izazova - Friedrich Ebert Stiftung

SPECIJALNO IZDANJE NEDELJNIKA VREME, AVGUST 2005, CENA 200 DIN. 

izazova 

HOD PO ŽICI 

DOKUMENTI: Tribine nedeljnika Vreme i 

fondacije Fridrih Ebert o Kos ovu, ustavu, 

privatizaciji, policiji, medijima, obrazovanju... 

održane od 2001 do 2004. godine

2 VREME IZAZOVA // 

SADRŽAJ 

1. 

2. 

3. 

4. 

5. 

6. 

7. 

8. 

9. 

10. 

11. 

12. 

13. 

14. 

15. 

Vreme izazova, Hod po žici 

Specijalno izdanje nedeljnika Vreme, avgust 2005. 

Priredio: Aleksandar Ćirić 

Skraćenja i oprema redakcijski. 

Izdavač NP Vreme, Beograd 

Grafi čko oblikovanje: Ivan Hrašovec 

Štampa: Rotografi ka, Subotica 

VREME ISSN 0353-8028, COBISS.SR-ID 16907266 

CIVILNA KONTROLA POLICIJE 4 

MODEL PRIVATIZACIJE ZA SRBIJU 11 

REFORMA OSNOVNOG OBRAZOVANJA 19 

KUDA IDU SRBIJA I CRNA GORA 24 

KOS I DOS 32 

DOKLE SU STIGLE SRBIJA I CRNA GORA 41 

VANREDNI PARLAMENTARNI IZBORI? 50 

KAKAV USTAV TREBA SRBIJI 58 

DOMETI OPERACIJE SABLJA 66 

STVARNOST I TELEVIZIJA 74 

SRBIJA PRED IZBOROM 80 

MEDIJSKA ETIKA 88 

KOSOVO – POGLED IZ SRBIJE 95 

KADA ĆEMO ŽIVETI BOLJE? 103 

SRBIJA I NJEN IMIDŽ 108

VREME IZAZOVA // 3 

POLITIKA OTVORENIH KRUGOVA 

IZAZVANI VREMENOM 

Kako artikulisano, stručno i mirno govoriti o najvećim problemima 

koji tište ovo društvo? To je pitanje koje su postavili 

Fondacija Fridrih Ebert i nedeljnik Vreme. Drugo pitanje je 

bilo: hoće li to biti dosadno? Pa šta, rekli smo u glas i počeli 

da organizujemo tribine pod nazivom “Vreme izazova” koje 

su kao dugi, ekspertski separati objavljivani u “Vremenu”. 

Izazvani vremenom u kome se pamte doskočice, psovke i uvrede, 

gde se politika pretvara u estradu i estrada u politiku, odlučili 

smo se na teži, duži i nekomercijalni put. Nismo se pokajali. 

O tome svedoči i ovo specijalno izdanje nedeljnika 

“Vreme” u kome je sabrano prvih petnaest tribina, kao neka 

vrsta podsetnika na ozbiljne poslove koji su samo delimično 

ozbiljno obavljeni. Zadatak ozbiljnih institucija, a Fondacija 

Fridrih Ebert i Vreme to jesu, sastoji se dobrim delom o tome 

da obezbede mogućnost komunikacije šire javnosti s različitim 

ekspertskim i političkim pogledima. Izdanje koje je pred čitaocem 

svedočiće o toj nemeri, a čitaoci će suditi koliko smo u 

tome uspeli. Verujem da ćemo na tom poslu istrajati i u godinama 

pred nama. 

Dragoljub Žarković, 

glavni urednik nedeljnika Vreme 

Kao odgovorni direktor Friedrich Ebert Fondacije u Srbiji 

veoma se radujem što je konačno odštampana publikacija 

«Vreme izazova». Saradnja Friedrich Ebert Fondacije i časopisa 

Vreme datira još iz 2001.godine. Pored raznih drugih aktivnosti 

pripremili smo jedan ciklus foruma na aktuelne teme. 

Ishodi su svaki put publikovani kao dodatak u Vremenu. U 

knjizi su obuhvaćeni svi prilozi iz poslednje četiri godine. 

Tako, čitalac dobija dobar pregled o tome koje su socijalno-političke 

teme u poslednjih nekoliko godina bile relevantne 

u Srbiji i kako se o njima diskutovalo. S obzirom na to 

da na neka od tih pitanja još uvek nisu defi nitivno pronađeni 

odgovori, ovi tekstovi zadržavaju visoki stepen aktuelnosti. 

Publikacija treba da služi i tome da se saznanja o socijalno-političkim 

temama prezentuju širokoj publici i time pruži doprinos 

širem obrazovanju. 

Politika se često odigrava u zatvorenim krugovima. Iza toga 

stoji arogancija, koja nameće činjenicu da su procesi odlučivanja 

toliko komplikovani, da širok krug publike ne 

može da se uključi u njih. Uistinu, širokoj publici zaista često 

nedostaju dodatne informacije, zbog čega i argumentacija 

„za i protiv” nije dovoljno utemeljena. I u ovom pogledu 

smatramo da je ova knjiga veoma dragocena. Ona 

ukazuje i na pozitivne i negativne strane odredjenih sektora 

politike, tako da čitalac može da donese sopstveni sud o 

temi. 

Aktiviranje ljudi za intenzivno učešće u javnom životu veoma 

je važan doprinos stabilnoj i živoj demokratiji. Nisu samo izborna 

dešavanja momenti u kojima građanin uzima učešće u 

politici. Njegovo aktivno učešće u političkim debatama je njegov 

doprinos društvenim tokovima. Što se češće koristi ovaj 

model političkog delovanja, utoliko je u uspeh u budućnost 

političkog sistema zagarantovan. 

Pošto smo mi kao Fridrich Ebert Fondacija upravo obavezani 

ciljem jedne trajne socijalne demokratije, ova publikacija veoma 

jasno odgovara našim namerama. 

Na ovom mestu želim da se srdačno zahvalim našim partnerima 

u Vremenu, glavnom i odgovornom uredniku Dragoljubu 

Žarkoviću, saradniku Vremena Aleksandaru Aleksiću i fotografu 

Aleksandru Anđiću na saradnji punoj poverenja, koju 

bismo želeli i u budućnosti da nastavimo. 

Dr. Heinrich Sassenfeld 

direktor kancelarije Beograd 

Friedrich Ebert Fondacije

4 VREME IZAZOVA // CIVILNA KONTROLA POLICIJE 

2001 

će čuvati čuvare? Postoje razni načini, o tome će naši gosti reći 

Miloš Vasić: KO ĆE ČUVATI ČUVARE 

nešto više, moje je samo da izrazim nadu da će policija u Srbiji 

Srbija je u tenutku prevrata iz 1987. godine, kada Milošević konačno doći pre svega pod nadzor parlamenta kao najznačaj- 

dolazi na vlast, imala pristojnu i efi kasnu policiju i u brojnije demokratske institucije. 

čanom i u kvalifi kacijskom smislu, u smislu dobrih statistika 

itd. Sa dolaskom Miloševića na vlast, zahvaljujući prvo kosov- Dr Andrej Anžič: NEMA IDEALNOG MODELA 

skoj krizi pa kasnijim krizama i ratovima, srbijanska se polici- Ja sam ovde kao docent ljubljanskog fakulteta iako sam u 

ja pretvarala polako u armiju građanskog rata. Došlo je do nje- isto vreme i zamenik direktora slovenačke policije. Nemam prane 

militarizacije i upotrebe policije van teritorije države, što je vo na recepte, imam samo obavezu da prenesem saznanja do 

protivustavno. Nećemo se zavaravati, znamo vrlo dobro šta se kojih sam došao za deset godina naučnog istraživanja proble- 

radilo i kako se radilo, da bi se na kraju ta ista policija pretvoma kontrole nad policijom. 

rila u jednu vrstu preraslog, velikog represivnog aparata. Za to Hteo bih upozoriti da u Evropi nema idealnog modela kon- 

isto vreme, statistika rasvetljavanja krivičnih dela, što je najbittrole, da svaka zemlja gradi svoj vlastiti model, ali u isto vrenija 

stvar, drastično je padala. Mi ovoga trenutka, da navedem me moram naglasiti nešto: svaki od tih modela mora uvažavati 

najbanalniji primer, imamo trideset veoma zanimljivih ubista- neke univerzalne principe. Ti univerzalni principi su: poštivava 

od 1991. do danas, koja nisu rasvetljena. Da vas podsetim, nje ljudskih prava, istovremena stručna, sudska i parlamentar- 

među žrtvama tih ubistava su jedan vršilac dužnosti ministra na kontrola, itd. Kontrola nikada nije statična, niti sme biti sta- 

unutrašnjih poslova, jedan generalni sekretar vladajuće stranke, tična, nego je to dinamička komponenta. Još nešto bih hteo reći, 

dva ili tri policijska pukovnika, još nekoliko policajaca. Reč je a to je da demokratska kontrola nad policijom mora biti pret- 

dakle o trideset ubistava iza kojih očito stoji ruka zločinačke orhodna, znači za vreme priprema zakonskih nacrta i naknadna, 

ganizacije, jer su sva rađena na isti način i istim rukopisom, od- tu mislim na izvršavanje policijskih ovlasti. 

nosno taktičko-operativnim metodom. Po procenama iskusnih Rekao sam da ću najpre reći nekoliko reči o teoretskim okvi- 

kriminalista, koji su proveli u tom poslu trideset-četrdeset gorima. Šta je za mene civilno-bezbednosni odnos između policidina, 

iza svakog od tih ubistava stajalo je najmanje četvoro-peje i društva? Na čemu se on temelji? Treba proučiti legitimnost 

toro ljudi, barem dva-tri automobila i barem dva sigurna stana, policije, i to je jedan od najboljih metoda. Demokratsko druš- 

da ne govorimo o obaveštajnoj pripremi, o telekomunikacijatvo sve više povećava kritiku na račun svojih organa i službi, nama, 

o oružju za jednokratnu upotrebu i o merama zaštite počiročito policije. Policija nije više najvažniji činilac nacionalne sinilaca. 

Ja se nadam da će barem neka od tih najvažnijih ubistagurnosti. Dolazi do određene krize legitimnosti policije. Kriza 

va biti rasvetljena u ovoj novoj fazi. Da bi se policija dovela na legitimnosti policije ujedno je i upozorenje da može doći do 

mesto i da bi povratila onu ulogu koju mora da ima u normaloj krize legitimnosti političkog sistema ako politički sistem nije 

demokratskoj državi, potrebna je temeljita reorganizacija, i tu spreman srediti odnose do tih organa i službi. Proučavanje legi- 

se postavlja ono pitanje koje se postavlja od samog početka: ko timnosti organa i službi bezbednosti uvek prate određene emo- 

IVAN HRAŠOVEC

VREME IZAZOVA // CIVILNA KONTROLA POLICIJE 5 

cije, koje ni u kom slučaju ne mogu biti nadređene etici i naučnoj 

skepsi. 

Dalje se pitam, koji su osnovni elementi civilno-bezbednosnih 

odnosa. Prvi je svakako profesionalizam, drugi je ideološka 

neutralnost, treći element je funkcionalni imperativ, četvrti 

stručna, sudska i parlamentarna kontrola. Veoma važan element 

je prelazak iz policijske uprave u javnu upravu, i možda 

poslednji, iako ne i najmanje važan, jeste etika. 

Koji su faktori koji determiniraju te civilno-bezbednosne 

odnose? To su vanjski i unutrašnji. Najvažniji vanjski faktori 

su: političke partije, organi i organizacije vlasti, civilno društvo, 

javno mnjenje i svakako, međunarodna teorija i praksa. 

Najvažniji unutrašnji faktori su: interesi, stavovi, specifi čna 

supkultura policije i vrednosti. 

Kako razumeti politizaciju organa i službi bezbednosti? Radi 

se o dva moguća pristupa: o politizaciji u širem smislu reči, i 

taj oblik politizacije je nužan. Onemogućiti tu politizaciju znači 

onemogućiti pravnu državu. Problematična je politizacija u 

užem smislu, koja je antipod formalnoj politizaciji i problematična 

je zbog toga jer neformalna politizacija kobno utiče na 

profesionalnost. 

Kako sada shvatiti legitimnost tih organa, policije ili drugih 

službi? Najpre treba reći da sve defi nicije legitimnosti daju najviše 

pažnje legalnosti, ali ja mislim da to nije dovoljno, jer suvremeni 

evropski pristup policijske teorije unosi u legitimnost 

policije dva ključna elementa. Prvi element su stavovi građana, 

kad je konkretna institucija (dakle to može biti policija) najadekvatnija 

i moralno prihvatljiva za većinu građana. Drugi element 

jeste sposobnost i mogućnost političkog sistema da uveri 

svoje građane da je najprimereniji. 

Stručna kontrola nad policijom u Sloveniji sastoji se od interne 

i eksterne stručne kontrole. Ta interna stručna kontrola je 

veoma važna zbog toga što se razvije vlastiti imuni sistem u policiji. 

To je veoma važan determinator kontrole nad policijom. 

Tu unutrašnju kontrolu rade kod nas dve službe: Služba za unutrašnju 

zaštitu i žalbe i Odeljenje za kontrolu Generalne policijske 

uprave. Onda imamo eksternu stručnu kontrolu, koju sprovode 

organi van policije, a to su Ured za usmeravanje i kontrolu 

(taj ured je u funkciji ministra), državni tužilac, Računski sud 

i ombudsman. 

Druga vrsta je sudska kontrola. Sudska kontrola znači pravnu 

zaštitu pojedinaca u odnosu na izvođenje policijskih ovlasti. 

Uređena je svim pravnim aktima, Zakonom o policiji, Zakonom 

o kaznenom postupku itd. Sudska kontrola se uvek mora primenjivati 

na pojedinim, a ne na grupnim slučajevima i svakako 

je u funkciji ravnoteže i kočenja između dveju grana vlasti, 

izvršne i sudske. 

Imamo još i parlamentarnu kontrolu. To je oblik političke 

kontrole. Parlamentarnu kontrolu izvodi kod nas Komisija za 

nadzor nad radom policije i obaveštajnih službi. Ona proučava 

političku odgovornost nosilaca javnih ovlašćenja, znači ministra, 

direktora i drugih funkcionera u toj službi. Veoma je važno 

da se u parlamentarnoj kontroli razlikuje policijska funkcija 

od obaveštajnih funkcija jer policija izvršava ovlašćenja na 

osnovi domaće jurisdikcije, a obaveštajna delatnost je usmerena 

na prikupljanje podataka i informacija u inostranstvu. Kod 

parlamentarne kontrole radi se o kontroli nad upotrebom takozvanih 

posebnih metoda i sredstava rada. Zbog čega je to naročito 

važno? Ne toliko za rad policije, koliko za rad obaveštajnih 

službi. Jer, pojedinac nikada neće znati da je objekt interesa 

obaveštajnih službi, ali ipak treba da postoji neki regulator da 

može imati uvid u rad tih službi. To je parlamentarna kontrola. 

Veoma je važno da se članovi te komisije pismeno obavežu 

na ćutnju. Na kraju moram reći ponovo: treba poznavati i uva- 

žavati tuđu praksu, ali ipak učiti na tuđim greškama i uvažavati 

vlastite specifi čnosti. 

Mogao bi neko postaviti pitanje: koliko kontrole? Kontrole 

nikada nije dovoljno i nikad previše, ali naročito je važno, i to 

bih hteo posebno napomenuti, da je skupština Saveta Evrope 

26. aprila 1999. godine donela rezoluciju koja govori o radu policijskih 

organa. U njoj se kaže da je policija veoma važan subjekt 

nacionalne sigurnosti, da bez policijskog rada nema pravne 

države, ali da postoji opasnost da policija sama određuje šta 

su nacionalni bezbednosni interesi, i to je onda problem za individualna 

prava čoveka. 

Anto Nobilo: BORBA OKO TAJNIH SLUŽBI 

Isto kao ni kolega iz Slovenije, ne mogu reći da je hrvatsko 

iskustvo recept koji se može primeniti, ne mogu reći da je situacija 

dobra, ne mogu reći da je to uzor koji bi se mogao slijediti, 

ali napraviću jedan kratki pregled ili presek, pa možda to bude 

podloga za kasnija pitanja i da vidimo što bi bilo eventulano korisno 

za vašu domaću situaciju. 

I Hrvatska je država naslijedila SUP koji je bio jedno od najuređenijih 

ministarstava, preimenovan u Ministarstvo unutrašnjih 

poslova, i zbog situacije koja je vama bila poznata dok je još 

postojala savezna država Jugoslavija unutar Ministarstva unutrašnjih 

poslova stvoren je Zbor narodne garde u travnju ‘91. 

godine, zakonska su riješenja donesena, i na neki način unutar 

policije stvorena je jedna vojna formacija koja je po zakonskoj 

defi niciji bila namijenjena odbrani i obavljanju policijskih 

dužnosti. 

Međutim, vrlo brzo, već u 12. mjesecu ‘91. godine, policija 

napušta tu vojnu funkciju jer je u međuvremenu osnovana 

Hrvatska vojska i Ministarstvo obrane Republike Hrvatske. 

Nakon tog perioda imamo dvije karakteristike policije, bar po 

mom viđenju. Jedna je karakteristika totalna pasivizacija kriminalističke 

policije u otkrivanju klasičnih kriminalnih djela. 

Zašto? Zato što su najznačajniji izvršioci kriminalnih djela 

bili usko povezani sa nosiocima političke moći. Vrhovi političke 

moći kontrolirali su vrlo efi kasno i vrlo tijesno policiju. 

Govorim o periodu između ‘91, do 3. siječnja 2000. godine, 

kada je došlo do izbora i pobjede bivše opozicije a sadašnje šesteročlane 

koalicije. 

Pored te pasivnosti kriminalističke policije, osim rutinskog 

obavljanja posla, imamo i snažan razvoj tajne policije. Tajna 

policija se pretvara u političko sredstvo predsednika Franje 

Tuđmana i njegove oligarhije, uvijek protiv političkih protivnika. 

Što je nezadovoljstvo u narodu jačalo, što je opozicija jačala, 

to je djelovanje tajnih službi bilo jače, agresivnije, bezobzirnije 

i bilo je usmereno prema, kako su oni smatrali, centrima opozicione 

političke moći. Što je interesantno, ako vidimo što su bili 

objekti njihovog interesa, onda su to prije svega bili mediji, slobodni 

mediji koje nije kontrolirala vladajuća stranka HDZ, prije 

svega “Feral tribjun” iz Splita, zagrebački tjednik “Nacional”, 

“Novi list” iz Rijeke, zatim razne nevladine organizacije, prije 

svega one koje je fi nansirao Džordž Soros, kao Fond za otvoreno 

društvo, Hrvatski helsinški odbor i mnogi slobodnomisleći 

pojedinci za koje je vlast držala da predstavljaju opasnost. 

Glavno oružje tajnih službi bilo je prisluškivanje telefonskih 

razgovora, praćenje i ozvučavanje prostorija, tako da je to 

postala mòra svih onih koji se nisu slagali sa Tuđmanovim režimom 

i koji su bili politički aktivni u borbi protiv toga režima. 

Bitka za kontrolu tih tajnih sredstava u stvari je bila bitka 

za moć. Na različite načine je to dolazilo do izražaja, međutim, 

ako vidimo tko je odlučivao i tko je kontrolirao kad i pod kojim 

uvjetima će tajna služba moći nekoga ozvučiti, vidjet ćemo u čijim 

je rukama moć i da prave kontrole uopće nije bilo.


Ako pogledamo organizacionu strukturu tajnih službi, onda 

ćemo vidjeti za vrijeme Tuđmanovog režima da je na vrhu bio 

Franjo Tuđman, da je nadzornu službu nad svim tajnim službama 

u Hrvatskoj vršio njegov Ured za nacionalnu sigurnost, koji 

je on imenovao i koji je njemu bio odgovoran, da je glavna analitička 

služba bio HIS, u koji su se slijevale sve informacije tajnih 

službi, a na čijem je čelu bio njegov sin dr Miroslav Tuđman, 

i da je HIS imao kontrolu nad tajnom civilnom službom i tajnom 

vojnom službom. Naime, civilna tajna služba, Služba za 

zaštitu ustavnog poretka (SZUP), bila je dio ministarstva unutrašnjih 

poslova, šef SZUP-a odgovarao je ministru unutrašnjih 

poslova, ali je istovremeno postojala dvostruka linija odgovornosti 

i bio je odgovoran prema HIS-u, to je Hrvatska izvještajna 

služba, a HIS je bio odgovoran predsedniku države. Isto tako 

je i SIS, vojna obavještajna služba, odgovarala i ministru odbrane 

i HIS-u, s tim što su linije zapovjedne odgovornosti unutar 

tajnih službi bile važnije i izraženije nego prema resornim 

ministrima. 

Ako vidimo tako postavljenu šemu tajnih službi, onda ćemo 

vidjeti da je operativno rukovodio tajnim službama predsjednik 

države, i da se predsjednik države obaveštavao o tome koga će 

se prisluškivati, dakle predsjednik države je i upravljao tajnim 

službama i kontrolirao tajne službe. Bočne kontrole nisu postojale 

ili su postojale u rudimetarnim oblicima u parlamentu, 

i praktički nisu bile u funkciji. Tek 23. veljače 2000. godine, ne 

zaboravimo da je 3. januara 2000. godine došlo do promjene 

vlasti, Ustavni sud Republike Hrvatske proglašava neustavnim 

članak 18, koji sam opisao, i kaže da je taj članak preopćenit i da 

nije precizno objašnjeno pod kojim se zakonskim pretpostavkama 

može uspostaviti prisluškivanje, ozvučavanje prostorija 

i tajna kontrola pisama i ostalih sredstava komuniciranja. Taj 

članak se proglašava neustavnim, smatra se da se zadire preširoko 

u ljudska prava. 

Kada je nova vlast mislila da je preuzela sve poluge vlasti, 

javio se problem tko će kontrolirati tajne službe. To je veoma 

interesantna stvar. Jedan od ključnih problema kojim smo se 

bavili zadnju godinu unutar funkcioniranja državne uprave 

upravo je bila borba za kontrolu tajnih službi, što je vrlo indikativno 

jer pokazuje koliku važnost ključni političari pridaju informacijama 

koje dobivaju iz tajne službe i moći koju dobivaju 

kontrolom tajne službe. Došlo je do ustavnih promjena i jedna 

od najvećih bitaka između predsjednika države i vlade bila je u 

tome tko će kontrolirati koju tajnu službu. 

Sada nakon ustavnih promjena, mi imamo slijedeću situaciju: 

sada se centar moći pomiče prema vladi. SZUP, dakle ono 

što bi ovdje bila Državna bezbednost, postaje vladina agencija 

i direktno odgovara vladi. HIS, koji je bio ključna analitička 

i vanjska obavještajna organizacija, odgovara onome što je 

u Americi CIA, takođe postaje vladina agencija. SIS, vojna kontraobavještajna 

služba, što je nekada u JNA bio KOS, ostaje dijelom 

ministarstva odbrane i dakle pod kontrolom vlade. Jasno, 

i ministarstvo unutrašnjih poslova je, preko ministra, pod kontrolom 

vlade. Dakle, u ovom trenutku u Hrvatskoj vlada upravlja 

svim tajnim službama. 

Netko će reći: “Ranije predsjednik, danas vlada, u čemu je 

razlika?” Razlika je u slijedećem: mehanizmi kontrole su izvan 

vlade. Onaj tko upravlja ne bi smio kontrolirati, pa predsjednik 

države gospodin Mesić ima Ured za nacionalnu sigurnost 

koji ima kontrolnu funkciju prema svim tajnim službama i on je 

pod kontrolom predsjednika države, dakle imamo jednu bočnu 

kontrolu. Druga kontrola, za koju ja držim da je izuzetno važna 

i bit će sve važnija u Hrvatskoj, jeste saborska, parlamentarna 

kontrola. Tamo imamo Odbor za unutarnju politiku i nacionalnu 

sigurnost. Taj saborski odbor kontroliše sve tajne službe, 

policiju i vojsku. Vidjet ćete da oni imaju zaista znatne ovlasti. 

I ne samo to, ustanovljeno je jedno tijelo za kontrolu tajnog 

prisluškivanja razgovora, praćenja i ozvučavanja prostorija. To 

je odbor koji odgovara saborskom Odboru za unutarnju politiku 

i nacionalnu sigurnost, a sastoij se od ljudi koji ne moraju 

biti političari, u pravilu nisu, jedan mora biti sudac, a ostali 

mogu biti vanjski članovi, dakle ne poslanici u parlamentu. To 

Državno povjerenstvo za praćenje primjena mjera tajnog prikupljanja 

tajna služba mora u roku od 24 sata izvjestiti o svakom 

prisluškivanju. Državno povjerenstvo čine tri člana koje imenuje 

hrvatski Sabor na prijedlog Odbora za unutarnju politiku 

i vanjsku sigurnost, iz reda stručnih djelatnika, od kojih je najmanje 

jedan sudac. Dakle, tu je struka, tu ne sjede političari. 

Što se tiče Odbora za nacionalnu sigurnost, on ima višestruku 

mogućnost kontrole. Predsjednik Odbora ima pravo uvida, 

na vlastiti zahtjev ili na zahtjev Odbora, u sve dokumente obavještajno-sigurnosnih 

službi. Premda se radi i o nestručnjacima, 

o političarima, o poslanicima u parlamentu, predsjednik 

tog odbora ima pravo uvida u svaku i najtajniju operativnu akciju. 

Nadalje, taj odbor razmatra pitanje ustrojstva i način rada 

obavještajno-sigurnosnih službi, prethodno razmatra pitanja 

nacionalne sigurnosti, nadzora nad radom obavještajno-sigurnosnih 

službi, naročito u pogledu Ustavom Republike Hrvatske 

i zakonom utvrđenih prava i sloboda čovjeka i građanina, pravnih 

osoba, državnih i drugih tijela, te prava i sloboda uređenih 

normama međunarodnog prava. Obavlja, ovo je vrlo važno, 

konsultacije o prijedlozima za imenovanje čelnika u obavještajno-sigurnosnim 

službama, a to znači da smo uveli onu praksu 

što je iz američkog Senata poznata. Oni prije imenovanja čelnika 

u tajnim službama obavljaju ispitivanje. Provjeravaju njegovo 

stručno znanje, provjeravaju njegov život, političke stavove, 

eventualno prethodne sporne detalje iz njegove službe, i na taj 

način kontroliraju da ljudi koji imaju dovoljno stručnog znanja 

i poštenja dođu na odgovorne funkcije. Taj odbor ima pravo 

uvida u dokumente sa oznakom tajnosti, ima pravo zatražiti izvješće 

od svih struktura u obavljanju unutarnje politike i nacionalne 

sigurnosti itd. Držim da su ta zakonska i ustavna riješenja 

u Hrvatskoj napredak u odnosu na ono što je bilo, međutim nikakva 

zakonska i ustavna riješenja sama po sebi ne dovode napredak. 

Važno je kakve ljude izaberemo u takve službe, važna 

je sigurnosna kultura građana, njihov osjećaj da mogu reagirati 

i utjecati kad su njihova ljudska prava ugrožena. Prema tome, 

treba podići svijest o zaštiti ljudskih prava i na taj način stvoriti 

mnogostruku kontrolu. 

Jasno, javnost je najvažnija kontrola. Ministarstvo unutrašnjih 

poslova podiglo je razinu komunikacije sa javnošću. 

Oni imaju svoje glasnogovornike, svaka policijska uprava 

Ministarstva unutrašnjih poslova odavno ima glasnogovornika, 

svaki tjedan oni imaju konferencije za novinare gdje se mogu 

postavljati razna pitanja. Vjerujte, taj senzibilitet za ono što javnost 

misli je porastao jer je ova vlast shvatila da su bivšu vlast 

srušili novinari, mediji i slobodni intelektualci, i ne želi da joj 

se to ponovi. Prema tome, ako u novinama obrazloženo izađe 

određen problem u funkcioniranju tajnih službi, budite sigurni 

da kod njih u pravom smislu dolazi do panike, i ako su uhvaćeni 

sa rukama u pekmezu, onda je to za njih zaista problem. Radi 

toga je opća kontrola javnosti rada vrlo značajna. 

Dr Budimir Babović: POLICIJA SE PROTIVI KONTROLI 

Pitanje kontrole policije vrlo je staro, a davanje nekih konkretnih 

odgovora na taj krupan problem počelo je tek pre tridesetak 

godina, zaiostajući, dakle, znatno za onim što se dešavalo 

u drugim oblastima društvenog i političkog života. Osnovni 

razlog tom zaostajanju je, u stvari, protivljenje policije bilo ka-


kvoj vrsti kontrole. Kada je početkom sedamdesetih godina u 

Sjedinjenim Državama nastao jedan pokret za ustanovljenje civilne 

kontrole, ondašnji je šef FBI-ja Huver rekao da bi to paralisalo 

policiju, i to je znatno usporilo proces koji je trebalo da 

se ostvari. 

Mislim da je potrebno malo razjasniti pojmove kontrole, jer 

vrlo često sama riječ “kontrola” izaziva veliko protivljenje u policiji. 

U stvari, ima dvojako dejstvo. Kada u policiji kažete “kontrola”, 

svi se naježe i kažu: “Ma kakva kontrola, ne dolazi u obzir 

da mene kontroliše neko ko nije moj starešina.” A sa druge 

strane, u javnosti, u medijima se, kad se kaže “kontrola”, misli 

da je to nekakvo preuzimanje komandovanja nad policijom. 

Tu postoji nekoliko različitih mehanizama i postupaka. Ja u 

osnovi razlikujem spoljnu i unutrašnju kontrolu, a spoljna kontrola 

može da bude politička, sudska i građanska. Za ovu poslednju 

mislim da više odgovara termin “nadzor” nego “kontrola”. 

Ako je neki organ nadležan da razmatra globalna pitanja 

koja se tiču policijske službe ili policijske institucije, da utvrđuje 

njene zadatke, organizaciju, fi nansiranje, funkciju rukovođenja 

itd., onda taj organ odista politički kontroliše policiju, preko 

vlade i preko parlamenta, a ponegde, kao na primer u Srbiji, 

prema ustavnim i zakonskim rešenjima na snazi, i preko inokosnog 

organa, odnosno preko predsednika republike Srbije. 

Preko takve kontrole određuje se uloga policije, policija nije samostalni 

faktor u društvenim procesima nego odražava političku 

volju snaga na vlasti. Političkom kontrolom predstavnici 

zajednice utiču na policijsku instituciju i obezbeđuju da ona polaže 

računa za izvršavanje zadataka. Zato se često ova ova kontrola 

i označava terminom “odgovornost”, odnosno engleskim 

terminom acountability. 

Sudsku kontrolu vrše organi tužilaštva i pravosuđa, kada 

neki pripadnik policije počini neko krivično delo. To može da 

bude izuzetno značajan vid kontrole, a ja mogu da kao primer 

navedem slučaj kako u Francuskoj sudovi kontrolišu policiju. 

Vrhovni sud je povodom jedne akcije pripadnika carinske službe, 

u kojoj su carinici bez sudskog nadzora i bez postojanja situacije 

in fl agranti, dakle situacije koja bi im dozvolila da postupaju 

bez sudskog naloga, a samo na osnovu prijave poštanske 

službe da jedno lice redovno dobija pošiljke iz Tajlanda iznenada 

presreli primaoca kada je podizao pošiljku i otvorili je. U toj 

pošiljci je nađena određena količina droge, ali je Vrhovni sud 

postupak carinika ocenio kao nelegalan. 

Upotreba stranog jezika ili držanje u ruci stranih novina 

samo po sebi ne predstavlja valjan razlog za primenu mere. 

Mehanizam koji bi trebalo građanima da omogući da jednostavno 

podnose prijavu za neki protivpravni postupak pripadnika 

policije, a zatim i da se obezbedi nadgledanje postupanja 

po predstavkama, može da se označi kao građanski nadzor, u 

engleskom jeziku civilian oversite. To nije mala stvar, ja bih se 

pozvao na engleskog mislioca Džona Miltona, koji kaže da se 

najviša granica građanske slobode kojoj čovek treba da teži postiže 

onda kada se žalbe slobodno izražavaju, podrobno razmatraju 

i na njih daje brz odgovor. 

Postoji i interna kontrola, koja se sprovodi u okviru policije, 

a iskustvo velikog broja zemalja pokazuje da ona uglavnom nije 

efi kasna onda kada se radi o pritužbama građana na postupanje 

nekog od pripadnika policije. Tu dolazi do izražaja ta staleška 

solidarnost i zakon ćutanja unutar profesije. U SAD postoje 

uredi za profesionalnu odgovornost. Ministarstvo pravde ima 

poseban ured za profesionalnu odgovornost, koji razmatra sva 

protivpravna postupanja policije i sve žalbe koje su u vezi sa tim 

podnete, a onda i pojedine od 13 federalnih agencija imaju sopstvene 

urede za profesionalnu odgovornost. To je jedan od sigurnih 

načina da se unutar same službe suzbije, otkrije i kazni 

protivpravno ponašanje. U SAD ne postoji nekakav nacionalni 

organ građanskog nadzora, nego je to prepušteno uglavnom 

gradovima, koji samo ustanovljavaju civilian oversite boards, 

koji primaju pritužbe građana, postupaju po njima i onda to 

iznose pred opštinske odnosno gradske vlasti. 

Neophodnost uvođenja nadzora konstatovana je u 

Ujedinjenim nacijama još 1979. godine, a dvadeset godina kasnije 

Interpol je usvojio takozvanu Seulsku deklaraciju, u kojoj 

se ističe potreba usvajanja policijske etike. Sada je u toku, 

ili je možda već završen, proces usvajanja evropskog kodeksa 

policijske etike. Sve su to instrumenti koji treba da pomognu 

da se unapredi saobražavanje postupanja policije zakonu 

i propisima. 

U zemljama u tranziciji, a i inače u poslednje vreme, postala 

je veoma popularna institucija ombudsmana, koja u Švedskoj 

postoji već više od dva veka, mislim da postoji i u Hrvatskoj, a 

znam da postoji u Sloveniji. Koliko sam ja mogao da zaključim, 

smatra se da bi pitanje policije u okviru te institucije ombudsmana 

trebalo biti povereno ipak jednom posebnom ombudsmanu 

za policiju. 

U Kanadi, Engleskoj i Velsu, Australiji organi spoljnog nadzora 

su stalne parlamentarne komisije, ali one se od drugih 

tela, od parlamentarnih komisija i odbora razlikuju u dva bitna 

akpekta: nisu formirane od poslanika i njihov mandat nije vezan 

za mandat organa koji ih imenuje. Time se eliminiše opasnost 

da se partijski interesi nepotrebno i štetno prenose u organ 

koji bi trebalo da bude vanstranački. A time što im mandat 

ne prestaje sa prestankom mandata organa koji ih imenuje 

obezbeđuje se kontinuitet u njihovom radu. Prava organa nadzora 

su savetodavna, oni nemaju pravo da narede, nego samo 

da ispitaju slučaj i da na osnovu toga iznesu preporuke. Za njihovo 

realizovanje mogu da se obrate organu koji ih je ustanovio, 

a to je najčešće parlament. I bogami, ako rukovodilac policije, 

bilo da je to ministar ili generalni komesar, ne prihvata 

ono što je takav organ predložio, mora to debelo da obrazloži 

pred parlamentom. 

O kontroli policije u Jugoslaviji nema šta mnogo da se kaže. 

Mi imamo mogućnosti da se kontrola vrši preko vlade i preko 

predsednika republike. 

Razlika između sadašnjeg stanja i situacije koja je postojala 

u prethodnoj Jugoslaviji, u SFRJ, ogleda se u tome što je ranije 

ipak postojao neki mehanizam spoljne kontrole i on je funkcionisao 

kako-tako, sa svim deformacijama koje neizbežno prate 

jednopartijski sistem. 

Organi unutrašnjih poslova morali su jednom godišnje, ili 

kad se to zatraži, komisijama za kontrolu službe državne bezbednosti 

pri saveznoj ili pri republičkim skupštinama da podnesu 

izveštaj. U Srbiji je takođe postojao Zakon o kontroli 

Službe državne bezbednosti, ali on je 1989. godine, nakon usvajanja 

amandmana na Ustav Srbije, ukinut kada je usvojen novi 

Zakon o unutrašnjim poslovima ‘89. godine. 

Tu se postavlja jedno pitanje. Ustanovljuju se organi za kontrolu 

Službe državne bezbednosti, to je u redu, s obzirom na to 

da se radi o nečemu izuzetno značajnim. Međutim, ne sme da 

ostane izvan kontrole ni služba javne bezbednosti, jer je građaninu, 

kada ga neko protivzakonito privede, pretuče, drži u nekom 

teškom položaju, svejedno da li je to bio pripadnik službe 

državne bezbednosti ili službe javne bezbednosti. 

Na kraju bih se osvrnuo na ljudska prava policajaca. Kod 

nas je to dosta šaroliko jer je pravo na političko udruživanje zabranjeno 

prema ustavima saveznoj policiji i crnogorskoj policiji. 

Znači pripadnici savezne i crnogorske policije ne smeju da 

budu pripadnici političkih stranaka. U Srbiji to nije zabranjeno. 

Sindikalno udruživanje je zabranjeno saveznoj policiji a dozvo-


ljeno republičkim, štrajk je takođe dozvoljen u republičkim policijama, 

a nije u saveznoj. 

Oko pitanja da li pripadnicima policije treba dozvoliti učlanjivanje 

u političke partije vođena je rasprava na međunarodnoj 

konferenciji o nadzoru rada policije oktobra ‘97. u Beogradu. 

Tada su nam strani učesnici vrlo oštro zamerili što smo mi u 

predlog kodeksa policijske etike uneli stav da pripadnici organa 

unutrašnjih poslova ne smeju biti pripadnici političkih partija. 

Rečeno nam je: “Vi na to nemate pravo. To znači da imate 

diskriminatorski odnos prema ljudima koji su odabrali da budu 

policajci a ne političari ili vodoinstalateri.” Tada nam je predstavnik 

Mađarske ukazao na slučaj u Mađarskoj da je Sindikat 

pripadnika mađarske policije podneo Evropskom sudu za ljudska 

prava tužbu protiv ustavne odredbe kojom se pripadnicima 

policije zabranjuje učlanjivanje u političke partije. Ja sam odogovorio: 

“Znate šta, kod nas je sada mnogo važnije da onemogućimo 

da bilo ko može da deluje u policiji pošto je trenutno situacija 

takva da u njoj može da deluje samo vladajuća partija, 

a niko drugi.” Prema tome, bolje je da načelno imamo zabranu 

političkog angažovanja pripadnika policije, jer na taj način 

onemogućavamo partiju na vlasti, koja je jedina u toj poziciji. 

Mogu da kažem da Evropski sud nije stao uz moje stanovište, 

ali presudio je da – s obzirom na okolnosti u kojima se ovaj problem 

postavlja, s obzirom na to da su zemlje u tranziciji izašle 

iz perioda u kojem je policija bila glavni oslonac političke vlasti 

– dobro da se pripadnicima organa unutrašnjih poslova zabrani 

učlanjivanje u političke partije i političko angažovanje. 

Goran Vesić: POČETAK POSLA 

Nove demokratske vlasti u Srbiji i Jugoslaviji, iako su na 

vlast došle oktobra prošle godine, u principu imaju uticaj na republičku 

policiju tek poslednjih mesec dana. Pošto smo pre toga 

imali neku vrstu prelazne vlade i pošto se u toj prelaznoj vladi o 

svemu odlučivalo konsenzusom, nije bilo moguće sprovesti bilo 

kakve promene u policiji. Određene promene su sprovedene u 

Saveznom ministarstvu unutrašnjih poslova. Te promene jesu 

veoma važne ali, s druge strane, njihov je značaj jednak značaju 

koji ima Savezno ministarstvo unutrašnjih poslova. Kao što 

vam je poznato, ono je veoma malo i ima vrlo mala ovlašćenja u 

odnosu na republičko Ministarstvo unutrašnjih poslova. 

Ako bi trebalo u jednoj rečenici da iznesem zadatak koji 

novu demokratsku vlast čeka što se tiče policije, možda bih mogao 

da ga ovako formulišem: kako jednu ogromnu organizaciju 

koja je delovala bez ikakve kontrole, koja je bila armija građanskog 

rata i pretorijanska garda jednog čoveka, pretvoriti u 

modernu evropsku policiju. Taj posao je vrlo težak i u DOS-u 

prevladava stanovište da je način na koji ćemo uspeti da rešimo 

pitanje policije jedan od najvažnijih ispita koji ima nova demokratska 

vlast. 

Pod depolitizacijom policije podrazumevam odlazak svih 

onih ljudi koji su proteklih godina u samoj policiji politički uticali 

na same pripadnike policije, odnosno na strukturu policije. 

Tu pre svega mislim na ljude koji su bili blisko povezani sa vlašću, 

ne toliko lično, znači na one ljude koji su bili visoki funkcioneri 

što SPS-a što JUL-a, znači izvršavali njihove naloge, a 

i na ljude koji su primoravali pripadnike policije da potpisuju 

kandidature za gospodina Miloševića i time ugrožavali prava 

policajaca, na ljude koji su terali pripadnike policije da stoje u 

kordonima i time ih suprotstavljali njihovim sugrađanima itd. 

Mislim da je depolitizacija policije prvi korak. S tim u vezi blizu 

sam stanovišta gospodina Budimir Babovića i mislim da bi 

u narednom periodu trebalo zabraniti pripadnicima policije da 

se učlanjuju u političke stranke. 

Što se tiče profesionalizacije policije, tu pre svega mislim na 

edukaciju. Mi imamo nekoliko kategorija policajaca u našoj zemlji. 

Prva kategorija su policajci koji su završili policijske škole. 

Mislim na srednju policijsku školu, mislim na ljude koji imaju 

fakultete, koji imaju dugogodišnji policijski staž. Imamo policajce 

sa kursevima, znači ljude koji nemaju policijsko obrazovanje. 

Ne možemo da očekujemo od ljudi koji nemaju adekvatno 

obrazovanje da znaju kako treba adekvatno da se ponašaju prema 

građanima. Tu će nam biti potrebna pomoć međunarodne 

zajednice, već se vode brojni pregovori sa mnogim evropskim 

državama, između ostalog sa Nemačkom, o tome da se pomogne 

edukacija pripadnika policije. Znači, da se pomogne našim 

policajcima kako u tome da shvate značaj ljudskih prava. 

Pod reorganizacijom policije podrazumevam pre svega decentralizaciju 

policije. Policija jeste struktura koja ne može biti 

potpuno decentralizovana, to je potpuno jasno. Ali, s druge 

strane, kroz nove zakonske projekte koji se pripremaju omogućićemo 

da policija bude više pod uticajem lokalnih organa 

vlasti i da na taj način omogućimo policiji da postane javni servis 

građana. 

Pod kontrolom mislim na parlamentarnu kontrolu, mislim 

na unutrašnju kontrolu policije, mislim na civilnu kontrolu i 

mislim na uvođenje institucije ombudsmana. Kao što znate, 

DOS se u kampanji za republičke izbore obavezao da će usvojiti 

zakon o ombudsmanu. Taj zakon je u pripremi. 

Mislim da nam je veoma važna kontrola civilnog društva. Tu 

pre svega mislim na nevladine organizacije i mislim na samo 

građansko društvo. Pošto nije moguće brzo reorganizovati policiju 

tako da sve bude u redu, mislim da građansko društvo i nevladine 

organizacije mogu veoma bitno da utiču na to, na kraju 

krajeva da opominju vlast da nije uradila nešto kako treba, da 

nešto treba da uradi brže, i zato je veoma važno da ovakve tribine, 

zatim nekakvi drugi skupovi, budu stalna opomena vlasti 

šta još može da se uradi a nije urađeno iz nekih razloga. 

Kada govorimo o suočavanju sa istinom, mislim da će ono 

u policiji, kao i u ostalom državnom aparatu, biti veoma bolno. 

To je pre svega posao za same ljude iz policije. Za ovih deset godina 

režim je ljude iz policije na mnogo načina zloupotrebljavao. 

Nema mesta u policiji za ljude koji su učestvovali u batinanju, 

kao prilikom pada Studija B, svi ste videli te snimke. To 

je klasično prekoračenje ovlašćenja, i to je krivično delo. Nema 

mesta u policiji za ljude koji su batinali otporaše u Vladičinom 

Hanu, jer i to je prekoračenje ovlašćenja i ne može se opravdati. 

Nema mesta u policiji za ljude koji su povezani sa kriminalom, 

i tu dolazimo do još jednog od problema naše policije, a 

to je da su neki pripadnici policije tesno povezani sa kriminalnim 

strukturama i da je to ova država, pošto nije mogla da plati 

policiju, ne samo dozvoljavala nego, bojim se, i pospešivala. 

Zbog takvih ljudi trpe mnogi pošteni policajci koji rade taj posao, 

žive od tog posla i pošteno ga obavljaju. 

Pored toga, nas čeka da naučimo policajce da i oni imaju 

pravo na zaštitu. Policajci u Srbiji maltene nemaju prava kao 

ostali građani Srbije. Pogledajte kakva vozila voze policajci u 

Srbiji. To su vozila čija je prosečna starost oko deset godina, 

uglavnom neupotrebljiva. Oni treba da u nekoj “zastavi 101” 

proganjaju kriminalca koji vozi “audi A8”. To je paradoksalno 

kad uzmete u obzir koliko je para potrošeno na policiju proteklih 

deset godina. 

Zakon o unutrašnjim poslovima Republike Srbije donet je 

1991, u vreme raspada bivše države, donesen je sa namerom da 

se policija polako pretvori u armiju, jer ta država nije mogla da 

se osloni na vojsku iz mnogo razloga. Nas čeka donošenje novog 

i modernog zakona. Već imamo problema jer je Ustavni sud 

ukinuo neke odredbe tog zakona, kao što je pritvor od 72 sata, 

pritvor od 24 sata, koji su naravno bili neustavni i ‘91. godine,


ali sad su ukinuti i mi već imamo problema. Već policajci, ljudi 

koji rade operativno, imaju probleme jer ne postoje instituti 

koji mogu da nadomeste ukinuto. 

Nas čeka donošenje novog zakona o službi državne bezbednosti. 

Koliko mi je poznato, u DOS-u prevladava intencija da 

se, naravno u saradnji sa stručnom javnošću i samom policijom, 

ide na stvaranje agencija. Znači da Služba državne bezbednosti 

više ne bude u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova, 

nego da bude agencija pod direktnom kontrolom vlade, odnosno 

parlamenta. 

Naš Krivični zakon, nažalost, trenutno je zastareo i pospešuje 

kriminal. Čeka nas donošenje zakona o krivičnom postupku, 

gde bi trebalo da regulišemo mnoge institute na bolji način, da 

omogućimo da policija radi svoj posao, a i da zaštitimo ljudska 

prava i građane da se više nikada ne dešava kao što se dešavalo 

tokom vlasti gospodina Miloševića, da neko može da odvede 

čoveka na 72 sata, da ga drži bez prisustva advokata, da se ne 

zna ni gde je, ni šta radi, i da naprosto može da mu se za tih 72 

sata desi bilo šta. 

Prilike u kojima se nalazi naša zemlja naprosto nam ne idu 

u prilog, jer mi još uvek nismo završili sa ratnim pritiskom, još 

uvek nismo rešili problem Kosova, i bojim se da će se i u narednom 

periodu ta ratna opasnost nadvijati nad nama. Nećemo 

moći, mislim na novu vlast i DOS, da uradimo taj posao bez pomoći 

društva, bez pomoći nevladinih organizacija i bez pomoći 

Evrope. Promene će se desiti, one se već dešavaju kroz neke 

zakonske projekte, već se vrše određene smene. Međutim, nećemo 

moći kao vlast sami da napravimo model idealne policije 

bez vaše pomoći i bez pomoći civilnog društva, i zbog toga su 

ovakve tribine za nas dragocene. Problem jeste veliki, ali sam 

siguran da ćemo već sledeće godine imati zakonski uređenu policiju, 

sa svojim ovlašćenjima, sa svojim pravima, da ćemo imati 

kontrolu nad policijom, kako parlamentarnu tako i onu o kojoj 

je govorio gospodin Budimir Babović, i da ćemo moći sa mnogo 

više optimizma da govorimo o policiji. 

MALA I VELIKA KORUPCIJA 

Miloš Vasić: Susret građanina sa policijom, koji zahteva 

kontrolu o kojoj govorimo, svodi se uglavnom na dva bitna fenomena. 

Prvi je fenomen korupcije, drugi je fenomen zlostave u 

službi. Primer prvi: vozim se kolima, zaustavi me policajac, naplati 

mi kaznu i zaboravi da mi napiše priznanicu za mandatnu 

kaznu. Koji je moj izbor u tom trenutku? Da kažem: “Alo, molim 

vas da mi napišete priznanicu.” Očekivani odgovor u ovom 

kontekstu iz koga mi pokušavamo da izvučemo Srbiju i našu 

policiju bio bi: “A imate li vi... kutiju za prvu pomoć?” Onda 

se ispostavi da ja imam kutiju za prvu pomoć, imam dizalicu, 

imam rezervni točak, imam aparat za gašenje požara, imam sve. 

Onda dolazimo na hrvatski scenario, gde kad sve imate policajac 

pita ovako: “A gde vam je daščica?” Pitam koja daščica, a čovek 

kaže: “Ona daščica što se podmetne pod dizalicu kad dižete 

auto da ne biste oštećivali put.” Jer to u nekom propisu postoji. 

Dakle, ja u tom slučaju platim tu mandatnu kaznu i neću da 

pravim scene, jer s obzirom na stanje voznog parka u ovoj državi 

nema tog majčinog auta koji će proći vanredni tehnički pregled, 

osim onih najskupljih, ali njih neće zaustaviti zbog mandatne 

kazne. 

Drugi slučaj: ja sam bio mlad milicajac u to vreme u gradskom 

SUP-u Beograd. Građanin dođe sa svojim advokatom i 

podnese prijavu disciplinskom sudu gradskog SUP-a Beograd 

zbog zlostave u službi i donese fotografi je i lekarsko uverenje. 

Je l’ jeste čovek modar? Jeste. Dva milicionara tadašnja koje on 

tuži za tu zlostavu u službi kažu: “Pao čovek niz stepenice, skotrljao 

se.” Čovek kaže: “Nije, tukli su me.” Zakaže se novo disci- 

plinsko suđenje za deset dana, čovek dođe sa svojim advokatom 

i kaže: “Da, ja sam pao niz stepenice,” i povuče tužbu. Posle mi 

pitamo šta je bilo, a oni kažu: “Pa proverili smo ga malo, pa smo 

ga našli, pa smo razgovarali k’o ljudi, pa je odustao, je li.” 

Dakle, šta radimo sa takvim slučajevima kao što je taj prvi 

najniži element policijske korupcije, a to je naplata mandatne 

kazne bez priznanice, uzimanje pakle cigareta od čoveka koji 

prodaje na kartonskoj kutiji na ulici, pa preko onog malo višeg 

nivoa, imali smo slučaj šefa smene u jednoj beogradskoj policijskoj 

stanici koji je radio “u deljaka” sa lokalnim reketašem. 

Ovaj napadne kafi ć, ovaj brani kao vlasnika kafi ća, pa kaže: 

“Dobro, plati mu 200-300 maraka mesečno, pustiće te na 

miru”. 

“Pa što ga ne ‘apsite?” 

“Kako da ga ‘apsimo, mnogo je nezgodan tip, bivši borac sa 

ratišta, treba da mu se plati reket”. 

Da bi se stvar završila tako, to je bila matrica ponašanja, da 

šef smene dođe vlasniku kafi ća i kaže: “Znaš šta, ‘ajde mi da podelimo 

taj kafi ć pola-pola. Na mene neće smeti da udari.” Da bi 

se to onda završilo negde gore u vrhu policijske strukture, gde 

se vrte milioni maraka, štite monopoli ove ili one trgovine, i da 

ne ulazimo sada u ono što će se uskoro, ja se nadam, otkriti u 

zemlji Srbiji šta se radilo i kako se radilo. Dakle, pitanje glasi: 

kako otkriti i kako kontrolisati policijsku korupciju? 

Andrej Anžič: Slovenački policajci su prošle godine napravili 

ukupno 160 krivičnih dela. Mi prekršaje kažnjavamo na osnovu 

Zakona o prekršajima. Do sada smo imali u zakonu: svaki 

prekršaj se naplaćivao na mestu ili na predlog sudije za prekršaje. 

Sada smo izmenili zakon i uveli instituciju upozorenja. Za 

one prekršaje koji su malog značaja i za koje je policajac mogao 

izreći mandatnu novčanu kaznu građanin sad može dobiti upozorenje. 

Dva puta ima građanin mogućnost tog bonusa, izdaje 

se potvrda i to ulazi u evidenciju zbog kontrole. 

Anto Nobilo: Mislim da to čak i nije problem. Čak ni u ratna 

vremena u Hrvatskoj to nije bio značajan problem ako se 

građani odluče da prijave policajca koji im uzme novac a ne da 

potvrdu. Problem smo mi građani, jer mi građani ne prijavljujemo. 

Kada neko plati a ne dobije potvrdu čini to samo da ga 

policajac pusti da može ići dalje. Kada bismo prijavljivali, to bi 

se brzo iskorjenilo, jer nije problem ovih malih policajaca koji 

neki mali novac dignu na cesti, policija će se njih vrlo brzo riješiti. 

Nije problem ni zlostave u službi. Ako imate medicinsku 

dokumentaciju, u Hrvatskoj će policajac odmah izgubiti posao 

i biti vjerojatno krivično gonjen. Međutim, problem je bio i je


kada više policijske strukture uđu u reket, ili kada uđu u neke 

druge kriminalne radnje. To je teško otkriti i što je viši policijski 

funkcioner upetljan u ta kaznena dijela, teže ga je procesuirati, 

teže je dobiti dokaze protiv njega. U Hrvatskoj za vrijeme 

rata i neposredno poslije rata bila je takođe raširena pojava da 

pripadnici specijalnih jedinica policije štite neke lokale, stvaraju 

sigurnost. Mi imamo antiterorističku jedinicu, to su zaista 

momci dobro obučeni, najbolja jedinica u Hrvatskoj, ali u 

gradu se čulo da oni daju zaštitu nekim lokalima, kako bi spriječili 

nasilnike da rade izgrede po tim lokalima, jer dovoljni su 

jedan-dva izgreda i gazda gubi posao, u taj lokal mu više niko 

neće doći, pa mu se više isplati uzet zaštitu. Međutim, ta zaštita 

je praktički predstavljala reket. To je pomalo iskorijenjeno, ali 

nisam nigdje čuo, možda u jedan-dva slučaja, da su pripadnici 

policije koji su davali zaštitu suđeni i da su zbog toga izgubili 

posao. A složeni organizirani kriminal koji ne može funkcionirati 

bez uporišta u policiji i saradnje u policiji u pravilu se ne 

otkriva i ne procesuira. 

Budimir Babović: Smatra se uglavnom da je u decentralizovanim 

sistemima korpucija veoma raširena, a u centralizovanim 

znatno manja. Međutim, problem se sada obrnuto javlja 

kada jedan centralizovani policijski sistem bude zahvaćen 

korupcijom na vrhu. Ako ja vidim da je moj starešina sklonio 

ukradeni auto i da ga vozi, auto koji je ukraden u Nemačkoj pa 

dovezen ovamo, sigurno ni ja neću imati strog odnos prema samom 

sebi, pa ću gledati da i sâm nabavim takav auto. 

Andrej Anžič: Gospodin Anto Nobilo kaže da je problem 

da se građani ne odazivaju i da žalbama ne prate policijski rad. 

Kod nas je baš obrnuto. Mi smo morali zbog čestih žalbi stvar 

srediti tako da se sad građani mogu žaliti jedino ako se radi o 

posegu u ljudska prava. 

Goran Vesić: Naš problem je kriminalizovanje vrha policije. 

Naravno, građani imaju najviše problema sa saobraćajcima i sa 

tom vrstom sitne korupcije, i to im najviše dolazi na pamet, ali 

niko ne razmišlja kako uđe 20 šlepera cigareta u zemlju i šta se 

sve dešava sa nekim drugim stvarima. 

Miloš Vasić: To je ono što Amerikanci zovu zločinom bez žrtve, 

victimless crime. Ili, jedan pozornik iz mog komšiluka koga 

sam video da uzima celu šteku cigareta i gura u uniformu; kažem 

mu: “Kako te nije sramota, usred bela dana. Sada vidim 

zašto su vam te bluze toliko velike.” On kaže ovako: “Žena koja 

prodaje cigarete mora od nečeg da živi, a ja moram nešto da 

pušim. Da sam postupao po propisima, ja bih tu ženu morao 

da privedem u stanicu, da joj oduzmem robu i da joj napišem 

potvrdu o oduzimanju predmeta, da je prekršajno prijavim itd. 

Šta bi onda njena deca jela? Šta bih ja pušio? Ovako je mnogo 

jednostavnije.” 

ŠTA JE BILO POSLE 

Napredak je ostvaren u institucionalnom smislu, ali ne 

i u političkom. Nova vlast je od 2004. napravila čistku 

u policiji gvozdenom metlom i u kontrolu policije uvela 

isključive partijske kriterijume. Trulim kompromisom 

imenovan je generalni inspektor, a još trulijim je izabran 

predsednik skupštinskog Odbora za bezbednost; obojica 

savršeno nesposobni za svoje dužnosti. 

POLICAJCI PITAJU 

Radovan Čolović, radnik republičkog MUP-a, potpredsednik 

Nezavisnog sindikata policije: Na kojim temeljima u 

Sloveniji i Hrvatskoj počiva struktura policije. Da li je ustrojstvo 

zasnovano na zvanjima ili na činovima? 

Anto Nobilo: Policija u Hrvatskoj bazirana je na temelju zvanja. 

Činovi su tijekom rata dobivani, većinom kod pripadnika 

specijalne policije koji su djelovali kao borbene jedinice, ali to 

je možda više bilo radi reguliranja budućeg mirovinskog osiguranja. 

Ti činovi nisu ništa predstavljali u funkcioniranju policije. 

Smatram da je u redu da se policija temelji na zvanjima, jer 

ona ipak nije ratni stroj. 

Andrej Anžič: Policija treba biti demilitarizirana, i kod nas 

se temelji samo na zvanjima. Mi činova nikada nismo imali, niti 

ćemo ih imati. 

Goran Vesić: U Saveznom ministarstvu nema činova. Što se 

tiče republičkog, koliko je meni poznato činovi će biti ukinuti. 

Nama to ne treba, nama treba policija kao servis građana, i to 

će ona brzo biti. 

Dr Ostoja Krstić, profesor Policijske akademije u Beogradu: 

Mene konkretno zanima nešto vezano za Sloveniju. Kojim ste 

se vi preduslovima rukovodili kada ste postavljali tako visoke 

standarde kontrole policije? 

Andrej Anžič: Posledica kontrole mora uvijek biti sankcija ili 

nagrada. Zbog čega smo postavili tako visoke kriterijume i ciljeve? 

To nije samo naša potreba, to je i potreba harmonizacije 

sa evropskim pravnim redom. Prije sam govorio o kontroli nad 

policijom, sad ću samo jedan detalj: sudska kontrola nad kriminalističkom 

policijom. Dakle, samo kriminalistička policija 

kod nas može ući u ljudska prava koja su izričito ustavom branjena, 

znači kontrola i snimanje telefonskih razgovora. Kakav 

je postupak? Kriminalistička policija traži, državni tužilac predloži, 

istražni sudija odobri kontrolu. Znači odluka istražnog sudije 

mora biti neizbrisiva na instrumentu snimanja samom, pokrivena 

brojem odluke, datumom i trajanjem. Odluka traje 30 

dana, može se i produljivati po istom postupku, kao što sam rekao. 

To je veoma važno za zaštitu ljudskih prava. Tu je zloupotreba 

u zakonitom radu nemoguća. 

Budimir Babović: Meni je drago da se neko iz Policijske akademije 

pojavio na jednom ovakvom skupu. Akademija je pozivana 

na svaki ovakav skup, ali je profesorima Akademije bilo 

zabranjeno da dolaze na skupove za koje se pretpostavljalo da 

će se razgovarati na ovakav način. Znam vaše kolege profesore 

koji su pisali udžbenike ali nisu imali pravo da u javnosti govore 

o onome što su napisali. A šta se za sve to vreme dešavalo sa 

spoljnom kontrolom policije? Za četiri godine Odbor za bezbednost 

nije se nijednom sastao.

IVAN HRAŠOVEC 

VREME IZAZOVA // KOJI MODEL PRIVATIZACIJE JE POTREBAN SRBIJI 11 

2001 

Aleksandar Vlahović: NOVI KONCEPT PRIVATIZACIJE Drugi razlog bilo bi pitanje korporativnog upravljanja. Kao 

Novi koncept privatizacije može se bolje sagledati i potpunije što vam je poznato od 5. oktobra naovamo desile su se mnoge 

razumeti ukoliko se ima u vidu strateški cilj ove vlade, od- promene menadžmenta u preduzećima. Neke, ili da kažem venosno 

strateški cilj ekonomskog dela vlade – a to su strukturćina, od njih nisu bile posledica političkog uticaja ili uticaja sinne 

reforme naše privrede. Takva kakva jeste privreda je izrazito dikata. Mislim da su u privredi Srbije danas prilično pomešane 

nelikvidna, što je posledica njene neefi kasne strukture. Krajnji karte. Kada obilazim preduzeća, shvatim da sindikat govori je- 

rezultat je potpuno neefi kasna ekonomija. Cilj vlade je da u nazikom menadžmenta, da menadžment govori jezikom sindikata, 

rednom periodu od pet do sedam godina izgradi drugačiju, efi - a svi traže pare od vlade kao da je vlada neki fi nansijski servis 

kasniju privredu, da razvije industrije koje danas ne postoje, da koji treba stalno u njih da ubacuje novac. Mi smo insajderskom 

privatizuje i nađe strateškog partnera i strateškog vlasnika za privatizacijom zapravo stvorili svojinsku osnovu za povratak 

preduzeća koja imaju šta da ponude, da se potencijalnom inve- samoupravljanja na velika vrata. 

stitoru ponudi i razvojem malih i srednjih preduzeća stvori taj Treći razlog je ono što sledi u postprivatizacionom procesu 

fl eksibilniji deo privrede koji će moći delimično da apsorbuje i – šta će se desiti s akcijama koje će se sutra prodavati u sekun- 

određene negativne efekte i posledice privatizacije. 

darnom prometu preko fi nansijske berze. Mi smo opravdano 

Mi ćemo sada dobiti novi zakon o privatizaciji. Zaustavili sumnjali da će akcije ostati tamo gde su i podeljene, jer kada vi 

smo zakon o svojinskoj transformaciji. Postoji više razloga, a ja radniku date akcije sa nominalom od 14.000 ili 15.000 maraka, 

bih ovde da navedem samo tri. Prvi razlog – u besplatnoj pode- treba očekivati da će te akcije vrlo brzo biti u sekundarnom proli 

akcija nismo videli način da se realizuju ekonomske reforme. metu, jer za 14.000 nominale na jednom papiru ne može da se 

Nikakav problem ne bi bio Ministarstvu za privredu i privatiza- kupi ništa, a za novac može da se kupi sve. Znači, očekivali smo 

ciju da nastavi sa besplatnom podelom akcija, i pretpostavljam da će promet biti prilično ubrzan i da postoji velika opasnost 

da bih bio jedan od najuspešnijih ministara pošto bismo za tri- da se pojave fi nansijski partneri, da se u sekundarnom promečetiri 

meseca mogli da nominujemo sav kapital, ali postavlja se tu stvori osnova za legalizaciju nelegalno stečenih para. U se- 

pitanje šta posle, ko će restrukturirati preduzeća, ko će uneti kundarnom prometu pojaviće nam se brokeri, a iza toga neće 

nove investicije u njih, a ne postoji preduzeće danas u privre- se znati ko je taj ko kupuje akcije. 

di Srbije koje ne traži nove investicije, koje ne traži ulaganje u I onda smo rekli u jednom trenutku da su besplatnom pode- 

vlastiti razvoj, ma u kako dobroj fi nansijskoj i poslovnoj kondilom akcija kreirane iluzije. 

ciji bilo. Mi smo opravdano sumnjali da radnici, dakle akciona- Zbog toga smo odlučili da primenimo drugačiji koncept priri 

iz besplatne podele, imaju taj investicioni kapacitet da mogu vatizacije, da ga implementiramo, da privatizaciju iskoristimo 

da restrukturiraju preduzeća. Zbog toga smo bili odlučno pro- za realizaciju ekonomskih reformi. Rekao sam, privatizacija kao 

tiv insajderske privatizacije. 

sredstvo u realizaciji ekonomskih reformi, privatizacija koja će

12 VREME IZAZOVA // KOJI MODEL PRIVATIZACIJE JE POTREBAN SRBIJI 

zaista imati socijalni konsenzus svih svojih učesnika. Drugim 

rečima, pokušaćemo da nađemo ravnotežu prava koje će u procesu 

privatizacije imati zaposleni, ali i nezaposleni. Mi danas 

imamo 800.000 nezaposlenih i 700.000 skriveno nezaposlenih, 

odnosno onih koji su formalno zaposleni ali rade u preduzećima 

koja su na ivici bankrota i nemaju vrednost kapitala, i 

treba očekivati da oni, ukoliko se zadrži samo koncept benefi - 

cija zaposlenima, neće imati faktički osnov za ostvarivanje tih 

svojih prava. Zbog toga smo odlučili da u privatizaciju budu 

uključeni i građani, dakle svi punoletni građani, pa će biti prilika 

za sve zaposlene koji svoja prava na besplatnu podelu ne 

ostvare u preduzeću da to ostvare u takozvanoj građanskoj privatizaciji, 

koja će ovoga puta biti nešto drugačija nego u drugim 

zemljama centralne Evrope. 

Delimično napuštamo koncepciju minulog rada i pokušavamo 

da nađemo konsenzus između centra koji će upravljati privatizacijom 

i inicijative na nivou svakog preduzeća, i isto tako 

konsenzus između republika i opština u pogledu toga ko će 

upravljati privatizacijom komunalne svojine. 

Naš cilj je pre svega efi kasna privatizacija, da za četiri godine 

imamo jasan vlasnički režim – državnu i privatnu svojinu i 

da privatizacijom obezbedimo što veći priliv stranog kapitala. 

Priča da su prodaja kapitala i dokapitalizacija dva međusobno 

isključiva cilja nije tačna. Naprotiv, siguran sam da ćemo ovim 

konceptom privatizacije maksimizirati dokapitalizaciju, odnosno 

investiranje u preduzeća koja još imaju svoju stratešku poziciju 

na tržištu. Priča da je prethodni koncept privatizacije zapravo 

pružao osnov za dokapitalizaciju jednostavno nije tačna 

jer nije bilo nijedne dokapitalizacije. 

Istovremeno ćemo izvaditi iz polica zaboravljeni zakon o stečaju, 

koji je dosta dobar a koji je u međuvremenu nakupio veliku 

prašinu, otresti ga i početi da ga primenjujemo. Ukoliko 

imamo hrabrosti da uđemo u ekonomske reforme, onda ćemo 

morati konačno da imamo hrabrosti da primenimo i zakon o 

stečaju. 

Cilj nam je da privatizacijom dobijemo jako korporativno 

upravljanje i bolji menadžment, i konačnu podelu karata svim 

učesnicima u privrednom životu onakvu kakva ona treba da 

bude. Hoćemo da imamo dobro regulisana fi nansijska tržišta, 

nećemo dozvoliti promet akcija van berze, nego preko berze. 

Očekujemo da ćemo ostvariti fi skalne prihode, ali to nam nije 

primaran cilj. Naprotiv, to će biti sekundarni efekat, ali će nam 

fi skalni prihodi biti neophodni da vratimo staru deviznu štednju, 

da vratimo inostrani dug. Ne zaboravite, država će preko 

Agencije za sanaciju banaka, i s druge strane, Agencije za privatizaciju 

dobar deo obaveza koje su danas na računima preduzeća 

preuzeti na sebe da bi ih spremila za privatizaciju. A kad to 

preuzme, taj dug nije imaginarna stvar bez obzira na to što će 

biti otpisan u pregovorima sa Pariskim i Londonskim klubom. 

On će morati da se servisira, i servisiraćemo ga odatle. 

I na kraju, radićemo na tome da zaštitimo manjinska prava 

jer manjinska besplatna podela neće imati nikakvog smisla 

ukoliko ne zaštitimo prava manjinskih vlasnika. Za četiri godine 

očekujemo da ćemo privatizovati sav društveni kapital, da 

ćemo imati javnu, transparentnu i tehnički jednostavnu privatizaciju. 

Kad kažem javna, mislim da svi učesnici u privatizaciji 

budu pravovremeno informisani; kad kažem transparentna, 

mislim na javnost tehnika prodaje – tender i aukcija – nema 

direktnih pregovora, nema pregovora u četiri oka, nema unapred 

nameštenih dilova. Kad toga nema, nema ni korupcije, i 

nadamo se da ćemo korupciju maksimalno potisnuti. Zakonom 

ćemo omogućiti sveobuhvatnu primenu različitih modela, a naš 

zadatak, zadatak države, biće da stvori efi kasan i objektivan regulatorni 

okvir da bi se privatizacija uopšte sprovodila. 

Ne težimo državnom kapitalizmu. Naprotiv, hoćemo maksimalno 

da izmestimo državu iz privrede ukoliko je to moguće 

uraditi u narednom periodu od četiri godine. 

Nebojša Medojević: PRIVATIZACIJA – POLITIČKI 

PROCES 

Čitav proces privatizacije jeste proces koji se dosta odvija u 

zoni mitova. Dakle, još od vašingtonskog konsenzusa 1988. godine, 

čini mi se, da su velike svjetske institucije napravile model 

za zemlje bivšeg komunističkog lagera kada su rekli: pa to je 

jednostavno, ta tranzicija. To – kažu – liberalizuj što više, privatizuj 

što brže i budi malo oprezan oko monetarne politike. 

Sve ostalo će doći sasvim spontano kao reakcija snažnih tržišnih 

sila koje se odmah nakon toga blic kriga ili šok terapije odmah 

pojavljuju. 

Naravno, to je jedan period kada su najveći svjetski ekonomisti 

mislili da je to tema na kojoj se dobija Nobelova nagrada. 

I nema poznatijeg ekonomiste koji se u tom periodu nije bavio 

tranzicijom. To je bila vrlo interesantna tema u toj akademskoj 

svjetskoj zajednici. 

Sad, šta je problem? Pozvao bih se na direktora Instituta u 

Vašingtonu, koji je 1993. godine rekao: privatizacija je par ekselans 

politički proces koji se samo slučajno odvija u sferi ekonomije. 

To je par državnih službenika koji imaju, dakle, tu privilegiju 

da donose odluke od strateškog značaja, i to samo jednom 

u istoriji, ako opet ne dođe neki komunizam, a nadam se da 

neće. Ali, dakle, kolege iz Vlade Srbije i Crne Gore imaju privilegiju 

da prodaju našu imovinu, evo da se i ja uključim u to, dakle 

našu imovinu nekome ko za tu imovinu treba da dâ pare. I 

stari srpski seljak kad kupuje kuću pita vlasnika je li on zidao ili 

je dobio kao nasledstvo – dakle, imate situaciju da jedna grupa 

ljudi donosi jako važne strateške odluke i to u sistemima koji 

još nisu konsolidovani, koji nemaju demokratske mehanizme 

kontrole te grupe ljudi kako će da sprovede tu privatizaciju. 

Privatizacija je mainstream, mehanizam za to. Dakle, imate 

jednu jako perverznu poziciju ili poziciju konfl iktnosti interesa, 

koja se pokazala jako opasnom. Kada gospodin Milić kaže: 

prodaja je bolja od besplatne podjele, ja ću onda sad da koristim 

nešto što Lala kaže: sve zavisi. Dakle, nema fi nalnih rešenja, 

nema: ovo je dobro, ovo je loše. To su mitovi iz ranih devedesetih 

godina. 

Počela je čitava priča sa tom idejom da će se čuvena socijalistička 

komunistička preduzeća brzo prodati za keš, da će nagrnuti 

zapadni investitori da daju para onoliko koliko komunistički 

ili novokomunistički ili bivši komunistički stručnjaci 

misle da to vredi, i da će onda procvetati ta društva, da će to sve 

biti pravedno, korektno itd. 

Praksa je pokazala zapravo potvrdu ovoga “sve zavisi”. Nije 

tačno da je insajderska privatizacija manje efi kasna od strateškog 

partnera. Sve zavisi. Nije tačno ni da je strateška prodaja 

investitoru efi kasnija od masovne vaučerske privatizacije. 

Rezultati, makroekonomski indikatori Češke Republike pokazuje 

da je ona mnogo, mnogo bolje prošla, mnogo se brže vraća 

na nivo iz 1990. godine – vi to znate isto kao i ja samo sad vjerojatno 

ne želite da se sjetite – mnogo brže se oporavlja nego 

neke druge države. Takođe Slovenija, koja se uzima kao najbolji 

primjer, primjenila je masovnu vaučersku privatizaciju, i to 

u znatnom obimu. 

Najveći deo krupnih preduzeća u Češkoj takođe je prodat 

strateškom investitoru. Najveća češka preduzeća prodata su 

strateškim investitorima. Ključno je da se shvati da je privatizacija 

samo tehnika, da to nije magična riječ koja otvara sva 

vrata, da uspjeh ekonomskih reformi zavisi od izgradnje institucija 

demokratskog društva, njegove otvorenosti i od pravne


države. Mnogo je važnije da imate nezavisno sudstvo, nego koji 

ćete model privatizacije primjeniti, jer sve ovo o čemu pričamo 

na kraju treba da se odigra u postprivatizacionom ciklusu u kojem 

vi imate vlasnike, kako god do njih došli – da li strateškom 

prodajom, da li vaučerskom privatizacijom, da li likvidacijom – 

imate vlasnike koji bi trebalo da svoje vlasničke obaveze izvršavaju, 

dakle, u jednom relativno regularnom režimu. 

I onda imate situaciju da grupa ljudi koja kontroliše privatizaciju 

treba istovremeno da izgradi mehanizme za njenu kontrolu. 

I onda, imate iskustva iz zemalja u tranziciji i iz Crne 

Gore – mnogo sporo pristižu strane investicije, jer kad stranac 

dođe on hoće najbolja preduzeća po najnižoj ceni. On hoće monopol, 

on hoće da mu se ni u šta ne miješate, a on hoće da se 

mješa u vašu ekonomsku politiku. To se vrlo često događa kad 

uzmete strateškog partnera, pa uzmete neku multinacionalnu 

kompaniju koja onda želi da sa ovih rizičnih prostora što brže 

vrati svoju investiciju. Ako je normalna stopa povraćaja 10 do 

12 odsto i dobra, poželjna, vi imate slučaj u Crnoj Gori gdje je 

iz mobilne telefonije čovjek izvukao za jednu godinu čitavu investiciju. 

Dakle, sto posto povraćaj investicije. To će biti sad 

u Srbiji. Onaj ko dođe ovde hoće najbolje, hoće za malo para, 

hoće da nema nikakve obaveze prema radnicima. Naročito je 

važno, ako obeća da će da investira, kako biti siguran da će on 

to da sprovede – iz svojih para iz inostranstva ili iz para te iste 

fi rme. U Češkoj je, recimo, Folksvagen kupio Škodu, dao milijardu 

maraka, obećao 900 miliona maraka investicija – nije ni 

sto miliona maraka realizovao. 

Milić Milovanović: LOŠE STRANE 

MODELA PRIVATIZACIJE 

Prodaja je svakako efi kasniji način. Tu se jasno zna ko je vlasnik 

kapitala. Dopada mi se ova orijentacija da imamo jednog 

strateškog investitora koji će imati odlučujuću reč kada se radi 

o razvoju preduzeća, u upravljanju preduzećem, i to svakako 

korespondira iskustvu koje postoji u centralnoj Istočnoj Evropi. 

Zemlje koje su najuspešnije na planu privatizacije primenile su 

nekakvu vrstu prodaje. Alternativni model koji se bazira na vaučerima 

primenjen je najefi kasnije u Češkoj, ali Češka je upravo 

na ovom planu upravljanja preduzećima imala najveće probleme, 

jer postoji veliki broj vlasnika koji ne mogu efi kasno da utiču 

na rukovodstvo fi rme. Prema tome, oni moraju nekako da se 

udruže, i udružuju se preko investicionih fondova, a investicioni 

fondovi su se u mnogim slučajevima pokazali kao jedna interesna 

grupa koja želi da ispuni nekakve svoje ciljeve a ne ciljeve 

vlasnika kapitala. 

Dakle, ovaj model jeste efi kasniji, ali mislim, ako već govorimo 

o ovom modelu i ako se već opredeljujemo za taj model, da 

bi trebala da čujemo i o lošim stranama tog modela. Ne možemo 

govoriti samo o dobrim stranama. Ja potpuno razumem ministra 

koji treba da “proda” ovaj model narodu, ali voleo bih da 

saznam ipak i koje su njegove loše strane, šta neće biti dobro, a 

nešto sigurno neće biti dobro 

Politika je uvek nekakvo biranje između manje ili više loših 

rešenja. Dakle, imate neko veoma loše rešenje, manje loše rešenje 

i najmanje loše rešenje, ali ne postoje tako dobra rešenja 

da kažemo sad: ako primenimo ovaj model, mi ćemo se za četiri 

godine naći u Zapadnoj Evropi među razvijenim zemljama. 

Takva politička obećanja dobro su nam poznata. I prethodni režim 

je davao mnoga obećanja bez pokrića. 

Branislav Čanak: NEMA PRIVATIZACIJE 

BEZ RESTITUCIJE 

Mislim da ljudi u svim zemljama gde je privatizacija bila ili 

je još u toku, ili gde tek treba da počne, kao što je kod nas, ljudi 

nisu sasvim sigurni ni šta je to. Ako se ne plasira dobro u javnosti 

i nema koncept koji je razumljiv, privatizacija dobija ideološke 

primese. Čim dobije ideološke primese ona postaje opasnost, 

tretira se kao opasnost. Mi zasada imamo privatizaciju koja je 

na neki način pandan nacionalizaciji odnosno eksproprijaciji 

kada su dolazili komunisti na vlast, od Oktobarske revolucije pa 

posle Drugog svetskog rata u drugim zemljama, i uzimali imovinu 

vlasnicima zato što su buržoazija. Sada imamo drugačiju 

priču, obrnuto ogledalo, a to je da se nekim novim vlasnicima 

takođe oduzima imovina. Razlika između ova dva oduzimanja 

imovine jeste što su ono bili stvarni vlasnici, legalni vlasnici, i 

što je to izvedeno revolucijom. Ovde bi to trebalo da bude urađeno 

legalno, a vlasnici nisu sasvim sigurni da su uopšte bili 

vlasnici. Stoga je privatizacija u zemljama u tranziciji veoma 

specifi čan fenomen, i on hteli ili ne hteli dobija jednu implikaciju, 

bar u podsvesti ljudi, da je to nešto usmereno protiv njihovih 

interesa, nešto što će ih gurnuti na marginu odlučivanja. 

Mi smo kao sindikat dokument o privatizaciji izdali još 1994. 

godine. Ono što je bitno u tom dokumentu jesu dva elementa 

od kojih ni danas ne odustajemo. Tad je to bilo šokantno za 

mnoge. Mi smo tada rekli da smo u nekim situacijama spremni 

da damo fabriku za jednu marku ako se posle toga rodi proizvodnja. 

Druga stvar je, rekli smo: nema privatizacije bez restitucije. 

Mi ne želimo da privatizujemo nešto što već ima vlasnika 

i ne želimo da na taj način aminujemo nešto što je učinjeno 

u nekakvoj revoluciji bez obzira na to da li smo mi učestvovali 

u revoluciji dobrovoljno ili smo bili primorani da učestvujemo 

u njoj. 

I jedna mala odbrana onoga što je ministar Vlahović rekao 

oko samoupravljačkog mentaliteta: ja ne bih to tako čistio jednom 

velikom metlom, jer onda čistimo i neka dostignuća iz razvijenih 

tržišnih ekonomija i demokratija gde samoupravljanje 

postoji na sasvim drugačiji način i vrlo je efi kasan deo ekonomskog 

i političkog sistema. To su razni oblici participacije radnika. 

I ako to sve upakujemo u samoupravljanje pa sklonimo sa 

scene, mislim da ćemo svi biti oštećeni pre ili kasnije. 

Tamas Bauer: PRODAJA ILI POKLANJANJE PREDUZEĆA 

Počeo sam da se bavim ekonomijom pre dvadeset pet godina, 

i tokom pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih 

mađarski, češki, slovački i poljski, čak i sovjetski ekonomisti 

proveli su veliki deo svoje profesionalne karijere sledeći i istražujući 

jugoslovensko iskustvo. Jugoslavija je tada bila pionir u 

bivšim socijalističkim ekonomskim sistemima, a sve ostale socijalističke 

zemlje pokušavale su da uče iz jugoslovenskog iskustva. 

Trideset godina kasnije imamo potpuno drugačiju situaciju. 

Sada mi vraćamo dug jugoslovenskim ekonomistima deleći 

sa vama iskustvo naših privreda iz kasnih osamdesetih i ranih 

devedesetih, kada smo imali sreće da odemo dalje pre vas. 

Pre više od deset godina, 1989. do 1991, vodila se žestoka rasprava 

među istočnoevropskim ekonomistima o tome kako privatizovati 

njihove privrede. Postojala su u osnovi dva pristupa: 

prodati ili pokloniti. Pristup “pokloniti” imao je dve varijante: 

pokloniti građanima ili pokloniti zaposlenima. Prvi pristup, 

pokloniti privredu građanima, famozni je češki model vaučerske 

tj. kuponske privatizacije. To je bio prvi način poklanjanja 

državne ili društvene imovine svim građanima zemlje. Taj pristup 

predložili su neki poljski ekonomisti a prihvatili su ga češka 

vlada sa Vaclavom Klausom na čelu i neki veoma poznati 

češki ekonomisti. Neke druge države su ovaj model primenjivale 

parcijalno. 

Drugi pristup, pokloniti imovinu zaposlenima tj. radnicima, 

primenjen je u Rusiji, ali je snažno uticao na privatizaciju 

u Hrvatskoj i Sloveniji.


Treći osnovni način je ne pokloniti – već prodati. Ovaj model 

su snažno zastupali mađarski ekonomisti, uključujući i mene, i 

primenjen je u Mađarskoj. 

Razlozi su bili više pragmatične nego praktične prirode. Kao 

prvo, bio nam je potreban novac jer je Mađarska bila vrlo zadužena 

zemlja, ali smo smatrali da nam u fi rmama treba jak i sposoban 

menadžment, i da ako poklonimo državnu ili društvenu 

svojinu radnicima ili građanima nećemo imati jaku upravljačku 

strukturu, nećemo imati dodatne investicije i nećemo imati pristup 

na strana tržišta. Zato je Mađarska u samom početku odlučila 

da izbegne bilo koji oblik vaučerske privatizacije i da striktno 

ograniči vlasničku participaciju zaposlenih. 

Pitanje je da li se alokacija imovine posmatra iz ugla pravde 

i pravednosti ili kao pitanje efi kasnosti. Ja mislim da u procesu 

privatizacije efi kasnost mora biti primarni argument, a da pravednost 

ne treba da ima uticaj na raspodelu kapitala u tržišnoj 

ekonomiji. Ovo je teško objasniti građanima, skoro nemoguće, 

ali je istina. To nije samo moje mišljenje već i mišljenje mnogih 

zapadnih i istočnih ekonomista koji su u početku podržavali vaučersku 

privatizaciju, ali su prateći iskustva i rezultate npr. češkog 

i mađarskog modela došli do zaključka da nisu bili u pravu 

kada su podržavali vaučerski model privatizacije. Džefri Saks, 

vodeći američki ekspert za pitanja tranzicije, ili Ivan Mikloš, vodeći 

ekonomista u slovačkoj vladi, promenili su tokom godina 

mišljenje. To su ukratko tranziciona iskustva nekih istočnoevropskih 

privreda. 

Mađarska je uspešna u sledećem smislu. Ako se posmatra 

samo privatizacioni prihod, više od 50 odsto ostvareno je u zapadnim 

valutama, što znači da su strani vlasnici, tj. kupci, imali 

najznačajniju ulogu u procesu privatizacije. Oni su osim novca 

doneli dobru volju, dobar menadžment i dodatne investicije. To 

je razlog što u poslednjih pet do šest godina veći deo mađarskog 

izvoza dolazi od strateški privatizovanih kompanija ili potpuno 

novih preduzeća. Zato mislim da je ovaj model privatizacije zaista 

najbolji i najuspešniji. 

ZA PRODAJU JE POTREBNO DVOJE 

Milić Milovanović: Mađarska je postigla zaista najbolje rezultate 

u tranziciji po svim pokazateljima, uključujući najnovije 

analize Evropske banke za obnovu i razvoj, MMF, Svetske banke. 

Dakle, taj model zaista ima prednosti i možemo teorijski i 

lako dokazati da je bolji od modela vaučerske privatizacije. Ali, 

ostaje praktično pitanje da li je to iskustvo ponovljivo. Mi zaista 

vidimo sada sve dobre strane tog modela analizirajući mađarsko 

iskustvo, ali pitanje je da li to iskustvo može da se ponovi u 

nekoj drugoj zemlji, u zemlji potpuno drugačije tradicije i, slobodan 

sam da kažem, i drugačije kulture. 

Nebojša je spomenuo između ostalog nezavisno sudstvo, veoma 

važan element u ovoj vrsti privatizacije. Jer, ako nemate 

nezavisno sudstvo a dolazi do sporova između investitora, s 

jedne strane, i države koja je prodala sa druge, onda ste u velikim 

problemima. 

Dimitrije Boarov: Za prodaju je potrebno dvoje. Na osnovu 

čega vi gajite uverenje da će prednosti modela prodaje naići na 

odaziv među potencijalnim strateškim partnerima? Kome će ti 

strateški partneri uplaćivati novac? Kako će taj novac biti upotrebljen, 

ili bolje rečeno redistribuiran? 

Aleksandar Vlahović: Mislim da je opravdana bojazan da 

neće biti toliko strateških partnera koliko je nama potrebno, to 

jest da neće biti toliko kupaca koliko ih je bilo u Mađarskoj. 

Kada govorimo o strateškom partneru, mi nijednog časa 

ne isključujemo grupe radnika, menadžment iz malih i sred- 

njih preduzeća. Oni su za nas takođe ravnopravan strateški 

partner, normalno ukoliko se pojave sa ponudom koja će biti 

konkurentna. 

Kada pričamo o malim i srednjim preduzećima, a njih je najviše 

– ne zaboravite da u ovoj zemlji ima negde oko 300 velikih 

preduzeća, a sva ostala su u kategoriji malih i srednjih – tu je 

za nas strateški partner i grupa radnika i menadžment koji zajedno 

sa grupom radnika može da participira. 

Mi zadržavamo i dalje pravo participacije radnika u svojini i 

to besplatne participacije. Ključna promena je što mi sa većinske 

prelazimo na manjinsku podelu kapitala, i mislim da je to 

sasvim opravdano. 

Da li je moguće od jednog velikog neuspešnog preduzeća napraviti 

stotinak manjih uspešnih preduzeća? Da li je moguće 

ući u rasprodaju imovine i stvoriti materijalnu bazu za mala i 

srednja preduzeća? Apsolutno je moguće. Samo je za nas nezamislivo 

da se tako nešto može desiti i da fi rma koja ima ime 

40 godina staro ne može da uđe u proces likvidacije i rasparčavanja 

imovine da bi se na taj način napravila materijalna baza 

za nastanak novih preduzeća. To se, između ostalog, desilo i u 

Mađarskoj. Ja sam rekao na početku: strateški cilj je promena 

strukture privrede. I zato ulazimo sa jednim ofanzivnijim konceptom 

privatizacije. 

Dimitrije Boarov: Recimo, prodaje se Cementara u Po pov cu. 

Aleksandar Vlahović: Zašto u Popovcu? Proda se cementara 

u Beočinu i deset odsto po automatizmu ide u penzijski fond. Za 

razliku od prethodnog zakona, koji je deset odsto akcija ubacivao 

u penzijski fond i onda on nikakve koristi od tih akcija nije 

imao (nijedan državni penzijski fond nije investicioni fond nego 

radi po principu protočnog bojlera), ovog puta ćemo ubaciti novac 

da bismo mogli, ne da rekapitualizujemo, nego da podignemo 

fi nansijsku snagu tog fonda. 

