izazova - Friedrich Ebert Stiftung

More documents

Recommendations

Info

16 VREME IZAZOVA // KOJI MODEL PRIVATIZACIJE JE POTREBAN SRBIJI na ispravljanju svih grešaka nacionalizacije iz 1944/45. da posle deset godina zaključimo da mi zapravo i nemamo šta da vratimo jer je u međuvremenu sve propalo, kao što većina tih preduzeća danas i jeste sa negativnim kapitalom. Sledeća stvar je da smo, ukoliko otvorimo pitanje svojine makar na jednom preduzeću, otvorili neopravdano rizik u vezi sa svojinom nad celom srpskom ekonomijom, i time digli rizik investiranja i faktički poslali jednu veoma negativnu poruku međunarodnoj investitorskoj javnosti da u Jugoslaviji, odnosno Srbiji, zapravo nije rešeno pitanje svojine. U vezi s tim predlažemo (dakle, ne govorim o stanovima, o kućama, o poljoprivrednom zemljištu, govorim isključivo o preduzećima koja će biti predmet privatizacije) da se vlasnici obeštete u novcu. Ako je fi rma koja je nacionalizovana 1944. ili 1945. godine vredela tri miliona maraka, ili pet miliona, to se dâ lako izračunati; nakon sudskog utvrđivanja ko je zapravo vlasnik, ko je naslednik, da li je to taj pravi naslednik, i nakon utvrđivanja ove procenjene vrednosti koju treba uvećati za rentu od 1945. godine naovamo, ili umanjiti za sve investicije koje su se desile od 1945. godine naovamo, dođemo do neke sume od pet-šest miliona maraka, i isplatimo je u kešu iz privatizacionih prihoda; na taj način smo obeštetili vlasnike u novcu, a novac je najlikvidnija imovina. Ispravili smo istorijsku nepravdu, i nismo time ugrozili razvoj i budućnost ove zemlje jer nismo podigli rizik investiranja. Tamas Bauer: Mađarska je zemlja u kojoj restitucija nije bila primenjena osim u slučaju crkvene imovine. Umesto restitucije, primenjen je zakon o kompenzaciji. Teško je reći ko je zaista bio nekadašnji vlasnik. Postojao je vlasnik pre rata, za vreme rata i posle rata. Postavlja se pitanje ko je originalni vlasnik kome treba vratiti imovinu. Znači, postoji više različitih vlasnika iste imovine. Postojali su i drugi, tehnički razlozi. Zato je u Mađarskoj doneta odluka da se restitucija ne primenjuje, sa izuzetkom parcijalne restitucije nekadašnje crkvene imovine, već da se na neki način kompenzuje imovina koju je država nacionalizovala. Kompenzacija je bila izrazito degresivna, vlasnici najmanjih nacionalizovanih delova imovine (npr. kuće) mogli su dobiti najveći deo toga natrag, dok su vlasnici najvećih npr. industrijskih postrojenja, mogli dobiti natrag samo deo svoje nekadašnje imovine. Ali, svako je mogao dobiti neki deo kom- penzacije u formi kompenzacionih vaučera, koji su mogli biti upotrebljeni za kupovinu državne ili društvene imovine u procesu privatizacije, mogli su se prodati ili, u slučaju starijih ljudi, pretvoriti u mesečne isplate. Mislim da to nije bilo odlično rešenje, ali je bilo svakako jedno od najmanje loših. Postoji jedan problem za koji mislim da je rešen bolje u Češkoj nego u Mađarskoj, a to je problem nacionalizovanih kuća koje još postoje. Kuće i zgrade u državnom vlasništvu u Mađarskoj su prodate uglavnom ljudima koji žive u njima. Ovo zvuči kao pravedno rešenje ali ljudi koji žive u zgradama i kućama uglavnom nemaju novca da ulože i obnove te zgrade. U češkom slučaju kuće i zgrade uglavnom su vraćene bivšim vlasnicima, koji su ih zatim prodali nekom drugom ko je u te zgrade ulagao. To je jedan od razloga zašto Prag izgleda tako dobro. Dakle, što se tiče repatrijacije kuća i zgrada, ja bih izabrao drugi način, a u ostatku ekonomije mislim da je mađarsko rešenje prilično dobro. G. Grgurević, Liga za zaštitu privatne