festivala, što sada, iz ove perspektive deluje

šokantno! Svakako je FEP razlog zašto sam danas reditelj, zašto sam u

pozorištu. Da nije bilo Festivala ne bi postojali kanali kroz koje bih otkrila sebe

i svoje zanimanje. I to nisam samo ja, već čitava generacija ljudi koja sada vodi

FEP jeste u domenu dramskih, muzičkih ili likovnih umetnosti, koje su otkrili

svoje talente i potrebe kroz festival.

autor fotografije: Lilit Andrić

59

izvor fep.org.rs

Zašto je FEP bitan za lokalnu zajednicu a prvenstveno za najmlađe

sugrađane?

Festival je nastao kao potreba dece. Osnovali su ga vaspitači koji su bili

svesni nedostatka pozorišta u Bačkoj Palanci, i sličnih kulturno-umetničkih

sadržaja. Potreban je jer je negovanje duha, razvoj mašte i kreativnosti

jedno od važnijih zadataka odrastanja. U gradu koji nema ni jednu drugu

instituciju koja bi se time bavila FEP je neophodan koliko i vazduh, voda i

sunce. Ponekad je teško objasniti i razumeti da je umetnost i kreativnost u

razvojnom periodu deteta važna koliko i fizička aktivnost.

autor fotografije: Lilit Andrić

Kako FEP opstaje? Ko ga podržava i da li je bilo neizvesno nekih godina

održavanje samog festivala?

Kako FEP opstaje je možda najteže pitanje. Njegov opstanak je najveća

muka i borba i razlog kako se on iz inata svake godine rađa kao feniks.

Ali opstaje upravo jer mi koji ga organizujemo znamo šta nam znači,

šta nam donosi, imamo moralnu obavezu, dužnost i odgovornost da se

svake godine u avgustu vraćamo u svoj grad, da za neke nove mališane,

buduće umetnike, omogućimo prepoznavanje njihovih talenata. Kada

pričamo o finansijskoj ili nekoj drugoj vrsti podrške, to je naravno dosta

problematično. Bačka Palanka je mali grad koji nije u fokusu nekih

komercijalnih sponzora, niti republike, niti pokrajne, tako da smo mi na

nekoj margini bivanjem u malom mestu, baveći se programom za decu

i mlade. Mi dobijamo sredstva od Pokrajinskog sekretarijata za kulturu

i informisanje i od Opštine Bačka Palanka ali to su premala sredstva da

bi se ovakva vrsta manifestacije održala, tako da velika većina stvari je

na volonterskoj bazi i u tom smislu festival gaji istinski volonterski duh.

Dvadeset osmi Festival ekološkog pozorišta za decu i mlade podržan je i

od strane Švajcarske vlade, u okviru projekta „Kultura za demokratiju”, koji

sporovodi Hartefakt fond.

60

INTERVJU

Ove godine FEP se održava od 18. do 21. avgusta, pod nazivom „Kretanje”.

Možeš li nam reći nešto više o temi ovogodišnjeg festivala?

Svake godine festival bira temu u odnosu na trenutak, što na lokalnom

to i na globalnom nivou. Ove godine se bavimo problemom migracije i

neprihvatanja drugih i drugačijih, ne misleći samo na migrante, nego

i na LGBT populaciju, bilo koga ko se na neki način oseća po bilo kojoj

osobini, izgledu, boji kose ili bilo čega drugačiji i neprihvaćen u svojoj

sredini. Zbog toga nam je moto „Kretanje” koji referiše ne samo migraciju,

već i promenu svesti ljudi u našoj zajednici. Tema obuhvata i postkovid

momenat – kretanje je bilo onemogućeno, a putovanja, odlasci i dolasci,

čine nas boljim ljudima, doprinose našoj toleranciji, razumevanju i

prihvatanju drugih, to su vrednosti koje ove godine FEP promoviše. Svaki

festival je tematski, pre svega i ekološki, pa kad kažemo kretanje, mislimo

i na ekološku krizu, klimatske promene koje jesu same po sebi kretanje i

menjanje planete, ljudi i njihovih osobina.

Koje predstave i radioničare očekujemo ove godine?

Ove godine na festivalu biće jedanaest predstava. Dolaze nam pozorišne

grupe iz Danske, Austrije, Slovenije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske.

Predstave će biti koreografske, dečje, one koje su eksperimentalne forme

i one koje su bliže klasičnom pozorištu. Imamo i predstavu za bebe od 12-

24 meseci, na koju smo posebno ponosni jer je to jedna od ciljnih grupa

za koju se najmanje stvara. Smatramo da je to fantastičan način da se

već u tom uzrastu deci približi umetnost. Nismo izričiti i usko vezani za

neki određeni žanr baš zbog toga što ovaj grad nema pozorište i što deca

nemaju priliku da vide raznolikost pozorišta. Tako imamo i radionice za

sve uzraste, radionice za decu i roditelje. To je nešto što negujemo i želeli

bismo da roditelji provode vreme zajedno sa decom i da im grade naviku

konzumiranja kulturnog sadržaja.