Zatim, pet procenata će otići u fond za restituciju, i vratiću 

se na to pitanje restitucije. Smatram da je vrlo važno, a isto 

tako smatram da princip pravednosti treba posmatrati dinamički. 

Ostatak novca se koristi za razvoj malih i srednjih preduzeća, 

za socijalnu podršku. 

Ko vodi ekonomsku politiku u ovoj zemlji? Vlada Srbije, koliko 

je meni poznato. Za socijalnu podršku. Znači, mi ćemo morati 

da imamo podršku i socijalne programe. I zašto ne reći – 

loša strana ovakvog koncepta privatizacije jeste i povećanja 

broja nezaposlenih. I zato moramo da imamo jak socijalni, rekao 

bih tranzicijski fond. 

Deo sredstava koristimo za isplatu stare devizne štednje. 

Između ostalog i isplatom stare devizne štednje pojačaćemo 

materijalnu bazu i za ovaj deo koji se odnosi na socijalna davanja. 

Deo sredstava ići će za otplatu inostranih dugova. Jer, kao 

što sam rekao, postoji veliki broj preduzeća koja imaju svoju 

stratešku poziciju na tržištu, imaju šta da ponude, ali nisu interesantna 

jer su prezadužena. Država mora da uđe tu u proces 

fi nansijske konsolidacije, ali statičke, da rastereti bilanse preduzeća 

od tih velikih dugova i to će uraditi na relaciji Agencije 

za sanaciju banaka i Agencije za privatizaciju. 

Nebojša Medojević: Nema tvrdih rješenja. Dakle, ne može 

se konstatovati čak ni sa stručno ozbiljnom vjerovatnoćom da 

je bilo šta od ovoga što mi pričamo tačno. Svi ovde od nas koliko 

nas ima – kad posmatrate proces kao ekonomski tehnokrata 

uvjek ćete reći: pa da, najvažnije je efi kasno, pa ko preživi. 

Najefi kasnije je zatvoriti sve gubitaše u Srbiji. Ali ne možete zatvoriti 

Elektrodistribuciju, Elektroprivredu, koja je inače najveći 

gubitaš u Srbiji. Ovdje je princip socijalna pravednost, nije to 

pravda ona Robespjerova. Ovdje se govori o neophodnoj kom-


ponenti za uspjeh tranzicije. Zašto? Zato što, ne zaboravimo, 

imamo građane koji su deset godina sistematski pljačkani, varani, 

ubijani i maltretirani. Dominantno raspoloženje građana 

Srbije danas jeste nepodnošljivi osjećaj nepravde. 

To je nešto ključno što niste imali u Poljskoj. Imali ste u 

Mađarskoj kao rezultat komunizma. Kad je pao Berlinski zid 

zavladala je euforija. Ljudi su bili spremni da opraštaju novoj 

vladi. Ali pazite, ovde imate jednu dijametralno suprotnu poziciju 

– danas su dugovi srpske ekonomije, akumulirani poslednjih 

pet-šest godina, deset milijardi maraka. Nedostajući dugoročni 

kapital za fi nansiranje obrtnih sredstava iznosi negde oko 

sedam milijardi maraka. Ovo govorim iz bilansa. Stanje u realnom 

životu još je gore. 

Dakle, imate inostrani dug koji se kreće od 14 milijardi dolara. 

Imate u bilansima vrijednost srpske ekonomije koja je sada 

12 milijardi maraka sve zajedno. Dakle, imate jednu katastrofu, 

i ne možete se ponašati kao – deset godina nije se ništa dešavalo 

i sad idemo iz one pozicije 1989. godine. Desila se upravo ova 

dinamička komponenta – sve je pojedeno. 

Situacija u Srbiji danas je otprilike ovakva – imate loša preduzeća 

bez para i loše momke sa parama. U toj varijanti, ako 

organizujete samo komercijalnu privatizaciju pojavljuje se takozvani 

stock slow problem, da imate mnogo veću ponudu 

nego što je tražnja. U Poljskoj i Češkoj to je bilo i do deset puta, 

a u Srbiji mislim da je i dvadeset puta, to je moja spekulacija. 

Dakle, ako vi organizujete tako masovnu komercijalnu privatizaciju 

i ponudite preduzeća na prodaju, pitanje je ko može 

da kupi ta preduzeća. Sasvim izvjesno može da kupi samo onaj 

mali broj ljudi koji je nakrao pare i stekao kapital prljavo u ovih 

deset godina. 

Zašto je socijalni konsenzus neophodan i ključan? Pazite, 

nije to sindikalni i socijalni konsenzus o minimalnoj zaradi. 

Ovde imate grupu ljudi, tehničara, ekonomskih menadžera koji 

žele da naprave neki projekat koji su sami konstruisali i ovde se 

do privatne ekonomije dolazi ne spontano, evolutivnim procesom, 

nego odlukom gospodina Đinđića, Vlahovića... 

Aleksandar Vlahović: To nije tačno. 

Nebojša Medojević: Pa dobro, imate političku odluku. 

Kažete: hoćemo 20 odsto vaučera, hoćemo sto preduzeća. Vi 

ste sad rekli: hoćemo 150 preduzeća na tender. To je politička 

odluka. 

Aleksandar Vlahović: To je konstatovanje činjeničnog 

stanja. 

Nebojša Medojević: Ne, ne, ja vam kažem da se privatizacija 

kompletno odvija nekim odlukama. Vi sjednete, dogovorite se 

i kažete: sad ćemo ovo preduzeće ovako, ovo ovako, ono onako, 

dakle imate grupu ljudi koja donosi odluke od strateškog značaja 

za budućnost. Kod građana se pojavljuju dva straha. Prvo, 

da li je ovo što gospodin Vlahović govori zaista tako. Biće ovako, 

biće onako... Da li je to zaista tako? I drugi strah, da li će ova 

grupa na vlasti iskoristiti nedostatak kontrolnih mehanizama 

da iskoristi tranziciju za lično bogaćenje? 

Da biste eliminisali destruktivni potencijal tih strahova i pridobili 

javnost za privatizaciju morate da uradite dvije stvari: da 

obezbjedite neposrednu participaciju građana u procesu što je 

više moguće, i da otvorite vaše knjige. Dakle, da građane, nevladine 

organizacije, medije, strane stručnjake pozovete kao partnere 

da prate svaki vaš korak. To su dva ključna trenutka da biste 

dobili povjerenje građana, jer ćete ga u suprotnom izgubiti 

povjerenje građana i izgubićete na izborima sljedeći put. 

Aleksandar Vlahović: Prvo, ne radi se o malom broju ljudi 

koji su doneli ovakvu odluku. Naprotiv, radi se o velikom krugu 

ljudi koji su učestvovali u pripremi ovog koncepta. 

Druga stvar, loši momci koji imaju pare i veliki broj preduzeća 

koja nemaju para, pa ja sad vas pitam da li će loši momci 

sa parama koje su stekli tako kako su stekli, i još ih nisu legalizovali, 

izaći da kupe fi rmu na tenderu ili aukciji gde moraju da 

se pokažu imenom i prezimenom ili će loši momci da aktiviraju 

svoj novac u sekundarnom prometu kupujući akcije od radnika? 

Siguran sam da će ovo drugo da se desi. I zbog toga insajderska 

privatizacija nije dobra jer nama ne trebaju loši momci 

sa parama sutra da vode preduzeća jer neće ni znati da ih vode, 

nego nam trebaju strateški partneri koji dolaze iz iste industrije 

sa istom tradicijom. 

Treća stvar je transparentnost cele priče. Potpuno se slažem. 

Ovo ima šanse da uspe ako je potpuno transparentno. Mi smo u 

zakon ugradili dve stvari koje niti jedan zakon nije imao – parlamentarna 

komisija sastavljena ne samo od DOS-a nego i od 

drugih stranaka u svakom trenutku može da traži kompletnu 

dokumentaciju o privatizaciji. Sledeća stvar – internet sajtovi, 

specijalna televizija, štampa, informacije da bi onaj u Subotici 

znao da fi rma iz Vranja kreće u privatizaciju, a ne kao do sada 

oglašava se u “Službenom glasniku”, pa uveče neko čita pred 

spavanje “Službeni glasnik” da bi video da je u Vranju neka fi rma 

započela privatizaciju. 

Informacije će dobijati sve zainteresovane grupe, sindikati, 

komore, svi koji u tome učestvuju. Mi ćemo maksimizirati 

transparentnost, a kad imamo maksimalnu javnost, imam tehnike 

koje jednostavno sprečavaju korupciju – aukcija i tender. 

Nama trebaju samo faktički kontrolni mehanizmi da te aukcije 

ne budu unapred dogovorene. I to imamo. 

Branislav Čanak: Apsolutno ne prihvatam da penzijski fond 

treba da bude protočni bojler, jer smo to do sada imali. On je 

upravo investicioni fond i on spada, recimo na Njujorškoj berzi, 

u tri investiciona fonda sa osam hiljada milijardi dolara kapitala 

koji se kreće. Prema tome, mostarsku petlju su napravili protočni 

bojleri. Zato penzioneri danas nemaju penzije. 

PRAVEDNA ILI EFIKASNA DENACIONALIZACIJA 

Aleksandar Vlahović: Izrada novog koncepta privatizacije 

jeste ono što nas u ovom trenutku najviše interesuje budući 

da će zakon o privatizaciji doći pre zakona o denacionalizaciji. 

Ovim zakonom o privatizaciji predviđena je privatizacija 

svih subjekata koji ostvaruju profi t i gubitak onih koji posluju 

na profi tnoj osnovi. I nama je jasno da je moguće da će se privatizacijom 

obuhvatiti i ona preduzeća, pre svega u industriji, 

koja su bila predmet nacionalizacije zakonima od 1944. godine 

pa nadalje. 

Postavlja se pitanje kako rešiti problem denacionalizacije 

odnosno restitucije. Tipičan primer su štofara iz Paraćina i 

mnoge šećerane koje su nacionalizovane 1944/45. Mi možemo 

da posegnemo za jednim rešenjem koje je naizgled najlakše, a 

to je da sve te fi rme vratimo bivšim vlasnicima, pri tome da 

obračunamo kolika je bila vrednost preduzeća u trenutku nacionalizacije, 

iza toga da izračunamo koji je to propušteni profi t 

bio, i da kažemo i koliko je bilo ulaganje, neka pretpostavimo 

da je to tako ista vrednost i oblik fi rme kakav jeste. Postavlja se 

pitanje šta će posle toga biti. Da li su vlasnici koji će na ovaj način 

ponovo doći do svojine nad tom imovinom u stanju da konsoliduju, 

fi nansijski i poslovno, ta preduzeća. Mislim da nisu, i 

mislim da nije fer da im se vraća nešto što je u mnogo lošijem 

stanju od onoga što je oduzeto 1944. i 1945. godine. 

Mi možemo narednih deset godina da diskutujemo i radimo


na ispravljanju svih grešaka nacionalizacije iz 1944/45. da posle 

deset godina zaključimo da mi zapravo i nemamo šta da vratimo 

jer je u međuvremenu sve propalo, kao što većina tih preduzeća 

danas i jeste sa negativnim kapitalom. 

Sledeća stvar je da smo, ukoliko otvorimo pitanje svojine 

makar na jednom preduzeću, otvorili neopravdano rizik u vezi 

sa svojinom nad celom srpskom ekonomijom, i time digli rizik 

investiranja i faktički poslali jednu veoma negativnu poruku 

međunarodnoj investitorskoj javnosti da u Jugoslaviji, odnosno 

Srbiji, zapravo nije rešeno pitanje svojine. U vezi s tim 

predlažemo (dakle, ne govorim o stanovima, o kućama, o poljoprivrednom 

zemljištu, govorim isključivo o preduzećima koja 

će biti predmet privatizacije) da se vlasnici obeštete u novcu. 

Ako je fi rma koja je nacionalizovana 1944. ili 1945. godine vredela 

tri miliona maraka, ili pet miliona, to se dâ lako izračunati; 

nakon sudskog utvrđivanja ko je zapravo vlasnik, ko je naslednik, 

da li je to taj pravi naslednik, i nakon utvrđivanja ove 

procenjene vrednosti koju treba uvećati za rentu od 1945. godine 

naovamo, ili umanjiti za sve investicije koje su se desile 

od 1945. godine naovamo, dođemo do neke sume od pet-šest 

miliona maraka, i isplatimo je u kešu iz privatizacionih prihoda; 

na taj način smo obeštetili vlasnike u novcu, a novac je najlikvidnija 

imovina. Ispravili smo istorijsku nepravdu, i nismo 

time ugrozili razvoj i budućnost ove zemlje jer nismo podigli rizik 

investiranja. 

Tamas Bauer: Mađarska je zemlja u kojoj restitucija nije 

bila primenjena osim u slučaju crkvene imovine. Umesto restitucije, 

primenjen je zakon o kompenzaciji. Teško je reći ko 

je zaista bio nekadašnji vlasnik. Postojao je vlasnik pre rata, za 

vreme rata i posle rata. Postavlja se pitanje ko je originalni vlasnik 

kome treba vratiti imovinu. Znači, postoji više različitih 

vlasnika iste imovine. Postojali su i drugi, tehnički razlozi. Zato 

je u Mađarskoj doneta odluka da se restitucija ne primenjuje, 

sa izuzetkom parcijalne restitucije nekadašnje crkvene imovine, 

već da se na neki način kompenzuje imovina koju je država nacionalizovala. 

Kompenzacija je bila izrazito degresivna, vlasnici 

najmanjih nacionalizovanih delova imovine (npr. kuće) mogli 

su dobiti najveći deo toga natrag, dok su vlasnici najvećih npr. 

industrijskih postrojenja, mogli dobiti natrag samo deo svoje 

nekadašnje imovine. Ali, svako je mogao dobiti neki deo kom- 

penzacije u formi kompenzacionih vaučera, koji su mogli biti 

upotrebljeni za kupovinu državne ili društvene imovine u procesu 

privatizacije, mogli su se prodati ili, u slučaju starijih ljudi, 

pretvoriti u mesečne isplate. Mislim da to nije bilo odlično 

rešenje, ali je bilo svakako jedno od najmanje loših. Postoji jedan 

problem za koji mislim da je rešen bolje u Češkoj nego u 

Mađarskoj, a to je problem nacionalizovanih kuća koje još postoje. 

Kuće i zgrade u državnom vlasništvu u Mađarskoj su prodate 

uglavnom ljudima koji žive u njima. Ovo zvuči kao pravedno 

rešenje ali ljudi koji žive u zgradama i kućama uglavnom 

nemaju novca da ulože i obnove te zgrade. U češkom slučaju 

kuće i zgrade uglavnom su vraćene bivšim vlasnicima, koji su ih 

zatim prodali nekom drugom ko je u te zgrade ulagao. To je jedan 

od razloga zašto Prag izgleda tako dobro. Dakle, što se tiče 

repatrijacije kuća i zgrada, ja bih izabrao drugi način, a u ostatku 

ekonomije mislim da je mađarsko rešenje prilično dobro. 

G. Grgurević, Liga za zaštitu privatne svojine: Vlasnik jedne 

od najvećih i najuglednijih advokatskih kuća u svetu rekao 

nam je: čuvajte se mađarskog zakona o denacionalizaciji. 

Gospodin Vlahović je rekao da je njegov glavni cilj, u stvari, 

da dobije što više investitora. Pa znate koji je bio glavni razlog 

predsednika vlada Češke, Mađarske i Poljske i ostalih, upravo je 

to bilo. Prvi zakon koji je donet bio je zakon o restituciji, upravo 

zato da bi se defi nitivno rešili svojinski odnosi. I na tom se 

pitanju, oko koga kod mnogih 

još postoje nedoumice, prelama 

iskrenost i istinitost reformi. 

Osnovne naše informacije 

kažu sledeće: nijedan investitor 

neće doći i ni cent dati za 

ovakvu privatizaciju zemlje. 

Može se dogoditi nešto drugo, 

o čemu je gospodin Medojević 

govorio i čega se mi plašimo – 

da neki momci iz još neidentifi 

kovanih izvora pokušaju nešto 

da kupuju. 

A. ANĐIĆ 

Dimitrije Boarov: Počeli 

smo razgovor o vlasnicima 

kojima je davno oduzeta imovina. 

Da li ćemo imati novi 

krug ljudi koji misle da su postali 

vlasnici nečeg a biće im 

oduzeto vlasništvo nad preduzećima 

koja oni misle da su 

stekli po Markovićevom zakonu 

o privatizaciji, pa onda po 

srpskom zakonu, pa revidiranom itd. Šta će biti sa ovim vlasnicima 

i kvazivlasnicima koji su stekli vlasništvo uglavnom po insajderskom 

sistemu? 

Aleksandar Vlahović: Pa, neće biti ništa. Oni će imati te deonice 

koje su stekli. Ja sam više puta naglasio da je naš cilj da 

smanjujemo rizik investiranja i da smanjenjem rizika u vezi sa 

svojinom zapravo smanjujemo sveobuhvatni rizik investiranja 

u zemlju. Ti vlasnici koji su stekli akcije besplatnom podelom ili 

kupovinom sa popustom i dalje će ostati vlasnici. Mi ćemo im 

omogućiti da sa tim akcijama raspolažu slobodno i da rade ono 

šta im je volja, da trguju u sekundarnom prometu, poklanjaju 

akcije, da ih bace ako ne žele da ih imaju. To je zapravo paradigma 

prethodnog sistema – podeljene su akcije a zabranjen je 

njihov promet. Država je – je li – pametnija i bolje zna nego ak-


cionari šta bi trebalo sa njima raditi. Molim vas, ako ste nekom 

podelili akcije, dozvolite mu da sa tim akcijama radi sutra šta 

god hoće. Odlagao se problem i odlagala se istina koja je svima 

bila jasna, pa se na, hajde uslovno da kažem test prodajama 

vrlo jasno videlo kolika je ta vrednost društvenog kapitala koja 

je tako besplatno podeljena, i tako su se pojavljivali oni diskonti 

od 90-95 odsto u prometu, o kojima sam prethodno govorio. 

Dakle, da napokon bude jasno, nijedna odredba, nijedan 

član zakona ne postoji u novom zakonu a da ima retroaktivno 

dejstvo. Ko god je stekao akcije, ima akcije. 

Koji realan obim stranih direktnih investicija očekujemo? Ja 

znam koliko je nama potrebno a koji obim očekujemo, ne bih 

da se igramo. Hajde da vidimo sutra kako će tržište da odreaguje 

odnosno koliko ćemo biti spremni pored dobrog zakona o 

privatizaciji, dobrih institucija koje prate zakon o privatizaciji 

da završimo i reformu u drugim sferama. 

Što se tiče ove godine, mi ne očekujemo neke značajnije rezultate. 

Imaćemo osam velikih tendera, znači istovremena prodaja 

šest-sedam fi rmi u jednom paketu iz jedne industrije. I to 

je sve što ćemo ove godine uraditi. I nameravamo da ove godine 

potpuno zatvorimo pravnu legislativu koja bi trebalo da podrži 

privatizaciju, a tu su i neki zakoni koji nisu direktno vezani 

sa ekonomskim zakonima. 

U kom obimu će se sredstva od prodaje preduzeća koristiti 

za ulaganje u male i srednje projekte, koja banka ili druge institucije 

će donositi odluke? Naša ideja je da koncentrišemo i generišemo 

sredstva za razvoj malih i srednjih preduzeća, i da ta 

sredstva idu preko specijalizovanih banaka koje će davati podršku 

njihovom razvoju. 

Nebojša Medojević: Mogu da iznesem moj lični stav o pitanju 

restitucije. Kao i odnos prema privatizaciji, to je odnos 

jedne političke elite prema demontiranju sistema komunističke 

vladavine, zasnovanog na monopolima na istinu, na silu i 

na pare, a kad kažem pare podrazumjevam i budžet i imovinu, 

tako i restitucija. 

Proces restitucije je veoma složen iz prostog razloga što ni mi 

više nismo isti od pre 20 godina. Tako ni imovina nije ista kao 

ona što je bila onda oduzeta, ali ja se zalažem za to da se riješi 

principijelnim putem. Recimo, krajnje je neprihvatljiv u Budvi 

slučaj placa pored Jadranskog sajma koji je oduzet kao livada, 

i sad je livada. Ranije je bio vlasništvo Nebojše Medojevića (fi - 

gurativno, inače ja nemam ništa od vlasništva), sad je vlasništvo 

opštine Budva. I sad pazite, opština Budva prodaje taj plac 

po hiljadu maraka, ili 50, ili 100 maraka, i onda uzme te pare, 

a onda republička vlada usvoji zakon o restituciji kojim utvrdi 

maksimalnu kompenzaciju na 300.000 maraka. I onda, čovjek 

koji je naslednik gleda kako opština prodaje njegovu imovinu 

koja je u istom stanju kao kada je bila oduzeta za tri miliona 

maraka (ovo je istinita suma), a vlada mu predlaže kompenzaciju 

od 300.000 maraka. 

Ne postoji meni logično objašnjenje. Dakle, ono što je u fi - 

zičkom stanju nepromjenjeno u odnosu na dan kada je oduzeto 

treba da se vrati u fi zičkom obliku. Za ono što se ne može vratiti, 

kao što su škole, bolnice, preduzeća, model koji je ministar 

izložio meni djeluje racionalno. Dakle, da se iz privatizacionih 

prihoda kompenziraju bivši vlasnici preduzeća. Ali, ja sam recimo 

za to da se ljudima vrati pravo svojine a da se ugovorom 

ograniči pravo raspolaganja tom svojinom. Recimo, ne možete 

vi sada srušiti školu pa praviti stambene zgrade ili srušiti neku 

fi rmu pa graditi tržne centre. Govorim o zemlji. Ja sam za preduzeća 

rekao da je što se mene tiče ovaj plan racionalan ukoliko 

bude dovoljno para. Naravno, tu će vjerojatno uskakati i obveznice 

i nešto još, zavisi od stepena likvidnosti, od priliva keša. 

Ali mislim da je sasvim racionalno da vi budete vlasnik zemlje 

ispod škole, i da umesto onoga ko sad ubira rentu – opština, vi 

ubirate tu rentu. Dakle, nema nikakve potrebe da vam se vlasništvo 

ne vrati, ali da se ugovorom ospori vaše pravo da srušite 

školu a otvorite noćni klub. 

Naprosto jedan novi socijalni dogovor između potencijalno 

oštećenih ljudi i političke elite koja bi trebalo da sprovede nešto 

što će biti u budućnosti. 

G. Guzina, ekonomista: Mađarska, zemlja sa deset miliona 

stanovnika, bila je na kraju sloma socijalizma i Berlinskog zida 

dužna deset milijardi dolara svetu. To se smatralo visokom zaduženošću 

mereno per capita. Danas je zaduženost Mađarske, 

ako je moj podatak tačan, 30 milijardi dolara. Najzaduženija 

zemlja sveta per capita. Mi imamo u narodu jednu izreku da 

je ruka koja daje iznad ruke koja prima, pa pitam kako se to 

enormno zaduženje i priliv stranog kapitala odrazilo na nacionalni 

suverenitet Mađarske na bazi iskustava poslednjih deset 

godina? 

Tamas Bauer: Taj problem je vrlo važan za Mađarsku i njenu 

ekonomsku politiku. Istina je da je Mađarska bila najzaduženija 

zemlja čija je vlada morala sa tim da se bori tokom 80-ih 

i početkom 90-ih godina. Sredinom 90-ih Mađarska je ubrzala 

privatizaciju velikih fi rmi, uključujući telekom, elektroprivredu 

i druge. I ceo prihod od ovih privatizacija usmeren je na 

umanjenje tj. vraćanje duga. Tako je neto dug Mađarske znatno 

smanjen na oko šest milijardi dolara. I kao posledica toga 

Mađarska više ne spada u visokozadužene zemlje. Sufi cit kapitala 

u poslednjih deset godina u Mađarskoj bio je svake godine 

veći od dela duga koji je te godine trebalo da bude vraćen. 

Vraćanje dugova više nije centralni problem mađarske privrede. 

Što se suvereniteta tiče, danas Mađarska planira da uđe u 

Evropsku uniju, a mađarska ekonomska politika uveliko zavisi 

od velikih multinacionalnih kompanija koje posluju na mađarskom 

tržištu. Ekonomski suverenitet je nešto što u sadašnjosti 

ne postoji. I ne želimo ga, jer koja zemlja ima najveći ekonomski 

suverenitet u svetu? Severna Koreja! A najmanje suverena 

zemlja u tom pogledu je Nemačka, jer je ekonomski visokozavisna 

od SAD, Japana, Belgije, Holandije itd. I to ne mora da ima 

nikakve veze sa zaduženošću. I ako nismo zaduženi, ne moramo 

biti ekonomsku suvereni. 

DA LI UZETI NOVAC OD LOPOVA 

Dimitrije Boarov: Da li je privatizacija moguća samo sa 

poštenima? 

Nebojša Medojević: Ja sam jedan od ljudi koji je u programu 

Grupe 17, to jest ja sam 1997. godine napisao predlog za 

oporezivanje bogataša; taj model se sada, koliko sam čuo, razrađuje 

u srpskoj vladi, nisam još vidio. Dakle, sve je vezano za 

taj socijalni konsenzus. Dakle, imate jednu grupicu drumskih 

razbojnika – jer to se ne može nazvati ni privatnim vlasnicima 

ni biznismenima ni bilo kakvim drugim blagim terminima, 

to je naprosto jedna gomila bandita koja je opljačkala ovaj narod, 

koja je iznijela ogromne pare vani, a pazite, kriminalci svih 

tranzicionih zemalja ne nose svoje pare ni u Kinu, ni u Libiju, ni 

u Kubu, nego u švajcarske banke, ne zato što su zidovi na švajcarskim 

bankama deblji nego zato što je sistem švajcarske države 

najstabilniji dosad poznati, i garantuje im svojim pravnim 

mehanizmima zaštitu. 

Dakle, ako sada krenete u privatizaciju sa konstatacijom da 

su ti likovi privatni vlasnici ili poželjni kapitalisti, onda dolazi-


te u situaciju da oni žele da iskoriste privatizaciju kao model legalizacije 

svojih prljavih para i da zadrže kontrolu nad srpskim 

društvom blokirajući tranziciju. Imaćete jednu vrstu klijentelističkog 

kapitalizma, kakav imate u Rusiji: deset kapitalista koji 

su pokrali pare na razne načine, svaki od njih ima – vlasnik je 

preduzeća, vlasnik je banaka, vlasnik je privatnih investicionih 

fondova, vlasnik je medijske imperije koja je takođe izuzetno 

važna, vlasnik je ili fi nansijer političkih partija i, na kraju, sad 

sam čuo zadnji trend, počinju da osnivaju fondacije za fi nansiranje 

nevladinih organizacija koje se bore za zaštitu ljudskih 

prava i nepovredivost privatne svojine; gospodin Guzinski je 

prije nekoliko dana osnovao fond od 25 miliona dolara. 

I ako pustite to, Srbija će biti dakle jedna vrsta klijentelističkog 

kapitalizma u kome je potpuno nebitno ko je na vlasti, a ko 

nije na vlasti. Sve je vezano u toj jednoj matrici u kojoj se mi 

krećemo kao zombiji između njih, a oni skidaju kajmak. I što je 

najvažnije, umesto monopola dobićete oligopol, koji je još opasniji 

jer njih deset dogovara sve transakcije. Ako se Srbija sada 

ne obračuna do kraja sa tim kapitalistima takozvanim – oporezivanjem 

imovine, oduzimanjem te imovine, to je jedna nova 

restitucija, ratnih profi ta ili ratnih monopola, onoga što je došlo 

iza toga – onda nemate nikakve teorijske šanse za tranziciju. 

Oni će postavljati vlade, iza njih stajati, upravljati, upravljati 

ekonomijom, rentirati monopole i dalje nastaviti sa erozijom 

nacionalnih ekonomskih resursa i sa čitavom tom pričom. 

Milić Milovanović: Restitucija je zaista veliki problem i 

mnoge zemlje su pokušavale da ga reše, ali nije nađeno pravo 

rešenje i ne može ni postojati pravo rešenje. Evo, problem restitucije 

najviše je rešavan u Istočnoj Nemačkoj, i do danas nije 

rešen, uz celokupnu infrastrukturu koja postoji u Nemačkoj i 

sistem sudstva. 

Najvažnije čega ljudi moraju biti svesni jeste da će ovaj zakon 

doprineti rastu korupcije u ovoj zemlji, zato što su procene 

koje se daju, Transparency Internationala i ostalih međunarodnih 

organizacija, jesu subjektivne, i objektivni nivo korupcije u 

našoj zemlji nije onakav kao što se prikazuje na onoj rang-listi, 

jer smo mi jedna od najkorumpiranijih zemalja. Smatram da 

nama nedostaje infrastruktura za sprovođenje ovakvog zakona 

o privatizaciji. Mi nemamo dovoljno obrazovanu administraciju 

koja bi trebalo da sprovede ceo postupak. I to se, recimo, manifestovalo 

u privatizaciji istočnonemačke privrede. Projektant 

je organizacija koja je bila specijalno formirana za privatizaciju, 

i oni sami nisu uspeli da izađu na kraj sa tim problemom, 

već su morali da angažuju biznismene koji su aktivirani na prodaji 

pojedinačnih preduzeća. Dalje, mi nemamo antikorupcijski 

zakon. Mi nemamo zakon o konfl iktu interesa, pa možemo 

doći u situaciju, kao što smo već došli, da su nam vodeći političari 

u upravnim odborima društvenih fi rmi, što je apsolutno 

nedopustivo. 

Tamas Bauer: Ne mislim da mogu da dam neki generalni 

savet za privatizaciju u Srbiji jer se slažem sa mišljenjem da je 

stanje u vašoj privredi mnogo drugačije od privreda u Istočnoj 

Evropi pre deset godina. Moja jedina preporuka je da se brzo 

deluje i da se čitav proces završi u što kraćem roku. Ako će se 

pratiti logika efi kasnog ekonomskog menadžmenta, bilo koja 

restitucija je ekonomski loša. S druge strane, ljudi čija je imovina 

konfi skovana pre nekoliko decenija imaju ustavna prava da 

budu kompenzovani. Oba ova interesa su legitimna, i zato treba 

naći kompromis, ali što pre da bi se prihvatio nezaobilazan 

zakon a da se zatim ide dalje. Druga stvar je da li privatizacija 

može biti poštena. Privatizacija nije pitanje fer pleja, ali mora 

biti kontrolisana i mora se izbeći opasan izazov korupcije da se 

veoma jeftino može doći do velike imovine. 

Aleksandar Vlahović: Prvo, naš cilj su direktne investicije 

i sređivanje pitanja većinskog vlasnika, odnosno ko je taj koji 

upravlja preduzećem. Ako pođemo da je to naš ključni cilj, onda 

je tehnika prodaje, odnosno model prodaje većinskog kapitala 

zapravo samo način realizacije tog cilja. 

Privatizaciju neće voditi samo državne agencije, i ne iz jednog 

centra, i neće to raditi Ministarstvo za privredu nego će postojati 

nezavisna agencija. Želimo da izgradimo trougao kontrole 

između vlade, agencije i parlamenta, a da procesi budu 

maksimalno javni. 

Nama je jasno da mi nemamo zakon o antikorupciji, da nemamo 

zakon o konfl iktu interesa, ali smo mi makar u republičkoj 

vladi učinili taj jedan korak – svi smo izišli iz svojih fi rmi i 

svi smo prijavili svoju imovinu parlamentarnoj komisiji. I koverat 

sa mojom imovinom možete otvoriti i uporediti sa onim što 

ću imati onog časa kad budem otišao sa ovog mesta. 

Mi ćemo uporedo raditi na izgradnji sistema. Ne zaboravite, 

šest meseci je proteklo od 5. oktobra. Za šest meseci, verujte 

mi, ne mogu da se naprave džinovski gigantski koraci i 

da se odjednom preko noći napravi radni sistem po ugledu na 

Zapadnu Evropu. 

Javnost, transparentnost, tehnička jednostavnost, uz uvažavanje 

činjenice da naša državna administracija – i tu se slažem 

sa profesorom – nije do te mere izgrađena da bi mogla sve ove 

procese da vodi. Zato idemo na varijantu da agencija vodi isključivo 

tendersku proceduru, jer ona je jednostavnija za vođenje 

a istovremeno mnogo značajnija za privatizaciju, a da aukcijsku 

proceduru agencija samo kontroliše. 

Ovo je zakon koji je po svojoj defi niciji lex specialis. On će 

postojati i trajaće dok ne završimo privatizaciju društvene svojine. 

Privatizacija državne svojine, ja se slažem sa gospodinom 

Čankom, jeste mera ekonomske politike svake zemlje koja želi 

da pobegne iz određenih oblasti. 


Početak godine bio je i početak prve demokratske vlade Srbije. Nužnost 

privatizacije nije osporavana, ali je vođena polemika o načinima na koji 

će biti obavljena. Narednih godina aukcijskom prodajom državnog udela 

privatizovano je više od hiljadu srednjih i malih preduzeća; vlada je 

demantovala sve sumnje i kao jedan od velikih uspeha iznosila naplaćeni 

novac i obezbeđenje socijalne sigurnosti zaposlenih. Skandali oko nekih 

direktih nagodbi uticali su na pad vlade, ali ni nova nije osporila sumnjive 

privatizacije. Tempo je nešto usporen, uglavnom zato što su na dnevni red 

stigli veliki sistemi, elektroprivreda i naftna industrija, ali privatizacija se 

nastavlja.


VREME IZAZOVA // REFORMA SISTEMA OSNOVNOG OBRAZOVANJA 19 

2001 

Gašo Knežević: STRATEGIJA KAO POČETAK REFORME vode. Ili, drugim rečima, svi na nižim nivoima moraju biti ope- 

Pre svega, treba reći da su, kad je u pitanju obrazovanje, ekorisani od svake kreativnosti; njihov je zadatak samo da sprovonomski 

pokazatelji tragični. Za obrazovanje se izdvaja made ono što je od glave poteklo, dakle ono što je neko normirao. 

nje od četiri odsto bruto nacionalnog dohotka, što je izuzetno Osim toga, rezultati nekih istraživanja kvaliteta i nivoa zna- 

malo u poređenju sa zemljama drugih sistema, pre svega OECDnja učenika pokazuju da količina znanja akumuliranog u toku 

a, gde je prosek 6,4. Plate nastavnika mislim da ne treba ni po- školovanja ne odgovara standardima i potrebi za znanjem koje 

minjati, ali je jedan podatak frapantan i lako se pamti – godiš- život nameće. Što se tiče obrazovanja nastavnika, ono podranja 

plata nastavnika prema podacima za oktobar 2000. godine zumeva da je nešto malo tradicionalnog obrazovanja, pravog 

bila je 365 dolara. Znači dolar po danu – što je ispod grani- obrazovanja ali tradicionalnog sistema, dostupno nastavnicima 

ce siromaštva. Za 2001. godinu, dakle, sad govorim o sadaš- razredne nastave ili, klasično rečeno, učiteljima. Svi koji su više 

njem vremenu i o nekoj budućnosti s ekonomskog aspekta, za od toga nemaju nikakvo obrazovanje, odnosno nemaju dovolj- 

obrazovanje je izdvojeno 345,4 miliona dolara ili 17,44 ukupne no obrazovanje iz oblasti metodologije i sličnih pitanja. Dakle, 

vrednosti budžeta. Prioriteti u tom budžetu dati su povećanju problemi su kako pristupiti učeniku, odnos između đaka i na- 

nastavničkih plata, i na to je otpalo 80 odsto dela budžeta koji stavnika, a nešto je bolja situacija sa onim što se u svetu naziva 

nama pripada. On će nam omogućiti porast dohotka od 33 pro- “trostruko L” – long life learn – to jest obrazovanje tokom živocenta, 

što zapravo znači da mi samo pratimo infl aciju koja je ta, i to zahvaljujući iznad svega nekim nevladinim organizaci- 

već uračunata, i mislim da se govorilo o 30 posto, ali verovatno jama koje su u poslednje vreme, dakle pre prošle godine, imale 

valja očekivati i više. 

nekoliko kurseva ili metoda, u nekoliko navrata su pokušale sa 

Stanje školskih zgrada odavno nije dobro analizirano tako obrazovanjem nastavnika, učitelja, profesora, ali ni to nije ra- 

da imamo samo sporadične podatke – koji ukazuju na strašđeno sistematski. I to je slika o nama. Ona nije idealna, ali to je 

no propadanje ovih objekata u poslednjoj deceniji. Investicije u ono što smo zatekli i od čega smo pošli. Mi nećemo ništa per- 

održavanje tih zgrada i opremljenost učionica takođe su ispod sonalizovati. Nema pametne glave, i to je najmanje ova ovde. Iz 

nivoa prihvatljivosti. Ono što je dobro jeste da imamo te zgrade ove glave doći će samo poneka odlučica i to uglavnom u kon- 

i da deca imaju naviku da idu u školu. Imamo takođe i naviku taktu sa drugima. Probaćemo da radimo sistematski, da radi- 

nastavnika da im predaju 30 ili 45 minuta, o čemu u ovom tremo komisijski, da radimo tako što ćemo uključiti što više ljudi 

nutku verovatno svako sâm za sebe odlučuje – što je pomalo i u odlučivanje jer mislimo da je to jedini ispravni način rada s 

smešna strana ovog našeg posla. 

obzirom na situaciju u kojoj se nalazimo. U krajnjoj liniji, to je 

Što se tiče rukovođenja školama, ono funkcioniše po pozna- amnestiranje nas samih od eventualnih pogrešnih zaključaka. 

tom principu centralizacije i netransparentnosti. Šta to znači? Po čemu se reforma obrazovanja razlikuje od drugih refor- 

Znači da se odluke donose na jednom nivou koji je visoko, a mi? Postoje mnoge tačke ali ja bih istakao sledeće – efekti re- 

onda svi ostali elementi u lancu služe samo da te odluke sproforme nisu kratkoročno vidljivi. Oni su vidljivi tek kad prođe

20 VREME IZAZOVA // REFORMA SISTEMA OSNOVNOG OBRAZOVANJA 

određeni broj godina, obično osam. Dakle, tek posle toga možemo 

imati nove generacije, tek posle toga možemo nešto ozbiljnije 

videti. U ovoj reformi nemoguće je pilotiranje, nemoguće 

je povući potez pa ga vratiti unazad – mora da se ide postepeno. 

Ono što je dobro jeste mogućnost da se koriste iskustva drugih 

– mi ipak ne možemo presaditi modele; imamo ih, ali ćemo ih 

teško primeniti na ovom tlu. 

Sadržaji naših predmeta i programa u dobroj meri su ideologizirani. 

Ako je naš cilj da ih oslobodimo ideologije, i to je politika, 

i to je odraz nekog političkog stanovišta. Moramo biti veoma 

pažljivi kad koristimo politiku u borbi protiv politike, to 

se jednostavno mora shvatiti, jer nećemo, ne želimo nijednim 

sredstvom da preteramo. Ideologizacija programa naročito je 

uočljiva u predmetima Poznavanje prirode i društva u nižim 

razredima, u Istoriji, Geografi ji, rekao bih i nacionalnom jeziku. 

Sledeća razlika u odnosu na druge reforme je što se ta reforma 

ostvaruje u radu sa ljudima, i to mladim ljudima, a mladi ljudi 

su i nastavnici koji moraju da sprovedu reformu. Dakle, svi ljudi 

učestvuju u tom procesu. 

Kao prosvetni radnik imam iskustvo i znam kako se organizuje 

čas od 45 minuta. To je poluteatar, ja sam glumac, studenti 

su publika, moram ih uvesti u svoju priču. Ako nisu ušli 

u moju priču, ako me ne prate kao glumca, nema komunikacije, 

nema emisije znanja, nema ničega, nema interakcije između 

nas. Posle časa koji je dobar uglavnom izlazim iz učionice potpuno 

prazan. I tako sam zamišljao da bismo morali nekako da 

edukujemo naše učitelje, naše profesore za tu interakciju i za 

takvu aktivnost. Dakle, da pokušamo da ubijemo ono što se na 

fakultetima zove “eks katedra”, predavanje. Mislim da je to mrtav 

pojam. Učešće đaka mora biti procentualno veoma visoko u 

odnosu na vreme trajanja časova. 

Veliki problem jeste i prosvetna inspekcija, koja se prosvetnim 

radnicima sada nameće kao sistem apsolutne kontrole iz 

kojeg slede sankcije. Ovo ministarstvo će pokušati da upravni 

nadzor odvoji i prilagodi situacijama, ali ne uz neke ogromne 

promene. Cilj je i da se pedagoški nadzor koriguje, da postane 

savetodavan, tj. potporni mehanizam. Nema nadređenosti i podređenosti 

u tom položaju. 

Problem udžbenika. U čemu je i kako ga rešiti? Među nama 

postoji priča kako su udžbenici veoma loši, zastareli. Da li zbog 

toga treba formirati novu selektorsku komisiju? Naš odgovor je: 

ne. Samom novom selektorskom komisijom na isto mesto dovodimo 

druge ljude koji će na isti način iz iste glave odlučivati, 

samo možda ideološki pomereni sa jednog mesta ulevo ili udesno, 

kako već hoćete da gledate. Problem udžbenika se rešava 

prvo tako što će jedna ekipa ljudi koja se bavi pojmom udžbenika 

dati kriterijum za izradu udžbenika. Dakle, to će biti samo 

kriterijum šta udžbenik mora ispunjavati da bi bio udžbenik, 

šta rukopis mora ispunjavati da bi bio udžbenik. Onda će postojati 

i druga komisija koja će vredenovati vrednosti udžbenika, 

odnosno kvalifi kovaće ih. Sud te ekipe ne može biti jedan 

udžbenik. On može biti: ovaj, ovaj, ovaj i ovaj. Nema monopola, 

već na tržište može izaći i više udžbenika. 

Dakle, aspekti reforme po segmentima: poboljšanje udžbenika, 

planova i programa. Mi imamo manje časova nego što je 

evropski prosek, na donjoj smo granici. Zatim upravljanje školama 

– pod tim podrazumevam kako funkciju direktora tako i 

participaciju roditelja i participaciju lokalnih političkih zajednica 

kao što je opština ili grad. Tu mislimo da ćemo napraviti 

neke pomake. Pored toga, inspekcija, provera i osiguranje kvaliteta 

rada i ishoda školovanja i priprema nastavnika. 

To je naš plan, to je dinamika koju sebi možemo da nametnemo 

a da ne bude olako dato obećanje i olako obećana brzina. 

Ovo ministarstvo će se zalagati za ovakav pristup problemima. 

Nenad Havelka: JURNJAVA S PROGRAMOM 

Ako bi iz osnovne škole deca trebalo da izađu sa nekom tekovinom 

u smislu znanja, u smislu nekih osobina ličnosti, sigurno 

je da treba da izađu pismena. To je valjda prva stvar. Danas više 

nigde u svetu pismenost nije umeti pročitati naslov u novinama 

i napisati svoje ime. Pismenost danas uključuje poznavanje 

jezika, usmeno i pisano izražavanje, podrazumeva matematičku 

pismenost i podrazumeva pismenost iz osnovnih društvenih 

i prirodnih nauka. Naša škola je i koncipirana upravo tako. To 

je prava mala akademija u kojoj imate sve društvene osnovne 

nauke, sve osnovne prirodne nauke i sve glavne grane umetnosti. 

Međutim, u programima osnovne škole postoji sadržinski i 

vremenski diskontinuitet. Prvi razred ima svoj program koji se 

uči u prvom razredu, drugi razred svoj, sedmi i osmi svoj. Pa 

čak u toku školske godine prvo tromesečje ima svoje teme, treće 

tromesečje svoje. I sve one ocene koje učenici dobiju ocene 

su iz te diskontinuirane klime, diskontinuirane i u sadržaju i u 

vremenu. 

Trideset šest odsto učenika koje smo mi ispitivali, a bilo ih 

je 1300 iz cele republike završilo je sedmi razred s odličnim uspehom. 

Sledećih 26-27 odsto završilo je s vrlo dobrim uspehom. 

Sada kad završavaju osmi razred ti brojevi će biti još nešto veći. 

Dakle, biće 40 odsto odličnih, a ostatak će biti uglavnom vrlo 

dobar sa nekih 11-12 odsto dobrih. Da li je to kvalitet? Jeste 

kvalitet onoga sa čime su učenici ocenjivani u diskontinuitetu. 

On je u prvom razredu stekao reputaciju odličnog jer je stvarno 

bio odličan. Nije mu poklonjeno. Tu reputaciju održao je u 

drugom, u trećem, i tako redom, ali uvek u onom segmentu vremena 

i programa koji se tiče tog razreda. A kad završava osmi 

razred, on stvarno treba dosta toga da zaboravi u toj školskoj 

klasifi kaciji, sve te pretince, sve te pregrade, ograde. Dakle, to 

je jedna jurnjava sa programom koja je vrlo uspešna u svakom 

segmentu vremena, ali koja nije uspešna u celini. 

Ma koliko plakala, malo se ustezala kad prvi put pođu u školu, 

deca se zaljube i u školu, i u učiteljicu, i u ono što rade. I oni 

to izdašno vole prve dve-tri godine. A onda se neko potrudi da 

kad iz osmog izađu zapale sveske, pobacaju knjige, a čuo sam 

da su negde zapalili i školu. Šta se to desilo – pitam vas – da su 

taj dečji početni optimizam i interes potonuli? Mislim da raskorak 

između ove dve linije to pokazuje. Jer, te dve linije su kao 

otvorene makaze. Gornji krak – rastu sposobnosti, donji krak – 

opada učešće. I naravno, rezultat je: spasi se ko može. I deca se 

spasavaju na razne načine. Odlični učenici mazohizmom, srednji 

i vešti učenici izostajanjem u pravom momentu. Neki napuštanjem 

škole – postoje cele socijalne kategorije koje ne prežive 

u školi peti i šesti razred. Škola za njih postaje egzibicija koju 

ne mogu da prođu. 

Nenad Milošević: REFORMA PROMENOM CILJEVA 

Mi smo do sada ovde uglavnom slušali o učenicima, ali bi 

bilo jako interesantno da profesor Havelka napravi test o stepenu 

usvojenosti znanja kod profesora, naročito profesora srpskog 

jezika. Naime, reforme osnovnog školstva sigurno neće biti 

ukoliko nosioci te reforme ne budemo mi, odnosno učitelji, koji 

bi trebalo da je sprovedemo. To je osnovna teza. Upravo nastava 

u nižim razredima treba kompletno da se reformiše. Znači, 

ne samo da se promene udžbenici i smanji gradivo. Moraju se 

promeniti ciljevi. Društvo matematičara, društvo jezičara, svi 

se sad bave skraćivanjem gradiva, izbacuju određene nastavne 

jedinice, da li će u matematici biti znak pripadnosti, da li će biti 

oznaka za skup. Znate, to je mnogo manje važno od onoga šta 

je cilj tog osnovnog obrazovanja za dete uzrasta od 6 do 14 godina. 

Ako promenimo ciljeve, onda ćemo naći i tehniku kako to 

da sprovedemo. Znači, stvari bi trebalo iz korena menjati.


Navešću neke primere. Postoji jedna albanska narodna priča 

o tome ko je junak; jedan dečak nije pobegao kad je nešto 

skrivio, već je ostao. Svi su ostali pobegli i samo je on ostao. 

Poenta jeste da je on junak. Ne mogu da shvatim da ne postoji 

nijedan jugoslovenski pisac, nijedno štivo Zmaja, Dositeja 

ili bilo kog pisca u kome se ogleda pojam junaštva, nego nam 

je potrebna albanska narodna priča. To je neverovatno. Zatim 

“Ciganski slavuj”. To je divan tekst, ima neke književne vrednosti. 

Međutim, poruka priče je ta da Ciganin nije hteo da svira 

pod pretnjom, ali je, kad ga je nemački ofi cir ubio, nastavio da 

svira i svirao je najlepše pesme. Krajnja poruka Učiteljskog fakulteta 

koji štampa orijentacioni plan koji je dostupan učiteljima 

da po njemu rade jeste da je sloboda tog umetnika važnija 

od života. A zamislite da li je to baš tako. Zatim tekst “Uzbuna u 

noći”, u kome Arsen Diklić opisuje rat u Vojvodini. Pazite, poslednjih 

deset godina okružuje nas rat, i mi u čitanci za drugi 

razred dajemo takav tekst o nekom drugom vremenu ali na 

istim prostorima. Znači, naš narod strada, i danas strada, i mi 

i danas to čitamo i dajemo deci. Zar nema nečeg lepšeg da pročitaju 

i da izaberu? 

Smatramo da bi trebalo potpuno obnoviti i odnos, odnosno 

vezu između đaka, učitelja i roditelja, i povratnu informaciju između 

roditelja i đaka. Šta to znači? Škola mora da bude stalna 

provera. Mi moramo stalno da proveravamo decu, roditelji 

moraju stalno da proveravaju nas. Ne da uče za nas nego da nas 

proveravaju. I da sistemom ocenjivanja mi proveravamo njih. 

Važna je i pojava privatnih časova, a smatram da je uzrok 

njihovog uzimanja samo u preobimnom gradivu; veliki su zahtevi 

nastavnika i roditelja u odnosu na dete, ali je primetna i 

ležernost roditelja. Roditelji obično razmišljaju u stilu: platiću 

časove i miran sam, biće odlične ocene itd. Međutim, postoji 

i subjektivni faktor kod nas učitelja. Ni mi ne pružamo 

deci dovoljno informacija zbog motivacije ili bilo čega drugog. 

Poslednji razlog bile bi slabije intelektualne mogućnosti 

učenika. 

Što se tiče novih udžbenika i knjiga, ideja o tim timovima, 

to je sve lepo, samo ne shvatam zašto su uopšte štampani ovi 

udžbenici za narednu školsku godinu, zašto nije dat signal da 

uopšte ne bi trebalo štampati udžbenike. Pojam udžbenika treba 

iskristalisati – da li je udžbenik knjiga iz koje će dete učiti 

ili radna sveska u kojoj će raditi. Pošto su ljudi sve komercijalizovali 

u sistemu prosvete, oni su za sve udžbenike u mlađim 

razredima uveli princip da su udžbenici ujedno i radne sveske. 

Znači, ako dete uzme da uči, ono mora i da piše po njemu, što 

znači da sledeća generacija neće moći da ga koristi, što u drugim 

zemljama nije slučaj. Svi imate decu ili prijatelje svoje dece, 

pa kažite zaslužuje li vaše dete da ima udžbenik kakav ima jedan 

Englez, Francuz, ili Amerikanac. 

Ilija Jukić: DOVESTI ŠKOLU U RED 

Obrazovanje i škola su nacionalna pitanja, i tako ih treba i 

tretirati. Svi umni ljudi i svi oni koji mogu da daju bilo kakav 

doprinos reformi trebalo bi da ga daju. Godinama se postavlja 

pitanje šta se želi postići nastavom – da li je to znanje ili su u 

pitanju sve druge sposobnosti? Kakva je nastava i kakav kvalitet 

od nje očekujemo? Ja mogu da tvrdim da naša deca, ili bar 

većina njih, ima visoka znanja iz pojedinih oblasti. Ali kakva 

su ta znanja, kakva je njihova funkcija, koliko su upotrebljiva? 

Da li oni ta znanja mogu bilo gde da primene? Da ne govorimo 

o ponašanju – to vidimo po gradu upravo ovih dana, kada su 

školska dvorišta i okolne ulice pune đačkih udžbenika, svezaka 

i papira. To mnogo pokazuje. I zato mislim da tu treba napraviti 

najdublje promene, naravno, dajući prednost sposobnostima 

učenika. Podrazumeva se da sposobnosti ne mogu bez znanja. 

Međutim, pitanje je koja su to znanja i koji su to sadržaji neophodni 

da se te sposobnosti razviju, navike i veštine. 

Naravno, tu dolazimo do onog osnovnog pitanja – plana i 

programa, koje je bolno pitanje naše škole. Naši programi nisu 

najbolje odabrani, učenici su preopterećeni suvišnim činjenicama, 

suvišnim informacijama koje na kraju ne daju ono pravo 

i potrebno znanje sa kojim bi deca trebalo da izađu iz škole. 

Na primer, da li moramo imati 13 potpuno ravnopravnih predmeta 

u završnim razredima osnovne škole, gde će dete morati 

podjednakim intenzitetom da radi i srpski jezik i matematiku 

i istoriju, naravno sa svim onim činjenicama i podacima 

koji se daju u našim udžbenicima istorije. Zatim tehničko obrazovanje, 

muzička, likovna kultura i takozvane veštine gde dete 

mora istim intenzitetom da radi sve to, ne obazirući se na svoje 

individualne sklonosti, sposobnosti i želje, i kuda će to dete 

posle osnovne škole biti usmereno, da li će mu uvek sve to biti 

potrebno. 

Po ukupnom fondu časova, u Evropi smo negde na donjoj 

granici – postavlja se, međutim, problem odnosa sadržaja gradiva 

i tog fonda časova, odnosno potrebnog broja časova za 

obradu i utvrđivanje nastavnog gradiva u čemu se upravo i postiže 

funkcionalnost nastavnih sadržaja. 

Nastavnici moje i drugih škola ispitivali su koliko naših učenika 

uzima dopunske časove koje plaćaju – po tim rezultatima 

u nekim predmetima i do 70 odsto. Da li je tu u pitanju program, 

težina programa, fond pojmova itd., ne bih davao nikakav 

zaključak, ali mislim da nije samo to. Međutim, učenici očigledno 

u celom tom sklopu ne mogu sve to da stignu. 

Zatim problem kadra. Danas je veoma teško doći do nastavnika. 

Ne govorim sad o njihovoj kompetenciji, naravno. 

Govorim uopšte o nastavniku. Po nekoliko godina se u 

Beogradu ne može naći nastavnik matematike, nastavnik engleskog, 

nemačkog jezika, fi zike itd. Postoje neki podaci, nezvanični 

verovatno, da u Beogradu više od 20 odsto časova nije stručno 

zastupljeno. Šta je tek onda s unutrašnjošću? 

Poseban problem o kojem treba govoriti, i koji je po meni 

najvažniji, jeste metodika rada u školama, usavršavanje nastavnika, 

problem interakcije učenika i nastavnika, problem komunikacije 

u odeljenju, koja gotovo da ne postoji. 

Marina Drndarski: OBJAŠNJAVANJE NEJASNOG 

NEJASNIM 

O ovom problemu pokušaću da govorim iz ugla nastavnika, 

a i iz ugla dece, pošto sam u svojoj školi sprovela jednu anketu 

baziranu na pitanjima šta bi deca uradila ako bi imala šansu da 

nešto promene u svom obrazovanju i školovanju. 

Naime, u uzorku petog, šestog i sedmog razreda dobila sam 

podatak da bi prvo trebalo smanjiti gradivo koje je preobimno 

i opširno. Drugo, da ima mnogo nepoznatih termina i pojmova 

koji moraju da se uče za ocenu. Jedno dete napisalo je da ukoliko 

želi da ima dobre ocene mora da nauči napamet defi niciju, a 

da pri tom ne zna o čemu je stvarno reč. Treće, da ima dosta slika 

koje su nejasne. Znači, loš je kvalitet udžbenika. Posle raznih 

novih lekcija koje se tiču određene tematike trebalo bi ponuditi 

više zanimljivosti. Znači, kako zainteresovati dete za datu lekciju. 

Zatim, nedostaju slajdovi, plakati i panoi, sve što bi trebalo 

da poseduje svaka škola. Nedostaje više druženja sa decom iz 

drugih škola, više druženja sa prirodom, izleti, radne ekskurzije. 

Dešava se da deca odu na ekskurziju i da ne mogu da razlikuju 

ovcu od koze. Ukoliko je u pitanju biologija, trebalo bi da bude 

više eksperimenata, laboratorijskih vežbi, kontakata sa živim 

organizmima – u nastavnom planu i programu za praktičan rad 

ima veoma malo mesta. Deca pitaju i gde da potraže nova otkrića 

iz raznih oblasti jer udžbenici nisu dovoljni. Nema dovoljno

A. ANĐIĆ 

22 VREME IZAZOVA // REFORMA SISTEMA OSNOVNOG OBRAZOVANJA 

klubova, sekcija, predavanja, takmičenja – deca traže da se takmiče, 

da provere svoja znanja sa ostalom decom. 

Što se tiče kolega iz moje škole, prva i osnovna zamerka bilo 

bi preveliko odeljenje. Naime, svi znamo da naša odeljenja broje 

negde trideset i više učenika. U gimnazijama i u srednjem 

obrazovanju to je negde 40-45 učenika. Ono što bi poboljšalo 

kvalitet rada, a time i samu reformu školstva jesu manja odeljenja. 

Prema našem mišljenju, od 20-25 učenika u odeljenju 

bio bi optimalan broj. Naravno, s tim u vezi je i problem broja 

prostorija. Osim tog broja, problematična je i opremljenost 

kabineta i same škole. Naše škole su u očajnom stanju, kabineti 

takođe, tako da bi trebalo u saradnji sa raznim drugim institucijama, 

naravno i sa samim ministarstvom, poboljšati i samu 

školu i opremljenost. 

Gradivo je preobimno, a učenike bi trebalo rasteretiti. 

Naravno, tu se slažem i sa modernizacijom samog gradiva: 

dešava se, recimo, da genetika ide dalje, a mi je spominjemo 

samo u osmom razredu. Nešto više o tome učenik saznaje tek 

u gimnaziji. U našim udžbenicima ima dosta nejasnih termina 

i pojmova, pa se dešava da dete objašnjava nepoznat pojam 

drugim nepoznatim pojmovima. Znači, potrebno je prečišćavanje 

udžbenika. Osim toga, neophodna je i dopuna sadržaja savremenom 

literaturom, enciklopedijama, pristupom internetu, 

rečnicima, stručnim pomagalima itd. I, naravno, naglašavam 

da bi dobro bilo da se svi nastavnici stručno usavršavaju kako 

bi mogli lakše i ozbiljnije da pristupe svom zvanju, a isto tako i 

da lakše komuniciraju sa učenicima. Naravno, neophodno je da 

se predvidi više vremena za objašnjavanje i diskusiju, saradnju 

sa roditeljima i ostalim kolegama iz drugih škola, što bi mnogo 

više unapredilo i sam sadržaj nastave. Postoji i problem darovitih 

učenika. Šta s njima? Da li ih staviti u isti koš s ostalom decom, 

ili ih izdvojiti i dati im nešto više? 

Tamara Skrozza: Jedna od zanimljivijih ideja koja se pominje 

i ovde i u javnosti uopšte jeste ocenjivanje nastavnog kadra. 

Nešto slično već je sprovedeno na Ekonomskom fakultetu. Da li 

će ministarstvo bar u skorije vreme inicirati sličnu akciju pošto, 

za razliku od ostalih mera, ova ne zahteva mnogo novca? 

Gašo Knežević: Vrata našeg ministarstva apsolutno su otvorena. 

Dakle, ako bi neko došao sa tim predlogom, kucao bi na 

otvorena vrata. Međutim, tu ćemo imati veoma veliki otpor samih 

profesora. Ja sam pokušavao na Pravnom fakultetu pet godina. 

Preveo sam pitanja pošto sam koristio tuđ uzor – tih pet 

pitanja posle su se račvala i trebalo je da na kraju školske godine 

đaci anonimno ocene rad svojih profesora. Nijednom nisam 

uspeo da probijem zid odbojnosti kolektiva, dakle nastavnika. 

Onda sam to primenio individualno na svom primeru, ali 

to je moj problem, nema veze sa širom evaluacijom. Dakle, da, 

zašto da ne. To je veoma dobro, ali plašim se da postoji otpor 

među nama. 

Drago Pantić, profesor prištinskog Filozofskog fakulteta: 

Mislim da će biti mnogo otpora tokom sprovođenja planirane 

reforme. Oni će se pre svega pojaviti u samom ministarstvu 

prosvete, u kome je malo kreativnih i inventivnih, inovativnih 

stručnjaka. Osim toga, problem će biti ekonomska kriza, a poteškoća 

će biti i u samim školama – naime, mali je procenat direktora 

koji su se pokazali kao nosioci reformi, bez obzira na 

njihovu ovakvu ili onakvu orijentaciju. I na kraju, treba uvek 

računati – to smo videli i na međunarodnom planu u školama 

drugih zemalja – da nemotivisani i nedovoljno osposobljeni 

nastavnici predstavljaju veliku prepreku svim procesima reforme. 

Jedan je stručnjak pre dvadesetak godina rekao: morate 

znati da li nastavnici znaju, da li hoće i da li mogu da prihvate 

reformu.


Gašo Knežević: Ministarstvo prosvete je glomazan aparat. 

Mi imamo problema, kao i svi drugi, sa kadrovima od kojih 

mnogi konzervativno razmišljaju. Međutim, vi znate onu izreku 

u našem narodu “veži konja tamo gde ti gazda kaže”, pa se 

i ja nadam da će svi zaposleni da slušaju glas koji će dolaziti s 

vrha Ministarstva, i nadam se da ćemo taj otpor uspeti da savladamo. 

Ekonomska kriza neminovno stvara otpor, ali tu bih vam 

samo nešto rekao – najskuplja škola je loša škola. Prema tome, 

moramo naći pare da to popravimo. 

I direktori i nastavnici jesu donekle neuralgična tačka, 

ali mislim da su i oni već željni autonomije, ako ničeg drugog, 

da uzmu sudbinu u svoje ruke i nadam se da će se time 

rukovoditi. 

Nenad Havelka: Ja mislim da je to koncepcija obrazovanja. 

Zaista ne znam kako će se bilo šta u programu menjati, kako će 

se eventualno ispoštovati nalaz našeg istraživanja da program 

u osnovnoj školi ne sme da bude tako segmentiran u vremenu i 

prostoru i u svemu, jer se tako gubi krajnji rezultat. Ako mi ne 

razgovaramo o koncepciji obrazovanja, ja bih sad potrošio dosta 

vremena da ilustrujem šta mislim, ali evo, naša škola, ako 

joj oduzmemo ove slabosti koje je nakupila u poslednjih petnaestak 

godina, vrlo je lep, reprezentativan primer. Ona je još 

uvek reprezentant takozvanog akademskog pristupa obrazovanju. 

Ali, u tom pristupu postoje dve varijante: ova koja je kod 

nas zastupljena jeste rana varijanta s kraja prošlog veka da se 

sticanjem znanja razvijaju sposobnosti; postoji i druga varijanta, 

da se direktno ide na razvijanje sposobnosti i da su znanja 

produkt razvijanja sposobnosti. 

Evo zašto treba raspravljati o tome koji pravac izabrati. 

Ako se opredelimo za pristup razvijanja sposobnosti – predmetna, 

časovna, razredna nastava kao sistem počinje, a mi u 

stvari ništa ne menjamo. Predmeti ostaju. Sve se predmetizuje. 

Najnoviji primer je predmetizovanje marksizma. Mladi ljudi 

još uvek ne znaju šta se desilo s tim predmetom. Sada hoće da 

se predmetizuje ekologija, religija, lepo ponašanje, demokratsko 

obrazovanje... Sve hoće da se predmetizuje. Pa to je taj koncept 

koji i hoćemo da napustimo u stvari. A mi to ne prepoznajemo. 

Sve hoćemo u 45 minuta, sve hoćemo da ima udžbenik, 

sve hoćemo da ima zaduženog profesora, sve da bude ocenjivano. 

A to je ono što stvara u nama neraspoloženje prema školi. 

Može li tu nešto da se promeni? Ako bi te promene bile ozbiljnije, 

onda bi se menjala koncepcija. 

Tamara Skrozza: Nedavno su analizirani osnovnoškolski 

udžbenici istorije i geografi je u regionu Balkana. To ispitivanje 

pokazalo je da su naši udžbenici na prilično niskom nivou, da 

su veoma ideologizirani. Za razliku od naših, slovenački udžbenici 

dobro su ocenjeni, između ostalog zahvaljujući tome što je 

slovenačko ministarstvo prosvete dalo profesorima Filozofskog 

fakulteta da, u okviru komisija i stručnih saveta, napišu te udž- 

benike. Ima li nekih konkretnih ideja u tom pravcu? 

Gašo Knežević: Imamo već i rezultate. Naime, tačni su podaci 

koje ste izneli. Nije sporno da je to loše. Međutim, mi imamo 

jedan projekt koji je analiziran, a rukovodilac projekta bila 

je Dubravka Stojanović, naš istoričar, sa svojim saradnicima. I 

oni su napravili knjigu “Dete kroz istoriju”. To je jedan od najboljih 

udžbenika koji se pojavio, i dobio je neku međunarodnu 

nagradu. 

Tamara Skrozza: Koliko se programi samoinicijativno prilagođavaju 

učenicima? 

Marina Drndarski: Navešću primer petog razreda. Peti razred 

je izuzetno težak za učenike jer se susreću sa mnogim novim 

predmetima. U biologiji, pošto govorim o svojoj struci, susreću 

se s pojmovima koji im kroz druge predmete još nisu 

objašnjeni. Na primer, defi nicija u knjizi glasi: “mikroskop je 

optički instrument koji se sastoji iz sabirnih sočiva”. Problem 

je što oni još ne znaju ni šta je optika, ni šta su sočiva ni šta su 

sabirna sočiva. Znači, u jednoj takvoj defi niciji susrećemo tri 

nepoznata pojma. Nastavnici se tada trude da što bolje razjasne 

deci, da spuste nivo do razumevanja deteta i da ga aktiviraju 

u toku nastave. 

Ilija Jukić: Ja nisam siguran da toga ima mnogo. Ima sigurno 

nastavnika koji pokušavaju malo da prilagode te programe, i 

mi to zovemo kreativnošću. Kamo sreće da toga ima više! 

Profesor Doroslovački, predsednik Društva matematičara 

Srbije: Hteo bih samo da potvrdim kratko da su vrata 

Ministarstva širom otvorena, jer je prvi put u istoriji ministar 

predložio Društvu matematičara Srbije da organizuje stručnu 

kompetentnu komisiju za reformu matematike osnovnih i srednjih 

škola. Komisija je već formirana. U njoj su profesori univerziteta 

sa svih fakulteta u Srbiji, i iz osnovnih škola, i iz srednjih 

škola, i iz Društva matematičara. To su sve ljudi koji su 

zaista entuzijasti i smatram da jedino entuzijazam sad u ovim 

teškim trenucima može pomoći, da su entuzijasti sad oni koji će 

da rade i da najviše učine na toj reformi. 

Emilija Bujanić, Defektološki fakultet: U analizi stanja koju 

ste nam izložili, imate li neku analizu škola za mentalno ometenu 

decu, odnosno da li osim vaših interesovanja za talentovanu 

decu, imate uvide i za decu s posebnim potrebama i problemima 

u učenju? 

Gašo Knežević: Imamo nameru i da formiramo grupu koja 

će se sastojati i od defektologa i od psihologa, jer postoji istovremeno 

razdvajanje u našoj javnosti a istovremeno i potreba 

za spajanjem te dve struke prilikom rešavanja tog problema, i 

mi ćemo to svakako učiniti. 


Te 2001/2002 školske godine Ministarstvo prosvete je ušlo 

u dobro planiranu i ozbiljno zamišljenu reformu obrazovnog 

sistema, počev od osnovne škole. Uvođenje novih fakultativnih 

predmeta – veronauke i građanskog obrazovanja – preko noći 

i iz političkih razloga, međutim, izazvalo je žestoke polemike 

u javnosti, kao i »prepravljanje« udžbenika. Manjinska vlada 

Vojislava Koštunice unela je, zaustavljanjem započete reforme, 

još veći haos. Reforma obrazovanja stala je na nivou osnovne 

škole.

24 VREME IZAZOVA // KUDA IDU SRBIJA I CRNA GORA 

Učesnici: 

SLOBODAN SAMARDŽIĆ, savetnik za unutrašnju politiku predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunice; 

ZORAN ŽIŽIĆ, potpredsednik Socijalističke narodne partije Crne Gore; 

ZORAN LUTOVAC, saradnik Instituta društvenih nauka i koordinator Fondacije “Fridrih Ebert”; 

SLAVKO PEROVIĆ, portparol Liberalnog saveza Crne Gore; 

IGOR LUKŠIĆ, portparol Demokratske partije socijalista. 

Tribinu je vodio DRAGOLJUB ŽARKOVIĆ, glavni urednik “Vremena”. 

Dragoljub Žarković: Gospodine Lukšiću, molio bih vas na 

samom početku da odgovorite na pitanje koje nas, verovatno, 

danas sve zanima, a to je pitanje o političkom sadržaju 

ove novopokrenute inicijative od strane gospodina Mila 

Đukanovića i Filipa Vujanovića da se ipak pristupi pregovorima 

o odnosima u federaciji. 

Igor Lukšić: Jučerašnji odgovor gospodina Đukanovića 

i Vujanovića na pismo predsjednika Koštunice od 9. oktobra 

zapravo je naše dalje insistiranje na privrženosti dijalogu. 

Smatramo da je dijalog najbolji način, jedini demokratski način 

da se dođe do rješenja odnosa koji očigledno opterećuju odnose 

Srbije i Crne Gore. 

Učešće gospodina Labusa vidimo kao nešto što može biti korisno. 

Čovjek koji je ekspert, koji ima međunarodni kredibilitet 

svakako da će svojim, nadam se konstruktivnim pristupom, pomoći 

da rezultat tih razgovora bude razuman. Sa druge strane, 

mislim da je vrlo pozitivno od strane gospodina Koštunice, koji 

je nedavno ispoljavao prije nekoliko dana ipak pretjeranu dozu 

nervoze, zakazivao razgovore pa ih onda odbacivao, pa onda govorio 

da oni više nemaju smisla, pa ih onda ponovo zakazivao, 

dakle poslije jedne pretjerane nervoze koju je ispoljavao, čini 

mi se da ovaj novi pokušaj može uroditi plodom i mi u Crnoj 

Gori sa radošću očekujemo prvi sastanak na kome ćemo obnoviti 

dijalog između Srbije i Crne Gore. 

Učešće gospodina Labusa kao legitimnog predstavnika DOSa 

smatramo da je povoljno, da je korisno i da može doprinijeti 

celishodnosti i razumnosti tog dijaloga. 

Sa druge strane, to nije jedini kolosjek na kome treba da se 

razgovara. Drugi paralelan dijalog mislim da treba da se odvija 

u Crnoj Gori, da se odvija između parlamentarnih stranaka 

u Crnoj Gori, znači s jedne strane pozicija s druge strane opozicija. 

Oni bi trebalo da pokušaju sve, da iscrpe sve demokratske 

mogućnosti da se dogovore oko procedure izlaska iz ove 

situacije. 

Činjenica je, znači, da u Crnoj Gori postoje dvije sasvim legitimne 

opcije i to ne može niko osporiti. Postoji opcija za nezavisnu 

i međunarodno priznatu Crnu Goru koja je dobila većinsku 

podršku na izborima. Sa druge strane postoji legitimna 

opcija koja takođe oko sebe okuplja značajan broj građana Crne 

Gore, koja se zalaže za opstanak federacije između Srbije i Crne 

Gore. Najlogičnije rješenje po nama je organizacija referenduma. 

Smatramo da bi to moglo da se desi najkasnije u aprilu slijedeće 

godine. U tom smislu je i radila radna grupa u parlamen- 

IVAN HRAŠOVEC

VREME IZAZOVA // KUDA IDU SRBIJA I CRNA GORA 25 

tu na pripremi specijalnog zakona o referendumu. Taj zakon 

će proći kroz skupštinsku raspravu i očekujemo konstruktivan 

pristup svih strana u rješavanju problema odnosa Srbije i Crne 

Gore i očigledno usporava sve nas u nastojanju za daljim sprovođenjem 

demokratskih i ekonomskih reformi i približavanju 

onome što se zove Evropska unija kao najbolji primjer moderne 

integracije u današnjem svijetu. 

Zoran Žižić: Ja bih imao pitanja za gospodina Lukšića. Čuli 

smo sada njegovu izjavu da je Demokratska partija socijalista 

privržena dijalogu, pa bih pitao gospodina Lukšića kako je to 

DPS privržen dijalogu samo na riječima, a ja bih rekao ne i na 

djelu, kada ta ista partija blokira razgovore ili blokirala je do 

sada razgovore između Crne Gore i Srbije jednim besmislenim 

uslovom o nepriznavanju savezne vlade i nemogućnosti učešća 

predsjednika savezne vlade koju priznaje čitavi svijet a ne priznaje 

samo Crna Gora koja je u sastavu države čiji je on predsjednik 

vlade. To je jedno. 

I drugo, kako je to Demokratska partija socijalista privržena 

dijalogu kada je u izradu zakona o referendumu, tog krucijalnog 

zakona o budućnosti Crne Gore i Crnogoraca, znači o njenom 

državnom statusu, krenula bez učešća opozicije, mada je dobro 

poznato da je za pitanje eventualnog referenduma, ukoliko želimo 

mir i stabilnost u Crnoj Gori, potreban odgovarajući politički 

sporazum između pozicije i opozicije. Demokratska partija 

socijalista je to napravila i prilikom donošenja sad važećeg zakona 

o referendumu, kada sam ja kao predstavnik Socijalističke 

narodne partije skrenuo pažnju gospodinu Vujanoviću i gospodinu 

Maroviću da to ne rade, da taj zakon koji bi donijeli samo 

oni, dakle u krnjoj radnoj grupi kao što je to i ova, neće nikada 

biti ni primijenjen. Oni to tada nijesu usvojili niti prihvatili 

taj savjet koji smo im mi iz SNP-a dali, donijeli su zakon koji 

sada važi a koji nije ni primijenjen. I prije nego što je primijenjen 

taj zakon, sada se na isti način i po istom postupku radi 

novi zakon. 

Dakle, evo, ta dva pitanja meni se čini sasvim jasno pokazuju 

da Demokratska partija socijalista nije za dijalog. Naprotiv, 

ona u stvari blokira dijalog bilo besmislenim uslovima tako da 

se taj dijalog teško može i odvijati na nivou Savezne Republike 

Jugoslavije, a na nivou Crne Gore, vidjeli ste i sami, ulaskom u 

jednostrane poteze i izradom zakona o referendumu bez učešća 

opozicije. 

Igor Lukšić: Evo, odmah ću pojasniti. Naše insistiranje da 

u tim razgovorima između Srbije i Crne Gore ne bude predstavnika 

saveznih institucija nije čisto hir niti je nešto što je 

došlo nakon 5. oktobra. Naprotiv, mi smo pozdravili i zapravo 

borili se i davali logističku podršku DOS-u na tim saveznim 

izborima koje smo mi bojkotovali prošle godine. Tri hiljade 

članova Demokratske partije socijalista je čuvalo kutije 

u ime gospodina Koštunice, sprečavajući eventualnu izbornu 

krađu koju su svi očekivali, koju je mogao tada napraviti gospodin 

Milošević. Međutim, nije to stav koji je uslijedio nakon 5. 

oktobra. Naprotiv, to je stav o nepriznavanju saveznih institucija 

koji slijedi nakon 1998. godine, odnosno izbora gospodina 

Momira Bulatovića za predsjednika tadašnje, po nama nelegitimne 

takođe i nelegalne vlade nekoliko dana prije parlamentarnih 

izbora u Crnoj Gori. I taj stav je potpuno doslijedan i on je i 

dalje aktivan, jer današnja savezna vlada je izabrana na osnovu 

pučističkih ustavnih amandmana od 6. jula prošle godine o kojima 

će gospodin Žižić vjerovatno dati mnogo bolje tumačenje. 

Dakle, mi nismo sputavali razgovore niti smo blokirali dijalog. 

Sjetićete se da je nakon parlamentarnih izbora u Srbiji u 

Beogradu organizovan sastanak između predsjednika Koštunice, 

predsjednika Đinđića i predsjednika Đukanovića. Nakon toga 7. 

januara razgovor između predsjednika Koštunice, predsjednika 

Vujanovića i predsjednika Đinđića. I to su bili početni razgovori 

o odnosima između Srbije i Crne Gore. I tu nije bilo ni 

govora o učešću bilo kog predstavnika nelegalne i nelegitimne 

savezne vlade. 

Nakon toga zvanični Beograd stopira razgovore sa obrazloženjem 

da treba da sačekamo rezultate izbora u Crnoj Gori. Na 

izborima je evidentno iskazana želja građana za nezavisnom i 

međunarodno priznatom Crnom Gorom i mi smo sa radošću 

očekivali nastavak tih razgovora kako bismo se konačno dogovorili 

oko procedure razrešavanja odnosa između Srbije i Crne 

Gore. 

Gospodin Vujanović, nekoliko dana po formiranju crnogorske 

vlade upućuje inicijativu za dijalog i gospodin Đinđić izjavljuje 

prije neki dan da zbog toga što je on toliko inicijativa odbio 

prosto osjeća da čini nešto nekorektno, jer je, shvatili smo, 

prenio ovlašćenje za organizaciju tih sastanaka na gospodina 

Koštunicu. 

Ali, da ne dužimo više o tome, ja se nadam da će uskoro 

biti zakazan sastanak i da ćemo krenuti ka razrješenju ovih 

odnosa. 

Sa druge strane, sastanci radne grupe koji su trebali da urade 

specijalni zakon odnosno predlog specijalnog zakona koji 

treba da prođe kroz skupštinsku raspravu, rezultat je onoga što 

takođe smatramo da je neophodno i što je jedan od prioriteta 

rada crnogorske vlade, a to je dijalog i u Crnoj Gori. Radna grupa 

je formirana. Ona je bila formirana po paritetnom principu 

i simbolički su držana otvorena vrata i za predstavnike koalicije 

Zajedno za Jugoslaviju koji nisu željeli da prisustvuju tim sastancima. 

Prijedlog zakona je urađen. Mi u DPS-u imamo izvjesne 

rezerve kada je u pitanju član 37 koji je po tom prijedlogu 

zakona preformulisan, jer mi smatramo da i dalje stoji pedeset 

procenata plus jedan glasač da izađe na referendum da bi on 

bio legitiman. I imamo rezervu oko broja pitanja jer smatramo 

da bi se sa dva pitanja omogućilo građanima Crne Gore da glasaju 

za opciju nezavisne Crne Gore ili za opciju zajedničke federacije, 

tj. da ne dođu u situaciju da glasaju protiv nečega, znači 

da svi imaju mogućnost da glasaju “za”. 

Znači, situacija je takva da mi ne opstruiramo niti sprečavamo 

koaliciju Zajedno za Jugoslaviju da učestvuje u tim razgovorima. 

Naprotiv, njima su vrata otvorena i čak smatramo rad 

i rezultat rada radne grupe na neki način kao realizaciju jednog 

od elemenata našeg prijedloga za širok politički sporazum 

da izađemo iz ove situacije. Smatramo da je najbolje da usaglasimo 

razmišljanja oko zakona o referendumu, da ga zakažemo. 

Potom smo spremni i za formiranje neke tehničke vlade koja bi 

propratila taj proces do samog referenduma. 

Zoran Žižić: Na ovo što je rekao gospodin Lukšić replicirao 

bih sa samo dvije rečenice. Prvo, crnogorska vlast ne priznaje 

saveznu vladu onda kada joj to odgovara, recimo u slučaju pregovora, 

ali zato priznaje saveznu vladu kada joj to odgovara pa 

predstavnici Crne Gore idu u delegacije u sastavu savezne vlade 

kada je riječ o donacijama, dobijanju sredstava i tome slično. 

Tačno je to da su predstavnici Demokratske partije socijalista 

na izborima čuvali kutije za gospodina Koštunicu, ali je takođe 

tačno da su sprovodili teror nad građanima, kao što je i 

tačno da su na tim saveznim izborima ostavili svog koalicionog 

partnera DOS na cjedilu ne učestvujući na tim izborima, što je, 

mislim, bila pogrešna procjena i katastrofalna politička greška 

gospodina Đukanovića. 

Dragoljub Žarković: Publika će dobiti priliku, ali nemojte


dobacivati, molim vas... Ako su se strasti utišale, ja bih gospodina 

Perovića upitao kako Liberalni savez ili on lično, pošto ne verujem 

da stranački stav postoji o tome, gleda na ovu najnoviju 

inicijativu za dijalog, šta očekuje kao mogući ishod tog dijaloga, 

a isto pitanje potom važi i za gospodina Samardžića. 

Slavko Perović: Mi smo protiv sebe svih ovih godina imali 

grupacije koje danas zastupa gospodin Lukšić s jedne i gospodin 

Žižić, s druge strane. U međuvremenu ta situacija se izmijenila. 

Nakon brifi nga Zapada sa predsjednikom Đukanovićem, 

on je prihvatio da promijeni političku ploču, uradio je otklon 

od Slobodana Miloševića i mi smo liberali taj otklon pozdravili. 

Podsjetiću vas da je predsjednik Đukanović upravo glasovima 

Liberalnog saveza postao predsjednik Crne Gore u drugom 

izbornom krugu 1997. Gospoda koju zastupa gospodin 

Žižić i dalje su ostala tvrdokorno uz Slobodana Miloševića sve 

do njegovog pada, pa i na tim izborima o kojima govori gospodin 

Žižić oni nisu glasali za gospodina Koštunicu nego su glasali 

za Miloševića. 

Ako pitate Liberalni savez, mi smo i danas za nezavisnost 

Crne Gore i smatramo da imamo satisfakciju kao jedina stranka 

na bivšim jugoslovenskim prostorima čija su se politička predviđanja 

ostvarila. Mi, kažem, nismo srećni što smo danas za nezavisnu 

Crnu Goru jer je naša domovina uvijek bila ona velika 

Jugoslavija koja je srušena na naše oči i nažalost, mi nismo 

imali političkih snaga da tu državu spasemo. 

Sada smo došli u poziciju da ovaj skraćeni prostor koji nikada 

nije bio Jugoslavija – nazivamo Jugoslavijom. To je bio 

jedan najbezočniji falsifi kat koji se mogao staviti pred oči građanima 

Crne Gore i Srbije. To ne može da bude Jugoslavija, to 

ne može da bude ona zemlja, ta Jugoslavija ne može da pjeva 

himnu “Hej Sloveni”, ova Jugoslavija ne može da slavi 29. 

novembar (da vas podsjetim sve kroz kakva smo mi mentalna, 

kako bih rekao, onečišćenja prolazili zahvaljujući određenim 

politikama). 

Znači, DPS je kao tipična neokomunistička struktura mutiranih 

komunista, sa predsjednikom Đukanovićem na čelu, promijenila 

svoj politički stav u smislu državno-pravnog statusa 

Crne Gore. Prije nekoliko dana, kao što znate, održan je njihov 

kongres (nap. pr: u program stranke uneta odrednica o nezavisnoj 

Crnoj Gori) i jasno je da je Liberalni savez podržao promjenu 

tog stava, mada znamo da iza njega i dalje ne stoje potpuno 

čiste i iskrene namjere kada se to tiče ostvarenja državno-pravnog 

projekta. 

S druge strane, moram i to da kažem da je Socijalistička narodna 

partija (SNP) od promjena u tzv. SRJ u vrlo prisnim odnosima 

sa gospodinom Đukanovićem i da oni vrlo vješto to koriste. 

Oni vrlo vješto drže i Crnu Goru permanentno u krizi i 

pokušavaju raznoraznim dogovorima, daleko od očiju javnosti, 

da tu krizu produže, prodube ali i da je artikulišu. DPS i SNP su 

dvije bivše ratnohuškačke, ratničke stranke koje su spriječile 

sprovođenje reformi u Crnoj Gori. 

Naš zahtjev za nezavisnu Crnu Goru jeste zapravo zahtjev 

za konačnim otpočinjanjem procesa tranzicije, reformi u Crnoj 

Gori. Jedino Crna Gora kao reformisana država, kao država 

koja će konačno pred sebe postaviti demokratske postulate kao 

načine i kriterijume svoga ponašanja, može dati bratsku ruku 

pomoći Srbiji. Inače, dozvoliće se situacija, ako ova kriza potraje, 

da se i u Crnoj Gori i u Srbiji osnaže ekstremističke snage 

koje na drugi način vide rješenje ovih problema. 

Mi smatramo da bi najbolji put bio, čak i bez referenduma, 

da se Crna Gora i Srbija dogovore kao što su se dogovorili 

Slovaci i Česi i da mi naše gusle konačno stavimo u muzejske 

vitrine, tamo gdje im je i mjesto i da spakujemo svoje bojne 

zastave i da spakujemo svoje ratne pokliče i da shvatimo da se 

nemamo baš previše sa čim ponositi kada su te stvari u pitanju. 

Da se pogledamo u oči i da kažemo da je i Crna Gora imala i da 

je Srbija imala pogrešne politike u posljednjoj deceniji, da su se 

te pogrešne politike realizovale i slomile teško o leđa i crnogorskog 

i srpskog naroda i da je red da se pokuša da se to stanje 

prevaziđe. Za prevazilaženje tog stanja postoji samo jedan jedini 

put, a to su demokratija, reforme i tranzicija, kako u Crnoj 

Gori tako i u Srbiji. 

Naš račun je uvijek bio u Crnoj Gori slijedeći – sve one komponente 

koje su nekad Crnu Goru u doba njene bivše samostalnosti 

činile slabašnom, dakle mala teritorija, mala populacija, 

drugi resursi itd., u uslovima postindustrijskog društva to postaju 

na neki način njene prednosti. Mi smo smatrali da se Crna 

Gora kao stari entitet može znatno brže civilizovati, urediti, srediti 

po opšteprihvaćenim međunarodnim principima iz prostog 

razloga zato što ima 640 hiljada stanovnika, ako bude imala političke 

elite koje su zrele tog poduhvata, nego što to može Srbija 

koja, nažalost, danas duguje na desetine i desetine milijardi dolara, 

koja se nalazi pred svojim teškim problemima i Srbija koja 

još uvek nije pogledala samoj sebi u oči. 

Dragoljub Žarković: Ja mislim da ste uspeli da objasnite 

razloge, ali mi niste odgovorili na pitanje – kako vi vidite ovu 

novu ponudu za dijalog i šta očekujete od njega... 

Slavko Perović: Ponuda gospodinu Koštunici o pregovorima 

samo govori o jednoj činjenici, dakle da se referendum od 

strane DPS ni od strane SNP koja upotrebljava bojkot, ne želi. 

DPS ni SNP fundamentalno ne mogu biti zainteresovane za dovođenje 

građana Crne Gore u poziciju potpuno preciznog i čistog 

državno-pravnog projekta, zvao se nezavisna Crna Gora ili 

se zvao SRJ. 

Ako dođe do jednog od ta dva modela i ti modeli budu čisti, 

gospodinu Žižiću i njegovoj grupaciji, gospodinu Lukšiću i njegovoj 

grupaciji – ja mislim da je gospodin Lukšić tu personalno 

nevin ali njegovoj grupaciji – neće se od njih tražiti izvinjenje 

kao što se gospodin Đukanović izvinio navodno Hrvatima, nego 

će se tražiti debela politička odgovornost za pogrešnost njihovih 

politika koju su vodili punih dvanaest godina. Oni zato moraju 

položiti račune, oni to znaju i oni bježe od toga momenta. 

Koji je način da se pobjegne od tog momenta? To je da se Crna 

Gora permanentno drži u šahu stalnom proizvodnjom podjela i 

sprečavanjem mogućnosti da se na jedini demokratski način te 

podjele razriješe a način rješavanja tih podjela jeste demokratski, 

fer i pošten referendum. 

Dragoljub Žarković: Gospodine Samardžiću, kako vi vidite 

obnavljanje ovog predloga za dijalog i, ako ste u prilici kao 

savetnik gospodina Koštunice, molio bih vas da nam pojasnite 

poziciju predsednika Jugoslavije. 

Slobodan Samardžić: Posle mesec dana od početka inicijative 

predsednika Koštunice najzad je došao odgovor od predsednika 

Crne Gore i predsednika Vlade Crne Gore koji je manjeviše 

sasvim odgovarajući onome što je Koštunica u svom prvom 

pozivu poslao. Naime, postoji jedna neverovatna slučajnost ako 

čovek čita ovo pismo kojim su Đukanović i Vujanović odgovorili 

na ovaj poziv Koštunice, naime da se oni slažu da gospodin 

Miroljub Labus učestvuje u tim razgovorima, a pre nekoliko 

dana savezna vlada je predložila upravo Miroljuba Labusa 

za učesnika u razgovoru. To je ona vrsta slučajnosti u koju niko 

ne može da poveruje. Jednostavno, predstavnici Crne Gore su 

prihvatili Miroljuba Labusa. To što su mu oni dali neko drugo


svojstvo, to je sasvim drugo. Miroljub Labus, ako bude razgovora, 

neće učestvovati ni kao legitimni predstavnik DOS-a ni kao 

ekspert za međunarodne ekonomske odnose, ni kao čovek koji 

nosi bradu i ima smeđe oči nego će da učestvuje kao predstavnik 

savezne vlade. I to ljudi koji su juče odgovorili vrlo dobro 

znaju. A što su tako odgovorili i to je razumljivo budući da su 

sve vreme govorili da neće da prihvate predstavnika saveznih 

ustanova u ovim razgovorima. 