svojine: Vlasnik jedne od najvećih i najuglednijih advokatskih kuća u svetu rekao nam je: čuvajte se mađarskog zakona o denacionalizaciji. Gospodin Vlahović je rekao da je njegov glavni cilj, u stvari, da dobije što više investitora. Pa znate koji je bio glavni razlog predsednika vlada Češke, Mađarske i Poljske i ostalih, upravo je to bilo. Prvi zakon koji je donet bio je zakon o restituciji, upravo zato da bi se defi nitivno rešili svojinski odnosi. I na tom se pitanju, oko koga kod mnogih još postoje nedoumice, prelama iskrenost i istinitost reformi. Osnovne naše informacije kažu sledeće: nijedan investitor neće doći i ni cent dati za ovakvu privatizaciju zemlje. Može se dogoditi nešto drugo, o čemu je gospodin Medojević govorio i čega se mi plašimo – da neki momci iz još neidentifi kovanih izvora pokušaju nešto da kupuju. A. ANĐIĆ Dimitrije Boarov: Počeli smo razgovor o vlasnicima kojima je davno oduzeta imovina. Da li ćemo imati novi krug ljudi koji misle da su postali vlasnici nečeg a biće im oduzeto vlasništvo nad preduzećima koja oni misle da su stekli po Markovićevom zakonu o privatizaciji, pa onda po srpskom zakonu, pa revidiranom itd. Šta će biti sa ovim vlasnicima i kvazivlasnicima koji su stekli vlasništvo uglavnom po insajderskom sistemu? Aleksandar Vlahović: Pa, neće biti ništa. Oni će imati te deonice koje su stekli. Ja sam više puta naglasio da je naš cilj da smanjujemo rizik investiranja i da smanjenjem rizika u vezi sa svojinom zapravo smanjujemo sveobuhvatni rizik investiranja u zemlju. Ti vlasnici koji su stekli akcije besplatnom podelom ili kupovinom sa popustom i dalje će ostati vlasnici. Mi ćemo im omogućiti da sa tim akcijama raspolažu slobodno i da rade ono šta im je volja, da trguju u sekundarnom prometu, poklanjaju akcije, da ih bace ako ne žele da ih imaju. To je zapravo paradigma prethodnog sistema – podeljene su akcije a zabranjen je njihov promet. Država je – je li – pametnija i bolje zna nego ak-
VREME IZAZOVA // KOJI MODEL PRIVATIZACIJE JE POTREBAN SRBIJI 17 cionari šta bi trebalo sa njima raditi. Molim vas, ako ste nekom podelili akcije, dozvolite mu da sa tim akcijama radi sutra šta god hoće. Odlagao se problem i odlagala se istina koja je svima bila jasna, pa se na, hajde uslovno da kažem test prodajama vrlo jasno videlo kolika je ta vrednost društvenog kapitala koja je tako besplatno podeljena, i tako su se pojavljivali oni diskonti od 90-95 odsto u prometu, o kojima sam prethodno govorio. Dakle, da napokon bude jasno, nijedna odredba, nijedan član zakona ne postoji u novom zakonu a da ima retroaktivno dejstvo. Ko god je stekao akcije, ima akcije. Koji realan obim stranih direktnih investicija očekujemo? Ja znam koliko je nama potrebno a koji obim očekujemo, ne bih da se igramo. Hajde da vidimo sutra kako će tržište da odreaguje odnosno koliko ćemo biti spremni pored dobrog zakona o privatizaciji, dobrih institucija koje prate zakon o privatizaciji da završimo i reformu u drugim sferama. Što se tiče ove godine, mi ne očekujemo neke značajnije rezultate. Imaćemo osam velikih tendera, znači istovremena prodaja šest-sedam fi rmi u jednom paketu iz jedne industrije. I to je sve što ćemo ove godine uraditi. I nameravamo da ove godine potpuno zatvorimo pravnu legislativu koja bi trebalo da podrži privatizaciju, a tu su i neki zakoni koji nisu direktno vezani sa ekonomskim zakonima. U kom obimu će se sredstva od prodaje preduzeća koristiti za ulaganje u male i srednje projekte, koja banka ili druge institucije će donositi odluke? Naša ideja je da koncentrišemo i generišemo sredstva za razvoj malih i