FEP svake godine raspisuje konkurs za volontere. Ko se može prijaviti,

kakva su im zaduženja, koja su tvoja iskustva kao i iskustva volontera?

Svi smo prošli te faze i bivali volonteri na festivalu,a i dalje smo, samo

se sad više ne zovemo tako, stoga nam je veoma bitno da negujemo

volonterski duh, pa naši volonteri konkretno učestvuju u realizovanju

festivala, pitaju se o sadržaju i sprovode to u delo. Time pokušavamo da

osnažimo mlade u našoj zajednici i da ih afirmišemo da mogu da utiču, da

se pitaju i menjaju svoju sredinu. Svake godine na festival se prijavi preko

sto volontera, uzrasta od šesnaest godina pa na dalje, nemamo starosnu

granicu! Jednom prilikom smo imali volontere od šesdeset, sedamdeset

godina. A u velikoj meri to budu srednjoškolci i studenti. Postoji više

grupa gde se volonteri mogu prijaviti, a to su kreativni tim, promo tim,

eko patrola, anketari, tehničari, domaćini naših gostiju, novinari, ispomoć

u kuhinji i redari.

61

Da li bi izdvojila neke momente ili postignuća Festivala tokom godina?

Ono što bih izdvojila, što se dešava u našim privatnim životima a deo je

uticaja Festivala, jeste naše najveće postignuće. Koordinator volontera je

ove godine upisao režiju na Akademji umetnosti.

I što imamo već plejadu profesionalnih glumaca u Banjoj Luci i Novom

Sadu. Generaciju mladih ljudi koje je FEP osnažio i inspirisao, mnoge

ljubavi koje su se desile na festivalu, upoznavanja ljudi iz raznih krajeva

sveta je nešto na šta smo posebno ponosni.

FEP je neminovno uticao na to da zavoliš pozorište, pa danas režiraš

svoje predstave koje su poznate i nagrađivane. Da li bi izdvojila neki svoj

favorit i zašto?

Teško je izdvojiti favorit jer je svaki novi rad sa novim ljudima, ulaganje

energije, vremena i znanja. Svaka je u određenoj etepi mog života bila

važna. Možda predstava Ko je ubio Dženis Džoplin gde sam otkrila

mogućnost i način da se lično izrazim. Tematski ova predstava nosi sve

ono što je mene mučilo, kada sam odrastala u jednoj maloj sredini, i sa tim

sam se negde poistovetila sa Dženis Džoplin. Ona je odrastala u jednom

industrijskom gradu, bez muzeja, pozorišta, pokušavajući da nađe načine

da izrazi svoj talenat. Tako da ta predstava jeste najviše ogoljavanje mene

same, moje ličnosti i potreba i boljki koje su me mučile odrastajući. Najviše

korespondira sa publikom kroz iskrenost, emotivnost i vrlo je energična.

Imam fantastičnu ekipu mladih glumaca koji su uspeli zajedno sa mnom da

prenesu jednu pouku iz šesdesetih godina prošlog veka, revoluciju mladosti.

Da prenesu koliko je to zaista važno i potrebno, koliko jasno i glasno želimo

da odbacimo sve te nametnute rodne i druge uloge, predrasude, ideje o

tome kako naš život treba da izgleda i šta nam život i odrastanje nameće.


62


INTERVJU


Predstava Kod večite slavine, dramskog teksta Momčila Nastasijevića,

ove godine osvojila je mnoge nagrade. Možeš li nam reći zašto si izabrala

baš tu dramu?

Kada sam izabrala ovu dramu, svi su bili šokirani, jer je klasični komad koji

je retko izvođen u istoriji srpskog pozorišta. Pisan je 1935. godine, al tema

je nešto što je generacijski, meni i ljudima oko mene, važno. Odgovornost

prema prošlosti, način na koji nosimo pragrehove svojih predaka i način

na koji se sa tim suočavamo. Živimo na podneblju koji je kroz istoriju bio

pun nasilja, krvi, ratova a nama je predstavljeno kao poluistina i bajka, pa

nismo sigurni da li su se neke stvari zaista desile. Ako tako odrastamo

i tako živimo, onda će svaka sledeća generacija biti sve zbunjenija i sve

manje definisana. Mislim da se identitet gradi upravo na prihvatanju svojih

korena, svoje zemlje, svoje nacionalne datosti da bi smo bili spremni da se

suočimo i da to menjamo. Tako da ta predstava tematizuje praroditeljski

greh u mitološkom smislu, likovi su dosta mistični i metaforični, ali govore

suštinski o našem nasleđu, religiji, paganizmu, sukobima, odnosu prema

ženama u to vreme, a to se nažalost nije mnogo promenilo. Dosta je teško

bilo ovakav apstraktan komad realizovati. To se i desilo u procesu, a u

pozorištu je toga sve manje. Sve postaje površno i lagano, a ova predstava

od publike traži da razmišlja, tumači, nadodaje svoje ideje i impresije. Od

septembra je ponovo na redovnom repertoaru u Srpskom narodnom

pozorištu, tako da je preporučujem svima koji su strpljivi i spremni na

razmišljanje – ovo nije laka zabava.