Ovako ili onako, sa ovakvim ili onakvim terminima ili svojstvima 

ti će razgovori po svoj prilici početi. Međutim, osnovno 

je pitanje šta će od njih biti i šta se očekuje. Moje lično mišljenje 

je da od toga ne treba mnogo očekivati. Prosto, pozicije su 

jako udaljene, što je naravno pretpostavka da se razgovor vodi, 

ali sve do sada se pokazalo da postoji jedna strana koja ultimativno 

insistira na svojoj stvari a to je nezavisna Crna Gora. To je 

strana koja dakle ne želi nikakav dijalog o približavanju platformi, 

bar je to sadržaj njihovih izjava, strana koja je godinu dana 

od 5. oktobra naovamo potrošila i Srbiji, i Crnoj Gori i saveznoj 

državi vreme bez neke ozbiljne namere da se uđe u raspravu o 

toj stvari, koja je pokušala i sa referendumima – jednim pa ga 

je odložila, pa sada zakazuje drugi, i sa izborima i sa krnjom vladom, 

i sa manjinskom vladom, pokušava sada sa koncentracionom 

vladom – sve to u toku ove jedne godine. Pokušava, dakle, 

raznim političkim manevrima da zadrži vreme, da kupi vreme i 

da ostane tamo gde jeste, tj. na vlasti. 

To je situacija koja obeležava po mom mišljenju stranu koja 

treba da učestvuje u ovim pregovorima i ja lično od toga mnogo 

ne očekujem. 

Sasvim je drugo pitanje da li DPS i Vlada Crne Gore istinski 

priznaju ili ne priznaju saveznu državu. Oni je negde priznaju 

negde ne priznaju, ali u svakom slučaju imaju jednu komotnu 

situaciju zbog toga i mogu da odugovlače sve ovo. Komotna situacija 

se sastoji u tome da ona ima maltene sve nadležnosti savezne 

države koje je uzela u svoje ruke, Crna Gora i njena vlada 

može da vodi politiku i poslove, to može da traje i četiri i deset 

godina ovako, defakto je ona nezavisna iako je deo države i u 

međunarodnopravnom i u državnopravnom smislu ali de fakto 

je ona nezavisna. 

Zato kažem da nije realno očekivati da će taj dijalog i taj razgovor 

dovesti do nekog rešenja. Ja bih, naime, to načelno želeo 

zato što mislim da se ovako složena stvar kao što je državno pitanje, 

secesija, odvajanje, stvaranje nove federacije itd. ne može, 

bar ne inicijalno i bar ne u nekom političkom smislu prepuštati 

narodu da on svojim “da” ili “ne” reši to pitanje. Moraju politika 

i političari da obave jedan vrlo dobar, složen, nezahvalan 

posao razgovora i pregovora i nalaženja kompromisnih rešenja 

ako se hoće prevazići to teško pitanje. 

U Crnoj Gori to nije slučaj i tu postoji razdor između dve 

strane. Izbori su pokazali da je to manje-više jedna većina koja 

nije dovoljna da odluči o tako velikom pitanju. Zato je referendum 

i odložen. Međutim, posle izbora vi niste našli ponudu vladajućih 

struktura za razgovor i kompromis. 

S druge strane, kao što je taj dijalog i kompromis u Crnoj 

Gori nemoguć, teško ga je očekivati na saveznom nivou kad 

imate ovakvog partnera. Ja govorim potpuno otvoreno u potpuno 

realističkim relacijama i zato mi se čini da će se to nešto 

pokušati, da će doći do nekih saopštenja itd., ali da će stvar ipak 

da se rešava referendumom u Crnoj Gori. Međutim, ja sam takođe 

sumnjičav da će taj referendum da reši to pitanje. Prema 

tome, ako je reč o mojoj proceni o tom razgovoru, načelno je 

dobro što će do njega da dođe, ali tu mislim ne treba očekivati 

bogzna šta. 

Dragoljub Žarković: Kako mislite da ne mogu građani to da 

reše? Hoćete reći da je opasno da ga samo građani rešavaju ili 

da mora da se vodi politički dijalog unutar Crne Gore? Ko bi ga 

rešio ako ne građani? 

Slobodan Samardžić: To je vrlo komplikovana materija. 

Znate, prvo moraju i eksperti i političari da dođu do nekog zajedničkog 

rešenja ili bar to da pokušaju kad postoji razdor u nekoj 

političkoj zajednici. Ako vi pustite da građani na referendumu 

ili na izborima sa onim svojim jednim glasom učestvuju u 

tome, vi ćete dobiti ono što su u Crnoj Gori dobili 22. aprila ove 

godine – građani će se podeliti na pola – pola. I niko neće biti 

zadovoljan. Pazite, i da je ova druga strana za Jugoslaviju dobila 

sa tolikom razlikom izbore, ne bi se u Crnoj Gori rešio taj 

problem. Naime, ne postoji način da se u Crnoj Gori obrazuje 

vlada kod ovakvog spora koja će demokratski upravljati tom zajednicom 

koja je tako duboko podeljena oko državnog pitanja. I 

zbog toga mislim da političari moraju da sede i da razgovaraju o 

kompromisnom rešenju. To je ono što je, dakle, bila optimalna 

varijanta ali koja nije bila upotrebljena. Jednostavno, DPS kao 

najodgovornija politička stranka u Crnoj Gori jer ona vodi vladu, 

vlada dakle nije samo interes i vođenje politike nego i odgovornost, 

morala je da pruži ruku saradnje relevatnim opozicionim 

blokovima i strankama i da se tu povede jedan razgovor o 

mogućnosti rešavanja crnogorskog problema. Ovako se taj vruć 

krompir pruža građanima, oni će se u aprilu ili kad bude referendum 

podeliti na pola – pola i vi nećete imati rešenje tog pitanja 

u Crnoj Gori. 

Zoran Lutovac: što se tiče građana Srbije postoji silazni 

trend podrške zajedničkoj državi, koja je još uvek, međutim, 

dovoljno ubedljiva da bi uz jednu kampanju, zajedničku kampanju 

DOS-a, sigurno se vratio na neke ranije pozicije, ali je 

simptomatično da je od sukoba sa SNP-om i natezanja oko razgovora 

podrška zajedničkoj državi pala sa 67 procenata za nekih 

desetak procenata a da je istovremeno porastao broj onih 

koji su za samostalnu Srbiju sa 18 takođe za nekih deset-jedanaest 

procenata. 

Građani Srbije reaguju na politička događanja i prepucavanja 

na liniji Podgorica–Beograd i čini se da bi bilo opasno ukoliko 

bi se ti odnosi Beograd–Podgorica počeli upotrebljavati za 

unutarstranačka razračunavanja. Ono što je neko opšte raspoloženje 

u Srbiji jeste još uvek većina koja je ubedljiva za zajedničku 

državu i to je većina koja bi sigurno bila još značajnija 

ukoliko bi se povela kampanja za zajedničku državu. 

Na drugoj strani, u Srbiji nema neke želje, raspoloženja, da 

se nametne nešto Crnoj Gori, da se Crna Gora silom zadrži u 

zajedničkoj državi. Čini mi se da je to nekako raspoloženje u 

Srbiji ukoliko bi postojala ta neophodna većina, kvalifi kovana 

većina. A kvalifi kovana je ona za koju se dogovore svi relevantni 

politički činioci – postoji nešto što je u teoriji i praksi relevantna 

kvalifi kovana većina, to je ili pedeset posto od upisanih 

birača plus jedan ili dve trećine od izašlih, ali je kvalifi kovana 

i ona većina koju dogovore dva politička bloka, to je opšteprihvatljiva 

većina. 

Dakle, iz ovog začaranog kruga se može izaći, a ako nema 

mogućnosti da dođe do suštinskog konsenzusa oko toga kako 

treba da izgleda zajednička država, onda bar mora doći – i to je 

minimum koji očekuju i građani Srbije i Crne Gore – do konsenzusa 

oko toga kako izaći iz krize. To znači da predstavnici 

političkih blokova – prosamostalnog i projugoslovenskog – 

moraju prvo da kažu da li žele referendum. Kako sada stvari 

stoje izgleda da je većinsko raspoloženje da ga žele. Ako ga žele, 

kada ga žele, na koji način će se sprovesti, kako će se kontrolisati, 

kakvo će pitanje biti postavljeno, da li jedno ili dva, kako


će ono biti formulisano i koja će većina biti potrebna. Ako se dogovori 

da ta većina bude ta i ta, onda se mora predvideti i mogućnost 

šta da se radi ako ne bude te većine posle referenduma. 

To takođe treba da bude deo proceduralnog konsenzusa i da se 

kaže, na primer, ako postoji pat-pozicija, ako ne postoji dovoljna 

većina za ovu ili onu opciju, onda mora problem da se rešava 

na ovaj ili onaj način – raspisaćemo referendum za tri do pet 

godina ponovo ili ćemo krenuti u proces rešavanja problema 

unutar zatečenog stanja. A zatečeno stanje je ovakvo – faktički 

Crna Gora je preuzela ekonomski i svaki drugi suverenitet, ali 

je takođe faktički da postoji jedan međunarodnopravni subjekat 

a to je Jugoslavija. 

Ja govorim sada o eventualnosti da nema niko većinu. Ako 

niko nema većinu, polazim od fakticiteta, polazimo od onog što 

najmanje može da ugrozi stabilnost i da destabilizuje region, jer 

bitni smo mi sami sebi ali je takođe bitno i međunarodnoj zajednici 

da ovaj region ne izađe iz nekog kruga stabilnosti u krug 

neizvesnosti. Za njih je mnogo bolje da bude ovako kako jeste a 

izvesno, nego da se uđe u neki novi krug neizvesnosti. 

Igor Lukšić: Apsolutno je nesporno da je SR Jugoslavija članica 

UN, OEBS-a i sličnih međunarodnih organizacija te prema 

tome SRJ ima spoljni legitimitet koji niko ne spori. Međutim, 

kako ta Jugoslavija izgleda iznutra? Imate Vladu Crne Gore 

koja funkcioniše, složićemo se, potpuno nezavisno i naša nezavisnost 

samo nije formalno verifi kovana. Imate Vladu Srbije 

koja smatra da su savezne institucije duplikat. Imate Kosovo 

gdje je gospodin Hakerup na čelu UNMIK-ove administracije. I 

prosto se ne sjećam da je bilo ko iz saveznog protokola dočekivao 

gospodina Buša kad je posjećivao Kosovo. Imate gospodina 

Čanka koji je prije neki dan slomio tablu RTS-a iskazujući na taj 

način ljutnju zbog pokušaja Beograda da dominira Vojvodinom. 

Dakle, još jedna nova administracija. I imate saveznu administraciju 

koja stanuje u nekoliko zgrada u Beogradu. 

Dakle, SRJ nema apsolutno nikakav unutrašnji legitimitet. 

Za razliku od gospodina Perovića i možda nekih učesnika odnosno 

posmatrača na ovoj tribini, ja kao mlad čovjek apsolutno 

ne žalim ni za jednom Jugoslavijom. Prva Jugoslavija se izrodila 

u monarhističku diktaturu, druga Jugoslavija je bila socijalistička 

diktatura, treća Jugoslavija se izrodila u nacionalsocijalističku 

diktaturu. Apsolutno Jugoslavija kao državna forma 

nije nešto što je potrebno ni Srbiji ni Crnoj Gori. I kao što bi rekao 

gospodin Koštunica pomalo mitološki – svaka Jugoslavija 

u mutnu Maricu. 

Međutim, slovenska ideja i integracija je nešto što je apsolutno 

neophodno ovom regionu i smatram da je budućnost u 

savezu nezavisnih i međunarodno priznatih država, dakle ne 

samo Srbije i Crne Gore. To bi bio nukleus oko koga bi se nadovezale 

i Makedonija i Bosna i Hercegovina... 

Iz publike: Nemojte, molim vas, da se svi nadovezujemo 

ponovo... 

Igor Lukšić: Ja želim da vidim odnose između Srbije i Crne 

Gore kao odnose Austrije i Njemačke. Austrija ima svoje mjesto 

u UN, Njemačka ima svoje mjesto u UN i njih apsolutno to 

ne sprečava da budu zemlje partneri. Zemlje i narod, znači, koje 

imaju isti jezik, vrlo sličnu kulturu, tradiciju, istoriju. 

Nova inicijativa koja je došla od strane opozicione koalicije 

je – hajde, razmislite o koncentracionoj vladi koja bi pripremala 

referendum. E, zbog toga je to sada možda moguće, ukoliko 

se dogovorimo da je to moguće. I mi smo u Skupštini predložili 

slijedeće elemente – dogovorimo se prvo oko zakona o referendumu, 

pa hajde onda da zakažemo referendum za precizan da- 

tum sa preciznim pitanjima, i treća tačka dnevnog reda te sednice 

Skupštine bi mogla biti izbor koncentracione vlade o kojoj 

bi se prethodno dogovorili. 

I mislim, gospodine Samardžiću, da mi moramo pitati građane 

Republike Crne Gore kao što su ranije bili pitani, mada 

se meni nije dopao način na koji je referendum 1992. godine 

bio organizovan, ali moramo ih pitati da se opredijele o državnom 

statusu jer je referendum ustavno pravo građana Crne 

Gore. Znači, prvo moramo organizovati referendum, a onda u 

Skupštini donijeti odluku kojom se rezultati toga referenduma 

verifi kuju. I apsolutno ne može biti pravo nijedne političke elite 

da određuje sudbinu države. To pravo pripada samo građanima 

Republike Crne Gore isto kao što je ustrojstvo Srbije pravo koje 

pripada samo građanima Republike Srbije. 

Slavko Perović: Slažem se sa gospodinom Lukšićem da ovakva 

i ova Jugoslavija nema apsolutno nikakvoga smisla. Ali mi 

potenciramo da se suočimo sami sa sobom ko smo mi – i mi u 

Crnoj Gori i vi ovđe u Srbiji kad smo prihvatili da se ova država 

zove Jugoslavija. Ko nam je gurnuo taj falsifi kat u oči, ko je 

progutao taj falsifi kat? Mi smo ga progutali. 

Zapravo i suštinski možda taj referendum i nije potreban. 

Zašto se ne bi razišli na fi ni način i da kažemo: razilazimo se da 

bi se možda sreli u nekom budućem vremenu kada se pripremimo 

za neki novi sastanak, ali ne više nikada sastanak na osnovu 

mitova i ne nikada sastanak na osnovu lažnog i pogrešnog tumačenja 

istorijskih fakata i činjenica da se sretnemo. 

Zapravo, naš zahtjev se svodi samo na to ko može urediti 

svoju kuću ili ko vjeruje da tu svoju kućicu može srediti i urediti 

da bi je otvorio širom da se mogu i ubuduće neke stvari raditi. 

E, sada mi vidimo da je i u Srbiji i u Crnoj Gori, slušam gospodina 

Lutovca, naraslo narodno raspoloženje, raspoloženje 

građana, što je precizniji i tačniji izraz, da se to tretira na ovaj 

način kako mi govorimo. Ko to sprečava? I ko može danas da 

postavi pitanje referenduma i održavanja referenduma u Crnoj 

Gori? U ime čega grupacija gospodina Žižića bojkotuje taj referendum, 

zašto ga smije bojkotovati, kako se smije taj referendum 

sprovesti dolje i uopšte bojkot, kada se bojkot kao političko 

oružje u najširem smislu te riječi može i smije upotrijebiti? 

Zar gospodin Žižić ili ja možda živimo u neprijateljskom okruženju? 

Nije tačno. Nego je tačna slijedeća stvar – dva interesa 

dvije političke grupacije koje su odgovorne za naše stanje, koje 

su odgovorne za to što nema tranzicije i reformi i u Crnoj Gori 

– u Srbiji nadam se da će ih biti – one to sprečavaju. I one pokušavaju 

da jednom prirodnom, normalnom procesu daju druge 

konotacije. 

E sada, činjenica je da oni žele da jedan transparentni – zajednički 

to žele – da jedan transparentni referendumski proces 

isele ispod krova crnogorskog parlamenta, da ga presele tamo u 

neke tajne odaje te tzv. koncentracione vlade gđe mogu nanovo 

da se dogovaraju. Te dvije grupacije su prije aprilskih izbora u 

Crnoj Gori imale sastanak o biračkim spiskovima. Sami su radili 

biračke spiskove i dogovarali se oko biračkih spiskova. Znate 

li zašto, ljudi božiji? Zato što je u vreme DPS-a gospodina Žižića, 

kada je on bio potpredsjednik vlade, naštelovan birački spisak u 

Crnoj Gori za nekih 40, 50, a možda i 60 hiljada ljudi. 

Mislim da bi političko javno mnjenje, u ovom smislu želim 

da ga defi nišem kao ono javno mnjenje koje nije baš najdirektnije 

u jezgru same politike, dakle onih ljudi koji odlučuju, mora 

u Srbiji da relaksira ovu stvar sa Crnom Gorom, da bi to bilo dobro 

i za Crnu Goru i za Srbiju. Samo se na taj način stvari mogu 

rješavati. Očigledna je jedna stvar – ovakva država ne funkcioniše. 

I u okviru ovih elita koje se sada nalaze, pogotovo ovih u 

Crnoj Gori, ona neće funkcionisati, ona će samo dodatno praviti


probleme kako nama u Crnoj Gori tako dodatno i u Srbiji. 

Slobodan Samardžić: Prvo jedno pojašnjenje. 

Koncentraciona vlada se, barem je tako u istoriji bilo, nije obrazovala 

samo kad su vanredna stanja i ratno stanje nego i kad 

su duboke socijalne i političke podele u jednom društvu. To je, 

recimo, bio slučaj Nemačke krajem šezdesetih godina kada su 

obrazovali veliku koaliciju ili koncentracionu vladu zato što demohrišćani 

i socijaldemokrati uzeli najviše glasova, osamdeset 

posto, a društvo se delilo oko socijalnog pitanja... Prema tome, 

to je baš dobar primer i za Crnu Goru kad se društvo deli oko 

političkog ili državnog pitanja. Upravo bi takva jedna formula 

pomogla da se politički prevaziđe sukob. 

I još par rečenica oko problema unutrašnje legitimnosti. To 

jeste problem SR Jugoslavije, ali problem je toliki koliki jeste 

i ne treba ga nadalje naduvavati. Naime, to je tačno da Vlada 

Crne Gore ne priznaje SR Jugoslaviju i to je jedini problem zbog 

čega ta Jugoslavija ne poseduje unutrašnji legitimitet. Naime, 

ne poseduje ga zbog ponašanja Vlade Crne Gore. 

Kosovo je pod međunarodnim protektoratom. To ne ulazi u 

pitanje unutrašnje legitimnosti uopšte. Pomenuo je Čanka koji 

u Vojvodini ima oko dvanaest posto biračkog tela, u Srbiji između 

dva i dva i po posto. Prema tome, potpuno je irelevantan njegov 

stav da ne priznaje Srbiju i da traži nešto drugo. Pomenuo 

je Vladu Srbije koja, kako je rekao, ima problema sa ovim duplim 

nadležnostima savezne države i Srbije. To jeste problem 

ali Vlada Srbije ne dovodi u pitanje saveznu državu zbog toga 

što je to tako, nego jednostavno u dogovoru sa saveznom državom 

pokušava da premosti ovaj period dok se ne nađe rešenje 

– ili dve nezavisne države ili jedna federacija. 

Prema tome, nije korektno naduvavati problem više nego 

što on stvarno jeste. Osnovni problem je u tome što u Crnoj 

Gori ljudi ne mogu da dođu do saglasnosti oko načina rešavanja 

tog problema. 

Zoran Žižić: Pitanje referenduma i pitanje organizacije država 

i stvaranja država su stvari koje se svode, koje su se rješavale 

još u predfeudalno vrijeme. Zašto mi da sada na početku 

trećeg milenijuma raspravljamo o stolicama, o granicama, kojim 

jezikom govorimo, kako se zovemo, u koju crkvu idemo, hoćemo 

li ići u srpsku pravoslavnu ili autokefalnu crnogorsku crkvu 

itd., umjesto da se bavimo suštinskim stvarima socijalnog, 

privrednog, ekonomskog i drugog života u Crnoj Gori. Pa sada 

neka se vidi ko zamajava javnost Crne Gore. 

Za razliku od gospodina Perovića i gospodina Lukšića, perspektive 

samostalne Crne Gore za mene predstavljaju uznemiravajuću 

sliku i da to zaokruženje i državnog i nacionalnog 

identiteta neće obezbijediti da Crna Gora bude prosperitetna, 

stabilna, bezbjedna država. A takođe neće donijeti dobra ni 

Srbiji s obzirom na situaciju vezanu za Kosovo, da je Kosovo 

sastavni dio Jugoslavije po Rezoluciji 1244 i na probleme koje 

Srbija ima sa Vojvodinom. 

Dakle, Crna Gora i Srbija zajedno u zajedničkoj državi, zvala 

se ona Jugoslavija ili nekako drugačije sasvim je svejedno, ekonomski 

i politički su lider na Balkanu. Srbija i Crna Gora odvojeno 

su nesrazmerno slabije nego ona Crna Gora i Srbija koje 

čine Jugoslaviju. 

Slavko Perović: Mi smo javno poručili svima i u Crnoj Gori 

i van Crne Gore – može biti dodirnih tačaka sa DPS kada se 

to tiče nezavisnosti, pogotovu poslije njihovog kongresa gđe su 

radikalno promijenili svoj stav, ali gospodin Žižić i svi u Crnoj 

Gori i van Crne Gore znaju, a to ponavljam, sa nama ne može 

biti dodirne tačke po osnovi korupcije, kriminala i svih negativ- 

nih pojava koje su postale pojave sistemskog karaktera u Crnoj 

Gori, a ambijent za te pojave pripremio je zajednički DPS u vladi 

u kojoj je gospodin Žižić bio potpredsednik. Mi znamo da 

do razlaza u DPS-u nije došlo zbog principijelnih razloga nego 

je došlo zbog razloga udjela u plijenu. Te, prema tome, pozicija 

Liberalnog saveza Crne Gore je potpuno principijelna i potpuno 

jasna. 

Kada se tiče nezavisne Crne Gore, na principijelan način, uz 

poštovanje principa pravičnosti i demokratičnosti, Liberalni savez 

Crne Gore je tu. Više mi vjeruje članstvo DPS-a i SNP-a 

nego što vjeruje njihovim političkim rukovodstvima. To je najveći 

kapital koji Liberalni savez ima u Crnoj Gori. Liberalni savez 

Crne Gore je garant da ako dođe do referenduma da taj referendum 

neće biti prevaran. Mi ne prejudiciramo ishod tog 

referenduma nego kažemo – pružićemo ruku onome ko bude 

imao većinu. 

Zoran Lutovac: Čini se da je personalizacija problema nepotrebna, 

suvišna i da je mnogo bitnije da se pitanje postavi problemski 

– o čemu će se razgovarati. To je suština stvari. Sad da 

li će neko gospodina Labusa da gleda kao predstavnika DOS-a 

a drugi kao predstavnika vlade, to je što se tiče suštine stvari u 

ovom trenutku manje bitno. 

Ono što bi trebalo i ovde da se kaže jeste da li je potreban referendum 

ili ne. Da li je zajednička država sama po sebi neka 

vrednost? Nije. Političari moraju da daju odgovore – koja je 

prednost samostalne države, koja je prednost zajedničke države, 

šta građani dobijaju zajedničkom a šta samostalnom državom. 

Ako je nesporni cilj put u Evropsku uniju, da li ćemo brže 

zajedničkom državom ili ćemo brže samostalnom državom. Da 

li je to bolji, preči put, da li je sigurniji, da li je bezbedniji, da li 

će građani imati veću bezbednost u takvoj državi. 

Čini mi se da razgovori idu nekim drugim tokom i da se o nezavisnosti 

ili o zajedničkoj državi priča apriori kao o dobrim rešenjima 

bez dodatne jake argumentacije koja mora da se daje 

građanima da bi se oni na kraju, ukoliko dođe do referenduma, 

sporazumno mogli odlučiti za ono što smatraju da je bolje. 

Igor Lukšić: Pošto je gospodin Žižić rekao da političari nose 

odgovornost i da političke elite Crne Gore i Srbije treba da 

se dogovore, ukoliko se mi dogovorimo da se razvedemo kao 

Češka i Slovačka bez referenduma, hoće li to grupacija gospodina 

Žižića podržati? 

Zoran Žižić: Dogovor se dakle postiže i treba da ga postignu 

političke elite i na nivou odnosa Crne Gore i Srbije ali i unutar 

same Crne Gore. To je prvenstveno problem Crne Gore. 

Slobodan Samardžić: Pa evo, kada je već postavljeno pitanje 

o Češkoj i Slovačkoj – ako bude dogovora o razvodu da li će 

konačni sud o tome da da parlament SRJ, kao što je to učinio 

parlament Čehoslovačke Republike. 

Igor Lukšić: Velika je razlika u tome što su Srbija i Crna Gora 

države koje su formirale saveznu državu a Češka i Slovačka nisu 

bile dvije države kada je formirana Čehoslovačka. 

Zoran Žižić: U Ustavu Crne Gore jasno piše da Crna Gora 

može izaći iz zajedničke države. Dakle, ima pravo na otcepljenje. 

Ali problem ove gospode je u tome što se odluka u parlamentu 

donosi dvotrećinskom većinom a oni nemaju dvotrećinsku 

većinu i malo postoji izgleda da tu dvotrećinsku većinu 

mogu dobiti. Prema tome, predviđeno je u Ustavu Crne Gore 

da se odluka o otcjepljenju donosi u Skupštini a da je prethod-


no prije toga obavezan referendum. Referendum je, dakle, obavezan 

kao anketa, on ima konsultativni karakter a ne karakter 

odluke. 

Slavko Perović: Ja ću biti u replici gospodinu Žižiću veoma 

kratak. Prvo, gospodin Žižić koji sad ovako zastupa određena 

pravna stanovišta, biću veoma blag pa ću reći kako mi to 

u Crnoj Gori ambijentalno kažemo, nije puštio glasa od sebe 

dok je fi gurirao Ustav Republike Srbije koji ni do dana današnjeg 

nije usaglašen sa Ustavom takozvane SRJ a koji je defi nisan 

zbog Slobodana Miloševića kao ustav jedne potpuno suverene 

države. 

Kada se tiče dvotrećinske većine u parlamentu, zamislite da 

neko tvrdi da je referendum anketa. I zamislite nesuvislost toga 

predloga da se o pitanju države nakon obavljenog referenduma 

u parlamentu odlučuje dvotrećinskom većinom. Hoćete mi reći 

na šta bi taj parlament u tom trenutku izgledao, parlament koji 

bi bio u stanju da poništi odluke jednoga referenduma? 

Iz publike: Pitanje za gospodina Lukšića. Ko vam brani da 

sprovedete referendum i u slučaju neuspeha referenduma odnosno 

ako izgubite i ne dobijete većinu, da li će Milo Đukanović 

podnijeti ostavku? 

Igor Lukšić: Gospodin Đukanović je već nekoliko puta rekao 

da on, ukoliko koncept za koji se zalaže ne bude prihvaćen, ne 

vidi sebe na mjestu predsjednika Crne Gore. To je sasvim demokratski 

i sasvim korektno. 

Ko nama brani da sprovedemo referendum? Imamo i zakon, 

imamo većinu i mi taj referendum možemo raspisati i održati. 

Međutim, imaćemo bojkot. Mi ne želimo da imamo bojkot. Mi 

želimo da najveći mogući broj građana Republike Crne Gore 

izađe na taj referendum i koja opcija dobije većinu, ta opcija je 

legitimna i ta opcija pobjeđuje. Ja sam spreman da budem u pedeset 

procenata minus jedan glas i nadam se da je i druga opcija 

spremna da bude u pedeset procenata minus jedan glas i da 

nam čestita. I mi bi njima čestitali. Ali ne da bude tako kao što 

gospodin Žižić kaže. Znate, u Skupštini Crne Gore ima 77 poslanika, 

44 je taj suverenistički blok, 33 je koalicija Zajedno za 

Jugoslaviju. Dvije trećine je 52. Većina u Crnoj Gori odluči da 

bude nezavisna, onda bi ovih osam poslanika SNP držalo Srbiju 

kao taoca većinske odluke crnogorskog naroda. Želi li Srbija 

onda da bude talac zbog osam poslanika gospodina Žižića? 

Zoran Žižić: Šta podrazumijevate pod većinskom odlukom 

crnogorskog naroda, gospodine Lukšiću? 

Igor Lukšić: Smatramo da je ipak potrebno da više od pedeset 

procenata građana Crne Gore izađe na referendum, da većina 

od tog broja koji izađu na referendum... 

Zoran Žižić: To je manjinska odluka. 

Igor Lukšić: Molim vas, to su dakle odredbe Zakona o referendumu 

koji je primijenjen 1992. 

Zoran Žižić: To je manjinska odluka a ne većinska, gospodine 

Lukšiću. A što se tiče Zakona o referendumu iz 1992, tada 

nije postojao ovaj Ustav koji postoji. I, drugo, većinska odluka 

je, molim vas, ukoliko se za otcjepljenje Crne Gore izjasni pedeset 

posto plus jedan od upisanih birača. To je većinska odluka. 

Mi moramo da vodimo računa o tome da u Crnoj Gori postoji 

velika podijeljenost u pogledu statusa Crne Gore. Ta podijeljenost 

se i etnički strukturalno gleda. Pa onda, moramo takođe 

voditi računa o tome da manjine u Crnoj Gori, dakle muslimani 

i Albanci pokazuju znatnu unisonost, znači jedinstven stav u 

pogledu razbijanja postojeće države, da je manjina većinskog 

naroda u Crnoj Gori, državotvornog, koji je tu državu stvarao... 

Iz publike: I oni su građani Crne Gore! 

Zoran Žižić: Naravno da su građani Crne Gore. Većina većinskog 

naroda u Crnoj Gori je za zajedničku državu a manjina 

većinskog naroda je za otcjepljenje. Prema tome, jesmo mi svi 

građani Crne Gore i svi imamo jednaka prava i isto nas sunce 

grije bez obzira kojoj vjeri pripadali, ali mora se voditi računa 

o stabilnosti Crne Gore sjutra poslije toga referenduma. Kakva 

bi to bila stabilnost Crne Gore da se odluka o državnom statusu 

donese manjinom upisanih birača gđe bi tu manjinu konstituisali 

manji dio većinskog naroda i nacionalne manjine? Zbog 

toga je potrebna odluka u Crnoj Gori pedeset posto plus jedan 

od upisanih birača. To je većinska odluka. I ukoliko bi se u tom 

smislu postigao politički sporazum, onda bi se moglo govoriti o 

tome da se mi kao opozicija u crnogorskom parlamentu obavežemo 

da ćemo glasati za tako izraženu volju većine građana. 

Slavko Perović: Čuli ste obrazloženje gospodina Žižića, 

čuli ste gospodina Lukšića – pedeset posto plus jedan od broja 

izašlih. Šta to znači, takva ponuda od strane DPS-a i dosadašnje 

potpuno naopako zakonsko rješenje? To znači da gospodin 

Žižić, kao što to radi njegova grupacija, automatski može 

da potegne bojkot kao efi kasno oružje protiv mišljenja većine 

u Crnoj Gori... 

Zoran Žižić: Ne, nema bojkota u slučaju većinske odluke. 

Slavko Perović: Nijedan zakon o referendumu danas na teritoriji 

Evrope tu odrednicu skoro da ne poznaje, ali je stavljena 

ta odrednica upravo zbog straha od mogućnosti da Crna Gora 

postane nezavisna. E, sad dolazim na ključnu stvar i zaršavam. 

Mi tvrdimo da obje grupacije žele da opstruiraju referendumski 

proces. Ako DPS izađe i podrži tezu pedeset posto od upisanih 

plus jedan i podrži tezu da treba da se postave dva referendumska 

pitanja a ne jedno, između ove gospode koju zastupa gospodin 

Lukšić i gospode koju zastupa gospodin Žižić odnosno njihovih 

grupacija nema nikakvih suštinskih razlika. Oni se ovdje 

svađaju pred vama i proizvode probleme i šire netrpeljivost između 

Crne Gore i Srbije, ne želeći suštinski da dođe od referendumskog 

procesa koji, kažem, jedini može da razriješi postojeću 

krizu između Srbije i Crne Gore. 

Iz publike: Pitanje za gospodina Samardžića. Recite mi 

kada će građani Srbije kada je u pitanju državnost, izaći na 

referendum? 

Slobodan Samardžić: Ja posmatram politički život Srbije 

veoma dugo i poslednjih godinu dana nisam primetio, prvo, da 

je u Srbiji pitanje federacije odnosno odnosa Srbije i Crne Gore 

glavno pitanje. U poslednjih godinu dana to nije glavno političko 

pitanje, kao ni pre toga dve godine. Pre toga je glavno političko 

pitanje bilo kako oboriti Miloševića. Posle toga glavno 

pitanje je bilo kako ući u međunarodnu zajednicu, krenuti sa 

reformama itd, itd. Zato ne bih zaoštravao stvar u Srbiji sa referendumom 

jer prosto nije goruća stvar. 

Kolega Lutovac je govorio o istraživanju javnog mnjenja i tu 

se takođe pokazuje da velika većina građana Srbije podržava zajedničku 

državu. Taj trend jeste opadajući ali on je psihološki 

razumljiv, on je reaktivan s obzirom na ovo što se u Crnoj Gori


događa. U Crnoj Gori se kupuje vreme. Jednostavno, pokušava 

se da se Srbija sa tim svojim tolerantnim stavom prema federaciji 

izbaci iz koloseka. To je celokupna taktika DPS-a u odnosu 

na Srbiju i u odnosu na saveznu državu. Jednostavno, ne 

želi se rešenje nego se želi da se u Srbiji kaže: dosta više te Crne 

Gore, mi hoćemo sami. 

Inače, potpuno razumem da Srbija zaista u ovoj situaciji, sa 

ovim duplim zakonodavstvom, duplim funkcijama, sa ustavima 

koji nisu usaglašeni itd. ne može dugo da funkcioniše. Prema 

tome, Srbija je jako zainteresovana da se pitanje reši što pre – 

ili federacija koja će funkcionisati, postoje načela federalizma, 

ili dve nezavisne države. Građanstvo Srbije je takođe tolerantno 

i prema tome. Ono će svojom većinom, siguran sam, izabrati 

bilo jednu bilo drugu varijantu. U Srbiji nemate razdor u 

biračkom telu oko tog pitanja zato. Prema tome, nema potrebe 

da se unosi dodatna nervoza. Crna Gora će održati referendum. 

Srbija treba da pripremi svoj ustav do tog trenutka i bez obzira 

na rezultat, bilo da je rezultat u Crnoj Gori za federaciju ili za 

nezavisnu državu, Srbija mora posle nekoliko dana da primeni 

taj svoj ustav ili kao federalna jedinica ili kao nezavisna država 

i da počne normalno da funkcioniše. 

Iz publike: Mene više patria interesuje nego partija. 

Direktno bih pitao zastupnike separacije Crne Gore da mi odgovore 

da li razmišljaju u svojim projektima o ustavnopravnom 

i međunarodnopravnom statusu velikog crnogorskog korpusa 

u Srbiji? Mi smo ovde 150 hiljada Crnogoraca, pisani po nacionalnosti, 

a po državljanstvu ako se uzme po članu 2 našeg 

Zakona o državljanstvu ima nas skoro osam stotina hiljada po 

našoj nekoj računici. Prema tome, vas Crnogoraca u Crnoj Gori 

ima 380 hiljada, ovde 150 hiljada pisanih. Prema tome, ta Crna 

Gora ne bi mogla da bude država Crnogoraca. Tako se ne bi mogla 

nazvati jer to nije država Crnogoraca. 

Dalje, ja vas pitam jeste li razmišljali o tome da bi oni izgubili 

svoje državljanstvo, da bi izgubili svoju državu. Dalje, oni bi 

bili amputirani od prava na samoopredeljenje, a to pravo je pravo 

celog naroda u Jugoslaviji. Ne može se jednom narodu dati a 

drugom ne dati. To su pitanja. Je li se razmišljalo o tome... 

Igor Lukšić: Ukoliko se građani Crne Gore opredijele za nezavisnost, 

onda će odnos Srbije prema državljanima Crne Gore 

u Srbiji biti zapravo test demokratskog kapaciteta nove demokratske 

vlasti u Srbiji. A druga stvar, Irska ima tri-četiri miliona 

stanovnika a ima pedeset miliona Iraca koji imaju irsko državljanstvo 

svuda po svijetu. 

Iz publike: Gospodine Samardžiću, u tom vašem kompromisnom 

rešenju interesuje me jedno konkretno pitanje: šta će 

biti himna te države koju vi zastupate. Hoće li Volfgang Petrič 

doći da nam sam odredi, da li će biti “Hej Sloveni” na koju već 

zvižde ljudi na stadionima ili ćemo “Bože pravde” da nametnemo 

i Crnogorcima. 

I, drugo, zašto ne dozvoljavate da se Srbija predstavlja sama 

pred svetom? Država koja postoji od 1918, izmišljotina koja traje 

90 godina i koja se u svim oblicima pokazala slabom. Ovde 

u Srbiji su govorili, vladika Atanasije, mitropolit Amfi lohije: u 

mutnu Maricu svaka Jugoslavija, a sada vi hoćete taj proizvod 

da održite i da nama Srbima ne date da se zovemo Srbi. 

Slobodan Samardžić: Na prvi deo pitanja o himni ne umem 

da vam odgovorim. Znate, ja zastupam ideju o državnoj zajednici 

Srbije i Crne Gore. Što se tiče predstavljanja Srbije itd., to 

može da bude slučaj ako dođe do nezavisnosti, ako se razdvoje 

Srbija i Crna Gora. Jednostavno, ta država postoji. Voleli mi 

ili ne, mi moramo da poštujemo njen ustav dok ne napravimo 

novi. To može biti ustav jedne federacije ili ustav dve nezavisne 

države, Srbije i Crne Gore. 

Vidite, osnovni element pravne svesti i pravne kulture je 

da se ustav poštuje makar on ne bio i dobar ustav. Prosto, ljudi 

se moraju orijentisati prema nekakvim pravilima. U Crnoj 

Gori imate ideju, recimo, da referendum reši celokupno pitanje. 

To vam je, znači, potpuno bacanje pod noge načela vladavine 

prava. Crna Gora je sama donela svoj ustav 1992. a njeni 

članovi Ustavnog suda kažu: ako narod donese odluku na referendumu, 

to pod noge. To je jedan izraz nedostatka ustavne i 

pravne kulture nakon pedeset godina življenja u komunizmu. 

Jednostavno, da se ne bi haos stvarao mi moramo da poštujemo 

i postupak izmene tog ustava. 

Prema tome, ako je volja naroda u Srbiji i Crnoj Gori takva 

da oni žele da se odvoje svojim demokratskim većinama i ako 

to bude u okviru ustavnog postupka, onda će Srbija i Crna Gora 

biti nezavisne države i onda će Srbija, ovo što vi zahtevate, moći 

da se predstavi u inostranstvu. Do tada je to nemoguće izvesti. 

Jugoslaviju priznaje 180 zemalja u svetu, UN, Savet Evrope, 

OEBS itd. 

Što se tiče imena države, to je posebno pitanje. Mi ovde govorimo 

o Jugoslaviji zato što u tom ustavu piše SR Jugoslavija. 

Znate, to ime može i da se promeni ako bude federacije Srbije 

i Crne Gore. U tom smislu Koštunica je rekao: sa svakom 

Jugoslavijom u mutnu Maricu. Zato što to ostavlja odjek one 

bivše Jugoslavije koja je bila komunistička, međunacionalna 

itd. država. Ja lično nisam za to ime, ali pošto u Ustavu piše, 

dok ga ne promenimo zvaćemo je tako. Tako je svet priznaje. I 

mi moramo da je priznamo, a mi ćemo u jednoj javnoj diskusiji, 

u jednom demokratskom postupku promeniti to ime ako 

nam se ne dopada. Vi ćete reći da treba da se zove Srbija ako je 

Srbija, neko će reći Srbija i Crna Gora ako je federacija, neko će 

reći Crna Gora i Srbija, neko će reći savez Srbije i Crne Gore. To 

je pitanje koje treba razrešiti onako kako to dolikuje i kako se to 

radi u savremenom svetu. Ako se vama ne dopada što je Srbija 

bila od 1918. godine do sada u Jugoslaviji, vi imate pravo na to, 

ali ne možete gumicom da prebrišete tu istoriju. Devedeset godina, 

to je tri generacije prošlo. 


U razmaku od devet meseci, u oktobru 2001. i julu 

2002. godine, vodio sam tribinu “Kuda idu Srbija i 

Crna Gora” i drugu, s naslovom “Dokle su stigle Srbija 

i Crna Gora” (vidi str. 41). Od prve do druge tribine 

akteri fi nalnog državnog eksperimenta rastakanja bivše 

Jugoslavije nisu bili efi kasniji niti uspešniji, osim kad 

im je Solana zavrtao ruku, što je jedne bolelo više a 

druge manje, ne utičući na iskrenost partnera. Rekao 

bih da su danas, polovinom 2005, sva pokrenuta pitanja 

još otvorena.

32 VREME IZAZOVA // KOS I DOS 

Učesnici: 

ARSENIJE STANKOVIĆ, pukovnik u penziji; 

BOŠKO TODOROVIĆ, general u penziji; 

LJUBODRAG STOJADINOVIĆ, pukovnik u rezervi; 

ALEKSANDAR RADIĆ, vojni analitičar Agencije VIP; 

DRAGAN ŠUTANOVAC, pomoćnik saveznog ministra unutrašnjih poslova. 

Voditelj tribine bio je MILOŠ VASIĆ, novinar “Vremena”. 

MILOŠ VASIĆ: NEDOSTATAK KREATIVNOSTI 

Upravo ovaj današnji dan kada se događa ova tribina obeležen 

je nekom vrstom kulminacije krize u civilno-vojnim 

odnosima koji se prelamaju kroz politiku. Uzeću za primer jučerašnje 

saopštenje sa sednice Vrhovnog saveta odbrane. To je 

vrsta saopštenja koja se nije pojavljivala ni u Brozovo, a ni u 

Miloševićevo vreme. U tom saopštenju tvrde se tri stvari. 

Prva je stvar potpuno tautološka – kaže se da će se slučaj 

Momčila Perišića prepustiti pravosudnim organima da se njime 

bave dalje, kao da postoji neka alternativa. Postoji, naime, 

alternativa. Jedina alternativa pravosudnom procesiranju tog 

slučaja – jeste abolicija od strane predsednika Koštunice koji je 

jedini, kako on to sam voli da kaže, vlastan da to uradi. Pošto to 

ne očekujemo, ne vidim uopšte smisao u jednoj takvoj izjavi. 

Drugi stav je bio da će se pristupiti – da citiram - “reformi 

svih službi bezbednosti u Vojsci Jugoslavije”. Množina je tu pogrešna. 

Nema tu nikakvih “svih službi”. Ima samo jedna. A oko 

toga da li nju treba reformisati ili ne možemo da razgovaramo. 

Ja lično mislim da je ne treba reformisati. Mislim da su joj potrebni 

novo vođstvo i nove smernice i pravila ponašanja. Ne vidim 

šta je loše i pogrešno sa tom službom. 

I treća i najkomičnija činjenica jeste to da se tamo saopštava 

da su se dogodile nekakve kadrovske promene, tj. da će neki ići 

u penziju a neki će biti imenovani. Pri tom se ne pominju imena. 

Čak je i Slobodan Milošević na čuveni “crni petak” (početkom 

maja 1992. godine, kad je najurio 39 generala) bio toliko 

ljubazan da saopšti njihova imena. Prema tome, to saopštenje, 

osim što je uvreda za inteligenciju Srba i Crnogoraca i za njihov 

zdrav razum, jedan je paradigmatičan primer haotične situacije 

u kojoj je ono i nastalo i ne čudim se mnogo tome. 

Ono što nas zanima danas jeste pre svega mesto – uže 

shvaćeno – Uprave bezbednosti, koje je od 1992. u sastavu 

Generalštaba, a bilo je u sastavu Ministarstva odbrane. To je 

takozvani KOS ili bivša Dvanaesta uprava. 

Ono što je neodvojivo od ove konkretne teme jeste uopšte 

jedna redefi nicija položaja vojske u novoj situaciji. Da iskoristim 

marksistički termin, 5. oktobra je došlo do promene društveno-ekonomske 

formacije, kako kažu drugovi marksisti. Oko 

toga možemo polemisati, ali mislim da je konačno došlo do trenutka 

u kome treba potpuno redefi nisati odbrambenu politiku 

i strategiju. Politika je redefi nisana donekle, ali kao što vidimo 

u postoktobarskom periodu, posle prevrata dolazi do dubokog 

razilaženja između većinskog krila DOS-a, takozvanog reformskog 

i ovog usporenijeg, ja bih ga nazvao ostatka strategije, po- 

IVAN HRAŠOVEC

VREME IZAZOVA // KOS I DOS 33 

litike, ideologije i programa koji je Srbijom vladao od 1987. nadalje. 

Zato insistiram na pojmu promene društveno-ekonomske 

formacije. 

Uloga vojske u celoj toj priči jedna je tužna uloga, ako krenemo 

od 1990. nadalje. Uloga žrtve, ja bih čak rekao, ako malo 

bolje razmislimo. Setite se nekih ključnih datuma, recimo 9. 

marta 1991. Tada su Blagoje Adžić i Radmilo Bogdanović, što je 

kasnije dokazano, u zaveri između njih dvojice, izveli onu potpuno 

slaboumnu i beskorisnu avanturu sa izlaženjem tenkova 

na ulice, što je trebalo da vodi u nekom smeru do koga nije dovelo 

jer se ispostavilo da čak ni nad tadašnjim Predsedništvom 

Jugoslavije nisu mogli da uspostave kontrolu. 

Ne želim da mislim šta bi se bilo desilo da su uspeli da uspostave 

kontrolu i da ostvare ono što je Milošević bio naumio 

u tom trenutku. 

Setimo se još nekih datuma. Recimo, 1. jula 1991. pa avgusta 

1991. Sad ulazim malo u konkretniju priču o vojnim službama. 

Avgusta 1991. to je bilo u Komandi Prvog korpusa Ratnog 

vazduhoplovstva, jedan mali puč. Bio je pokušaj malog dvorskog 

puča 1. jula 1991, pa je bio pokušaj velikog dvorskog puča 

u noći između 28. i 29. septembra 1991. o kome postoje temeljiti 

izveštaji većine učesnika. 

To je kulminiralo jednom isto tako suvišnom i izmišljenom 

aferom. To je bila afera Opera od februara do maja 1992, čija 

je jedina posledica bila da se generali Aleksandar Vasiljević, 

Simeon Tumanov i još neki ofi ciri iz Uprave bezbednosti uklone 

na neko vreme. U penziju, naravno, ali da bi protiv njih bili 

obustavljeni krivični postupci, dakle, oslobođeni su kao nevini. 

Jedan od predložaka za razmišljanje o ovoj ulozi vojske o 

kojoj sad pokušavamo da razgovaramo jesu i memoari Branka 

Mamule, koji, kad se to svede u dve rečenice (nepravedno po 

njega, ali je bitno za večeras), zapravo piše istoriju neuspelih 

pokušaja da se armija nekako dogovori da napravi nekakav 

vojni udar, a to traje negde od 1986. pa do 1991, po Branku 

Mamuli. 

Dočekali smo na kraju da protekle, recimo, dve ili tri nedelje 

budu obeležene slučajem Momčila Perišića i ulogom te Službe u 

celom skandalu, kojom prilikom je, naime, od jednog relativno 

jednostavnog incidenta napravljena politička kriza. Juče smo 

imali situaciju u kojoj predsednik Koštunica zahteva da se smeni 

taj isti Nebojša Pavković protiv čije smene je on bio od 5. oktobra 

nadalje, i to zahteva s istom onom argumentacijom s kojom 

su to Pavkovićevi protivnici zahtevali sve ove mesece – da 

bi bio odbijen na Vrhovnom savetu odbrane. 

Dakle, očito je da se nešto desilo. Ono čega se plašim, ovo 

dalje su sad moje puke spekulacije, to je da potezanje vojske ili 

pokušaj korišćenja vojske u političke svrhe dovode polako do 

jedne situacije – karikiraću malo – Srpske kraljevske vojske od 

1911. nadalje, da tu postoje pokušaji na silu boga da se napravi 

neka “crna ruka” ili neka “bela ruka” i da se određeni delovi 

oružanih snaga suprotstave jedni drugima, da se kroz Upravu 

bezbednosti Vojske Jugoslavije ostvaruje politički uticaj koji se 

inače ne bi bio mogao ostvariti, da se na silu boga traži ravnoteža 

u kontroli nad tajnim službama, pa ako vi imate sve ostale, 

onda ćemo mi barem da zgrabimo ovu i da se u svim tim pokušajima 

politizacije, da budem precizniji – politikantske uloge 

vojske, nije prezalo od čitavog niza mera, ali i takođe da se naišlo 

u određenim vojnim krugovima na sasvim dobre saveznike 

i ortake u tom smeru. Kao što se naišlo – da budemo potpuno 

pravedni – i u određenim službama unutrašnjih poslova i državne 

bezbednosti na dobre saveznike u tom smeru. 

Kad se političari uhvate i počnu da se oslanjaju na tajne službe, 

to vodi samo u jednom jedinom smeru, a to je da se otvara 

opasnost da tajne službe počnu da kontrolišu njih umesto obr- 

nuto. U tom smislu bi trebalo shvatiti zahteve za reforme kako 

civilnih službi tako i te vojne službe. U tom smislu bi trebalo razumeti 

zahteve za neku vrstu kombinovane kontrole i izvršne 

političke vlasti, ali i zakonodavne, parlamentarne vlasti. 

Mi smo sad u jednoj paradoksalnoj situaciji u kojoj ponašanje, 

delovanje, zadatke i kontrolu nad takvim službama određuje 

jedan zakon od 1984. a to je Zakon o osnovama sistema državne 

bezbednosti. Ako taj zakon pažljivo pročitate – ja sam se 

potrudio pre par meseci da to uradim – naći ćete da u tom zakonu 

koji je pravljen u jednopartijskom, komunističkom sistemu 

i parlamentu zapravo postoje vrlo dobre i precizne provizije 

za civilnu i parlamentarnu kontrolu. Lako je njima bilo u jednopartijskom 

sistemu da unose takve zakonske regulative jer se 

nije očekivalo da će ih iko ikad koristiti. 

Ono što me čudi to je nedostatak kreativnosti i inventivnosti 

kod nove vlasti da taj zakon pročitaju i da pokušaju da primene 

te mehanizme kontrole. 

Boško Todorović: BEZBEDNOST JE 

POTREBNA DRŽAVI I VOJSCI 

KOS je postojao negde od 1946. do 1955. godine. Dakle, pre 

45 godina KOS kao institucija je ukinut. Transformisan je ili 

preimenovan, ali sa razlogom, u Službu vojne bezbednosti. Pa 

eto, i sad se pominje KOS i često je pominjan i u toku poslednje 

decenije. Ja znam da ga je Tuđman često spominjao i oni su 

se bojali KOS-a. Stalno su KOS spominjali, a nisu bezbednost. I 

više su se bojali KOS-a nego armije, zato što mu je KOS bio prodro 

u njegov sam vrh. 

Međutim, KOS kao KOS ne postoji. Postoji vojna bezbednost. 

Bezbednost Jugoslovenske narodne armije pre, a sad 

bezbednost Vojske Jugoslavije. I tačno je ono što je već rečeno 

da je bezbednost bila potčinjena saveznom sekretaru za narodnu 

odbranu, pošto su bili integralni Savezni sekretarijat i 

Generalštab. Kasnije kada se transformisala armija u Vojsku 

Jugoslavije, dakle posle aprila 1992. godine, tada se izvršila i 

transformacija – Generalštab i Ministarstvo odbrane. Od tada 

je bezbednost jedna od uprava koja je pod neposrednim rukovodstvom 

načelnika Generalštaba i njemu je odgovorna. Da li 

su uvek dosledni u toj disciplini, ja u to ne bih ulazio. 

Bezbednost je potrebna i državi i vojsci, siguran sam u to. 

A da li ona radi uvek po zakonu i da li je kontrolisana od onih 

koji bi trebalo da je kontrolišu, to nije samo stvar bezbednosti. 

Danas se često govori o civilnoj kontroli vojske uopšte; ali 

tu nisu krive ni vojska ni bezbednost. Kriva je država koja to ne 

reguliše. 

Sve kontraobaveštajne službe i obaveštajne službe na svetu 

(to nije specifi kum nikakav Vojske Jugoslavije) imaju neka 

svoja pravila ponašanja i pravila rada koja ne mogu biti javna. 

Jer, ako bi bila javna i ako bi se referisalo svakome o tome ko 

bi eventualno trebalo da bude predmet u radu, da tako kažem, 

ko je taj protiv koga se vodi neka operacija, za koga ima pretpostavki, 

za koga ima nekih opravdanih sumnji da radi za neku 

službu ili da razbija državu ili vojsku i tako dalje, onda nikad se 

ne bi uspelo. Ali, o tome opet donose odluku... – evo, konkretno 

u slučaju Perišić. Nije Aco Tomić sam to rekao: e, Perišić je 

u mome fokusu i ja ću s njim da radim kako hoću. Jer, on je sigurno 

tražio da se ta operativna akcija, kako bih je ja nazvao, 

dozvoli od nadležnih. Da li od predsednika države ili od načelnika 

Generalštaba ili i od jednog i od drugog, ali sigurno je morala 

biti odobrena. 

Arsenije Stanković: POLITIČKA NEODGOVORNOST 

Da se pobliže legitimišem. Ja sam u Službi bezbednosti, odnosno 

u kontraobaveštajnoj službi od 1977. godine. Svi proce-


si koji su se dešavali u bivšoj SFRJ i SRJ dobro su mi poznati, 

negde kao akteru ali uglavnom kao posmatraču, pošto sam se 

više u Upravi bezbednosti bavio poslovima koji se tiču, hajde da 

kažemo, grebanja o nauku. 

A 1998. godine sam prešao u obaveštajnu službu radi odlaska 

na dužnost vojnog izaslanika u NR Kinu i to u periodu 

kada je za ovu zemlju bilo najteže. Tamo sam shvatio neke stvari 

koje, nažalost, ni aktuelna vlast Demokratske opozicije Srbije 

ni prošla vlast nije htela da prihvati kao jednu istinu kojom moraju 

da operišu ukoliko žele da određene društvene tokove pokreću 

napred. 

Počev od Četvrtog plenuma, rekao bih, počelo je svojevrsno 

petrifi ciranje razvoja u ovoj zemlji. Zašto je to tako, ja nemam 

naučne spoznaje da bih ustvrdio ovde potpuno meritorno šta 

se dešava, ali kao svedok događaja vidim da se uvek nastoji postojeće 

stanje zadržati do nivoa kada sistem puca. To se desilo 

1990. odnosno 1991. s početkom kraha SFRJ, to se dešava sa 

Službom bezbednosti, mislim da to beše 1992. godine kada su 

zauzete prostorije saveznog MUP-a i to prostorije analitike i još 

nekih delova koji su vrlo vitalni za držanje pod kontrolom određenih 

ljudi, određenih procesa u društvu, a to se, evo, vidimo 

i ovih dana dešava uvek kada se želi jedno stanje zadržati radi 

manipulacije bilo procesima bilo ljudima. 

Po dolasku iz NR Kine, 3. oktobra 2000. godine, imao sam 

spoznaju da će biti 5. oktobar. Niko na to nije reagovao. Upravo, 

najveći greh je bio – nemam nameru da time zamaram – što 

sam skrenuo pažnju da ceo svet govori da režim Miloševića ne 

može da opstane i da nešto moramo da menjamo u našoj spoljnoj 

i unutrašnjoj politici. Kada sam predsedniku Koštunici u 

jednom dokumentu napisao neke stvari, one su opet ostale ad 

akta zbog toga što nisu bile aktuelne da se rešavaju u tom momentu. 

Ja sam izrekao ocenu da je DOS u najboljoj nameri nespremno 

dočekao vlast. Svaka politička partija koja želi da igra 

važnu ulogu na političkoj sceni jedne zemlje mora da obezbedi 

uslove za dan D kada će doći na tu vlast. Ona mora da ima i vojne 

stručnjake i stručnjake u ekonomiji, u zdravstvu, u socijalnoj 

politici, u obrazovanju, gde god hoćete, u svim oblastima. 

Pred sobom imam tekst “Prvih sto dana nove vlade”, pa 

kaže: Zakoni u Vojsci i policiji – novim zakonima biće reformisana 

sadašnja uloga Vojske i policije. Kao da je prestrukturisati 

jednu delatnost stvar nečije volje. To se ne može tako. Tu ne 

može volja nekoga Stankovića, Mitrovića, Jankovića da odluči o 

tome kako će da rade. Zapašće u profesionalne greške. 

Isto tako i Vojska. Kako misli neko da reformiše ulogu 

Vojske? Tu ima puno faktora. Prvi je spoljni – gde je mesto SR 

Jugoslavije ili Srbije ili Crne Gore u međunarodnoj zajednici? 

Kada se odredimo prema tim pitanjima, onda možemo da defi 

nišemo našu unutrašnju politiku. Kada nju defi nišemo, onda 

nije problem da dođemo do odgovora na našu temu gde je mesto 

KOS-a u aktuelnoj vlasti Demokratske opozicije Srbije. 

Nesumnjivo je da su vojska i policija instrumenti te države, 

a ne obrnuto. Aco Tomić, kao načelnik Uprave bezbednosti 

Generalštaba VJ, potčinjen je direktno Nebojši Pavkoviću. 

Međutim, nije baš tako. Od 1992. godine dešavaju se veoma, 

veoma interesantni procesi gde načelnik Uprave bezbednosti 

ostvaruje neke direktne veze s predsednikom savezne države. I 

tu nema šta da se prigovori. Predsednik savezne države u svakom 

slučaju ima pravo da pozove i građanina preko određenih 

organa da ga pita nešto, da mu saopšti, da se interesuje itd. 

Sporno je što načelnik Uprave bezbednosti treba da izvesti 

o tome načelnika Generalštaba. A ako ne izveštava, onda su tu 

u pitanju neki drugi procesi. Dilema da li je Aco Tomić izveštavao 

načelnika Generalštaba ili nije ostaće za nas manje-više tajna. 

Trebalo bi da jeste. Takva su pravila. 

Sledeće pitanje koje se često aktuelizuje i problematizuje 

jeste – koji su to zakonski osnovi, odnosno regulativa za rad 

Uprave bezbednosti Generalštaba VJ. Za nas je pravno utemeljenje 

Ustav SR Jugoslavije i Zakon o VJ. Prema zakonu, načelnik 

Generalštaba VJ ovlašćen je da normativno uređuje određene 

delatnosti, a načelnik Uprave bezbednosti da dublje reguliše 

podzakonskim aktima, uredbama, onaj osetljiviji deo rada kontraobaveštajne 

službe. 

Kada je u pitanju građanin, vojna služba bezbednosti dužna 

je da sarađuje sa DB-om. To su dve službe koje rade na istom 

zadatku. I onog momenta kada te službe počinju da se dele, mi 

smo napravili strašnu stvar za ovu zemlju. Ja bih to nazvao politički 

vrlo neodgovornim potezom da SDB radi jedno, vojna kontraobaveštajna 

služba drugo i da se sada oni polarizuju prema 

određenim partijama ili strankama u našem društvu. To je pre 

svega po Ustavu nedozvoljeno. Obe institucije su departizovane 

i isključivo rade po Ustavu, po Zakonu o osnovama sistema 

Državne bezbednosti, po pravilima službe, organa bezbednosti 

i SDB-a i po nekakvim uputstvima koja regulišu metodologiju 

rada ovih službi. 

Prema tome, vojna kontraobaveštajna služba bila je dužna 

da sarađuje ili da izvesti da se radi, da se operativno obrađuje 

gospodin Momčilo Perišić, pogotovo što se ne radi o bilo kom 

građaninu, nego o potpredsedniku jedne vlade. 

OZNA PONOVO JAŠE 

Miloš Vasić: Očito, takvo zakonodavno stanje je postalo neodrživo. 

Da li se radi na projektima novog zakonodavstva? 

Dragan Šutanovac: Diskutabilno je da li je taj zakon uopšte 

na snazi. Znači, po ustavnom zakonu iz 1992. on je morao da 

se uskladi u nekom roku sa novim saveznim ustavom. On nije 

usklađen, za razliku od Zakona o Vojsci Jugoslavije i Zakona o 

odbrani koji su usklađeni. 

Takođe sva pravila o radu Službe državne bezbednosti, odnosno 

Uprave bezbednosti VJ su podzakonski akti koji se u 

roku od šest meseci mogu smatrati ništavnim, ako se ne usklade 

sa Ustavom. Znači, oni su 1992. godine po donošenju novog 

saveznog ustava imali rok od šest meseci da se usklade sa saveznim 

ustavom po saveznom zakonu. Pošto nisu, oni su ništavni 

i praktično Savezno ministarstvo odbrane odnosno Uprava bezbednosti, 

mi praktično ne znamo po kom podzakonskom aktu 

ona radi, jer ako radi po tom iz 1984, on je već odavno postao 

ništavan. Verovatno se koristi i dalje to, ali nisam siguran. 

Miloš Vasić: I kako ćemo izaći iz takve situacije? Pitam vas 

zato što je vaše ministarstvo, pretpostavljam, na saveznom nivou 

nadležno za podnošenje nacrta i predloga zakona koji bi 

trebalo da regulišu ovu oblast. 

Dragan Šutanovac: Pa, paradoks je u tome što naše ministarstvo, 

ako se završe dogovori kako su krenuli, neće postojati. 

Znači, po završetku dogovora između Srbije i Crne Gore 

Ministarstvo će se ugasiti. Moja procena je da će ono morati pre 

ili kasnije ponovo da se aktivira bar po principu bezbednosti državnih 

granica, Interpola, međunarodne saradnje i ostalih faktora 

koji čine državu jedinstvenom. 

Ono što je interesantno, pre par meseci predsednik 

Jugoslavije gospodin Koštunica napravio je jedan inicijalni sastanak 

gde je pokušao da napravi neku zajednicu obaveštajnih 

službi. To je sastanak koji je bio u Palati federacije, gde su bili 

pozvani ministri unutrašnjih poslova Republike Srbije i Crne 

Gore, gde su bili pozvani načelnici resora Državne bezbednosti 

Srbije i Crne Gore i gde su bili pozvani predstavnici Uprave bez-

A. ANĐIĆ 


bednosti, odnosno Generalštaba Vojske Jugoslavije i ministra 

odbrane. Iako je to bio inicijativni sastanak, ne postoji nijedan 

zakonski osnov da se tako nešto uredi i uvede kao praksa. 

Moj ministar, koji sedi ovde u prvom redu, nije bio pozvan 

na taj sastanak, iako naše ministarstvo u segmentu rada ima 

jedan deo koji se bavi bezbednošću predsednika države. Znači, 

nije pozvan čovek koji se brine o bezbednosti predsednika da 

razgovara o nacionalnoj bezbednosti. To je stvar koja postoji 

valjda samo na Balkanu i negde smo protumačili da je to bila 

politička odluka i da je taj koji je dao taj predlog za inicijalni sastanak 

u stvari želeo da dezavuiše Savezno ministarstvo unutrašnjih 

poslova, pa i da pokuša na jedna mala vrata da umreži 

instituciju Državne bezbednosti u kabinet predsednika. 

Miloš Vasić: Oprostite, da li je to prvi takav pokušaj? 

Naime, u jednoj svojoj izjavi pred jednim anketnim odborom 

u Skupštini Jugoslavije, general Aleksandar Dimitrijević koji je 

sedeo od kraja 1992. praktično do martovskog rata 1999. godine 

na mestu načelnika Uprave bezbednosti Generalštaba, priča, 

a to potvrđuje i general Vasiljević, njegov prethodnik koji je bio 

s tim upoznat, da je postojao jedan plan Slobodana Miloševića 

da sve službe bezbednosti ujedini u nešto što bi maltene ličilo 

na ministarstvo državne bezbednosti iz Staljinovog vremena. 

Pa su se, evo, odatle pojavili termini resor, resor ovoga, resor 

onoga i kada je iznervirani Vasiljević pitao Jovicu Stanišića da 

li on to misli ponovo da vrati onu Oznu kao jedinstvenu organizaciju 

državne bezbednosti u periodu 1944-1945, gde se jedno 

odeljenje, Treće odeljenje, bavilo vojskom, ovaj mu je odgovorio: 

da, upravo smo na to mislili. 

Dragan Šutanovac: Pa, pretpostavljam da je to bila ideja zajednice 

obaveštajnih službi po američkom principu ili po principu 

zapadnih zemalja, gde bi se koordinirano radilo – i vojska 

i pripadnici civilne policije. Znači, koji bi koordinirano radili na 

problematici državne bezbednosti, vojska pre svega na problematici 

vojne bezbednosti, civilni organi na problematici civilne 

bezbednosti, državne bezbednosti, s tim što bi se njihovi poslovi 

preplitali i u određenim aktivnostima bi sarađivali. 

Ono što je odmah postalo problem, po meni, posle tog inicijalnog 

sastanka, jeste da je neiskrenost bila defi nitivno prisutna 

iako možda učesnici nisu bili svesni. Znači, imali smo situaciju 

da sedi general Aco Tomić, načelnik jedne uprave, njegov pretpostavljeni 

general Pavković, kolege iz Resora državne bezbed- 

nosti Srbije i ministar, u situaciji gde, da kažem, najniži činovnik 

Ministarstva, znači Aco Tomić, načelnik jedne uprave, znači 

ispod Resora državne bezbednosti je u direktnoj komunikaciji 

sa predsednikom države zaobilazeći sve ostale kolege. 

To je situacija koja je dovela do slučaja Perišić. Taj sastanak 

je bio u situaciji kada je slučaj Perišić već bio otvoren u Upravi 

bezbednosti, kada je gospodin Aco Tomić znao da se to radi i 

ukoliko je taj inicijalni sastanak bio zaista iskren, moglo je da 

se kaže i da se dogovore dalje operativne mere, postupci ili operativne 

radnje prema gospodinu Perišiću ili prema, ne znam 

već, stranom diplomati koje pretpostavljam da su rađene ili ne 

znam ko je sve učestvovao u celoj toj akciji prema potpukovniku 

Sekuloviću ili drugom potpukovniku Vlajkoviću, ili kako se 

već zove, nisam siguran. 

Miloš Vasić: Ako se ne varam, savezni sekretar za unutrašnje 

poslove je lice odgovorno za kompletan aparat državne 

bezbednosti... 

Dragan Šutanovac: Pa, gospodin Dragan Radulović verovatno 

bi bio iznenađen koja ovlašćenja ima kao savezni sekretar 

u Ministarstvu. Po članu 9. ovog zakona poslove državne bezbednosti 

u federaciji vrše Savezni sekretarijat za unutrašnje poslove 

i drugi savezni organi. Nažalost, savezno 

ministarstvo, u ovom slučaju, nema službu u 

okviru svog ministarstva koja radi te poslove, 

izuzev jedne male uprave koja radi zaštitu VIP 

ličnosti i to se nalazi u resoru Državne bezbednosti 

u republičkom ministarstvu. Sve druge 

službe su, znači, javna bezbednost i ne postoji 

nijedan operativni podatak kojim raspolažemo, 

a koji je iz domena državne tajne, odnosno 

državne bezbednosti. 

KO KONTROLIŠE KONTROLORE 

Aleksandar Radić: Pa dobro, znači došli 

smo do tog problema kakva treba da bude buduća 

organizacija jugoslovenske obaveštajne 

bezbednosne zajednice, da li treba prihvatiti 

sadašnje stanje i pokušati pronaći neke kompromisne 

modele za preživljavanje ili treba 

pronaći potpuno nov model, bilo u skladu sa 

nekim rešenjima iz zapadnih zemalja bilo neki 

autentičan, što možda baš i nije preporučljivo 

u aktuelnom trenutku. 

Svakako, to je pomenuo gospodin Vasić oko obnavljanja 

Ozne. Ako su takve ideje zaista postojale u vreme vladavine 

Slobodana Miloševića, one nisu daleko od realnosti koja je bila 

prihvaćena u kontroli takvih organizacija u nekim drugim zemljama 

na prostoru Balkana. Recimo, hrvatske obaveštajne i 

bezbednosne službe su povezane pod krovnom službom koja 

ima kontrolu nad svim organizacijama. A oni su svoju organizaciju 

u celini razbili na sedam manjih organizacija sa različitim 

specijalnostima pod kontrolom civilnog i vojnog sektora. 

Da li je to put za jugoslovenski model ili nije i na koji način 

može da se razreši, tek ćemo znati kad budemo znali konačno 

da li postoji zaista neka nada da će Srbija i Crna Gora ostati 

zajedno, da li onda kontrola nad svim tim službama može da 

se vezuje i u kakvom modelu za ličnost predsednika Republike 

ili će ona biti na razini Srbije i onda da vidimo šta se tu može 

učiniti. 

Dragan Šutanovac: Kada kažemo reforme, pre svega reforme 

u vojsci, ja bih suštinski naglasak stavio na fi nansijsku


kontrolu i na reforme svih ostalih segmenata, kao, naravno, i 

Uprave bezbednosti, ali i ostalih segmenata koji troše mnogo 

više fi nansija od same uprave. 

Ta uprava ima oko 400-500 pripadnika. Znači, nije to neka 

mornarica ili avijacija koja bi trebalo da interesuje građanstvo i 

njihov budžet. Ono što je po meni problem jeste to da ne postoji 

adekvatna kontrola ni u samoj upravi. Znači, samo postavljenje 

gospodina Tomića po meni je diskutabilno – ne kao njega, 

nego kao načelnika takve uprave i dalje, linijski – postavljenja 

svih komandanata i pretpostavljenih ofi cira je problematično. 

Zašto? Ja kao laik za upravu bezbednosti – ušao sam u tu priču 

nedavno, pratio sam šta se dešavalo na Kosovu kao i vi svi i 

svako će vam reći da mi na Kosovu nismo pobedili, ali smo se 

sačuvali. Ono što sam ja saznao radeći sa ljudima iz vojske, razgovarajući 

s njima, to je da je to ljudstvo i tehniku VJ na Kosovu 

sačuvala Uprava bezbednosti Prištinskog korpusa. 

Ljudi koji su vodili tu upravu za vreme bombardovanja, za 

vreme rata, do jednog su svi smenjeni. Znači, prvi čovek je 

2000. godine smenjen, drugi su smenjeni nedavno, sada je jedanaest 

ofi cira – potpukovnika, pukovnika, majora – podnelo 

zahtev da se razduže u toj upravi i mi imamo generalno problem 

ko to kontroliše. Ko procenjuje ko je taj ko može da vodi 

takvu upravu, ko procenjuje ko su ti ljudi koji su izvukli vojsku, 

spasavali vojsku na Kosovu da bi nakon toga neko pobedio na 

Kosovu, a oni izgubili pozicije i otišli u neke druge segmente 

Ministarstva odbrane. 

To su stvari koje, po meni, defi nitivno treba da se razluče 

i za sve to zakonski akt mora da se donese. Naravno, za to je 

pre svega zaduženo Ministarstvo odbrane. Ministarstvo odbrane 

je možda negde bilo inertno, negde nije bila adekvatna komunikacija 

između Ministarstva i Generalštaba, postoji veliko 

sučeljavanje ofi cira koji rade u Generalštabu i ofi cira koji rade 

u Ministarstvu i to su stvari koje defi nitivno moraju da se promene, 

jer na ovaj način se troše ogromna sredstva. 

Ljubodrag Stojadinović: IDEOLOŠKI OKLOP 

Nisam bio u Službi bezbednosti, ali pratio sam njen rad. 

Naravno da Služba treba da postoji, ali treba da postoje i svi 

uslovi da na najbolju moguću meru budu svedene mogućnosti 

pojedinih ličnosti ili ljudi iz Službe da svoj posao rade samo na 

osnovu svog razumevanja šta treba da rade i na osnovu diskrecionog 

prava da urade nešto. 

Dakle, ovde se mora reći da ne postoji zakon u vojsci koji 

reguliše Službu bezbednosti VJ. Postoji Zakon o državnoj bezbednosti 

i u tom zakonu samo jedan član koji se odnosi na vojnu 

službu, a vojna služba svoj posao obavlja na osnovu pravila 

službe koja sama sačinjava. Niko ne zna šta piše u tom pravilu 

službe i to pravilo službe odobrava predsednik države i iz toga 

proizilaze sve misterije na osnovu kojih je stvorena i ključna 

misterija o tome da jedino služba brine o tome ko su naši neprijatelji, 

ko smo mi, ko treba da nas štiti i na koji način može 

da ugrozi i da uskrati neka građanska prava. Takva ovlašćenja 

postoje u legitimacijama koje pripadnici službe nose i u pravilu 

službe verovatno, koje još uvek nije obnarodovano, jer to neće 

ni biti urađeno zato što se svi pozivaju na tajnost. 

Naravno, neće biti poznato ni šta je to Perišić uradio, jer je 

to što je Perišić uradio takođe tajna. Kad se bude sudilo, suđenje 

će biti zatvoreno, jer se radi o tajni i biće samo saopštena 

presuda, oslobađajuća ili osuđujuća, ali ključne stvari o tome 

neće biti saopštene javnosti, jer se ponovo radi o tajni. 

Drugi je segment, po mom sudu, definicija neprijatelja. 

Služba ima diskreciono pravo da određuje ko je neprijatelj, a ko 

nije. Ona to ne radi ni na osnovu zakona, ni na osnovu svog pravila 

službe. Ja se bojim da to radi na osnovu utiska i na osnovu 

ideoloških postulata koji postoje u njenom radu, kojih se ona 

nije oslobodila, nažalost, od 1948. godine do dana današnjeg. 

Evo samo jednog primera – ko je bio neprijatelj za službu do 5. 

oktobra 2000. godine? Znači, DOS, pripadnici DOS-a, ljudi koji 

su sad na vlasti. Za onaj deo službe koji nije izašao iz svog ideološkog 

i vrednosnog okvira i još ne zna da Milošević više nije na 

vlasti, neprijatelji su ostali isti. 

Dakle, mi ne znamo, niko nam nije rekao, kakvu je štetu državi 

naneo Perišić. Perišić je postupio zaista naivno, trapavo, 

diletantski, pokazao je da nije dorastao situaciji u kojoj se nalazi. 

To je drugi deo priče, ali ovaj deo priče je zaista jako zanimljiv. 

Dakle, do 5. oktobra je Koštunica i za Službu bio čovek 

koji čuva mačke, koji je saradnik NATO-a, koji je predsednik 

jedne minorne stranke koja nema nikakve šanse, koji je NATO 

plaćenik, ako on dođe na vlast doći će nam NATO ovde. I sad 

odjedanput, svi drugi ljudi koji su bili u koaliciji s njim, ako 

postoji već ta ideološka i vrednosna podela, ako postoji podela 

službi, onda se Služba naravno našla u situaciji da otprilike 

čuva ovu državu od onih neprijatelja koji su već defi nisani na 

nekom mestu, možda u nekom kabinetskom mestu. 

Znači, to je taj drugi problem koji je izašao kao rezultat afere 

Perišić. 

Treći problem je relacija između službe i njenih nadležnosti, 

njenog pokušaja da, budući da nije pod civilnom kontrolom, 

pokušava da kontroliše civile. Mi imamo strahovite istorijske 

pouke tim povodom. Samo da navedem primer staljinizma gde 

se NKVD postavio kao isključivi kriterijum istine i izbora neprijatelja. 

NKVD je čuvao narod na taj način što je sam birao neprijatelje 

i konačno je narod izabrao za neprijatelja, tako da je u 

čistkama poginulo oko devet miliona ljudi i još pet miliona ljudi 

je umrlo u radnim logorima a preko 60 miliona ljudi je bilo u 

zatvorima. To je stvar o kojoj moramo voditi računa kad je kontrola 

Službe bezbednosti u pitanju. 

Vrlo je opasno glorifi kovati jednu službu samo zato što je 

uhvatila Perišića na magistrali. I kao: ha, KOS je budan, svaka 

čast, mi možemo mirno da spavamo jer je sačuvao državu. 

Ne znamo šta je sačuvao i ne znamo šta čuva i koga čuva i zašto 

je napravljena jedna ovakva priča i zašto je scenario ovakav. U 

svom ekstremnom obliku Služba, ako nije sluga društva postaje 

njegov gospodar, ona predstavlja u stvari neku vrstu paradigme 

totalitarizma, najcrnji izraz totalitarizma. 

U ovoj situaciji mi imamo pokušaj da na primer jedna stranka 

čiji je predsednik države pokuša da svoje ključne demokratske 

poene izvuče iz toga što je služba navodno pohvatala špijune 

u delu koalicije sa kojim se ona ne slaže. I to je ta vrlo opasna 

stvar koja vodi u sumnju da je u stvari ta epizoda sa Perišićem 

bila deo jednog relativno priprostog scenarija za hvatanje špijuna, 

a sve s ciljem da se na taj način priberu neki politički poeni. 

I to je u delu javnosti koji ume da misli vrlo brzo prozreto, 

ali je u svakom slučaju dovelo i do mnogih pitanja, jer u ovom 

trenutku, već posle sednice Vrhovnog saveta odbrane poznato 

je da je afera Perišić otišla u senku. 

Boško Todorović: HIJERARHIJA, OBAVEŠTENOST 

Bezbednost je, ponavljam, vrlo aktuelna za sve države na 

svetu. Prvi korak u razbijanju one bivše SFRJ bio je u stvari 

razbijanje sistema bezbednosti, jedinstvenog sistema bezbednosti 

države. Na tom famoznom Brionskom plenumu nije samo 

Ranković otišao. Tada je federacija kao takva u stvari lišena prava 

da rukovodi Službom bezbednosti u celoj Jugoslaviji. To je 

bio prvi korak, jer bezbednost je u miru ono što je vojska u ratu, 

ako čuva, ali ako pošteno čuva državu, a ne bilo ovog bilo onog 

političara. 

Drugo, znam pouzdano da pravilnik kojim je sve to reguli-


sano prolazi kroz određenu proceduru, ne potiče od strogo zatvorenog 

kruga ljudi, vojno komandovanje obavezno učestvuje 

u njegovom sastavljanju. I znam pouzdano da nema niko pravo, 

ni načelnik Uprave bezbednosti ni bilo ko drugi u Službi, 

da određuje ko je neprijatelj a ko nije. Ako postoji neki indikator, 

da se tako izrazim, da se neko bavi špijunažom ili da radi 

na razbijanju vojske konkretno ili da šteti vojsci itd., onda on 

podnosi dokumentaciju za tako nešto i traži od nadležnog pretpostavljenog 

komandanta dozvolu da postupi. Organi bezbednosti 

nemaju samostalnu vlast da određuju ko je neprijatelj a 

ko nije i ko će biti praćen od njih a ko neće, nego moraju dobiti 

za to dozvolu, takozvani predmet u radu, moraju da dobiju 

dozvolu od svog komandanta. Najniži nivo komandovanja tu 

je bila komanda armije koja daje saglasnost da se takav slučaj 

uzme u rad. 

Samovolja je kao takva bila bar propisima eliminisana. A da 

li je sve tako ili nije, ja ne mogu da tvrdim konkretno zato što 

u svim službama koje su tajne službe, ne samo kod nas, nije to 

samo naš specijalitet, ima i zloupotreba. Ali komandovanje je 

to, bar što se tiče vojske, koje odlučuje o tome šta će ko raditi. 

Ovo što je prethodnik rekao da je bezbednost sačuvala vojsku 

i sve tehničke resurse na Kosmetu itd., ja poznajem neke od 

tih ljudi koji su divni i pametni i radni i dosta su doprineli, ali 

komandovanje je tu odlučivalo. To nije ovaj ili onaj ofi cir. 

Dragan Šutanovac: Nije mi ideja bila nijednog momenta da 

kažem da bezbednost u vojsci nije potrebna. Čak mislim da je to 

jedna od službi koja je neophodna za svaku iole ozbiljnu državu. 

Međutim, pravila službe su nepoznanica za nas, a očigledno 

su zloupotrebljena u situaciji koja se desila oko slučaja Perišić. 

Ne želim da branim gospodina Perišića, niti da zastupam ideju 

da je on kriv ili nije kriv. 

Međutim, imamo više problema koji su se dešavali u okviru 

tog samog čina hapšenja gospodina Perišića, odnosno operativnih 

radnji koje su rađene unazad pet meseci. Za određene operativne 

radnje nije potrebna saglasnost načelnika Generalštaba 

i to su najobičnije, da kažem čak policijske radnje, provera, rad 

sa saradnikom, informativni razgovori, stvari koje bez problema 

može svaki pripadnik Uprave bezbednosti da obavi i da ne 

mora za to da traži saglasnost. Gospodin Pavković, za koga sam 

rekao u više navrata da treba da ode ili da bude sklonjen zbog 

toga što je činio ili u ovom slučaju nije činio, rekao je da nije 

bio obavešten o merama koje su primenjivane prema gospodinu 

Perišiću. 

Sve te mere dovele su do rezultata, do završetka akcije. U 

ovoj situaciji, završetak akcije je hapšenje gospodina Perišića 

i stranog diplomate, isto tako po pravilima za koja su mi rekli 

ljudi iz bezbednosti, završetak akcije mora da se planira i opet 

mora biti odobren od načelnika Generalštaba. Znači, ne može 

niko da donese odluku kada će se akcija završiti, osim ako nije 

ad hok situacija – a ovo nije bila ad hok situacija. 

Bitna stvar, možda čak i kritična, to je da pet i po meseci (dokazano 

je pet i po meseci, ne znam da li možda i više) cure informacije 

iz Generalštaba. Na koji način je to Uprava bezbednosti 

pronašla nije više ni bitno, ali jedna od mera koju odobrava 

načelnik Generalštaba, to je plasiranje informacija i dezinformacija. 

Znači, ukoliko imate mogućnost da stranom agentu, 

špijunu, plasirate dezinformacije, vi ćete mu svakako puštati 

i neke informacije i dezinformacije koje će dezavuisati njegovu 

službu bezbednosti. Za to isto načelnik Generalštaba mora 

da dâ potpis. 

U republičkom ministarstvu, koliko ja znam, to potpisuje 

ministar. U ovoj situaciji gospodin Pavković nije ni to potpisao. 

Znači, pitanje je ko je taj crni mag u Upravi bezbednosti koji do- 

nosi takve odluke ili ko je taj ko njemu daje za pravo da donosi 

takve odluke zaobilazeći svog pretpostavljenog, zaobilazeći ministra, 

premijera, moguće čak da ni predsednik nije bio obavešten 

o tome. To ne znamo, čak on nije ni rekao, znači on je bio 

“ovlaš obavešten” pred put u Barselonu. 

U našem ministarstvu kod saveznog ministra unutrašnjih 

poslova stižu izveštaji samo iz obaveštajne uprave VJ. Ja to nisam 

imao priliku nikad da čitam. Tu piše “na ruke”, “strogo poverljivo”, 

“državna tajna”, odnosno “vojna tajna” i to je stvar 

koju zaista sem ministra niko kod nas ne čita. Ja ne znam zaista 

da li je ikada stiglo nešto iz Uprave bezbednosti VJ. Nisam 

imao priliku da vidim na stolu nikada. Imali smo pre par meseci 

podatak da je načelnik Resora državne bezbednosti, dok je 

bio, gospodin Goran Petrović, dao tačan spisak kome sve stiže 

dnevni izveštaj Resora državne bezbednosti. 

TAKTIČKI POTEZI UMESTO REORGANIZACIJE 

Ljubodrag Stojadinović: Služba bezbednosti ne čuva državu. 

Ona najčešće čuva sistem ili oligarhiju ili režim. Državu 

mora da čuva demokratija. Znači, državu mora da čuva njena 

sveukupna stabilnost. Služba bezbednosti može da sačuva pojedine 

elemente države od jasnih i opasnih subverzivnih delatnosti. 

Primera za to ima bezbroj. Niti je NKVD, odnosno KGB 

uspeo da sačuva Sovjetski Savez, niti je Sekuritatea uspela da 

sačuva Rumuniju, niti je čitava ta koncentracija službi uspela 

da sačuva režim Slobodana Miloševića. Ukoliko je država u većem 

rasulu, utoliko se Služba sve više okreće režimu i pojedincu 

umesto da čuva državu kao što je sad ovde rečeno. Dakle, teško 

onoj državi koju čuva Služba, a još teže državi koju čuva samo 

Služba. Kad počne da je čuva Služba, onda je i režimu u takvoj 

državi odzvonilo. 

Arsenije Stanković: Hajde malo stvar još da problematizujemo 

ili da proširimo. Kada je DOS došao na vlast, postojao je 

idealan trenutak da se otpočne sa korenitom transformacijom 

svesti svih građana o potrebi stvaranja jednog novog društva. 

Nažalost, kada se malo razgrnulo i videlo da postoje nekakve 

službe, da postoje određeni kadrovi, da je nešto zakonski regulisano, 

gde će Ustavni sud da se umeša, odjednom su svi ti stari 

kadrovi iskočili i rekli: gle, divne šanse za našu restauraciju. 

Recimo, ja ne mogu da shvatim nikako kako su Kobre došle 

kod predsednika. U stvari, to ja vama kažem, a ja znam kako 

su došle. 

Međutim, tu postoji jedna potencijalna opasnost – onaj ko 

vas štiti u određenom momentu, može i da vas kontroliše. 

Aco Tomić, koga lično znam, izvanredno je tu nebitan, odmah 

da vam kažem. On je odradio svoj posao verovatno uz nečiju 

saglasnost. Aco Tomić, kao i većina ljudi su takvi kakvi su, 

teško menjaju svoju svest. Transformacija vojske je počela ovako 

– kada je bio predsednik Ćosić mi smo izašli sa novom doktrinom 

i transformacijom VJ. Pa kad je došao predsednik Lilić, 

prvi potez vojske – izlazimo sa novom doktrinom i korenitom 

transformacijom VJ. Pa onda za vreme Miloševića opet isto – 

nova vojna doktrina koja nikad zvanično nije videla svetlo dana. 

Ja sam je čitao i bolje da je nisam ni pročitao. 

A sada na kraju u novim dokumentima, evo sada opet idemo 

u transformaciju vojske, opet sa nekakvim doktrinama, tako da 

je to, rekao bih, jedna klackalica koja ne sluti na dobro i sve 

progresivne snage moraju se ujediniti u jedan front da se to na 

neki način dovede u nekakve savremene kriterije. 

Miloš Vasić: Svaka civilna, parlamentarna i vladina kontrola 

podrazumeva da službe o kojima je reč – službe bezbednosti 

bilo vojne bilo civilne bilo obaveštajne, to su različite kategorije


– dopuste nekakvim civilima bili oni narodni predstavnici kao 

poslanici bili oni ministri kao imenovana lica, da uđu donekle 

u njihove tajne. Podsetiću vas da određeni parlamentarni odbori, 

naime, kongresni odbori u Sjedinjenim Državama i u nekim 

drugim zemljama imaju pravo da idu do u poslednji detalj, 

ali su takođe obavezni da službenu, vojnu ili državnu tajnu sačuvaju, 

a ne kao neki naši anketni odbori u Saveznoj skupštini, 

koji to posle objave kao ovako debelu knjižurinu sa sve državnim, 

vojnim i službenim tajnama. 

Dragan Šutanovac: Imajući u vidu da VJ, odnosno Uprava 

bezbednosti VJ ima tri vida rada – jedna je kontraobaveštajna 

služba prema vojskama stranih država, druga je krupni kriminal 

u okviru same vojske i treća je terorizam. Odbor za odbranu 

i bezbednost trebalo bi da bude obavešten da državi preti opasnost 

od određenih terorističkih aktivnosti pojedinih terorističkih 

grupa iz inostranstva. Isto tako, treba da budemo obavešteni 

recimo za načelnika Uprave za fi nansijsko poslovanje VJ koji 

je uhapšen pre par meseci ili ne znam koliko... 

