KUŠ! maj 2022.

VELIKO PLATNO I MALI EKRAN
Francuska depeša
(film Vesa Andersona)
izvor: Jutjub, skrinšot
piše: Ivana Pavićević
Kada gledate film Vesa Andersona, vi definitivno
to znate. U roku od nekoliko sekundi
uočite simetrične kompozicije, horizontalne
pokrete kamere, panele blistavih boja, Sans
Serif font, svod raznoraznog, nejasno melanholičnog
humora i sve druge elemente
koji razlikuju njegove komedije od svih
ostalih. Francuska depeša, rediteljev dugo
očekivani najnoviji eksperiment, jeste najandersonovskiji
od svih Andersonovih filmova.
To je Anderson destilovan, Anderson na
kvadrat, Anderson na stepen.
Međutim, nisu važni ovi obrisi, koliko mukotrpni
načini kojima su ispunjeni. Francuska
depeša je najverovatnije jedan od najintenzivnijih
filmova koji postoje. Ne prođe
nijedna scena koja nije ukrašena podeljenim
ekranom, zamrznutim kadrom, natpisom,
glasom, prebacivanjem između monohromatskog
i kolornog… Segmenti odjednom
postaju pozorišna predstava, crtani film u
stilu stripa, anegdota u ćaskanju ili prezentacija
održana u glamuroznom stilu.
Teško je zamisliti drugog reditelja koji bi
uložio ovaj nivo truda u kreiranje komedije,
gde je svaki izbor kostima, rekvizita i glumačke
ekipe napravljen sa tako sofisticiranim
osećajem apsurda. Ansambl je morao
izvesti težak posao, ali upravo on osigurava
ljudskost Andersonovim humorističnim
kreacijama.
Dizajn kuće za lutke Adama Štokhauzena
je zapanjujuće precizan, snimatelj Robert
Leoman održava prizore sa razglednice
tako, da bi svako ko nije upoznat sa izmišljenim
okruženjem mogao da ga pomeša
sa stvarnim mestom, a muzika Aleksandra
Desple ne prestaje da kuca i treperi, dok
raskošna proza biva toliko razrađena da
likovi sve vreme hodaju po ivici noža između
karaktera i živih duša sa ogromnom psihološkom
snagom. Glumačka ekipa je pojačana
tako da i sa najmanjim treptajem možete
promašiti uloge, koje najčešće, inspirisane
fizičkom komedijom, dostižu posebno vrtoglave
visine, u rukama poput Vilijema Defoa,
Sirše Ronan i Henrija Vinklera. Francuska
depeša je dovoljno iscrpljujuća za gledanje,
te možemo zamisliti koliko je bilo zahtevno
da se napravi.
U ovoj komičnoj fantaziji, zasnovanoj na
istoriji književnog časopisa Njujorker, Anderson
dostiže nove dimenzije dekorativne
genijalnosti i društvenog posmatranja.
On piše ekstravagantno ljubavno pismo
avanturističkim urednicima ovakvih sofisticiranih
književnih časopisa, kao i piscima,
humoristima i ilustratorima koji su stasavali
u njihovim redovima.
Film je antologija kratkih priča smeštenih
u Francusku sredinom 20. veka – u vidu
čitulje, turističkog vodiča i tri igrana članka.
Prvi članak je nemilosrdna priča o nasilnom
psihopati (Benisio del Toro) koji je slučajno
i veliki umetnik. Dok je iza rešetaka, slika
apstraktne portrete nenasmejane upravnice
(Lea Sejdu) koju voli. Uglađeni trgovac
umetninama (Ejdrijen Brodi) veruje da je
pronašao budućnost umetnosti, ali nije lako
podstaći karijeru nekoga ko je u zatvoru
visoke bezbednosti. Druga priča je prikaz
studentskog radikala (Timoti Šalame) i novinara
(Frensis Mekdormand) koja ga prati
dok on piše svoj revolucionarni manifest. A
u treću je smešan zločin u kome sina šefa
policije (Matje Amalrik) kidnapuje gangster
(Edvard Norton).
Koliko god ovo sve zvučalo neozbiljno,
Anderson slavi generaciju koja je proširila
ideju o tome šta bi pripovedanje moglo biti.
Kreirajući više od samog novinarstva, pronalazeći
poeziju na ulicama i heroje na marginama,
ti novinari dovode u pitanje establišment
i u isto vreme predstavljaju Novi
talas novinarstva podjednako uticajnim kao
i bioskopski u to vreme. U današnje vreme,
vreme jurnjave veb-saobraćaja i popularnih
trendova, kada je oblast novinarstva evoluirala
u pogrešnom pravcu, Ves Anderson
podiže zdravicu onim mastilom umrljanim
čudacima koji slede svoje instinkte.
Anderson pristupa ozbiljnim stvarima,
ne tako što pokazuje autentični bol koji
one izazivaju, već prepuštajući mu da se
odbije od drugih, srodnih tema. On više
pobuđuje emocije nego što ih pokazuje i u
tom procesu povezuje ideje sa osećanjima.
Njegova ekstremna veštinu omogućava
mu da u istaknuti odnos dovede teme koje
pripadaju zajedno bez obzira da li se često
nalaze zajedno u stvarnom životu. Njegovi
stavovi o turbulentnostima društva, nasilju
pojedinaca i okrutnosti institucija neodvojivi
su od osećaja za stil koji donose herojski
otporaši, grupa ljudi koja se jedina suočava
sa rušilačkom moći. Njegovi filmovi često
počivaju na očiglednom paradoksu između
prefinjenosti njegovih metoda i nasilnosti
njegovih tema. Andersonovi filmovi mogu
biti lepi, hiroviti letovi mašte, ali takođe izražavaju
istinsku radoznalost o čudnoj prirodi
ljudskih odnosa.
Vrtoglavo nas uvlačeći u poziciju protagonista,
Francuska depeša od nas samih kroji
priču, tako što svaki pisac u ovom filmu krši
osnovno pravilo novinarstva – nemoj postati
priča.
xx 26 27 xx