63


autor fotografije Aleksandar Denić

64

INTERVJU

Da li je u planu nova predstava?

Trenutno radim na pripremi za novu predstavu, u pozorištu Toše Jovanović

u Zrenjaninu.

U pitanju je predstava za decu, dramatizacija romana Desanke Maksimović

Pradevojčica koja se bavi jednom ekološkom pričom,u periodu kada su

ljudi bili povezani sa prirodom i živeli u skladu sa njom. Negde to i jeste

pouka, da se vratimo prirodi, da crpimo resurse na pozitivan način a ne da

se postavljamo hijerarhijski kao da smo iznad onoga što nam je po prirodi

dato, a to je najveće bogatstvo koje postoji. To je prva dečja lutkarska

predstava koju radim u životu i veoma je izazovno. Mislim da je važno

pričati sa decom, u tom najmlađem periodu odrastanja, o tim temama

da bi se negde u budućnosti i njihovom odrastanju odnos prema prirodi

zdravo izgradio.

Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima – da li možeš

čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu,

muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da

posvete pažnju?

knjiga: Olja Savičević Ivančević: Pjevač u noći, romansa

Trenutno je čitam. Pitka je, duboko emotivna, iznenađujućeg stila, sa

mirisom mora i zvukom dalmatinskih klapa.

film: Yellow submarine iz 1968. Uvek može da se gleda!

predstava: Tihi dečak Pozorišta za decu Kragujevac. Priča o gluvom

dečaku ispričana rukama takozvanim platform teatrom

umetnik: Christo and Jeanne-Claude lend art umetnici, a uopšte

preporučujem da obratite više pažnju na ovu umetničku disciplinu.

muzička numera: Florence and the Machine uvek sve u svakom trenutku.

65

piše: Ana Samardžić

Rubrika Detalj za kraj svaki put donosi neko drugo

umetničko delo, tako da se ime autora i naziv dela ne

pominju nigde u tekstu. Ideja je da na osnovu jednog detalja

kompozicije sami saznate o kom delu i umetniku je reč i da

svoje odgovore podelite sa nama u komentarima na tekst

na sajtu ili društvenim mrežama, a u svakom sledećem

broju, biće otkriveno rešenje prethodnog zadatka.

Napomena:

U cilju da vaša potraga bude zanimljivija, u tekstovima će

se reč umetnik odnositi i na umetnice i na umetnike, a

biće reči o stranim i domaćim autorima iz svih umetničkih

epoha, kao i savremene umetnosti. Period nastanka

umetničkog dela biće naznačen, a kao pomoć, savet je

da što više obratite pažnju na detalje koji se nalaze i oko

uveličanog predstavljenog motiva.

Važno:

Autori i izvori fotografija korišćenih u tekstovima biće

objavljeni u svakom narednom broju kako čitaoci ne bi

odmah otkrili o čemu je reč.

DVA

SLIKARA

i jedno prezime

U drugoj polovini 19. veka, u viktorijanskoj Engleskoj,

živela su i radila dva slikara istog prezimena. Nisu bili u

srodstvu, ali su se verovatno poznavali, s obzirom na to

da su se, makar u jednom periodu, kretali u zajedničkim

umetničkim krugovima, a da je starosna razlika između

njih bila dvadeset i dve godine. Obojica uvaženih

slikara koji su za života stekli zvanja pri kraljevskoj

akademiji, bavila su se istorizmom i bili bliski slikarima

prerafaelitima, no stariji slikar je stekao i znatno veću

popularnost stvarajući antičke mitološke i biblijske scene

prilagođene ukusu tadašnjeg britanskog građanstva, dok

se mlađi smatrao nastavljačem prerafaelitske tradicije

slikanja srednjovekovnih arturovskih legendi, što je

početkom 20. veka u mnogim umetničkim krugovima

smatrano prevaziđenim.

Ovde je reč o jednoj njegovoj slici iz 1901. godine. U

duhu istorizma i romantizma, na prerafaelitski način,

mlađi slikar je predstavio jedan viteški čin. Tačnije, čin

odlikovanja jednog viteza od strane mlade kraljice. Na

detalju slike vidimo viteza u klečećem stavu, kolenima

naslonjenog na jastuče i ukrštenih šaka, kome prilazi

mlada devojka od koje naziremo samo njenu raskošnu

haljinu. Zlatovez pri dnu njene haljine, ornamenti

na njenim cipelama, kao i detalji vitezove odežde i

opreme, pokazuju umeće ovog umetnika da, u duhu

istorizma, ali i celokupne epohe, verodostojno predstavi

srednjovekovne legende o kojima je britansko društvo

maštalo na prelazu vekova. Da li možete da saznate kako

se zvao ovaj mlađi prezimenjak i koji je naziv ponela

njegova slika?

66

DETALJ ZA KRAJ

Rešenje prethodnog broja:

Žil Žosef Lefevr, Judita, 1892.

Izvor: Wikimedia Commons

67

LARPURLARTIZAM

KUŠ! avgust 2022.

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?