Miloš Vasić: General Vujičić. 

Dragan Šutanovac: Da, general Vujičić. O čemu se radi? 

Zbog čega je uhapšen? Ili, ukoliko imamo povećanu aktivnost 

stranih diplomatskih predstavnika ili stranih agentura, da se 

kaže zbog toga i toga. 

Međutim, ono što je obeleženo kao državna tajna treba da 

se čuva i tu postoji jedan problem. Mi u Ministarstvu dobijamo 

kriptografski zaštićene telegrame iz inostranstva koji stižu 

iz DKP-a (diplomastko-konzularna predstavništva). Ja sam 

jednom prilikom u vrlo ranoj fazi kada smo počeli da radimo 

u Saveznom ministarstvu čitao jedan i slatko se smejao. To 

je, pretpostavljam, slao vaš kolega iz jedne zemlje, nije bitno 

iz koje. Kripto-zaštićeni telegram i u njemu piše “službena tajna”, 

“zabranjeno umnožavanje”, “poverljivo” itd. i tu su bili u 

toj službenoj tajni isečci iz novina u toj državi gde je naš predstavnik, 

a vezano za šverc cigareta u Crnoj Gori i Jugoslaviji. I 

sad to je stvar koju te novine mogu da puste faksom i da to stigne 

ovde, a ovamo se vodi kao službena tajna i ako bih to nekome 

dao, završio bih s kapuljačom na glavi i već bi nam se sudilo 

za odavanje velikih državnih i vojnih tajni. 

Aleksandar Radić: Mislim da nije veliki problem olakšati 

posao Službi bezbednosti time što će se već jednom zaustaviti 

ta hiperinfl acija poverljivih dokumenata. Vojska je uvek bila 

sklona preterivanju u stavljanju oznaka poverljivosti. To se vrlo 

elegantno može rešiti time što će se naprosto postići konsenzus 

oko poverljivosti tih informacija, znači, izbora kako će neke 

postati poverljive ili ne i na taj način će Služba bezbednosti biti 

ograničena na čuvanje jednog manjeg broja vitalnih informacija 

koje su značajne za vojsku. 

Ali mislim da u ovom trenutku to uopšte nije problem. Ipak 

govorimo o jednoj političkoj komponenti. Naprosto, Služba 

bezbednosti ima paralelni uticaj, paralelni centar moći, paralelnu 

liniju rukovođenja i komandovanja unutar vojske. E, to 

je zapravo problem. Onog trenutka kada se sa tim završi, kad 

ona bude svedena u svoje profesionalne okvire, vrlo lako će se 

olakšati rad sa nekoliko činovničkih poteza, a kontrola će onda 

takođe biti jednostavna. Niko nikada nema potrebe da zadire 

u njenu svakodnevnicu, u sve istrage koje provodi, ali svakako 

mora da zna ko je na njenom čelu, ko je njegov zamenik, koji 

je mehanizam donošenja odluka i na kraju krajeva, kome će na 

kraju da položi račun. 

KADROVI I KONTROLA 

Ljubodrag Stojadinović: To treba rešiti jednim novim zakonom 

o službama bezbednosti, kojim bi bile eliminisane sve 

ideološke pretpostavke za kriterijume na osnovu kojih Služba i 

dan-danas radi. Ako bude donet zakon o službama bezbednosti 

u državi i u vojsci posebno, znači i to se mora regulisati zakonom, 

onda je sasvim jasno da na osnovu toga mogu da rade sasvim 

uspešno i komisije ili odbori ili kako će se već zvati u parlamentima, 

koji će kontrolisati rad Službe, nezavisno od toga 

koliko će na osnovu tog zakona ulaziti u tajne. Zakon mora da 

reguliše i način ulaska u tajnu i ovo što je kolega rekao, da konačno 

znamo šta je to zaista tajna, ko određuje šta je tajna i na 

osnovu čega se jedan dokument proglašava vojnom ili državnom 

tajnom, jer je bilo očito da su mnoge stvari koje su bile javne 

ovoj državi nanele mnogo veće štete nego neke tajne. 

Da navedem samo primer iz rada Službe. Na Kosovu je bilo 

25.000 naoružanih pripadnika UČK ili OVK, kako je kome volja. 

Da li je to Služba znala ili nije, to sad prestaje da bude važno, 

ali Služba je sasvim hladnokrvno dopustila da ti ljudi postanu 

vojska, da se izgubi Kosovo, da izgubimo teritoriju, da tamo 

onaj general Marjanović (mislim da se tako zove) potpiše kapitulaciju 

u Kumanovu i da niko zbog toga ne odgovara i da niko 

ne bude pod paskom Službe. To je bila javna stvar, ali to je bila 

tajna za Službu. Mi smo izgubili Kosovo i to nije nikakav problem, 

ali je problem kad Perišić ovako naivno tamo gurne neka 

dokumenta ili kao broje oni tamo pare ili dolare, to mi liči prilično 

na neki vodvilj post festum kad smo već izgubili ono što je 

Služba trebala da čuva davno. 

Boško Todorović: Siguran sam da će u demokratskom višepartijskom 

sistemu biti uvek vlasti i opozicije i da će se menjati 

zavisno od toga ko kakav program ima na tim izborima itd. Bilo 

bi fatalno kada bi se posle svakog dolaska nove vlasti menjala 

ili reformisala vojska, bezbednost itd. To su veliki sistemi sa 

velikom stručnošću, sa velikim brojem stručnih ljudi. Dakle, ja 

sam za to da se zakonima i drugim podzakonskim aktima tačno 

reguliše sav odnos i u vojsci i inače. Da se tačno zna ko na nivou 

države, na primer, savezne države koja još egzistira, može 

i kako može ostvariti kontrolu nad organima bezbednosti i nad 

armijom kao takvom i kojim putem, šta parlament, šta državna 

uprava itd. 

Ja sam siguran da su u slučaju Perišić i Pavković i Koštunica 

morali znati da je on predmet u radu, da se operativna akcija 

protiv njega vodi. Da li su stvarno znali, manje verujem. 

Verujem da nisu znali ni jedan ni drugi za sam taj čin hapšenja. 

Ali, da su znali da se vodi taj predmet, u to sam bezrezervno 

siguran. 

Arsenije Stanković: Pre nego što se izjasnim o ovom pitanju, 

samo nešto o ovome što je gospodin general rekao. Kad je 

Aca Vasiljević radio onu akciju dokumentovanja Špegelja, u jednom 

razgovoru ja sam mu rekao: “Aco, pogrešio si strašno, zašto 

ga nisi prvo uhapsio, pa onda obnarodovao narodu zašto je 

uhapšen”. To je prvi princip u radu svake policije. “Pa” – kaže 

on – “lako je sad biti pametan, imali smo mi procene da će narod 

u Hrvatskoj da se digne protiv Tuđmana i HDZ-a”. Pa čekaj, 

imali smo operativaca koji su izveštavali da HDZ ima vlast 

u Hrvatskoj i da se to neće desiti. “Pa znaš – kaže – nismo nešto 

verovali ni operativcima”. 

Aco Tomić, valjda poučen tim primerom, rešio je da prvo 

završi posao, on odradio svoje, a posle neka se dešava što se 

dešava. 

Prvo treba reafi rmisati princip ustavnosti i zakonitosti. Na 

osnovu toga ja duboko verujem da postoje uslovi za parla-


mentarnu kontrolu rada i vojne službe bezbednosti i civilnih 

struktura bezbednosti i SID-a u SSIP-u tako da tu ne bi trebalo 

da bude problema. Ali, generalno, zastupam tezu gospodina 

Stojadinovića, sve to mora biti očišćeno od ideoloških primesa. 

HIPERPRODUKCIJA 

Dragan Šutanovac: Ja sam govorio o političkoj zloupotrebi 

Uprave bezbednosti. I kad sam govorio o spasavanju ljudstva 

i tehnike na Kosovu, vrlo sigurno znam šta sam govorio. 

Međutim, u situaciji kada se naoružava OVK – to je klasičan 

primer političke zloupotrebe VJ – ja sam siguran da je Uprava 

bezbednosti VJ slala vrlo iscrpne izveštaje Generalštabu vezano 

za naoružavanje Albanaca, terorista ili kako god hoćete na 

Kosovu i Metohiji. Politička odluka je bila, znači, da li će se ići u 

razračunavanje sa terorizmom ili ne. Onaj ko je sa Rugovom za 

vreme bombardovanja pio kafu, taj je odlučivao pre toga da li će 

Rugova da se skloni ili ne, taj je odlučivao da li će se sa teroristima 

ići u frontalni rat ili će se čekati do poslednjeg trenutka. 

Hoću da kažem, Uprava bezbednosti kao takva mora da postoji 

i nije sporno da ona može da donese dobro celoj državi, 

vojsci itd., ali sama zloupotreba kao što je u slučaju Perišić, ja 

verujem gospodinu generalu da on iskreno misli da su bili obavešteni. 

Predsednik Koštunica je rekao da je znao da se tu nešto 

muti, znači nije bio totalno neobavešten, nešto je znao da 

se muti, načelnik Generalštaba je rekao da nije znao. Ovoga bi 

smenio što nije znao, ovoga bi smenio što mu nije rekao. 

Postoji jedna hiperprodukcija pukovnika u VJ. Ima puno 

ljudi koji su završili školu nacionalne odbrane i koji mogu da 

budu generali sutra. Imate situaciju sada da gospodin Tomić 

nema školu nacionalne odbrane. Je li to istina, vi ćete mi reći. 

On već drugi put upisuje tu školu, tamo ga niko živ nikad nije 

video, dobiće sablju kao i svi drugi koji dobijaju kada završe tu 

školu. I imate tako ljude koji su završili tu školu i sede po nekim 

brigadama, ne znam, po Leskovcu, Nišu, Zaječaru, i ne rade posao 

koji bi mogli da rade. Takođe imamo problem školstva – od 

nekih 16 ili 18 ljudi koji treba da se školuju na toj školi nacionalne 

odbrane školuje se sad preko 45. Imate ljude koji imaju 

po 50 i kusur godina, zreli za penziju koliko još sutra, koji se 

školuju za generale. 

ŠTA JAVNOST SME DA ZNA 

Miloš Vasić: Pitanje za generala Todorovića. Ako je sadržaj 

informacije ili dokumenta vojna tajna, da li je tajna i vrsta informacije 

i njen karakter? 

Boško Todorović: Oko tajne uopšte ima velikih nepoznanica 

i vrlo rastegljivih tumačenja. To je opštepoznato. Jednostavno, 

tajna je jedna relativna stvar. Danas je možda najčuvanija, a 

sutra uopšte nije ni bitna. Možda je najčuvaniji plan upotrebe 

ili početka ratnih dejstava, borbenih dejstava ili napada ili 

odbrane i tako dalje, ali onog časa kad to otpočne više nije tajna. 

Hoću reći, mnogi dokumenti koji su preživeli, koji su se na 

neki način kroz praksu već pokazali ili dokazali ili se otkrili, ne 

mogu više biti tajna. 

Međutim, tu smo nedovoljno fl eksibilni. Ono što je juče bila 

tajna a danas nije, automatski se skida kao tajna. Najveći dio 

dokumenata, uzeću vam dokumenta koja se odnose na borbena 

dejstva na Kosmetu – za sve vreme i 1998. i 1999. godine, 

oni su se na neki način samim svojim dejstvima otkrili. Prema 

tome, zašto bi više bilo tajna. 

Miloš Vasić: Kad se kaže sadržaj i karakter informacije, sadržaj 

je jedno, međutim, karakter i vrsta informacije su drugo. 

Recimo, vrsta informacije bi bila recimo da se raspolaže izveštajem 

saradničke veze ili pozicije u inostranstvu na određenu 

temu bez ulaženja u detalje itd. Govorim, odnekud mi je poznata 

cela ta priča zato što se u čitavom nizu sličnih, da ne kažem 

sad afera i skandala, dešavalo (govorim sad o inostranim iskustvima 

čitajući novine) da je vlast u određenim zemljama upoznavala 

javnost sa time da postoji informacija tog karaktera i 

te vrste, čiji je sadržaj nažalost tajna, ali koji otprilike u nekom 

opštem pravcu vuče pa je to jedna nijansa u tretiranju tajnosti, 

odnosno u dopuštanju da javnost barem stekne najopštiju sliku 

oko toga šta se radi. Tako sam ja protumačio ovo pitanje. 

Boško Todorović: Ono što javnost zna nije tajna. 

Miloš Vasić: Za vas, pukovniče Stankoviću: da li postoji dokumentacija, 

arhiv vojne bezbednosti i od koje godine se vodi? 

Da li bi u takav arhiv ušla i dokumentacija Ozne u prvim posleratnim 

godinama? 

Arsenije Stanković: Takav arhiv postoji. To nije nikakva tajna. 

To svi istoričari znaju. Međutim, pristup takvim dokumentima 

je u nadležnosti određenih ljudi koji odlučuju o tome. Ko 

to sada odlučuje ja ne znam. Znam da su vođene velike rasprave 

oko toga koja dokumenta bi trebalo da postanu istorijska 

građa i da se omogući pristup toj građi radi naučno-istraživačkog 

rada istoričara i drugih ljudi koji su zainteresovani. 

Dalje, koja dokumenta su prevaziđena pa da se unište. 

Međutim, znate, teško je doneti odluku šta je prevaziđeno. Vi 

sad ne možete sa određenom naučnom sigurnošću tvrditi tako 

nešto. Možda u ovom političkom momentu, ali dnevnopolitički 

momenat je ipak dnevnopolitički momenat. On nije naučni 

momenat tako da, koliko ja znam, još iz Kraljevine Jugoslavije 

postoje dokumenta, ali o tome bi vam više mogao reći načelnik 

Vojno-istorijskog instituta. Ima nekih dokumenata tu i koliko 

ja pratim situaciju upravo ta građa je sporna u sukcesiji 

između bivših jugoslovenskih republika, pošto oni traže jedan 

deo te građe, a jedan deo je uništen u bombardovanju u Vojnoistorijskom 

institutu, dok što se tiče KOS-a nisam nadležan da 

komentarišem. 

Boško Todorović: Ima tajni koje imaju trajnu vrednost. Ja 

sam slušao da se neke tajne u ruskim arhivima, koje su obaveštajne 

prirode, od Ivana Groznog naovamo nisu nikad otkrivale. 

Hoću reći da i potomstvo ponekad treba da bude sačuvano 

od nekih tajni njegovih predaka. Možda to nije ni loše. Ima tajni 

koje moraju ostati tajna. 

Aleksandar Radić: Ruski primer nije mnogo pohvalan jer 

oni su u memoarskoj građi koja se odnosi na vreme hladnog 

rata unazad nekoliko godina objavili imena svojih saradnika na 

Zapadu koji su na osnovu tih priznanja uhapšeni i suđeni i to 

bogami na vrlo ozbiljne kazne, neki na doživotnu robiju, neki 

na kazne od više desetina godina. 

Samo sam želeo da kažem jednu dopunu u vezi sudbine arhivske 

dokumentacije kod nas. Vojno-istorijski institut bi trebalo 

da učini dostupnim građu stručnim krugovima među istoričarima, 

ali faktički nijedan dokument koji se odnosi na period 

posle završetka Drugog svetskog rata na terenu Jugoslavije posle 

15. maja 1945. godine nije dostupan nikome izvan vojnih 

struktura. 

Samo u nekim situacijama su napravljeni presedani. Recimo, 

to je zanimljiva situacija baš kad su u pitanju dokumenti o borbenim 

dejstvima na Kosovu 1998. i 1999. Ti dokumenti su 

sada objavljeni zato što je postojala potreba Generalštaba da


se pokaže da general Pavković, general Lazarević pa i general 

Tomić koji je bio angažovan u Trećoj armiji, nisu odgovorni 

za ratne zločine. Zbog tog su svi ti dokumenti sada objavljeni. 

Izašla je već jedna knjiga a izlazi i druga u kojoj je zbirka tih 

dokumenata. 

A recimo, neka druga iskustva iz sveta pokazuju da se izbegava 

objavljivanje upravo dokaza o borbenim dejstvima na 

dugo i dugo godina. 

Pitanja 

Miloš Vasić: Sledeće pitanje za sve – preduslovi za reforme 

su određenje prema pređašnjoj ulozi združenih obaveštajnih 

snaga u ratovima u regionu; i, pod dva – dekriminalizacija 

zločina i šverca itd. 

Aleksandar Radić: To možda i jeste najveći problem zato što 

je uloga vojne službe bezbednosti nerazdvojna od priče o tome 

kako je počeo građanski rat u Jugoslaviji, kako su se dešavale 

neke naprosto neverovatne situacije na bojištima, kako to da 

jedna armija koja je imala po formaciji tri hiljade tenkova ili nešto 

više, osam stotina vazduhoplova, mogla da dođe do takve situacije 

da bude svedena na ove granice i sada da se raspravlja o 

njenoj budućoj reorganizaciji. 

Problem je u tome što je vojna služba bezbednosti celo vreme 

imala kontrolu nad zbivanjima na terenu i to nećemo moći 

da saznamo ne znam kroz neko buduće objavljivanje arhivske 

građe zato što su mnoga naređenja, onoliko koliko sam upoznat, 

davana usmeno komandantima na terenu. Bez obzira na postojeći 

uobičajeni vojni sistem rukovođenja, komandovanja oružanim 

snagama koji je vodio od štaba Vrhovne komande u ratu 

pa do najnižih taktičkih jedinica, na bilo kojoj od tačaka unutar 

hijerarhijskog sistema, ofi ciri bezbednosti su imali mogućnost 

da koristeći svoj neformalni uticaj mimo bilo koje kontrole menjaju 

tok borbenih dejstava, utiču na ono što će se dešavati i izdaju 

neka naređenja. 

To se najdrastičnije pokazalo u situaciji napuštanja teritorije 

Republike Srpske Krajine kada je jedna armija sa šest korpusa, 

bez obzira što su oni bili malobrojni, odjednom nestala, 

odjednom se izvukla iz borbenih dejstava a da zapravo nikada 

nije postalo jasno zašto se to desilo. Možda upravo Upravu bezbednosti 

pre nego što pređemo na reforme treba pitati da li ona 

možda zna neke detalje o tome. 

Miloš Vasić: Uloga svih mogućih službi bezbednosti i tajnih 

službi u počecima ratova u Jugoslaviji, dakle od 1989-1990. 

nadalje, krajnje je zanimljiva tema kojom se dosta ljudi bavi. 

Znam pouzdano da je ofi cirima bezbednosti Kninskog korpusa 

1990. od juna nadalje trebalo tri ili četiri meseca da identifi - 

kuju dva veoma bezbednosno zanimljiva karaktera koji su se u 

to vreme muvali i pomagali Mili Martiću da organizuje ono što 

se kasnije zvalo Milicija Krajine itd. Ta dva karaktera su bila 

kasnije identifi kovana, iako su bili pod lažnim imenima i no- 

vinarskim pokrićem, kao pokojni Radovan Stojičić Badža i kao 

Franko Simatović Frenki. Znači da Služba u onom trenutku, barem 

po onome što je meni ispričano sa vrlo pouzdanog mesta 

u Službi, jednostavno nije znala šta im se radi iza leđa, ali to je 

jedna druga, dugačka i tužna priča. 

Boško Todorović: Od svih komandnih elemenata 1990-1991. 

najbolje je funkcionisala Uprava bezbednosti. Otkrili su oni sve, 

ali tragedija je bila tadašnje Jugoslavije što je imala osmoglavo 

predsedništvo, osmoglavog vrhovnog komandanta a, vi znate, u 

vojsci komandant komanduje, u komandi se odlučuje i na osnovu 

komande se dalje radi. I ja znam da je Aco Vasiljević išao 

da hapsi Špegelja sa svojom ekipom, ali ga je Veljko Kadijević 

vratio takoreći s lica mesta. Jednostavno mu je rekao: ipak je 

on ministar, može se stvoriti buka, ovakva, onakva, neka to 

Predsedništvo odluči. I tu je završeno. 

Miloš Vasić: Da li je moguće da su SAD, američki Kongres, 

uputili zahtev da se penzionišu maltene svi oni koji su opalili 

metak za vreme agresije NATO-a? Koliko pukovnika i generala 

treba da ode, 50 ili 100? Zar to nije ultimatum i licemerje? 

Ljubodrag Stojadinović: Ja ne znam za takav zahtev. 

Verovatno ima pritisaka da odu neki ofi ciri čije je ime vezano 

za instrumentalizaciju zločina. Smatram da je sasvim legitimno 

otvarati vatru na onog ko napada državu i ta stvar se mora odvojiti 

od imperativa saradnje sa tim svetom. 

Ne znam tačno koliko će ofi cira biti penzionisano. To ne zna 

niko ni posle saopštenja Vrhovnog saveta odbrane. Naprosto 

se ne zna na koji način ti ljudi koji su dobili određene zahteve u 

vezi sa reformom vojske, raspolažu tim podacima i na koji način 

rade, ali ne verujem u jedan ovakav ultimatum. U stvari, postoji 

samo spisak onih ljudi za koje se na osnovu nekih indicija 

smatra da su možda ili neposredno počinili zločine ili nose deo 

komandne odgovornosti. 

A ovaj drugi deo, o legitimnosti borbe protiv neprijatelja na 

našem prostoru, o tome ne bih diskutovao jer to je legitimno 

pravo svakog naroda i svake države da se brani kad država bude 

napadnuta. 

Drugo je sad pitanje – ovde to nije postavljeno – da je takva 

vrsta rata mogla i morala da bude izbegnuta. To je već pitanje 

politike. Ovde je reč o neposrednom učešću u oružanoj borbi i 

to je moj lični stav. 

Miloš Vasić: Pitanje za pukovnika Stankovića: jeste li ubili 

Stambolića? Koliko ja shvatam, pukovnik Stanković ima alibi. 

On je u tom periodu bio u Pekingu. Mislite na Službu, valjda. 

Arsenije Stanković: Ne verujem u tu priču. To je hrabra 

pretpostavka da je neka služba to uradila. Mi nemamo još uvek 

nikakvu osnovu za sumnju da je vojna služba uopšte u to bila 

umešana. I ja bih voleo to da znam, verujte. 


Pokazalo se u međuvremenu da je demokratska vlast 

poražena u sukobu sa još netaknutim podivljalim frakcijama 

Uprave bezbednosti Vojske, uprkos jasnim indicijama na 

njihovu umešanost u niz bezbednosno zanimljivih poslova. 

Dokumenta koja je Dušan Mihajlović objavio u drugom tomu 

svojih memoara jasno ukazuju na to.


VREME IZAZOVA // DOKLE SU STIGLE SRBIJA I CRNA GORA 41 

Učesnici: 

SLOBODAN SAMARDŽIĆ, savetnik predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice za politička pitanja; 

ZORAN KNEŽEVIĆ, član Izvršnog odbora Socijalističke narodne partije Crne Gore; 

VUK MINIĆ, poslanik DPS-a u Skupštini Crne Gore; 

MILAN ST. PROTIĆ, predsednik Političkog saveta Demohrišćanske stranke Srbije; 

ZORAN LUTOVAC, saradnik Instituta društvenih nauka; 

NEBOJŠA MEDOJEVIĆ iz podgoričkog Centra za tranziciju. 

Tribinu je vodio DRAGOLJUB ŽARKOVIĆ, glavni urednik nedeljnika “Vreme”. 

Dragoljub Žarković: U trenutku kad u Crnoj Gori Komisija 

raspravlja o ustavnoj povelji, mi – oslobođeni obaveze 

Poslovnika koji su oni usvojili – možemo nekako slobodno da 

diskutujemo na istu temu. Nadam se da ovde ne sede ljudi koji 

ne bi mogli ni jelovnik zajednički da naprave, kako je Zoran 

Đinđić rekao za ljude koji pokušavaju da sastave tu ustavnu 

povelju. 

Nedavno sam nakratko boravio u Crnoj Gori i pročitao u jednim 

podgoričkim novinama pričicu koja me je frapirala. Elem, 

novinar je strašno ljut na trgovce na Zlatici (za one koji to ne 

znaju to je prilaz Podgorici iz pravca Beograda) zato što ti trgovci 

primaju dinare, jer u Crnoj Gori je euro sredstvo plaćanja. 

Pitao bih gospodina Medojevića kakav je to odnos kad neko 

ko bi trebalo da reprezentuje političku elitu (novinar, u ovom 

slučaju) zamera čoveku na njegovom interesu. Ne verujem da 

je trgovac nateran da primi dinare. Imao je interes da uzme te 

dinare. Imam utisak da odnos političkih elita prema tom pitanju 

otežava konstruktivan dogovor, pa i oko tog pitanja koje se 

tiče našeg svakodnevnog interesa. 

SKC-26.jun2002. 

Nebojša Medojević: Da su se političke elite Srbije i Crne 

Gore vodile opštim interesima, a ne svojim ličnim, privatnim 

interesima, mi danas ne bismo razgovarali o ovoj temi – bile 

bi dvije nezavisne države koje bi se dogovarale kao dvije bliske, 

prijateljske države o harmonizaciji svojih politika i o uređenju 

međusobnih odnosa na način kakav je imanentan Evropskoj 

uniji. 

Dakle, ja sam od početka bio za to da se Srbija i Crna Gora 

organizuju u političkom i državnom smislu kao dvije nezavisne 

države, ali da između njih postoji nešto što se zove slobodno tržište, 

nešto što se zove jedinstveno tržište i čak zajedničko tržište, 

po defi niciji EU. Ako tako posmatramo odnos između dvije 

države, ako nam je cilj EU, ako nam je cilj dostizanje njihovih 

standarda, onda smo odnos između Srbije i Crne Gore sasvim 

lagano mogli riješiti koristeći iskustva EU. 

Problem između Srbije i Crne Gore nije državno pitanje, 

već nedemokratski politički sistemi i u jednoj i u drugoj državi, 

zakasnela tranzicija i činjenica da jedna fi nansijska oligarhija, 

koja je u proteklih deset godina opljačkala i Srbiju i Crnu

42 VREME IZAZOVA // DOKLE SU STIGLE SRBIJA I CRNA GORA 

Goru, sada vuče ključne poteze, praktično upravlja i Srbijom 

i Crnom Gorom, jer institucije koje bi trebalo da budu nosioci 

sistema vlasti u Srbiji i Crnoj Gori zarobljene su od tih svojih 

fi nansijskih oligarhija. Crna Gora u ovom slučaju za koji ste 

vi pitali ima interes da prihvati dinar. Kao što znate, ja sam i 

prošle godine tražio da Crna Gora prihvati dinar iz prostog razloga 

što barem tokom sezone najveći deo turista koji dolazi na 

Crnogorsko primorje dolazi iz Srbije i ljudima treba omogućiti 

da plaćaju svoje usluge u dinarima, sve dok Narodna banka 

Jugoslavije prihvata te dinare i obezbjeđuje kroz sistem interne 

konvertibilnosti zamjenu za neku inostranu valutu. 

S druge strane, dinar je precijenjen. Dakle, to dodatno motiviše 

crnogorsku ekonomiju da prihvati dinar jer će crnogorska 

roba u Srbiji biti jeftinija zbog precijenjenog dinara, a srpska 

roba u Crnoj Gori skuplja. Tako da je, posmatrano iz ugla interesa, 

potpuno paranoično da neko u Crnoj Gori govori danas da 

ne treba prihvatiti dinar, pogotovo sada kad je iz političkih razloga 

eksterno konvertibilan. Dakle, ako je dinar eksterno konvertibilan, 

to je izjava Centralne banke da će svaki dinar koji 

dođe nazad biti zamijenjen za bilo koju eksternu konvertibilnu 

svetsku valutu. Dakle, nema čak ni kursnog rizika jer sada kurs 

dinara utvrđuje MMF, a ne Centralna banka Jugoslavije niti 

Skupština koja usvaja ili ne usvaja bilo kakvu odluku Narodne 

banke Jugoslavije. 

Dakle, Crna Gora ima interes da prihvati dinar, isto tako 

kao što ima interes da prihvati valutu bilo koje druge zemlje u 

regionu, shodno Paktu stabilnosti, shodno novim trendovima. 

Dakle, ja bih isto tako prihvatio i hrvatsku kunu i makedonski 

denar i bilo koju valutu u regionu, jer naprosto treba pružiti turistima 

adekvatnu, što bolju uslugu, servis. 

A s druge strane, kad se tiče turista, građana Srbije, normalno 

je i poznato da tradicionalno ljudi imaju mnogo više deviza 

u štednji nego što imaju dinara koje dobijaju kroz zarade. Tako 

da oni mnogo više vole da potroše, i to je prirodno, domaću valutu, 

dinare, koju dobijaju iz tekućih transakcija putem zarada, 

nego devize koje čuvaju za ne daj bože, dakle za štednju i za 

ostale stvari... 

Dragoljub Žarković: I za putovanje u Crnu Goru… 

Nebojša Medojević: Da. Tako da, evo, još jednom koristim 

ovu priliku da pozovem, kao i prošle godine, ako ste pratili, 

vlasti u Crnoj Gori da što prije omoguće platni promet između 

Srbije i Crne Gore. Sad ima osam koraka u plaćanju između 

Srbije i Crne Gore preko inostranih banaka. Dakle, lakše se 

plaća između Crne Gore i Hrvatske nego između Crne Gore i 

Srbije. 

Međutim, pokušaj da se pravi zajednička administracija koja 

rješava problem, umjesto da odmah rješavamo problem, najveći 

je kamen spoticanja u odnosima Srbije i Crne Gore. Dakle, 

treba eliminisati pravljenje zajedničke administracije. 

To je uzaludan posao koji je kamen spoticanja Srbije i Crne 

Gore i potrebno je skoncentrisati se na usvajanje evropskih 

standarda, na mijenjanje bolesnog društvenog, ekonomskog, 

političkog sistema u kome danas žive i građani Srbije i građani 

Crne Gore, na razbijanje monopola, na borbu protiv organizovanog 

kriminala, korupcije, na sve te procese koji nas čekaju 

a koje ne može riješiti savezna vlada. Sve su to problemi koje 

treba da riješi jedna demokratska vlada Srbije u Srbiji i demokratska 

vlada Crne Gore u Crnoj Gori. Zašto bih ja iz Crne Gore 

vladao Srbijom i rješavao probleme Srbije i iskorišćavao dinar 

poreskih obveznika Srbije? Meni to ne pada na pamet. Ovdje 

mogu da dođem kao prijatelj, kao stručnjak, kao poslovan čovjek, 

kao rođak, ali nikako kao vladar. 

Dragoljub Žarković: U odnosu na tribinu koja je prošle godine 

održana na istu temu, pojavila su se dva nova politička 

momenta. Oko prvog, zamolio bih gospodina Samardžića da 

nam ukaže koliko je značajno da se Havijer Solana, kao oličenje 

EU, pojavio ovde, uticao na okvir modela zajedničke države, 

kako su tekli ti pregovori i da li je to ono na čemu je gospodin 

Koštunica, gradeći ideju zajedničke države, insistirao, u kojoj 

meri je to prihvaćeno i kako se procenjuju šanse da takav jedan 

model bude napravljen i da bude uspešan. A drugi novi momenat, 

o njemu bi gospodin Protić mogao da kaže nešto, jeste 

okolnost da se na srpskoj političkoj sceni pojavila stranka koja 

je artikulisala svoje protivljenje takvom obliku unije. U oktobru 

prošle godine to, iako je postojalo kao politička ideja, nije bilo 

dovedeno do nivoa referenduma, dakle nije bilo izvedeno kao 

jak politički akt i jedan, kako bih rekao, gest. 

Slobodan Samardžić: Mi smo ovde razgovarali prošlog oktobra, 

što nije nebitno s obzirom na to da je 24. oktobra posle 

neuspelih razgovora, ko zna kojih između predstavnika savezne 

države, Crne Gore i Srbije, predsednik Koštunica dao izjavu da 

bi trebalo da problem reši Crna Gora referendumom. 

Upravo to je bio alarm za EU. Evropska unija je do tada podržavala 

tzv. federalno rešenje odnosa Srbije i Crne Gore. Onog 

momenta kada je predsednik Koštunica rekao da Crna Gora 

referendumom treba da reši problem, EU se direktno uključila. 

Moje mišljenje je da je EU videla da se tu nadvija jedan 

novi bezbednosni problem koji ona neće moći da reši. Kada 

na Balkanu dođe do konfl ikata, EU se povlači i postaje druga 

ili treća violina. Svi počinju da vode kolo i glavnu ulogu igraju 

sile, tj. jedna svetska sila i jedna međunarodna vojna alijansa. 

Evropskoj uniji to ne odgovara. Ona jedino ume mirnodopski 

da rešava konfl ikte i moje je mišljenje da su se oni uplašili 

da se problem u Crnoj Gori ne može rešiti referendumom, a da 

se izbegne konfl ikt. 

Prema tome, nije se ona povodila nikakvim idejama da 

Jugoslavija i Srbija i Crna Gora treba prvo da rešavaju ekonomska 

pitanja i da su prvo ova racionalna pitanja ekonomske organizacije, 

četiri slobode, jedinstvenog tržišta ili zajedničkog tržišta, 

svejedno, u prvom planu. 

U prvom planu je bio strah da će doći do novog konfl ikta, 

ovog puta u Crnoj Gori i da će ona prosto izgubiti korak u svojoj 

ukupnoj evropskoj politici, jer poznato je da je njena zajednička 

spoljna i bezbednosna politika dosta slaba kada su u pitanju 

duboki konfl ikti. Oni su onda prionuli na to da se pokuša 

da se spase što se može spasti. 

E sad, zašto su partneri – Srbija, Crna Gora i SR Jugoslavija 

– prihvatili to posredovanje? Prihvatili su iz prostog razloga što 

nije zgodno odbaciti ulogu jednog takvog činioca kao što je EU. 

Do tada, kao što je poznato, političke elite i jedne i druge i treće 

imale su puna usta tema o tome da mi treba što pre da idemo u 

Evropu. U Crnoj Gori se to priča već tri-četiri godine. Recimo, 

euro je simbol ekonomske suverenosti Crne Gore. Euro je simbol 

gubitka ekonomske suverenosti svake od članica EU, ali je 

simbol ekonomske suverenosti Crne Gore. Ni Srbija nije zaostajala 

u toj evropskoj retorici, niti savezne vlasti, i bilo je jako nezgodno 

takvu pomoć odbiti. I tako se dogodilo da je ona na obostrano 

ili trostrano zadovoljstvo ušla u celu ovu priču. 

Čini mi se da je nekako laknulo svim stranama kada su oni 

ušli. Mislim da problem postoji, naravno, i u Srbiji, postoji i u 

saveznoj državi, ali osnovni problem je u Crnoj Gori. Crna Gora 

ne može da reši politički problem, naime taj duboki konfl ikt između 

dve strategije – jedne koja je za nezavisnost i druge koja 

je za federalnu državu. I budući da je to tako, da izbori nisu uspeli, 

da nisu uspeli politički pregovori, da nisu uspeli dogovo-


ri oko zakona o referendumu, nadvio se zaista jedan sivi oblak 

nad Crnom Gorom jer je opozicija bila spremna da ne izađe na 

referendum, da odbije… 

Sve su to stvari koje se ne mogu kontrolisati. Ja pretpostavljam 

da se savezna država ne bi mešala u takav jedan konfl ikt 

u Crnoj Gori. A EU, imajući u vidu ovaj bezbednosni pristup, 

prosto se uplašila čak i mogućnosti da Crna Gora možda i postigne 

nezavisnost, zato što ona ne posmatra Crnu Goru izolovano, 

nego čitavo balkansko područje. Ona je formulisala jednu 

strategiju za tzv. zapadni Balkan, da vas podsetim, a to je 

– stara Jugoslavija minus Slovenija, plus Albanija, koja bi trebalo 

sad da daje nekakve rezultate. Odjednom neko opet traži 

nezavisnost. Verovatno će i neko drugi tražiti nezavisnost, recimo 

Kosovo ili zapadna Makedonija ili Republika Srpska, zašto 

da ne, i zbog toga je stvar otišla u tom pravcu... 

Dragoljub Žarković: Gospodin Vuk Minić bi, gospodine 

Samardžiću, hteo da se osvrne na deo vašeg izlaganja. Tradicija 

ovih tribina jeste da se prekidanje dozvoljava, naravno, kad je 

u granicama teme i korektnosti... 

Vuk Minić: Gospodine Samardžiću, ja moram da reagujem 

na ovo da Crna Gora sama sa sobom nije mogla da izađe na kraj, 

tako da kažem, da to pitanje nijesu riješili ni izbori itd. Kako bi 

bilo da se političke elite ne miješaju u crnogorska pitanja, u crnogorske 

stvari, pa da vidite hoćemo li mi to moći sami da riješimo. 

Jer, u Crnoj Gori djeluju političke stranke koje imaju politički, 

donedavno, možda i do dan-danas, svaki drugi oslonac 

u Srbiji i u onome što zovemo saveznom državom. Jer, ako je 

opozicija u Crnoj Gori, pozicija u Srbiji, odnosno pozicija u saveznoj 

državi, ako ona čini vlast u saveznoj državi, onda ćete 

oprostiti, zašto nijeste pravili organe savezne države s pozicijom 

u Crnoj Gori, a ne s crnogorskom opozicijom. Onda bismo 

stvari drugačije rješavali. A ovako jednostavno pomažete onoga 

ko je protiv nezavisnosti Crne Gore i kažete da Crna Gora ne 

može da se odluči hoće li biti nezavisna ili neće. 

Dragoljub Žarković: Zamolio bih gospodina Samardžića da 

nastavi... Pretpostavljam oko ovog dela – “oslonac u saveznoj 

državi”. 

Zoran Knežević: Prvo ja. To se odnosi na položaj Crne 

Gore u saveznoj državi, ovo o čemu smo upravo čuli i gospodina 

Samardžića i gospodina Vuka Minića. Skoro da ništa ne bih 

imao da dodam onom što je rekao gospodin Medojević kad je 

riječ posebno o ekonomskim aspektima stanja u Crnoj Gori, pa 

i političkim, osim što bih ga samo ispravio u jednom – uopšte 

se ovo pitanje ne bi moglo rešavati nezavisnošću Crne Gore, niti 

je to problem bilo kakve administracije ni jedne ni druge republike, 

niti SR Jugoslavije za rješavanje tog pitanja, jer je sve to 

lako riješiti uklanjanjem jednog nedemokratskog režima, jedne 

elite koja je o jadu zabavila i građane Crne Gore i SRJ, pa i međunarodnu 

zajednicu. I sigurno je da nikada u Crnoj Gori više 

od 70 odsto građana Crne Gore ne bi postavilo pitanje da li će 

prihvatiti dinar kao svoju valutu. 

Vuk Minić: Uklonjena je ta elita koja je o jadu zabavila međunarodnu 

zajednicu. Ta elita koju ste vi slijedili danas je uklonjena, 

a vi ste ostali. I sad vi tražite drugu elitu koju ćete da 

uklonite. 

Zoran Knežević: Ja vas molim da mi dozvolite da kažem ono 

što, nadam se, više nije sporno ni u Srbiji ni u Crnoj Gori ni 

u međunarodnoj zajednici. Ovdje, kad je riječ o mehanizmima 

u rješavanju ekonomskih odnosa, to je dominiralo u izlaganju 

gospodina Medojevića, ništa činjenično nije sporno. Nas dvojica 

samo se ne slažemo u načinu prevazilaženja. On to vidi u 

stvaranju nezavisnih država i u tome da gajimo i negujemo odnose 

kao što to negujemo s našim susjedima, što apsolutno jeste 

i pretenzija i SNP Crne Gore i najvećeg dijela građana Crne 

Gore, da neguje te odnose u svom okruženju... Mislim da mi danas 

nismo čuli ni od gospodina Medojevića ni jedan jedini argumenat 

kojim bi doveo u pitanje moju konstataciju da sve ono na 

šta ukazujem može biti ostvareno u zajedničkoj državi Srbije i 

Crne Gore. Ovo je apsolvirano veoma snažno i u međunarodnoj 

zajednici i upravo polazeći od takvog jednog njenog opredeljenja 

imamo ovo na čemu se danas ovdje radi. 

Mislim da je posebno čudno da se u aktuelnom režimu Crne 

Gore i pojedinim krugovima koji ga slijede, kada im je god potrebna 

međunarodna zajednica, uvijek pozivaju na njena iskustva 

i na njene zahtjeve. Ali, sada kada su se oni potpuno jasno 

odredili da je zajednička država Srbije i Crne Gore nešto što je 

realnost i ukazali na puteve kako da se dođe do međunarodnopravno 

priznatog subjekta sa svim atributima jedne nezavisne 

države koja će se zvati Srbija i Crna Gora, oni se ponovo pojavljuju 

s nekim novim tezama i novim sugestijama i preporukama. 

U suštini, sve je to sračunato radi odbrane onoga što se braniti 

ne može i, kao što rekoh, onoga što više neće ni međunarodna 

zajednica. 

Dragoljub Žarković: Gospodine Kneževiću, ako je ovo bila 

replika na izlaganje gospodina Minića, red je da vratim reč gospodinu 

Samardžiću da završi poentu svog izlaganja, pa bih posle 

toga zamolio gospodina Protića da uzme reč. 

Slobodan Samardžić: Ja bih nešto kratko oko terminologije. 

U dokumentu od 14. marta pominje se izraz “državna zajednica”, 

a ne “zajednica država”. 

Milan Protić: Izvinite gospodine, kako glasi original na engleskom 

jeziku? 

Slobodan Samardžić: Pisano je na srpskom. 

Milan Protić: Kako je prevedeno na engleski? 

Slobodan Samardžić: Gospodine Protiću, tekst je napisan 

na srpskom. Engleski prevod je “common state”, ” ali je on 

sekundaran. 

Milan Protić: Šta je Solana potpisao? 

Slobodan Samardžić: Autentično tumačenje teksta je srpski 

jezik a ne engleski. Engleski je tek prevod. U srpskom tekstu 

koji je potpisalo pet potpisnika stoji “zajednička država”. 

Milan Protić: A u engleskom jeziku je...? 

Slobodan Samardžić: “Common state”. To je a propos te 

terminologije. Ovo pitanje koje je gospodin Minić postavio oko 

mešanja Srbije posle 24. oktobra jednostavno ne postoji. Posle 

24. oktobra adresa ofi cijelne Crne Gore da se žali je Brisel, a ne 

Beograd. Dakle, tada je rečeno u Beogradu da Crna Gora treba 

da reši referendumom to teško pitanje. 

I najzad, još samo jedna opaska, kada je reč o saveznim organima 

gde postoje predstavnici iz Crne Gore koji su tamo u 

opoziciji a ovde su na vlasti, tu postoje dve činjenice. Prva je ta 

da je DOS posle 5. oktobra ponudio upravo DPS-u savezništvo


u saveznoj vlasti u pokušaju da se u jednom kratkom periodu, 

provizorijumu, dogovore oko toga kako dalje. A drugo, partija 

koja je predstavljena u saveznoj vlasti ili koalicija, ako hoćete, 

ona zastupa bar 45 odsto izbornog tela Crne Gore. 

Vuk Minić: A, molim vas, zašto ne kažete da je DOS ušao u 

koaliciju sa snagama koje su propagirale i glasale za Slobodana 

Miloševića, a ne za Koštunicu. 

Slobodan Samardžić: Zbog opstanka države, gospodine 

Miniću. Pokušaj da se država spase. 

Vuk Minić: Da se spase država koja vama odgovara. 

Dragoljub Žarković: Već sam tri puta obećavao reč gospodinu 

Protiću. 

Milan Protić: Dakle, već početak ovog razgovora pokazuje 

koliko smo mi u Demohrišćanskoj stranci bili u pravu kad smo 

afi rmisali ideju samostalnosti Srbije. I to se, evo, za ovih nekoliko 

minuta pokazalo na više načina i u više pojedinosti, od toga 

da predstavnici dve strane potpisnika tog sporazuma ne mogu 

da se objasne oko toga šta su potpisali. S jedne strane, gospodin 

pored mene koji predstavlja DPS, a sa druge strane savetnik 

predsednika Koštunice vode evo sad pred nama polemiku o 

tome da li je zajednica država ili je državna zajednica. 

Iz toga, dakle, proizilazi da i jedna i druga strana žele da protumače 

taj sporazum onako kako njima to odgovara. Ali, ono 

što čini jedan sporazum validnim, to mi pravnici elementarno 

znamo, to je saglasnost volja. Ono što piše ne vredi ništa ukoliko 

ne postoji saglasnost volja dveju strana iz kojih je proistekao 

jedan sporazum. Taj sporazum čak i ne mora da bude pisan, 

može da bude i usmen. 

Dakle, očito je da su dve strane bile nevoljne i nesposobne 

da se punih godinu i po dana posle 5. oktobra dogovore samostalno 

o tome kako će izgledati budućnost Srbije i Crne Gore, pa 

se onda posle godinu i po dana odsustva njihovog dijaloga, što 

je priznao i gospodin Samardžić i čemu smo svi zajedno svedočili, 

pojavila međunarodna zajednica ili EU oličena u gospodinu 

Solani, koja je pokušala da interveniše. Verovatno bih se složio 

s većinom motiva koje je naveo gospodin Samardžić, a od 

kojih nijedan nije istinska želja da se obnovi zajednica Srbije 

i Crne Gore. 

Prema tome, naše očekivanje da će se nastaviti ta agonija u 

nesporazumu između Srbije i Crne Gore, ili bolje rečeno – što 

bi verovatno gospodin Žarković voleo da ja kažem – sukobi dveju 

političkih elita će se nastaviti, jer očito je da, evo, već koliko 

je prošlo od potpisivanja tog sporazuma, nije se napravio nijedan 

ozbiljan korak ka izgrađivanju te zajednice država ili državne 

zajednice, tako da ćemo mi u tome užasno mnogo vremena 

izgubiti. 

Sa stanovišta Srbije, da li postoje ekonomski interesi, da 

li postoje politički interesi, da li postoje bezbednosni interesi, 

da li postoje državni interesi za zajedničku državu? Mi u 

Demohrišćanskoj stranci ne vidimo nijedan od tih interesa. Mi 

ne vidimo koji bi bio interes i kako bismo mi pred svakim biračem 

iz Srbije koji je glasao za nas, jer svi mi, svejedno da li smo 

iz DOS-a na saveznom nivou ili smo na srpskom nivou, za nas 

su isključivo glasali birači iz Srbije, i to i na saveznim izborima 

24. septembra i na decembarskim izborima 2000. godine. Kako 

mi njima da objasnimo da će njihov glas vredeti mnogo manje, 

ako ne i višestruko manje nego glas jednog crnogorskog birača? 

Kako da im objasnimo da će oni morati da daju mnogo više 

para za izdržavanje tih zamišljenih zajedničkih institucija nego 

što će to davati Crna Gora? Kako da im objasnimo da mi treba 

da čekamo još tri godine u tom nekom nedefi nisanom statusu 

da bi na kraju Crna Gora otišla na referendum i odlučila o tome 

kojim će pravcem ići? Kako da im objasnimo da će turnusna 

biti i fotelja ministra spoljnih poslova i stolica u UN, a koliko 

sam ja razgovarao s predstavnicima DPS-a – i sve ostale ambasadorske 

stolice koje su od značaja u svetu? 

Sve one teškoće koje ima Crna Gora, ako ih ima – i ekonomske 

i međunarodne i unutrašnje, političke, Srbija nema. Njoj se 

ta pitanja ne postavljaju. Ali, zato što se implicite podrazumeva 

da je neko u ovoj zemlji, na čelu s predsednikom savezne države, 

sebi ufi ksirao da treba da očuva zajednicu Srbije i Crne Gore, 

mi svi sad tome treba da pljeskamo. 

Dakle, ugovor je saglasnost volja, ponavljam još jedanput, 

između dveju strana, oročen vremenom. Postoji samo jedan 

izuzetak, a to je bračni ugovor. To je jedini ugovor koji se zaključuje 

na večnost, ali možda bismo mogli da razmislimo o 

tome da se i to skrati. 

U svakom slučaju, cela stvar će se završiti tako neuspešno 

da ćemo mi za tri godine, ako ne i ranije, krenuti svojim samostalnim 

putevima, ali ja se veoma pribojavam da će naši odnosi 

s našom braćom u Crnoj Gori biti još pogoršani tako da 

umesto da se raziđemo kao braća koja su se međusobno emancipovala, 

podelila imanje i u ljubavi i prijateljstvu krenula sopstvenim 

putevima a da su ostali međusobno bliski i puni razumevanja, 

da ćemo otići u srdžbi jednih prema drugima, što je 

najmanje potrebno u odnosima između nas koji živimo u Srbiji 

i Crnoj Gori. 

Dragoljub Žarković: Pre nego što se oko ovoga razvije polemika, 

imam dva pitanja za gospodina Protića. Prvo, da li ste 

kao predsednik Političkog saveta Demohrišćanske stranke savetovali 

gospodina Batića da izađe iz vlade koja je takođe potpisala 

taj sporazum? Jer, ovako, s jedne strane se raspisuje referendum, 

a on ostaje u vladi koja je podržala takav model države. 

To kod ljudi koji ozbiljnije misle nego oni koji potpisuju ostavlja 

određenu dozu rezerve. I drugo, da li zbilja postoji nešto što 

se pominje kao “granični razlog” i zbog koga nije pametno insistirati 

na razdvajanju, jer tobož Srbija iz 1919. nema granice 

u kojima je sada...? 

Milan Protić: Prvo, nisam savetovao Vladana Batića da podnese 

ostavku iz više razloga. Prvi razlog je taj što je to jedna specifi 

čna vlada, sastavljena od lidera različitih stranaka koje su 

ušle u koaliciju i od kojih se nijedna nije odrekla prava na svoje 

autonomno političko mišljenje. Dakle, može da se napravi 

skandal, može da dođe do bezrazložnog političkog sukoba, ali 

vrlo je teško nametnuti političko mišljenje, volju nekome ko je 

čitavog svog života mislio nezavisno. 

Ja se slažem s vama da ćemo jednog dana imati vladu koja 

će imati jednoga premijera i ministre kao činovnike, ali ova vlada 

niti je činovnička niti je kancelarska, već je sastavljena od 

više lidera političkih stranaka različite snage. Prema tome, uopšte 

govoriti o tome da Vladanu Batiću može neko da prigovori 

pravo na autonomno mišljenje je smešno. 

Drugo, jasno je sasvim da pozivanje na istorijske granice nije 

dalo nikakvav rezultat u ovih deset godina i da je još u prvom 

mišljenju Badenterova komisija uspostavila princip – ispravan 

ili neispravan, ali međunarodno prihvaćen i priznat – princip 

priznavanja Titovih granica takvih kakve su. 

Mislim da će Srbija imati problem sa svojom decentralizacijom 

nezavisno od Crne Gore. Ne mislim da će zajednica ovakva, 

pogotovo kakva je zamišljena čak i da se ostvari, išta pomoći ili 

ublažiti eventualne tendencije ka autonomiji pojedinih delova


Srbije. Ne mislim da su to povezana pitanja. Mi ćemo s tim pitanjem 

morati da se suočimo nezavisno od toga da li će nastaviti 

da postoji državna zajednica ili zajednica država Srbije i Crne 

Gore ili će Srbija i Crna Gora biti nezavisne države. Suviše je 

naivno politički misliti da će ukoliko se zapuši, i to prilično nesigurno, 

jedna rupa na buretu, da će odjedanput da se zatvore 

i sve ostale. 

Zoran Knežević: Molim vas, iz riječi gospodina Protića stiče 

se utisak da ovo na čemu se danas aktivno radi kada je riječ 

o Ustavnoj povelji i operacionalizaciji onoga što je u polaznim 

osnovama, da ne postoji saglasnost volja. Ako on misli 

da je volja Srbije volja Demohrišćanske stranke, nadam se da 

bismo mu se sad svi nasmijali ovdje. Jer, Srbija na sreću nije 

Demohrišćanska stranka. Čak ni ona nije baš takva bila sve do 

ovih dana kada je ušla u koaliciju, naravno nezvaničnu, sa kabinetom 

Mila Đukanovića, što mi dobro znamo u Crnoj Gori i danas 

ona jedino i radi za potrebe aktuelnog režima u Crnoj Gori. 

Ali, ovdje postoji nešto što se zove nespornim. Nesporno je da 

su polazne osnove, onako kako su napisane, usvojene i u crnogorskom 

parlamentu i u parlamentu Srbije. Nesporno je da je 

Đukanović pokušao nakon usvajanja polaznih osnova u crnogorskom 

parlamentu da zaključcima izvrši njihovo devastiranje, 

na šta je, bogami, kao đak upozoren da se ne ruga međunarodnoj 

zajednici i da se ne šali s tako krupnim pitanjima kao 

što je zajednička država. 

SNP Crne Gore je jednom intervencijom u saveznom parlamentu, 

za šta nije najprije bila shvaćena ni od svojih koalicionih 

partnera, obezbijedila da se uz polazne osnove koje su usvojene 

kako su napisane, donesu i zaključci koji su u suštini danas 

protivteža zaključcima koje je u republičkom parlamentu usvojila 

Skupština Republike Crne Gore. Dokaz o tome je Poslovnik 

koji je nakon toga usvojen. Znači, u oba parlamenta i u saveznom 

parlamentu usvojene su polazne osnove, čemu se, kada je 

riječ o saveznom parlamentu, praktično protivila aktuelna vlast 

u Crnoj Gori. Usvojeni poslovnik, koji je usvojen jednoglasno, 

u čitavoj svojoj sadržini upravo svjedoči o veličini i vrijednosti 

onoga što smo predložili kada su usvojeni zaključci zajedno 

s polaznim osnovama u saveznom parlamentu, kada smo jasno 

saopštili da se ustavna povelja mora usvajati i u saveznoj skupštini, 

kada se jasno saopštilo da se za skupštinu nove države poslanici 

moraju birati neposredno na izborima i kada smo govorili 

o kontinuitetu organa savezne države, do novih izbora. 

Sve to svjedoči ne samo da postoji saglasnost volja nego se 

ona veoma dobro i brzo realizuje imajući u vidu uslove u kojima 

radimo i opstrukciju koju imamo i u jednoj i u drugoj republici. 

Zbog toga možemo i na ovom skupu apsolutno kao odgovorni 

ljudi jasno saopštiti – posao je mnogo težak, posao kao takav 

ide u proces realizacije i dajmo, zajednički doprinesimo tome 

da se on kao takav realizuje. 

Prema tome, ja vas molim da imamo u vidu da i ovakve skupove 

koristimo za afi rmaciju onoga što je u funkciji zbližavanja, 

a ne podsticanje procesa koji treba da obezvrijede i ono što 

smo već postigli. 

Dragoljub Žarković: Da idemo redom, prvo se javio gospodin 

Medojević, a onda se javio gospodin Mandić i na kraju videli 

ste da publika traži Zorana Lutovca... 

Nebojša Medojević: Gospodin Knežević je rekao da je zajednička 

država rešenje odnosa Srbije i Crne Gore. Praksa ovih 

osam godina ne daje mu za pravo. Dakle, mi imamo negativno 

iskustvo sa zajedničkom državom kao dokaz da to ne može da 

funkcioniše na ovakav način, i ja bih dodao – sa ovakvim po- 

litičkim garniturama. Dakle, naš je problem – nedemokratski 

režimi. Mi nemamo institucije sistema. Mi imamo nedovršenu, 

perverznu tranziciju, mi imamo opljačkane građane, privredne 

subjekte. Mi smo dvije države u bankrotstvu i mi nemamo vremena 

da se izlažemo novom luksuzu, novim eksperimentima 

koji nigdje u svijetu nisu zabilježeni. SFRJ se raspala zbog otpora 

reformama, tranziciji i demokratizaciji. Nacionalističke elite 

su napravile pet feuda ili šest feuda u kojima su pljačkale svoje 

građane, oganizovale kriminalne strukture koje i dan-danas 

funkcionišu i osnovni problem zašto ovaj Balkan ne može da 

ide putem evropske integracije jeste postojanje balkanske konfederacije 

kriminala koja drži u svojim šakama političke elite i 

institucije sistema i upravlja procesima u regionu. 

Imam samo jedan kratak zaključak. Vidite samo u kojem se 

ludilu nalazimo. Dakle, pazite, beogradski sporazum je potpisan 

pod pritiskom. Sa aspekta obligacionog prava ne samo da 

ne postoji autonomija i volja, nego taj ugovor ruši jer je napravljen 

pod pritiskom. Dakle, odmah, da je ugovor to bio, svaki 

ugovor napravljen pod pritiskom je pravno ništavan. Ali, naravno, 

ovdje se radi o tome da smo mi u poziciji da nam zbog 

neodgovornosti i nesposobnosti maloljetnih političkih elita dolazi 

tutor. Za vašu informaciju, u oktobru kad su gospoda razgovarala 

ovdje, ja sam već prije oktobra najavio da će do internacionalizacije 

doći. Ustavna povelja je napisana na Savjetu 

Evrope i biće prezentirana naredne nedjelje, dostavljena ovim 

igračima koji igraju ovo srpsko i crnogorsko kolo u Podgorici i 

Beogradu. Pogledajte šta se desilo poslije beogradskog sporazuma 

– pad vlade u Crnoj Gori, kriza u Srbiji, izlazak DSS-a iz 

DOS-a. Dakle, imate dvije nelegitimne vlade – u Crnoj Gori vlada 

pala, u Srbiji ovo ne može da se zove vlada. Ovo ne može da 

se zove vlada jer ovo nije vlada koja je nastala kao rezultat pobjede 

na tim izborima. 

Vuk Minić: Vi ste jedan glas u tome narodu, kao i ja. Prema 

tome, istine radi, SNP Crne Gore koju predstavlja gospodin 

Knežević zahvalila je u crnogorskom parlamentu potpisnicima 

što su realizovali tim sporazumom njihov program i odmah zatim 

potrčala u Beograd da se požali: kuku njima, zaštitite nas, 

ako ne bude stajalo u saveznom parlamentu to i to... Ja bih volio, 

gospodine Kneževiću, zaista bih volio da Ustavnu povelju 

usvoji Skupština Crne Gore, da je usvoji Skupština Srbije, a vi je 

u saveznoj skupštini oborite. Da vidimo na šta će to ličiti. 

Zoran Lutovac: Ja ću da budem konkretan. Imamo jedan 

sporazum koji je načelan, koji može da se tumači ovako i onako. 

Čim je donet, ja sam rekao da je glavna opasnost kreativno 

tumačenje tog sporazuma i to se dešava. Naravno, u tom sporazumu 

ima i nešto dobro, a to je odredba koja kaže da će EU tu 

da igra ulogu jednog aktivnog posmatrača. Drugim rečima, da 

će da odigra presudnu ulogu u ovim ključnim momentima kada 

se prelama stvar. 

Ono što se kreativno tumači jesu ključne reči. Na jednoj 

strani imate prelazno rešenje i referendum kao ključne reči, a 

na drugoj imate jedna država – jedna stolica u UN. A ključne 

reči su sasvim druge. Ključne reči su sporazum, harmonizacija, 

integracija. Ako to ne budu ključne reči u primeni tog sporazuma, 

od tog sporazuma nema ništa. 

S druge strane, harmonizacija, to je ključna reč u ovom sporazumu. 

Polazi se od faktičkog stanja. Zašto? Zato što je nemoguće 

krenuti od nefaktičkog stanja. Nemoguće je krenuti od nečega 

što nije. Kreće se od nečega što jeste. A jeste da je Crna 

Gora zaokružila svoj ekonomski sistem i da će ga Srbija sad zaokružiti 

da bismo krenuli zajedno u harmonizaciju. A harmonizacija 

je od opšteg interesa, i u interesu Srbije i u interesu Crne

SAMIR DELIĆ 


Gore, ali i u interesu Evropske unije. 

I upravo ovaj treći momenat može da bude odlučujući. Niko 

neće nas pojedinačno primati u EU. Neće čak ni zajedno kad se 

harmonizujemo, nego kad se ceo region harmonizuje. I nismo 

uopšte tako bitni kao što mislimo. 

Integracija je ona poslednja stvar. Integracija je nešto što je 

nesporno zajedničko i za Srbiju i za Crnu Goru. Glavni spoljnopolitički 

cilj jeste integrisanje u EU. Krenimo od onog što je zajedničko 

i pokušajmo da se nađe nešto. Iluzija je da sve zavisi 

samo od građana Srbije i od građana Crne Gore. Pita se i EU, u 

najmanje tri oblasti. To su kriminal, ljudska prava i bezbednost, 

koje su opšta stvar. Nisu unutrašnja stvar bilo koje države. 

Dragoljub Žarković: Pitanje za gospodina Samardžića: Ako 

bi Srbija bila posebna država i Crna Gora takođe zasebna država, 

šta će biti sa Kosovom? Hoće li onda i Kosovo biti zasebna 

država? 

Slobodan Samardžić: Pa evo, to je jedna od prednosti beogradskog 

sporazuma gde je ta stvar predviđena i na neki način 

regulisana. Kad kažem na neki način – mislim da je regulisana 

na opšti način, ali koji, ipak, važi. Znači, ukoliko bi došlo do 

toga da Crna Gora proglasi nezavisnost posle tri godine, u sporazumu 

izričito piše da bi se Rezolucija 1244 odnosila na sukcesora 

te države a to je Srbija. Znači, reguliše se da bi Srbija 

bila međunarodno-pravni naslednik SRJ i samim tim na nju 

bi prešli svi međunarodni akti pa i Rezolucija 1244.Ono što je 

bitno u ovom kontekstu jeste to da je Havijer Solana kao visoki 

predstavnik Evropske unije za spoljnu politiku svedok toga sporazuma, 

prema tome i garant ovakve jedne odredbe. 

Milan Protić: Nažalost, ja se bojim da će se čak i ukoliko bi 

ovaj sporazum bio primenjen, time poboljšati ili rešiti pitanje 

Kosova. Najzad, uvek treba imati u vidu dve činjenice. Prvo, da 

Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti u svakom trenutku može da 

se promeni, ona zavisi od volje članica Saveta bezbednosti a ne 

od potpisnika ovog sporazuma, tako da do isteka ove tri godine 

vrlo lako može da se desi da nas sustigne neka druga rezolucija 

koja se odnosi na to isto pitanje a da mi nemamo nikakvog na- 

čina da delujemo. I, drugo, gospodin Solana kao potpisnik ovog 

sporazuma nema nikakve ingerencije u odnosu na Savet bezbednosti 

UN, tako da može samo da se podrazumeva ili pretpostavlja 

neki njegov lični i neformalni autoritet u međunarodnoj 

zajednici, koji bi možda mogao da pomogne, ali mislim da je suviše 

naivno oslanjati se samo na to. Jer, šta će se desiti ukoliko 

za ove tri godine, a verovatno će se to desiti, gospodin Solana 

ode s mesta na kome se sad nalazi na neko drugo mesto i kakva 

će onda uloga i značaj tog njegovog potpisa biti? 

Slobodan Samardžić: To je čista spekulacija da će se 

Rezolucija možda promeniti za tri godine. Drugo, gospodin 

Solana nije to potpisao u svoje lično ime, nego kao visoki predstavnik 

EU. Kad je reč o Savetu bezbednosti UN koji je doneo 

Rezoluciju 1244, EU ima dva stalna člana i ta dva člana su dužni 

da zastupaju stanovište celokupne EU. Ako neko misli da 

Evropska unija nije činilac u međunarodnoj politici, to je njegov 

problem. Ali, na nivou ovog sporazuma mi više za Kosovo 

nismo mogli da dobijemo, a to je bilo pitanje. 

Dragoljub Žarković: Pitanje za gospodina Vuka Minića: 

Kako tumačite izjave visokih predstavnika EU da su neposredni 

izbori najbolji način odabiranja budućih zajedničkih organa 

Srbije i Crne Gore? 

Vuk Minić: Da, vjerovatno se na to misli, ali u sporazumu je 

jasno rečeno da će svaka od država članica birati poslanike prema 

svom zakonu. Dakle, ne prema zakonima EU… 

Zoran Knežević: Ništa novo nije rekao gospodin Minić i 

mi to znamo da države članice treba da donesu svoje propise. 

Međutim, takođe iz istog tog akta proizilazi i to da moramo da 

slijedimo standarde koje kao takve ima i međunarodna zajednica. 

Danas je svima poznato da se i Evropski parlament bira na 

neposrednim izborima, gdje imamo nezavisne države Zapadne 

Evrope, pa valjda ćemo i mi imati pravo u jednoj državi da to činimo 

na neposredan način. I samo još jedna napomena. Mnogo 

smo vremena potrošili na nešto za šta mi u Crnoj Gori kažemo – 

svršenom poslu mane nema. Danas Miško Vuković i Zoran Žižić


pišu povelju, a mi ovde bijemo bitku treba li je pisati. Mislim da 

se apsolutno radi o nečemo što treba prihvatiti kao činjenicu i 

ići u njenu realizaciju. 

Zoran Lutovac: U polaznim osnovama postoje dve naizgled 

protivurečne odredbe. Jedna je ona gde se kaže da zakon o izboru 

poslanika u Skupštini Srbije i Crne Gore donose državečlanice 

u skladu s načelima utvrđenim Ustavnom poveljom. Ali, 

postoji i odredba pod nazivom “izbori i imenovanja” koja kaže: 

po usvajanju Ustavne povelje u skladu s predviđenim postupkom 

održaće se izbori, a u nastavku se kaže: i konstituisaće se 

Skupština Srbije i Crne Gore. Dakle, tu je došlo očigledno do različitog 

tumačenja dveju odredbi i one mogu da dođu u sklad jedino 

ako Srbija i Crna Gora odluče da bude saveznih izbora. To 

je jedini način da se usklade. 

Slobodan Samardžić: Gospodin Minić je namerno parafrazirao 

prvi deo te rečenice iz sporazuma gde kaže da je izborno zakonodavstvo 

na republikama. Drugi deo rečenice kaže da će se 

to zakonodavstvo kretati u okviru načela utvrđenih Ustavnom 

poveljom. Dakle, ta načela nisu utvrđena sporazumom, nego je 

ostavljeno da se u Ustavnoj povelji utvrdi da li će biti neposredni 

ili posredni izbori. Prema tome, to je otvoreno pitanje i ne 

treba ga tumačiti ni ovako ni onako. Da ostavimo ljudima koji 

rade Ustavnu povelju da se usaglase oko tog pitanja. 

Dragoljub Žarković: S obzirom na konstelaciju političkih 

snaga u Crnoj Gori i na ovo što su pokazali lokalni izbori, kakva 

je razlika za DPS, odnosno za SNP da izbori budu posredni 

ili neposredni? 

Vuk Minić: Mi mislimo da Crnu Goru u parlamentu zajednice 

država treba da predstavlja crnogorska delegacija, delegacija 

koja će predstavljati Crnu Goru, koja neće raditi protiv Crne 

Gore, jer sve ono što je dosad SNP sa svojim malim pomagačima 

radio u saveznom parlamentu, u saveznoj vladi itd. radili su 

protiv interesa Crne Gore. 

Zoran Knežević: Neposredni izbori su u suštini najveći stepen 

demokratije u svakoj državi i društvu i od takvog načina 

izbora predstavnika u bilo kojoj instituciji bježe samo oni koji 

nisu sigurni u ono što imaju ili ono što mogu da ostvare. Mi 

smo svjedoci da već skoro više od pet godina imamo u Crnoj 

Gori konstituisanu vlast koja se temelji na klasičnoj diktaturi, 

krađi izbora i na svim oblicima nedemokratskog ponašanja 

koje je i konstituisalo tu vlast. Koliki je stepen nedemokratskog 

ponašanja u Crnoj Gori i kakva je situacija govori i odnos dojučerašnjeg 

njihovog koalicionog partnera Liberalnog saveza 

Crne Gore, koji je već ovih dana nama postao politički saveznik, 

ne u osnovnim strateškim ciljevima za koje se zalažemo, 

jer biti za nezavisnu Crnu Goru nije nikakva sramota, to je nešto 

što je ona i bila i ona kao takva može biti i sjutra ukoliko je 

to zaista izraz volje njenih građana, dodaću ovome i njenih državljana 

kojih je na prostorima Republike Srbije skoro, a možda 

i čitav milion. 

U Crnoj Gori ne postoji državno pitanje nego demokratsko 

pitanje. Problem je u tome što se ne može na izborima u Crnoj 

Gori kod postojeće pravne infrastrukture, kod postojećeg odnosa, 

da tako kažem, državne garniture koja je osvojila sve što se 

može osvojiti, ne može se konstituisati jedan demokratski ambijent 

u kojem bi se moglo odlučivati na demokratski način. 

Vuk Minić: Ja se slažem s gospodinom Kneževićem da je to 

sasvim normalno u normalnim državama. Ali, Crna Gora je va- 

ljda jedina država na svijetu koja ima registrovane stranke koje 

su protiv državnosti te države. E, to nije normalno. 

Nebojša Medojević: Kao što vidite, građani Srbije, crnogorski 

problemi između dva dijela jedne jabuke zvane DPS toliki 

su da i na ovoj tribini onemogućavaju razgovor nas koji smo 

za nezavisnu Srbiju, dakle da ja i gospodin Protić, afi rmišemo 

zašto je ta ideja dobra za građane Srbije, isto kao što je dobra 

za građane Crne Gore. Dakle, ja bih samo zamolio moje kolege 

iz Crne Gore da pokušamo da ovdje ne opterećujemo ljude 

unutarcrnogorskim problemima. Moja sugestija se odnosi na 

to da pokušamo da se usredsredimo na ovo što je tema, a da od 

naših unutrašnjih problema, naročito kad se radi o demokratiji, 

o tranziciji, o reformama, o institucijama, o prevari na izborima, 

zaista poštedimo ljude i da to ostavimo za nas dolje u 

Crnoj Gori. 

Milan Protić: Zašto mislim da je ovo pitanje – neposredni ili 

delegirani poslanici – toliko bitno i da će da izazove velike razlike 

i vrlo teško će se pronaći kompromis? Nije to ko će da dobije 

izbore. Nije to suština stvari, nego je suština u sledećem – ukoliko 

postoji zajednički parlament Srbije i Crne Gore gde se poslanici 

biraju direktno, onda postoji elemenat tzv. izvorne suverenosti. 

Dakle, onda već može da se razgovara o elementima 

jedinstvene države. A ako je taj parlament delegiran od poslanika 

iz pojedinih država, entiteta, kako god hoćete da ih nazovete, 

onda je potpuno jasno da je to ugovorna zajednica. 

Tu leži suštinski spor dveju različitih koncepcija viđenja budućnosti 

Srbije i Crne Gore – DPS-a i ostalih u Crnoj Gori, kako 

ga tamo zovu ispravno ili ne, suverenističkog bloka, koji su sporazum 

prihvatili kao ugovornu uniju između Srbije i Crne Gore 

i onih koji iz tog sporazuma žele da istisnu ako ikako mogu elemente 

jedinstvene države. 

Dragoljub Žarković: Pitanje iz publike glasi: Koji je to interes 

koji dijeli SRJ, a ne dijeli svaku od republika iznutra? 

Nebojša Medojević: Problem Srbije i Crne Gore, jedinstveni, 

jeste problem slabih institucija sistema, zamrznute tranzicije, 

neinstaliranih demokratskih principa. To su dvije privatne 

države oligarhija na vlasti i fi nansijskih oligarhija oko te vlasti. 

Pitanje je tu ko koga kontroliše – da li državni vrh oligarhiju 

ili fi nansijska oligarhija iz Miloševićevog režima kontroliše državni 

vrh. Dakle, to su dvije države koje su napravile perverznu 

tranziciju iz jednog neslobodnog, nedemokratskog, totalitarnog 

režima gdje je izvor neslobode bila komunistička ideologija, u 

drugi takođe neslobodni, totalitarni, nedemokratski režim gdje 

je izvor neslobode nekontrolisana moć fi nansijskih oligarhija. 

Dakle, s jedne strane imamo protektorat Havijera Solane i 

Evropske unije kao dokaz da smo maloljetni, maloumni i nesposobni. 

Ko pravi problem između Srbije i Crne Gore? Političari 

koji se zalažu za zajedničku državu. Zašto? Zato što oni nikako 

ne mogu da se dogovore, niti je to moguće, oko modaliteta koji 

će da funkcioniše. 

I ovaj Solanin jeste model u vazduhu, dakle bez sile trenja, 

koji nije primenjiv bez permanentnog protektorata Evropske 

unije. Ovim sporazumom je suspendovano ustavno pravo građana 

Crne Gore, a i Srbije koju zastupa gospodin Protić, da se 

izjasne o državnom uređenju. Ako vi suspendujete ustavno pravo 

o samoopredjeljenju, zašto bi izborno pravo bilo bolje, zašto 

bi bilo jače od prava na samoopredjeljenje? Zato ćete i sutra 

imati situaciju da izaberete vlast i da Solana kaže: ne može, 

ne valja zato što nije previše privržena primeni beogradskog 

sporazuma.


I šta je problem oko ovih izbora, da samo završim s tim. 

Naravno, Evropska unija koja nije ni prosrpska ni procrnogorska, 

dakle apsolutno ih ne interesuje kakvi su naši interesi, dakle 

ona je nametnula rješenje koje je njeno, a njen je interes bio 

neki koji još ne vidimo, nametnula je rješenje i nemojte očekivati 

da će ona da favorizuje jednu ili drugu opciju. Da su gospoda 

u Crnoj Gori iz tzv. projugoslovenske opcije dobili na ovim 

lokalnim izborima, izvjesno je da bi Solana vršio pritisak da se 

na neposrednim izborima biraju poslanici za savezni parlament. 

Pošto politička snaga ove koalicije u Crnoj Gori opada, dakle 

kad bi bili parlamentarni izbori dobili bi manje mandata nego 

što su dobili na aprilskim izborima 2001. godine, slažem se, u 

nedemokratskim uslovima, ali to je generalni problem. Ne bi 

bili demokratskiji ni da je SNP na vlasti. I to smo gledali kakvi 

su izbori bili kad su oni bili na vlasti i kako je to izgledalo. Isto 

ili još gore. 

Slobodan Samardžić: Ovo što je gospodin Medojević govorio 

takođe je jedan politički koncept, koncept za nezavisnost 

Crne Gore, odnosno Srbije. Prema tome, nije reč samo o ekonomiji 

nego i o politici kao pristupu stvarima. Načelno nemam 

protiv toga ništa, ali ako govorimo o ekonomskim kategorijama, 

onda mislim da to nije dobar pristup. Prosto, EU ne želi da 

ovde uvede ili zavede nikakav protektorat. 

Nebojša Medojević: Izvinjavam se, kako možete to da nazovete, 

da budemo iskreni ovdje pred ljudima? 

Slobodan Samardžić: Posredovanje, političko. 

Nebojša Medojević: Vi to zovete posredovanje? Ja ovo zovem 

grubi protektorat. 

Slobodan Samardžić: Kažem, EU od sporazuma nije nijedno 

slovo napisala niti želi da pravi Ustavnu povelju. To je čista 

spekulacija da postoji neka ustavna povelja koju su oni napisali. 

Bar ja ne znam. Ako vi znate, svaka vam čast. 

Nebojša Medojević: To vi i ne znate, a ja znam. Dobićete poštom 

pa ćete znati. 

Slobodan Samardžić: Ali, vidite, pričali ste i pre marta da 

je sporazum napisala EU, a nije ga ona napisala. To pouzdano 

znam. Napisala su ga unutrašnja tela. Analogno gledano, verovatno 

ona neće raditi Ustavnu povelju. Ali, nešto drugo hoću da 

kažem. Ako je o ekonomiji reč, onda je pristup EU sledeći – zalaganje 

za nezavisne države jeste gubljenje vremena. To je jedna 

neizvesna tema koja izaziva konfl ikte. 

Ovde je reč o tome da li je politika ili ekonomija primarna 

stvar. Ja sam rekao na početku da EU ima taj bezbednosni aspekt, 

ali njoj je želja da napravi jedan jedinstven ekonomski sistem. 

Naime, pravljenje tog jedinstvenog ekonomskog sistema 

ne može bez institucija i to je cela fi lozofi ja, ne može bez zajedničke 

administracije. 

E sad, da li je neko dovoljno tvrdoglav da kaže: ne, mi ćemo 

prvo da se razdvojimo, pa ćemo onda pitanje sukcesije, pa pitanje 

izbora, pa svega toga godinu-dve, pa će onda Evropska unija 

da nas prihvati u svoje okrilje kao partnera. To je, ja mislim, 

najobičnija iluzija. Najjednostavnije i najjeftinije je zapravo 

prihvatiti koncept minimalnih institucija koje će funkcionisati 

autonomno. To je glavna stvar. Ako institucije lokalne samouprave 

mogu da funkcionišu autonomno, mogu i zajedničke institucije 

Srbije i Crne Gore. 

Da bi funkcionisale autonomno, znači, ne mogu stalno biti 

blokirane od Srbije ili od Crne Gore i od trenutnih odnosa snaga 

u Srbiji i u Crnoj Gori. Prema tome, ako gospodin Minić zamišlja 

da će Crna Gora stalno kontrolisati svoju delegaciju zato 

što DPS ima sada većinu i blokirati svaku političku odluku o 

ekonomiji, to je ono što EU ne želi. Ona hoće da te institucije 

počnu da funkcionišu. I to je osnovna stvar. Daju se tri godine 

i za to vreme da se vidi da li smo mi zreli da napravimo jedinstveno 

tržište. To je uzus u Evropi – jedinstveno tržište. Ako 

se odvojimo, jedinstveno tržište po defi niciji ne možemo imati. 

Možemo ga razvijati za deset godina, ali iz sadašnje pozicije ne 

možemo ga imati. Oni jednostavno hoće ubrzanim procesom za 

tri godine da stvore i jedinstveno tržište i institucije koje će ga 

pratiti.I to je taj koncept koji mi se čini da je jako racionalan i 

da stavlja u zagradu ove teške političke dileme da li je jedna država 

ili dve, tj. da li Crna Gora treba da bude nezavisna i da li 

Srbija treba da bude nezavisna. 

Nezavisnost Srbije i Crne Gore, ma koliko lepo zvučalo i načelno 

nemam ništa protiv toga, zadržava proces ekonomske 

tranzicije, ono do čega je gospodinu Medojeviću najviše stalo. 

Zoran Knežević: Ja bih zamolio prvo nas koji sjedimo ovdje 

da u nedostatku argumentacije za ono što želimo da branimo 

ne dižemo tenziju i graju i galamu koja nas onemogućava da 

kažemo šta mislimo. 

Prvo, nekoliko puta je u diskusiji Medojevića izrečena konstatacija 

da su nam veoma negativna iskustva sa ovakvim političkim 

elitama u jednoj i u drugoj republici. 

Nebojša Medojević: I na saveznom nivou. 

Zoran Knežević: I na saveznom nivou. Neka bude i to. Nije 

to sporno. Nema nikakvog problema među građanima dviju republika, 

dviju država. Drugo što bih htio jasno da saopštim je to 

da mu nije potrebno da se na jednom ovakvom skupu kao ovlaš 

dotiče i onih tema koje nisu predmet ovog skupa, a to su lokalni 

izbori u Crnoj Gori. 

Jasni su podaci, pokazatelji da se aktuelna vlast u Crnoj Gori 

nalazi pred teškim iskušenjima i da su sami počeli da zagovaraju 

ono od čega su bježali već mjesecima, da ne kažem godinama, 

i zagovaraju koncept vanrednih parlamentarnih izbora, 

zbog toga što su i u Liberalnom savezu Crne Gore konačno prepoznali 

ko je unesrećio Crnu Goru, a kroz Crnu Goru i SRJ, i 

zbog čega se u ovom trenutku postavlja kao jedan od prioriteta 

ne samo nezavisna Crna Gora – i to je ono što je afi rmativno za 

Liberalni savez Crne Gore – nego i demokratizacija Crne Gore, 

jer su svjesni činjenice da im sa ovakvim režimom koji imamo u 

Crnoj Gori ne valja ništa ni nezavisna Crna Gora. Mi smo upravo 

iz tih razloga ušli u koalicioni blok s njima na lokalnom nivou, 

čime pokušavamo da, žrtvujući i mnogo različitosti kada je 

riječ o Liberalnom savezu, učinimo zajednički napor da se konačno 

demontira jedan režim, jedna vlast koja je već pet-šest 

godina kao takva nadaleko prepoznatljiva širom čitave Evrope. 

Sama činjenica da je danas u Italiji državni tužilac te zemlje 

pokrenuo krivični postupak protiv predsednika naše države dovoljno 

govori o tome šta je danas Crna Gora – banana država 

na evropskom prostoru, i da je danas praktično vodi jedan 

balkanski Norijega, koji nas je doveo u stanje u kome se danas 

nalazimo. 

Vuk Minić: Meni je milo kad Miloševićev savezni ministar 

pravde doživi ovakvu transformaciju. Vašu smo vlast zapamtili 

po tenkovima, avionima koji nadlijeću kupače na plažama, topovima 

usmjerenim na Biljardu. Sve smo to zapamtili i vi hoćete 

da ode onaj ko je srušio Miloševića, a da vi reinstalirate onu


istu vlast. Malo morgen, da citiram vašeg idejnog vođu. Malo 

morgen, gospodine Kneževiću! 

Dragoljub Žarković: Na tragu ovoga imam pitanje kako je 

moguće izjednačavati Miloševića i Đinđića, koga podržavaju i 

EU, i Amerika i sve svetske...? 

Vuk Minić: Ja zaista nikada neću izjednačavati onoga ko je 

srušio Miloševića i haškog zatvorenika. Pitanje je bilo o Đinđiću. 

Gospodine (obraća se publici), ako vi ne slušate, ja zaista nijesam 

kriv. A Đukanović je srušio Miloševića, ako me već pitate. 

I Protić, i Đinđić i Koštunica, ali i Đukanović. To pitanje ljubavi, 

upisaću tamo gdje se to radi. Ako me pitate za porijeklo, ja 

sam porijeklom Stari Sloven iza Karpata. Ne znam šta sam bio 

prije toga. 

Dragoljub Žarković: Pitanje za gospodina Minića: Kako 

Crna Gora može sprečiti “federalizaciju” koja se dešava “dobroj 

Makedoniji”, odnosno misli se na projekt velike Albanije? 

Vuk Minić: Zahvaljujem svima koji su zabrinuti za sudbinu 

i za sigurnost Crne Gore. Samo nek’ to bude bez tendencije. 

Dakle, u savremenoj Evropi govoriti o ugroženosti građanske 

države Crne Gore od ovoga ili onoga zaista je besmisleno. 

Makedonci su Makedoncite, a Crnogorci su ipak nešto drugo, ne 

bi se različito zvali. Makedonci su iskoristili Titovu Jugoslaviju 

da stvore državu, a mi smo je imali sve dok nam je nijeste ukinuli 

1918. godine. Kad je u pitanju federalizacija Crne Gore, 

ona je jednostavno nemoguća. Vi ne znate istorijske podatke 

kod razgraničenja između Albanije i Crne Gore, a misli se da 

Albanci ugrožavaju Crnu Goru, da su Malisori tražili da ostanu 

u Crnoj Gori, da je pomjerana granica na njihov zahtjev. Vama 

to ne govori ništa. Međunacionalni odnosi u Crnoj Gori su na 

mnogo višem nivou nego što se vama ovdje čini. 

Dragoljub Žarković: Pitanje za gospodina Protića: Koji su 

po vama interesi EU da održi zajednicu Srbije i Crne Gore? 

Milan Protić: Nisu nikakvi. Ja da vam kažem, nisu nikakvi. 

EU oličena u Solani umešala se iz dva razloga. Prvo zato što se 

uplašila s punim pravom, a iz želje da jedno krupno pitanje u 

Evropi razreši i da to rešenje prikači sebi kao uspeh. To se dosta 

jasno vidi i po tome da ga je, kada su ambicije gospodina 

Solane još malo porasle pa je pokušao da interveniše na sličan 

način i u sukobu između Izraela i Palestine, premijer Šaron zamolio 

da se udalji s lica mesta, pa se on vratio na Balkan jer 

ovde ima neke šanse da pokaže svu svoju diplomatsku veštinu 

i sposobnost. 

Dragoljub Žarković: Gospodin Samardžić je zamolio da 

kaže nešto kratko i za kraj pitanje za Zorana Lutovca. Pitanje 

je stiglo u toku ovog razgovora, u potpisu pravnik iz Crne Gore, 

verovatno nezadovoljan rukavcima u koje smo upadali, pa pita: 

Šta smo na kraju zaključili, kuda idu Srbija i Crna Gora? 

Slobodan Samardžić: Mislim da je ovo što sad imamo na 

političkoj sceni najmanje loše rešenje. Bolje bi bilo da su se 

prvo Crnogorci među sobom dogovorili, ili da su se Crna Gora 

i Srbija dogovorile ili da su se dogovorili u trouglu sa saveznim 

vlastima, ali nisu. 

E sad, kad se već EU uključila, otkuda sad tolika bojazan i 

tolika srdžba? EU je prvo uključila u taj proces asocijacije jednu 

grupu zemalja i vrlo se mešala u njihove unutrašnje ekonomske 

odnose, diktirala im je nivo budžetskog defi cita, infl acije, javnog 

duga. Ja sad grubo kažem diktirala, a zapravo radila s njima 

da postignu određene uspehe u tom pravcu kako bi se kvalifi 

kovali za pridruživanje. 

Pristup Srbiji i Crnoj Gori i SR Jugoslaviji nešto je drugačiji 

zato što državno pitanje nije rešeno. Prosto, oni hoće jednog 

partnera. Ne mogu da razgovaraju s troje ili s dvoje jer to dvoje 

još ne postoje. Hoće jednog partnera i hoće nekako da uvežu 

celu tu priču i nema nikakvog niti nasilja niti protektorata. EU 

uopšte nema mehanizme da zavede protektorat bilo kome. Ona 

to nikad nije uradila i nema načina da to uradi. I nije Solana 

glavni predstavnik u svim tim pričama. Štaviše, kada je reč o 

procesu stabilizacije i asocijacije, u konsultacionoj radnoj grupi 

koja radi već peti put, tu Solana nema nikakve veze. To rade 

neki potpuno drugi ljudi – ekonomisti, stručnjaci sa stručnjacima 

iz Srbije i Crne Gore. To je otišlo daleko, dalje nego državno 

pitanje. Oni hoće jednostavno da se napravi ta ustavna povelja 

kako bi se te stvari nekako stopile, sklopile i kako bi kao i 

s Bugarskom, Rumunijom, Hrvatskom, Makedonijom, pre toga 

sa Češkom, i s tom državom koja će se zvati Srbija i Crna Gora 

nastavili taj proces. 

Nema protektorata, ima pomoći i ima određenih uslova. 

Svako može da se kvalifi kuje, ali mora da ispuni uslove. I to je 

ono u čemu mi jesmo i sad petljamo i mešamo naše male balkanske 

priče o tome da li će država biti nezavisna. Možda je 

problem u tome što je svaka balkanska država koja je bila nezavisna 

imala sultana na svom čelu. 

Zoran Lutovac: Slažem se da su čisti modeli najbolji – ili federacija 

ili posebne države, ali mi nemamo čistu situaciju. Tu je 

suština problema. Moramo naći jednu vrstu modela ili bar jednu 

vrstu proceduralnog konsenzusa kako krenuti ka nečemu 

što je nesporno i za Srbiju i za Crnu Goru. A kao politički cilj 

nesporna je EU. Pri tom, mi onda ne možemo smatrati dolazak 

njihovih predstavnika kao mešanje u unutrašnje stvari ili protektorat. 

To ne mogu smatrati ni mnogo razvijenije ni jače države 

od Srbije, a pogotovo ne Srbija i Crna Gora koje su tek na 

putu i to vrlo dalekom. Mi možemo ići različitim putevima ka 

EU. Možemo makadamom, a možemo autoputem. 

Ali, bitno je takođe da ne promašimo smer. Smer je najbitniji. 

Ako promašimo smer, nije bitno kojim putem idemo. Čini 

mi se da je smer u redu, ali radi se na tome da to ide brže i bolje 

i čini mi se da se tu interesi i Srbije i Crne Gore i EU poklapaju. 

