KUŠ! maj 2022.

PRIČE IZ DUGOG 19. VEKA
Botanička umetnost
predstavlja poseban
vid umetničke prakse u
okviru koje slikari svojim
ilustracijama biljaka
pomažu i upotpunjuju
istraživanja botaničara,
biologa i ostalih naučnika
srodnih disciplina. U
istoriji evropske umetnosti
botanička umetnost se
javlja tokom novog veka.
Zlatnim dobom botaničke
umetnosti smatra se 18.
vek, ali interesovanje za nju
kontinuirano traje i tokom
narednog stoleća.
Redute ipak nastavlja dalje, pa početkom osme decenije
stiže u Pariz u kojem će do 1786. godine vreme provoditi
slikajući egzotične biljne vrste u botaničkoj bašti, pohađajući
časove slikarstva i proučavajući tehniku štampanja u boji. U
Parizu upoznaje botaničara Šarla Luja Leritjea de Brutela koji
će ga uputiti u anatomiju biljaka, seciranje cvetova i njihovo
predstavljanje na način koji je bio potreban naučnicima
tog perioda. Za Leritjeovu knjigu Stirpes Novae: aut minus
cognitae: quas descriptionibus et iconibus illustravit, izašlu
iz štampe 1785. godine, Redute je uradio pedeset crteža i
oni se mogu smatrati zvaničnim početkom njegove karijere
botaničkog umetnika.
Naredne dve godine Redute provodi u Londonu, gde
upoznaje engleske botaničare i radi crteže za publikaciju
Sertum Anglicum, studiju retkih biljnih vrsta koje su se
čuvale u botaničkoj bašti Kju. Kada se 1788. vratio u
Pariz, slikar je stupio u službu kraljice Marije Antoanete,
pod čijim pokroviteljstvom dobija priliku da slika biljke na
najprestižnijem mestu u Francuskoj – dvorskim vrtovima
Versaja. Njegovo usavršavanje nastavilo se pod budnim okom
već priznatih majstora ovog zanata, dvorskog slikara cveća
Žerara van Spendonka i dvorskog gravera Žila Demartoa.
Osim dokumentovanja flore u versajskim vrtovima, Redute
je ostavio značajan trag u Prirodnjačkom muzeju u Parizu
u kojem je katalogizovao zbirku flore i faune. Od 1792,
kao stručnjak za svet flore, bio je zaposlen i u Francuskoj
akademiji nauka.
Smena vlasti koja je u Francuskoj usledila nakon revolucije
1789. godine nije poljuljala Reduteov renome. Godine 1798.
slikar dobija novog mecenu i to je ponovo bila najmoćnija
žena Francuske – Žozefina Bonaparta. Zahvaljujući njoj,
Redute je uspešno nastavio da obavlja posao slikara cveća
uz promenu lokacije – nova vladarka šalje ga u dvorac
Malmezon sa zadatkom da dokumentuje biljni svet njegovih
vrtova. Pretpostavlja se da je upravo buduća carica finansirala
štampanje albuma ilustracija u kojima su se našli Reduteovi
najpoznatiji radovi: Les Liliacees (1802–1816), Jardin de la
Malmaison (1803–1805), Descriptions des Plantes Rares
Cultivees a Malmaison (1812–1817) i svakako najpoznatiji od
svih: Les Roses (1817–1824) za koji je Reduteu bilo isplaćeno
trideset hiljada franaka, što je u ono vreme bila zaista
impozantna suma. Njegove Ruže, osim što su mu donele
veliku slavu i bogatstvo, postale su i najčešće reprodukovane
slike cveća u istoriji botaničke umetnosti.
Pjer-Žozef Redute, Rosa centifolia foliacea,
1824, izvor: Wikimedia Commons
30 31