srednjih preduzeća, i da ta sredstva idu preko specijalizovanih banaka koje će davati podršku njihovom razvoju. Nebojša Medojević: Mogu da iznesem moj lični stav o pitanju restitucije. Kao i odnos prema privatizaciji, to je odnos jedne političke elite prema demontiranju sistema komunističke vladavine, zasnovanog na monopolima na istinu, na silu i na pare, a kad kažem pare podrazumjevam i budžet i imovinu, tako i restitucija. Proces restitucije je veoma složen iz prostog razloga što ni mi više nismo isti od pre 20 godina. Tako ni imovina nije ista kao ona što je bila onda oduzeta, ali ja se zalažem za to da se riješi principijelnim putem. Recimo, krajnje je neprihvatljiv u Budvi slučaj placa pored Jadranskog sajma koji je oduzet kao livada, i sad je livada. Ranije je bio vlasništvo Nebojše Medojevića (fi - gurativno, inače ja nemam ništa od vlasništva), sad je vlasništvo opštine Budva. I sad pazite, opština Budva prodaje taj plac po hiljadu maraka, ili 50, ili 100 maraka, i onda uzme te pare, a onda republička vlada usvoji zakon o restituciji kojim utvrdi maksimalnu kompenzaciju na 300.000 maraka. I onda, čovjek koji je naslednik gleda kako opština prodaje njegovu imovinu koja je u istom stanju kao kada je bila oduzeta za tri miliona maraka (ovo je istinita suma), a vlada mu predlaže kompenzaciju od 300.000 maraka. Ne postoji meni logično objašnjenje. Dakle, ono što je u fi - zičkom stanju nepromjenjeno u odnosu na dan kada je oduzeto treba da se vrati u fi zičkom obliku. Za ono što se ne može vratiti, kao što su škole, bolnice, preduzeća, model koji je ministar izložio meni djeluje racionalno. Dakle, da se iz privatizacionih prihoda kompenziraju bivši vlasnici preduzeća. Ali, ja sam recimo za to da se ljudima vrati pravo svojine a da se ugovorom ograniči pravo raspolaganja tom svojinom. Recimo, ne možete vi sada srušiti školu pa praviti stambene zgrade ili srušiti neku fi rmu pa graditi tržne centre. Govorim o zemlji. Ja sam za preduzeća rekao da je što se mene tiče ovaj plan racionalan ukoliko bude dovoljno para. Naravno, tu će vjerojatno uskakati i obveznice i nešto još, zavisi od stepena likvidnosti, od priliva keša. Ali mislim da je sasvim racionalno da vi budete vlasnik zemlje ispod škole, i da umesto onoga ko sad ubira rentu – opština, vi ubirate tu rentu. Dakle, nema nikakve potrebe da vam se vlasništvo ne vrati, ali da se ugovorom ospori vaše pravo da srušite školu a otvorite noćni klub. Naprosto jedan novi socijalni dogovor između potencijalno oštećenih ljudi i političke elite koja bi trebalo da sprovede nešto što će biti u budućnosti. G. Guzina, ekonomista: Mađarska, zemlja sa deset miliona stanovnika, bila je na kraju sloma socijalizma i Berlinskog zida dužna deset milijardi dolara svetu. To se smatralo visokom zaduženošću mereno per capita. Danas je zaduženost Mađarske, ako je moj podatak tačan, 30 milijardi dolara. Najzaduženija zemlja sveta per capita. Mi imamo u narodu jednu izreku da je ruka koja daje iznad ruke koja prima, pa pitam kako se to enormno zaduženje i priliv stranog kapitala odrazilo na nacionalni suverenitet Mađarske na bazi iskustava poslednjih deset godina? Tamas Bauer: Taj problem je vrlo važan za Mađarsku i njenu ekonomsku politiku. Istina je da je Mađarska bila najzaduženija zemlja čija je vlada morala sa tim da se bori tokom 80-ih i početkom 90-ih godina. Sredinom 90-ih Mađarska je ubrzala privatizaciju velikih fi rmi, uključujući telekom, elektroprivredu i druge. I ceo prihod od ovih privatizacija usmeren je na umanjenje tj. vraćanje duga. Tako je neto dug Mađarske znatno smanjen na oko šest milijardi