U tom nekom smislu treba iskoristiti tu šansu i ne vidim da 

je veliki problem prisustvo EU na ovim prostorima, pogotovo 

što ćemo mi morati da uskladimo na stotine zakona, što ćemo 

morati da se prilagodimo evropskim standardima i da prihvatimo 

i evropske vrednosti. Mislim da postoji upravo taj zajednički 

imenitelj, taj zajednički cilj, koji ne može, naravno, biti 

cilj sam po sebi. On može da bude sredstvo da bi se bolje živelo, 

naravno, može da bude osnov da se usklade politički interesi i 

da se često zamagljivanje tih interesa nekim partikularnim interesima 

jednostavno izvede na čistac i da pokušamo onim najkraćim 

i, čini mi se, najracionalnijim putem da dođemo do zajedničkog 

cilja.

50 VREME IZAZOVA // DA LI SU SRBIJI POTREBNI PARLAMENTARNI IZBORI 

PARLAMENTARNI 

IZBORI da ili ne ? 

tribina 

ZBUNJENOST U GLAVI, STRAH U SRCU 

Da li su Srbiji potrebni (i) 

vanredni parlamentarni izbori 

Pitanje jesu li Srbiji potrebni i vanredni parlamentarni izbori 

postavljamo nedelju dana pre no što će građani birati 

predsednika Srbije. Pitanje za raspravu nije prerano postavljeno, 

ako se ima u vidu da većina analitičara prevremene parlamentarne 

izbore već dugo smatra nužnim, naročito otkako je u 

leto 2001. rascep DOS-a postao defi nitivan. S druge strane, većina 

ispitivanja javnog mnjenja beleži snažno raspoloženje građana 

da se politička scena Srbije preuredi – ili konsoliduje – 

novom “deobom” glasova. Najzad, i one političke snage koje su 

do juče kategorički odbacivale mogućnost prevremenih parlamentarnih 

izbora danas – ne s jednakom odrešitošću, naravno 

– potvrđuju mogućnost održavanja prevremenih parlamentarnih 

izbora. 

Miroslav Prokopijević: KO GOD POBEDI, BIĆE ISTO 

Ja imam, čini mi se, najduži staž među onima koji su se od 

početka, još otkad je Milošević odjuren, zalagali za održavanje 

novih parlamentarnih izbora. Razlog za to, kao što možete pretpostaviti, 

vrlo je jednostavan. Izbori u decembru 2000. godine 

21.Septembar,16h,SKC 

2002 

Učesnici: 

politički analitičari SLOBODAN ANTONIĆ, DUŠAN PAVLOVIĆ i MIROSLAV 

PROKOPIJEVIĆ i istraživač javnog mnjenja SREĆKO MIHAJLOVIĆ. 

Razgovor je vodio ALEKSANDAR ĆIRIĆ, novinar “Vremena”. 

služili su tome da DOS defi nitivno preuzme vlast, znači da se 

odjuri Milošević, a ne tome da političke stranke podele političku 

odgovornost za period koji predstoji. 

Da bih bio pregledan i koliko-toliko koristan za dalji tok razgovora, 

ukratko ću reći koji su osnovni razlozi za i protiv izbora. 

Protiv parlamentarnih izbora govori okolnost da se oni održavaju 

po pravilu svake četiri godine i da te četiri godine od 

poslednjih izbora 2000. godine nisu istekle. Drugi razlog protiv 

je to što vlada ima većinu – ako je ima, kao što ćemo videti. 

Najzad, treći razlog – koji nije proceduralan, ali koji može da 

bude sadržinski, jeste to što vlada radi dobro. S druge strane, 

razlozi koji govore u prilog održavanju parlamentarnih izbora 

sada bi bili da su, kao što sam malopre rekao, izbori 2000. služili 

tome da se raskrsti sa Miloševićem, a ne da se podeli politička 

odgovornost. Drugi razlog mogao bi da bude izveden – pošto 

takvih novih izbora da se podeli odgovornost nije bilo, onda 

su stranke, naravno, koristile praktično čitav taj period za jednu 

vrlo, vrlo produženu kampanju za naredne izbore, znajući 

da će oni biti odlučujući. Ta kampanja, kao što znate, delom je 

IVAN HRAŠOVEC

VREME IZAZOVA // DA LI SU SRBIJI POTREBNI PARLAMENTARNI IZBORI 51 

imala, i još uvek ima, poprilično patološke forme. Toga bismo 

se rešili da je izbora bilo. Treći razlog u prilog vanrednim parlamentarnim 

izborima bilo bi to što u očekivanju tih novih izbora 

sve stranke DOS-a žele da se što bolje pozicioniraju prema 

biračima. Znači, onim strankama koje čine Vladu Srbije i koje 

odlučuju u Vladi Srbije nije u interesu da rade na reformama. 

Zašto? Iz jednostavnog razloga što reforme koštaju. Znači, da bi 

se Demokratska stranka pozicionirala jednako dobro kao druge 

stranke u predstojećim parlamentarnim izborima, njen interes 

je – dakle, racionalan interes bez bilo kakvog konstruktivizma – 

da se ti izbori ne održe. Četvrti razlog u prilog održavanju novih 

izbora je to što se kod nas, umesto da se stvari u parlamentarnom 

životu i uopšte u institucionalnom smislu stabilizuju, događaju 

vrlo čudne pojave koje neodoljivo podsećaju na prošlost 

– prekrajanje parlamenta, naknadno prekrajanje parlamenta i 

izborne volje građana. To je praksa koja podseća na ono izjurivanje 

neposlušnih iz nekadašnjeg Centralnog komiteta i slične 

stvari. I, konačno, peti, supstancijalni razlog je to što u međuvremenu 

nije bilo reformi, ergo nemamo razlog da tolerišemo 

ekipu ma koja da je trenutno u ofi su, nego da požurimo sa izborima 

i da onda vidimo šta će ona ekipa koja prvi put dobije jedan 

normalan mandat učiniti u predstojećem periodu. 

Ja bih rekao da je poprilično svejedno koja će od ovih grupacija 

u i oko DOS-a formirati narednu koaliciju, jer mislim da će 

se, nezavisno od toga ko bude na vlasti, voditi vrlo slična politika. 

Dakle, od te neke tri-četiri koalicije ja vidim Demokratsku 

stranku sa nekoliko manjih partija kao jednu grupaciju, vidim 

Demokratsku stranku Srbije kao drugu, G-17 PLUS kao treću, 

koaliciju DAN kao četvrtu i, možda, još neku sitniju partiju kao 

petu grupaciju. Njihove ekonomske politike, spoljna politika itd. 

biće vrlo slične i mislim da birači u tom pogledu pre mogu da se 

zabrinu zbog onoga što dolazi. Pomenute politike biće slične jer 

je Srbija od onih prošlih izbora napustila takozvanu tvrdu verziju 

socijalizma sa Miloševićem i Šešeljem, ali se zato sada okrenula 

nekoj verziji socijalizma, ili etatizma koji se graniči sa socijalizmom, 

koji praktično zastupaju sve pomenute grupacije. 

Naravno, postoje personalne razlike, postoje lični resantimani 

itd., ali to je u političkom i načelnom smislu nebitno. Dakle, ma 

ko da dođe vodiće vrlo sličnu politiku i rezultati će biti vrlo slični, 

odnosno biće ih veoma malo. 

Srećko Mihajlović: GOLEME BROJKE 

Očigledno, Miroslavu ne treba dozvoliti da govori prvi jer 

uvek ispriča sve na početku. Meni je ostalo da kažem ipak nešto 

do čega on nije došao ili se nije setio – šta građani misle o svemu 

tome. To mi, nekako, spada u posao, s obzirom na to da se 

bavim istraživanjem javnog mnjenja. 

Prema jednom istraživanju koje je Centar za proučavanje 

alternativa obavio u julu, dve trećine građana smatra da izbore 

treba raspisati odmah ili najkasnije na proleće sledeće godine. 

Samo jedanaest odsto građana ili svaki deveti naš ispitanik 

ustvrdio je da izbore ne treba raspisati. Pri tom je veoma veliki 

broj građana neodlučan i kaže da ne zna, nije u stanju da odgovori 

na to pitanje. To je nekih 22 odsto. Ali, osnovni nalaz je da 

od tri građanina ove zemlje njih dvojica, dvoje ili dve smatraju 

da treba raspisati vanredne izbore. Ono što zapanjuje jeste 

to što mi ne možemo naći nijednu relevantnu društvenu grupu 

u kojoj bi većina bila protiv raspisivanja izbora. Kad pitamo 

i one koji kažu da će glasati za Demokratsku stranku – i tu je 

većina za vanredne izbore; kad pitamo ljude koji imaju povoljno 

mišljenje o Zoranu Đinđiću da li su za raspisivanje ili protiv 

raspisivanja vanrednih izbora, opet dobijamo da je većina za 

raspisivanje vanrednih izbora. Naravno, postoji statistički znatna 

razlika: oni koji su bliži Demokratskoj stranci Srbije i opo- 

zicionim strankama u većem broju zagovaraju vanredne izbore, 

a oni koji su bliski Demokratskoj stranci i Zoranu Đinđiću 

to čine u manjem broju – ali i dalje je većina građana za vanredne 

izbore. 

Ako je sve to tako, a brojke su tako goleme da se ne mogu 

osporiti, zašto Demokratska stranka koja očigledno – odnosno 

njeno rukovodstvo, odnosno njen lider – rukovodi ovom zemljom, 

ne ulazi u raspisivanje vanrednih izbora. Pitanje je utoliko 

važnije jer se može govoriti o trendu povećanja broja građana 

koji zagovaraju brzo raspisivanje vanrednih izbora. 

Da li to znači da Demokratska stranka i Zoran Đinđić rade 

protiv sebe? Ako je tako, to ne bi bila nikakva novost na političkoj 

sceni Srbije, ali bi ipak bilo pomalo čudno. Odakle taj nagon 

za samouništenjem – ne samo sebe kao političke fi gure već 

i koncepta reformi, ma kakve da su one? 

Slobodan Antonić: PARLAMENT, 

UGOVOR SA GRAĐANIMA 

Po mom mišljenju, postoje tri razloga zašto se mora ići na 

raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora i svaki od ta tri 

razloga sâm je po sebi dovoljan. A još kad ih imate na gomili, 

onda možete zaključiti da bi neraspisivanje vanrednih parlamentarnih 

izbora Srbiju uvelo u dosta ozbiljnu političku krizu 

i da ono predstavlja jednu vrstu nedemokratskog rešenja političkih 

problema. 

Prvi argument, prvi razlog je stanje s parlamentom. O tome 

je govorio kolega Prokopijević. Iz parlamenta su isključeni poslanici 

Demokratske stranke Srbije, njih 45, pri čemu se u ovom 

trenutku još ne zna ko je došao na njihovo mesto. Sve analize 

pokazuju da DOS ne može da popuni sva ta mesta, iako su i 

Čedomir Jovanović i ostali predstavnici DOS-a to negirali. Ali, 

zaista, ta mesta se ne mogu popuniti, što se može videti i po 

tome što se parlament uopšte ne sastaje od kad se desilo to izbacivanje. 

Čedomir Jovanović je najavio da će parlament raditi 

celog leta zato što ima 72 zakona koji čekaju na usvajanje, 

paket sistemskih, veoma važnih reformskih zakona i da će to 

samo po sebi pokazati kako parlament uspešno radi kad nema 

opstrukcije Demokratske stranke Srbije. Međutim, kao što vidite, 

parlament se celog leta nije sastao i u ovom trenutku se ne 

zna kada će se sastati. Imamo, dakle, parlament koji ne radi, a 

– ako bi i našli tih 45 poslanika, to bi svakako bio nelegitiman 

parlament s obzirom na to da je izbačena najjača stranka u političkom 

životu Srbije, pojedinačno uzev. Imate jedan nelegitimni 

parlament, imate jedan parlament koji zaista ne može ozbiljno 

da vlada zemljom, pogotovu zemljom koja se nalazi usred 

reformi, reformskih napora. 

Drugi razlog pomenuo je kolega Srećko Mihajlović, a to je 

da većina građana Srbije traži vanredne parlamentarne izbore. 

Ima drugih podataka koji su veoma slični. Recimo, taj isti 

Centar za istraživanje javnog mnjenja i politikološka istraživanja 

Instituta društvenih nauka je u aprilu ove godine obavio 

jedno istraživanje sa istim pitanjem. Prema njemu je 55 odsto 

građana reklo da je za vanredne izbore, 21 odsto je bilo protiv 

i 24 odsto neodlučno. Nekako u isto vreme kad je rađeno ovo 

istraživanje, i Centar za istraživanje javnog mnjenja Medium 

Srbobrana Brankovića imao je isto pitanje i dobio je gotovo u 

dlaku isti odgovor – 65 odsto građana Srbije bilo je za vanredne 

izbore. I, budite sigurni, u većini ostalih istraživanja javnog 

mnjenja takođe se postavlja isto pitanje. Recimo, Stratedžik 

marketing radi trideset istraživanja mesečno, po njihovim sopstvenim 

izjavama. Nekada se radilo jedno političko istraživanje 

nedeljno i, siguran sam, mora da je postavljeno i jedno takvo, 

kao jedno od glavnih pitanja našeg političkog života. Međutim, 

naša javnost ne zna rezultate. Čak i kada su ljudi govorili o tome


sasvim otvoreno, novine o tome nisu pisale, nisu to prenosile. 

To mi govori da se taj, vrlo važan podatak nekako “sistematski” 

krije od javnosti. I to već od aprila, kada sam našao prvi podatak 

o većini od 55 prema 21 odsto, znači pre izbacivanja poslanika 

Demokratske stranke Srbije. 

Treći razlog je argument stariji od prethodnog, a to je raspad 

koalicije DOS. Taj raspad faktički se dogodio u avgustu 2001, 

kada je DSS izašla iz vlade i kada smo posle toga imali neku vrstu 

agonije. 

Izbore treba posmatrati kao jednu vrstu ugovora između 

građana i političara. E sad, kad se raspao DOS, to je bio suštinski 

raspad jer se ta fi rma zvala “DOS – Vojislav Koštunica”. Nije 

se zvala “DOS – Vladan Batić”, ili “DOS – Dušan Mihajlović” ili 

“DOS – Zoran Đinđić”, recimo. Istraživanja ove iste kuće, čije 

je rezultate čitao Srećko, pokazuju, pred decembarske izbore 

2000. godine, kada su pitali građane o političarima u koje 

najviše veruju, da Zoran Đinđić ima svega jedan, a Vojislav 

Koštunica 56 odsto glasova. Znači, odnos poverenja kad su u 

pitanju Đinđić i Koštunica bio je 1:56. Ta fi rma “DOS – Vojislav 

Koštunica” bila je jedna. I, sad, kada je polovina ili možda više 

od polovine fi rme – “Vojislav Koštunica” – otpao, to više nije 

ista ugovorna strana. Građani koji su glasali za DOS više nemaju 

za koga u DOS-u da glasaju, to više nije ona ista politička ličnost 

s kojom je sklopljen ugovor. Izbori su, jednostavno, nešto 

što se moralo uraditi. Čim se raspala koalicija koja je pobedila 

na izborima, moralo se ići na nove parlamentarne izbore. Meni 

se čini da su izbori nužnost i čak mi se čini da ih je teško izbeći, 

a da se zadrži koliko-toliko demokratski sistem u Srbiji. 

Dušan Pavlović: PROBLEM I TRI KOMBINACIJE 

Cele 2001. godine smatrao sam da vanredni izbori nisu potrebni 

i mislim da tada u tome nisam bio usamljen; te godine 

nije se mnogo ni govorilo o vanrednim parlamentarnim izborima. 

Sve je počelo onog trenutka kada je DSS na nezakonit način 

izbačena iz Skupštine Srbije. To je bio jedan razlog koji nas 

je terao da mislimo u smeru prevremenih izbora. Znači, imali 

smo činjenicu da je na nezakonit način izbačeno 45 poslanika, 

a na to nije imao ko da reaguje. Srpski ustavni sud još nije bio 

upotpunjen, Republička izborna komisija – koja je valjda bila 

zadužena za to – nije se oglašavala ili je čak, ako se ne varam, 

dala neko objašnjenje da tu nema nikakvih problema, tako da 

je to više bio problem institucija. Ali je problem nastao u onom 

trenutku kako smo to mogli da dovedemo u vezu sa izborima 

– to je ono što je rekao kolega Antonić – posle više niste mogli 

da znate ko će da popuni tih 45 mesta. Ako imate krnju skupštinu, 

očigledno je da imate problem koji se može rešiti jedino 

izborima. 

Nezakonitost u izbacivanju poslanika DSS otklonjena je time 

što je Savezni ustavni sud oborio tu odluku. Onda je Republička 

izborna komisija poništila svoju prethodnu odluku, a onda se 

cela stvar završila tako što je DSS izbačena iz DOS-a i na osnovu 

toga izgubila mandate u Skupštini. To je u institucionalnom 

smislu zataškalo stvar – ali je ostalo pitanje ko će da popuni ta 

prazna mesta. Druga stvar je to da se tim izbacivanjem poslanika 

DSS-a iz Skupštine i, uopšte, polarizovanjem ili raspadanjem 

DOS-a, rasturio i onaj politički prostor u kom je DOS došao 

na vlast. 

Ukratko, izbori su potrebni zbog toga što imate radikalno 

drugačiju konstelaciju snaga na političkoj sceni i zbog toga 

što parlament jednostavno ne odslikava tu konstelaciju snaga. 

Dakle, zbog toga su izbori potrebni: da se konstelacija snaga odslika 

u parlamentu i da bi onda svi bili mirni. Ako se ti izbori ne 

održe, svi će non-stop pričati o izborima, dok se ne održe. Bolje 

je da se oni održe, a da se raspravlja o nekim drugim pitanjima 

koja su vezana za reforme institucija itd. 

Što se tiče samog pitanja kako bismo uopšte mogli doći do 

vanrednih parlamentarnih izbora, načelno postoje tri scenarija. 

Parlamentarni izbori dolaze posle predsedničkih i od ishoda 

predsedničkih izbora zavisi brzina raspisivanja parlamentarnih. 

Imamo tri kombinacije – prva, na predsedničkim izborima 

pobeđuje Koštunica, druga – pobeđuje Labus i treća – izbori 

propadaju. Šta se dešava posle svake od ovih situacija? Ukoliko 

Koštunica pobedi, mislim da je situacija najjasnija. Znači, tada 

je skoro sigurno da vrlo brzo dolazi do narednih vanrednih parlamentarnih 

izbora, prosto zato što će nekoliko stranaka istupiti 

iz DOS-a, preći na Koštuničinu stranu i time dovesti do raspada 

DOS-a, vlada će izgubiti podršku u parlamentu i onda su, 

mislim, stvari prilično jasne. 

U drugom slučaju, s pobedom Miroljuba Labusa, stvari ne 

bi išle tom brzinom. On je već rekao da je za prevremene parlamentarne 

izbore, ali posle donošenja novog ustava. To znači 

da je njegova koncepcija vanrednih izbora više vezana za donošenje 

novog ustava pa, kad se donese novi ustav, po njemu treba 

održati nove parlamentarne izbore. Miroljub Labus se, koliko 

znam, još nije decidno izjasnio za vanredne parlamentarne 

izbore koji bi usledili bez obzira na to da li će se doneti ustav 

ili ne. Ali, bez obzira na to šta Labus hoće, mislim da neće biti 

moguće da se izbegnu vanredni parlamentarni izbori čak i ako 

on pobedi. Od svih stranaka jedino se još Demokratska stranka 

i Demohrišćanska stranka Srbije uporno drže priče da nema 

vanrednih izbora. 

Ostaje, naravno, i treća solucija, koja takođe nije nemoguća. 

U njoj je prostor za neko predviđanje najuži, odnosno najteži. 

To je situacija u kojoj izbori propadaju. Znamo da su već 

jednom, 1997. godine, izbori bili ponovljeni i da su drugi put 

bili uspešni samo zbog toga što je vlast na njima krala. Ukoliko 

se ovde i sada takođe proceni da vlastima ne odgovara da pobedi 

onaj ko ima najveću šansu za pobedu, moguće je da izbori 

propadnu. Kako bi to onda bilo u relaciji sa vanrednim parlamentarnim 

izborima, teško je predvideti, kao što sam već rekao. 

Ipak, mislim da bi to takođe moralo da vodi novim parlamentarnim 

izborima, već i zbog toga što bi veći broj stranaka nakon 

dva ili tri ponovljena predsednička izbora jednostavno digao 

ruke. Digle bi ruke od ponavljanja i onda bi htele da se stvari 

okončaju prevremenim parlamentarnim izborima. Ako sam u 

pravu, i u tom trećem slučaju ishod bi vodio izborima. Verujem 

da ćemo do kraja ove godine biti načisto, znaćemo sigurno kada 

će se vanredni parlamentarni izbori održati. 

Aleksandar Ćirić: ISTOMIŠLJENIŠTVO 

Namera “Vremena” nije bila da ovde okupi istomišljenike, 

mada mi je u međuvremenu – tokom dogovora o ovoj tribini 

– skrenuta pažnja na činjenicu da će biti veoma teško pronaći 

nekoga ko bi uverljivo branio nužnost da se izbori održe tek 

po isteku mandata sadašnjeg parlamenta. Verujem da i goste 

tribine, publiku – a mene svakako – zanima pitanje na koje 

kao analitičar i istraživač javnog mnjenja možete da odgovorite. 

Šta je ono što je zapravo sprečilo pobedničku koaliciju sa gotovo 

tročetvrtinskom većinom u Skupštini da u protekle gotovo 

dve godine ne obavi temeljitije reforme i tako ućutka one koji 

sada zastupaju održavanje prevremenih parlamentarnih izbora. 

Moje pitanje glasi: šta je tu šaroliku i veliku koaliciju koja je 

imala nekakav zajednički program sprečilo da protekle gotovo 

dve godine upotrebi za izvođenje nekakve temeljitije reforme, 

pa makar i one u zakonodavstvu? 

Miroslav Prokopijević: NESPREMNOST ZA REFORME 

Stranke koje su činile DOS nikada nisu ni bile ideološki,


vrednosno i organizaciono spremne da uđu u tako nešto. I one 

su, na neki način, prisiljene na DOS. Prisiljene su, s jedne strane, 

unutrašnjim pritiskom jer – pokazalo se već u prvim istraživanjima, 

odmah nakon bombardovanja 1999, kada je većina 

građana rekla da bi glasala za opoziciju ako bi opozicija bila 

ujedinjena. Ti podaci su ponavljani u narednim istraživanjima. 

Bilo je očigledno raspoloženje građana za smenu režima 

Slobodana Miloševića i za pronalaženje neke političke forme 

koja će omogućiti promenu vlasti. Samo što nije bilo nacrtano 

da to treba napraviti i da to treba da bude neka vrsta DOSa. 

Znate i sami koliko je bilo teško i kako je teško išlo. Da nije 

bilo spoljnog pritiska zapadnoevropskih zemalja i Amerike, bez 

obzira na stav i mišljenje većine građana, DOS ne bi ni nastao 

i mi bismo se i dalje verovatno mrcvarili u starom režimu. S 

druge strane, postavlja se pitanje da li uopšte mogu opstajati 

koalicije tako raznorodnih stranaka. Naravno da mogu i to je 

lako dokazati primerima iz prakse. Ali to su koalicije ograničenog 

programskog obuhvata i ograničenog vremenskog trajanja. 

Pokazalo se da je ova koalicija, ako je tako možemo nazvati, 

bila složna samo oko te jedne stvari i verovatno je samo oko 

te jedne stvari i imala podršku najvećeg broja građana, a to je 

da se promeni režim. 

Dakle, imali smo jednu koaliciju koja je završila svoj posao. 

Srušila je Miloševića, ali politički sistem nije promenjen. 

Promenu je tek trebalo ostvariti; mi se i sada nalazimo u nečemu 

što bi trebalo da je promena. Tu je zapelo. Jer, nažalost, 

nema dovoljno racionalnosti i racionalnog političkog pristupa 

u sadašnjim strankama DOS-a i među sadašnjim liderima, da 

bismo mogli da kažemo: ići će to nabolje. 

Aleksandar Ćirić: PRAVO STRANAKA 

Čedomir Jovanović je u Skupštini objašnjavao kako stranke 

koje nisu podržale formiranje vlade nemaju pravo da postavljaju 

pitanje poverenja toj vladi. 

Miroslav Prokopijević: SLOBODA I SIGURNOST 

Istraživanja koja se rade u svetu već decenijama pokazuju 

da u nekim narodima jednostavno sigurnost ili jednakost cene 

više od individualne slobode, pa i ekonomske slobode. A bez 

individualne slobode nema neke otresitije privatne privrede 

i nema nekog otresitijeg napuštanja siromaštva. Dakle, standardno 

istraživanje pokazuje da Britanci više vole individualnu 

slobodu, a da recimo Nemci i Italijani više vole jednakost i 

sigurnost. 

Znači, mi smo samo možda nešto ekstremniji kao nacija, 

kod nas – otprilike – ide ponovo jako teško sa ukorenjivanjem 

ovih stvari koje čine osnovne institucije kapitalizma i tržišne 

privrede. 

Sad, bez obzira na to što je taj sentiment jak, što je moj utisak 

da je cela Srbija nagnuta ulevo – što je inače jako loše, jer 

dok ste nagnuti ulevo znajte da ćete ostati siromašni – jer to 

nije socijaldemokratija u smislu ovoga kako ona danas postoji, 

nego je to jedna ideja gde se spaja neki konzervativizam, populizam, 

elementi socijalizma itd. To nije okruženje ni za ustanove 

predstavničke demokratije a još manje za tržišnu privredu. 

Ja mislim da je ova vlada ipak imala jednu šansu da vrlo 

brzo posle onih izbora raspisuje druge izbore. I kao što se sećate, 

posle onih izbora, predsedničkih i parlamentarnih u 2000. 

godini, bio je jedan tajac među interesnim grupama i u populaciji, 

generalno. Svi su čekali šta će vlada da preduzme. Kad su, 

negde na proleće 2001. godine, uvideli da vlada u stvari ne namerava 

da pravi bilo kakvu ozbiljniju reformu, oni su rekli: a, 

super, sve ide po starom. I nastavljeno je po starom. 

Mislim da je postojala šansa vlade i da je ona bila stvarno re- 

formska, mogla je da ide tim putem, znači da raspisuje izbore 

i da se paralelno već spremaju zakonski predlozi. Ovako ispada 

– dolazite u smešnu situaciju. Mi kao Demokratska stranka 

(ja sam još član te stranke) imali smo zakon o privatizaciji 1995. 

godine koji smo predložili Skupštini, bio je baziran na vaučerskom 

modelu i, naravno, tada je odbijen (jer Miloševiću privatizacija 

nije bila u interesu jer u tom slučaju gubi vlast nad privredom), 

da se onda čeka toliko dugo da se napravi zakon, da 

se konačno napravi zakon o privatizaciji koji nije loš po sebi, u 

smislu nije loš model koji je odabran, ali je loš s obzirom na 

okruženje koje postoji. 

Jer, model takozvane direktne prodaje podrazumeva veliku 

otvorenost privrede, veliko poverenje privatnih ulagača u tu 

privredu, što sve ne postoji; i vrlo razvijena fi nansijska tržišta, 

kojih kod nas nema. 

Vlada je mogla da je bila reformska da ide u brzo raspisivanje 

novih izbora na kojima će se kolač podeliti i da ide u reforme. 

Mogla je, ako bi videla da zapinje s tim, s takvim programom, 

da ide u vrlo ekstenzivne kampanje. To se u engleskom 

kaže propaganda education, dopušteno je svakoj liberalnoj 

vladi da radi takve programe, da ubeđuje ljude da je jedan način 

rada i ustanova i pravila bolji od drugoga. 

Mi od toga ništa nismo videli. Mi smo videli neke krajnje 

sporadične i često vrlo nesrećne kampanje iz čega se otprilike 

opet vidi da ne postoji nikakav sistematski interes. Oni su jednostavno 

rekli: OK, mi zadržavamo stari sistem, malo ćemo da 

ga našminkamo, na mestu bankrotiranog centralnog plana dolazi 

do akcije, mi podmirujemo pojedine interesne grupe koje 

su se u međuvremenu podigle i imaju svoje zahteve, ne idemo u 

reforme koje koštaju jer nas sutra čekaju izbori, gde će se deliti 

politička odgovornost. To je, otprilike, bila politika. 

Ono što je loše jeste to da sem procesa tržišnih reformi koje 

najviše koštaju nije uopšte bilo reformi demokratskih ustanova 

niti onoga što se naziva vladavinom prava, gde je trošak takođe 

postojao ali nije tako velik kao ekonomske reforme. 

Na drugoj strani je pitanje stvaranja uslova za privatna ulaganja, 

domaća i strana. Znači, ovo podvlačim – privatna. Ne državna, 

ne MMF-a ili Evropske banke za obnovu i razvoj, nego 

privatna, jer gde nema privatnih ulaganja nema prosperiteta. 

Privatna ulaganja su jedini način da se pobegne od siromaštva. 

Privatna ulaganja su jedina mogla da usisaju sve koji gube posao 

u državnom sektoru a da se iz donacija i prihoda od privatizacije 

kreditira veliki tranzicioni trošak, znači veliki broj prekvalifi 

kacija i jedan broj ljudi koji, prosto rečeno, nisu ni za šta, 

nisu ni za kakav posao, neupotrebljivi su jer su dvadeset godina 

navikli da kad neko dođe na šalter on ih uznemirava dolaskom 

po svoj novac, kojeg u banci nema itd. itd. 

Dušan Pavlović: USTAV 

Jedna od suštinskih reformi bila bi donošenje novog ustava, 

koji je sada jedno od preostalih polja u koje se nije ni taklo. 

Govorim o Ustavu Srbije ovde, koji još niko nije ni takao. Bilo 

je nekoliko predloga novog ustava, ali u Skupštini nije bilo pokušaja 

da se bilo šta u tom smislu uradi. 

Razlog je jednostavno taj što u trenutku kada je DOS došao 

na vlast, raspodeljen je kolač o čemu je ovde već bilo govora. 

Neko je dobio da kontroliše fi nansije, nego policiju, neko vojsku, 

neko privatizaciju, neko lokalnu samoupravu, neko sudstvo 

itd. I onda je najbazičnija želja svakoga koji ima kontrolu 

nad nekim resursima, tj. njegova lična želja je da može te resurse 

da koristi, a da ga niko u tome ne ometa, što duže vreme. 

Naravno, u demokratskim državama ta želja takođe postoji 

kod ljudi koji su na vlasti, ali postoje i neka pravila koja su starija, 

po kojima se igra politička utakmica, tako da se akteri ne


osećaju previše slobodnim da taj monopol nad određenim resursima 

drže u beskraj. 

Tako, recimo, ako se radi o Ustavu kao najvažnijem aktu koji 

postavlja nova pravila igre, razlog da se donošenje novog ustava 

spreči leži u tome što on ne samo da vas tera u nove izbore, koji 

bi onda morali da se održe vrlo brzo, nego vas tera u neka nova 

pravila igre koja vi morate da prihvatite. To je ono što mnogim 

političarima i funkcionerima nije odgovaralo. Mislim da je to 

razlog zbog koga se sa ustavnom reformom nije krenulo sa mrtve 

tačke u ove dve godine. 

Ako mogu da navedem jedan konkretan primer, imali ste nekoliko 

puta direktnu ili indirektnu izjavu premijera u kojoj kaže 

– nećemo valjda mi da poštujemo Ustav koji je doneo Milošević. 

Znači, to je vrlo jasna indikacija da čovek pokazuje da je on u 

stvari u institucionalnom vakuumu. To je vrlo lagodna pozicija 

za bilo koga. To bi svaki političar hteo, kao što bi svaki privrednik 

hteo da ima monopol nad proizvodnjom neke robe dok ga 

neko u tome ne spreči. 

Lagodna pozicija je u tome da vi možete da se pozivate na 

ustav kad vam to odgovara, a kad vam ne odgovara, da se ne pozivate, 

odnosno da kažete – pa nećemo valjda da poštujemo nešto 

što je Milošević doneo. Onda ga niko ne pita: pa dobro, što 

ti ne doneseš nešto što ćeš ti sam da poštuješ. Jednom kada je 

DSS predlagao i izašao sa svojim predlogom ustava, argument 

je bio da ne može jedna stranka sama da predlaže ustav. 

Stvari su prilično jasne. Postoji jedan institucionalni vakuum 

i taj vakuum odgovara mnogima i zbog toga se u nekim domenima 

sa reformama uopšte nije počelo. U nekima je počelo i 

mi možemo da razgovaramo, na primer, u vezi sa privatizacijom 

– da li je ona pogrešna ili nije pogrešna, ali se s tim započelo. 

Međutim, radi se upravo o onim institucionalnim domenima 

u kojima se nalazi ograničenje vlasti, sužavanje te diskrecione 

moći, u kojima nije urađeno skoro ništa. Problem je u tome što 

ta tročetvrtinska većina ne samo da nije bila homogena nego su 

od samog početka postojali potpuno suprotni, različiti interesi 

s jedne, a s druge strane imali smo jednu dosta iskrivljenu raspodelu 

političke moći. Recimo, Demokratska stranka Srbije je 

u trenuku kad je pravljena vlada i još dugo posle toga, sve doskora, 

sama nosila onoliko glasova koliko su nosile i sve ostale 

stranke u DOS-u. To se moglo videti ne samo u istraživanjima 

javnog mnjenja nego i po vanrednim lokalnim izborima održanim 

u novembru 2001. godine, kada je sama lista DSS-a na tim 

lokalnim izborima osvajala otprilike onoliko koliko sve ostale 

stranke DOS-a. 

Na jednoj strani, bilo je jedno potpredsedničko, jedno ili dva 

ministarska mesta, a sa druge strane postojala je želja da stranke 

koje su vam bliže imaju apsolutnu većinu u izvršnom telu; 

Milošević je napravio takav sistem da onaj ko vlada izvršnim 

telom zapravo vlada i sa ostale dve grane vlasti – on vlada zakonodavnom 

vlašću. To je ona poznata priča o izbornom zakonu 

po kome stranka može da smeni svakog poslanika, a Đinđić 

je u vladu primio gotovo sve predsednike stranaka. Pa kako će 

onda poslanik iz Skupštine da kontroliše ili kritikuje vladu, ako 

njegov predsednik sedi u toj vladi? Može da ga smeni kad god 

poželi. A, s druge strane, vlada kontroliše i sudstvo, dakle sudsku 

vlast preko zakonodavne. 

S jedne strane, znači, počela je borba da se zadrži taj komad 

vlasti koji je mnogo, mnogo veći nego što biste u normalnim demokratskim 

okolnostima ikada mogli da dobijete. 

Vlada u tom smislu nije vukla neke posebno nepopularne 

mere, a i dalje je ostala nepopularna, odnosno njena popularnost 

je veoma niska. Mislim da sva istraživanja javnog mnjenja 

pokazuju da više od 50 odsto građana Srbije ima nepovoljno – 

ili bar nema povoljno – mišljenje o Vladi Srbije i da su tu otpri- 

like na istom nivou na kome su bili kada su sastavili vladu. 

U tom sukobu, želji da se zadrži veći komad vlasti nego što 

vam realno pripada i, s druge strane, u strahu da ćete postati još 

nepopularniji nego što jeste, krije se slom reformi. 

Mislim da su dobre one reforme – kad posmatramo celo 

društvo – koje su ireverzibilne, nepovratne: kad promenite nešto, 

kad nešto reformišete, ne mora to da bude veliki napredak, 

veliki boljitak, ali takav da se posle toga ne može vratiti na staro. 

E, ovde se to nije radilo. U novembru 2001. godine donesen je 

jedan set sudskih zakona, zakona o pravosuđu, kojima su sudije 

dobile mnogo veću nezavisnost, otprilike onu koja se može dati 

u granicama Miloševićevog ustava. Tada je, da vas podsetim, to 

napravljeno kao neka vrsta kompromisa. DSS je predložila te 

zakone, a za uzvrat je prihvatila Zakon o radu. Kada je DSS izbačen 

iz Skupštine, odnosno kada je DOS napravio komotnu 

većinu, u julu ove godine, donesen je jedan set sudskih zakona 

kojim su poništeni svi zakoni koji su obezbeđivali mnogo veću 

nezavisnost sudstva. Prosto se vratilo tamo gde se i bilo. 

Bilo je tu poteza za koje ne možemo reći da nisu reformski. 

Ipak, mislim da je glavni problem ove vlade bio upravo taj što je 

ona mnogo, mnogo više pričala o reformama i prikazivala stanje 

boljim nego što jeste, boljim od onoga što je činila, tako da 

je napravljen raskorak između malih reformi i velikog rečnika, 

velike retorike o reformama. 

Aleksandar Ćirić: STRUKTURA 

Na koji način će se postojeća politička scena Srbije prestrukturirati 

u nekim narednim izborima. U suštini, zanima me koje 

su to dve ili tri glavne političke snage koje će biti zastupljene u 

parlamentu i, naravno, koja je to najvažnija snaga koja neće biti 

zastupljena u parlamentu? 

Za gospodina Mihajlovića imam jedno potpitanje, a to je – s 

obzirom na to da je u prethodnom delu razgovora sam rekao da 

je u svojim istraživanjima dobijao neke neverovatne rezultate 

– na kakve zaključke ili na kakve pretpostavke njega, kao iskusnog 

istraživača javnog mnjenja, navode neverovatni rezultati 

tih istraživanja. 

Srećko Mihajlović: POTCENJIVANJE GRAĐANA 

Stvar je veoma jednostavna. Očigledno, naš premijer i vođa 

sledi iskustva jednog broja zemalja koje su u tranziciji bile i pre 

nas. To je neverovatno veliko potcenjivanje građana i stav da 

građani, da narod ima kratko pamćenje, da brzo zaboravlja i 

da se može lako preobratiti jednom brzom i dobro smišljenom 

kampanjom. Tu ima mnogo onoga što čudi, počev od nesklada 

između stručnog obrazovanja našeg premijera i ovakvog stava. 

Očito, već od leta 2001. godine na političkoj sceni imamo 

jednu ravnotežu između dva bloka stranaka. To je ravnoteža između 

stranaka koje se prepoznaju na osnovu DSS-a i Vojislava 

Koštunice i bloka koji se prepoznaje na osnovu Demokratske 

stranke i Zorana Đinđića. 

Dobre i detaljne analize pokazuju da sve vreme na sceni imamo 

pata-karte i da je to taj ključ koji oba lidera čini nesigurnim, 

orijentiše ih ka potezima koji nisu dovoljno promišljeni i kao da 

se obojica nadaju da će jednim dobro smišljenim gegom osvojiti 

premoć na političkoj sceni. 

Pri tom, evidentne su prednosti i slabosti i u jednom i u drugom 

bloku pa, umesto da imamo nešto što bi bilo racionalno 

– da ti ljudi svoje prednosti stavljaju u prvi plan, a da slabosti 

ostaju u pozadini, u oba bloka postoji nastojanje da se uradi 

obratno; tako u prvom planu imaju slabosti, a ono što je uspeh 

i što može da bude uspeh ostaje u pozadini. 

Treba pomenuti i jedan momenat koji je veoma važan u ovoj 

raspodeli snaga. To je uloga takozvanih malih stranaka. To su

A. ANĐIĆ 


te “kombi-stranke” koje nailaze na protivrečno prihvatanje u 

javnosti i imaju jedan protivrečan status u samom bloku gde 

su one većina. Simulacija izbornih rezultata pokazuje da, ako 

bi na izbore izašle sve stranke pojedinačno, u takvoj konstelaciji 

odnosa DSS ima većinu i može da dobije izbore. S druge 

strane, ako se na izbore izlazi u stranačkim blokovima, pa 

na jednoj strani imamo DSS i stranku-dve koje su naklonjene 

DSS-u, a na drugoj imamo Demokratsku stranku sa grupom 

njoj evidentno naklonjenih stranaka poput Građanskog saveza, 

Socijaldemokratske partije, demohrišćana i još nekih – u tom 

slučaju dobijamo taj pat-odnos, odnosno izjednačene snage. 

Kad te male stranke idu same na izbore, ne osvajaju ništa. 

One ne mogu da prođu izborni prag. Kad idu skupa sa 

Demokratskom strankom, one doprinose Demokratskoj stranci 

da ona ostvari ravnotežu sa DSS. To stalno zbunjuje i vodeće 

političare – a izgleda i javnost – jer sinergetski momenat u politici 

nekad važi, nekad ne važi. On važi u slučaju Demokratske 

stranke i malih stranaka, a kad uzmete opoziciju, SPS, radikale, 

SPO i šta ja znam koje još stranke, i kad pokušate da simulirate 

njihovo udruživanje i zajednički izlazak na izbore, ne da ne dobijate 

ništa, nego dobijate – negativan efekat. Nema pozitivne, 

nego samo negativne sinergije. 

Takvo nam je javno mnjenje i takvi su građani i to su stvari 

koje sigurno treba dobro promisliti, ako nam je stalo do mišljenja 

građana. Vlada može da ne vodi računa o tome šta građani 

misle, ali kad-tad dođu izbori, i ako smo mi onaj tip zemlje 

koju možemo da manje ili više svrstamo u liberalnu demokratiju, 

onda ćemo imati izbore a tada građani postaju jako važni. To 

je problem naših lidera, vođa, političke elite u ovoj zemlji, što 

su im građani na teretu, a znaju da će u jednom trenutku ti građani 

imati veoma važnu ulogu. 

Slobodan Antonić: TRI I DRUGA TRI 

U jednom trenutku se činilo da se u Srbiji mogu formirati tri 

političke snage od kojih bi dve bile veće, treća nešto manja, ali 

bi sve tri mogle biti smatrane demokratskim i u neku ruku reformskim. 

Znači, Demokratska stranka i stranke oko nje, DSS 

i stranke oko nje, i – pokret ili stranka, svejedno – G-17 PLUS. 

Istraživanja javnog mnjenja pokazivala su da je i G-17 PLUS 

krajem 2001. i početkom 2002. godine mogao da uđe u parlament 

i da onda dâ neophodnu većinu jednoj ili drugoj strani. 

Međutim, meni se čini da su oni napravili ključnu grešku kada 

su se vezali za jedan od ta dva bloka, odnosno Demokratsku 

stranku. Meni se čini da je kandidatura Miroljuba Labusa ključna 

greška, prvo zato što je Labus u toj kandidaturi na neki način 

morao da se obrati Demokratskoj i ostalim strankama, pa 

je njegovo ime i ime G-17 PLUS vezano za Demokratsku stranku. 

Dotle su oni uživali položaj nekoga izvan ključnih političkih 

obračuna koji su, kao što je poznato, bili praćeni dosta prljavim 

aferama. 

Nisu bili predmet političkih sporova, bili su izvan, tako da su 

ih birači doživljavali kao treću snagu. Sada, sa ovim izborima, 

njih birači sve više doživljavaju kao jedan deo bloka oko Zorana 

Đinđića. On nije popularan političar, tako da je (to su pokazivali 

neki rezultati istraživanja javnog mnjenja) rejting Miroljuba 

Labusa sa direktnom, eksplicitnom podrškom Zorana Đinđića, 

odnosno ovog bloka u DOS-u oko njega ili počeo da pada ili nije 

nastavio da raste nekim tempom kojim je do tada rastao. 

Mislim da je to ključna greška. Bilo je potpuno jasno da onog 

trenutka kada se oduzmu mandati DSS-u, Vojislav Koštunica 

neće imati drugu varijantu nego da izađe na predsedničke izbore, 

a kad izađe na predsedničke izbore, onda će ga biti veoma 

teško pobediti. 

I sad, ako posmatramo kako bi se stvari mogle razvijati dalje, 

možemo zaključiti da ono što je na neki način bilo izgledno 

– dve glavne snage u Skupštini, plus jedna treća koja bi mogla 

da dâ jednu većinu – sada više nije tako i da čak u igri morate 

da uračunavate i neke od stranaka koje su izvan ova dva bloka, 

koje na neki način mogu da uđu u Skupštinu, pogotovu ukoliko 

se ispune zahtevi da se cenzus smanji sa pet na dva odsto. U


ovom trenutku, teško je predvideti koja će biti glavna tema izbora 

i onda kako bi se mogle praviti te postizborne koalicije. 

Srećko Mihajlović: OPTIMISTI I PESIMISTI 

Ja sam optimista u onoj meri u kojoj smatram da je jako dobro 

što imamo dve a ne jednu stranku koja dominira političkom 

scenom. Jer, u ovoj zemlji uvek smo ulazili u tragična stanja 

kada smo imali jednu dominantnu opciju, jednog vođu, jednu 

partiju. Smatram da je jako dobro što sada imamo dve. U tom 

smislu sam optimista i voleo bih da neka ravnoteža snaga ostane 

i dalje na političkoj sceni, naravno da ona bude mnogo uređenija 

i vođena nekim principima, a ne samovoljom, sa ovoliko 

voluntarizma sa koliko se susrećemo svakodnevno. 

Aleksandar Ćirić: PESIMISTI I OPTIMISTI 

Moja primedba je bila potpuno kolokvijalna. Mene, zapravo, 

zanima ovaj drugi deo – jesu li to dve ili tri grupacije i koje bi se 

tu mogle još pojaviti, kao i to koja politička snaga nedostajati u 

tom novom parlamentu. Ovo nije direktno pitanje, važi ono: na 

koji način će se profi lisati parlament Srbije posle sledećih parlamentarnih 

izbora za koje ne znamo kada će se održati. 

Dušan Pavlović: ZAVISI OD PREDSEDNIKA 

To u velikoj meri zavisi i od ishoda predsedničkih izbora. 

U svim mogućim aspektima ti parlamentarni izbori zavise od 

ishoda predsedničkih. Ja bih se načelno složio sa ovim što je 

Sloba Antonić rekao, ali se jedino možda ne bih složio oko uloge 

G-17 PLUS. Znači, to će zavisiti isključivo od toga da li Miroljub 

Labus dobija ili ne dobija. Znači, ukoliko on dobije izbore, šanse 

da se G-17 PLUS pretvori u stranku i da direktno učestvuje 

na izborima jako su male. Ukoliko on izgubi, onda mislim da će 

to biti neizbežno. 

Miroslav Prokopijević: KRITIČKI GLAS 

Postoje nacionalisti, postoje tvrdi, meki, ne znam kakvi, postoje 

tradicionalisti koji se s njima utapaju delimično, postoje 

najrazličitije socijalističke stranke, poput onih najtvrđih 

Miloševićevih i sve ove stranke, po mom shvatanju, jesu ili etatističke, 

bliske socijalizmu ili socijalističke. 

Grupa G-17 PLUS, po mom shvatanju, uopšte ne protestuje 

zbog toga što reforme ne idu. Otkako su se uselili u ofi se, ne 

čujem uopšte njihov kritički glas. Kad sretnem nekoga i pitam: 

pa dobro, što ne organizujete bar debatu – on kaže: nemoj, 

osetljivo je. Komunistima je u ovoj zemlji trebalo četrdeset 

godina da dođu u fazu da im je osetljivo sve u šta god taknete. 

Ali, ovde je neverovatnom brzinom sve postalo fenomenalno 

osetljivo. Ono što sada i ovde nedostaje to su ove, da kažem, 

protržišnije stranke. Najbliža tome bila je devedesetih godina 

Demokratska stranka. To je onaj ekonomsko-socijalni program 

Vlade Gligorova koji je stranka usvojila kao svoj, ali na poslednjem 

kongresu stranka se skroz pomerila ulevo, sasvim previđajući 

da socijalisti u Evropi nestaju sa scene jedni za drugima. 

I kad se pojave “pravi” socijalisti, pojaviće se u jednoj liberalnijoj 

formi, da ne kažem da će kroz dvadeset godina evropske 

laburističke socijalističke partije ličiti na australijske i novozelandske, 

koje sadašnjim socijalistima u Evropi izgledaju kao ultraliberali 

– ali su napravili u velikoj meri protržišne reforme u 

Australiji i na Novom Zelandu, ostavljajući liberalima i konzervativcima 

samo da reformišu tržište radne snage. 

Nedostaje ta stranka. Ona je bila vidljivija kasnije u programu 

G-17 PLUS koji je napravljen 1997, na strani protržišne privrede, 

ali ne znam jesu li išta od njega citirali otkad su seli na 

vlast. Sad kad gledamo šta radi guverner, gde ima neposrednu 

vlast, to je jedan strašan etatizam, gde nas on silom zakona tera 

i astronomskim kaznam primorava na to koju ćemo valutu da 

koristimo, a naravno ne može da natera strane banke da otkupljuju 

dinar, čak ni one koje posluju ovde ne trguju u dinarima. 

To se, naravno, brižljivo skriva od štampe. Nisu to dobri potezi. 

Primorava strane banke da pedeset odsto svih depozita, ako 

ne investiraju u Srbiju, drže na računima Narodne banke – koja 

ih onda, bez ikakvog polaganja računa, investira komercijalnim 

bankama po Evropi i uzima kamatu i njima ništa ne daje. Čak 

i retki kao viceguverner Jelašić koji zna šta je tržišna privreda 

privatno će vam reći da ste u pravu, ali ništa javno. 

Mislim da će ta rđava iskustva polako primorati birače da 

razmišljaju ima li nekog puta koji vodi ka zelenoj grani. Ne 

mora on da bude ono kao u Singapuru ili na Tajvanu, ali ipak 

da se tu oseća neka stvar, da se neke stvari postave na realne 

osnove jer donacije ne traju večito. Rđava iskustva će nas naterati 

da se pojavi jednog dana neka strana snaga. Kako će se u 

konkretnom slučaju odvijati rasplet? Pretpostavljam da bi jako 

puno pomoglo kad bi promenili izborni zakon i kad bi rekli da 

prelazimo na većinski sistem, jer to bi prisililo lidere malih stranaka 

da se privole kojem carstvu, da nastane, recimo, stranka 

desnog centra, centralnog centra i, levog centra, i naravno ekstremisti 

sa leve i desne strane kojima zemlje poput naše, nažalost, 

obiluju. To bi dovelo do stabilizacije situacije i do preglednije 

igre. 

Srećko Mihajlović: JOŠ O GRAĐANIMA 

Većina građana nije levo orijentisana, nego naprotiv blago 

udesno. Oni to pokazuju i kad ih pitate, kad od njih tražite da se 

samoidentifi kuju u političkom prostoru. Onda je to negde bliže 

desnom centru nego centru. I to nije rezultat jednog, nego brojnih 

istraživanja, s tim što su ta pitanja u našim uslovima veoma 

sumnjiva. Imamo veliki broj ljudi koji ne odgovaraju na to pitanje 

jer ga ne razumeju. Jednostavno, to je jedna terminologija 

koja je za naše građane nova i trebaće još mnogo vremena da se 

u tome snađu, pogotovu što vi imate stranke koje su programski 

leve a vode desnu politiku ili konzervativnu, i obratno, tako 

da te etikete kod nas ama baš ništa ne znače. To je jednostavno 

stvar naše političke prakse. 

Kad pokušavamo da pomoću stavova, odnosno prihvatanja 

i neprihvatanja proliberalnih i prosocijaldemokratskih stavova 

utvrdimo gde se građani nalaze, opet dobijemo veoma malo. 

Građani su zbunjeni, u tom vrednosnom dijapazonu teško ih je 

identifi kovati jer prihvataju i stavove koji su karakteristični za 

liberalizam i stavove koji su karakteristični za socijaldemokratiju. 

Po pravilu, što je bliže pitanje samom ispitaniku i njegovoj 

sudbini, njegovom radu, njegovim primanjima, njegovom lošem 

životu, on se ponaša kao socijaldemokrata. Što su pitanja udaljenija 

od lične situacije i kad razmatraju opštedruštvenu situaciju, 

ispitanik pokazuje više liberalizma. Prokopijević bi rekao 

da je on tada objektivniji jer se udaljuje od svog subjektiviteta. 

No, dobro, možemo da tumačimo na razne načine, ali ono 

što je vidljivo i na prvu loptu to je zbrka u glavi i strah u srcu. 

To je javno mnjenje danas. 

Milan Milošević: PARADOKSI POLITIČKOG ŽIVOTA 

Dok sam vas slušao, imao sam jaku asocijaciju o liberalima 

i socijaldemokratama, što me podsetilo na činjenicu da imam 

desetak prijatelja koji se mogu uvrstiti u liberale. Ja mislim da 

trojica imaju ušteđevinu veću od svoje dvomesečne zarade. A s 

druge strane setio sam se da je Bogoljub Karić među osnivačima 

partije koja se zove Socijaldemokratija. Toliko o paradoksima 

našeg političkog života. Međutim, hteo bih da krenemo korak 

dalje od ove veoma interesantne kontroverze. Da bi se ova 

utakmica uopšte odigrala, možda bi trebalo sa neke javne scene,


sa stanovišta nekih ljudi koji su u prilici da budu lideri javnog 

mnjenja ili po svojim performansama mogu to da budu, da se 

izvrši nekakav javni pritisak za neku vrstu imperativnog mandata 

tog budućeg parlamenta. 

Dakle, da li se vama čini da bi umesto raspisivanja redovnih 

izbora – koji se mogu opet pretvoriti u neki trijumf oslobodilačke 

kulture, posipanje katranom naprednjaka pa valjanjem 

u perje, pa uzimanje sinekura i tako dalje – da izbori možda 

budu defi nisani kao izbori za ustavotvornu skupštinu koja bi 

onda imala ograničen zadatak da donese ustav, neophodna pravila, 

možda i neki set zakona koji bi učvrstio tu odluku koja u 

ovom trenutku ipak nije osporena, a to je ta odluka da pravac 

političkog razvoja zemlje ide negde ka Brislu ili ka nekom centru 

Evrope. Šta mislite o tome da li bi vredelo vršiti javni pritisak 

u pravcu raspisivanja vanrednih izbora za ustavotvornu 

skupštinu? 

Dušan Pavlović: A ŠTA ONDA? 

To bi, pretpostavljam srbijanski premijer jedva dočekao, pošto 

bi to najverovatnije podrazumevalo da onda vlada ostaje da 

radi dok se taj ustav ne donese. I onda bi to bilo jako lepo. Znači, 

vi imate do kraja godine izbore za ustavotvornu skupštinu, onda 

se konstruiše parlament i onda taj parlament jedno dve-tri godine 

radi, razmišlja itd., a vlada takođe radi. 

I onda čak ne znam kako bi se taj parlament i odnosio prema 

vladi, da li bi mogao da izglasa nepoverenje jer bi vlada uvek 

mogla da kaže: čekajte, vi imate mandat da donesete ustav, nemojte 

sad ništa da me pitate šta vlada radi itd. 

To bi moglo da bude ukoliko bi mandat te skupštine bio oročen 

na neko jako kratko vreme. Ne znam koliko, možda šest 

meseci. I ako ne donese za šest meseci, raspušta se. Gotovo. Ali 

šta bi onda posle toga radili? 

Slobodan Antonić: U KRUG, U KRUG 

Ako bi to bili izbori za pravu ustavotvornu skupštinu, mogli 

bismo da dođemo u ovu situaciju koju je kolega Pavlović opisao. 

Znači, imate ustavotvornu i redovnu skupštinu kojoj odgovara 

vlada. Ustavotvorna skupština ne bira vladu, ona ima jedini 

zadatak da donese nov ustav, a nastavlja da vlada ova stara 

skupština. Međutim, meni ta varijanta izgleda mnogo manje 

verovatna zbog toga što, da biste uopšte raspisali izbore za ustavotvornu 

skupštinu, morate prethodno da promenite Ustav, a 

kako biste ga promenili kad je u Ustavu defi nisano da se on 

sam menja ne preko ustavotvorne skupštine nego preko redovne 

skupštine, i tada se zatvara krug. Znači, kako ćete sad da 

promenite Ustav pa da donesete zakon o ustavotvornoj skupštini? 

Sve se to zapravo vrti u krug. 

Ja mislim da je mnogo bolje ovo rešenje koje je nagovestio 

Milan Milošević i mislim da je to jedino i možda najbolje demokratsko 

rešenje sadašnje ili tek predstojeće političke krize, a to 

su izbori za redovni parlament, ali da taj parlament ima taj imperativ 

da donese ustav. Naime, kod nas je po Ustavu određeno 

da zapravo Skupština donosi ustav kao da je ustavotvorna 

skupština. Šta to znači? To znači da, kao što ustavotvorna skup- 


ština kvalifi kovanom većinom donosi ustav, tako je kod nas defi 

nisano da redovna skupština takođe kvalifi kovanom, odnosno 

dvotrećinskom većinom donosi ustav i da se posle toga još ide 

na referendum. 

Dakle, nekako je redovna skupština defi nisana kao ustavotvorna 

kada je ustav u pitanju. Mislim da se onda kad se ti izbori 

raspisuju može i da treba da iskoristimo baš taj momenat da 

onda, ako se već raspisuju izbori za vanredni parlament, odnosno 

vanredni parlamentarni izbori, da se postigne nekakav konsenzus 

da to bude parlament koji će doneti ustav i da se odmah 

zna da stranke u predizbornu kampanju uđu sa svojim ustavotvornim 

projektima. Jer, osnovna prednost ustavotvorne skupštine 

u odnosu na ostale skupštine jeste što se tu stranke takmiče 

pre svega sa ustavnim projektima. 

Zamislite da se stvarno dogodi da predsednički izbori propadnu 

i da Srbija bude bez predsednika, ako propadnu jednom, 

možda će propasti i drugi put. Ustav uopšte nije regulisao koliko 

se puta ide na ponavljanje izbora i u kojim vremenskim intervalima. 

Možda se, recimo, izbori ponove tek za šest meseci. 

Zaista, Srbija je na pragu jedne veoma ozbiljne političke krize, 

prave agonije. I možda je izlaz upravo u tome, čak prihvatljiv 

izlaz za najveći deo naših političkih aktera da se postigne sporazum 

da se ipak ide na parlamentarne izbore, da predsednik 

skupštine bude vršilac dužnosti kažem pod uslovom da ne bude 

izabran predsednik – i da se onda u toj novoj skupštini sa imperativom 

ustavotvorne skupštine donese nov ustav i tek onda 

po tom novom ustavu, bira predsednik ili premijer, zavisi kakav 

bude ustavni aranžman. 

Srećko Mihajlović: KO JE TVOJ POSLANIK? 

Govorimo o izboru stranaka, o izboru poslanika, odnosno 

ljudi, govorimo o izboru projekata. Bojim se da je izbor projekata 

u našoj situaciji uvek vezan za stranku, odnosno lidera, 

odnosno za poslanike iz određene stranke. Nedavno sam bio 

u prilici da boraveći u jednoj opštini deset dana obiđem tridesetak 

sela. Razgovarajući sa seljacima pitao sam ih da li znaju 

svog poslanika, poslanika iz njihovog kraja u saveznom ili republičkom 

parlamentu. Ni jedan jedini nije znao da kaže ime tog 

čoveka. A onda sam ih pitao da li znaju ko je iz njihovog sela, 

dakle iz njihove mesne zajednice u skupštini opštine. Otprilike 

polovina nije znala ni to. To me je onda navelo da u poslednjem 

istraživanju koje sam radio postavim građanima pitanje, odnosno 

jednu tvrdnju za koju sam tražio da oni kažu da li se s njom 

slažu ili ne slažu. Tvrdnja je glasila ovako: treba da imamo bolji 

izborni sistem, da se kandidati biraju direktno, a ne stranačke 

liste. Pokazalo se da se s tom tvrdnjom ne slaže svega devet 

odsto građana, da tu tvrdnju prihvata 63 odsto, opet jedna gotovo 

dvotrećinska većina, i da ima dosta ovih koji ne znaju. To 

govori da su građani siti ovakvih izbora gde šef stranke svojim 

potezom pera ili svojom voljom menja sastav skupštine. Ljudi 

sve manje žele ovakve stranke, ovakve političare, ovakve lidere 

i sve više smatraju da je to jedno veliko zamajavanje i prodavanje 

magle što nas vodi u propast. 

Vlada Zorana Đinđića i ostatak DOS-a predvođen 

Demokratskom strankom nisu uočili dubinu parlamentarne 

krize izazvane izbacivanjem poslanika DSS-a iz Skupštine. 

Tek posle ubistva premijera Đinđića u martu 2003. i serije 

skandala povezanih s članovima vlade ujesen te godine 

održani su vanredni parlamentarni

58 VREME IZAZOVA // KAKAV JE USTAV POTREBAN SRBIJI 

TRIBINA TR RIIBINA 

BINA 

Kakav je ustav 

potreban SRBIJI 

16.NOVEMBAR,13h,SKC 

16.NOVEMBA 6. AR,13 , 2002, 3h,SK h, SKЦ 

KC K 

Učesnici: 

PAVLE NIKOLIĆ, profesor ustavnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu i autor jednog od 

ustavnih rešenja ponuđenih posle oktobarskih promena u Srbiji; 

ZORAN LONČAR, docent na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, član Demokratske stranke Srbije 

i jedan od autora Nacrta ustava koji je početkom godine ponudila ta stranka, učesnik u radu na 

Ustavnoj povelji Srbije i Crne Gore; 

VLADIMIR ĐERIĆ, član ekspertske grupe Beogradskog centra za ljudska prava koja je sredinom 

2001. ponudila na javnu raspravu svoj predlog Ustava Srbije, član Građanskog saveza Srbije; 

SVETOZAR ČIPLIĆ, sudija Ustavnog suda Srbije i član komisije za izradu konstitutivnog akta 

Vojvodine, član Demokratske stranke. 

Voditelj: VERA DIDANOVIĆ, novinar “Vremena”. 

Vera Didanović: Dve godine nakon demokratskih promena 

u Srbiji tek počinje ozbiljnija aktivnost na promeni Ustava, 

iako je to bilo jedno od osnovnih obećanja datih pre dolaska na 

vlast tada jedinstvenog DOS-a. 

Teško da se može reći da je jedini razlog za to izuzetno komplikovana 

procedura predviđena postojećim Ustavom Srbije, 

prema kojoj je za promenu Ustava neophodna odluka dve trećine 

poslanika u parlamentu Srbije, ali i potonja verifi kacija te odluke 

većinom glasova građana na referendumu. Zato ćemo ovaj 

razgovor početi upravo pokušajem rasplitanja tog čvora, i prvo 

ću gospodina Nikolića, kao dugogodišnjeg profesora ustavnog 

prava, zamoliti da nam odgovori na pitanje ko bi, kada i kako 

trebalo da donese ustav moderne, demokratske Srbije. 

Pavle Nikolić: KAKAV USTAV, ZAŠTO SADA I KAKO 

Naime, tri su pitanja koja se moraju raspraviti pre nego što 

se razmotri pitanje kakav novi ustav treba dati Srbiji. 

Prvo je pitanje zašto novi ustav, ali o tome ne bih govorio. 

Tragične posledice postojanja Ustava Srbije od 1990. godine suviše 

su jasne da bi se na tome valjalo zadržavati. 

Ali, drugo pitanje ipak zaslužuje posebnu pažnju. Ono glasi 

zašto novi ustav Srbije tek sada, znači pune dve godine posle 

petooktobarskih događaja, posle izbora na nivou federacije 

septembra 2000. godine i decembarskih izbora za Narodnu 

skupštinu Srbije. 

Po mome mišljenju, a uveren sam da je to mišljenje svih nas, 

5. oktobar nije bio obična promena jedne partije drugom partijom 

na vlasti, jednih čelnih ljudi drugim čelnim ljudima. Po 

mom mišljenju, to je bio i trebalo je da bude radikalni, suštinski 

pa, eto da kažem, istorijski i sudbonosni preokret u razvoju 

Srbije. Ako bi to bilo tako, onda je trebalo da se postupi na 

drugačiji način. Taj način nije prihvaćen, taj način je ignorisan 

i mislim da je to jedna pogubna greška koju smo napravili. 

A šta je posredi? Trebalo je odmah da se novoizabrane skup- 

IVAN HRAŠOVEC

VREME IZAZOVA // KAKAV JE USTAV POTREBAN SRBIJI 59 

štine – savezna, odnosno srpska skupština – svojom sopstvenom 

odlukom pretvore u ustavotvornu skupštinu i da u tom 

svojstvu stave van snage savezni, odnosno republički ustav, da 

donesu privremene ustavne akte koji bi obezbedili dalje funkcionisanje 

države kao takve i da odmah počnu pripreme za izradu 

novog ustava. 

Da je tako postupljeno, ne bismo imali mnoge nevolje koje su 

nas zadesile od tada. Da pomenem samo, recimo, jednu nevolju. 

Imali smo predsednika Republike Srbije, nesrećnog predsednika, 

još aktuelnog, koji ničemu nije služio, ali neću da ulazim u 

te detalje i da stvaram neke političke konotacije oko toga. Na 

nivou federacije ne bismo imali Savezni ustavni sud koji je dugo 

vremena, dugi niz meseci delovao u starom Miloševićevom sastavu, 

ne bismo imali aferu Pavković itd. 

Međutim, to sve nije učinjeno zbog toga što je preovladala 

neka ideja legalizma i legalnosti, što je dragocena ideja i tekovina 

moderne demokratije. Ali, u našim uslovima nema svrhe 

braniti ustav koji je na nivou federacije bio pravno ništav od 

samog svog početka, a primenjivan zahvaljujući vlastodršcima 

Miloševićevog režima, ili Ustav Srbije koji je bio potpuno nelegitiman 

jer ga je donela 1990. godine jednostranačka skupština 

itd. 

Drugo suštinsko pitanje je ko i kako da donese ustav. 

Moguća su dva načina. Prvi način je da ova postojeća Skupština 

Srbije, bilo u postojećem sastavu bilo u sastavu koji bi proistekao 

iz novih izbora, donese ustav. Ali, tu je poenta u sledećem 

– ta skupština bi morala da poštuje postojeći ustav koji propisuje 

vrlo strogu, rigidnu proceduru – u dva navrata u Skupštini 

mora da se postigne dvotrećinska većina, a zatim ustavotvorni 

referendum kojim bi se to povrdilo, polovina više jedan od ukupnog 

broja birača. Mislim da je to vrlo teško da se ostvari, tako 

da, ako se prihvati ovaj put, pitanje je kako će proteći procedura 

donošenja novog ustava. 

Drugi način za koji sam se zalagao još od decembra 2000. 

godine jeste da se ustavotvorna skupština pojavi na političkoj 

sceni i da ona donese ustav. 

Zašto ustavotvorna skupština? Više razloga ide u prilog takvom 

zaključku i takvoj tvrdnji. Prvo, ako treba izvesti radikalan 

preokret, onda je jasno da to treba da uradi ustavotvorna 

skupština. Na taj način treba da se defi nitivno raskine s bivšim 

režimom. Ali, ostavljajući po strani i te političke elemente, stoji 

i jedan drugi razlog – ustavotvorna skupština je ta koja poseduje 

originernu ili srpski rečenu izvornu ustavotvornu vlast, pa je 

prema tome ona vlasna da propisuje postupak svog delanja. 

Prema tome, ona ne bi bila vezana za Ustav Srbije, postojeći 

od 1990. godine, niti za proceduru koju taj ustav propisuje. 

I ona bi sama o tome odlučila. Put za donošenje ustava bio bi 

olakšan i utemeljen na izvornoj ustavotvornoj vlasti narodnog 

predstavništva oličenog u ustavotvornoj skupštini. 

Ona bi mogla da bude posebno birana, bili bi raspisani izbori. 

Neko će reći: to ne piše u Ustavu. Pa, ne piše. U Ustavu 

Srbije ne piše da li se bira skupština, nego se kaže: biraju se 

narodni poslanici. Za koju skupštinu? Za Narodnu skupštinu 

Srbije ili za ustavotvornu skupštinu. Dakle, može i jedno i drugo. 

Ono što nije zabranjeno, može biti dopušteno. 

Mislim da bi u pripremi novog ustava trebalo napustiti sasvim 

uobičajenu, i u bivšoj Jugoslaviji i u mnogim zemljama 

u svetu, pripremu ustava od strane neke ustavne komisije. To 

treba poveriti, što je malo ređi način ali danas u našim okolnostima 

to bi bilo najefi kasnije, posebno izabranom ministarstvu, 

imenovanom ministarstvu za konstituantu, koje bi bilo direktno 

odgovorno vladi kao predlagaču ustava, odnosno direktno 

samoj skupštini. To ministarstvo bi samo angažovalo eksperte, 

a ne ovako, veliko je pitanje da li će se eksperti pozvati ili se 

neće pozvati u ustavnu komisiju. 

S druge strane, u komisiji uvek ima predstavnika i mora da 

bude predstavnika svih političkih stranaka, što bi u našim uslovima 

strahovito otežalo posao. 

Vera Didanović: Kako bi trebalo pristupiti problemu promene 

Ustava s obzirom na proceduru predviđenu postojećim 

ustavom? 

Zoran Lončar: NEMOGUĆA MISIJA 

Smatram da je gotovo jednoglasno mišljenje ne samo političke 

javnosti već i stručne javnosti da je praktički poštovanje 

ove redovne procedure za ustavnu reviziju nemoguće postići. 

Tu nema nikakve dileme. Ono u čemu se i stručna i politička 

javnost razlikuju jeste traženje alternativnih načina za izmenu 

važećeg ustava. 

Ja sam najbliži mišljenju, koje smo imali priliku da čujemo 

od profesora Nikolića, da je neophodan radikalan ustavni diskontinuitet 

i u tom smislu izmena Ustava putem ustavotvorne 

skupštine, na način na koji je predložio profesor Nikolić. Kada 

se već nalazimo u situaciji da biramo kojom alternativom krenuti, 

a svesni smo da nijedna od tih alternativa nema potpuno 

utemeljenje u važećem ustavu, onda bih poklonio svoje poverenje 

onom načinu promene Ustava koji ima najveći demokratski 

kapacitet, a to je zalaganje za ustavotvornu skupštinu. 

Naravno da smo dobru ili pravu priliku za taj ustavni diskontinuitet 

propustili odmah neposredno posle 5. oktobra, odnosno, 

da budemo precizni, decembra 2000. godine, zato što 

je u pitanju republički nivo vlasti. Naravno, mislim da se sada 

približavamo jednoj novoj prilici, koju, ako ćemo ići na izmenu 

Ustava putem ustavotvorne skupštine, ne bismo smeli da propustimo. 

Dobar povod za to biće nam, verovatno uskoro, usvajanje 

ustavne povelje državne zajednice Srbije i Crne Gore. Ona 

možda ne daje dobar povod za toliko radikalan diskontinuitet 

kao što bismo imali nakon petooktobarskih promena, ali u svakom 

slučaju diskontinuitet i bitno drugačiji položaj Srbije kao 

buduće države članice u državnoj zajednici Srbije i Crne Gore 

od onog koji Srbija ima danas kao republika u ovoj dvočlanoj 

jugoslovenskoj federaciji. 

Podstaknuti primerom sa prošlih predsedničkih izbora, 

ovde više niko nema iluzije da je ikako moguće postići onaj dodatni 

referendumski uslov. Mislim da je to faktički nemoguće 

postići u trenutnoj konstelaciji snaga u Republici Srbiji za jedan 

duži period. 

Ono gde bismo eventualno mogli da potražimo rešenje da 

ostanemo u nekim okvirima legalnog načina promene Ustava 

to je da razmislimo o mogućnosti promene samo revizionog postupka. 

To bi možda moglo da dobije potvrdu ne samo dvotrećinske 

većine u Skupštini Srbije već eventualno i pozitivan odgovor 

na referendumu. 

Vera Didanović: Da li će sad uslediti pozivanje za striktno 

poštovanje legalizma od predstavnika Demokratske stranke i 

Građanskog saveza Srbije? Gospodine Čipliću. 

Svetozar Čiplić: Za mene je nesporno da se u ovom domenu 

svi slažemo. Ustav Republike Srbije nemoguće je promeniti 

tehnički, odnosno nemoguće ga je promeniti uz poštovanje procedure 

koja je sad zapisana. Međutim, ja kao i moji prethodnici, 

kao profesor Nikolić i kao kolega Lončar, takođe se zalažem 

i lično mislim da je najčistiji način da novi ustav donese ustavotvorna 

skupština. 

Pri tom, kao pravnik uopšte nemam pravničku ni legalističku 

dilemu i tu se s kolegom Lončarom ne bih složio da usta-


votvorna skupština, odnosno izbori za ustavotvornu skupštinu 

zato što nisu po postojećem ustavu propisani imaju pravnu 

manjkavost. Naprotiv. Svima nama koji se bavimo konstitutivnim, 

odnosno ustavnim pravom, a jasno je da se pravi razlika 

između takozvane revizione vlasti i ustavotvorne vlasti. 

Ustavotvorna vlast je vlast koja nije ničim ograničena. Ona 

je neograničena, ona je samokonstituišuća. Ona sama propisuje 

i pravila po kojima radi i pravila po kojima donosi ustav i sama 

određuje sadržaj ustava. Otuda mislim da je rešenje o ustavotvornoj 

skupštini krajnje legalističko, a nema spora i tu se s kolegom 

Lončarem slažem, da je to praktično jedini modalitet koji 

ima i politički legitimitet. 

Pošto se u političkoj javnosti pojavljuju pre svega ideje o 

tome da li je moguće ispoštovati bar donekle postojeću proceduru, 

ja lično mislim da postoji još jedan model, ali on je po 

meni odviše komplikovan i čini mi se politički i pravno neekonomičan, 

a to je varijanta takozvanog prikrivenog referenduma. 

Dakle, i tu bismo delimično ispoštovali proceduru koja postoji – 

dvotrećinska većina u republičkoj skupštini usvojila bi nekakav 

tekst budućeg ustava, taj saziv bi bio raspušten i bili bi raspisani 

izbori za nov saziv parlamenta koji bi, u stvari, delom obavljao 

i ustavotvornu funkciju, jer bi se izjašnjavao o tome tekstu 

ustava koji je prethodni saziv parlamenta predložio i usvojio. 

Ako ćemo najčistiju, ako ćemo da pravimo novu političku 

zajednicu na zdravim i čvrstim temeljima, onda to treba učiniti 

preko ustavotvorne skupštine. 

Vladimir Đerić: STRANAČKO I/ILI EKSPERTSKO 

Što se tiče samog Građanskog saveza i njegovog odnosa 

prema ustavnim promenama, naša pozicija je vrlo jednostavna 

– ustav treba doneti što pre. Pre nego što se donese ustav, 

treba doneti i povelju o ljudskim pravima, kao jednu privremenu 

meru da bi se otklonili najveći nedostaci današnjeg srpskog 

ustava. 

Što se tiče samog pitanja ustavotvorne skupštine – da ili ne, 

mislim da tu čovek ne mora čak ni da zauzima neki teorijski 

principijelan stav, nego mora da bude praktičan. Vrlo je teško 

zamisliti da skupimo više od pedeset odsto biračkog tela, tako 

da ako budemo išli tim putem, postoji veliki rizik da nećemo 

dugo doći do ustava, a potreba za novim ustavom je ogromna i 

ne treba odlagati rešavanje tog pitanja. 

Pomenuo sam povelju o ljudskim pravima. Sigurno je da će 

donošenje novog ustava, bilo koji put da izaberemo za njegovo 

donošenje, trajati neko vreme. I treba da traje neko vreme 

jer ustav ne treba pisati preko kolena tokom jednog vikenda 

ili mesec dana, kao što je na primer pisan takozvani Žabljački 

ustav SRJ. 

Ali, u periodu dok se ustav pravi, mislim da treba nešto učiniti 

da se otklone osnovne manjkavosti sadašnjeg ustava koliko 

god je to moguće. Naravno, nije moguće usvajati amandmane, 

ali bi dobar gest i dobar izraz političkog konsenzusa možda bio 

usvajanje jedne povelje o ljudskim pravima. Podsetiću, odredbe 

Ustava Srbije koje se tiču ljudskih prava vrlo su manjkave. One 

su manjkave u svom tekstu, manjkave su u svom obuhvatu. 

Postoji ideja koju i Građanski savez već duže vremena propagira 

i postoji jedan Nacrt povelje o ljudskim pravima i pravima 

manjina. Tu bi se izložila sva ljudska prava u jednoj dobroj 

formulaciji sa jasnim odredbama. Ta povelja ne bi imala ustavni 

karakter jer ga ne može imati pošto nije doneta u postupku 

donošenja ustava, ali bi imala velik politički legitimitet ako bi 

je usvojila današnja Skupština Srbije i ako bi u toj povelji stajalo 

da su svi državni organi dužni da se drže povelje o ljudskim 

pravima. I, konačno, ta povelja bi jednog dana, kada ustav bude 

donesen, mogla da postane sastavni deo tog ustava kao povelja 

o ljudskim i manjinskim pravima. 

Vera Didanović: Vidim da se na stručnom nivou dosta dobro 

slažete. Kad bi tako teklo dogovaranje na političkom nivou, 

verovatno ne bismo ovoliko dugo čekali donošenje novog ustava. 

Možemo li sad da pređemo na defi nisanje onih tačaka u postojećem 

ustavu koje bi trebalo promeniti? 

Pavle Nikolić: MNOGO VAŽNIH PITANJA 

Pre svega, podsetio bih da postoji nekoliko nacrta ustava 

koji su već doprli u javnost. Beogradski centar je izašao prvi sa 

svojim predlogom, zatim je izašla Demokratska stranka Srbije, 

a eto, bio sam i ja slobodan da napravim nacrt jednog kompletnog, 

u formi potpuno izraženog i napravljenog ustava. Ja sam 

ga nazvao Ustav Kraljevine Srbije. To je jedan nacrt ustava koji 

je, po mom mišljenju i po mom saznanju i znanju, akt koji bi 

mogao da posluži kao temelj vaskrsa Srbije. 

S obzirom na pitanje koje ste postavili, mislim da nekoliko 

stvari u ustavu mora da bude vrlo precizno i vrlo temeljito obrađeno. 

Naravno, jedna od prvih stvari je ovo o čemu je gospodin 

Đerić govorio. To su pitanja prava i sloboda čoveka i građanina, 

naravno uključujući i prava nacionalnih manjina i tome ne bih 

ništa dodao, osim da istaknem da to treba da bude jedan od kamena 

temeljaca budućeg ustava Srbije. 

Međutim, ima i drugih stvari na koje budući ustav treba da 

obrati naročitu pažnju. S obzirom na to da sam pomenuo da 

postoji nekoliko nacrta ustava za sada, a biće ih sigurno još u 

raznim varijantama, ono na čemu bih ja insistirao na prvom 

mestu, pored prava građana, jeste pitanje nacionalnog i vrednosnog 

opredeljenja države. 

Mislim da je u nekim nacrtima došao do izražaja taj anacionalni 

pristup. Anacionalni pristup znači potiranje srpske istorije, 

znači prenebregavanje da je srpski narod većinski narod u 

Srbiji i, u krajnjoj liniji, da je država Srbija delo srpskog naroda, 

koji je stvorio tu državu, koji je branio tu državu, koji je krvario 

za tu državu itd. 

Naravno, moje zalaganje za taj nacionalni pristup, to znači 

defi nisanje Srbije kao države srpskog naroda, ni u najmanjoj 

meri – to kategorički podvlačim – ne bi mogao da ima 

bilo kakve negativne posledice na status drugih građana koji 

ne pripadaju srpskom narodu. Mislim da se to samo po sebi 

podrazumeva. 

A kad sam to rekao, imao sam u vidu i činjenicu da ogroman 

broj država u Evropi, da ne idem van Evrope, i njihovih ustava 

imaju upravo taj pristup. Čitajte francuski ustav, vidite italijanski 

ustav, pogledajte druge ustave. Svi oni govore o dotičnoj naciji, 

o građanima itd. Ali, nisam primetio i ne mislim da ti drugi 

ustavi onda krnje u bilo čemu prava drugih građana. Zato sam i 

bio nameran da u članu 1. svog nacrta ustava i defi nišem Srbiju 

sledećim rečima: Srbija je država srpskog naroda i – ovo podvlačim 

da ne bi bilo drugih tumačenja – svih njenih ravnopravnih 

građana, bez obzira na rasu, nacionalnost, etničko poreklo, 

jezik i veroispovest. 

Druga stvar na kojoj treba da se zadržimo, kojoj bi Ustav 

Srbije trebalo da posveti veliku pažnju, to je pitanje decentralizacije. 

Decentralizacije shvaćene u najširem smislu reči, ne 

samo u vidu jedne istinske, demokratske lokalne samouprave, 

što je ideja koja u Srbiji postoji još iz XIX veka, samo treba da 

se uobliči na način koji moderni demokratski ustavi i tekovine, 

naučne teorije zastupaju. Ja sad iznosim svoje mišljenje – bilo 

bi dobro ako bi ta država bila regionalizovana. 

Kad kažem regionalizovana, mislim na celokupnu teritoriju 

Republike Srbije, odnosno države Srbije, a ne kao što smo imali 

u vreme Brozovog autoritarnog režima, pa i Miloševićevog au-


toritarnog režima, jednu asimetričnu političko-teritorijalnu autonomiju, 

ispoljenu u vidu samo dve pokrajine. Zašto samo dve 

pokrajine? Zašto ne bismo imali i druge koje takođe po svojim 

obeležjima zaslužuju da imaju takav status? 

Pri tom, nisam pristalica, a bilo je takvih mišljenja, da bi 

bilo dobro da se formira samo pet ili šest pokrajina, a to znači 

ostajanje Kosova (akobogda da ono ostane pod suverenitetom 

Srbije) i Vojvodine u današnjem sastavu. Mišljenja sam da treba 

imati veći broj autonomija, desetak-dvanaest, možda trinaest, 

to bi stručnjaci precizno odredili i na taj način bismo imali 

mogućnost, odnosno onemogućili bismo razvijanje nekih autonomaških 

ideja i na drugim područjima. 

Najzad, posebno je pitanje organizacije vlasti. Mislim da 

smo svi saglasni da to mora da bude i da je tako – princip podele 

vlasti. Princip podele vlasti, po mom mišljenju, treba da bude 

izražen u vidu parlamentarnog režima. Moj Nacrt ustava se u 

tom pogledu razlikuje od drugih koji zadržavaju parlamentarni 

režim u okviru Republike. Ja sam pristalica jednog drugog režima, 

a to je parlamentarni režim u vidu ustavne parlamentarne 

monarhije. Samim tim i status i položaj i ovlašćenja šefa države 

u licu monarha bila bi nešto drukčija ili bitno drukčija od onoga 

kako se to u republičkom uređenju predviđa. 

Svetozar Čiplić: (NE)UPOREDIVA ISTORIJA 

Ja ću krenuti od onoga na čemu je profesor Nikolić završio, 

dakle, od državne organizacije, a onda bih eventualno za kraj 

ovog izlaganja ostavio pitanje legitimacijskog osnova koje je zaista 

krajnje delikatno. 

Pre svega, pitanje horizontalne i vertikalne organizacije za 

mene, koji sam skloniji pitanju državne organizacije i koji zaista 

vidim u tome kako ustav defi niše organizaciju, jedan od razloga 

stabilnosti države ili jedan od razloga nestabilnosti ili nefunkcionisanja 

države. 

Ja sam tu pribeležio nekoliko principa za koje mislim da, ma 

koliko apstraktni bili, zaslužuju da na ovaj ili onaj način budu 

u ustavu, ali da budu krajnje konkretizovani. Pre svega, reč je 

o funkcionalnosti, efi kasnosti i uravnoteženosti i kada je reč 

o nadležnostima državnih organa, dakle, parlamenta, organa 

izvršne vlasti i sudske vlasti, pri čemu se apsolutno slažem s 

profesorom Nikolićem, a nadam se da svi ovde zauzimamo takvo 

stanovište da je princip podele vlasti neophodan, dakle, da 

nema spora oko toga da bilo koji drugi modalitet uzimamo u 

obzir. 

Dakle, pored funkcionalnosti, efi kasnosti i uravnoteženosti, 

mi moramo pre svega da vidimo šta od onoga što nudi nekakvo 

istorijsko konstitucionalno, demokratsko evropsko tržište nama 

može da odgovara. Moram da kažem da imam u vidu, recimo, 

primere Francuske, Nemačke, Britanije i Španije. Zašto su ti 

modeli meni bitni? Oni nisu meni toliko važni zbog same organizacije 

koju poseduju, nego zbog jedne metodologije. Ukoliko 

svaki od ovih modela analiziramo, onda vidimo da su u manjoj 

ili većoj meri prilagođeni nekakvim posebnostima svake od 

ovih političkih zajednica. 

Evo primera – Treća i Četvrta Francuska Republika pokušale 

su bukvalno da prekopiraju jedan do tada potpuno uspešan 

britanski sistem parlamentarizma. Međutim, koliko je u 

Britaniji taj sistem donosio stabilnost i koliko je taj sistem u 

Velikoj Britaniji funkcionisao, toliko je u Francuskoj on pravio 

problem. U Trećoj Francuskoj Republici takav čist parlamentarni 

sistem dovodio je dotle da otprilike prosek vlade bude devet 

meseci, a u Četvrtoj Francuskoj Republici (1946–1958) taj 

mandat vlade traje šest meseci. 

To je jedan period koji francuski konstitucionalisti nazivaju 

periodom parlamentarne diktature. Dakle, jedan ekstrem, je- 

dan debalans u organizaciji. Otuda su Francuzi došli 1958, uz 

pomoć jednog od velikih konstitucionalista Morisa Diveržea, do 

ideje i napravili su taj model polupredsedničkog sistema. Taj 

polupredsednički sistem nije kao kod nas, nije potpuno uveden. 

Kod nas je po ovom ustavu iz 1990. funkcionisao tako kako je 

funkcionisao. Dakle, nije funkcionisao. 

Da ne zalazim u detalje drugih, ali pokazalo se da otprilike 

naše ustavnopravno i ustavnopolitičko podneblje zahteva, odnosno 

ne dozvoljava potpuno kopiranje postojećih evropskih 

iskustava, ali da opet u jednoj meri zahteva da kada se opredeljujemo 

za nekakav ustavni model, nekakve naše probleme 

rešavamo. 

Još bih samo podsetio na činjenicu da je osnovni zakon, odnosno 

Ustav Savezne Republike Nemačke napisao Karl Fridrih, 

koji je praktično čovek pozvan iz Amerike, Nemac koji je znao i 

političke i ostale probleme koje je Nemačka imala i darovao je 

jedan ustav koji od 1946/1947. godine traje do današnjih dana. 

Posebno ta vertikalna organizacija – reč je o pitanjima decentralizacije 

– kod nas je krajnje delikatna i od svih postojećih 

ustavnih projekata, odnosno predloga ustava, nacrta ustava, 

čini mi se da je tu bilo možda najviše šarolikosti i možda najviše 

nerazumevanja domaćih prilika. 

Napokon, kada je reč o legitimacijskom osnovu, dakle, da li 

da Srbija bude država srpskog naroda i građana, da li da bude 

čisto građanska država, odnosno zajednica građana koji žive u 

ovoj državi, ja se neću opredeljivati, ali na neki način bih bio 

dovoljno hrabar da repliciram profesoru Nikoliću, da kažem da 

sve to što ste vi rekli o primerima italijanskog, francuskog ustava 

i njihovim rešenjima, u tom legitimacijskom osnovu stoji da 

su ti ustavi doneti u jednom istorijskom periodu kada jesu doneti, 

a da se mi danas nalazimo u vremenu kada je koncept, čini 

mi se (dakle moj stav je u pitanju, ništa ne konstatujem), dakle, 

kada je taj koncept legitimacijskog osnova u Evropi defi nitivno 

građanski, bez obzira na to šta je zapisano i u nemačkom i šta 

je zapisano u francuskom ustavu. 

I otuda mislim – to je moj stav, ne znam kako će do kraja 

to da bude rešeno – da budući ustavotvorac srpskog ustava tu 

nema mnogo izbora i verujem da upravo zbog toga neće imati 

ni puno dileme, nego da će legitimacijski osnov biti da je Srbija 

država svih njenih građana. 

Vladimir Đerić: CENTRALIZAM, REGIONALIZAM, LOKA- 

LIZAM, KONZENZUS... 

Profesor Nikolić i ja smo već imali prilike o tome da raspravljamo 

i mi se ne slažemo u tome šta bi trebalo da bude legitimacijski 

osnov, da li bi trebalo legitimisati državu Srbiju kao državu 

srpskog naroda ili bi je trebalo defi nisati kao građansku 

državu. Međutim, posle određenog razmišljanja, moram da kažem 

da se plašim da bi to pitanje moglo da bude pitanje koje će 

nas odvući od važnijih pitanja, a to je predsednički sistem, regionalizam 

ili čak ono suštinsko pitanje, pitanje usvajanja novog 

ustava. 

