Topsrbija br39

Gradski park
Milena Maksimović i Jasna Živković (u pozadini) ispred čuvenog vodoskoka
Za razliku od ustaljene floskule da
su „parkovi pluća grada“, za Vrščane
je njihov Gradski park mnogo
više. On je i njihova duša, nastao davno
pre no što je Vršac proglašen gradom,
kada je brojao svega 50-tak kuća, ako i
toliko, a proslavile su ga „bele drvene klupe
pergole“ ovekovečene u pesmama najvećeg
vršačkog (možda i srpskog) poete
Vaska Pope, na kojima su mladi Vrščani
tražili inspiraciju, upoznavali se, voleli i
zaklinjali na večnu ljubav. To je jedan od
razloga zašto je Vršac, uz status grada vetra
i vina, postao i grad ljubavi (ne mora
tim redom).
Bele klupe - zaštitni znak Aparka
Mada belih klupa - zaštitnog znaka Parka,
više nema jer su originalne uništene,
a dve nove, postavljene 2012., u međuvremenu
devastirane, njega i dalje krasi
bujno i gusto stoletno drveće, razdragane
veverice koje skaču sa jedne na drugu
granu, ispunjavajući srca radošću i lepotom
života u koji svako mora da se zaljubi.
Vrščani vole svoj grad, znaju da cene
lepo i misle da je sve što je u njemu vrlo
bitno i važno. Valjda su to negde videli,
ili se jednostavno namestilo, ali je uticalo
na sve one koji su kasnije dolazili trudeći
se da ostave svoj trag i budu zapamćeni.
Tako je čuveni Aga, krajem XVII veka,
kojem je pridodat atribut - „dobri“, jer
se kulturno ponašao i nije maltretirao
Vrščane tog vremena, formirao - Aginu
baštu i postavio temelje onoga što danas
čini Gradski park. Aga je voleo prirodu
i koristio svoju poziciju da što više uredi
svoju baštu. Smenom turskog carstva
nemačkim, Dobri Aga je baštu poklonio
„svojim dragim Vrščanima“.
Ipak, tridesetih godina XVIII veka,
ovaj prostor, kao plemićko imanje sa pravom
nasleđa Dvorska komora je dodelila
Zigfridu fon Šeriblu (von Scherübl), dok
se zasluge za dalji razvoj parkovne celine
pripisuju njegovom sinu Johanu, kada
park postaje Šeriblov majur, svojevrsan
arboretum retkih biljaka koje su mogle
da odole vršačkoj mikroklimi. Nakon Zigfridove
smrti (1795) zbog neizmirenih
dugova „Šeriblov majur“ je na licitaciji
15. januara 1797. otkupila Vršačka municipija,
da bi 1817., kada je Vršac proglašen
slobodnim kraljevskim gradom, ušao
u upotrebu naziv „Gradski majur“, a neposredno
pre Mađarske revolucije (1848)
preinačen u „Gradski park“.
Niko u ratno vreme ne dolazi u park da
uživa u prirodi i šetnjama, pa je i ovaj trpeo
znatne štete svakim koji je prolazio
Vršcem. U Velikom ratu u Parku je vršena
regrutacija, tokom Drugog, neko vreme
ispod raskošnih krošnji sakriveni bili
su smešteni i tenkovi. Posle rata u parku
se obnavlja biljni fond i uređenje staza i
parcela.
“Arena” za novo doba
Nakon 1848/9. zasađeno je novo drveće
a 1857. izgrađen je novi objekat - „Arena“
u kojoj su se održavale brojne manifestacije.
Prvi pomen ovog objekta datira iz
1777., kao „Zigfrid Šeriblova baštenska
kućica“, verovatno u funkciji gostionice.
Nova „Arena“ bila je poslastičarnica, a
po potrebi i pozorište, dok u gradu nije
postojala takva institucija, ali pozorišni
život jeste. Za potrebe predstava, sala
„Arene“ imala je scenu i deo za publiku.
Dolazak pozorišnih trupa nije bio izuzetak
već redovna pojava i neke trupe su
godišnje repertoare prilagođavale željama
Vrščana, koji su se pokazali vernom
publikom.
Bogatstvo, atraktivnost i očuvanost vrtno-arhitektonskih
elemenata predstavlja
izuzetnu vrednost ovog Parka, površine
nešto manje od šest hektara, danas pod
zaštitom države, prirodnog spomenika
vrtne arhitekture mešovitog pejsažnog
stila. Park predstavlja zelenu oazu gorostasnih
lišćara (divlji i pitomi kesten, srebrnolisna
lipa, tisa, tulipanovac) i četinarskog
drveća u manjem obimu, ukrasnog
žbunja, cvetnih rundela...
48