dolara. I kao posledica toga Mađarska više ne spada u visokozadužene zemlje. Sufi cit kapitala u poslednjih deset godina u Mađarskoj bio je svake godine veći od dela duga koji je te godine trebalo da bude vraćen. Vraćanje dugova više nije centralni problem mađarske privrede. Što se suvereniteta tiče, danas Mađarska planira da uđe u Evropsku uniju, a mađarska ekonomska politika uveliko zavisi od velikih multinacionalnih kompanija koje posluju na mađarskom tržištu. Ekonomski suverenitet je nešto što u sadašnjosti ne postoji. I ne želimo ga, jer koja zemlja ima najveći ekonomski suverenitet u svetu? Severna Koreja! A najmanje suverena zemlja u tom pogledu je Nemačka, jer je ekonomski visokozavisna od SAD, Japana, Belgije, Holandije itd. I to ne mora da ima nikakve veze sa zaduženošću. I ako nismo zaduženi, ne moramo biti ekonomsku suvereni. DA LI UZETI NOVAC OD LOPOVA Dimitrije Boarov: Da li je privatizacija moguća samo sa poštenima? Nebojša Medojević: Ja sam jedan od ljudi koji je u programu Grupe 17, to jest ja sam 1997. godine napisao predlog za oporezivanje bogataša; taj model se sada, koliko sam čuo, razrađuje u srpskoj vladi, nisam još vidio. Dakle, sve je vezano za taj socijalni konsenzus. Dakle, imate jednu grupicu drumskih razbojnika – jer to se ne može nazvati ni privatnim vlasnicima ni biznismenima ni bilo kakvim drugim blagim terminima, to je naprosto jedna gomila bandita koja je opljačkala ovaj narod, koja je iznijela ogromne pare vani, a pazite, kriminalci svih tranzicionih zemalja ne nose svoje pare ni u Kinu, ni u Libiju, ni u Kubu, nego u švajcarske banke, ne zato što su zidovi na švajcarskim bankama deblji nego zato što je sistem švajcarske države najstabilniji dosad poznati, i garantuje im svojim pravnim mehanizmima zaštitu. Dakle, ako sada krenete u privatizaciju sa konstatacijom da su ti likovi privatni vlasnici ili poželjni kapitalisti, onda dolazi-
Page 1 and 2: SPECIJALNO IZDANJE NEDELJNIKA VREME
Page 3 and 4: VREME IZAZOVA // 3 POLITIKA OTVOREN
Page 5 and 6: VREME IZAZOVA // CIVILNA KONTROLA P
Page 11 and 12: IVAN HRAŠOVEC VREME IZAZOVA // KOJ
Page 13 and 14: VREME IZAZOVA // KOJI MODEL PRIVATI
Page 15: VREME IZAZOVA // KOJI MODEL PRIVATI
Page 19 and 20: IVAN HRAŠOVEC VREME IZAZOVA // REF
Page 21 and 22: VREME IZAZOVA // REFORMA SISTEMA OS
Page 23 and 24: VREME IZAZOVA // REFORMA SISTEMA OS
Page 25 and 26: VREME IZAZOVA // KUDA IDU SRBIJA I
Page 33 and 34: VREME IZAZOVA // KOS I DOS 33 litik
Page 35 and 36: A. ANĐIĆ VREME IZAZOVA // KOS I D
Page 37 and 38: VREME IZAZOVA // KOS I DOS 37 sano
Page 39 and 40: VREME IZAZOVA // KOS I DOS 39 menta
Page 41 and 42: IVAN HRAŠOVEC VREME IZAZOVA // DOK
Page 43 and 44: VREME IZAZOVA // DOKLE SU STIGLE SR
Page 51 and 52: VREME IZAZOVA // DA LI SU SRBIJI PO
Page 55 and 56: A. ANĐIĆ VREME IZAZOVA // DA LI S
Page 59 and 60: VREME IZAZOVA // KAKAV JE USTAV POT
Page 67 and 68:
VREME IZAZOVA // DOMETI AKCIJE "SAB
Page 69 and 70:
Page 71 and 72:
Page 73 and 74:
Page 75 and 76:
VREME IZAZOVA // STVARNOST I TELEVI
Page 77 and 78:
Page 79 and 80:
Page 81 and 82:
VREME IZAZOVA // SRBIJA PRED IZBORO
Page 83 and 84:
Page 85 and 86:
Page 87 and 88:
Page 89 and 90:
VREME IZAZOVA // MEDIJSKA ETIKA 89
Page 91 and 92:
Page 93 and 94:
Page 95 and 96:
VREME IZAZOVA // KOSOVO - POGLED IZ
Page 97 and 98:
Page 99 and 100:
Page 101 and 102:
Page 103 and 104:
VREME IZAZOVA // KADA ĆEMO ŽIVETI
Page 105 and 106:
Page 107 and 108:
Page 109 and 110:
Page 111 and 112:
Page 113 and 114:
Page 115 and 116:
show all

izazova - Friedrich Ebert Stiftung

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?