Ne bih voleo kada bi pitanje defi nicije države izazvalo toliko 

političkih rasprava da bi onemogućilo donošenje novog ustava 

i usvajanje u tom novom ustavu svega onoga u čemu vidim da 

postoji neka vrsta konsenzusa. 

Tako da ja na tome ne bih mnogo insistirao. Čak mislim da 

bismo mogli da izostavimo sve, kao u američkom ustavu, da 

jednostavno nema defi nicije države i da idemo odmah na to 

kako ta država izgleda. 

Ali, u redu, da se vratim na predlog koji smo mi radili. Prema 

njemu, kao što je rečeno, polazi se od realnosti ove države i ovog 

društva kako smo ga mi videli, srpskog društva – mi smo videli 

Srbiju kao jednu multikulturnu državu i multinacionalnu dr-


žavu. I od toga smo krenuli. U Srbiji jeste većinski srpski narod, 

ali u njoj žive i drugi narodi. 

Drugo, u Srbiji, bez obzira na većinsko srpsko stanovništvo, 

postoje različiti kulturni ambijenti. Znači, pošli smo od toga da 

je Srbija multikulturna demokratska država svih građana i svih 

naroda koji u njoj žive. To je bila naša defi nicija ili naše viđenje 

Srbije. I dalje kažemo da je ona zasnovana na miru i toleranciji, 

vladavini prava, poštovanju ljudskih prava i sloboda, tržišnoj 

privredi i socijalnoj pravdi. 

Ovo u nastavku nije opis države. U nastavku su vrednosti na 

kojima se ta država bazira. Nadam se da oko toga nećemo imati 

problema da se složimo da su to ljudska prava, tržišna ekonomija, 

socijalna pravda itd. 

Znači, da završim s ovim pitanjem legitimacijskog osnova, ja 

se stvarno plašim da će to pitanje odvući pažnju od važnijih pitanja. 

Ne živi se i država ne funkcioniše od toga kako je defi nisana, 

nego kako su defi nisani mehanizmi vlasti i način donošenja 

odluka u toj državi. 

Ekspertska grupa Beogradskog centra za ljudska prava je regionalizam 

u Srbiji videla na drukčiji način nego što je ovde to 

pomenuto. Mi smo smatrali da ne bi trebalo ići ispod onog nivoa 

regionalizacije koji je već dostignut u proteklom periodu. 

Ne mislim na Miloševićev odnos prema Vojvodini, nego mislim 

na položaj koji Vojvodina ima već duži niz godina. Znači, postojeće 

pokrajine bi trebalo da opstanu, da dobiju još više ovlašćenja, 

ali istovremeno bi trebalo da postoje i druge pokrajine 

u Srbiji. 

Počeću prvo od grada Beograda koji bi trebalo da ima status 

pokrajine, koji bi trebalo da ima jedan samostalan status, 

jer nema nikakvog razloga, po našem uverenju, da se pravi 

bilo kakva razlika između želje Vojvođana da upravljaju svojim 

sredstvima i želje Beograđana da upravljaju svojim sredstvima. 

Beograd je isto tako ekonomski veoma razvijen kao i Vojvodina 

i postoji neki interes u Beogradu da Beograd ima neku vrstu samostalnosti, 

odnosno autonomije. 

Naravno, to se ne spori i drugim regionima u Srbiji i, po našem 

predlogu, Srbija bi imala šest autonomnih pokrajina ili regiona, 

što bi uključivalo i Kosovo i Metohiju i Vojvodinu. 

Druga stvar, imaćemo verovatno rasprave koje će se kretati 

od toga da li predsednika treba birati neposredno ili u parlamentu 

i koja ovlašćenja dati vladi i tome slično, ali suština je da 

parlamentarizam mora da se uspostavi. 

Ima još jedna tačka na koju bih hteo da skrenem pažnju. Mi 

smo smatrali da u takvom sistemu gde bi bila jaka vlada i jak 

parlament, a slab predsednik, tu jaku vladu mora neko da kontroliše. 

I jedini instrument kontrole i pravi instrument kontrole 

po našem mišljenju bi bilo sudstvo i to, pre svega, ustavno sudstvo, 

Ustavni sud, koji u našem predlogu ima relativno velika 

ovlašćenja. I takođe ima ovlašćenja, ono što danas Ustavni sud 

Srbije nema, a to je da razmatra ustavne žalbe pojedinaca kada 

oni smatraju da su im državni organi prekršili ljudska prava. 

Vera Didanović: Gospodine Lončar, da li bismo mogli ovaj 

krug razgovora da počnemo koncentrisanjem na jedan problem, 

a to bi, recimo, moglo da bude mesto i uloga predsednika Srbije, 

kako ga birati i kakva ovlašćenja bi on trebalo da ima? 

Zoran Lončar: Zagovornik sam republikanskog oblika državnog 

uređenja, s tim što apsolutno imam razumevanja i smatram 

da su ona zalaganja za drugi, monarhistički oblik državnog 

uređenja politički sasvim legitimna. U slučaju da se opredelimo 

za put izmene važećeg Ustava Srbije u ovom postupku izbora za 

ustavotvornu skupštinu, mislim da će to biti i jedan od mogućih 

načina da zagovornici ove ideje monarhističkog državnog ure- 

đenja potvrde svoje utemeljenje u narodnoj volji. 

Dakle, imamo predsednika Republike. Zagovornik sam što 

se tiče načina izbora samog predsednika Republike, da bi on 

trebalo da bude neposredan. Zbog čega neposredan? Tu se 

malo možda razlikujem od eksperata Centra za ljudska prava. 

Svakako da bi bila idealna varijanta kad bi Srbija bila zemlja 

čistog parlamentarnog sistema. Međutim, kada se nalazimo u 

jednom predustavnom vremenu – upravo je to ovde – i kad 

otvaramo ove stručne rasprave, treba pre svega da vodimo računa 

o okolnostima u kojima živimo. 

Upravo jedan jak predsednik republike – kažem jak u političkom 

smislu u pogledu načina svoga izbora – mislim da bi 

mogao da predstavlja tu bitnu kočnicu i da unosi ravnotežu i neophodnu 

harmoniju u budući ustavnopravni sistem Republike 

Srbije. 

S druge strane, ideja neposrednog izbora predsednika mislim 

da počiva na jednoj potrebi da taj predsednik oličava državno 

jedinstvo nacije, što mislim da je veoma važno u situaciji 

kada ćemo verovatno imati bitno drugačiju teritorijalnu organizaciju 

vlasti s nekim regionima čiji položaj bi mogao upravo 

da remeti to državno jedinstvo nacije. 

Što se tiče ovlašćenja samog predsednika, tu sam zagovornik 

ideje da ovlašćenja treba da budu daleko manja nego što 

su današnja ovlašćenja predsednika u Srbiji i da u onoj klasičnoj 

ustavnopravnoj klasifi kaciji taj sistem ne bi trebalo da bude 

neki polupredsednički sistem kakvog de facto imamo danas po 

važećem Ustavu. Ovlašćenja predsednika bi trebalo da budu, s 

jedne strane, protokolarne prirode, a s druge strane, i sama odgovornost 

bi trebalo da bude bitno drugačija nego što je u važećem 

Ustavu Srbije kada je predsednik Republike Srbije faktički 

nesmenjiv. 

Vera Didanović: Možete li konkretno da kažete na kakva 

ovlašćenja mislite? 

Zoran Lončar: Konkretno, recimo, mislim da bi u pogledu 

odgovornosti predsednika nju trebalo pojačati i olakšati tako 

što bi bitnu ulogu u tome imao Ustavni sud. Uopšte mislim da 

je za opšti budući demokratski razvoj Srbije jako važna činjenica 

pravog mesta Ustavnog suda, odnosno afi rmacije te institucije 

s više njenih funkcija, ne samo funkcije ocene ustavnosti 

i zakonitosti opštih akata – uglavnom na to se ta funkcija 

svela danas – već i na afi rmaciji i realizaciji principa odgovornosti 

nosilaca najviših funkcija državne vlasti. Dakle, ne samo 

predsednika republike, već i da Ustavni sud ceni i odgovornost 

ministara. 

U tom smislu i ja sam zagovornik te ideje, ali to sadrži ovaj 

koncept ustavnog preuređenja Srbije Demokratske stranke 

Srbije – ideja uspostavljanja posebnog režima takozvane ministarske 

odgovornosti. 

Zašto smatram da treba institucionalizovati režim ministarske 

odgovornosti? Pre svega, utemeljenje za takvu ideju nalazim 

u praksi demokratskih razvijenih zemalja, s jedne strane, a 

s druge strane, u našoj demokratskoj bogatoj istorijskoj tradiciji. 

Mi smo tu ideju imali pretočenu u zakonima o ministarskoj 

odgovornosti još 1870. i 1891. i 1922. godine. Iz razumljivih razloga 

u jednopartijskom političkom sistemu koji smo imali za 

vreme socijalističkog režima, ta ideja je zamrla. Međutim, od 

1990. godine naovamo, s javljanjem višepartijskog političkog života, 

mislim da ta ideja zaslužuje da se pretoči u jedan zakonski 

tekst iz prostog razloga što zbog prirode funkcije koju obavljaju 

i ogromnih ovlašćenja, ministri kao najviši nosioci te izvršne 

vlasti trebalo bi da budu podvrgnuti jednom posebnom, strožem 

režimu odgovornosti nego što je redovni režim odgovorno-


sti kome su podvrgnuti svi ostali službenici. 

Mislim da definicija same države ne čini njen karakter. 

Mnogo je važnije od toga kako ćemo defi nisati državu Srbiju, 

kako ćemo je dalje urediti. Mislim da nam mnogo neće pomoći 

to što ćemo našu Republiku Srbiju defi nisati kao državu srpskog 

naroda i svih ostalih građana koji žive u njoj, ako tome ne 

prilagodimo adekvatan oblik teritorijalne organizacije vlasti. U 

tom slučaju ništa nam neće vredeti, ako teritorijalna organizacija 

ne omogućava državno jedinstvo Republike Srbije, ništa 

nam neće vredeti defi nicija koja kaže da je to država srpskog 

naroda. Eto toliko. 

Vera Didanović: Gospodine Čipliću, jeste li kao sudija 

Ustavnog suda spremni da budete strogi prema ministrima u 

ovom trenutku? 

Svetozar Čiplić: Prema njima pogotovu. 

Vera Didanović: A kako vi mislite da bi trebalo odrediti mesto 

predsednika Srbije i kako ga izabrati? 

Svetozar Čiplić: Moj koncept je da predsednik Republike 

Srbije, dakle, šef države, bio on monarh ili predsednik republike, 

treba da ima jedno vrlo slabo mesto, odnosno slabu poziciju, 

politički i ustavnopravno, po nadležnostima. Za mene je sasvim 

prihvatljiva ideja da budući predsednik Republike Srbije 

bude biran posredno u republičkom parlamentu i da vrši standardne 

funkcije koje jednom na taj način izabranom predsedniku 

republike pripadaju. 

Protiv toga sam da predsednik republike bude biran na neposredan 

način. Jer, koliko vidim, ono što je gospodin Lončar 

izneo kao koncept DSS, ako sam dobro razumeo, neposredan 

izbor predsednika republike ima za posledicu jaka ustavna 

ovlašćenja. Dakle, ako postoje jaka ustavna ovlašćenja predsednika 

republike, kao što to jeste slučaj u Francuskoj, onda je 

neophodno da on ima i jak legitimacijski osnov, a to su neposredni 

izbori. 

S druge strane, ideja o jakom predsedniku republike je ideja 

koja opet potiče iz francuske ustavne teorije i u stvari govori 

o potrebi institucionalizacije nekog državnog organa koji bi, 

kako je Bendžamin Konstan to defi nisao, bio neutralna vlast. I 

to neutralna vlast koja bi, da kažemo, bila korektor, ponekad 

i arbitar, koja bi vraćala u ravnotežu ostale državne organe, a 

praktično se radi o ideji da kada parlament i vlada uđu u sukob, 

onda ih tako izabrani predsednik republike vraća u balans, arbitrira, 

na bilo koji drugi način uspostavlja redovne odnose. 

Ali, kolega Lončar je izneo jednu stvar, jednu ideju, a to je 

uradio i profesor Pavle Nikolić, s kojom se slažem – da eventualno 

ideja o neutralnoj vlasti nije loša, samo je pitanje kome 

tu funkciju dati. Ustavni sud po mojoj proceni je u današnjem 

vremenu, s današnjim iskustvima, pravi organ koji bi mogao to 

da radi i, u krajnjoj liniji, ideja utvrđivanja nekog oblika odgovornosti 

(tu bismo mogli da uđemo u polemiku koji oblik odgovornosti) 

za izabrane političare je takođe funkcija koju Ustavni 

sud može da vrši. 

Položaj Ustavnog suda kao organa koji će uravnotežiti, koji 

će sve vreme osmatrati kako ostali državni organi rade, za mene 

je potpuno prihvatljiv. U krajnjoj liniji, takav položaj za Ustavni 

sud, bez obzira na to da li on ima ta ovlašćenja, nije ništa atipično. 

Možda Vrhovni sud Sjedinjenih Američkih Država kada 

vrši ustavnosudsku funkciju ili Ustavni sud Savezne Republike 

Nemačke – tu se menja ustav bez promene teksta. Dakle, menja 

se jedan faktički način sudskim odlukama, tumačenjima. Otuda 

su i neki ustavi dugovečni. Ne samo zato što imaju amandmane, 

a ostali tekst se nije menjao, nego i zbog vrlo dobre, sjajno postavljene 

funkcije Ustavnog suda ili Vrhovnog suda Sjedinjenih 

Američkih Država, sasvim svejedno. 

Dakle, što se tiče same horizontalne organizacije vlasti, da 

rezimiram, ja sam za sistem podele vlasti, ja sam za kancelarski 

sistem. Ideja koju je kolega Lončar izneo, to je potreba da u 

ovom periodu ipak imamo koliko-toliko personifi kovanu vlast, 

dakle, vlast u jednom licu, u jednom inokosnom državnom organu, 

ali ipak vezano za jednu političku ličnost jer se nalazimo 

u jednom stanju provizorijuma. U krajnjoj liniji, kad je kolega 

Lončar govorio i o nivou političke kulture, moramo da priznamo 

da ovde liderstvo, pogotovu političko liderstvo, nije nešto 

što je potpuno bez uticaja. Štaviše, vrlo je bitno. Dakle, ideja 

Demokratske stranke Srbije o neposredno biranom, ali ustavno 

slabom predsedniku ili nečem što je provereno u Nemačkoj, 

samo ako je na dobre noge postavljeno – kancelarskom sistemu? 

Mislim da pak treba da se ide ka kancelarskom sistemu. 

Vera Didanović: Gospodine Đeriću, jak ili slab šef države i 

kako izabran? 

Vladimir Đerić: Defi nitivno, slab šef države. Počeo bih od 

jedne opšte konstatacije, a to je da, ne osporavajući demokratsko 

opredeljenje svih mojih kolega ovde, stalno čujem neku 

priču o nekom jedinstvu, o tome da nam treba neki pomiritelj, 

neki ujedinitelj, neko ko će ove političare koji se svađaju, koji 

ne mogu ni oko čega da se do govore, da ih pomiri i na neki način 

da bude iznad njih. 

Možda je to monarhija. Na to ću doći. Ali, ako se radi o predsedniku 

republike, predsednik republike ili kancelar, znači ta 

jedna ličnost dolazi iz partija. Nema tu neke neutralnosti, nekog 

pomirenja. 

Mislim da je na neki način ova ideja potreba da se ima neki 

ujedinitelj, neki pomiritelj, jedna u stvari užasno konzervativna 

ideja i da stalno daje jednu vrlo pesimističku sliku o Srbiji. 

Znači, Srbiji stalno treba neki domaćin, neko ko će tu da reši i 

da kaže: to će da bude ovako, to će da bude onako, itd. I onda 

će sve tu biti u redu. To je jedna vizija Srbije koju ja ne bih želeo 

da vidim. 

Drugo, mislim da to nije korektna vizija Srbije i srpske istorije 

i onog slobodarskog što se javljalo u srpskoj istoriji. Mi 

stalno govorimo o monarhiji. Ta monarhija je bila jedna vrlo 

konzervativna i većim delom svog postojanja nedemokratska 

institucija u Srbiji s vrlo kratkim periodima kad je bilo neke demokratije. 

Ostalo vreme niste imali bolju situaciju nego što ste 

imali za vreme Tita i za vreme Miloševića. 

Vera Didanović: Da se pozabavimo i drugim spornim pitanjem, 

teritorijalno-političkom organizacijom Srbije. Gospodine 

Čipliću? 

Svetozar Čiplić: Teritorijalna decentralizacija ili takozvana 

horizontalna organizacija vlasti je po mojoj proceni za ovaj trenutak 

Republike Srbije veoma bitna. Čini mi se da ima jednu 

političku i ustavnopravnu težinu koja je nešto veća od same horizontalne 

organizacije, dakle, od dileme da li parlamentarni i 

koji parlamentarni oblik uređenja. 

Bitno je da praktično pođemo od pitanja koji je to legitimacijski 

osnov teritorijalne decentralizacije. Dakle, šta se teritorijalnom 

decentralizacijom želi postići. Da li se teritorijalna decentralizacija 

uvodi zbog toga da bi na neki način pitanje nekih 

nacionalnih manjina bilo rešeno, drugim rečima, da li teritorijalna 

decentralizacija ili jedinice teritorijalne decentralizacije 

predstavljaju svojevrsno davanje političke autonomije nacionalnim 

zajednicama ili je legitimacijski osnov nešto drugo.


Zastupam tu ideju da legitimacijski osnov teritorijalne decentralizacije 

treba da bude isključivo državna efi kasnost, odnosno, 

da teritorijalna decentralizacija ima jedan jedini smisao, 

a to je, ukoliko obezbedi da se praktično za građane i za 

samu državu nadležnost države i potrebe građana nesmetano 

rešavaju. 

U tom smislu zalažem se za ideju asimetrične decentralizacije, 

a to ne znači ono što smo imali po Ustavu iz 1974. niti ono 

što imamo po Ustavu iz 1990. godine, a to je da imamo samo 

dve autonomne pokrajine, a da imamo deo Srbije koji je nedecentralizovan. 

Naprotiv, ja zahtevam i mislim da je reč o jednoj 

čisto ustavnopravnoj zakonitosti da čitava Republika Srbija 

bude premrežena jedinicama teritorijalne decentralizacije. 

Njihova asimetričnost bi se sastojala u tome da se one međusobno 

razlikuju, da se one mogu razlikovati u organizaciji, da 

se one mogu razlikovati u nadležnostima, i napokon, da se one 

mogu razlikovati i u položaju prema centralnoj državnoj vlasti. 

Mislim da je najbolje i da je za nas jedino prihvatljivo rešenje 

da imamo lokalnu samoupravu kao nivo teritorijalno-političke 

decentralizacije i centralnu državnu vlast. 

Takođe bih naglasio još dva bitna pitanja. Prvo, da li jedinice 

teritorijalno-političke decentralizacije treba da imaju svoje 

političke predstavnike, odnosno politički da budu zastupljeni u 

parlamentu Srbije; i drugo pitanje, način uvođenja teritorijalne 

decentralizacije. 

Na prvo pitanje odgovor je veoma lak, bar za mene. Ja sam 

protiv toga da parlament Srbije bude dvodom i protiv toga sam 

da u parlamentu Srbije bude gornji dom kao dom 

koji će reprezentovati jedinice teritorijalno-političke 

decentralizacije. Jedan jedini razlog je u 

tome što to vrlo brzo može dovesti do federalizacije 

Srbije. S jedne strane, Srbiji jeste potrebna teritorijalno-politička 

decentralizacija, to je nesporno. 

Potrebno je i u ekonomskom smislu, ma koliko 

to paradoksalno zvučalo, potrebno je i u političkom 

smislu i potrebno je u državnom smislu. Ali 

ono što ne sme da se dozvoli, a imamo iskustva tokom 

prošlog veka, iz druge polovine prošlog veka, 

da vrlo lako može da dođe do prelaska ka federalizmu 

ili do problema koji nastaju kada se čitava stvar 

izrođava ka federalizmu. 

Vera Didanović: Gospodine Đeriću, čini mi se 

da imate nešto drugačije mišljenje, makar kad je 

reč o dvodomnom parlamentu. 

Vladimir Đerić: Da. Naš predlog sadrži ideju o dvodomnom 

parlamentu, ali da se vratim na početak odakle ta ideja dolazi. 

Naravno, postoji konsenzus da Srbija treba da bude decentralizovana 

država i regionalizovana država i s mnogim idejama 

koje su ovde iznete ja se slažem. Naravno, razlikujemo se u 

nekim detaljima, ali to je nešto što će u nekoj budućoj ustavnoj 

komisiji ili ustavnotvornoj skupštini biti predmet rasprave. 

Dakle, mi smo pre svega mislili da je optimalno rešenje za 

Srbiju da bude regionalizovana država i da ima više stepena ili 

nivoa regionalizacije. Naša ideja je da vlast treba da bude što 

bliža građanima i da novac od poreza koji građani daju bude što 

bliže njima, odnosno da ga troši što više onih organa vlasti koji 

su bliži građanima. I konačno, da je Srbija zemlja s takvim različitostima 

– kulturnim, istorijskim i, u krajnjoj liniji, različitostima 

ekonomskog razvoja, i da moraju postojati autonomije. 

Polazimo od toga da u Srbiji mora da se promeni, pre svega, 

sistem organizacije opština. Opštine su danas velike i ima ih, 

ako se ne varam, 280-290. Nešto manje od trista. Smatramo da 

bi u Srbiji trebalo da postoji nekoliko hiljada opština, bar 2000 

opština koje bi bile na taj način stvarno jedan organ vlasti, oblik 

samouprave koji bi bio vrlo blizak građanima. 

Najviši oblik samouprave bile bi pokrajine u Srbiji. Njih bi 

bilo oko šest. Međutim, smatramo da između opština i pokrajina 

mora da bude još jedan nivo samouprave koji može, u zavisnosti 

od broja stanovnika koji pod njega potpada, da se zove 

ili okrug ili oblast. Mi smo videli da je okrug do 50.000 stanovnika, 

znači objednjavanje opština koje sve zajedno imaju do 

50.000 stanovnika, a oblast bi bila iznad 50.000 stanovnika. 

Ideja iza toga jeste da i unutar samih autonomnih pokrajina 

koje bi bile stvorene postoje različitosti, koje moraju nekako da 

se izraze. Ja ću vam pomenuti, naravno, Vojvodinu u kojoj imate 

Srem, Banat i Bačku, ali imate ideju vojvođanskih Mađara o 

njihovih sedam opština gde bi oni želeli da naprave neku zajednicu. 

Da bi se ove različitosti i želje ostvarile, mi smo videli mogućnost 

da se to desi u ovom srednjem nivou samouprave. Ono 

što je važno, taj srednji nivo samouprave je dobrovoljan. 

S ustavne tačke gledišta zašto je važan ovaj srednji nivo samouprave? 

Važan je zato što je on u stvari upravo prepreka 

opasnosti federalizacije Srbije, odnosno opasnosti da pokrajine 

postanu suviše samostalne ili da krenu da vode jednu, kako 

se to ranije zvalo, autonomašku politiku, znači, da krenu da razbijaju 

jedinstvo zemlje, jer u stvari u jednom sistemu balansa 

vlasti, oblasti, odnosno okruzi bi bili ti koji bi kočili pokrajine sa 

svojim partikularnim interesima da ne skliznu u autonomaštvo, 

tako da se izrazim pod znacima navoda. 

Šta hoću da kažem? Konkretno, Banaćani bi imali problem 

ili bi imali političku raspravu s Novim Sadom, a ne s Beogradom 

i Novi Sad bi morao da vidi i da artikuliše i njihove interese, a 

ne samo da se bavi svojim odnosom s Beogradom. 

Što se tiče dvaju domova, tačno je, mi imamo u našem predlogu 

dvodomu skupštinu i gornji dom u kome su zastupljeni 

predstavnici lokalnih samoupravnih jedinica, što bi obuhvatalo 

predstavnike regiona, predstavnike okruga, odnosno oblasti 

i čak i predstavnike opština. On ne bi imao velika ovlašćenja. 

Imao bi pravo suspenzivnog veta, što znači da bi mogao jedanput 

da spreči da se donese neki zakon, ali ako bi taj zakon ponovo 

bio izglasan od veća građana, od donjeg doma, taj zakon 

bi stupio na snagu. 

Malo je drukčiji način glasanja, odnosno veća većina je potrebna 

kada se radi o zakonima koji diraju u lokalnu samoupravu 

i zakonima koji se tiču ljudskih prava. Na taj način se 

oni štite od volje neke promenljive većine u donjem domu 

parlamenta. 

A. ANĐIĆ


I ono što je jako bitno – ovlašćenja jedinica teritorijalne samouprave 

po našem predlogu su ustavna kategorija i organi kao 

što je parlament ne mogu da ta ovlašćenja ograničavaju. Jedini 

arbitar koji će odlučivati u slučaju sukoba između centra i pokrajina, 

na primer, ne bi bila Narodna skupština, nego bi bio 

Ustavni sud pošto su autonomne pokrajine ustavna kategorija. 

I tu se naš predlog razlikuje od predloga DSS-a koji podrazumeva 

da se statut, odnosno konstitutivni akt pokrajine odobrava 

u Narodnoj skupštini i podrazumeva jednu kontrolu 

Narodne skupštine nad radom same autonomije. Za nas je jedinica 

autonomije ustavna kategorija i jedino je Ustavni sud nadležan 

da ceni u slučaju sukoba ko je tu u pravu, a ne centralna 

vlast. I mislim da je to vrlo bitna razlika i mislim da je ključna 

stvar, jer na taj način autonomije imaju jednu ustavnu garanciju 

svojih ovlašćenja i, u krajnjoj liniji, svojih fi nansijskih sredstava 

koje im centar ne može oduzeti. 

Zoran Lončar: Kad je u pitanju teritorijalna organizacija 

vlasti, pristalica sam principa decentralizacije teritorijalne organizacije 

vlasti, ali pri tom mislim da ona mora da bude racionalna, 

pre svega o tome da vodimo računa. I to podrazumeva, 

po meni, dve stvari. S jedne strane, to je razvijena regionalna 

autonomija, a s druge strane, veoma jaka lokalna samouprava. 

Lokalnoj samoupravi treba pridati mnogo veći značaj nego 

što ima po ovom izmenjenom Zakonu o lokalnoj samoupravi. 

To treba da bude ona osnovna teritorijalna jedinica koja je najbliža 

građanima i gde će se puni demokratski kapacitet nove 

vlasti po usvojenom ustavu realizovati. 

Što se tiče pitanja regionalne autonomije, mislim da postoji 

konsenzus ne samo među nama ovde danas prisutnim, već uopšte 

na političkoj i stručnoj sceni i u stručnoj javnosti u Srbiji da 

je neophodna regionalizacija Srbije. 

Oko obima, stepena, načina regionalizacije postoje dileme. 

Lično se zalažem za simetriju, pre svega zbog činjenice 

da ona donosi sa sobom neophodno političko jedinstvo nacije. 

Međutim, nimalo nije jednostavno regionalizovati Srbiju simetrično, 

a da to ne bude veštački. Činjenica je da postoje velike 

razlike u pogledu svih ovih kriterijuma koji određeni deo 

teritorije države opredeljuju da dobije status regiona ili ne, počev 

od onih demografskih, ekonomskih, saobraćajnih i svih 

drugih. Postoje velike razlike između Beograda, s jedne strane, 

Vojvodine, možda s druge strane, ili pak ostalih delova 

Republike Srbije. 

Mislim da bi se načinom regionalizacije mogla pomiriti ta 

dva kraja. Dakle, s jedne strane, da se izbegne asimetrično uređenje 

koje bi bilo štetno po političko jedinstvo nacije, a s druge 

strane, da se izbegne veštačka simetrija. Taj način bi po meni 

trebalo da bude regionalizacija neujednačenog tempa, korak po 

korak, upravo iz ove činjenice da postoji velika raznolikost po 

svim ovim kriterijumima današnje Republike Srbije. Da ne ulazim 

sad u detalje te regionalizacije takozvanog neujednačenog 

tempa, to je otprilike onaj model koji postoji u Španiji. Znači, 

taj model korak po korak trebalo bi detaljnije, pre svega, stručno 

razraditi i predstaviti ga političkoj javnosti. 


Jedna od najvažnijih tačaka demokratskog 

»ugovora sa Srbijom«, donošenje novog Ustava, 

nije ostvarena ni posle pet godina. I to je sve. 

Što se tiče drugih stvari koje se tiču teritorijalne regionalizacije, 

odnosno decentralizacije Srbije, mislim da treba u ustavu 

pažnju pokloniti još dvama pitanjima. Jedna stvar, nije dovoljno 

samo da regionalizujemo Republiku Srbiju, već je neophodno 

da u samom ustavu predvidimo efi kasne mehanizme zaštite 

teritorijalnog integriteta Republike Srbije. I to je ono što sam 

prepoznao da postoji u ovim osnovnim načelima Demokratske 

stranke Srbije, a ne postoji na adekvatan način u ovim drugim 

projektima, između ostalog i u projektu Beogradskog centra. Tu 

se malo razlikujemo. 

Efi kasan mehanizam zaštite Republike Srbije od takozvanog 

dezintegracionog dejstva koje će neminovno imati pojava 

regiona u našem ustavnom sistemu, s jedne strane bi bilo ovo 

što je gospodin Đerić malopre spomenuo – davanje saglasnosti 

na statut regiona kao najviši konstitutivni akt i to ne od strane 

Narodne skupštine Republike Srbije, kako je rečeno, već od 

strane onog gornjeg doma, a to je veće regiona, gde bi sedeli 

niko drugi već isti takvi predstavnici iz ostalih regiona. 

Dakle, to je jedan mehanizam zaštite. Taj mehanizam zaštite 

bi, s druge strane, imao funkciju unifi kacije regionalnog 

uređenja pošto će se po projektu Demokratske stranke Srbije 

ustav, kad je u pitanju unutrašnja organizacija regiona, zadržati 

se samo na pitanju skupštine i vlade. Sve ostale organe, odnosno 

način odnosa između tih organa, ostavio je samim regionima 

da oni putem svojih parlamenata reše. 

I drugi mehanizam bitne zaštite Republike Srbije, odnosno 

njenog teritorijalnog integriteta, bio bi nadzor nad radom regionalnih 

organa koji bi po našem projektu vršila republička vlada, 

pri čemu bi ona u slučaju grubog kršenja ustava i zakona od 

strane regionalnih organa ili pak drugih akata koji bi narušavali 

jedinstvo pravnog poretka Republike Srbije imala pravo da inicira 

postupak pred Ustavnim sudom Republike Srbije. Ustavni 

sud bi u postupku zaštite Republike Srbije imao različita prava. 

Između ostalog, imao bi pravo i na poništavanje tih akata i, 

s druge strane, ono najvažnije pravo, a to je raspuštanje samih 

regionalnih organa i automatsko raspisivanje izbora za novi saziv 

u određenom ustavom predviđenom roku. 

Takođe, kao predviđeni mehanizam zaštite Republike 

Srbije od dezintegracionog dejstva koje bi imali regioni, u ustavu 

bi morao da se predvidi i mehanizam zaštite same regionalne 

autonomije, da se ona digne na taj najviši ustavni način. 

Nadležnost zaštite regionalne autonomije bi bila u Ustavnom 

sudu Republike Srbije. 

Postoji nekoliko mogućih modaliteta te zaštite. Pre svega, 

afi rmišemo jedan novi institut, a to je institut posredne ustavne 

žalbe. Za sada je ovo što imamo na saveznom nivou namenjeno 

zaštiti ustavnih sloboda i prava građana, a pri tom ne postoji 

drugi vid pravne zaštite. Ovde bi ta ustavna žalba imala, 

između ostalog, cilj i zaštite regionalne autonomije. 

Takođe bi pred ustavnim sudom regioni mogli da pokrenu 

postupak ocene ustavnosti i zakonitosti onih republičkih zakona 

ili drugih opštih akata republičkih organa kojim se vređaju 

njihova prava na teritorijalnu autonomiju.

66 VREME IZAZOVA // DOMETI AKCIJE "SABLJA" 


BEOGRAD, FAKULTET POLITIČKIH NAUKA, 24. MAJ 2003. 

DOMETI AKCIJE 

“SABLJA” 

Učesnici: 

SRBISLAV RANĐELOVIĆ, načelnik Uprave 

kriminalističke policije MUP-a Srbije; 

DRAGAN ŠUTANOVAC, predsednik Odbora za 

bezbednost Skupštine Srbije; 

DRAGAN MARŠIĆANIN, potpredsednik Demokratske 

stranke Srbije i narodni poslanik; 

SLOBODAN BELJANSKI, advokat. 

Tribinu je vodio MILOŠ VASIĆ, novinar “Vremena”. 

Miloš Vasić: PROLOM ZAKRČENJA 

nala nije okončana u potpunosti, u periodu koji predstoji ovo 

Ono što se dogodilo 12. marta ove godine, ubistvo Zorana ministarstvo će svoje aktivnosti usmeriti na: 

Đinđića, bio je neki psihološki prolom jednog zakrčenja u - Preduzimanje aktivnosti u akciji “Sablja” nesmanjenim in- 

ovom društvu, koje se polako gradilo od 5. oktobra pa nadatenzitetom do konačnog otkrivanja i privođenja svih lica koja 

lje. To je kao kad drvoseče, na primer, puštaju balvane niz reku se dovode u vezu s atentatom na premijera Srbije dr Zorana 

i kada se ti balvani zaguše u jednom trenutku i onda dovedu Đinđića; 

pravog čoveka koji kaže: izvadite ovaj balvan i kad izvadite taj - Preduzimanje opsežnih mera u cilju razjašnjavanja ubista- 

balvan, sve ostalo će krenuti. Nama koji pratimo ovaj sektor, a va koja su izvršena u ranijem periodu, za koja postoje sazna- 

pretpostavljam gospodinu Šutanovcu i gospodinu Aranđeloviću nja da su mogući učinioci članovi organizovanih kriminalnih 

puno više nego meni i drugima, bilo je sasvim jasno šta otprili- grupa; 

ke svrbi ovo društvo, o čemu se radi, ko šta muva i kako muva i - Prikupljanje relevantnih dokaza u cilju procesuiranja svih 

da sve to skupa nikako nije dobro. 

lica koja su zadržana u okviru ove akcije; 

Moj je utisak, a gospodin Aranđelović će da me ispravi ako - Energičnu borbu protiv organizovanog kriminala u svim 

grešim, da je policija sve vreme nešto radila. Iz toga je ispala oblastima njegovog ispoljavanja u cilju razbijanja svih identi- 

ona čuvena “bela knjiga” MUP-a Srbije, odnosno “ko je ko u orfi kovanih i novootkrivenih kriminalnih grupa i na dokazivanju 

ganizovanom kriminalu u Srbiji”. Ta knjiga je imala svoje veo- kriminalne aktivnosti njihovih članova; 

ma čudne puteve. Recimo, nije stigla do čitavog niza policajaca - Preduzimanje energičnih mera na otkrivanju organizova- 

do kojih je trebalo da stigne, ali, koliko vidim, ta knjiga je bila nog fi nansijskog kriminala, identifi kovanju slučajeva korupci- 

manje-više imenik onih koji će pasti u tih šest nedelja vanredje, koji su u vezi ili su podrška organizovanom vršenju krivičnih 

nog stanja. Koga u toj knjizi nije bilo, to je puno zanimljivije, dela i na otkrivanju drugih fi nansijskih zloupotreba i nezakoni- 

barem s moje tačke gledišta, odnosno sa naše novinarske tačke tosti, kao što su pranje novca i druga krivična dela iz oblasti pri- 

gledišta. Nije, na primer, bilo cele Jedinice za specijalne operavrednog kriminaliteta; 

cije Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije... 

- Ulaženje u trag ogromnim materijalnim sredstvima koja 

su članovi zemunskog klana pribavili trgovinom narkoticima 

Srbislav Aranđelović: AKCIJA U TOKU 

u okviru svog narko-kartela i drugim kriminalnim radnjama i 

Imajući u vidu da aktivnosti na pronalaženju i privođenju u tom cilju utvrditi kretanje novca i načine pranja novca steče- 

svih lica koja su učestvovala u atentatu na premijera Đinđića nog bogatstva; 

još nisu okončane, kao i da borba protiv organizovanog krimi- Pored toga, Ministarstvo unutrašnjih poslova će u narednom 

PETAR KUJUNDŽIĆ

VREME IZAZOVA // DOMETI AKCIJE "SABLJA" 67 

periodu energičnim preduzimanjem mera u borbi protiv organizovanog 

i drugih vidova kriminala nastojati da održi i poveća 

visokostečeni ugled i poverenje građana i sve druge pozitivne 

efekte ostvarene u uslovima vanrednog stanja i tokom sprovođenja 

akcije “Sablja”. Zahvaljujem. 

Slobodan Beljanski: USPESI S OGRADOM 

Ja svakako delim zadovoljstvo uspesima koje je MUP ostvario 

u jednom kratkom periodu, ali moram sad da kažem – uspesima 

uz izvesnu ogradu, a objasniću kasnije zašto. Naime, kada 

govorimo o efi kasnosti organa krivičnog gonjenja i uopšte o efi - 

kasnosti onog dela državnog aparata koji primenjuje silu, kome 

je to u prirodi posla, uvek se moramo zapitati o srazmeri između 

sredstava i ciljeva. I to je ono pitanje koje je dovelo i do stvaranja 

niza međunarodnih akata, koji upravo pokušavaju da uspostave 

tu ravnotežu između dopuštenih sredstava i poželjnih 

ciljeva. Znate, najefi kasniji krivični postupak bio je onda kada je 

bila dozvoljena tortura. Ali, mi smo prešli daleki korak od XVIII 

veka. Zbog toga – govorim sada kao pravnik i to moram da istaknem, 

ne čak kao pravnik u strogo pozitivističkom smislu, nego 

kao pravnik koji može da razmišlja sa nekih jus-naturalističkih 

pozicija –moram izraziti izvesni skepticizam. Verujem da takav 

skepticizam izražava većina pravnika koji neće da podlegnu uticajima 

politike. To kažem zbog toga što jedna brižljiva pravnička 

analiza, a pri tom vas najlepše molim da mi u negativnom 

smislu ne pripisujete legalizam, jer ja ne govorim samo kao legalist 

nego kao onaj koji drži do legitimiteta, moram primetiti 

da u pravnom korpusu, u pravnim aktima koji su doneti da bi 

se postigli ovakvi ciljevi, ima niz slabosti. 

Te slabosti se otkrivaju već u naredbi povodom vanrednog 

stanja. I u prvoj i u drugoj naredbi, pa se u prvoj naredbi srećemo 

s odredbom koja, mogu slobodno da kažem, nije zapamćena 

u civilizovanim demokratskim društvima u nizu poslednjih 

decenija, a to je da neko može biti lišen slobode bez prava da se 

obrati sudu i bez prava da ima branioca i to u roku od trideset 

dana. Drugo, jednom od naredbi je omogućeno da se i u pravosuđu 

primenjuju vanredne mere, iako to po zakonu o merama 

za slučaj vanrednog stanja nije predviđeno. U tom zakonu se 

kaže: i druge mere u skladu sa zakonom. A ovo nije u skladu sa 

zakonom, jer o sudovima, o pravosuđu postoji set zakona. 

Nakon toga, donete su izmene Zakona o organizaciji i nadležnosti 

državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala 

koje unose bukvalno zbrku u krivični postupak. Naime, izmene 

tog zakona su donete 11. aprila i one unose jednu defi niciju 

organizovanog kriminala koja je u velikoj suprotnosti sa defi nicijom 

koja je nekoliko meseci ranije uneta u Zakonik o krivičnom 

postupku, a koja je kompleksnija, potpunija i može da se 

primeni na adekvatan način. Defi nicija o tome šta je organizovani 

kriminal u ovim poslednjim izmenama zakona unosi veliku 

dozu neodređenosti i dopušta da se nekom drugom organizovanom 

grupom smatra čak i onakva grupa koja možda nema 

ciljeve da se bavi ordinarnim kriminalom, da kažem tako, nego 

nekim političkim aktivnostima. To je jedna slabost. Međutim, 

postoje mnogo veće slabosti u tom istom zakonu, a to su odredbe 

koje omogućuju da se “pritvori” svedok. Upotrebio sam laički 

izraz pritvori zbog toga što se ovde govori o zadržavanju, odnosno 

preventivnom zadržavanju. To je eufemizam. Reč je o 

lišavanju slobode čoveka koji uopšte nije obuhvaćen sumnjom 

da je izvršilac krivičnog dela, a po ovom zakonu može da bude 

zadržan dvadeset četiri sata, pri čemu nema pravo da se bilo 

kome žali. Potom, bez prava da se obrati sudu, može mu zadržavanje 

biti produženo i do trideset dana, kada može da se žali 

samo republičkom tužiocu. 

Zatim, govori se o novim razlozima za određivanje pritvora 

u koje je svrstan i pritvor za lice za koje je utvrđeno da pripada 

organizovanoj kriminalnoj grupi, iako u toj fazi postupka nešto 

tako ne može ni za koga još biti utvrđeno. I najzad, tu su i ograničenja 

koja se odnose na dostupnost spisa braniocu, a ujedno i 

na obavezu da branilac u određenom prekluzivnom roku predloži 

dokaz. Nakon tog roka on nema pravo da predlaže dokaze. 

Ja sam ocenio da je niz odredbi ovog zakona u suprotnosti i 

sa Ustavom, mada je naš republički ustav sada vrlo oskudan u 

tim odredbama, ali je u suprotnosti sa Ustavnom poveljom, sa 

Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, 

sa Međunarodnim paktom o građanskim i političkim 

pravima koji je deo unutrašnjeg prava zahvaljujući Povelji, i sa 

Konvencijom protiv mučenja i drugih svirepih, nehumanih ili 

ponižavajućih kazni ili postupaka. 

Advokatska komora Vojvodine je, mislim, prva 5. maja podnela 

predlog Republičkom ustavnom sudu, tražeći ne samo da 

se utvrdi da ove odredbe nisu saglasne sa Ustavom nego i da se 

na osnovu člana 46 Zakona o postupku pred tim sudom donese 

odluka kojom će se utvrditi da se smatraju nevažećim pojedinačni 

akti doneti na osnovu tih odredbi, kao jedna vrsta privremene 

mere. 

Kako objasniti donošenje ovih zakona? Ja za to imam pet 

objašnjenja i pokušaću ovde da ih ukratko izložim. Prvo, oni 

su po mojoj oceni rezultat potrebe da se kamufl iraju i racionalizuju 

propusti onih državnih organa kojima je otkrivanje krivičnih 

dela i njihovih izvršilaca permanentan posao, a ne akcidentalni 

zadatak. Drugo, a to se može objasniti motivima koji 

imaju mnoga obeležja iracionalnog i atavističkog namirivanja 

pravde putem odmazde ili osvete. Treće, radi se i o očiglednom 

opsenjivanju neukih i pokušaju da se steknu zasluge i politički 

prestiž. Četvrto, u pitanju je – smatram – i politička procena 

da je diferencijacija građana na kriminalce, i to na kriminalce 

ante diem, poželjan vid diskriminacije koji će kod većine koja 

se ne smatra krivom ili koja se smatra nedužnom iskamčiti alibi 

za kršenje prava prema manjini koju smo prokazali kao krivu. 

I najzad, reč je o jednom naopakom uverenju da je došao 

dobar trenutak da se pod popularnim izgovorom osumnjičenima 

uskrati pravo na odbranu i slobodu, da se potpuno zaboravi 

pretpostavka nevinosti, a da se branioci osumnjičenih prokažu 

maltene kao saučesnici u izvršenju krivičnih dela. 

Kad govorim o pretpostavci nevinosti, ona se kod nas masovno 

krši i nikada nije bila poštovana. Nikada u svest građana 

niste mogli usaditi šta je to. Ako je neko otkriven kao učinilac 

krivičnog dela, njega odmah zovu ubicom. Novine su pune napisa 

“uhvaćen ubica” ili “uhvaćen lopov”. Znate, na plakatima sa 

fotografi jama koji su ovde izlepljeni po svim poštama piše: “traže 

se ubice”. Ja ne tvrdim da ti ljudi nisu ubice, ali kao pravnik 

znam da se za nekoga može izreći takva kvalifi kacija tek nakon 

pravosnažne presude. Izrekao sam neke ocene koje su zapravo 

negativne, kada pokušavamo da objasnimo poreklo ovakvih zakonskih 

poduhvata. Postoje i dva razloga koji opravdavaju sve 

to. Uslovno govoreći opravdavaju. Prvi je taj što je kriminal kod 

nas decenijama bio način funkcionisanja vlasti. To nije donela 

ova vlast. Ova je vlast to nasledila i ona je imala taj balast koga 

se nije bilo lako osloboditi. Dakle, Miloševićev režim funkcionisao 

je kao režim zasnovan na legalizovanom kriminalu, koji 

je u sebi imao jedno lukavstvo, a to je da se donese takav broj 

propisa koji će svakog građanina držati u deliktu. Tokom proteklih 

četrnaest godina niste imali period u kome niko nije učinio 

ma kakav delikt. Od najbanalnijih stvari, od toga da li će imati 

devize, ili će ih kupiti na ulici ili prodati, ili za njih nešto kupiti, 

izneti u inostranstvo. Sve je to bio delikt. Svi smo mi bili krivi. 

A vlast je onda činila ono što je najgore i zapravo funkcionisala 

pomoću kriminala najviše vrste. Dakle, toga se nije bilo


lako osloboditi i imam donekle razumevanje za teškoće, pa čak, 

evo da kažem, i za poduhvate ovakve vrste, uz velike ograde. 

Šta je tu još doprinelo pojavi ovakvog kriminala i kasnom reagovanju 

na taj kriminal, a šta je izostalo, započelo pa izostalo, u 

borbi protiv tog kriminala? Izostao je početak oslobađanja od 

tog nasleđa, kao i jasno distanciranje od bahatosti ratnih profi 

tera i njihove bezbolne transformacije u uspešne privrednike. 

Zatim, izostalo je distanciranje od ratnih zločinaca, od čitavog 

naraštaja onih koji su ubijali, pljačkali, rušili i palili, lako, sa zadovoljstvom, 

iz koristi, a ovde stekli status nedodirljivih, gotovo 

bezgrešnih i interesima svog naroda i domovine posvećenih 

časnika. I najzad, izostalo je distanciranje od političke doktrine 

koja je zasnovana na etnomitomanskom snu o suverenitetu 

države srpskog naroda, naroda koji je uvek vodio i vodiće samo 

pravednu borbu za ostvarenje tog sna, uz dosadašnje ili buduće 

žrtve koje u ime patriotizma opravdavaju i ratove, pa čak i činjenje 

nekih zločina. 

Moram reći da sam nakon otkrivanja kriminalnih grupa najviše 

bio obradovan zapravo najavom početka te akcije, a to je 

demistifi kacija lažnih patriota. S ovim prvim se nastavilo i to je 

nekako dovedeno do vidljivih efekata, ali ovo drugo je samo najavljeno 

i prekinuto. Plašim se da će neke nove patriote formirati 

nove gangove i da će pod pokrićem i pod plaštom rodoljublja 

i svojih zasluga, koje su stekli na krvav način, steći ili kupiti 

indulgenciju da se i dalje bave zločinom. 

Dragan Maršićanin: KVANTITET I(LI) KVALITET 

Realan sud o dometima akcije “Sablja” moguće je doneti 

samo ako tačno znamo šta je bio njen cilj, koji su bili željeni 

i očekivani rezultati po završetku te akcije. Zato se već na 

samom početku suočavamo, čini mi se, s velikim problemom, 

koji su proizveli, baš tako – proizveli, političari. Evo, i danas su 

ovde dva političara i dva eksperta. I raspored sedenja pokazuje 

neko stanje duha koje još nismo prevazišli, pošto smo dobili 

po pola mesta. 

Političari su proizveli taj problem o kome ću danas govoriti. 

Suočavamo se zapravo s nečim što je kontradiktorno. Akcija 

“Sablja” je policijska akcija, a s druge strane medijski promovisani 

ciljevi su prvo otkrivanje, rasvetljavanje (vi mi nećete zameriti, 

ja sam ekonomista po struci, kada terminima ne budem 

baš posve pogodio kako to treba reći) zločina, hapšenje, privođenje 

pravdi, dakle privođenje sudu onih koji su bili nalogodavci, 

organizatori i neposredni izvršioci atentata na predsednika 

republičke vlade. Drugi promovisani cilj je obračun s organizovanim 

kriminalom. Tu se suočavamo, dakle, s kontradikcijom i 

u daljem razmišljanju to valja stalno imati na umu. Jer, izvorni 

cilj je naravno bio obračun, ako je suditi po izjavama da je ova 

akcija zapravo planirana da započne baš na sam dan ubistva 

Zorana Đinđića. Dakle, izvorno je cilj te akcije bio obračun s organizovanim 

kriminalom. 

A drugi cilj je, sticajem tih dramatičnih okolnosti, dopunjen 

drugim ciljem – otkrivanjem počinilaca zločina, ubistva predsednika 

republičke vlade. Ako je akcija “Sablja” policijska akcija, 

onda se po meni mora istaći činjenica da njome nisu ostvareni 

proklamovani ciljevi, a nisu ostvareni zbog toga što nisu ni 

mogli da budu ostvareni policijskom akcijom. Kada govorimo 

o policijskoj akciji, moramo imati u vidu nadležnosti policije i 

onda tu možemo govoriti samo o jednom užem aspektu, a ne o 

stepenu ostvarenja proklamovanih ciljeva. S druge strane, ako 

se pođe od medijski proklamovanih ciljeva akcije, morale bi se 

obuhvatiti, naravno, i sve aktivnosti tužilaštava i sudova i onda 

se može govoriti o dometima u odnosu na te postavljene ciljeve, 

i tada ne govorimo o policijskoj akciji. Tako smo suočeni s još 

jednim problemom, zapravo preuranjenošću ove rasprave, jer 

tako šire posmatrana akcija nije ni blizu svome kraju. Daleko 

smo od sudskih postupaka, a još dalje od bilo kakve izvesnosti 

njihovog ishoda da bismo mogli da uporedimo krajnji cilj sa 

postavljenim željenim ciljevima. Taj krajnji cilj sudske presude, 

dokazana krivica i sudske presude, zapravo je jedino merodavan 

za ocenjivanje uspešnosti akcije ovako šire posmatrano. 

Da zabuna bude veća, aktuelna rasprava unutar Vlade 

Republike Srbije izbacila je juče ili prekjuče u javnost još jednu 

zvaničnu tvrdnju, a to je da policijska akcija “Sablja” nije završena, 

da je ona u toku, da se radi o trajnom poslu. U tom slučaju, 

zapravo, tek ne znamo na koji način da govorimo o dometima 

ove akcije jer moramo govoriti o dometima ukupnih aktivnosti 

Ministarstva unutrašnjih poslova, a o tome se, istini za volju, 

na ozbiljan način nije bavio čak ni resorni odbor Narodne 

skupštine Republike Srbije. Na tim sednicama smo dve i po godine 

na isti način kao i danas slušali statističke podatke o aktivnostima 

Ministarstva unutrašnjih poslova, slušali druge podatke 

i dobijali uveravanja da je stanje bezbednosti na izuzetno 

visokom nivou, da zapravo organizovanog kriminala u Srbiji u 

pravom smislu reči nema, da se smanjuje broj izvršenih krivičnih 

dela, da se povećava broj rasvetljenih krivičnih dela itd. itd. 

Naravno, sve do dramatičnog 12. marta. Dakle, mora da se reši 

ta dilema, zapravo da se odredi tema – da li o dometima akcije 

“Sablja” govoriti kao o dometima policijske akcije ili s tog šireg 

i preko istaknutih ciljeva javnosti nametnutog aspekta o dometima 

aktivnosti i policije i tužilaštva i sudova u postupcima koji 

su sada na samom početku. 

U prvom slučaju neophodno je da se ograničimo na nadležnosti 

policije i da u stranu stavimo proklamovane ciljeve, tretirajući 

ih kao politički marketing. U drugom slučaju valja stvari 

razmotriti i s policijskog i s pravnog ili pravosudnog i s političkog 

i ekonomskog aspekta. Jer, treba imati u vidu da policijsku 

akciju “Sablja” ne možemo posmatrati odvojeno od vanrednog 

stanja i da domete te akcije, gledano na taj način, ne možemo 

posmatrati a da ne uključimo i posledice koje su ostale na politički 

život i na ekonomiju ove države. Ovom drugom, širem pristupu 

skloniji sam iz najmanje dva razloga. Prvo – zbog celine 

bezbednosnih i političkih okolnosti u kojima je akcija sprovedena, 

i drugo – zbog toga što izuzev za dnevnopolitička nadgornjavanja, 

kakvih je jako mnogo kod nas, sa striktno policijskog 

aspekta ne mogu se dobiti valjani rezultati, ne može se izvršiti 

valjana analiza. Može se dobiti potpuno lažna slika o stvarnom 

stanju stvari. I, naravno, zbog toga što ovaj širi aspekt obuhvata 

i ovaj uži aspekt posmatranja akcije “Sablja”. 

Ali, mi nemamo podataka o kvalitetu. Taj kvalitet policijskog 

posla mora se i dobiće se tek tokom onih postupaka pred tužilaštvom 

i pred sudovima koji su zapravo na samom početku. 

Tek su počeli. Koliko je meni poznato, iz one grupe dvadeset i 

nešto ljudi protiv kojih su podnete krivične prijave vezane za 

ubistvo predsednika republičke vlade, do sada su samo četvorica 

došla na red kod tužioca da daju izjave, a drže se već skoro 

dva meseca u zatvoru. Zašto je to tako, zašto se nastavlja, to 

je jedna slika kvaliteta rada policijskog posla, da ne govorim o 

kvalitetu pribavljenih dokaza itd., o čemu opet ja kao ekonomista 

mogu sasvim malo da kažem. Pri svemu tome, dalje, kada 

se govori opet samo o tom užem pristupu, ne smeju se izgubiti 

iz vida ni sledeće činjenice, a danas ih nažalost ovde nismo čuli. 

Čuli smo samo ove druge. 

Prvoosumnjičeni Luković Legija nije uhapšen. I ako dopustite, 

nešto se ne sećam da se njegovo ime uopšte pominje poslednjih 

nedelja. Postoje različite špekulacije u vezi s tim. I uvek 

kad imamo problema s istinitošću informacija, imamo problema 

i sa špekulacijama. Dva mafi jaška bosa Dušan Spasojević 

i Mile Luković, osumnjičeni kao organizatori atentata i broj-


nih drugih ubistava, osumnjičeni kao vođe zemunskog klana, 

ubijeni su prema zvaničnim informacijama prilikom pokušaja 

hapšenja. Za istragu i punu istinu o svemu onome što se dešavalo, 

to je nenadoknadiva šteta. Mislim da tu neće biti spora 

da se radi o veoma velikom gubitku za istinu i za dalji tok istrage. 

U ovom momentu hajde da podsetim i na ono o čemu često 

govorimo – još nismo dobili odgovor na pitanje kako je došlo 

do informacije o hapšenju, povređivanju i smeštanju na lečenje 

Mileta Lukovića, koji je, prema zvaničnim informacijama, dvatri 

dana kasnije prilikom hapšenja ubijen. To je još jedno od pitanja 

koje otvara mogućnost špekulacija i bilo bi dobro da se što 

pre i na ta pitanja dobiju odgovori da bi stvari bile regularnije. 

Takođe, Dejan Milenković Bagzi, koji se takođe u poslednje vreme 

nikako ne pominje, nestao je u meljačkoj džungli onog dana 

kada je zapravo policiju doveo, prema informacijama koje su 

date, do Spasojevića i Lukovića koji su prilikom hapšenja ubijeni. 

Nestao je. Meljak je jedna džungla i njega jednostavno nema. 

To je takođe rezultat akcije “Sablja”. 

Njega nema. Nije uhvaćen. Nekoliko osoba, javnosti zvaničnim 

saopštenjem predstavljenih kao visokorangirani članovi 

zemunskog klana, puštene su iz zatvora. Surčinska grupa kao 

da nikada nije ni postojala. Danas je pomenuta, ali dok je za 

neke rečeno na šta se odnose krivične prijave, nije rečeno da 

je za jednog od vođa surčinske grupe podneta krivična prijava, 

pušten je iz zatvora i podneta je krivična prijava za zloupotrebu 

službenog položaja u vezi s nekim preduzećem. Ipak je 

tretiran kao biznismen, a ne kao vođa jedne kriminalne grupe. 

Jedan broj ubistava i dalje nije rasvetljen, pri čemu bih Momira 

Gavrilovića posebno označio u kontekstu teme o dometima akcije 

“Sablja” i analize neselektivnosti, odnosno selektivnosti 

borbe protiv organizovanog kriminala. 

Akcijom još nije rasvetljeno ko je sve iz aktuelne vlasti bio 

i u kakvoj vezi s organizovanim kriminalnim grupama, a da 

ne govorimo da se u tom smislu još ništa nije “procesuiralo”. 

Neće valjda neko reći da organizovane kriminalne grupe nisu 

imale svoje ljude u vlasti. Naknadna polemika unutar Vlade 

Republike Srbije i vladajuće koalicije o tome takođe dosta govori. 

Analiza osnova za zadržavanje u policijskom pritvoru bez 

sudske zaštite i bez advokata može dati i drugačije rezultate od 

onako impresivnih kakve smo i danas mogli ovde da čujemo. 

Pa imate tamo bezbroj slučajeva, ja ne znam koliko procenata, 

da li je izračunato koliko je ljudi zadržano u zatvoru i produžen 

im je pritvor i do šezdeset dana zbog neovlašćenog držanja 

oružja bez dozvole itd. Mislim da je to oko dve trećine krivičnih 

dela. Pogledajte zvanični sajt Ministarstva unutrašnjih poslova 

pa ćete dobiti podatak – zbog toga što mu je u kući nađen pribor 

za čišćenje oružja. Ili jedna devojka u kafi ću zbog dva grama 

marihuane. Valjda ponela to veče. Bilo potrebito. Zbog toga 

se drži šezdeset dana bez advokata, bez sudske zaštite u zatvoru. 

Dakle, to su jednostavno činjenice koje sa svoje strane bacaju 

svetlo na policijsku akciju “Sablja”. 

S druge strane, ili s treće ili s četvrte, već ne znam ni ja koje, 

iako je utihnula kampanja kojom je atentat na predsednika republičke 

vlade kvalifi kovan kao pokušaj državnog udara, prostor 

za moguće manipulacije i političke zloupotrebe ostao je 

dramatično širok. Onoliko širok koliki je ostao između nestalih 

legija i bagzija, ubijenih kumova i šiptara i zaštićenih čumeta i 

drugih koji će po cenu svake optužbe bilo koga spasavati sopstvenu 

glavu i sopstvenu imovinu. Dakle, i zbog ovoga i zbog 

onoga što sam na samom početku rekao – uzdisaji me podsećaju 

da sam malo odužio – zaista je preuranjeno govoriti čak i o 

stvarnim dometima policijske akcije “Sablja”, čak i sa tog užeg 

aspekta. O ostvarivanju proklamovanih ciljeva, osuđenoj krivici, 

presudama za atentat i o pobedi države nad organizovanim kri- 

minalom još više. O tome se danas može govoriti samo jezikom 

političara. Dakle, manje-više na način kako se to svakodnevno 

danas čini, a i sâm sam političar. Dakle, neodgovorno, paušalno 

i u svrhu dnevnopolitičke borbe. Ali ozbiljno ne možemo govoriti 

o pobedi nad organizovanim kriminalom, o razbijenim kriminalnim 

grupama, o tome da je Srbija danas najbezbednija zemlja 

na svetu itd. Ako imamo neodgovornih političara u Srbiji, 

a imamo ih u izobilju, u vezi s tim nemamo apstinencijalnu krizu 

narkomana. Droge ima, tržište radi, organizovani kriminal 

funkcioniše, samo što je roba poskupela. I najzad, suočeni smo 

– tu samo sasvim kratko – s negativnim posledicama političkim 

i ekonomskim. Akcija “Sablja” se ne može posmatrati, rekao 

sam, odvojeno od vanrednog stanja i posledica vanrednog stanja, 

bilo proisteklih iz mera vanrednog stanja, bilo iz zloupotreba 

vanrednog stanja. Ne možemo je odvojeno posmatrati jer je 

sasvim netačno i neodgovorno od prvog dana javnost uveravana 

da ove akcije nije moglo biti i nije mogla da bude sprovedena 

bez uvođenja vanrednog stanja. To je, naravno, potpuno netačno 

i potpuno neistinito. S jedne strane, vlada tu sebe samu uteruje 

u laž jer je tvrdila da je akcija bila pripremljena i trebalo je 

da započne na dan kad je izvršen atentat na gospodina Đinđića, 

dakle bez vanrednog stanja, a s druge strane tvrdi da nije bilo 

moguće sprovesti akciju bez vanrednog stanja i bez svega onoga 

o čemu je, ocenjujući negativno sa aspekta ljudskih prava i 

zakona, govorio i gospodin Beljanski. 

Dragan Šutanovac: VELIKI KORACI 

Zaista je rano govoriti o realnom dometu akcije “Sablja”, 

koja je zasad odrađena na policijskom nivou. Ipak, mislim da 

će fi nalizacija i kapitalizacija celog procesa na sudovima defi nitivno 

potvrditi ono što su policija i tužilaštvo radili u proteklom 

periodu. I ne samo policija i tužilaštvo, već i građani Srbije koji 

su u velikoj meri učestvovali u samoj toj akciji popularno nazvanoj 

“Sablja”. Kad sam se spremao za ovu tribinu, verujte mi, nisam 

mogao, a ni sad ne mogu da govorim o stvarima koje su direktno 

iz istrage jer ja u principu istragu i ne znam i ne želim da 

je znam, nije moj posao da se bavim istragom. Ali, hteo sam da 

vam ukažem na neke stvari koje morate da znate. Jednostavno, 

ovde je rečeno pre par minuta da je kasno izvučena, odnosno 

potegnuta “Sablja”, da smo zakasnili u nekim segmentima, ali 

čini mi se da pojedinci ili velik broj građana Srbije zaboravlja 

kakvo je bilo nasleđe pre 5. oktobra i između 5. oktobra i kraja 

januara, do kad smo na čelu Državne bezbednosti imali čoveka 

koji je optužen za razna krivična dela i još nije osuđen za sva 

za koja je optužen. Ja sam jedno vreme bio pomoćnik saveznog 

ministra unutrašnjih poslova, ali sam se pre svega bavio međunarodnom 

saradnjom. Taj period mog profesionalnog rada 

koji se ticao unutrašnjih poslova bio je obeležen onim što smo 

zatekli prvih dana kada smo došli u Savezno ministarstvo unutrašnjih 

poslova, a podsetiću vas da je to bilo u novembru, znači 

daleko pre nego što su izvršene reforme u Ministarstvu unutrašnjih 

poslova Republike Srbije. 

Zatečeno stanje bilo je takvo da smo imali jako loše ili nikakve 

odnose s policijama u okruženju i u inostranstvu globalno 

gledano, da nismo bili članica Interpola i da praktično naš telefon 

nije zvonio ni od koga iz inostranstva. A verujte mi da i ova 

akcija “Sablja” i sve druge aktivnosti koje su rađene nakon oktobra 

2000. godine pokazuju da organizovani kriminal ne poznaje 

granicu i da praktično bilo kakve ratne, etničke, nacionalne 

ili druge razlike ne sprečavaju ljude koji se bave organizovanim 

kriminalom da sarađuju. Naše policije su u proteklom periodu 

ratovale jedne protiv drugih i imale su praktično ratnu doktrinu. 

Nisu sarađivale na polju borbe protiv orgnizovanog kriminala 

i to je bila jedna velika prepreka. I mogu vam reći da smo


se vrlo brzo, rekordno brzo vratili u međunarodnu organizaciju 

kriminalističke policije Interpol i vrlo brzo smo sklopili niz 

međunarodnih ugovora, bilateralnih ugovora koji su omogućavali 

da policijska saradnja sa zemljama u okruženju i sa svetom 

bude na dosta visokom nivou. Mogu da kažem da se u toku akcije 

“Sablja” pokazalo da je to zaista na jednom zavidnom nivou. 

Mi smo kao zemlja imali veoma lošu policijsku doktrinu. Na 

stanovištu sam da i dan-danas imamo jako loše, odnosno nesavremeno 

školstvo u policiji, mislim da je to zaostavština i biće 

potrebno dosta vremena da se ona ispravi. Ali, generalno, ojačavanjem 

kriminalističke policije pokazujemo da ta ratna doktrina 

i doktrina pendreka i štitova na ulicama Beograda i Srbije 

defi nitivno zastareva i da treba da se uvede policija u osnovni 

posao policije, a to je borba protiv kriminala. Sačekao nas je niz 

nerazjašnjenih teških krivičnih dela iz prošlosti, od ubistva bivšeg 

predsednika Republike Srbije, ubistva više novinara i tako 

dalje. I jedna jako loša stvar, a to je bila materijalno-tehnička 

opremljenost kako saveznog ministarstva tako i republičkog. 

Verujte mi da je to bilo na najnižim mogućim granama u Evropi 

u tom trenutku. Znači, bili smo kao država, odnosno naša policija, 

opremljeni da vodimo ratove širom sveta, ali samo to. Kad 

je reč o kriminalističkoj policiji i njenoj opremi, svi gosti koji su 

dolazili iz inostranstva i mogli da vide šta mi imamo, jednostavno 

su bili vrlo, vrlo iznenađeni. Nisu mogli da veruju da policija 

uopšte može da funkcioniše s opremom koju imamo. Jedna 

od stvari koja nas generalno karakteriše kao zemlju, hteli mi to 

da priznamo ili ne, to je ta čuvena balkanska ruta narkoticima 

koja vodi od Istoka ka Zapadu i, hteli mi to da prihvatimo ili ne, 

to postoji i to će verovatno nadživeti sve nas koji smo prisutni 

ovde i ko zna koliko generacija dok se ne nađe to globalno rešenje 

vezano za narkotike. Mi kao zemlja koja se nalazi na tom 

putu možemo da dajemo samo mali doprinos. Regionalno možemo 

dati veći doprinos, ali generalno smo, verujte mi, zavisni 

od velikih sila i ne znam već kojih lobija koji na neki način omogućavaju 

da se proizvode narkotici na Istoku i na Zapadu i da 

preko naše zemlje putuju tom čuvenom balkanskom rutom. 

Ne postoji još u pravoj meri civilna kontrola ni Ministarstva 

unutrašnjih poslova ni Vojske Srbije i Crne Gore, ali verujte mi 

da smo napravili ogromne korake da uvedemo red u odnosima 

civilne strukture i oružanih snaga i mislim da smo na dobrom 

putu da to i napravimo u vrlo kratkom periodu. Ono što 

je jako bitno, to je da su od petnaest članova Odbora za bezbednost, 

kojim ja predsedavam, samo dva člana ranije bili poslanici, 

to su dva člana koji su bili iz Socijalističke partije Srbije. 

I praktično, nas trinaest smo prvi put postali poslanici i prvi 

put članovi Odbora za bezbednost. Ministarstvo unutrašnjih 

poslova i Vojska Srbije i Crne Gore su za nas, konkretno i za 

mene kao pripadnika jedne opozicione stranke, bile najzatvorenije 

strukture u koje nismo mogli da prođemo do 5. oktobra. 

Ja ne znam da li je neko iz opozicije imao kvalitetne kontakte u 

Ministarstvu unutrašnjih poslova, ali slušajući pitanja od ljudi 

koji su poslanici u Odboru za bezbednost i načina na koji mi raspravljamo 

u tom Odboru, zaključio sam da vrlo mali broj ljudi 

članova Odbora razume način funkcionisanja, organizaciju, 

strukturu i rad Ministarstva unutrašnjih poslova, još manje čuvene 

tajne službe, znači DB-a, odnosno sadašnje BIE. 

Napravili smo velike korake. Predsednik pre mene, uz našu 

podršku naravno, uradio je to da ministar unutrašnjih poslova 

na svaki poziv dođe na Odbor za bezbednost i podnese informacije. 

Nažalost, ta informacija takva kakva jeste ukazuje na 

mnogo stvari, ali ne ukazuje na neke stvari. Ali, zbog nekog našeg 

ličnog neiskustva i zbog toga što su to prvi, bukvalno takvi 

prvi potezi u istoriji srpskog parlamentarizma, mi smo nekada 

imali pogrešna pitanja ili smo u želji da se politički razmišlja na 

Odboru za bezbednost, skretali sa teme koja je bila zaista bitna. 

Po svim tim izveštajima koje sam ja imao priliku da upoređujem 

sa izveštajima Ministarstava unutrašnjih poslova širom 

sveta, stanje bezbednosti bilo je na dosta zadovoljavajućem nivou 

u odnosu na zemlje u okruženju ili je bilo nešto niže od zemalja 

Zapadne Evrope. Činjenica je da se u tim izveštajima – 

više puta sam to pričao i u medijima – ne iskazuju sve brojke, 

ne zbog toga što Ministarstvo krije, već zbog toga što postoji 

kriminal koji se ne pojavljuje sam po sebi već za kojim morate 

da tragate. Kad se desi ubistvo, to je podatak koji mora da uđe 

u statistiku, jer ne možete prikriti jedno ubistvo. Trgovci narkoticima, 

trgovci ljudima, ilegalne emigracije, trgovci kradenim 

vozilima, privredni kriminal, to su stvari koje se ne pojavljuju u 

statistici i policija za tim mora da traga. 

Moram da kažem da su i obučenost naših policajaca i materijalno-tehnička 

opremljenost bile jako loša i da smo u poslednje 

vreme učinili, reći ću slobodno da sam i ja lično učinio 

puno da se putem obnovljenih kontakata sa zemljama Zapadne 

Evrope negde neka materijalna sredstva omoguće da naša policija 

dobije opremu i da se policija školuje na savremen način. 

To još nije na nivou na kome bih ja voleo da bude. Međutim, 

postoji više različitih gledanja. U ovom trenutku u pripremi su 

dva zakona. Jedan je zakon o policijskoj etici, a drugi je zakon o 

policijskom školstvu. Govoreći konkretno o akciji “Sablja”, moram 

da kažem da iz svih informacija koje imam, kao čovek koji 

se bavi bezbednošću i koji kontaktira s velikim brojem ljudi iz 

OEBS-a ili iz stranih policija ili parlamentarnih grupa, da je ovo 

najsveobuhvatnija akcija koja je izvedena na našim prostorima, 

blago rečeno u istoriji Evrope. Neko će reći da to nije dovoljno, 

neko će reći da je fascinantno što je uhapšeno 10.600 ljudi, 

neko će reći da je fascinantno što je podneto samo četiri do pet 

hiljada prijava. Neko će se s tim igrati na razne načine, ali po 

onome što smo mi radili kao istraživanje javnog mnjenja i po 

onome što sam ja dobijao kao pisma u Skupštini Srbije, najveći 

deo javnosti u Srbiji podržao je vanredno stanje takvo kakvo 

jeste. Verovatno je moglo da bude bolje urađeno, verovatno je 

u nekim srećnijim zemljama moglo da se bolje organizuje. Ali, 

verujte mi, tog 12. marta, u trenucima kada ne znamo ko je još 

sve na nišanu organizovanog kriminala i ko sve može da pogine 

u sledećih pola sata, mi smo se vrlo stisli i u trenutku kada 

pojedine opozicione partije traže da organizujemo koncentracionu 

vladu u koju će ući Radikalna stranka, Stranka srpskog jedinstva, 

bivša Socijalistička partija, odnosno Socijalistička partija 

Srbije, u tom trenutku nisu postojala bolja politička rešenja 

ni bezbednosnija rešenja nego dovesti vanredno stanje u fazu u 

kakvu smo ga doveli. Moguće je, i ja sam pobornik toga, da uvek 

može bolje, ali činjenica je da je mnogo stvari učinjeno. Ja sam 

generalno zadovoljan. Cela akcija će se završiti tako što ćemo 

dobiti epilog na sudovima i tek tada ćemo moći da kažemo šta 

je urađeno. Ja sam skoro na gostovanju na jednoj televiziji, kad 

su me pitali da li će biti suđenje iza rešetaka ili iza pancirnog 

stakla itd., rekao da mene to suštinski ne interesuje, nego me 

iz cele ove akcije i kasnije tužilaštva i sudstva zaista interesuje 

da li su zaista okrivljeni krivi, da je policija odradila svoj posao 

maksimalno korektno i da ljudi koji su okrivljeni dobiju maksimalne 

kazne, naravno po zakonu. Ovde su neke stvari rečene 

koje neću reći da ne stoje, ali koje se sa mojim saznanjima krše, 

odnosno rečeno je da ne postoji zemlja u svetu koja ima policijski 

pritvor duži od jednog, dva ili tri dana. Reći ću vam da je nedavno 

u Velikoj Britaniji po zakonu o borbi protiv terorizma tek 

posle godinu i više dana čovek izveden pred istražnog sudiju. 

Znači, ležao je u pritvoru, nije imao pravo ni na kakav kontakt 

ni s advokatom, ni sa kim. Po tom zakonu ne zna se gde mu se 

sudi. Optužnicu mogu da vide samo sudija i delimično advokat.


Ne može svako da bude advokat takvom čoveku koji je optužen 

ili okrivljen da je terorista. Jednostavno, zakon iz oblasti ljudskih 

prava vrlo je restriktivan. Međutim, ja sam imao priliku da 

razgovaram s ljudima iz OEBS-a i to ste imali priliku već da čitate 

u medijima, mi smo doneli jednu odluku da se u principu 

policijski pritvor produži onoliko koliko odluči sama Skupština, 

odnosno da posle par meseci mi vidimo da li je ta odluka dovela 

do nekog rešanja, odnosno da li zaista to policiji u velikoj 

meri znači, odnosno da li će ljudi koji su tretirani tom zakonskom 

odlukom biti osumnjičeni zaista na pravi način i tretirani 

na sudu. Ukoliko se to ne dogodi, budite sigurni, mi ćemo ukinuti 

tu odluku i vratićemo, neću reći na redovno, ali na stanje 

koje je ranije bilo. 

Ono što je isto veoma bitno reći, to je da mi i u Odboru za 

bezbednost – ja sam izabran kao predsednik bez ijednog glasa 

protiv – kao ljudi, objektivno odgovorni za kontrolu policije, na 

neki način činimo maksimalne napore da uvedemo sistem na 

koji ćemo na pravi način moći da kontrolišemo policiju. Počeli 

smo prošle godine sa posetama Ministarstvu unutrašnjih poslova. 

Veliki broj članova Odbora je negativno fasciniran onim 

što je imao prilike da vidi tamo. Tu su neke kolege koje su bile 

sa mnom u poseti gradskom SUP-u i ne mogu prosto da verujem 

da policija s tim rad. Verujte mi, to je na nivou Šerloka 

Holmsa. Znači, to je davno prošlo vreme. I zbog toga što naša 

zakonska regulativa, odnosno naš Poslovnik o radu u Skupštini 

Srbije po meni nije kvalitetan da bi mogao na pravi način da 

kontroliše rad unutrašnjih poslova, mi ćemo imati više poseta 

inostranstvu koje će biti formirane od više inostranih fondacija 

i imaćemo priliku da razgovaramo s ljudima koji vode slične 

odbore i da kasnije implementiramo u naše zakonodavstvo, odnosno 

u naš Poslovnik o radu na koji način možemo da radimo 

civilnu kontrolu vojske i policije. Takođe moram da kažem da 

sam bio pobornik toga da policija ne može da bude maksimalno 

iskrena na Odboru za bezbednost jer imamo jako loša iskustva. 

Ta loša iskustva su se pokazala kad je, recimo, bio rađen 

Anketni odbor za ubistvo Pavla Bulatovića. Imali ste tu brošuru 

sa nekih pet stotina, šest stotina strana, stenografske beleške 

Radikalna stranka je prodavala za pet, šest stotina dinara. I 

dalje mislim da političari koji se bave bezbednošću ne razumeju 

sistem bezbednosti i nemaju tu bezbednosnu kulturu, što na 

neki način zakonski nije regulisano. Bezbednosna kultura je toliko 

niska da što saznaju na Odboru za bezbednost ili na nekim 

drugim odborima oni koriste za svoju političku promociju time 

što će promovisati nešto što su saznali kao tajnu, a ekskluzivni 

su oni koji to znaju. I mislim da se mi kao političari i građani 

Srbije pre svega moramo edukovati kad je reč o bezbednosti, 

a kasnije očekivati da i Ministarstvo unutrašnjih poslova prati 

taj standard. 

Miloš Vasić: Kako je moguće da Specijalna antiteroristička 

jedinica i Žandarmerija nisu uspele da uhvate Lukovića i 

Spasojevića žive, dakle dvojicu ljudi koji su najviše od svih mogli 

da kažu o sprezi kriminala i vlasti u protekle dve i po godine? 

To je taktička situacija koja se javlja kao nejasna. Ako biste 

bili ljubazni da kažete kako je došlo do incidenta? Jer, koliko ja 

shvatam, od tih jedanaest hiljada koji su pre ili kasnije privođeni, 

to je bio jedini nasilan incident. 

Svetislav Aranđelović: LUKIĆ JE ODGOVORIO 

Na to pitanje je na jednoj od konferencija za novinare odgovorio 

načelnik Resora javne bezbednosti MUP-a Republike 

Srbije general-pukovnik Sreten Lukić. Dat je, dakle, odgovor od 

nadležnog starešine Ministarstva unutrašnjih poslova. 

Dragan Maršićanin: SPEKULACIJE 

Upravo ovakve stvari ne bi smele da budu dopuštene kada 

se radi o analizi svega onoga što prati akciju “Sablja” i što se 

tiče rasvetljavanja atentata na predsednika republičke vlade i 

na borbu protiv organizovanog kriminala. Jednostavno, postoje 

neke sporne stvari i na te sporne stvari moraju se dobiti potpuno 

tačne informacije od strane onih koji su nadležni. Jer, izvinite, 

ovakvi odgovori dopuštaju da se nastavi sa špekulacijama. 

A ja ću te špekulacije, koje su u javnosti dobro poznate, izreći i 

ponoviti ono što se priča – da oni nisu ubijeni u akciji hapšenja. 

Pogotovo kad se tome doda da se ne može dobiti odgovor na pitanje 

kako je nekoliko dana pre te akcije u novinama objavljena 

informacija o hapšenju Mileta Lukovića, o njegovom ranjavanju 

i odvođenju na bolničko lečenje. Iz Ministarstva unutrašnjih 

poslova ta je informacija zvanično dobijena i objavljena u 

novinama. Dok se te stvari ne rasvetle, mi ćemo imati problem. 

Izvinite, ali to je jednostavno tako. 

Miloš Vasić: Šta je tačno gospodin ministar Mihajlović mislio 

kada je u par navrata izjavio da su mu vezane ruke i da ga 

drugi sprečavaju u vršenju službene dužnosti? 

Dragan Šutanovac: Ja ne mogu da kažem šta je gospodin 

Mihajlović tačno mislio, to samo on zna, ali je činjenica da je 

u tom periodu kada je on to izjavio situacija bila takva da su 

naši zakoni koji tretiraju stanje bezbednosti bili vrlo demokratski 

u odnosu na situaciju koja je postojala u našoj zemlji. I mislim 

da su njemu praktično, usvajanjem Zakona o borbi protiv 

organizovanog kriminala, odnosno o organizaciji državnih organa 

u borbi protiv kriminala, odvezane ruke i omogućeno da 

Ministarstvo unutrašnjih poslova na kvalitetan način radi svoj 

posao. 

Miloš Vasić: Pitanje za gospodina Aranđelovića – kada planira 

da započne borbu protiv urbanističke mafi je u Beogradu 

koja je infi ltrirana u nove strukture vlasti i političke stranke? 

Srbislav Aranđelović: Kao što sam u svom prethodnom izlaganju 

izneo, prioritet rada Ministarstva unutrašnjih poslova u 

narednom periodu jeste rad na otkrivanju krivičnih dela privrednog, 

odnosno fi nansijskog kriminala. Prema tome, biće zahvaćene, 

zajedno s drugim nadležnim državnim organima, i 

druge sfere privrednog poslovanja, a u tom sklopu odgovor i 

na ovo pitanje. 

Miloš Vasić: Pitanje za gospodina Beljanskog – šta je uradio 

u Savetu za borbu protiv korupcije? Da li je identifi kovao korumpirane 

ljude u sistemu? 

Slobodan Beljanski: Upravo zbog toga što sam naišao na otpor 

u nastojanjima da se to učini, podneo sam ostavku. 

Miloš Vasić: Pitanje za gospodina Maršićanina i DSS: da li 

se smatraju odgovornim za to što su posle 5. oktobra omogućili 

najprljavijim strukturama bivšeg režima da opstanu i unaprede 

svoje delovanje, izazovu podelu u DOS-u kako bi i dalje 

vladali i ko je politički profi tirao od toga – da li gospodin 

Koštunica koji je ostao bez funkcije ili gospodin Đinđić koji je 

ostao bez života? 

Dragan Maršićanin: To je ona stara teza da je DSS odnosno 

gospodin Koštunica kao predsednik Savezne Republike 

Jugoslavije štitio Radeta Markovića koji je bio načelnik Službe 

državne bezbednosti u nadležnosti republičke vlade. Dakle, kao


što danas gospodin Marović ne može da smeni sadašnjeg načelnika 

BIA, tako gospodin Koštunica kao predsednik SRJ nije 

mogao da smeni, niti je bilo u njegovoj nadležnosti, niti je imao 

bilo koji instrument da smeni načelnika Službe državne bezbednosti 

Radeta Markovića. Radi se o onoj čuvenoj političkoj 

priči koja prati ceo slučaj. Gospodin Marković je smenjen kada 

su održani republički izbori u decembru, kada je konstituisana 

republička vlada i kada je republička vlada od januara mogla 

to da učini. Pre toga je postojao onaj prelazni period kada su 

tri stranke imale ministre u Ministarstvu unutrašnjih poslova. 

Odluka se donosila jednoglasno i predstavnici su bili – predstavnik 

DOS-a a ne DSS-a, zatim SPO-a i SPS-a. Odluka nije 

mogla biti doneta. Odgovor na to pitanje se može naći i u starim 

arhivama i u odgovorima koje je sam gospodin Đinđić u to 

vreme davao na drugi način nego što se danas u javnosti plasira 

od strane Demokratske stranke. 

Miloš Vasić: Ministar Mihajlović je u intervjuu “Večernjim 

novostima” izjavio da ima naznaka da su u ubistvo premijera 

umešane i neke strane službe i da li su takve službe bile povezane 

sa zemunskim klanom. Da li je u dosadašnjem operativnom 

radu otkriven bilo kakav strani ugao? 

Dragan Šutanovac: Bilo bi neprimereno da ja tumačim 

izrečenu konstataciju ministra Mihajlovića. Istorija je u toku 

i ja kad bih dao bilo koji komentar validan ovde, to ne bi bilo 

korektno s moje strane, ni kao Dragana Šutanovca ni kao čoveka 

koji se profesionalno bavi sistemom bezbednosti. Znači, 

niko od ljudi koji se bave bezbednošću iz Ministarstva unutrašnjih 

poslova neće vam reći da li je toga zaista bilo ili nije bilo, 

odnosno nemojte očekivati da vam gospodin Aranđelović sada 

kaže: jeste, postoje strane službe koje su bile umešane u to i to. 

Možda postoje indicije. To je jako široko i to je ono što je dozvoljeno 

da se kaže. 

Miloš Vasić: Šta je sa takozvanom duvanskom mafi jom, zašto 

nju niko ne pominje i zašto još nije zasečena “Sabljom”? 

Srbislav Aranđelović: Što se tiče duvanske mafi je, tu se već 

u dužem vremenskom periodu preduzimaju konkretne mere i 

očekujemo rezultate. 

Dragan Maršićanin: Samo da dodam, prema zvaničnim podacima 

sedamnaest odsto ukupnog prometa cigareta je nelegalno. 

Prema drugim podacima taj procenat je negde oko trideset 

odsto. Ukupan promet cigareta i duvana u toku godine iznosi 

oko 450 miliona maraka ili oko 225 miliona evra. Mi smo govorili, 

sećate se, u parlamentu Republike Srbije, o potrebi formiranja 

anketnog odbora za ispitivanje stanja u oblasti proizvodnje 

i prometa duvana. To nije bilo prihvaćeno. Pre svega smo 

skretali pažnju na jednu uredbu Vlade Republike Srbije kojom 

se dopušta bez carinjenja i bez ispraćanja robe tranzit cigareta 

kroz Srbiju, i na delove Srbije koji su Srbija i Crna Gora kao država, 

dakle na Kosovo i Metohiju, a bez evidencije o tome. I to 

je jedan od kanala – i gospodin Šutanovac svakako to zna – koji 

se kasnije i na međunarodnim skupovima cenio kao jedan od 

osnovnih kanala šverca duvana u Srbiju. 

Dragan Šutanovac: Pošto sam prozvan, činjenica jeste da je 

zvanično statistički oko sedamnaest odsto trgovine duvanom na 

crno i činjenica je takođe da duvanska industrija u Nišu i Vranju 

beleži rekordne rezultate unazad dvadeset godina. Problemi je 

postojanje Kosova i Metohije kao centra za šverc duvanom, postoji 

problem nepostojanja zajedničke granične policije. Znači, 

mi smo jedina zemlja u Evropi, ne znam da li i u svetu, koja 

nema zajedničku graničnu policiju. A daću vam primer da recimo 

Republika Srpska i Federacija Bosne i Hercegovine, koja je 

bila u ratnom stanju, ima zajedničku državnu graničnu službu. 

Ono što hoću da vam kažem o ovim zvaničnim ili nezvaničnim 

procentima, Kanada i Velika Britanija imaju veći stepen šverca 

duvana nego Srbija i Crna Gora. Tako da znate da su ovi rezultati, 

sedamnaest odsto u odnosu na ono što je bilo 97 odsto, 

jako dobri. Mogu da budu bolji, moraju da budu bolji, ali nemojte 

očekivati da to može da se reši za dve godine. Duvanska 

mafi ja je jedna od najjačih mafi ja na svetu, pored narko-mafi je 

i mafi je koja se bavi trgovinom naftom i oružjem. I mogu vam 

reći da i tu imamo solidne rezultate i niko nas još nije prozvao – 

a prisustvovao sam raznim sastancima – što se ne borimo protiv 

duvanske mafi je. 

Miloš Vasić: Koliko je članova surčinskog klana u zatvoru i 

zašto su osumnjičeni? Zbog čega je prijavljen Branković Peconi 

i zašto je zadržan pa pušten Narandžić Limun, kao i Ljiljana 

Buha? 

Srbislav Aranđelović: Na to pitanje u ovom trenutku možda 

bi bili pozvaniji da odgovore nadležni pravosudni organi. A 

poznato je o čemu se zapravo radi – da je tokom akcije “Sablja” 

zahvaćen i surčinski klan. Ono što bih hteo da kažem i posebno 

istaknem vezano za krivična dela ubistva koja su izvršena 

u ranijem periodu, s obzirom na to da nisu rasvetljena, jeste 

to da se nastavlja intenzivan rad na rasvetljavanju tih krivičnih 

dela. Jer, činjenica je da kod nas postoje razni oblici fi nansijskog, 

odnosno privrednog kriminala, što će biti prioritet u 

radu akcije “Sablja” u narednom periodu, ali jeste i sada. Tu posebno 

naglašavam da će tu biti uključeni Ministarstvo fi nansija, 

poreska policija i drugi nadležni državni organi i inspekcijske 

službe. O čuvenoj “beloj knjizi” koja je na volšeban način došla 

do našeg domaćina Vasića, određeni broj ljudi koji se tretiraju 

kao zemunski klan sada su iz takozvanog surčinskog klana. I 

ta teza o tome da je jedan klan zaštićen a drugi nije vrlo se politički 

protura u smislu da sadašnja vlast ima vezu sa surčinskim 

klanom, a nije imala vezu sa zemunskim, odnosno sad smo mi 

rešili da uništimo zemunski da bi surčinski bujao. Znači, to je 

neistina. Reći ću vam da su svi oni međusobno uvezani – i taj 

takozvani surčinski i zemunski i požarevački itd. klanovi – što 

kumovskim što rodbinskim vezama i da se glavni ljudi koji su 

bili obeleženi da deluju na području Surčina sada nalaze u velikom 

broju u zemunskom klanu. Očekivati sad da se to podeli 

i da kažemo kako jedni žive u jednoj zgradi a drugi u drugoj, 

to ne postoji u kriminalu. I vrlo je laički komentarisati to kao 

surčinski klan. 

Miloš Vasić: Ministar Mihajlović – glasi pitanje – reče da 

zna gde je Ljubiša Buha Čume i da je dostupan policiji. Da li da 

mu verujemo? 

Dragan Šutanovac: Da verujemo. 

Miloš Vasić: Da li ima jačih indicija i dokaza da je ubistvo 

Zorana Đinđića politički inspirisano i kada će se izaći sa konkretnim 

dokazima? 

Dragan Maršićanin: Ja ću kao i moji prethodnici da kažem 

– neka istraga pokaže. S mafi jom se nije igrati. Mislim da tu 

treba tražiti razloge i da će tu istraga pronaći motive izvršenog 

atentata. Ne znam da li je istraga došla do bilo kakvih konkretnih 

zaključaka, mislim da ide veoma sporo, nedopustivo sporo, 

da ima bilo kakvih indicija da se radi o političkom ubistvu i da 

neko od političara stoji iza toga. Mislim da će to pasti u zaborav 

polako na način kako neopravdano pada u zaborav i pritisak 

na medije koji je vršen od strane Biroa za informianje Vlade 

Republike Srbije, čiji je jedan od osnovnih zadataka bio upravo 

da uveri javnost da se radi o pokušaju državnog udara da bi va-


ljda Dule Spasojević bio predsednik vlade ili tako nešto. 

Miloš Vasić: Kad smo kod civilne kontrole nad policijom, 

odnosno službama bezbednosti, poznato je da se u dobro uhodanim 

i u dobro staloženim starim parlamentima ne javljaju 

ovakve vrste problema, poput problema sa ovim Anketnim odborom 

koji je gospodin Šutanovac pominjao, gde je na 526 strana 

radikalske brošure izneta čitava gomila državnih, vojnih i 

službenih tajni i to ponekad takve delikatnosti da sam se zgranuo 

kad sam to pročitao. Dakle, moje pitanje glasi: da li je moguće 

da poslanici u parlamentu, kad su već članovi nekog odbora, 

ad hoc anketne grupe, istražne grupe ili državne komisije, 

da li se mogu naučiti da poštuju elementarne bezbednosne premise, 

dakle, da sačuvaju državnu, službenu ili vojnu tajnu ako 

imaju s njom posla, da se to ne kolportira okolo. Koliko je meni 

poznato, ima parlamenata u kojima poslanici koji rade takve 

stvari potpisuju izjave o čuvanju tajnosti itd. i zajedno se dogovaraju 

koliko će od toga izaći u javnost, a koliko neće, da se ne 

bi oštetili interesi države. 

Dragan Šutanovac: Ja sam za vreme vanrednog stanja kooptiran, 

odnosno postao sam u vladi član Saveta za državnu 

bezbednost i na drugoj sednici tog Saveta potpisao sam izjavu 

pod punom materijalnom i krivičnom odgovornošću da ću 

čuvati sve službene tajne do kojih dođem na tim sastancima. I 

ne znam, da vas sad ne lažem, koji je to vremenski period koji 

me obavezuje da te tajne čuvam. Međutim, mi nemamo zakonsku 

regulativu koja će negde mene lično ili nekog drugog, ako 

potpiše tako nešto, dovesti pred sud i reći: taj čovek je odao 

takvu i takvu tajnu i zaglaviće u zatvoru toliko i toliko godina. 

Generalno, civilna kontrola oružanih snaga u Jugoslaviji, odnosno 

u Srbiji, neću pričati o Crnoj Gori, na jako je niskom nivou. 

Ono što smo mi uradili za svaku je pohvalu i verujte mi da 

je to zaista puno. I ja se ponosim time što je u Odboru za bezbednost 

gotovo u svakom trenutku glasanje jednoglasno. Znači, 

nikad tu nemamo nekog trvenja. Skoro smo imali zajedničku 

sednicu sa Odborom za Kosovo i Metohiju i mi smo demonstrirali 

kao Odbor za bezbednost jedan vrlo jasan stav po pitanju 

bezbednosti, nevezano od toga što su se naše kolege iz Odbora 

za Kosovo i Metohiju isvađale pred nama, imale različite stavove 

i oko raznih stvari se drugačije ponašale. Mora da se uvede 

posebna zakonska regulativa – govorim o poslanicima – koja 

će tretirati izjave koje daju poslanici. Oni moraju da se obavežu 

pismenim putem i bez obzira na to što imaju imunitet u trenutku 

kad su poslanici, ukoliko daju bilo kakve informacije koje 

se tiču sektora koji oni obrađuju, a to u ovom trenutku može 

da bude civilna kontrola vojske, to može sutra da bude u poljoprivredi 

i dalje. Na Zapadu su jako interesantne stvari koje 

će se dešavati u poljoprivredi. U Americi postoje tajne u vezi s 

kukuruzom kao što su kod nas bilo koje druge službene tajne. 

I mislim da onda zakonski za takva pitanja ne treba da postoji 

poslanički imunitet. Jednostavno, ukoliko takvu stvar puste u 

javnost, moraju da odgovaraju. 

Mi smo imali jedan primer iz prakse. Kad je bila otmica 

Milije Budimir Babovića, od strane zemunskog klana, na predlog 

savezne policije Nemačke i policije Bavarske, rečeno nam 

je da pokušamo na sve načine da sprečimo medije da pišu o toj 

otmici, imajući u vidu da na taj način dovodimo u pitanje život 

gospodina Budimir Babovića koji je najmanje kriv što je otet. I 

mi smo uspeli da stvorimo jedan vrlo korektan odnos sa urednicima 

medija i da kažemo: ne možemo da vam zabranimo, ali 

molimo vas nemojte pisati. Kada se bude sve okončalo, imaćete 

svi identičnu informaciju i neće niko biti u boljem ili lošijem 

položaju. Par dana nakon toga Vojislav Šešelj je izlazeći iz sudnice 

gde mu se sudilo ne znam u kom postupku pred svima rekao 

da je otet Milija Budimir Babović itd. U tom trenutku je život 

tog čoveka postao ugroženiji nego što je bio. 

Dragan Maršićanin: Mi smo veoma daleko od demokratskog 

poretka. I to je sad duga priča, ali to je jednostavno činjenica. 

Uzmite samo primer Narodne skupštine. Na stranu pitanje 

njene legitimnosti i tako dalje, čak i kad bi se s te strane dovela 

u red, a nije dovedena u red pa je nelegitimna i nelegalna, ona 

je prazna ljuštura. U njoj ne postoji pravi skupštinski život, ne 

postoji pravi parlamentarni rad. Odbori su jedna ljuštura kao 

što je i cela Skupština jedna prazna ljuštura u kojoj se ništa ne 

dešava. I ona je zapravo nešto što je puki privid da Srbija ima 

instituciju koja se zove Narodna skupština. Sve to što se na odborima 

dešava zapravo je puki i pravi privid. Svaki predlog, i 

danas je pomenut i izneti su razlozi koji apsolutno ne mogu biti 

prihvatljivi za bilo koga ko zna šta čini suštinu parlamentarnog 

života i suštinu demokratskog poretka. Svojevremeno, dok smo 

mi bili u DOS-u u sasvim drugačijim odnosima, predlagali smo 

da na čelu Odbora za budžet Narodne skupštine, kako bi kontrolisao 

budžet Republike Srbije, bude predstavnik opozicione 

stranke. Mi smo odmah dobili onu etiketu: aha, vi ste za radikale, 

vi ste za SPS. A što je to tako u Britaniji, to se nikoga ne 

tiče. Kada je formirana državna komisija posle ubistva Kenedija, 

tamo je predstavnik opozicione stranke bio predsednik komisije 

koja je vršila istragu o tom događaju. To se ovde zaboravlja. 

Jednostavno, mi moramo još jako mnogo vremena i truda da 

uložimo da dođemo do demokratskog poretka, da shvatimo šta 

čini njegovu suštinu i da počnemo da gradimo Narodnu skupštinu 

kao instituciju koja će tek onda moći zaista da se organizuje 

preko nadležnih odbora, i parlamentarna kontrola rada 

Ministarstva unutrašnjih poslova i na saveznom nivou, na nivou 

državne zajednice, kao i parlamentarna kontrola vojske. 

Dotle će to biti zaista samo puko iznošenje činjenica, statističkih 

podataka, izveštaja o radu – palo ovoliko krivičnih dela 

za tri odsto odnosno četiri odsto više. Je l’ to tako? Jeste. Hvala, 

doviđenja. Tačno je da ministar dolazi na te sednice, da je načelnik 

Resora javne bezbednosti dolazio, tačno je da načelnik 

Službe državne bezbednosti nije dolazio jer je rekao da tamo ne 

može da iznosi te podatke, ali je isto tako tačno da može, ukoliko 

postoji politička volja, a ona ne postoji, da se formiraju anketni 

odbori gde će poslanici biti obavezni da ono što se na tom 

odboru utvrdi kao državna tajna, čuvaju kao državnu tajnu, a 

zakoni sankcionišu odavanje državne tajne. U tom smislu argument 

da to nije moguće učiniti iz ovog razloga, jednostavno 

ne stoji. 


Kriminalna scena u Srbiji «resetovana» je i od kraja vanrednog 

stanja do danas policija i BIA beleže uspehe. Došlo je do 

konsenzusa među svim institucijama i poznavaocima da je akcija 

«Sablja» bila apsolutni uspeh. Ipak, nova vlast i dalje – iz razloga 

ideološke zatucanosti – pokušava da ospori «Sablju», razvodni i 

revidira njene rezultate.

74 VREME IZAZOVA // STVARNOST I TELEVIZIJA 

BEOGRAD, FAKULTET POLITIČKIH NAUKA, 21. JUNA 2003. 

STVARNOST I TELEVIZIJA 


Učesnici: 

LJILJANA BAĆEVIĆ, direktor Centra za politikološka istraživanja Instituta za društvene nauke; 

OLJA BEĆKOVIĆ, novinar i autor emisije “Utisak nedelje”; 

SNJEŽANA MILIVOJEVIĆ, profesor Fakulteta političkih nauka i bivši član Saveta za radio-difuziju; 

DEJAN MIJAČ, pozorišni reditelj i predsednik Upravnog odbora Radio-televizije Srbije. 

Voditelj tribine bio je NEBOJŠA GRUJIČIĆ, urednik kulture u “Vremenu” 

TELEVIZIJA U DEMOKRATSKIM PROCESIMA 

ja, mediji uopšte, samo jedna od desetine društvenih institu- 

iljana Baćević: Televizija ili mediji uopšte i demokratski cija, i često zahteve koji se postavljaju pred medije smatram 

Ljprocesi i demokratizacija društva, barem kada je reč o po- preteranim. 

slu kojim se ja bavim, operacionalizuje se kao uloga medija, u Najpre, u informativnoj sferi očekuje se da mediji informi- 

ovom slučaju televizije, u društvenim promenama. Znači, pitašu građane o društvenoj stvarnosti na način koji bi trebalo da 

nje koje se postavlja jeste da li mediji, a onda i televizija, mogu bude pravovremen i koliko-toliko objektivan. Druga sfera u ko- 

da učine nešto i da proizvedu jednu društvenu promenu. Kada joj se jako mnogo očekuje od televizije jeste da ona ostvaruje 

govorim o društvenoj promeni, ne mislim pritom na one male svoju obrazovnu funkciju. Ta funkcija se može smatrati usko 

promenice a la minute, kada se recimo usvajaju oblici izražava- obrazovnom, ali, naravno, i šire obrazovnom u smislu da medinja, 

način oblačenja, čak i način ponašanja koji se na televiziji ji treba da kompenzuju nedostatke obrazovnog sistema i obra- 

prezentira kao jedan poželjan način, nego govorim o temeljnim zovnih i kulturnih institucija uopšte. Od medija se tako očekuje 

društvenim promenama – kada je jedno stanje temeljno i ire- da lansiraju i potpomažu prihvatanje dominantnih i pozitivnih 

verzibilno promenjeno, i kakve god bile druge društvene insti- vrednosti u društvu, a da se pritom tako nešto uopšte ne očetucije 

i kako one god delovale, ta promena je defi nitivna. kuje od nekih uporedivih institucija, kao što je recimo obrazov- 

Dakle, šta televizija i mediji uopšte mogu da učine u sferi ni sistem, i, na primer, religijske organizacije. To se ne očekuje 

društvenih promena, pa onda i u ovoj oblasti o kojoj je reč – od vrlo moćnih društvenih institucija kakve su recimo politič- 

u sferi demokratizacije društva? Podsećam vas da je televizike stranke, vlast, no sve se to nekako očekuje od medija i od te- 

A. ANĐIĆ

VREME IZAZOVA // STVARNOST I TELEVIZIJA 75 

levizije. Međutim, njihove mogućnosti delovanja, mogućnosti 

medija, po prirodi stvari su ograničene, a ona najbolja delovanja 

medija na planu društvenih promena mogu biti ostvarena 

samo pod uslovom da u društvu već postoje objektivni uslovi 

ekonomske, institucionalne, političke, strukturalne prirode. 

Tek onda televizija i mediji mogu da potpomognu takvu poželjnu 

društvenu promenu kao što je demokratizacija. I, naravno, 

pod pretpostavkom da mediji deluju u saglasnosti sa tim drugim 

institucijama. 

Pitanje odnosa medija s jedne strane i političkih i ekonomskih 

elita s druge strane jeste pitanje koje se postavlja u svim 

društvima, ne samo u ovom. Pritom treba imati u vidu da je to 

krajnje neravnopravan odnos. Mediji kao takvi nemaju nikakvu 

izvornu moć. Oni nemaju svoju autentičnu moć kao što na 

primer ima ekonomska ili politička elita ili neke druge institucije, 

kao što je na primer vojska. Televizija je nešto što deluje 

pod određenim uslovima. Kada se oni steknu, ona deluje na 

svoju publiku. 

Politička i ekonomska elita nalaze se u mnogim državama, 

pa i u ovoj, u odnosu međusobne konkurencije. Tu konkurenciju 

treba shvatiti jako uslovno. Politička moć i ekonomska moć 

su dve stvari koje su veoma konvertibilne. Možete vrlo lepo 

da ih zamenite jednu za drugom, to jest da vam politička moć 

obezbedi ekonomsku moć i obratno. Sa treće strane stoje mediji, 

koji su izloženi pritiscima ovih dveju elita, i još pritiscima 

publike, ili, da pojednostavim, pritiscima tržišta. U toj situaciji 

mediji imaju autonomiju i oni je i koriste. Znači, imaju neku 

meru samostalnosti. Ali, mediji su uvek izraz stanja u društvu. 

Ono prema čemu apsolutno, nepogrešivo možete prepoznati ko 

je na vlasti u bilo kojoj državi jeste ko ima najveći uticaj na medije. 

Zbog toga što mediji nisu uzrok, nego su posledica. Oni su 

indikator stepena demokratizacije jednog društva. 

Političke elite po prirodi stvari ostvaruju uticaj na takozvane 

javne medije. Javni mediji stoga i postoje. To su neka rešenja 

koja možda nisu dobra ali su kao takva usvojena u svetu. Javni 

mediji su po prirodi stvari pod uticajem političkih elita, dok su 

komercijalni mediji pod uticajem ekonomskih elita. Mediji u 

privatnom vlasništvu ne reprezentuju opšti interes, već interes 

vlasnika. 

I sada, sa postojanjem javnih i komercijalnih medija pokušava 

se uspostaviti balans, odnosno da nijedna od ove dve elite 

nema dominantan uticaj na medije i da može da se ostvari koliko-toliko 

solidan okvir za ono šta jeste osnovna uloga medija. 

S tim što, naravno, treba imati u vidu da su mehanizmi koji se 

koriste za održavanje te ravnoteže opet prevashodno u rukama 

elita i da tu postoji i treći član – publika. 

Publika je neko ko je prilično bespomoćan u ovoj konstelaciji 

stvari, ali se smatra uobičajenim da je uloga javnih medija, 

u stvari, da zadovoljavaju interese publike, s tim što tu opet 

postoji stalna napetost između onoga šta jeste interes publike, 

odnosno čitalaca, slušalaca, gledalaca, građana uopšte s jedne 

strane, i političkih elita za koje sam već rekla da praktično 

ostvaruju i najsnažniji uticaj na javne medije. 

STANJE NA NACIONALNOJ TELEVIZIJI 

Dejan Mijač: Najpre moram da kažem da sam ja, za razliku 

od ovde uvaženih mojih sagovornika, čovek koji je potpun 

amater u ovoj oblasti. Kao takav sam i došao za predsednika 

Upravnog odbora Radio-televizije Srbije. To je za mene lično 

bilo veliko iznenađenje koje me nije napustilo ni do ovih trenutaka 

kada mi kao Upravni odbor odlazimo sa ove televizije i 

kada dolazi neki drugi, nadam se bolji i efi kasniji upravni odbor 

od nas. 

Kada sam dolazio znao sam da ima milion problema, ali ni- 

sam znao da me jednog trenutka cela ta stvar može i usrećiti. A 

usrećila me je onda kada sam saznao da mogu odatle da odem. 

To je jedan od najsrećnijih momenata u mom životu i ravan je 

samo onome kada sam izlazio iz vojske. 

Međutim, moram da vam kažem zbog čega sam to uradio. 

Ljudi za koje sam glasao došli su na vlast prvi put u mom životu. 

I neko se od njih setio da pozove i mene kao nekakvu pomoć. 

Ja sam ih ozbiljno pitao da li oni stvarno misle da je to neka pomoć 

i video sam da je stvar zaista toliko beznadežna da se i od 

mene pomoć može očekivati. 

I pošto je skup ljudi koji je činio Upravni odbor bio vrlo zgodan, 

pristao sam da to radim. Šta sam zatekao? Bombardovanu 

televiziju, izginule ljude, uništeno tehničko srce televizije, devedeset 

pet odsto predajnika srubljenih. Zatekao sam televiziju 

koja je kao i cela država sistematski uništavana, ali malo jačim, 

izrazitijim pljačkama iznutra, televiziju koja je bila dezorijentisana, 

rasturena što se tiče stvaralačkog potencijala i obezglavljena. 

Sve ono što je vredelo napustilo je tu televiziju. Godinama 

je to trajalo. U tom trenutku trebalo je da se desi nešto kao prelazni 

period koji bi trebalo da bude uvod u preobražaj, u tranziciju 

te televizije u takozvani javni servis. 

Prvo smo se uputili kod Radeta Veljanovskog. Kada sam otišao 

kod njega on me je obradovao kada mi je dao predlog zakona 

koji je docnije prošao to što je prošao, da bi sada izgledao 

ovako kako sada izgleda. Kažem, zaista me je obradovao, 

jer sam kazao: evo najzad sreće za Srbiju, dešava se jedna lepa 

stvar i tu stvarno vredi učestvovati i pripremati ovu nemogućnost 

u ovakvim mogućnostima. Premda, ako se Rade seća, a verovatno 

se seća, rekao sam mu da to tako idealno ne može biti. 

Ali, svi, pa i ova vlast, u početku smo bili zbunjeni. Još se 

ljudi nisu snalazili u krmarenju državom, ali sam znao da će 

oni vrlo brzo da se snađu. A kada se snađu znao sam da će prvo 

što požele biti da televiziju drže pod kontrolom i da tu kontrolu 

lako, majci, neće ispustiti. Zato se, mislim, vredelo boriti na početku 

kada smo svi bili zbunjeni i zatečeni. 

Desilo se dakle da smo u početku, kada je sve nekako bilo 

v.d. stanje, jedino mi kao Upravni odbor bili konstituisani, kao 

neko ko može nešto da predstavlja u pravnom obliku. Ispalo je 

tako da sam par puta morao da idem u vladu. Prvo pitanje koje 

sam tamo postavio bilo je zašto se skida ta televizija sa pretplate. 

Jer, koliko sam video u svim onim dokumentima ostalih 

televizija svuda u svetu, toga nigde nije bilo. Jedino je naša 

vlast izašla, kao, u susret građanima jer im je to obećala na izborima. 

Naravno, na izborima su oni mnogo šta obećali, masu 

toga nisu uradili, masu toga neće nikada ni uraditi, ali sa ovim 

su požurili. 

Jasna je stvar zašto – da bi prebacili stvar na budžet. Kao što 

je moja prethodnica kazala da televizija izražava uglavnom interes 

vlasnika, odnosno – čije pare toga i televizija. I to je bila 

divna mogućnost da se neposredno, najlakše utiče, odnosno da 

se televizijom direktno upravlja. 

Oko toga smo imali, naravno, priče, ali su oni govorili da 

će to da bude samo prelazni period i da će se to uskoro završiti. 

Nažalost, nije se završilo. To je trajalo dve godine, a borba 

oko toga i dalje traje. Ali, završiće se onako kako će se završiti, 

a ne baš onako kako bih to ja želeo i kako sam mislio da treba 

da bude. Evo, to je ukratko ono što bih rekao. Naravno, bio sam 

mnogo subjektivan. Nisam bio na nivou da objasnim teoretski 

itd. To je moje sagledavanje i ja drukčije od toga ne umem da 

pričam. 

TELEVIZIJA, STVARNOST I PUBLIKA 

Snježana Milivojević: Mene ovo mesto. gde se tribina održava, 

obavezuje da se samo malčice, makar na početku, teorij-


ski legitimišem i da kažem otprilike šta ja mislim kad kažem televizija 

i stvarnost i zašto se uopšte te dve kategorije dovode u 

vezu, jer nam često, gledajući naše televizije, izgleda da tu nikakve 

veze nema. Ali, ona istinski postoji i za početak ću da se 

potpomognem dvema metaforama. 

Postoji jedna zanimljiva konstatacija Džona Fiska, danas verovatno 

najprovokativnijeg kritičkog pisca o televiziji, koji kaže 

da je televizija esencijalno realističan medij, ali ne zbog toga 

što televizija na bilo koji način refl ektuje, slika, odražava stvarnost, 

što ona nikad ne radi, nego zbog toga što televizija prenosi 

i konstituiše dominantan smisao realnosti za jednu zajednicu. 

Ona je bazično realistična jer gledajući televiziju mi participiramo 

u kulturnom miljeu jednog društva. Gledajući televiziju 

mi znamo kako izgledaju lepo obučene moderne devojke, ko je 

šta govorio u Skupštini, šta su norme za oponašanje i prihvatanje, 

šta su rasponi osporavanja stvarnosti u kojoj živimo. Dakle, 

stvarnost se i sertifi kuje i osporava, nama kao članovima jednog 

društva otvara se mogućnost za njeno osporavanje, zahvaljujući 

komunikaciji koju danas u savremenim društvima pre svega 

i najviše obezbeđuje televizija. 

I druga stvar koja je važna u razumevanju ovog odnosa – 

opet jedna pozajmljena metafora Rejmonda Vilijamsa, takođe 

jednog bravuroznog pisca o televiziji, koji kaže da je televizija 

forma mobilne privatizacije: dakle, televizija nas uči ili nas čini 

neposrednim učesnicima, baštinicima iskustava s kojima nemamo 

neposredan empirijski kontakt. To je zaista fascinantna 

karakteristika modernog života, jer je svet u kojem živimo beskrajno 

kompleksan i mi vrlo male zone tog sveta neposredno 

empirijski kontrolišemo. Ali, to što se desilo kad je Bin Laden 

pritisnuo neko dugme ili poslao neku poruku, beskrajno je važno 

za način na koji organizujemo svoj svakodnevni život. 

Ta mogućnost koja je postala realnost nakon uvođenja telegrafa, 

dakle otkad su se simboli odvojili od fi zičkih nosilaca ili 

prenosilaca značenja, kad su počeli da putuju brže od njih i kad 

su počeli da stižu na udaljene kutke planete i raznose predstave 

ili prezentacije o događajima mnogo brže nego što su to njihovi 

fi zički nosioci mogli, učinila je i javnu komunikaciju i svet 

drugačijima. I tu sposobnost danas verovatno do maksimuma 

ili do vrhunca dovodi televizija svojom sposobnošću direktnog 

prenosa. 

Ali, i taj direktni prenos, dakle ono što ljudi misle da vide, 

čuju i neposredno znaju jer su videli u direktnom prenosu, takođe 

je televizijski konstrukt. To je proizvod jedne kompleksne 

medijacije, koji stoji umesto stvarnosti, ali je istovremeno i kreira. 

Ta komplikovana relacija, u stvari, leži u osnovi veze između 

televizije i stvarnosti. Ona danas čini fundamentalnu formu 

moći. Ona je okosnica simboličke moći, one moći kojom se realnost 

oprema smislom, ona za nas počinje da zrači, počinje za 

nas da bude smislena realnost u kojoj onda prepoznajemo svoju, 

i u koju investiramo značenja koja su nama relevantna. 

Kako moderni teoretičari kažu, realnost je veoma oskudan 

resurs i vode se veliki sukobi oko ovladavanja njom. Jedna od 

formi ovladavanja jeste i simbolička kontrola nad realnošću. A 

to danas, kao relativno centralizovana institucija i zbog mnogih 

drugih osobina, omogućava upravo televizija. Ali, pošto je to jedan 

fascinantan medij, bez obzira na to što često vidimo samo 

njegovu trivijalnu stranu, ta sposobnost je paradoksalna. Dakle, 

realnost ne kontrolišu oni koji misle da trivijalno kontrolišu televizijski 

output. Dobri simbolički kontrolori su u stvari oni koji 

rade u zemljama u kojima njihovi građani sanjaju snove te zemlje, 

sanjaju svoj američki san, pa neće iz nje da pobegnu, a ne 

oni koji zatvaraju, blokiraju komunikaciju, koji stvaraju ambijent 

iz koga se beži. 

Ta kontrola je potpuno besmislena. Ona proizvodi sve, samo 

ne stvarnost, čak ni za njih poželjnu stvarnost. Na žalost, ili na 

sreću, imali smo prilike u prošloj deceniji da vidimo šta se dešava 

sa blokiranim društvima i šta se dešava sa društvima u kojima 

televizija ne može da bude instrument, ili bolje institucija, 

medijacije. 

Dakle, ako danas pričamo o medijima, a pre svega o televiziji, 

bez obzira na to što su oni izašli iz te prosvetiteljske tradicije 

evropskog društva, mislim da se najbolji način razgovora o 

televiziji, ili odbrane ili razumevanja njene uloge, danas zasniva 

na argumentu uključivanja, a ne emancipacije ili nekakve libertetske 

velike misije televizije. 

Društva su postala veoma kompleksna. U njima postoje veoma 

različiti akteri s vrlo različitim životnim projekcijama, vizijama, 

investicijama... Oni moraju da učestvuju u tom zajedničkom 

produktu koji se zove naša zajednička stvarnost. Ukoliko 

ne učestvuju, ukoliko su isključeni, oni imaju supresirana nezadovoljstva 

koja će onda ekscesivno da izbijaju. Neću ni da navodim 

sve forme u kojima to može da se desi. 

Dakle, solidna i sređena društva danas imaju medijsku scenu 

koja afi rmiše različitost, koja neguje toleranciju kao način ophođenja 

među različitim akterima u društvu i promoviše uključivanje. 

Dakle, stvarnost, naša zajednička društvena stvarnost 

u kojoj živimo, nije nešto što postoji pre i izvan komunikacije. 

Kako to fi lozofi kažu – stvarnost se ne deli sama od sebe u rečenično 

oblikovane odsečke zvane fakti. Ne, to mi radimo. I bolje 

je za društvo, celishodnije, kvalitetnije, da se živi u društvu u 

kome u proizvodnji te stvarnosti učestvuju različiti akteri. 

Zato moderna, ili sređena, društva kao jednu od svojih ključnih 

institucija imaju otvorenu i pluralističku medijsku scenu, a 

ne zatvorenu i rigidnu. Ona druga se sudara sa istorijom, sudara 

se sa svojom javnošću, i da nemamo nesreću da to dnevno i 

dalje vidimo, o svemu tome ne bi imalo smisla ni govoriti. 

KOLIKI I KAKAV JE UTICAJ TELEVIZIJE 

NA JAVNO MNJENJE? 

Snježana Milivojević: Sve ima uticaj na javno mnjenje. Kad 

kažem hipotetički “sve ima uticaj”, u stvari ne mislim da je publika 

pasivan primalac medijskih poruka. Zajedno sa zabludom 

transparentnosti koja kaže da su mediji “ogledalo društva” 

ili “prozor u svet”, znate one inpersonalne staklene predstave 

o medijima koje su se teorijski srušile, srušila se i koncepcija 

o pasivnoj publici. Publika nije pasivna. Pred televizorima 

sede ljudi sa svojim ličnim iskustvima, biografi jama, znanjima, 

sposobnostima. Oni nisu pasivni primaoci značenja jer televizijski 

emitovana značenja nisu ni fi ksna ni zatvorena. Ona su 

predmet javne komunikacije i tek se u njoj stvaraju. A to zašto 

neke publike pristaju da u procesu proizvodnje značenja igraju 

unapred predodređene ili očekivane uloge, pitanje je socijalnog 

učenja. Znate, društva uče. To su socijalne veštine kojima 

se ovladava – kako se učestvuje u javnoj komunikaciji, kako se 

vrši pritisak na to da se otvore prostori koji su nekada bili blokirani 

i šta se dešava sa jednom osvojenim prostorima. Zašto 

neko društvo koje je tri ili pet godina u mogućnosti da savlada 

neke socijalne veštine to posle ne prenese u društvena znanja, 

koja onda postaju deo našeg zajedničkog trezora znanja ispod 

kojih se ne ide, jer to je način na koji danas u komunikaciji 

funkcionišu moderna evropska društva. 

Evropa funkcioniše na principu minimalnih standarda. 

Dakle, postavljaju se regulativni, normativni standardi ispod 

kojih se ne ide. Druga je stvar to što jedno društvo u komplikovanoj 

tranziciji, kakvo je naše, bira da sve radi težim i komplikovanijim 

putem, to što kao vrhunski domet postavlja mogućnost 

da dobaci do tog minimuma, a i tu se opire, to što u javnoj 

komunikaciji stalno slušate ljude koji namenski putuju po svetu


sa idejom da nađu lošiji primer, koji bi nam onda kao alibi nametnuli 

i rekli: vidite, tamo isto proganjaju ljude, ili Indijance 

su proganjali, ili BBC je juče lagao u izveštaju u pet do pet i takve 

stvari. To je odraz inferiornosti jedne sredine koja neće da 

se upusti u komunikaciju sa svetom i koja taj svet vidi kao stalnu 

pretnju svojoj maloj izolaciji u kojoj lošim primerima može 

da diktira standarde. 

Jedino što Evropa u toj medijskoj sferi nudi kao odgovor na 

to jesu minimalni standardi. Dakle, ispod nekih standarda se 

ne ide, i oni se danas saznajno transferišu kao regulatorni paketi. 

Tako danas većina zemalja u tranziciji po fazama usvaja 

određene vrste normi, ugrađuje ih u zakone. Sve te institucije 

već postoje. Mi biramo da učestvujemo ili ne učestvujemo u toj 

komunikaciji i da komplikujemo i saplićemo mogućnosti... I to 

može da izgleda mukotrpnije i duže nego u drugim zemljama u 

tranziciji, ali ako je ta želja za ulaznicu u Evropu ovde iskreno 

prepoznata i defi nisana, onda drugog puta nema. 

Kakve će posledice biti sada već ozbiljno narušenog autoriteta 

Saveta za radio-difuziju kao jednog regulatornog tela koje 

treba da uvede te standarde? 

Snježana Milivojević: O tome mi je malo komplikovano 

da pričam jer sam delom bila učesnica celog tog događaja, ali 

kad bih analizirala nezavisno od aktera, mislim da je to najgore 

što je moglo da se uradi u startu. Ne samo zbog toga što će 

se sam rad Saveta opteretiti sumnjom i što će neminovno pod 

sumnjom biti njegove buduće odluke, jer vi otvorite jedno telo 

za javna osporavanja i kad ta osporavanja krenu, a telo nema 

izvorni autoritet da se tome odupre i da se od toga brani, nema 

čak ni mogućnost da se pozove na uporište u zakonu, to je veliki 

problem. 

Ali je, čini mi se, u ovom trenutku još veći problem to što se 

ljulja, što se uništava jedna institucija pre nego što je ona i počela 

da radi, pre nego što je dobila šansu. Mi smo nasledili užasno 

haotičnu medijsku scenu. Tokom prošle decenije proizvodili 

smo užasan medijski haos i to danas izgleda stvarno strašno. 

I tu se može uvesti red zaista samo standardima koji proizlaze 

iz jednog tela koje ima nesporan ugled ili bar nema jako osporavan 

ugled i koje se svojom stručnošću legitimiše pred javnošću 

i kaže: mi ćemo to uraditi ne obazirući se na političke 

kriterijume. 

Naravno da će to imati političke implikacije, ali to neće biti 

presudno u uspostavljanju standarda. Samo ću vas podsetiti da 

je jedina zemlja u Zapadnoj Evropi koja je prošla kroz takav 

regulatorni haos bila Italija, zato što je država oklevala da nametne 

regulatorni okvir u trenutku kada je haos počeo i jedino 

dobro što se moglo konstatovati bilo je: bolje duopol nego 

monopol; ali niko nije očekivao da će se to ipak završiti dolaskom 

Berluskonija na premijersku poziciju. Slušala sam jednog 

od najvećih konstitucionalnih pravnika, poreklom Italijana, 

koji kaže: u Britaniji ne možete da zamislite da Mardok postane 

premijer. 

Znate, neka društva prosto postavljaju regulatorne standarde 

koji onemogućavaju haos. Naravno da i u njima ima problema, 

ali takvi standardi mora da se defi nišu. 

TELEVIZIJSKI UTISCI NEDELJE 

Olja Bećković: Moram priznati da imam problem sa sobom, 

a i sa javnošću, oko koncepta moje emisije, pre svega oko onog 

dela u kojem ja stavljam predloge za utisak nedelje. Moja prvobitna 

zamisao pre deset godina, kad sam počela da je radim, 

nije bila da “Utisak nedelje” bude pregled nedelje. Međutim, 

kako je emisija trajala, došlo je do toga da ljudi zapravo ne gle- 

daju televiziju preko nedelje, ne čitaju novine i čekaju da nedeljom 

uveče sednu i da iz emisije shvate šta je sve bilo i šta se 

sve dogodilo. 

Tako sam se našla pred zahtevom na koji zapravo nisam u 

svojoj osnovnoj ideji želela da odgovorim, i često sam dobijala 

primedbe – kako ste mogli da izostavite ne znam šta. Ispalo je 

kao da ono čega nema na listi “Utiska nedelje” toga zapravo nije 

ni bilo. U stvari, vesti su te koje služe za to da čujemo šta je bilo, 

a moje je da iz toga napravim svoj izbor onoga što je ostavilo 

utisak na mene kao autora, kao – hajde da vidimo šta je ono o 

čemu se priča. Mene zaista niko nije zvao da me pita: vide li ti 

onaj akcioni plan? Nije. Možda se ja ne družim s pravim ljudima, 

ali to ipak ne znači da akcioni plan i njegovo usvajanje nije 

predlog za utisak nedelje. I sad, kad pitam gosta: šta je na vas 

ostavilo utisak a nema na ovoj listi, niko vam neće reći da je to 

akcioni plan. Ali, na kraju neće biti krivi ti koji su zapravo zaduženi 

za to, nego će odgovornost biti moja, kako sam ja mogla 

da preskočim tako nešto. 

Volela bih da u okviru ove teme pričam o nečemu što je za 

mene u proteklih nedelju dana aktuelno, a tiče se televizije i 

stvarnosti. Dakle, kad slušam Snježanu ili gospođu Baćević, i 

kad bih mislila o tome šta se očekuje od televizije, šta se očekuje 

od medija, nema šanse da bih se ja sutra uveče usudila pred 

kamerama da kažem: dobro veče, ako su to očekivanja. 

S jedne strane, mislim da je to i dobro. Jer, kad bismo mi 

znali šta se očekuje od nas, ko bi se to usudio da uzme taj kofer 

na leđa i da kaže: OK, evo, ja sam taj koji će da vam dâ presek 

stvarnosti itd. Tako da se ja veoma plašim toga. 

Recimo, ne znam ko je gledao a ko nije, ali protekle nedelje 

gosti u emisiji “Utisak nedelje” bili su Bogoljub Karić, Bane 

Ivković i Radovan Jelašić. I sve što sam čula to jeste da je to bila 

jedna od najodvratnijih emisija koju su ljudi gledali proteklih 

meseci. Pogledala sam sajt B92 gde su reakcije isključivo bile: 

razočaravajuće, jezivo, odvratno itd. 

Pokušavala sam, naravno, da se branim od toga. Dakle, šta je 

bila moja namera... Sad ću da vam ispričam sve unazad. Dakle, 

gledala sam jedan stravičan intervju na BK televiziji – Milomir 

Marić i Bane Ivković. To je bilo nešto što je meni izgledalo prosto 

neverovatno, da se nikako nije moglo sakriti da je taj čovek 

tu doveden iz jednog razloga – sad ti dođi ovde da nam završiš 

te poslove i udri na Dinkića. 

Potom smo isto na toj BK televiziji gledali kako je u vestima 

head line šta je Mićunović rekao o Dinkiću, ali pošto to što je 

Mićunović rekao ne može stati ni u kakav head line, onda je taj 

head line trajao sedam minuta, a izveštaj u udarnoj emisiji devet 

minuta. Dakle, vidite neku nameru. 

Potom kupite NIN i vidite na četiri strane da Bogoljub Karić, 

tek on, ima šta da kaže o Dinkiću. 

Dakle, ono što sam ja želela bilo je – moja idealna trojka za 

tu nedelju Mićunović, Karić i Bane Ivković. I želela sam da mi 

pokažemo, meni se činilo da je to važna stvar, ko su ljudi na čiju 

podršku Mićunović pristaje i ko su ljudi koji se sada iznajmljuju 

i koji kreiraju javno mnjenje. Meni se činilo da je to važno, ne 

to da li je Dinkić u pitanju, nego to da za bilo šta što nam treba, 

evo nam ga Bane Ivković, za radiodifuzni savet, evo nam ga 

Bogoljub Karić. Stvar je takva da se vlast oslonila na ipak neki 

strašan svet. 

Međutim, šta se dešava? Ispostavilo se posle te emisije da 

nije problem vlasti što ona diluje sa Bogoljubom Karićem i sa 

Banetom Ivkovićem, nego je moj problem što sam ih ja dovela. 

E, pa, sad se meni postavlja pitanje – da li će njihova moć 

biti manja ako ih ja ne dovedem i da li samo ono što postoji na 

“Utisku nedelje” – postoji. Ja se bojim da ne. Mislim da je veoma 

važno da se to vidi. I da ako oni viču, ako se deru, ako to


sve može, neko im je dao tu silu. Nije sad stvar u tome: ja sam 

im dala pravo da oni galame. Mislim, neko im je dao pre mene. 

Neko moćniji. 

U tom smislu, za mene je to takođe osetljiva stvar. Imali smo 

slučaj sa Šešeljom pre ne znam koliko godina, kad smo se svi 

dogovorili da ga bojkotujemo. Ali, da li njega nije bilo kad smo 

ga bojkotovali? Da li se ta stvar smanjila? Nemam pojma. 

Razgovarala sam juče sa Dušanom Makavejevom. On je bio 

veoma pogođen time što je B92 u svojim vestima posle dočeka 

vaterpolista pustila onog momka koga smo svi videli na svim televizijama, 

koji u krupnom planu kaže: Ubij, zakolji, da Hrvat 

više ne postoji. I sada, Makavejev je potpuno zaprepašćen da 

B92 to stavi u svoje vesti. Znači, već je Devedeset dvojka, time 

što je pokazala tog čoveka, učestvovala u toj priči raspirivanja 

nacionalne mržnje. I da bi sada jedini način bio da se posle toga 

ogradi. Da s druge strane to jeste vest, ali da imamo redakcijski 

komentar koji će reći da B92 smatra... 

E sad, da li je tako? Prosto, kako da čovek ne uđe u promociju 

prostakluka time što će ga pokazati i da li će opet sakrivanjem 

taj prostakluk biti manje opasan? 

Na kraju ispada da vlast bira za koju se paradigmu televizije 

ona zalaže – onu koju predstavlja B92 ili onu koju predstavlja 

Pink. A to jesu dve suprotstavljene profesionalne, etičke, estetske 

paradigme. 

Ako je vlast u prilici da bira da li će B92 ili Pink dobiti frekvencije, 

ja bih volela da vlast nikada ne izabere B92. Pritom, 

Radiodifuzni savet ne bi smeo biti oličenje toga šta vlast hoće – 

prosto bi tu trebalo da se radi o nekim drugim stvarima. E sada, 

da li vlast podržava Pink, da li se Radiodifuzni savet pravi da bi 

Pink dobio frekvenciju, a da B92 ne bi, ne znam. 

S druge strane, ranije su stalno postojale te priče – ne može 

se reći da mediji nisu slobodni, ne može se reći da ne možete da 

pišete šta hoćete, ali hajde da pričamo o tome koliko to ima uticaja. 

Meni se u poslednje vreme čini da ima uticaja. Ne bih htela 

da nešto zvuči pretenciozno, ali recimo, nisam sigurna da bez 

obzira na to što je profesor Vodinelić dao negde na početku onu 

svoju najavu da bi on možda dao ostavku na članstvo u Savetu, 

da posle Snježaninog odlaska nije postojao pritisak javnosti da 

tu nešto nije u redu, da se on čovek ipak našao u situaciji da će 

biti malo neprijatno ako odatle ne ode. 

Onda smo imali takođe veoma zanimljivu situaciju oko 

Ekonomskog saveta gospodina Marovića u kome sede Karić i 

cela ta ekipa. Pre neko veče u razgovoru sa Bojanom Lekić, na 

pitanje “gde ih nađoste”, čuli ste nešto što nikad ranije niste 

čuli, odnosno da Marović kaže: “ko radi taj i greši i ja sam spreman 

da vam se izvinim”, i da nam pritom kaže kako on taj savet 

uopšte nije potpisao, nego su oni predložili da budu taj savet i 

odmah dali tu vest. 

Znači da su neko javno mnjenje i neki mediji doveli do toga 

da taj čovek stigne na televiziju pa kaže: izvinite, razmisliću još 

jednom. Može to da bude opet licemerje, ali čini mi da u tom 

smislu uticaj medija postoji. 

S druge strane, mislim da je pritisak medija i javnosti na 

neki način odgovoran što se Beba Popović neće skinuti sa scene 

još neko vreme i da će i dalje pisati tužbe. Imate različite tipove 

– jedan će zbog pritiska medija da ode, ali će zato Beba reći: 

“Izvini, u inat neću. I svaki dan mi uzmite ime u usta, toliko još 

upisujem sebi meseci na ovom mestu.” 

I onda više ne znate u čemu učestvujete. Ja ne znam, recimo, 

da li čovek u ovoj zemlji, ima pravo ako želi da se oseća obaveštenim 

i da zna šta se zbiva, da ne zna ko je Vladimir Popović 

Beba. S jedne strane, malo vam je neprijatno što znate ko je 

to, a sa druge, ne znate ko je. I sad, kad dođe neko ko nije bio 

u Beogradu četiri-pet godina, pogleda NIN, pogleda “Vreme”, 

na udarnoj strani Vladimir Popović Beba, i on vas pita ko je to. 

Odgovorite mu vi ukratko umesto mene ko je to. Nemam pojma. 

Ali oni kroje naše sudbine. I sad, da li bi možda bilo bolje 

ignorisati Bebu? Da li bi možda bilo super da ćutimo o njemu? 

Ne znam. Nisam sigurna. 

ŠTA PITAJU GLEDAOCI 

Gospođo Baćević, kako se mediji politički pozicioniraju? 

Ljiljana Baćević: Kao što sam rekla, vlasništvo nad medijem 

je ono što određuje politički profi l medija. Postoji, naravno, 

nekoliko kontrolnih tačaka, nekoliko kritičnih tačaka preko 

kojih se ostvaruje kontrola nad medijima. Jedna od njih, koja 

je sad veoma aktuelna, jeste raspodela prirodnih resursa. Oni 

su ograničeni, i tu ne možete izaći iz opsega koji je na raspolaganju. 

Dolazi drugi, to je vlasništvo. Kad kažem vlasništvo, 

mislim ne samo na direktno vlasništvo nad nekim televizijskim 

programom nego i nad sistemima prenosnih mreža, veza 

za emitovanje, opreme i svega ostalog. I, takođe, važna tačka 

kontrole je personalna kontrola, sastav najvažnijih nadzornih 

i kontrolnih tela i uticaj na izbor najvažnijih uređivačkih pozicija 

u medijima. 

Četvrta tačka kontrole koja najviše pada u oči je sam sadržaj. 

Znači, vi gledate sadržaj i kroz sadržaj pokušavate da prepoznate 

kako je koja televizija pozicionirana. Kažem da je mnogo 

jednostavnije da lepo pogledate ko je vlasnik, jer on praktično 

kontroliše ove niže nivoe. U sadržaju to može da bude i nekako 

prikriveno. 

Mislim da je kontrola ili procena televizije ili bilo kog drugog 

medija, ko je u njemu najuticajniji, preko sadržaja jedan zametan 

put koji dugo traje. Naravno, ne govorim o Miloševićevim 

vremenima, “starim dobrim vremenima”, sa stanovišta utvrđivanja 

ko je najuticajniji u nekom mediju, jer tu zaista nije bilo 

ni pokušaja da se neki medij prikaže kao medij koji reprezentativno 

prikazuje stvarnost. Tu se ništa nije skrivalo, naročito u 

poslednjem periodu kada je bilo očigledno da će Milošević pasti 

s vlasti. Onda je, kao i u svim situacijama kada je vlast slaba, 

ona povećavala pritisak na medije i pokušavala da svoju slabost 

u javnosti nekako kompenzira. 

Ali, analiza sadržaja je zametan put. Kad gledate sadržaj, vi 

morate da primenite ne neku impresionističku analizu, već jednu 

komplikovanu proceduru koja traje. Onda, po prirodi stvari, 

metodologija mrvi taj sadržaj, pa nemate uvid u celinu i bivate 

optuženi za pristrasnost u odnosu na neki centar političke ili 

ekonomske moći koji se pobuni protiv te ocene. 

Kažem vam, pratite trag, uslovno rečeno, trag novca, trag 

vlasništva i možete vrlo lako da prepoznate koja je televizija 

sklonija kojoj opciji, s tim što tu postoji i ta intervenirajuća varijabla 

političkog uticaja. 

Mislim da svaki medij, osim ovih ekstremnih situacija tipa 

Miloševićevog režima, u principu nastoji da reprezentativno pokrije 

stvarnost. Barem je to moje dugogodišnje iskustvo. 

Naravno, kažem u principu. U praksi to izgleda znatno drugačije, 

prvo zato što mediji po defi niciji ne mogu da pokriju 

stvarnost kompletno. Događaja, procesa, konfl ikata ima svuda 

i uvek. Medij mora da napravi selekciju. On ne može da bude 

propustan za sve što se događa u jedinici vremena, recimo da 

ograničim to na jedno društvo. Svaki medij te standarde ima 

eksplicitno ili implicitno ugrađene. Ne u smislu da falsifi kuje 

stvarnost, nego da iz te stvarnosti koja se događa izabere nešto 

što će prezentirati publici i da ne propusti nešto što neće prezentirati 

publici. A, na kraju krajeva, i ova druga strana – publika 

– ne može stalno da prima masu informacija. 

Prema tome, meni lično potpuno je svejedno koji ću, reci-


mo, dnevnik, ako je reč o televiziji. Naravno, ja nisam prosečan 

gledalac. Moje prvo informisanje nije ni televizija, ni radio 

ni novine. To je servis B92 koji dobijam preko interneta i 

to je ono što ja ujutru prvo pogledam. I tu već imam jednu solidnu 

strukturu onoga šta se događalo, a imam i jednu pristojnu 

strukturu interpretacije. Nije važno samo šta se događalo. S 

tim se lako izađe na kraj. Mnogo je kritičnija ova druga tačka 

– kako se interpretira, kako se vrednuje. I tu istraživači još tragaju 

za nekim efi kasnim pravilima koja bi se propisala, ne od 

strane države, nego prihvatila od strane profesionalnih novinarskih 

udruženja kao standard za neku informaciju ili komunikaciju 

kojoj bi se onda mogao, u većoj meri, pripisati atribut 

objektivnosti i potpunosti. 

Kažem, meni je potpuno svejedno. Ja već imam neku predstavu. 

Bilo koju televiziju da gledam, ja imam svoj stav, ja imam 

svoju predrasudu u odnosu na tu televiziju. Nemam je samo 

ja. Svako ima predstavu o mediju – da li je objektivan ili nije 

objektivan. Ljudi kroz tu presu generalnog stava, generalnog 

kredibiliteta u jedan medij, u stvari, propuštaju te informacije. 

Ja pričam jednu anegdotu koja je meni doista izgledala neverovatna. 

U jednom istraživanju imali smo fokus-grupe koje 

su diskutovale o informativnim emisijama Radija B92 i Radio 

Beograda. Sve se to dešavalo u Miloševićevo vreme. Učesnici 

fokus-grupe bili su obavezani, i plaćeni za to, da prate emisije 

i jedne i druge stanice što je bila njihova obaveza u jednom dugom 

periodu, i da onda kroz diskusiju u malim grupama pokušaju 

nekako da ubede jedni druge, uslovno rečeno, koja je informacija 

bila tačnija. Sve vreme dok su to radili, vodili su svoje 

dnevnike reagovanja na emisije. Jedan od njih bio je ostrašćeni 

“julovac”. I u okviru emisije “Novosti dana”, tog dana kada 

on reaguje na tu emisiju bio je prenos nekih od onih govora 

Marjanovića ili nekog sličnog o onim čudima obnove posle 

bombardovanja, što je u “Novostima dana” bilo pušteno dosta 

direktno, bez komentara tokom govora i naravno sa panegiricima 

posle njega. 

Radio B92 je takođe pustio taj isti govor, ne ceo, ali jedan 

deo. Pustio i nije uopšte komentarisao. Znači, čovek je slušao 

“Novosti dana” i posle toga je slušao potpuno istu stvar na 

Radiju B92. U panegiricima je takođe reagovao na taj prilog u 

okviru “Novosti dana” dok je za taj isti prilog na Radiju B92 rekao 

da Radio B92 ponovo ironiše iako Radio B92 nije ironisao, 

nije uopšte imao komentar o tome. Reč je o tome, naravno, da 

postoji predstava o jednom mediju, postoji predstava o kontekstu, 

i čovek koji je imao vrlo negativne predstave o Radiju B92 

to je doživljavao kao ironisanje. 


Tako da svako od vas, da ne dužim, ima predstavu o medijima 

i ta predstava nije večna. Znate da su se tokom Miloševićevog 

perioda i televizijske i radio-stanice ipak menjale u svojim političkim 

orijentacijama. To je obično išlo tako što vlast dođe pa 

poskida neku garnituru koja se malo otvorila prema opoziciji. 

Slušaoci, gledaoci i čitaoci su nepogrešivo prepoznavali tu promenjenu 

orijentaciju čak i kad ona nije bila očigledna i selili su 

svoju pažnju, izloženost i poverenje prema onom mediju koji 

je prezentirao sliku političke stvarnosti koja je bila najsličnija 

predstavi stvarnosti kakvu pojedinac već ima. 

Snježana Milivojević: Mislim da na početku tranzicije i svojinske 

transformacije naših medija moramo vrlo pažljivo da tumačimo 

značaj koncepta medijskog vlasništva. U sređenim zemljama 

našeg kontinenta mediji su uvek bili privatni, ali među 

njima postoje znatne razlike u kvalitetu i u profesionalnim 

standardima koje poštuju, bez obzira na vlasnički aranžman. 

Vlasništvo kao selektivan kriterijum danas više nije presudno. 

To se naročito vidi već negde od početka prošlog veka, prvih 

dvadeset, trideset godina, sa profesionalizacijom medijskih zanimanja 

i sa odvajanjem preduzetničke od uredničke funkcije 

u inicijalnom timu ljudi koji medij vode. 

Na primer, CNN je oduvek bio privatna televizija i američka 

država nikad nije imala problema sa načinom na koji CNN izveštava. 

Možemo da pričamo i o bombardovanju Jugoslavije. BBC 

je javna televizija što tamo nešto znači. I to ne javna televizija 

kojom država komanduje. Britanski premijer je za vreme bombardovanja 

Jugoslavije imao ozbiljnih problema i neslaganja sa 

kojim je dopisnik iz BBC-ja iz Beograda izveštavao. On je čak 

bio povučen pa je na zahtev profesionalne asocijacije vraćen. 

Ili, Rupert Mardok, vlasnik “Financial Timesa” i “Suna”. 

Molim vas, ne možete ni da zamislite veću razliku u onome što 

proizvode te dve novine, a vlasnik je isti. “Velt dojče algemajne 

cajtung” kupuje sve velike medije po našoj regiji. Znate šta je 

ugovorna klauzula kad kupuje? Da se neće mešati u urednički 

sastav lista, u uređivanje lista. Oni hoće da objedine menadžerski 

aspekt, distributivnu mrežu, dakle da pospeše kompetitivnost 

njihove velike kompanije, da zavladaju tržištem, ali neće 

uticati na uređivačku politiku lista. 

Možda to ovde na periferiji može, ali mi o tim pričama moramo 

da vodimo računa sa rezonancom koju oni imaju u sređenijim 

sredinama. Dakle, mi ne možemo sada da stvaramo 

uverenje kako će vlasništvo biti taj faktor koji determiniše ili je 

determinišući u onome što je medijski output. 

Sve slabosti demokratskih vlasti Srbije pokazale su 

se i na pitanju medija, posebno televizije. Nekada 

omražene, pojedine tv kuće postale su omiljene i kod 

lidera novih vlasti. Kao i u slučaju Ustava Srbije, na 

planu radiodifuzije ništa nije učinjeno.

80 VREME IZAZOVA // SRBIJA PRED IZBOROM 


BEOGRAD, FAKULTET POLITIČKIH NAUKA, 5. DECEMBRA 2003. 

SRBIJA PRED IZBOROM 

Učesnici: 

DRAGAN MARŠIĆANIN, potpredsednik Demokratske stranke Srbije; 

MLAĐAN DINKIĆ, potpredsednik G17 plus; 

NENAD BOGDANOVIĆ, predsednik Izvršnog odbora Skupštine Beograda 

i član predsedništva Demokratske stranke. 

Voditelj je bio FILIP ŠVARM, odgovorni urednik “Vremena”. 

Filip Švarm: Ova tribina ima naziv “Srbija pred izborom”. 

Nakon dugog niza izbora na kojima se glasalo “protiv”, na 

redu su parlamentarni izbori gdje će se glasati “za”; građani 

Srbije će povjerenje davati različitim političkim programima i 

opcijama koje više nemaju “revolucionarni” karakter. Ovi izbori 

su raspisani nakon tri godine DOS-a na vlasti. Zamolio bih gospodina 

Maršićanina da kaže da li za te tri godine postoji nešto 

što je DOS dobro uradio? 

Dragan Maršićanin: Ja bih se najpre obratio našim slušaocima 

iz poslednjih redova samo jednom sugestijom, jednim 

predlogom za razmišljanje. Vidim ovde parolu “Ljudi misle, 

zbogom partije”. Makar na ovom fakultetu moralo bi se znati, 

mislim da to vrlo dobro znate i otuda neumesnost te parole, 

s tog transparenta, da bez političkih stranaka, bez slobodnog 

stranačkog života, bez višestranačkog sistema nema demokratije. 

Pretpostavljam da se vi zalažete za demokratiju i onda vas 

molim da imate na umu ovo na šta sam vas podsetio.To je samo 

moje kratko obraćanje vama i molba da o tome razmislite. Imali 

smo pedesetak-šezdeset godina jednostranačkog sistema, sistema 

bez partija, bez slobodnog rada partija i mislim da znamo 

šta nam je taj period ostavio. 

Da li je DOS-ova vlast, ili da budemo sasvim precizni – DOS 

ne postoji negde od leta 2001. godine, postoji samo formalno 

– dakle vlast čiji je kreator ideološki i u praksi Demokratska 

stranka, pa ću radije govoriti o vlasti Demokratske stranke, učinila 

nešto dobro? Učinjeno je mnogo manje dobrog nego što je 

moglo, nego što je trebalo, i to je osnovni problem ove vlade u 

odlasku, ove vlasti u odlasku. Učinjeno je nešto dobro u oblasti 

pravosuđa. Tu je donet jedan set zakona koji je, nažalost, u više 

navrata pretrpeo izmene i zapravo onemogućio pravu reformu 

pravosuđa. Ali je u toj oblasti postignut izvestan dobar rezultat. 

Neću govoriti o rezultatima postignutim na planu makroekonomske 

politike zbog toga što to nije bila nadležnost republičke 

vlade, a govorimo o učincima na nivou republičke vlasti. 

Učinjeno je dobro, naravno, u mnogim oblastima, u svakoj vrlo 

malo. Ali, realno, urađeno je mnogo manje od onoga što je obećano, 

jer da bismo ocenjivali rezultate vlasti, moramo da napravimo 

bilans između onoga što je ta vlast postavila sama sebi kao 

zadatak koji je moguće ostvariti i onoga što je ostvareno. U tom 

pogledu rezultati su zaista više nego loši. 

Filip Švarm: Pitanje gospodinu Bogdanoviću: što je ono loše 

iz ove tri godine DOS-a na vlasti? 

REUTERS

VREME IZAZOVA // SRBIJA PRED IZBOROM 81 

Nenad Bogdanović: Ovaj razgovor će pokazati koliko je politika 

komplikovana. Pretpostavljam da svi mi mislimo da se 

razumemo u politiku i u ono što radimo, o istim stvarima možemo 

razgovarati potpuno različito, potpuno se ne slagati oko 

toga, čak i oko toga šta je urađeno a šta nije, ali da to ne bude 

razgovor na nivou nekakvih ideja. Ovo proističe iz mnogo razloga. 

Proističe, na kraju krajeva, iz naše političke pripadnosti, iz 

toga koliko smo sami učestvovali u poslu koji se zove vlast i iz 

toga koliko smo spremni da u njoj učestvujemo i da realno ocenjujemo 

šta je ona uradila. 

Pripadam onim ljudima koji do pre tri godine nikad nisu 

bili u vlasti, i nisam znao kako to izgleda. Posle tri godine velikog 

iskustva, moram vam reći da uopšte nije jednostavno, da 

je mnogo komplikovano, da su politika i vlast među najsloženijim 

ljudskim delatnostima u kojima je manipulacija vrlo često 

prisutna, u kojima su argumenti koje ljudi često iznose da 

bi vas uverili da je nešto tačno ili nije motivisani mnogo čime. 

Kad sam počeo da radim poslove koji imaju neke veze s politikom, 

mislim da sam mnogo toga saznao, shvatio, naučio, jer 

ipak sam ceo život radio dosta ozbiljne poslove i imam iza sebe 

nekakve, navodno, životne uspehe. Za ove tri godine sam shvatio 

da mnogo toga nisam naučio i nadam se da će i ovi mladi 

ljudi uvek biti vrlo oprezni i da će pokušati da misle kada slušaju 

one koji im nešto govore, pokušavaće da razumeju. Ne da im 

veruju nego da razumeju i, naravno, ne samo na osnovu onoga 

što govore nego i onoga što čine. 

Mislim da je najveći neuspeh DOS-a za ove tri godine bilo 

upravo to što DOS nije uspeo da obavlja ovaj posao, koliko 

god da ga radi, u onom svom izvornom obliku kako je počeo. 

Naravno, mi se nećemo složiti oko toga ko je kriv, zašto to nije. 

Ja mislim da je bila velika greška Demokratske stranke Srbije 

što je vrlo rano napustila čitav taj posao... (galama u sali) 

Mislim da je svojstveno mladim ljudima da i na ovakav način 

protestuju zbog onoga što se ovde radi, ali verujte da je ponekad 

dobro čuti i one s kojima se ne slažete. Zašto da ne? I to 

ćete naučiti, naravno. Ima vremena. 

DOS je, naravno, mogao da učini mnogo više. I da nije bilo 

načina na koji se DOS polako raspadao, mislim da bi od toga zemlja 

imala više koristi i, na kraju krajeva, narod koji živi u toj 

zemlji. Tu je prva, suštinska razlika između mene i gospodina 

Maršićanina. Jer ja, na primer, ocenjujem potpuno suprotno od 

njega i smatram da je najveća katastrofa u ove tri godine učinjena 

baš u domenu sudstva. 

Naime, donet je u parlamentu, a mi smo tamo sedeli zajedno, 

jedan zakon koji u svojoj suštini možda i nije loš, prilično 

je pristojan i ima dobrih rešenja, ali ima i jedan nedostatak i 

to ključni: prevideo je da u sudovima sede ljudi koji su vaspitani 

na drugačiji način, ljudi koji pripadaju drugom vremenu i 

koje je trebalo skloniti iz tih sudova, pa tek onda doneti takav 

zakon. Mislim da je od svih nivoa vlasti u ovom trenutku sudska 

najgora. 

Naravno, većina ljudi kad nema direktnog dodira s tim, to 

ne razume, jer jednostavno ih se ne tiče mnogo. Najviše vidi izvršnu 

vlast kao predmet svojih problema, a sudsku vlast vidi 

tek kad se direktno sretne s njom. Znam iz posla koji sam radio 

da je jednostavno nemoguće danas išta normalno završiti u 

sudstvu. I to je činjenica. Ali, dve stvari koje su po meni ključne 

i koje su važnije od onih koje su urađene, jeste energičan posao 

na privatizaciji: suština svega u ovoj zemlji jeste da nestane 

društvena svojina, da nestane nedefi nisana svojina i da se zna 

šta je čije, da se privatizacija društva, sa svim svojim manama, 

izvrši što je moguće pre. 

Socijalna politika za ove tri godine, u možda najtežoj tranziciji 

koja je sprovedena u bilo kojoj zemlji – energičnoj, brzoj, 

sa svim negativnostima koje ona nosi – započela je, ako se sećate, 

a želeo bih da vas podsetim – sa četrdeset dolara prosečne 

plata u Srbiji u oktobru 2000. Ako znate da je nivo siromaštva 

po nekim svetskim merilima dolar po glavi stanovnika, i dolar i 

po smatra se kao ekstremno siromaštvo. Možda pet odsto njih 

u tom trenutku ili pet odsto nas, ili kako god hoćete, nije bilo siromašno. 

U Srbiji danas – prema poslednjim statističkim podacima, 

po analizama ozbiljnih institucija – ima deset odsto onih 

koji zarađuju toliko koliko je čitava Srbija, koliko su svi zaposleni 

u Srbiji zarađivali 2000. I od toga smo napravili veliku priču, 

veliki problem. I to jeste velika priča. I to jeste veliki problem. 

Filip Švarm: Gospodine Dinkiću, vi ste kao guverner 

Narodne banke bili deo vlasti oko dve i po godine, da bi poslije 

postali jedan od njenih najvećih kritičara. Zašto neke stvari 

govorite kao političar, a niste ih govorili kao guverner Narodne 

banke? 

Mlađan Dinkić: Ja bih najpre hteo da pozdravim i ljude koji 

smatraju da ne treba da postoje političke stranke. Moram da 

kažem da sam i ja bio jedan do onih koji su smatrali da je bavljenje 

politikom nešto krajnje dosadno. Nisam bio ni u jednoj 

stranci do pre deset meseci. Ali nekada, kada imate neku viziju 

i neki cilj, shvatite da neke stvari ne možete da realizujete – čak 

ni najbolje ideje –ukoliko nemate političku organizaciju. Dakle, 

politička stranka služi da bi se neke ideje i neke ciljevi realizovali 

u praksi. 

Što se tiče našeg prisustva ovde na Fakultetu, zaista je to poziv 

koji smo dobili iz “Vremena”. Mislim da potpuno razumem 

vaše stavove, ali ono što smo mi osvojili, jednu stvar koja je dobra, 

jesu demokratske slobode da vi možete ovo zaista slobodno 

da kažete i da mi to uvažimo kao jedno mišljenje, kao što ima 

ljudi koji imaju drugačija mišljenja. Moramo da imamo različita 

mišljenja. Svi smo različiti ljudi. 

Tako da imamo demokratske slobode koje nismo imali pre 

5. oktobra, ali nemamo demokratske institucije. I još nešto vezano 

za ovo. Mogu takođe da shvatim da se jednom broju vas 

sve smučilo iz prostog razloga što u ovom trenutku ne postoji 

perspektiva. Ne vidi se jasna vizija šta će biti sa Srbijom, šta 

će biti sa svima vama i svima nama pojedinačno, ne znate šta 

ćete raditi kada završite fakultet, strepite od toga da vam možda 

znanje, poštenje i sve ono što imate i učite na studijama neće 

biti dovoljno ni da nađete posao. Potpuno mogu da razumem 

sve vaše strahove. Ti strahovi su se možda pojačali u poslednje 

dve godine, jer mislim da je posle 5. oktobra mnogo ljudi 

u Srbiji gajilo veliku nadu, optimizam. Kasnije se to pretvorilo 

u jedno dugotrajno strpljenje. I konačno, u poslednjih godinu 

dana strpljenje se pretvorilo u razočaranje. Dve trećine građana 

se razočaralo jer nije bilo pravde, narušen je sistem moralnih 

vrednosti. 

I tu bih se vratio na pitanje. Nije tačno da sam ja tek kada 

sam otišao, odnosno isteran iz Narodne banke, počeo da govorim 

o ovim problemima u društvu. Kao guverner podneo sam 

450 krivičnih prijava protiv raznoraznih ljudi u fi nansijskom sistemu 

– to je bila moja ingerencija. Poništili su nam par sudskih 

odluka o zatvaranju nekih banaka koje su kriminalno radile, 

zato što sudovi ne rade svoj posao. Ja se tu takođe ne slažem 

sa Maršićaninom. Mislim da je u pravosuđu zaista katastrofalna 

situacija. Ako je nešto najgore u našem društvu, onda je to 

da nema pravde, da se ne sudi po zakonu, već po tome ko koliko 

ima para. Korupcija je prisutna. Stručnjaci u sudovima su ili 

uplašeni ili su nižih moralnih vrednosti, korumpirani. 

U svakom slučaju, setite se i zatvaranja Astra banke i dvomesečnih 

napada preko BK televizije vezanih za taj slučaj. Bilo


je nekih slučajeva koji nisu poznati široj javnosti. Postojala je 

neka Bi-Si banka, vlasnika Branka Crnogorca, koja je kriminalno 

poslovala, prijavila da ima trinaest miliona maraka na svom 

računu u Montenegrobanci u Podgorici, misleći da naša kontrola 

nikad neće tamo dospeti. Kada smo došli tamo, umesto trinaest 

miliona maraka, našli smo samo tri marke i četrdeset šest 

pfeniga. Dakle, potpuno krivotvorenje dokumentacije. Banka je 

zatvorena, podneta krivična prijava – i ništa se nije dogodilo. I 

tek pre nekoliko meseci saznao sam da je zapravo prvi džip koji 

je bio kupljen jednom od političara, koji srećom sada nije ušao 

na listu mog kolege, da ga je kupio upravo Branko Crnogorac. I 

onda sam se pitao zašto sud ne reaguje. 

Hoću da vam kažem da ima mnogo takvih primera. Džip koji 

je inače bio dignut u vazduh odmah nakon 5. oktobra, da budem 

potpuno precizan. 

Dakle, često sam zaista protestovao zbog odluka tih sudova 

koje su bile politički uslovljene. Jer, mi imamo tužioce koje postavlja 

vlada, ne postavlja ih parlament, utiče na njihove odluke, 

tužioce koji u nekim slučajevima za jedan dan već znaju da 

nema osnova da se protiv nekoga povede krivični postupak. 

Imamo trgovinske sudove koji su, umesto da brane zakon, 

predstavljali maltene najveću logističku podršku u malverzacijama 

tokom procesa privatizacije. Dakle, zaista u domenu pravde 

imamo najveći problem. Uostalom, da je uspostavljena adekvatna 

pravna država, ne bi bilo ni ubistva premijera. U to sam 

potpuno ubeđen i siguran sam da to i gospodin Bogdanović misli. 

Dakle, pravna država nije uspostavljena. 

A što se tiče ovih stvari, zaista je u nekoj normalnoj komunikaciji 

potrebno da svako vodi računa o instituciji koju vodi i da 

se, dokle god je to moguće, neke stvari kolegijalno saopštavaju 

ljudima u vladi da oni to sami urade bez javnosti. A ako se to 

ne učini i ako nema institucija sistema, onda je javnost postala 

jedini sud. I ovde, u ovom trenutku mi i dalje nemamo instituciju 

pravne države i to je ono što mora da se uspostavi. Imamo 

sud javnosti. 

I srećom, zahvaljujući sudu javnosti, siguran sam da nijedan 

budući premijer neće smeti da stavi u vladu nekoga ko 

će imati konfl ikt interesa. Jer sud javnosti je pomogao evo i 

Demokratskoj stranci da napravi ove rezove koje je sada napravila. 

Dakle, ne institucije sistema, sudovi državni nego sud javnosti, 

novinari, javna kritika. I to je nešto što se dobro dogodilo, 

te demokratske slobode. 

Filip Švarm: Gospodine Maršićanin, između čega Srbija 

bira na ovim parlamentarnim izborima? Šta je na jednom, šta 

je na drugom tasu? 

Dragan Maršićanin: Bez potrebe da se sporimo ja ću samo, 

pre nego što odgovorim na vaše pitanje, da skrenem vašu pažnju 

na to da smo ovde polemisali s jednim stavom koji ja nisam 

izrekao o stanju u paravosuđu. Ja sam govorio samo u svetlu 

pravosudnih zakona koji su mogli da obezbede, kao jedan od 

retkih sistemskih zakona koji su doneti u Narodnoj skupštini, 

koji su dakle mogli da obezbede reformu pravosuđa, a nisu zbog 

toga što su pretrpeli značajne izmene u periodu koji je usledio 

posle toga. 

Stanje u pravosuđu je zaista više nego loše, ali ono u čemu 

se opet ne mogu složiti sa gospodinom Bogdanovićem jeste da 

to nije posao samog pravosuđa. Tu je vrlo značajna razlika, vrlo 

značajno i doživljavanje uloge stranaka, uloge izvršne vlasti i 

prava mešanja izvršne vlasti u rad pravosudnih organa. Dakle, 

apsolutno stojim na stanovištu da one probleme kojima je opterećeno 

pravosuđe mora pravosuđe samo, slobodno, nezavisno 

rešavati. To ne znači da bude oslobođeno svake kritike, napro- 

tiv. Ali ono mora da bude potpuno nezavisno u delovanju i da 

samo rešava probleme sa kojima je suočeno. Upravo to mešanje, 

preterano kadriranje, koje je gospodin Dinkić takođe pomenuo, 

da vlada postavlja tužioce, to je nezamislivo i to predstavlja 

pritisak izvršne vlasti kao jedne grane vlasti koja bi morala 

da bude potpuno odvojena od zakonodavne i sudske, mešanje 

izvršne vlasti u rad pravosudnih organa. Takvo razumevanje 

nepotrebnosti podele vlasti, za mene prvog slova demokratije i 

parlamentarnog života, i dovelo je do toga da se stanje u pravosuđu, 

iako postoje neke zakonske mogućnosti, nije izmenilo. 

Šta Srbija bira? Pa, Srbija se s jedne strane zaista nalazi u 

prilici da – da dodam još jedan argument u prilog tvrdnji da se 

veoma malo i veoma loše radilo – bira po starim, neizmenjenim 

izbornim zakonima, ali se ipak nalazi u nešto demokratičnijoj 

atmosferi nego 2000. godine, naravno, mnogo demokratičnijoj 

za održavanje regularnih izbora. Sada se, prvi put, suočava 

s mogućnošću da zaista bira, u pravom smislu reči, da svako ko 

izađe na izbore zna da na izbore izlazi tako što će učestvovati u 

političkom životu, što će imati priliku da na listiću koji zatekne 

ispred sebe na biračkom mestu izabere jednu političku opciju 

koju je na ovaj ili onaj način prihvatio kao najpovoljniju za sebe 

i svoju budućnost, kao političku opciju koju treba podržati na 

izborima, da bi dobila priliku da vrši vlast u državi i da bi vršenjem 

te vlasti stvari promenila u onom pravcu kako birač misli 

da je to najbolje. 

S druge strane, međutim, u znatnoj meri zahvaljujući karakteru 

vlasti koju smo do sada imali, a taj karakter – reći ću potpuno 

jasno– jeste autoritaran, nismo mnogo odmakli od autoritarnog 

režima. On nije onakav kakav je bio Miloševićev režim, 

prilike su sasvim drugačije. Ali, u suštini taj režim jeste autoritaran 

jer je uništavao institucije, upravo čuvajući, idući za željom 

da uspostavi, odnosno da zadrži jedan specifi čan vid autoritarne 

vlasti u Srbiji. 

Dakle, zahvaljujući toj činjenici, čini mi se da će ponovo biti 

na neki način izbori između “za” i “protiv”, a u onom delu “protiv” 

biće zaista jedna široka lepeza mogućnosti da se izabere politička 

opcija koja se zalaže za nešto što u osnovi mogu da nazovem 

zalaganjem za ono što je svim strankama bio cilj 2000. 

godine sem strankama bivšeg režima, a to je uspostavljanje demokratskog 

parlamentarnog sistema, uspostavljanje institucija 

države, početak uspostavljanja pravne države, promena i to 

temeljna promena političkog sistema, privrednog sistema itd., 

itd. Uostalom, sve ono što je sadržano u programu demokratske 

vlade koja je danas na odlasku. 

Filip Švarm: Gospodine Bogdanoviću, da li se vi slažete s 

ovim? Šta, po vašem mišljenju, Srbija bira? Između čega? 

Nenad Bogdanović: Ne slažem se, iz mnogo razloga. Ovo što 

gospodin Maršićanin danas govori, govorili su i ljudi iz DSS-a 

tri meseca posle uspostavljanja demokratske vlasti. Znači, mi 

imamo stalno istu priču i ne znam kako je ona mogla da bude 

odmah takva, da stalno traje kao takva i da stalno slušamo da se 

ništa nije desilo, da živimo u autoritarnom režimu, a da ne čujemo 

šta su elementi tog autoritarnog režima, uz potpunu svesnost 

da je u ovom periodu funkcionisanja vlasti, kako je funkcionisala, 

bilo mnogih problema i mnogo nedostataka. Naravno, 

na različitim nivoima vlasti bilo je različitih problema. 

Ja uopšte nisam polemisao oko toga kakvo je sudstvo. 

Polemisao sam baš o načinu kako smo doneli zakon, a dobro 

se seća i gospodin Maršićanin kako smo ga doneli, kada smo ga 

doneli i šta je rezultiralo iz takvog jednog izuzetno dobrog zakona, 

izuzetno kvalitetnog zakona sa dobrim namerama. Šta smo 

dobili? Dobili smo sudstvo koje ne funkcioniše. Odličan zakon,


ali nam ništa ne funkcioniše. I verovatno je bilo i nekih drugih 

takvih zakona. 

Ono što će birači birati, to je potpuno jasno, biće neka druga 

logika nego što je bila u oktobru, odnosno septembru 2000. 

Sad će stvarno moći da biraju. Tada je bio jedan plebiscit protiv 

nečega što je bilo kako je bilo u ovoj državi, a svi znamo dobro 

kako je to izgledalo. Sada će moći da biraju i za energičan nastavak 

reformi. To može da zvuči kao parola. Ja mogu to da prihvatim 

i spreman sam da polemišem i oko toga šta to znači, ali 

ovoj zemlji su energično potrebne reforme na svim nivoima. 

Ja znam da je važan ustav. Zašto znam da je važan ustav? 

Pa, da bi funkcionisala država. Ali hajde da se zapitamo zašto 

nismo promenili Ustav. Nek’ svako preuzme deo svoje odgovornosti. 

Da li nismo promenili Ustav samo zato što je neko 

bio najpametniji da shvati da će ova vlast biti nedovoljno loša, 

da je u tranziciji i u ovakvom periodu teško vladati, da u ovakvom 

periodu možete praviti greške, da u ovakvom periodu ne 

možete biti popularni. Jer, kad vučete poteze koje je morala da 

vuče ova vlast, teško da možete biti popularni, pa je bolje govoriti 

posle dva meseca uspostavljanja takve vlasti kako ništa ne 

valja, kako je to antidemokratska vlast, kako će ona uraditi ne 

znam šta, paralelno dezavuisati sve elemente sistema, dovesti 

do ubistva premijera, prvog demokratskog premijera u ovoj državi 

i mrtvi ‘ladni posle toga nastaviti istu priču kao da se ništa 

nije desilo. Ja moram da vam kažem, za mene je to strašno. Za 

mene je to strašno, ali znam da je realno. Ja znam da politika 

tako funkcioniše. 

Znači, mi ćemo moći da se opredelimo da stanemo, mi ćemo 

moći da se opredelimo da dalje razmišljamo, moći ćemo da se 

opredelimo da razmišljamo da li treba da sarađujemo sa međunarodnom 

zajednicom na ovakav ili onakav način, a moći ćemo 

da se opredelimo za to da treba nastaviti reforme, naravno uvek 

bolje i uvek kvalitetnije u toj realizaciji i operativi. Verujem da 

će birači u Srbiji imati dovoljno snage da to shvate. 

I naravno, mislim da ćemo imati još prilike da pričamo malo 

i o tim aferama. Prosto, one su vrlo interesantna stvar. Meni 

je žao zbog gospodina Mlađana Dinkića, koga ja na svoj način 

uvažavam i on to zna, naravno. Spreman sam da polemišem 

vrlo često sa njim oko nekih njegovih stavova i oko načina kako 

su prezentovani, kao i ove afere koje su prezentovane prema 

javnosti. Meni je žao što je opet i ovo iskoristio za jednu optužbu 

koju je mogao da kaže do sada sto puta, ali se uvek pojave 

nekakve optužbe koje lepo zvuče – i o nekakvom džipu koji je 

neko kupio i o tome da ste Legiji omogućili sto miliona dolara 

privatizacije, vi isti koji ste bili možda potencijalna meta da vas 

on ubije, i razne druge stvari. 

Nažalost, ta aferaška politika je možda najviše razorila poverenje 

ljudi u demokratiju i moram da priznam da je lično često 

ne razumem. To ne znači da ću ikad stati na stranu bilo koga 

za koga se utvrdi da je lopov, bilo koga za koga se utvrdi da je 

kriminalac. Ali, isto tako, mislim da je loše kreiranje afera, izlaženje 

sa sto optužbi, pa onda jedna bude približno tačna da bi 

onda određene novine to maestralno iskoristile za neku drugu 

politiku. Nadam se da ćemo jednog dana živeti u Srbiji koja će 

biti normalnija država i u kojoj će ipak neki kriterijumi odgovornosti 

javne reči važiti kao i kriterijumi odgovornosti posla 

kojim se bavite. 

Filip Švarm: Gospodine Dinkiću, između čega će Srbija 

birati? 

Mlađan Dinkić: Evo, na prvom mestu da odgovorim gospodinu 

Bogdanoviću. Pošto ono što se dogodilo, što se tiče mene 

i G17 plus, to je prošlost, vlada je bivša, institucije sistema će 

se time dalje baviti. Nismo mi proizvodili afere, već su ih ljudi 

koji su u njih bili uključeni zapravo radili. Da mi nismo bili 

u pravu, verovatno bi Demokratska stranka stavila na svoju listu 

Mariju Rašetu, Čedu Jovanovića, Janjuševića, Kolesara i 

Dušana Mihajlovića. 

Svi slučajevi koje smo pokrenuli, zaista, pokazali su se kao 

tačni. Ja sam ubeđen da je iole tačno ovo što ste vi govorili, da 

bi svih petoro-šestoro ljudi koje sam malopre pomenuo bili na 

vašoj listi. Srećom, mislim da ste, možda u poslednji čas – to je 

naravno stvar Demokratske stranke – napravili dobar izbor, jer 

ipak ti ljudi nisu na listi i, srećom, Dušan Mihajlović, nadam se 

i siguran sam, neće nikada više biti ni u jednoj vladi. 

Ali, da odgovorim na pitanje. Što se tiče izbora, zaista je naš 

cilj da pokušamo ono što sada izgleda nemoguće, da pokušamo 

da ljudima vratimo optimizam, da pokušamo da vratimo nadu, 

da građane izvučemo iz apatije, ne praznim obećanjima, nego 

zaista da kažemo šta stvarno možemo i za šta mislim da smo 

sposobni da uradimo. 

Ja ću vam reći par stvari. Prvo, ono što je bilo dobro – smatram 

da je bilo dobrih stvari – treba da zadržimo. Dobro je što 

nam je dinar stabilan, dobro je što su banke bolje nego što su 

bile, ali tu mora dalje da se radi. Dobro je što smo se uključili u 

svet, dobro je što imamo ove početne demokratske slobode koje 

nismo ranije imali. 

Šta, međutim, nije dobro? Nema perspektive za posao, nema 

odgovarajućeg stvarnog ambijenta i mislim da tamo gde je država 

grešila, treba jednostavno da prizana grešku i ispravi je. 

Država je pogrešila rekavši da treba samo stvoriti ambijent i da 

će tržište svuda samo po sebi da reši sve probleme što se tiče 

privrede. To jednostavno nije tačno. Kada je reč o dobrim preduzećima, 

to jeste tačno. Dakle, imate dve vrste preduzeća u 

Srbiji. Jedna su dobra preduzeća koja mogu dobro da rade i država 

njima treba samo da olakša život kroz smanjivanje birokratije, 

uprošćavanje procedura, da se shvati rok za dobijanje 

raznoraznih dozvola na koje se sad čeka po dvadesetak meseci, 

da bi se, recimo, gradila neka fabrika, to treba da se uprosti, 

da se smanji državni aparat i da se smanje porezi. A zaista 

ima prostora da se radikalno smanje porezi i da se s druge strane 

poveća pravednost naplate. Na jednoj strani, siromašni ljudi, 

srednja klasa, prijavljuju uvek poreze državi plašeći se sankcija. 

I to je moralni čin. S druge strane, oni bogati, koji znaju 

da poreska uprava nema efi kasnu administraciju i da mogu da 

utaje porez, oni poreze ne plaćaju. Kada pogledate prihode od 

poreza na imovinu, to je jedan do dva odsto ukupnih poreskih 

prihoda. Zašto? Zato što bogataši izbegavaju da plate taj porez. 

Ravnomeran poreski teret znači da se pravedno raspodeli. 

A kako to može? Tako što će poreska uprava da bude efi kasna, 

modernizovana i da taj porez naplaćuje ravnomerno od svih. 

Znači, od bogatih više, a od onih koji su siromašni nema šta da 

naplati. Srednja klasa umereno. To je jedna stvar. 

Druga stvar, u sektorima gde tržište ne može da reši stvar, a 

to su radno intenzivne delatnosti, kao što je tekstilna industrija, 

obuća, to su nerazvijena područja, tu država mora da uvede 

mehanizme za podsticanje tih sektora i da se bavi problemima. 

Ne može da se bavi dobrim fi rmama, a da loše ostavlja 

u problemima. 

I naravno, mi predlažemo da se uvedu posebni mehanizmi 

za podsticanje stambene izgradnje... 

Ne možemo da očekujemo, na primer, da u Bujanovcu vladaju 

tržišni kriterijumi. Ako, recimo, Albanci nude sto miliona dolara, 

kao što nude u stvarnosti za Hebu, to nije ekonomski kriterijum 

koji treba da presudi. Ne treba država da proda Hebu 

Albancima bez obzira na to što je cena neverovatno visoka. Ako 

nam je cilj populaciona politika, ako nam je cilj da vodimo ra-


čuna o nacionalnim interesima, u takvim krajevima moramo da 

imamo posebne kriterijume, a to ne može biti samo cena. 

Dakle, mi smatramo da je zaista bilo dobrih elemenata u vođenju 

makroekonomske politike. Primera radi, politika javnih 

fi nansija je pomogla meni i nama u Narodnoj banci da stabilizujemo 

dinar, ali je bila recesiona. Dakle, nisu postojali mehanizmi 

da se podstaknu ulaganja. Ali, veoma je važno da će se 

zaista u ovoj kampanji, ono što su moji prethodnici rekli, stvarno 

birati za nešto i mislim da će biti važno ne samo šta ko priča, 

već i šta je ko sposoban da uradi. Nadam se da će ljudi obratiti 

pažnju na to šta je ko uradio u prethodnom periodu da bi na 

osnovu toga izvukli zaključak da li je on sposoban da to što obećava 

uradi ubuduće. 

Dragan Maršićanin: Pokušaću da budem kratak, ali otvoreno 

je jedno, suštinski zaista važno pitanje. Moguće je danas 

ovde reći pred izbore, kako tamo kolege kažu: došli ste pred izbore 

ovde da pričate priče – evo, DSS će doneti poseban zakon, 

formiraće fond iz koga će se mladima fi nansirati stambena izgradnja. 

Možete tako pričati. 

Ali, čak i da formirate takav fond, on neće funkcionisati dok 

ne rešite pitanje karaktera režima, dok ne uvedete pravnu državu, 

jer će taj fond biti pokraden. I o tome, dakle, pokušavam da 

govorim. Gospodin Bogdanović je tražio argumente. Rasprava 

je kratka, zbog toga ih nismo iznosili, ali hajde da pomenem 

samo neke. Zbog čega smo posle šest meseci sami istupili iz te 

vlasti? Nismo se, kao ova vlada danas, grčevito držali, po svaku 

cenu, da opstane na vlasti još koju nedelju. Sami smo je napustili 

u avgustu 2001. godine. I zašto smo od marta pričali ovo 

što pričamo danas? Zbog elementa autoritarne vlasti. Ta autoritarna 

vlast počiva na fi lozofi ji jasno i javno obrazloženoj: nezakonitost, 

izrugivanje sa legalizmom, izrugivanje sa poštovanjem 

zakona – izrugivanje nečim što je na prvom mestu za poštovanje 

u demokratskim parlamentarnim državama i što je uslov za 

ulazak u Evropu. Onaj ko misli da veličanjem bezakonja i pristupa 

vršenju državnih poslova može kršiti Ustav zbog toga što 

on koči reforme, a vidimo u kakvom je stanju privreda i kakve 

su posledice te tako izvedene reforme, on čini zlo državi u smislu 

onemogućavanja ozbiljnom pristupanju evropskim integracijama. 

To je nedvosmisleno jasno. 

Druga polazna osnova, druga stvar jasno i javno obnarodovana, 

na kojoj je počivala ta vlast i na kojoj počiva cela ta politička 

fi lozofi ja DOS-a, odnosno Demokratske stranke, jeste nemoral. 

Dakle, moral neka ide u crkvu. Moralu nema mesta u 

politici. Stara polemika koja se teoretski vodi veoma dugo, u 

praksi je sasvim jasno pokazala za šta se Demokratska stranka 

sa satelitima iz DOS-a zalagala i kakav je sistem uspostavljala. 

I onda, na takvoj fi lozofi ji imate nelegalnu Skupštinu jer se ne 

poštuju odluke Ustavnog suda da bi se zadržala vlast. Šta je to 

nego element autoritarne vlasti, nepoštovanje Ustava i zakona 

u radu vlade, jer se vlada uredbama sa zakonskom snagom. A 

jasno je svuda u svetu, pa čak i po starom Miloševićevom ustavu, 

da se zakoni moraju donositi u Skupštini, a ne može ih donositi 

vlada itd., itd. To je potpuno jedan drugi organ. 

Element autoritarnosti jeste mešanje u rad medija. Da li treba 

podsećati na Bebu Popovića, na Biro za informisanje Vlade 

Republike Srbije, bez ikakvih posledica za onoga ko to čini. To 

je sve bila suština DOS-ove vlasti. Ona je i danas, uostalom, još 

ovde. 

Nepoštovanje odluka Ustavnog suda. Šest meseci vlast ne 

sprovodi izvršnu i konačnu odluku Ustavnog suda Srbije o vraćanju 

sedam poslaničkih mandata. Pa o čemu dalje onda da pričamo? 

O kojim reformama, o kojim suštinskim promenama? 

Govorim o činjenici da ovde imate jednu bahatu vlast. 

Nema ekonomskih reformi. I onda, ako ne verujete meni, 

pogledajte izveštaje Svetske banke koji vam stoje na raspolaganju. 

Nema ekonomskih reformi i džaba je o njima pričati ukoliko 

ne uspostavite institucije koje će ovde obezbediti povoljan 

ambijent za inostrana ulaganja, ukoliko ovde ne obezbedite 

inostranom potencijalnom investitoru da se oseća sigurnim, 

da ima zaštitu od strane države, odnosno od strane pravosuđa: 

nalazimo se na vrhu po korumpiranosti, ne po mojoj proceni, 

nego po proceni Heritidž fondacije. Hajde, recite mi da je i ona 

pristrasna ili antireformska. I još: kao država, nalazimo se po 

ekonomskim slobodama na 149. mestu od 155 zemalja. 

O čemu onda mi ovde pričamo? A to je posledica odsustva 

političke volje da se ambijent u Srbiji promeni i za to jednostavno 

morate poneti odgovornost. 

Nenad Bogdanović: Ja sam mislio da ću čuti nešto novo, ali, 

nažalost, nisam: ovo slušam tri godine otkako postoji DOS-ova 

vlast. Naravno, jednostavnije je bilo ovo što je radio DSS. I na 

kraju krajeva, to je njihov izbor. Znači, pobeći od bilo kakve odgovornosti, 

raditi posao koji se radio do sada i stalno pričati o 

nemoralu i o nezakonitosti. 

Moram da vam kažem nešto, gospodine Maršićanin, možda 

je to pitanje i ličnog vaspitanja i pitanje nekih drugih stvari: 

meni je uvek teško da kažem za nekoga da je nemoralan, vrlo 

mi je teško da kažem za nekoga da je lopov ako nemam za to 

argumente. Nekima je to lako. Neki to lako izgovaraju. Neki to 

lako karakterišu, bez obzira na to što nemaju argumente, što 

ne mogu da kažu, što ne mogu da dokažu. I prosto, to je pitanje 

ličnog odnosa. 

Sigurno je da je onaj ko je radio imao šanse da više pogreši 

od onoga ko je sedeo, gledao i seirio. To je uvek tako bilo i 

uvek će biti. 

Međutim, ja mogu da vam kažem i vratićemo se sad na priču 

o reformama i oko toga, povezaću sa ovim što je gospodin 

Dinkić govorio. Znate, porez vam je veoma interesantna tema. 

Sa porezom se svi igraju. Gospodin Dinkić je rekao, ja ga dugo 

nisam čuo, jednu veoma bitnu stvar danas – politika javnih fi - 

nansija republičke vlade zajedno sa Narodnom bankom, gde je 

on sedeo i radio posao, bila je uslov za stabilan dinar. Znači, 

nije to samo posao Narodne banke. Na kraju krajeva, imamo i 

sada guvernera, koji nije gospodin Dinkić, i imamo istu situaciju. 

U tom polju i dalje je dinar stabilan. Znači, stabilnost dinara 

zavisi od mnogih elemenata. Bitno je naravno i ponašanje 

Narodne banke, ali je izuzetno bitno i ponašanje vlade. 

Ali, mi imamo političara koji izađe i kaže: biće hleb tri dinara. 

On zna da hleb ne može da bude tri dinara, on zna da je to 

glupost, ali će on to da kaže. I vi možete u ovim poreskim i socijalnim 

stvarima lako nešto da obećate. Porezi će se navodno 

smanjivati. Ja ću vam sad odmah reći – nijedna vlast koja dođe 

ovde posle ove neće smanjivati porez. Neće, zato što porezi više 

ne mogu da idu ispod nivoa na kojima su. Na kraju, izuzimajući 

pare koje znatno ne utiču na budžet, kada uđete u strukturu 

budžeta, vi ćete videti da su dva glavna izvora budžeta porez na 

imovinu i porez na promet, koji treba da se zamene porezom na 

dodatu vrednost, gde ćete izmeniti samo utoliko što ćete obezbediti 

bolju kontrolu i bolji priliv tog poreza. Svi drugi porezi 

utiču vrlo malo. Sada, kada uđete u budžet pa kad vidite kako 

se troši, onda vam je jasno da onaj ko priča da će u sledeće tri 

godine iz republičkog budžeta porez moći da bude podsticaj razvoja, 

on onda ne zna šta je u tom porezu najbitnije. I u razgovorima 

sa Svetskom bankom i u razgovorima sa Međunarodnim 

monetarnim fondom imate uvek jedno te isto insistiranje i to je 

onda politička odluka koja vas mnogo košta, ali morate da je 

donesete – da smanjite takozvanu javnu potrošnju.


A ko je najveći korisnik javne potrošnje? Kod nas, nažalost, 

ili na sreću, kako god hoćete, to je ostalo na nivou republike – 

to su penzioneri i to su zaposleni u javnim službama, uključujući 

i Univerzitet i vaše profesore. Tek kad uđete u budžetsku 

strukturu do tog troška, videćete da je to toliko ogroman trošak 

da republički budžet nema šanse da bude i u sledeće dve-tri godine 

ozbiljan izvor za javne radove, kao što neki kažu. 

Mi smo skoro imali jednu vrlo interesantnu polemiku. Baš 

od gospodina Labusa potekla je jedna ideja, koja je mene strahovito 

iznenadila pošto gospodina Labusa dugo poznajem. On 

je rekao – ove pare koje smo dobili od prodaje ovih duvanskih 

industrija praktično treba podeliti ljudima da bolje žive. A obrnuta 

je ideja da se te pare orijentišu u javne radove i u razvoj infrastrukturnog 

sistema. I ozbiljna vlast će to da radi. Sada lepše 

zvuči da kažete – podelićete svima, ali zna se da se to ne može. 

Gde je moguće poticati javne radove i na koji način, uz donošenje 

još par zakona – tu se mogu složiti – koji strašno nedostaju, 

kao recimo zakon o hipoteci? To je nešto što je strahovito 

važno. Kroz lokalne samouprave. Lokalne samouprave su mesto 

gde možete mnogo toga uraditi i mislim da se dobro vidi iz 

budžeta grada Beograda kako se to radilo u ove tri godine, a i iz 

budžeta nekih drugih gradova 

Mlađan Dinkić: Za razliku od vas, mogu sasvim otvoreno da 

kažem vama i svima ostalima da garantujem da će biti smanjivanja 

poreza i to poreza na plate sa 77 odsto na ispod 50 odsto, 

da ćemo ukinuti porez na fi nansijske transakcije, porez na kapitalne 

dobitke, porez na prihode od poljoprivredne delatnosti, 

smanjiti administrativne takse, ukinuti porez na prihod od držanja 

vozila, čamaca, mobilnih telefona. 

To su sve poreski oblici koje ćemo ukinuti odmah u prva tri 

meseca nove vlade. Ja vam garantujem, za razliku od toga što 

vi kažete da svi obećavaju. Znate šta, ipak sam ja učestvovao u 

tim pregovorima sa Svetskom bankom i MMF-om i znam kako 

budžet izgleda. I znate šta je problem? Problem je što pedeset 

odsto ljudi ne plaća porez. Znate zašto? Zato što je moj bivši 

kolega loše organizovan, loše je organizovana poreska uprava 

i pedeset odsto ljudi ništa ne plaća, a ovi koji plaćaju, plaćaju 

ogromne poreze. 

Garantujem vam da ćemo dovesti u red i poresku upravu i 

da ćemo sniziti porez, a i porez na dodatu vrednost neće biti 20, 

nego 18 odsto. 

Nenad Bogdanović: Ovo je ključna tačka. Pazite, evo ja 

mogu da garantujem sada da ni Mlađan Dinkić ni niko neće to 

uraditi kad su u pitanju plate, jer kad bi to uradio, blokirao bi 

zemlju. Kada biste pogledali strukturu budžeta i to kolike pare 

unosi u taj budžet upravo taj porez, vi biste videli da je to nemoguće 

sutra uraditi. Na duži rok, da. 

Naravno, sve ove druge kritike mogu da prihvatim jer je to 

pitanje ocene i u to ne bih ulazio. 

Dragan Maršićanin: Ne mogu ništa da obećam jer ne znam 

ko će učestvovati u budućoj vladi. Ima međutim prostora, i to 

je potpuno jasno, za smanjenje poreza i to je nešto što treba i 

mora da bude obaveza buduće vlade. 

Evo i argumenta u prilog onoga da ne treba govoriti o nečijem 

nemoralu ukoliko nemate dokaza, pa evo jednog dokaza. 

Gospodin Bogdanović vrlo dobro zna da penzije, davanja za 

društvene delatnosti nisu ona mesta na kojima se mora štedeti 

da bi se uštedelo u javnoj potrošnji. Postoje druga mesta, a to je 

neracionalno ponašanje države, neracionalno trošenje i ponašanje 

uprave. Pa ako hoćete, uz rizike da me ovde prisutni zbog 

toga prokunu, to što uređujete u Beogradu na osnovu zaduži- 

vanja u inostranstvu koje će posredno opteretiti budžet i republike, 

to je nešto što ne sme da se radi u situaciji kada ljudi grcaju 

od nestašica. 

Nenad Bogdanović: Vi to ne razumete i sad moram da dobijem 

malo vremena da to objasnim. To što ste sad rekli potpuna 

je besmislica. Ali potpuna. 

Filip Švarm: Gospodine Bogdanoviću, nažalost, više nemamo 

vremena. Kako sva trojica vidite sastav budućeg parlamenta 

posle 28. decembra i da li verujete da ovde prisutne stranke 

mogu biti na vlasti kao koalicija? 

Dragan Maršićanin: Ne vidim ove tri stranke, koje su danas 

ovde zastupljene, u novoj vladi Republike Srbije. Mislim 

da u novoj vladi Republike Srbije, koja mora da povede potpuno 

novu, drugačiju politiku, nema mesta za Demokratsku 

stranku. Mislim da je to objektivno dobro i za državu i za samu 

Demokratsku stranku da sagleda svoj dosadašnji rad – ne mogu 

to da učine ovim kozmetičkim prepravkama za ovih mesec dana, 

ovim marketinškim potezima. 

Ovi izbori neće doneti vladu koja će dugo trajati. U to sam 

duboko uveren, jer će ta vlada takođe biti suočena sa strahovito 

velikim problemima, čak većim – okolnosti su takve – nego 

što su bili problemi 2000. godine, jer je 2000. godine demokratska 

vlast, kako se mislilo se napolju, dobila ogromnu podršku 

kroz donacije, kroz otvorene kreditne linije itd., otpise 

dugova. Stigla je ogromna fi nansijska pomoć, po prirodi stvari 

toga će biti sve manje i manje, donacija kao izvora više nema 

toliko koliko je bilo, krediti se više ne mogu uzimati jer država 

polako ulazi u preterano visok stepen zaduženosti itd. Vlada će 

imati krajnje ozbiljne probleme, mnogo veće nego vlada 2000. 

godine. 

I u ovom momentu i iz razloga koje sam isticao sve vreme 

mog obraćanja vama i prisutnima, mislim da bi bilo dobro da 

dve stranke formiraju novu vladu Srbije. 

Mlađan Dinkić: Ono što čeka novu vladu i ja vidim kao težak 

posao. Mislim da ljudi često pogrešno razumeju da je to neka 

privilegija: onaj ko je zaista ozbiljan i ko ima dobre namere prema 

državi i narodu, to vidi kao ogromnu odgovornost. Nekada 

ne možete da spavate kada treba da donesete neku odluku jer 

znate da to utiče na mnogo ljudi. I zaista neće biti lako. 

Što se mene tiče, mislim da bi bilo dobro da se defi nitivno 

pročisti politička scena, da mnoge od ovih stranaka koje su se 

sad kandidovale defi nitivno ne pređu cenzus. Bilo bi dobro kad 

bi u parlament ušle samo četiri stranke. Bilo bi bolje kad bi ih 

bilo još manje, ali ja govorim realno. Verovatno će četiri stranke 

ući u parlament. 

Što se tiče nove vlade – što homogenija nova vlada, to bolje. 

Znači, što manje stranaka u njoj, to bolje. Mi ćemo se boriti 

za prvo mesto i, naravno, ne želimo sada da kalkulišemo ko 

će, šta će, kako će. Mislim da ljudi treba da izaberu između programa, 

između ljudi. Ovo su izbori za parlament, a ne za predsednika 

države i zbog toga vidimo šansu da G17 plus pobedi na 

ovim izborima. 

Nenad Bogdanović: Naravno da će sastav parlamenta uticati 

na to kako će izgledati nova vlada. Što se Demokratske stranke 

tiče, nije nikakav problem da li će biti ili neće biti u vlasti. To 

je najmanji problem. Ono u šta sam ja ubeđen jeste da smo na 

mnogim mestima i delom učestvovanjem u republičkoj vladi, 

ali i u lokalnoj vlasti, dokazali da umemo da radimo taj posao, 

da umemo da radimo dobro, kvalitetno. Naravno, ukoliko oni


koji sutra uđu u parlament i ukoliko mi budemo imali snagu, a 

mi verujemo da ćemo je imati, budu želeli da učestvuju s nama 

u vlasti, nije nikakav problem. 

Ja nikad nisam mnogo isključiv. Nažalost, ponekad vlast 

morate da delite i s nekima s kojima ne želite, ali to vam je suština 

demokratije. I to je ono što demokratija, na kraju krajeva, 

uči. Neki su nekad voleli da budu samo kontrolori. Sad vidim 

da žele da budu vlast. I to je dobro. Znači da su promenili svoju 

poziciju. Mislim da sa tom pozicijom i sa tim razmišljanjem 

Srbiji može biti bolje. A naravno, vlast će činiti oni koji pobede 

na izborima. To je potpuno jasno. 

Publika pita 

Koji će biti zvaničan stav vaših partija nakon izbora po pitanju 

protokola koji su Srbija i Crna Gora trebale da potpišu, a 

tiče se oslobađanja američkih državljana od međunarodnog krivičnog 

prava, a Srbija i Crna Gora još se nisu izjasnile o tome u 

predviđenom roku, do 15. jula 2003. godine. 

Dragan Maršićanin: Najkraće rečeno, mislim da taj rok treba 

prolongirati. 

Mlađan Dinkić: Slažem se sa Maršićaninom. 

Nenad Bogdanović: Sad ja moram da kažem da se slažem 

sa Dinkićem. 

Filip Švarm: A ja se ne slažem sa vama, pa vas pitam: kakve 

će biti posledice kad se taj rok ponovo prolongira? 

Nenad Bogdanović: Naravno, svaka takva odluka uvek ima 

posledice. Ali, posledice mogu da budu i kada se prolongira i 

kada se donese. Pretpostavljam, pošto smo svi dali odgovor kakav 

smo dali, da procenjujemo da je u ovom trenutku u interesu, 

pre svega zemlje, da se uradi upravo to što smo sva trojica 

izjavili. 

Mlađan Dinkić: Pa da, mi moramo da održavamo dobre 

diplomatske odnose, pre svega sa Evropskom unijom, ali i sa 

Amerikom i tu treba biti diplomata. Eto, to je sve. 

Dragan Maršićanin: Pa ja ću biti manje diplomata. 

Jednostavno, taj rok treba prolongirati do unedogled. Taj sporazum 

ne treba potpisati. Tu su stvari potpuno jasne. Mislio 

sam da je to bilo potpuno razumljivo iz mog prethodnog odgovora. 

Kakve će biti posledice? Neće ih biti, kao što ih nije bilo 

ni prilikom onolikog zatezanja, uslovljavanja, ucenjivanja prilikom 

onog zahteva DSS-a da se donese zakon o saradnji sa 

Haškim tribunalom, da se naši državljani ne izručuju kako se 

kome ćefne iz vlasti, iz Ministarstva unutrašnjih poslova ili bilo 

kome iz Predsedništva DOS-a, da se to utvrdi zakonom, da ta 

saradnja bude postavljena na pravne osnove, da se pokuša da 

obezbedi dvosmerna saradnja, odgovornost i jedne i druge strane. 

Ako predlažete i zalažete se za saradnju sa nekim, onda ta 

saradnja mora da bude obostrana, da se na neki način zaštite 

i interesi države u jednom procesu koji može veoma skupo da 

košta našu zemlju. S druge strane, da se zaštite ljudska prava 

onih koji su optuženi za ratne zločine, bez obzira zašto su optuženi, 

na način kako je to uobičajeno u demokratskim državama, 

itd. I tada su bile ucene, i tada se skakalo po televiziji, govorilo 

se: eto nama sankcija, DSS će uvesti sankcije. Nije ih bilo. 

Zakon je donet uz mnogo, mnogo muka posle godinu dana. I 

sada je time otvorena mogućnost da se sa Haškim sudom odvi- 

ja saradnja na drugačiji i bolji način. Ta prilika nije u potpunosti 

iskorišćena, ali to je već otvaranje jedne nove teme. 

Pitanje za gospodina Maršićanina: da li će doći do fuzionisanja 

DSS-a sa Vuksanovićevom Narodnom demokratskom 

strankom i da li smatrate mogućom koalicijom DSS – radikali 

– SPO i Nova Srbija? (smeh i žagor u sali) 

Dragan Maršićanin: Odgovor na drugo pitanje je dala publika, 

kao učesnik u ovoj raspravi. Što se tiče prvog pitanja, o 

tome nije bilo razgovora. Mi sa Vuksanovićevom strankom jako 

blisko sarađujemo od prvog dana njenog osnivanja. Tri njena 

člana, potpredsednik i dva poslanika kojima je Demokratska 

stranka oduzela u parlamentu mandate, a nije ispoštovala odluku 

Ustavnog suda da im se ti mandati vrate, nalaze se na našoj 

listi. Ali, nije bilo razgovora i nije bilo otvoreno pitanje integracije 

u Demokratsku stranku Srbije. Moguće je da će to jednog 

dana biti na dnevnom redu. 

Pitanje za svu trojicu: da li ste zaista spremni na denacionalizaciju? 

Nenad Bogdanović: Denacionalizacija će biti nužna. Tu 

nema nikakve dileme. Kako i na koji način, to je veliko pitanje. 

Kroz ovaj zakon o građenju sada je uvedena jedna minidenacionalizacija 

vezana za građevinsko zemljište. I to je prvi korak 

koji, naravno, neki osporavaju, ali suštinski problem kod denacionalizacije 

jeste to odakle naći sredstva i kako je uraditi. 

Na kraju krajeva, imamo primere drugih zemalja u tranziciji. 

Trebalo je vremena čak i nekima koje su tranziciju savladale 

veoma dobro. Evo, recimo, Slovenija je ubedljivo najbolje prošla 

posle tranzicije, pa je mnogo, mnogo kasnije ušla u proces 

denacionalizacije. Međutim, to je nešto što se mora desiti. Ali 

kako naći novac za to ili kako uopšte naći sredstva, ne mora to 

biti samo novac. To je ozbiljno pitanje i sugurno će sledeća vlada 

tu morati da donosi odluke, jer je pritisak već toliko velik da 

će to pitanje teško moći da se izbegne. 

Mlađan Dinkić: To je jedan od prvih zakona koji će predložiti 

nova vlada ukoliko G17 plus bude u njoj bio. Taj zakon već 

je napravljen. Znači, postoji nekoliko modela i mislim da je bila 

greška što se krenulo u privatizaciju pre izvršene denacionalizacije 

i restitucije. 

Kako vratiti novac? Pa kako smo našli model da vraćamo 

staru deviznu štednju, tako ćemo naći i model. Doduše, manje 

će biti obaveze, pa će rok biti znatno kraći, da vratimo i onima 

kojima država duguje. To treba da bude javni dug države. 

Ne verujem da će to biti rok duži od pet godina. A mislim 

da je to realno i da ljudi koji 40-50 godina to nisu dobili nazad, 

moraju sada da budu obeštećeni. 

Dragan Maršićanin: Sad moram nešto sasvim otvoreno da 

kažem. Gospodin Bogdanović je bio iskren u odgovoru na ovo 

pitanje, isto koliko i u odgovoru na pitanje da li zna ko drži šećerane 

u Srbiji. Evo, da ga za šećerane obavestim, gospodin 

Kostić... 

Nenad Bogdanović: Verovatno gospodin Maršićanin zna o 

šećeranama više od mene. Ja mu se izvinjavam što zna više od 

mene... 

Dragan Maršićanin: Nema potrebe. 

Nenad Bogdanović: Prosto, stvarno se nisam nikad time ba-


vio, a vi verovatno jeste. Tako da nema problema. 

Dragan Maršićanin: Pošto smo ovo pitanje raspravili, sad 

idemo na zakon o denacionalizaciji. Ja ću vas podsetiti da u 

inauguracionom govoru iz januara 2001. godine kandidata za 

predsednika Vlade Republike Srbije stoji rečenica koja glasi: Ne 

mogu se stvarati nove pravde na osnovu starih nepravdi. 

Zakon o denacionalizaciji je obećan Programom DOS-a kao 

jedan od prvih zakona koji će biti donet. Što se DSS-a tiče, taj 

zakon punih godinu dana leži u Skupštini Republike Srbije, 

daje odgovore na sva sporna pitanja onome koji želi da se brani 

time što kaže da postoje nepremostive prepreke. Ne postoje 

nepremostive prepreke. Sve druge države su te zakone donele 

i sprovele. I taj zakon leži u Skupštini. Skupštinska većina nije 

želela da taj zakon stavi na dnevni red, razmatra i usvoji dok je 

bila većina, a kad je izgubila većinu, onda je pala. 

Pitanje za svu trojicu: da li ste za to da se građani Srbije izjasne 

o restauraciji monarhije? Drugo pitanje: šta je sa himnom, 

grbom i zastavom Srbije? 

Mlađan Dinkić: Što se tiče G17 plus, mi smatramo da je referendum 

najdemokratskiji oblik izjašnjavanja i sva važna pitanja 

na koja ljudi žele da saznaju odgovor, ukoliko imaju dileme, 

treba staviti na referendum. Dakle, odgovor je da. 

Drugo je pitanje kakvi će biti rezultati referenduma i da li ste 

vi za taj sistem ili niste, ali treba staviti defi nitivno na referendum, 

ako ljudi to žele, i završiti s tim. 

Što se tiče grba i himne, naravno da bi Srbija nakon donošenja 

ustava morala da usvoji grb i himnu. 

Dragan Maršićanin: Sasvim kratko, stvar je referenduma 

da se odluči o ovom pitanju. Pitanje se odnosi na to da li smo 

za to da se pitanje već sada postavi i organizuje referendum. 

Ne. Prilike nisu takve da postoji potreba da se ovo pitanje u 

ovom momentu otvara na referendumu. Pitanja koja se iznose 

na referendum jesu pitanja koja lome naciju, lome građane. 

Očigledno da to nije slučaj danas u Srbiji i da to u ovom momentu 

ne treba otvarati kao temu jer nema potrebe. Inače, to je 

pitanje o kome se može odlučivati samo na referendumu. 

Zastava, grb i himna mogu se menjati samo ustavom i po donošenju 

novog ustava biće izmenjeni i simboli države. Ali simboli 

su jedno. To je ono što reprezentuje državu, što se mora poštovati, 

ali suština je u nečemu drugom, ne u simbolima, nego u 

onome kako funkcioniše vlast. 

Nenad Bogdanović: Što se simbola tiče, mislim da je sve jasno. 

Ne treba da ponavljamo. A što se tiče ovog prvog pitanja, 

naravno, takve stvari se rešavaju na referendumu, ali mislim da 

još duže vreme neće biti zahteva za referendum. 

Filip Švarm: Gospodine Maršićanin, imali ste priliku da 

učestvujete u vlasti, da li to što ste iz nje izašli znači da niste 

sposobni za konsenzus ili da su vam stranački interesi bitniji 

od interesa Srbije? 

Dragan Maršićanin: Pa da, to je čest prigovor. To ja slušam 

ove tri godine. Nismo izašli zbog toga, nego jednostavno zbog 

odgovornosti prema onima koji su vas izabrali. Dakle, u okolnostima 

kada iznutra nije moglo da se utiče na rad vlade – treba 

podsećati, ovde vreme brzo leti – mi smo javno poslednji put 

pred izlazak iz vlade uputili jedan spisak zamerki, a te zamerke 

su zapravo ono o čemu sam najčešće i danas ovde govorio, zamerke 

Vladi Republike Srbije, praktično javno upozorenje ili 

molba da se stvari u radu vlade promene. Pre svega, pitanje zakonitosti 

i borbe protiv organizovanog kriminala. Ko je zaboravio, 

mislim da to i danas stoji na našem sajtu, a zakačeno je u 

avgustu 2001. godine. 

Kada se nalazite u situaciji da ne možete uticati na to kako 

vlada radi, a delite odgovornost za to, u takvim okolnostima vi 

u toj vladi više ne možete da učestvujete. I to je jednostavno pitanje 

odgovornosti, a ne pitanje kukavičluka. 

Uostalom, to je i pitanje spremnosti da li želite – i tu je razlika 

danas postavljena – ne mora se učestvovati u vladi, u vlasti s 

nekim s kim se ne slažete, kako je gospodin Bogdanović rekao. 

Ako se s nekim ne slažete u krucijalnim, najvažnijim stvarima, 

onda u takvoj vladi ne možete da budete. Ili nađete kompromis. 

Ukoliko kompromis nije moguće postići, ukoliko neko imajući 

većinu u parlamentu radi svojevoljno, onda iz takve vlasti morate 

da istupite ukoliko želite da ostanete odgovorni prema onima 

koje ste u toj vlasti reprezentovali, a to su građani koji su 

vas birali. 

Pitanje za gospodina Bogdanovića: kako je moguće da su 

neki visoki stranački funkcioneri Demokratske stranke tri godine 

bili kreatori vaše politike, a sada ih nema ni na poslaničkoj 

listi? 

Nenad Bogdanović: Pa to je sasvim normalno za svaku političku 

stranku. Ne znam, jedino u Srbiji je čudno da politička 

stranka nakon jednog perioda ili vlasti ili opozicije donese odluku 

da promeni strukturu ljudi koje će predložiti za sledeći period. 

To je potpuno normalno. 

Koji su razlozi, da li su oni koje možete da čitate u javnosti 

ili su neki drugi, to je unutarstranačko pitanje i nikad se ono ne 

raspravlja mnogo u javnosti, ukoliko se ne pređe neka granica 

od strane nekog od tih koji su predmet priče. 

Znači, ovo je odluka Demokratske stranke i ona je dobra. Mi 

smatramo da je dobra. Uostalom, na izborima ćemo proveriti 

tu odluku, kao što se sve druge odluke proveravaju. 


Tribina je održana poslije neuspješnih predsjedničkih izbora i tek zakazanih 

parlamentarnih. Mjesec dana kasnije, politička slika Srbije bila je bitno promjenjena. 

Novu, manjisku vladu, formirale su stranke koje nisu bile u DOS-u – DSS, G17Plus, 

Nova Srbija i SPO – uz podršku SPS-a, a SRS je postala najbrojnija partija u Narodnoj 

skupštini. Sva trojica učesnika tribine vidno su obilježila ovaj period. Dragan Maršićanin, 

tada potpredsjednik DSS-a, nakon kratkotrajnog presjedavanja Narodnom skupštinom 

Srbije bio je ministar za privredu u republičkoj vladi, da bi potom, kao poraženi kandidat 

vladajuće koalicije za predsjenika Srbije, otišao na mjesto ambasadora SCG u Švicarsku. 

Mlađan Dinkić, tada potpredsjednik G17Plus, postao je ministar fi nansija a Nenad 

Bogdanović, u to vrijeme predsjednik Izvršnog odbora Skupštine Beograda, sada je prvi 

gradonačelnik prestolnice izabran na neposrednim izborima.

88 VREME IZAZOVA // MEDIJSKA ETIKA 

NOVI SAD, SAJAM MEDIJA, 27. FEBRUARA 2004. 

Uz “Vreme” i Fridrih Ebert Fondaciju u organizaciji tribine 

učestvovali su i novosadski Radio 021 i Novosadski sajam. 

MEDIJSKA ETIKA 

Učesnici: 

DUBRAVKA VALIĆ, predsednica Upravnog odbora 

novosadske Novinarske škole; 

VELIMIR ĆURGUZ KAZIMIR, direktor medijske 

dokumentacije “Ebart”; 

SLOBODAN BELJANSKI, advokat iz Novog Sada; 

SNJEŽANA MILIVOJEVIĆ, profesorka na Fakultetu 

političkih nauka u Beogradu; 

ČEDOMIR JOVANOVIĆ, političar. 

Tribinu je vodio DRAGOLJUB ŽARKOVIĆ, 

glavni urednik nedeljnika “Vreme”. 


Velimir Ćurguz KAZIMIR: SITUACIJA JE STRAŠNA 

Bilo da je reč o lekarima, bilo da je reč o sudijama, bilo da je 

reč o novinarima, a oni su mi u ovom času najbliži, mi govorimo 

o etičkim profesijama. To su profesije koje su vrlo vezane 

za etiku. Ali, opet kažem, hajde da se prvo pozabavimo 

pravilima. 

Jedan od dnevnih problema sa kojima se suočavamo jeste 

ogrešenje o ta pravila, koja onda više nisu ni etičke prirode, 

nego su problemi koji su krajnje profesionalni. Kako ćete indeksirati 

intervju u kome nemate lid koji vas obaveštava sa kim 

se intervju obavlja, u kome čak nemate ni ime i prezime čoveka, 

nego morate da tražite fotografi ju da biste saznali s kim se intervju 

obavlja. To su neka elementarna pravila koja su očigledno 

ovde zaboravljena. 

Da ne pominjem pogrešne pojmove, pogrešno upotreblje- društvo niskih moralnih standarda. 

ne žanrove, mešanje žanrova, da ne govorim o kolokvijalnom Dakle, kada sam dao ovakvu dosta oštru kvalifi kaciju, na 

jeziku, da ne govorim o uvredljivim stvarima, da ne govorim o umu sam imao jedno upadljivo odsustvo spremnosti da se pri- 

opremi koja onako odskače i zaprepastite se svaki put kad vihvati odgovornost, da se pristupi samospoznaji i samokritici, i 

dite da neko može psovku da stavi u nadnaslov ili naslov. A ne ne manje upadljivu diskrepancu između pozitivnog samoprika- 

kao citat, nego kao svojevrsni komentar tih novina. 

zivanja i negativnog sadržaja onoga što se prikazuje. Takve oso- 

Mi smo tim povodom otvorili na našem sajtu jednu posebnu bine kod nas su ustoličile licemerje kao prirodan način komuni- 

rubriku koja se zove “Nedopustivo” i koja je onako opšteg kakacije, a uz jednu gotovo stoletnu tradiciju često bezrazložnog i 

raktera, bilo da su u pitanju vicevi na račun Roma, bilo da su olakog denunciranja, poltronstva, konvertitstva i na kraju kra- 

u pitanju krajnje privatne intimne fotografi je pojedinih osoba jeva laganja – takvo ponašanje je dovelo do poželjnih i sasvim 

itd. Ne verujem da time možemo išta da promenimo, ali s druge prihvatljivih oblika socijalne adaptacije. 

strane smatram da treba da ukažemo na ono što se dešava. Zbog toga se samo u takvoj kulturi može dogoditi da u jed- 

Situacija u našem novinarstvu je, blago rečeno, strašna. Iako noj, recimo kontakt-emisiji na RTS-u polovina gledalaca (a te 

je profesija političara ovde, između ostalog, zahvaljujući ono- brojke nisu tako male, one se mere desetinom hiljada onih koji 

me što se zaista dešava u životu, ali i dobrim delom zahvaljujući se jave, čak i preko toga) na pitanje da li su za nastavak reformi 

medijima, postala, hajde da kažem, primer nečega korumpira- odgovori negativno. U jednoj drugoj emisiji istog tipa na pitanog, 

pokvarenog, odvratnog, mi smo zaista sad na dobrom putu nje da li ste za demokratsku Srbiju u Evropi čak trideset odsto 

da se rame uz rame sa tom profesijom upiše i novinarska profe- gledalaca javi se da odgovori da je protiv toga. 

sija. O tome mogu da izložim veoma mnogo primera, ali mislim Posledica takve nesrećne kulture, ja bih rekao, jeste i činje- 

da ova naša tribina ne treba da se svodi na prozivanje pojedinica da niz novinara koji su podsticali na rat i veličali zverstva 

nih ni novina ni novinara. Moramo jednostavno da se suočimo kao ratne podvige, danas ne samo da se predstavljaju kao pro- 

sa ovom situacijom na opštem i širem planu. 

fesionalci koji nemaju čega da se stide nego se tako u širokim 

slojevima društva i prihvataju. Zbog toga se i neki listovi koji 

Slobodan Beljanski: DRUŠTVO NISKIH MORALNIH danas slave zavidne jubileje ponašaju i prihvataju tako kao da 

STANDARDA 

nemaju razloga da se iskupljuju, da naprosto mole za milost i 

Moram reći, na početku, da je veoma teško govoriti o vred- oproštaj, iako su više od jedne decenije zatirali tragove zdravog 

nostima novinarske etike ili medijske etike, kao i svake dru- razuma i zasipali čitaoce najvulgarnijim propagandama nacioge 

deontološke etike, poput lekarske, advokatske ili sudijske, nalne i verske mržnje. 

u društvu koje ima niske moralne standarde. Naše društvo je E otuda, da završim ovu kratku uvodnu reč, smatram da je 

A. ANĐIĆ

VREME IZAZOVA // MEDIJSKA ETIKA 89 

prilično teško govoriti o novinarskoj, kao i o svakoj drugoj profesionalnoj 

etici. 

Dubravka Valić: NAČELA I UREDNICI 

Dva najčešća pitanja koja se postavljaju u toj novinarskoj 

školi u stvari su pitanje granice privatnosti, a drugo, kako izaći 

na kraj sa urednicima koji nisu uvek skloni da poštuju načela 

koja naši studenti ponesu iz Novosadske novinarske škole, a to 

su ona načela koja su uvek vrlo vidljivo naznačena pored imena 

ove nevladine obrazovne organizacije koja evo, ove godine 

izvodi svoju desetu generaciju, a to su tolerantnost, istinitost, 

znanje i kritičnost. 

Htela bih još da vas podsetim da trenutno u našoj medijskoj 

stvarnosti postoje četiri skorašnja kodeksa novinarska. Jedan 

je Etički kodeks novinarstva Nezavisnog udruženja novinara 

Srbije od 26. marta 1994. godine. Drugi je Kodeks novinara 

Jugoslavije o profesionalnim etičkim normama i vrednostima 

u obavljanju novinarskog posla u novinarskim glasilima Saveza 

novinara Jugoslavije od 28. oktobra 1998. godine. Zatim imamo 

Etički kodeks elektronskih medija iz februara 2002. godine 

koji je uradio ANEM i imamo Opšti etički kodeks Nezavisnog 

udruženja novinara iz jeseni 2003. godine. 

Kada uporedite ove etičke kodekse, videćete da im je sadržina 

uglavnom veoma slična i da ono što nedostaje jednom uglavnom 

nedostaje svim ovim drugim kodeksima, a to je upravo pitanje 

sa kojim studenti Novosadske novinarske škole – i oni 

bivši i ovi sadašnji – dolaze da traže odgovor na njega, a to je 

gde je granica privatnosti kada je reč o javnom informisanju. 

Kada sam pokušavala da nađem neko štivo koje bi moglo 

da im odgovori na to pitanje, jedna od mogućih varijanti jeste 

i Novinarski kodeks sa osnovnim smernicama za redakcijski 

rad koji je izdao nemački Savet za štampu. I tu se nalazi tačka 

osam, koja u nekih šest dodatnih obrazloženja i alineja pokušava 

da pruži odgovor na ovo pitanje. Nadam se da ćemo svi mi 

učesnici u ovoj tribini danas pokušati takođe da potražimo odgovor 

na pitanje gde je granica privatnosti i da li je moguće da 

je ta granica što se tiče naših medija, pa čak i onih strogo informativno-politički 

profi lisanih, postala bezgranična, tako da 

svi o svakome, bez obzira na javnu funkciju i na možda privatni 

odnos tih osoba sa nekim drugim osobama, misle da mogu 

da objave sve. 

Snježana Milivojević: OPŠTA TABLOIDIZACIJA 

Zahvaljujem organizatorima što su na dnevni red stavili 

temu koju ovo društvo već duže vremena izbegava da stavi na 

dnevni red, ali eto, ona nam je nekako eksplodirala pred očima 

i taj vulkan je još aktivan. Kad se malo razgrne lava sa vulkana, 

vidi se da tabloidizacija dramatično potresa našu dnevnu štampu, 

da se isti proces već uveliko događa i na televiziji i da se javni 

život spektakularizuje na način na koji se u njemu ne može 

više racionalno voditi dijalog, da blagotvorni efekti medijskog 

tržišta ne čekaju naše vlasti da završe regulatornu reformu. Oni 

već deluju. Otvorena je velika trka. Velika tema koja potresa novinarsko 

tržište – koja je najplaćenija novinarka Balkana, i dalje 

je otvorena. 

Dakle, sve te stvari su nam nekako u lice bacile obavezu da 

razgovaramo o medijskoj etici, a mi, nažalost, kao društvo nismo 

u stanju da o tome razgovaramo jer se opet, da se vratim 

na taj vulkan, iza svega vidi jedna ogromna praznina, jedna 

ogromna rupa koja zjapi i upozorava nas da osnovne pretpostavke 

za profesionalizaciju novinarstva ovde nisu završene ili 

omogućene i da zbog toga jedno zanimanje ne može da se profesionalizuje 

i da konstituiše svoj etički kodeks ili etičke standarde 

na kojima će se zasnivati pravila prihvatljivog, odnosno 

neprihvatljivog ponašanja, kao jedna forma interne regulacije 

kvaliteta. To tako ne može da funkcioniše. 

Zašto je to tako? Pa zato što prva, preliminarna debata, prva 

nagodba između profesije i društva nije završena. Nije uspostavljen 

taj ugovor o autonomiji, kojim bi se onda profesiji garantovala 

zona arbitraže u kojoj je ona neprikosnovena. 

To se nije dogodilo evo čak ni tri godine posle smene bivšeg 

režima, a bio je prvi zadatak koji je onima koji su defi nisali viziju 

medijskog razvoja stajao ili bio na listi prioriteta. Dakle, jednom 

medijskom regulacijom trebalo je redefi nisati model po 

kome funkcioniše javna komunikacija u zemlji. I kada se ustavno, 

ne samo konstitucionalnim garancijama nego i novim zakonskim 

okvirom, garantuje autonomija medija ili uspostavi 

medijska autonomija, onda je profesija mogla interno, u okviru 

te autonomije da stavi visoko na dnevni red ili istakne etičke 

probleme. 

Etički principi, odnosno etički kodeksi u novinarstvu kao i 

u svim drugim profesijama nisu kuvari ili meniji u koje zavirite 

kad neki recept krene naopačke, kad neki tekst ispadne loše, 

ili kad ne znate da li da baš toliko krvi lipti sa prve strane, ili 

da li svakoj političarki treba da gledate pod suknju ili već ne 

znam šta. Etički kodeksi su set standarda ili pravila koji govori 

o tome na kojim je vrednostima utemeljena profesija i na čemu 

se zasnivaju ili kako se selekcionišu pravila prihvatljivog, odnosno 

neprihvatljivog, dobrog, odnosno lošeg ponašanja u okviru 

profesije. 

Ona kao takva važe u starim profesijama – u pravu, u medicini... 

U novinarstvu su ona, kao u profesiji generalno, relativno 

kasnije istorijsko postignuće. Novinarstvo se kao profesija 

bavi svojim etičkim utemeljenjem negde od kraja pretprošlog 

i početka prošlog veka. I to što kod nas konačno dolazi i postaje 

tema može da znači da se mi nalazimo negde na početku XX 

veka sa stanovišta razvoja ili zrelosti razvoja novinarstva kao 

profesije. 

Kad kažem da etički kodeksi nisu skupovi preciznih pravila 

za poštovanje, već set etičkih vrednosti na kojima je profesija 

utemeljena, hoću da kažem da su oni deo ugovora koji profesija 

uspostavlja sa onima koje servisira, dakle sa društvom, a koje je 

izborila zahvaljujući svojoj autonomiji. Ako toga nema, utvrđivanje 

preciznih pravila o tome šta se sme, a šta ne sme ne može 

se prepustiti ili nije domen autonomne delatnosti profesije. 

Sve izvan toga reguliše se zakonima. I razlog zbog koga danas 

naše novinarstvo u etičkom smislu tako hramlje jeste prosto 

mogućnost koja se otvorila haosom ili neregulacijom. Takvu 

mogućnost je relativno skoro imala Italija, pa se na kraju te mogućnosti 

pojavio Berluskoni. Druge evropske zemlje su vrlo pažljivo 

vodile računa o tome kako da odgovore na izazove pred 

kojima se mediji nalaze, a oni se stalno nalaze pred izazovima 

jer su jedna vitalna institucija za funkcionisanje društva, jer su 

jedna oblast u kojoj se tehnološke mogućnosti tako razvijaju da 

vas uvek stavljaju pred nove dileme i u kojima se stare vrednosti 

uvek ponovo redefi nišu. 

Zbog toga je istorija novinarstva, između ostalog, i puna tih 

paradoksa. Ko se još danas seća da je Pulicer otac žute štampe, 

a najuglednija profesionalna nagrada nosi njegovo ime. Hoću 

da kažem da se vrednosti na kojima je profesija utemeljena stalno 

redefi nišu i debatuju u društvima kojima je stalo da se jednom 

osvojena autonomija očuva. 

Izvan toga možete da imate ne četiri kodeksa nego pedeset 

kodeksa. Danas lako možete da odete na jedan sajt koji se bavi 

primenjenom etikom u profesijama, na kome ima osamsto pedeset 

profesionalnih kodeksa koje možete trenutno da skinete i 

u svakom od njih da vidite otprilike nekakve vrednosti koje jedna 

profesionalna grupa štiti. Većina njih su novinarske. A onda


se ponekad pitate – i poslovne organizacije imaju takve kodekse, 

a to nije sprečilo Enron skandal ili već takve stvari – i u medijima 

ne sprečava velike skandale. Pogotovu ih ne sprečava 

ovde, jer ne funkcionišu etički standardi, pa na njima zasnovane 

profesionalne norme, ne funkcionišu kao interni mehanizam 

selekcionisanja kvaliteta, čemu jedino služe etički standardi 

i zbog čega ih profesije razvijaju. 

Jednom kad dobiju autonomiju kao univerzitet, kao medicina, 

kao bolnice, profesije se obavezuju, odnosno delatnosti 

u okviru njih, razne medijske profesije, ali mi sad govorimo o 

novinarskoj, obavezuju se da će po najvišim standardima isporučivati 

za društvo nekakve kvalitetne proizvode. Ti najviši 

standardi ne mogu da se defi nišu u društvu sa urušenim komunikacijskim 

obrascem. Neću da pričam o drugima, ali evo sad 

govorim o komunikaciji. 

Ako pretpostavke za javnu komunikaciju nisu obezbeđene 

novim vrednosnim, normativnim, regulatornim, kako hoćete 

okvirom u kome će se stimulisati javna debata i afi rmisati uloga 

medija, onda ćete imati medije, naravno, kao što mi imamo, 

koji su dnevno u procepu između toga ko je u stvari njihova publika. 

Da li su njihova publika veliki oglašivači, što danas sve 

češće čujem, ne kao kritičku opasku nego se neki mediji ponose 

time što svake večeri pakuju publiku i isporučuju oglašivačima. 

Oni zaista misle da je njihova publika konzument na tržištu, a 

ne građanin u društvu. 

Dragoljub Žarković: Kada sam organizujući ovu tribinu doneo 

odluku da zamolim gospodina Čedomira Jovanovića da na 

njoj govori, čulo se ono tradicionalno: “Ju, jesi li ti normalan?!” 

Rekao bih, iz sledećih razloga: navodno je ovo skup stručnih ljudi 

i eksperata, a kad već zovemo jednog političara, onda moramo 

i drugog. Dakle, ako je tu gospodin Jovanović, sad bi trebalo 

da tu bude neko, recimo, iz Radikalne stranke ili Demokratske 

stranke Srbije. Ali iskreno da vam kažem, ja njega nisam pozvao 

kao političara i zamolio bih gospodina Jovanovića da govori iz 

ugla žrtve nedostatka medijske etike. Jer, kad sam gledao nešto 

kroz moju dokumentaciju, to je čovek čije je ime najviše pominjano 

– sa razlogom, bez razloga, svejedno... Ali, sve o čemu 

mi ovde govorimo – o granicama privatnosti, o osećaju za meru, 

o poštovanju elementarne pristojnosti i principa, mislim da je 

Čedomir Jovanović i prisustvo i odsustvo toga osetio na svojoj 

koži i mislim da poučniji govor o medijskoj etici ne može biti 

održan nego od nekog ko je bio, tako da kažem, žrtva. 

Čedomir Jovanović: KANIBALISTIČKO DRUŠTVO 

Mislim da je svođenje etike na nivo medijske profesije samo 

po sebi već u startu greška. Mi možemo o tome da pričamo, ali 

u društvu koje nema ni “e” od etike jako je teško očekivati od 

medija da posledicu tretiraju kao uzrok. To je zapravo ono o 

čemu mi danas možemo dugo da razgovaramo. 

Ja sam odrastao u periodu koji je obeležio jedan informatički 

big-beng uz “krosfajer” Meta Kingzlija i Peta Bjukenena na 

Si-En-Enu. Brojali smo svetlosne jedinice u studiju. Bilo ih je 

četrdeset kada se ta emisija pojavila. A sada nakon petnaest ili 

dvadeset godina i Si-En-En je kao kablovska televizijska forma 

ili kao satelitska televizijska forma već prevaziđen. Pominjan je 

Bi-Bi-Si, pominju se pisani mediji. 

Mislim da je u svemu tome jako važno defi nisati nešto o 

čemu je govorio gospodin Beljanski kada je parafrazirao rezultat 

jednog glasanja na državnoj televiziji. Ja se ne čudim zbog 

toga što je to glasanje bilo takvo. Ono što mislim da je problem 

jeste što naši mediji (koliko smo mi kao političari za to odgovorni 

možemo o tome da razgovaramo) nisu imali snage da objasne 

društvu šta je ono što ono može da očekuje, šta je ono što 

to društvo mora da prođe, što od novembra prošle godine do 

danas praktično niko nije ukazao na činjenicu da nijedno društvo 

u tranziciji nije imalo vanredne izbore, što od 2001. godine 

do danas mi tapkamo u mestu i posrćemo pokušavajući da 

objasnimo u čemu je značaj tih civilizacijskih vrednosti za koje 

smo mi uskraćeni. Ne u poslednjih deset godina. Mi dvesta godina 

pokušavamo da budemo deo modernog sveta, deo moderne 

Evrope XIX veka, deo moderne Evrope XX veka, deo moderne 

Evrope XXI veka. 

I praktično, možemo govoriti o Srbiji kao o društvu kojim 

dominira kanibalizam. I u svemu tome tražiti etiku jeste nešto 

što bi se moglo poistovetiti sa onim pokušajima pojedinaca, 

svesnih svega što će se desiti, da se sačuva Jugoslavija 1991. 

godine. Ja sam praktično bio tinejdžer, ali sećam se onih skupova 

po Sarajevu, po Zagrebu, po Beogradu, skupova ljudi koji 

nisu mogli da pronađu razuman način za objašnjavanje posledica 

koje su oni jasno sagledavali, ali toga nije bilo svesno naše 

društvo. 

Pitanje zakona, pitanje regulative jeste važno, ali ono što je 

meni jako važno jeste da li postoje oni koji su sposobni da poštuju 

te zakone, da li država može da primeni te zakone. Mi smo 

posle 5. oktobra u prelaznoj vladi kontaktirali s jednim od novinarskih 

udruženja i predložili i zatražili kandidata za funkciju 

ministra informisanja, pa smo nakon toga promenili onaj 

Zakon o javnom informisanju. Pokušali smo da se dogovorimo 

sa novinarskim udruženjima i sa radnim grupama na izradi jednog 

zakona koji bi bio prihvatljiv. Ali i dan-danas taj zakon deli 

samo medijski svet. 

I kao žrtva, ja sam spreman što se toga tiče da tu cenu sam 

po sebi platim. Devedeset odsto onoga što je o meni napisano 

nije tačno, ali je sto odsto toga što je pisano poteklo sa jednog 

izvora i onda svesno ili nesvesno pogrešno interpretirano. 

Pošto su tako ekstremne političke prilike ili društvene prilike u 

kojima smo mi radili i živeli, naravno da je nivo greške sam po 

sebi mnogo dramatičniji od onog koji je bio karakterističan za 

neka druga društva. 

Ja sam to dosta puta pokušao da objasnim svojim sagovornicima 

zato što je za mene pitanje medija izuzetno važno jer se 

kroz medije prelama kompletno društvo. I to je ono što je samo 

po sebi izuzetno značajno. 

Znate, mi smo ovde u poslednjih godinu dana napravili kao 

društvo nekoliko užasno velikih grešaka. I ako toga nisu svesni 

oni koji rade i koji prave te greške, zašto očekivati od medija 

da oni toga budu svesni. Sad pežorativno, elita se kod nas 

uvek defi niše kao nešto pežorativno, ali ako mi nemamo jedan 

nivo društvene svesti koji je neophodan na univerzitetu, na 

najprestižnijim naučnim institucijama, u institutima ili u našoj 

Akademiji, ako toga nemate u političkom životu, odakle vam 

pravo da onda analizirate posledice svega toga u medijima. 

Mogu novinari sami po sebi to da rade. To je nešto što je korisno, 

ali to neće izmeniti paradoks da se mi u svakom trenutku 

bavimo određenom posledicom. Znači, prvo treba videti koji su 

mediji koji utiču na javno mnjenje. Znači, tu treba biti iskren. 

Postoji jedna defi nicija masovnih medija u svim print medijima. 

Nešto ispod deset hiljada samo po sebi ne može da bude defi nisano 

kao masovni medij, recimo. Što se tiče elektronskih medija, 

hajde da vidimo ko je kakav i zašto je to tako. 

Ja mislim da pitanje zakona samo po sebi ne može mnogo 

toga da promeni. Pitanje Zakona o javnom informisanju, mi 

smo ga dobili pre sedam ili osam meseci uz neke primedbe, ali 

da li se nešto promenilo unutar medijske sfere otkad postoji taj 

zakon. Kao i Zakon o radiodifuziji. Od prvog trenutka od kada 

smo počeli da radimo na tom zakonu bilo je jasno da ova država 

nema snage taj zakon da primeni. A kad govorim o drža-


vi, ja ne govorim o politici i o vladajućim krugovima. Ja govorim 

o društvu. 

Mi godinu dana nemamo savet za radiodifuziju, ali ga nećemo 

dobiti ni u naredne tri godine, zato što je savet za radiodifuziju 

postao prostor u kojem se vode politički obračuni. Ne 

zbog toga što ja želim da kontrolišem jednu televizijsku stanicu, 

ili da favorizujem drugu televizijsku stanicu, nego zato što je 

priroda tih medija takva, da niko sebi politički neće vezati ruke 

kao što smo to, recimo, učinili mi u periodu od tri godine prve 

demokratske vlade u slučaju državnog servisa. 

Ako se gleda nastojanje, bar svest o potrebi depolitizacije 

procesa odlučivanja u medijskoj sferi, mi smo toga bili izuzetno 

svesni. Da li je bilo partnerstva? Mislim da jeste. Da li je bilo 

spremnosti da se prihvati činjenica koja je sama po sebi neminovna, 

a to je da društvu morate nametnuti neko rešenje ako 

ono nije svesno i ne doživljava ga kao svoju potrebu – i verujte 

mi, kada bi omogućili ove vesti Televiziji “Jesenjin” (prim. pr: 

Ta televizija uvela je “gole vesti”, naime spikerka se skida tokom 

čitanja informacija) kada bi mogle da budu gledane na teritoriji 

cele Srbije, verujte mi da bi bile gledanije od bilo kog informativnog 

programa u našem društvu u tom trenutku. Zato što je 

to sama po sebi trivijalna potreba. Znatiželja. 

Imate problem sa izveštavanjem u nekim kriznim situacijama 

na takav način da je praktično cenzura nešto što je opšteprihvaćeno 

kao norma i što se smatra na takav način nečim 

što je nesporno. Rojter emituje svoje podatke i svoje informacije 

i svoje vesti tako što unapred postoji lista činjenica koje ne 

mogu biti defi nisane kao činjenice ukoliko nemaju respektabilan 

izvor, a izvor sam po sebi ne može biti respektibilan ukoliko 

se nalazi na tom i tom položaju. Kod nas je sve moguće. 

Potreba medija je ono što u ovom trenutku presudno utiče 

na karakter i profi l medija. Mediji moraju da postoje. Da li novinar 

radi posao kao i svako drugi? Pa naravno, mora da dobije 

platu, mora od nečega da živi. Da li tu platu može da dobije 

ukoliko ne juri za tiražom? Neki mogu, ali većina ne. Znači, za 

mene je samo tu pitanje, najvažnije pitanje je pitanje sposobnosti 

države da utiče na one medije koji su formalno u njenom 

vlasništvu. 

Mi smo kao država prisutni kao vlasnici u “Politici”, u 

“Novostima”. To nisu zanemarljivi štampani mediji. Prisutni 

smo kao vlast u onim servisima koji su bili vlasništvo države. 

Redefi nisan im je status prilikom usvajanja Zakona o radiodifuziji. 

Ali ko još sluša Radio Beograd? I šta smo mi to ponudili 

na Radio Beogradu, na Prvom programu Radio Beograda? 

Državna televizija na kakvom je nivou, koliko je podržana, koliko 

je kvalitetan program koji oni emituju, koliki im je budžet, 

koliko smo investirali u sve to? 

Slobodan Beljanski: KOMPARATIVNA BEZOČNOST 

Gospodin Jovanović je dotakao jedno veoma važno pitanje, 

a to je odnos između državnih medija i privatnih medija ili komercijalnih 

medija u punom smislu te reči. I pri tome je ocenio 

ili prebacio deo odgovornosti na medije zbog stanja u kulturi 

uopšte. 

Ja se ne bih s tim u punoj meri mogao da složim. Naime, činjenica 

je da su mediji postali žrtve onoga što je jedan teoretičar 

nazvao komparativnom bezočnošću ili pohlepom i to ne samo 

komercijalni mediji nego i jedan deo državnih medija. Krivicu 

za to ne mogu da ne prebacim i političarima u poslednjih tri 

godine. Naime, šta je odlikovalo tu politiku prema medijima? 

Jedna lakomislena samodopadljivost, jedno uverenje da je dovoljno 

da se mi pojavimo i da mi delujemo samom svojom pojavom 

i onim što govorimo, bez obzira na to koliko ćemo truda 

i sistematičnosti uložiti u pristup neprosvećenom narodu. 

Drugo, jedna bolećivost prema pretpostavljenom ukusu tog 

naroda, zatim nedovoljna medijska agilnost i, na kraju, odsustvo 

sluha za jednu nasušnu potrebu – možda će se to nekom 

malo dopasti, ali tu potrebu ja vidim u prosvetiteljskoj misiji. U 

kulturi kakvu mi imamo epoha prosvetiteljstva je preskočena i 

ona mora biti nadoknađena kad-tad. Mogla je biti nadoknađena 

u ove tri protekle godine. 

I šta je rezultat sad svega toga? Rezultat toga je žalosna činjenica, 

znate, da je takozvani antihaški lobi odneo pobedu ili 

dobio duel sa slabašnim tumačima afi rmativne uloge Haškog 

tribunala, da su Milošević, Karadžić i Mladić ostali nacionalni 

heroji i da se stvara uverenje o tome kako oni trijumfuju nad 

međunarodnom zajednicom, da je izraz mondijalisti ostao pogrdno 

ime za pobornike otvorenog društva, na kraju krajeva, 

da nije istrošen termin “strani plaćenici” koji će se prilepiti svakom 

antinacionalisti ili poborniku otkrivanja zločina koje su činili 

Srbi. 

Ko je za to kriv? Ne samo novinari. Manje novinari nego 

političari. 

Snježana Milivojević: NAGODBE S MOĆNICIMA 

Pošto se i ovde razgovor vodi u jednoj zainteresovanoj, stručnoj 

publici koliko sam shvatila, mislim da ne bi bilo dobro kada 

bismo se razišli u uverenju da je dobro minimizirati značaj regulative 

i značaj medijske promene koja počinje oglašavanjem 

promena tako što se konstituiše novi normativni okvir. 

To što se tri godine nije zaokružio osnovni set medijskih zakona 

znači da su novinari i mediji obavešteni da će oni i dalje 

funkcionisati na osnovu političkih pogodbi sa moćnicima, a ne 

na osnovu pretpostavki funkcionisanja koje su svima poznate 

i važe za sve. Zato mi danas imamo mogućnost da razmislimo 

ponovo – u stvari, već je i gubimo – da li hoćemo da iz prošlosti 

u prtljagu prenesemo jednu televiziju koju je međunarodna zajednica 

bombardovala, a domaća javnost palila i u nekoliko navrata 

pred njom protestovala ili hoćemo da iz te prošlosti omogućimo 

da prežive oni mediji koji su pod najtežim okolnostima 

pokazali da su spremni da servisiraju javnost, čak i kad od toga 

nemaju fi nansijske dobiti, a imaju ogromne “političke štete”. 

Mi smo se kao društvo opredelili da u ove tri godine – ja se 

nerado identifi kujem sa tim, ali sam i sama deo toga – pristanemo 

na produženje političkih aranžmana koji onemogućavaju 

da se mediji konstituišu kao autonomna sfera. To da je vladi 

bilo teško da donese zakone, u to verujem. Ne znam pod kojim 

je ona sve pritiscima bila. Ali to da je vlada odlučila – opet nerado 

pominjem taj Radiodifuzni savet jer sam nekako i lično 

bila u tome učesnica – to da je vlada odlučila da sroza, obesmisli 

jednu instituciju koja je mogla da omogući transformaciju 

radiodifuzije, nije stvar pritisaka na vladu, nije stvar možda čak 

ni neznanja, možda, ili nerazumevanja, ne samo nespremnosti. 

Odlazeći premijer je u jednom od svojih poslednjih obraćanja 

na RTS-u rekao da nam taj savet u stvari uopšte i ne treba. 

Ako istovremeno onemogućite da se državna televizija transformiše 

u javnu ili ceo državni radiodifuzni kompleks, koji je 

bio u centru naše medijske scene, onda parališete i mogućnost 

da se na bilo koji način čitava medijska scena redefi niše, jer nažalost, 

taj stari monopol i dalje defi niše način na koji će se razvoj 

odavde desiti. 

Ako vi mislite da je uloga države svedena na medije u kojima 

ona ima kontrolu, udeo, vi onda govorite o tome da se uloga 

države iscrpljuje u uredničkoj ravni, što je potpuno pogrešno. 

Država treba da obezbedi uslove za sve medije – i komercijalne 

i javne, dakle da reguliše okolnosti u kojima će funkcionisati – 

što manje to bolje, ali precizne, a nikakvu uredničku kontrolu i 

nikakav poseban uticaj u medijima pod javnom kontrolom.


Posle 5. oktobra kod nas se mesecima vodila debata o tome 

ko će biti glavni urednik RTS-a, ne ko će biti direktor, ne ko će 

čuvati supstancu našeg javnog vlasništva u državnoj televiziji, 

nego ko će praviti program. To je plan na kome se vidi da se želi 

politički uticati. 

Zbog toga što su mediji blokirani da se transformišu, mi 

nemamo ovu javnu debatu o kojoj gospodin Beljanski govori. 

Zbog toga što mi ovde ne vodimo javnu debatu o našoj prošlosti, 

mi i ne znamo u kakvu budućnost ulazimo. I prosto smo delegirali 

da se ta debata vodi u Hagu ili na izmrcvarenim procesima 

ovde. Zato što smo kao društvo nesposobni da je vodimo 

na javnoj sceni. Tu javnu scenu bi mogli da opsluže samo mediji 

s kredibilitetom. Ovde oni koji su ga nekako stekli u prošloj 

deceniji potpuno su onemogućeni. Paralisana im je razvojna 

šansa jer ne znaju u kakvim uslovima funkcionišu. A oni koji su 

sve učinili da ga u prošloj deceniji izgube, danas su glavna tema 

našeg interesovanja da ih spasimo. Ta inverzija odražava i stanje 

naše javne debate... 

Čedomir Jovanović: DRŽAVNA ASISTENCIJA 

Ja ne govorim o ambiciji države da uređuje programe. Ja 

govorim o potrebi medija za onom vrstom asistencije koja je 

neophodna u ovom trenutku od države da bi oni mogli da opstanu. 

To nije fi nansijska, to nije urednička asistencija, to je recimo 

jedna vrsta razumevanja. To je jedna vrsta zajedničkog 

rada, posvećenosti. To je defi nisanje prioriteta koji prate probleme 

našeg društva. Mi nemamo formiranu sliku o problemu, 

a onda se suočavamo sa posledicom koja je sama po sebi prevazišla 

naše sposobnosti da taj problem rešimo zato što nema 

dovoljno unutrašnjih potencijala za tako nešto... Ako govorimo 

o državnim medijima, tačno je da je RTS na budžetskoj rezervi 

zato što je već dve godine RTS formalno tretiran po Zakonu 

o radiodifuziji na osnovu koga je on javni servis, koji ne može 

dve godine da izabere novo rukovodstvo jer Zakon o radiodifuziji 

drži u blokadi Savet, a Zakon o radiodifuziji... 

Snježana Milivojević: A zašto je Savet u blokadi? 

Čedomir Jovanović: Pa zato što smo doneli zakon koji traži 

126 poslanika za devet glasanja zaredom. Znači, mnogo komplikovanije 

nego za vladu. I kad pogledamo druga društva kada 

su ona usvajala zakone o radiodifuziji i formirala ta regulatorna 

tela, onda ćete videti da ta društva nisu donosila takve zakone 

u tako komplikovanim političkim prilikama kao što su ove 

naše.I to je jedan vrlo kompleksan i u suštini sam po sebi jasan 

problem. Zavisi isuviše od politike. 

Dubravka Valić: KLJUČNE REČI 

Pokušala sam da napravim listu ključnih reči o kojima smo 

govorili. Naravno, politika je prva, pa javni servis, pa šta je javni 

interes – nismo odgovorili na pitanje šta je javni interes, zakoni, 

politika, vlada, ali reč koja se najmanje pojavljivala u proteklih 

sat vremena bila je upravo medijska etika. Ne znam da li 

mi smatramo da je sve to što je govoreno jednako medijska etika 

ili treba nekako da zaključimo samostalno da se radi o svemu 

tome kao o medijskoj etici. 

Ipak, jedna od reči koja meni naravno odgovara, s obzirom 

na to da dolazim iz jedne edukativne organizacije, jeste obrazovanje. 

Nekako, sve osobe koje su danas govorile, bar u nekoj 

varijanti su spomenule obrazovanje kao jedan od elemenata 

koji bi mogao da doprinese standardu, da doprinese poštovanju 

standarda, da se ta etika negde imalo protumači i nauči, a ne 

da bude samo ugovor ili nagodba između profesije i društva, sa 

čim se ja inače i slažem. 

Naša istraživanja medijskih potreba ovde na teritoriji 

Vojvodine govore da je veliki problem u urednicima. A to je takođe 

reč koja se ovde pojavila u proteklih sat vremena. Naime, 

nema urednika. Kadar koji nedostaje u novinarstvu danas je kadar 

na uredničkom nivou. Urednici koji bi trebalo da su kreatori 

medijske politike jednog medija, njih nema. Oni su ili potpuno 

bez iskustva ili prosto su jednaki sa osobama veoma mladim 

koje dolaze u redakcije ili su urednici opet koji su nasleđeni u 

određenim medijima iz bivšeg života, koji su sa sobom doneli i 

svoj paket razmišljanja, načina rada itd. I mladi novinari se sad 

tu sreću sa jednom kontroverzom onoga što uče u školama, trening 

centrima, na kursevima koje su prolazili, ako su imali za 

to šansu u proteklih sedam-osam godina, različitih dobrih škola 

novinarstva iz sveta koje su se nudile ovde, i onoga što sreću 

u svojim medijima. 

Postavlja se takođe pitanje gde je sad tu mesto etike i koliko 

mi posvećujemo pažnje upravo etici, ali i onoj koju promoviše 

taj uređivački menadžment u medijima... Ja bih samo referisala 

na ovo što je rekla Snježana Milivojević, odnosno jeste da etički 

kodeksi nisu baš uputstvo koje treba uvek da pogledaš pre nego 

što počneš da radiš, ali čini mi se da oni donekle treba da budu 

sveščica koju će svaka mlada osoba koja uđe u redakciju dobiti 

na ulaznim vratima, pa da bude otprilike takvog formata i takve 

sadržine da uvek bude u džepu ili u pisaćem stolu mladih ljudi 

koji uđu u svet sve surovijeg tržišta informacija. A urednici u 

stvari ne mogu često da im pomognu, nažalost. 

Velimir Ćurguz KAZIMIR: OPORTUNIZAM MEDIJA 

Moram da kažem da u današnjim medijima, u današnjem 

novinarstvu, kad govorimo o tom svrstavanju, nesvrstavanju, 

profesiji i etici, ono što mi se čini da je globalna pojava to je jedan 

kolektivni politički oportunizam medija. Nisu svi novinari, 

nisu svi mediji isti, stalno to ponavljam kao neku mantru. 

Ne možemo govoriti o jedinstvenom novinarstvu, o jedinstvenoj 

medijskoj sceni i slici itd., s jedne strane, a s druge strane 

smo i te kako svesni da onog časa kad se neki medij ili neki novinar 

oseti ugrožen i pod pritiskom, da su svi mediji apsolutno 

jedinstveni u odbrani slobode izražavanja, dostojanstva medija 

i tako dalje. 

Ja do sada nisam, naime, primetio ni na jednom značajnijem 

primeru da su se sami mediji glasno, jasno i precizno distancirali 

od povreda profesionalnih, etičkih i kojih god hoćete 

kodeksa ili pravila u okviru drugih medija. Ovde je reč o jednom 

kolektivnom oportunizmu, o jednom konformizmu koji je 

zajednički ne samo za novinarstvo. Mi vrlo dobro znamo kako 

lekari ili advokati čuvaju jedni drugima leđa. Mi se sad suočavamo, 

između ostalog, da spomenem advokate (pošto su oni 

sad najaktivniji oko ovih suđenja i svega ostalog i veoma prisutni 

u našim medijima i vode prave mini-političke a ne samo 

pravne kampanje braneći one koji su optuženi za najteža krivična 

dela) da još nisam čuo da bi se advokati kao advokati ili advokatske 

komore distancirale od njih. Distanciralo se Društvo 

sudija Srbije. 

I na neki način je to potpuno postalo normalno. Mi ne očekujemo 

da se unutar jedne profesije, bilo da su u pitanju policajci, 

novinari, lekari, advokati, neko distancira od stvari koje 

su ogrešenje o profesiju. I mi moramo biti toga svesni. 

Ono što je opasno kad su u pitanju mediji jeste što takva 

ogrešenja koja se kompletno zaklanjaju iza slobode i prava profesije 

i prava na slobodu mišljenja i svega ostalog, postaju određeni 

politički programi. 

Ja ne spadam u one ljude, nikad nisam spadao, koji pate od 

nekih teorija zavera i priča o tome kako postoje posebne zavereničke 

grupe, biroi, komisije itd... koje pripremaju i vode razne


kampanje i medijske ratove, pa u tom smislu ne mislim ni da je 

ovo što se dešava poslednjih pet-šest i malo više meseci i danas 

deo neke velike zavere. Ne verujem ni da neki antihaški lobi u 

pećinama kuje zaveru i kaže: ti ćeš sad praviti to, a ti ćeš pokrenuti 

to. To je jednostavno izbor po srodnosti. Ljudi se okupljaju 

po onome šta osećaju i kako politički misle, s jedne strane, a 

s druge strane, potreba za senzacijom je toliko snažna da sam 

uveren da će se i ova sadašnja nova vlada vrlo brzo suočiti sa 

sličnom vrstom kritika i oportunizma, koja će dolaziti podjednako 

i s leva i s desna, jer vi više ne znate šta je levo a šta desno, 

kao što u političkim strankama i u našem političkom životu ćete 

čuti od strane desno orijentisanih stranaka parole veoma socijalno 

demagoške i leve, i od strane levih veoma desne. 

Tako i u našim medijima ta vrsta podele po mom sudu ne 

postoji. Postoji jedan zajednički oportunizam, bitka za tiraž 

koja neki put nema nikakve veze sa samim tiražom i jedna užasna 

neprofesionalnost. 

Snježana Milivojević: PARAZITI POLITIKE 

Možda bismo lakše razumeli šta javne ličnosti očekuju od tabloida, 

a i svi mi od tabloida, ako bismo se zapitali zašto tabloidi 

koji inače postoje svugde, to je opšte mesto, zaista postoje 

i cvetaju na privatnim tajnama javnih ličnosti ili privatnim životima 

javnih ličnosti, a kod nas tabloidi isključivo parazitiraju 

na političkoj sferi. 

Dakle, ja ne znam kad sam u ovim dnevnim tabloidima, kojih 

je sve više i koji nemaju nikakav problem, iako je tržište 

oskudno, iako je publika nedorasla tolikom broju ili nemaju potrebe 

za tolikim medijima i tako dalje, oni se tu javljaju bez ikakvih 

problema. I sve što u njima ljudi čitaju u stvari je vezano 

za svet politike. E sad, ta vrsta javnih ličnosti, dakle političkih 

ljudi koji vrše neke javne poslove na osnovu mandata koji su 

dobili od svih nas, kao tema tabloida je za mene prilično alarmantna 

stvar zato što ti tabloidi seju uverenje da je samo kroz 

senzacionalizam, kroz senzacionalni a ne racionalni, dakle kroz 

emocionalni a ne racionalni način moguće ući u svet politike i 

nju shvatiti relevantnom samo ako saznate šta političari jedu, 

gde spavaju i ne znam već šta rade... Kao da tek tako možete da 

shvatite nešto o političkoj sferi. 

To nije dobro. Pogotovu nije dobro za jedno društvo koje 

ima relativno nisku medijsku pismenost, koje ima katastrofalnu 

medijsku pismenost i dozvolilo je, kolektivno dozvolilo, da 

se mediji u prošloj deceniji uruše onako kako su se urušili. 

I u tom smislu su tabloidi ili, još pre, ovoliki uticaj koji tabloidi 

danas imaju na našoj javnoj sceni tema o kojoj treba da razmišljamo. 

Ali to ipak nije samo naša... Možda čitav ovaj ćošak 

kontinenta pati od toga. Slična je stvar bila u Hrvatskoj, recimo, 

godinu, dve godine pre nas, to je otprilike i ritam u kome se 

stvari spuštaju niže niz kontinent. Oni nekako izlaze iz te faze. 

I ja mislim da će to, tržište samo sigurno neće, ali da će uz 

ovu regulatornu funkciju države na koju opet podsećam, moći 

da funkcioniše u meri u kojoj to funkcioniše u relativno sređenim 

medijskim sredinama. 

Dubravka Valić: Htela bih da dodam nešto o odnosu tabloida 

i tih informativno-političkih glasila, da ih tako nazovem, ili 

“quality papers” kako bi se to reklo u nekoj komunikološkoj terminologiji, 

jako je zanimljivo da sada ne postoji baš jasna polarizacija 

ko su koji, jer i jedni i drugi preuzimaju sadržaje jednih 

i drugih i vi sad imate u stvari problem ako želite da se opredelite. 

Dobro, tabloid ima svoju publiku, pa ta publika će čitati 

tabloide, a neka druga publika će čitati neku drugu, nazovimo 

to, recimo, ozbiljnom informativnom štampom. Ali sada imamo 

situaciju da ozbiljna informativna štampa prenosi deo tabloidskih 

sadržaja i vice versa. I odjednom, u stvari, vama se 

nudi jedan set sadržaja koji vi možda, ako ste isprofi lisan čitalac, 

ako takvi uopšte postoje, a pitanje je da li želite da ga vidite 

u tim medijima. 

Mislim da je i to deo koji se odnosi na etiku informisanja. 

Prosto me zanimaju te uređivačke politike. Da li oni smatraju 

da više ne mogu da opstanu na medijskom tržištu kad menjaju 

takve sadržaje ili potcenjuju svoj auditorijum, pa misle da 

on ne može da prihvati ozbiljan politički tekst ako nema u njemu 

lepih pikantnih stvari ko je sa kim bio ili ko kome preferira 

ili da li je taj dobio tu funkciju zbog toga što je bio s nekim i 

tako dalje. 

I ta zaista miks-medija kultura postaje nešto čega ne da ne 

možemo da se oslobodimo nego postaje deo naše svakodnevice. 

A istovremeno, ako pogledamo barem po ovim istraživanjima 

koja su nama dostupna o čitanosti i gledanosti u Srbiji, vidimo 

da su takvi mediji upravo na samim vrhovima i počinju da beleže 

lepe tiraže. A kad pogledamo neke nezavisne editorske skale 

čitanosti medija u svetu, vidimo da su u prvih dvadeset najtiražnijih 

u svetu takvi mediji. 

Čedomir Jovanović: To je samo nešto što je paradoksalno i 

praktično pokazuje suštinu problema. Nisam video to poslednje 

istraživanje o kome vi govorite, ali se sećam prethodnog 

istraživanja Stratedžik marketinga koje je došlo do podatka da 

recimo ljudi imaju dosta loše mišljenje o novinarima. I kad ih 

pitaju šta im najviše zameraju, kažu: ne verujemo im. A po pravilu 

najmanje veruju tabloidima, onim novinama koje najviše 

čitaju. I to je... 

Velimir Ćurguz Kazimir: Ja mislim da je reč o hipokriziji. 

Jedna užasna hipokrizija koja vlada u medijima. Samo ću vam 

navesti jedan primer. Mediji veoma vole da ističu socijalne probleme, 

pitanje standarda itd., prava građana na radna mesta i 

sve ostalo. Zapitajmo se samo kakav je položaj mladih novinara 

početnika, honoraraca po medijima. To svi znamo da godinama 

rade bez ikakvih ugovora. Znači, vi ćete stalno poentirati 

nešto što je problem u društvu, a stalno ćete izbegavati svoj položaj. 

I to je jedna neverovatna nevidljivost koja postoji u našim 

medijima. Oni će stalno da se isturaju kao neka nova avangarda 

društva, a istovremeno će stalno da se izmigolje. Nikad nećete 

videti njih kao javne ličnosti. Oni su jako zainteresovani da 

otkriju šta rade druge javne ličnosti, ali nećete videti šta su oni 

kao javne ličnosti, nećete videti odakle taj novac, nećete videti 

kako uopšte preživljavaju, kako izgleda preživljavati u medijima. 

To su neke skrivene teme i normalno da su obični novinari 

vrlo nezadovoljni tom celom situacijom. 

LUSTRACIJA 

Pred kraj tribine iz publike je postavljeno pitanje o lustraciji, 

generalno i u medijima. Voditelju se učinilo zgodnim da odgovorom 

na ovo pitanje učesnici zaokruže svoje viđenje teme. 

Čedomir Jovanović: INCIDENT I ODGOVORNOST 

Mediji oblikuju našu stvarnost. Mediji defi nišu naš život. 

Nažalost, pitanje potencijala je jako ozbiljno, pitanje spremnosti 

da se plati cena takođe je vrlo ozbiljno i pitanje sposobnosti 

vlasti da se sa tim suoči je dramatično. Nemate rešenost u sistemu 

koji sebe doživljava demokratskim, da se tako nešto uradi 

– da se razvlasti, da raščisti odnose u bilo kom segmentu. Svako 

bi voleo da ima podanika. To je tako. 

I zato je naše društvo tako tragično dvesta godina. I zato nemamo 

snage da pričamo o konkretnim problemima i da nudimo 

konkretna rešenja. Da li je normalno očekivati od buduće


vlade da ona unapredi i dalje nastavi transformaciju koja je nezadovoljavajuća, 

ukoliko danas analiziramo postojeće odnose u 

medijima, kada znamo da se ta vlada pravi na konceptu politike 

prošlosti. Ne govorim o partijama, nego realno na konceptu 

politike prošlosti, koja takođe nije imala snage čak ni da govori 

o problemima Srbije. 

Ovde su pominjani neki konkretni problemi. Ja ne verujem 

da će ti problemi biti defi nisani kao problemi, a kamoli da će se 

za njih nuditi rešenje. Da li mediji to mogu sami da urade? Ne 

verujem. To mora da bude nešto što je instinktivna, refl eksna 

potreba našeg društva. I pošto mi u kontrakcijama funkcionišemo, 

onda svakih deset ili petnaest godina desi se nešto što je veličanstveno 

pražnjenje i posle toga opet ništa. Tako je bilo 1996, 

tako je bilo 2000. godine, tako je i danas. 

Zbog toga je jako važno pitanje organizovanja ljudi, okupljanja. 

Mislim da i NUNS ima užasne probleme. Ja ne želim o 

tome da polemišem, ali mislim da NUNS kao NUNS ima užasne 

probleme. NUNS nije imao snage da ponudi odgovore na 

neka pitanja pa se povlačio, kao i ovo drugo Udruženje novinara 

Srbije. 

Danas je kritika bilo koga ugrožavanje novinarske profesije. 

I kada to radite sa političkih pozicija, onda ste u posebnom 

problemu. Mislim da je to neophodno i bez toga nećemo imati 

zdrav život. Ako ne napravimo raskorak defi nitivni između 

onog što je naša prošlost i onog što bi trebalo da bude naša budućnost, 

ako tu bude nekog mostobrana preko koga će se stvari 

prelivati, onda će se stalno taj ritam vraćati napred-nazad kao 

plima i oseka. I mi nećemo znati gde živimo, a naše vreme će 

prolaziti. To je ono što je ozbiljan problem. 

Snježana Milivojević: BIOLOŠKA LUSTRACIJA 

Mislim da što je 5. oktobar dalje u istoriji od nas, sve je manje 

mogućnosti da se to desi zato što sve više prevladava raspoloženje 

da se to nikada ne desi. Činjenica da se ovde na individualnom 

planu optiralo da se taj problem reši biološki tako 

što će neki ljudi da odu i sami osete da im možda tu nije mesto, 

u stvari je bila posledica činjenice da je u društvu nekako vrlo 

brzo konstituisana jedna vrsta, hajde da dodam, zavere ćutanja 

o prošlosti, jedna vrsta prećutnog konsenzusa da se o prošlosti 

ne priča, da to ostane tamo gde je. A kad to ostane tamo gde je, 

onda su i sve te priče ostale zatvorene. 

Ja bih više volela da su medijska udruženja, da su mediji, da 

su profesionalne asocijacije to otvorile, makar to ne bilo na individualnom 

planu. 

Šta ćete danas kad su prvo što su uradile kuće koje su učinile 

sve da sakriju prošlost dok je ona bila sadašnjost, da o njoj ne 

izveštavaju, pa zašto bi oni danas o tome govorili. Oni će samo 

da se reformišu i reformišu se tako u programskom i organizacionom 

smislu, opet čitajući političke simbole da je sad bolje 

imati emisiju vesti makar i od petnaest minuta, nego čitav dan 

narodnu muziku ili folk ili već ne znam šta. 

“Politika” jesu novine sa najdužom tradicijom, ali kako je 

moguće da su novine sa najdužom tradicijom sebi dozvolile takav 

sunovrat, da ta tradicija ništa nije uradila da tu kuću spre- 

či od zloupotrebe, onda ne znam kakva je pouka iz činjenice da 

mi imamo jedne novine koje su stare sto godina i koje će sledeći 

put kad dođe diktator i u novom političkom aranžmanu opet 

to da urade. Jer, nema razloga, javnost nema snage da se prema 

tome sa drugim zahtevima postavi, ako se to ne defi niše kao 

društvena norma. 

Ovo o čemu priča gospodin Jovanović, zašto bi se danas redefi 

nisalo, zašto bi danas važile druge defi nicije prošlosti kad 

društvo srećno koegzistira sa slikom o sebi koju želi da prenese 

dalje. I mediji ne mogu tu barijeru da prelome. 

Ako to mediji ne mogu kao institucije, onda je manje važno 

šta će biti sa pojedincima, jer to bi možda bio manji društveni 

dobitak da se priča o lustraciji vodila oko individua koje simbolizuju 

tu prošlost. Mislim da je vrlo važno da mi društveno izvučemo 

lekciju iz medijskog sunovrata koji smo dozvolili, koji se 

desio tu pred našim očima i da ne dozvolimo da za deset godina 

pomislimo da toga u stvari nije ni bilo. 

Slobodan Beljanski: PROBLEM POLITIČKE VOLJE 

Zakon o lustraciji, bez obzira na to što ne verujem da će opstati 

i da će uopšte biti primenjen, ima normativnih slabosti. 

Osim toga, neblagovremen je i zbog toga ja mislim da on nosi 

utopijsku dimenziju takav kakav je. 

Veći je problem u činjenici da nema političke volje, da je nije 

bilo dovoljno a da je neće biti uopšte da se izađe na kraj sa novinarima 

koji su širili govor mržnje i koji su činili ne samo to, 

nego činili krivična dela. Jer, da ima takve političke volje i da 

postoji takva odlučnost u nadležnim institucijama, tada bi kod 

nas sigurno značajan broj novinara odgovarao za podsticanje na 

agresivni rat, za ratnu i drugu diskriminaciju i za krivično delo 

izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti. 

Ono se čini veoma često, čini se i danas, ali tužilaštvo ne 

reaguje. 

Ja bih rekao još na kraju da je ova država u javnoj sferi država 

grešnih i krivih i sve dok oni perpetuiraju svoju društvenu 

moć, ne možemo očekivati promene ni u medijima, ni u svesti 

njihovih konzumenata. 

Dubravka Valić: ...SLOBODA I ODGOVORNOST 

Da nastavim ovde gde ste vi stali. Mislim da je to jako važno, 

posebno onima koji tek ulaze u profesiju da mogu da sagledaju 

šta je ta profesija pre njih radila i kako oni da se pozicioniraju 

u toj profesiji, da uče na tuđim primerima ako je to uopšte 

ovde moguće. 

I da kažem na kraju da se na ovakvim tribinama govori ili o 

slobodi medija ili o odgovornosti medija. Ja bih jako volela da 

se govori o slobodi i odgovornosti medija, jer ako mediji imaju 

slobodu a nemaju nikakvu odgovornost, onda nema etike. Ako 

imaju samo odgovornost, pitam se prema kome imaju samo odgovornost, 

a onda je pitanje koliko imaju slobode. 

Dakle, ja bih se zalagala za to da, kad razgovaramo o etici, a 

to je nešto o čemu stalno moramo govoriti da bi konačno postala 

deo našeg života, da govorimo o slobodi i odgovornosti medija 

u društvu danas. 


Posleoktobraske demokratske vlasti ništa nisu učinile u popravljanju 

medijskog zakonodavstva; umesto toga, na javnoj sceni ne samo da su 

ostale – neke čak i učvrstile položaj i povećale uticaj – bivše «Miloševićeve» 

medijske uzdanice, nego i neki od ljudi za koje bi se osnovano moglo 

sumnjati da su učestvovali u Miloševićevoj ratnoj propagandi. Žalosno, ali 

ni profesionalna novinarska udruženja nisu učinila mnogo.

VREME IZAZOVA // KOSOVO – POGLED IZ SRBIJE 95 


NIŠ, MEDIJA CENTAR, 26. MART 2004. 

KOSOVO – POGLED IZ SRBIJE 

Učesnici: 

NEBOJŠA ČOVIĆ, predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju; 

OLIVER IVANOVIĆ, član predsedništva Skupštine Kosova; 

ALEKSANDAR SIMIĆ, jedan od autora Plana za Kosovo i savetnik premijera 

Vojislava Koštunice; 

GORAN SVILANOVIĆ, predsednik Građanskog saveza Srbije i bivši ministar 

inostranih poslova Srbije i Crne Gore. 

Razgovor je vodio ALEKSANDAR ĆIRIĆ, pomoćnik glavnog urednika 

“Vremena”. 

Neposredni povod za temu bio je Plan za Kosovo koji je na 

predlog Vlade Srbije i uz pomalo neuobičajeno široke konsultacije, 

usvojila Skupština Srbije. 

Kosovo je odavno problem Srbije, sve tri Jugoslavije, sada 

Državne zajednice Srbija i Crna Gora. Naravno, teško je postaviti 

vremensku granicu od koje se Kosovo pojavljuje kao 

problem, ali možda je bolje ne vraćati se u istoriju. Od nedavno 

su intenzivirani albansko-srpski razgovori na različitim 

nivoima i različitih profila sagovornika (i inostranih 

posrednika), ponovo će biti aktivirana uloga Kontakt-grupe, 

postignut je, izgleda, politički konsenzus svih relevantnih 

političkih subjekata Srbije i, najzad, Skupština Srbije 

usvojila je vladin Predlog plana za rešavanje trenutne situacije 

(a ne statusa) Kosova i Metohije. Šta Plan predviđa, kakve 

su okolnosti u kojima je donet, kakve su prve reakcije međunarodne 

zajednice, Albanaca i Srba na Kosovu i Metohiji? 

Aleksandar Simić: REŠAVANJE, 

A NE PROIZVODNJA PROBLEMA 

Drago mi je što na ovu temu mogu da govorim baš u Nišu, 

gde živi puno kosmetskih izbeglica, kako onih koji su u Niš došli 

tokom ne tako lepih sedamdesetih i osamdesetih, tako i onih 

koji su došli posle progona koji je počeo posle dolaska trupa 

Kfora i misije Unmika u junu mesecu 1999, tako da među rođenim 

Nišlijama ima ljudi koji nisu živeli duže vremena u Nišu, 

Kosovci na neki način dođu kao ljudi koji su malo i prenapu- 

nili grad. Ali, u svakom slučaju nezavisno od ovoga što se danas 

susrećemo danas ovde u Nišu i razgovaramo o tom bolnom 

problemu, koji, kako je gospodin Ćirić rekao – već se i ne zna 

od kada postoji u srpskoj, odnosno jugoslovenskoj državi – a ja 

mislim da bi na početku bilo dobro da se prosto sa par reči, sa 

par rečenica izloži situacija koju je Vlada Srbije, konstituisana 

početkom marta ove godine, zatekla odnosno da se izloži situacija 

u kojem je zatečena vlada posle pokušaja etničkog čišćenja, 

odnosno pogroma 17. i 18. marta ove godine. 

Kosovski problem je problem koji je dobrim delom doveo 

do pada prethodnog režima u Srbiji – režima koji je na problemu 

Kosova i Metohije dobrim delom iznikao. Ali, čini mi se, 

ni vlast – heterogena vlast koja se konstituisala posle septembarskih 

i učvrstila posle republičkih izbora 2000. godine – nije 

uspela da taj “kosmetski” problem do kraja sagleda u svoj njegovoj 

ozbiljnosti i dubini, pa ni da na odgovarajući način predstavi 

sve konsekvence koje taj problem za Srbiju ima ne samo 

kratkoročno, već i srednjoročno, pa, na kraju, i na dugi rok. Pod 

“srednjoročno” mislim na period od desetak godina jer, prosto, 

bez rešavanja kosovskog problema bilo kakav put Srbije, SRJ 

ili Srbije i Crne Gore danas u Evropu ne može do kraja biti niti 

defi nisan ni realan, niti položaj Srbije u regionu može do kraja 

biti sveden bez rešavanja tog bolnog pitanja. Pripalo je ovoj 

generaciji političara i javnih radnika – pa, da kažem, i stanovništvu 

i građanima – da se s tim problemom na najbolniji način 

suoče. Stotine hiljada ljudi morale su da izbegnu sa Kosova

96 VREME IZAZOVA // KOSOVO – POGLED IZ SRBIJE 

i Metohije, stotine hiljada njihovih porodica u centralnoj Srbiji lja mogućnost da se suštinska autonomija Kosova i Metohije 

i Crnoj Gori moralo je da se suoči s tim izbeglištvom, ali, s dru- ostvari i u nekom drugom državno-pravnom obliku. 

ge strane, ovoj generaciji pripalo je i da na neki način makar Plan predviđa stvaranje autonomije unutar autonomije. 

pokuša da taj problem reši ne dovodeći do nekog novog sukoba. Koncept je, znači, stvaranje srpske autonomije unutar suštin- 

Heterogena vlast koja je s koalicijom DOS posle 5. oktobra ske autonomije Kosova i Metohije. Smatra se da se jedino na 

2000. došla na vlast u Srbiji nije mogla da sagleda svu ozbilj- taj način vrednosti koje je sebi međunarodna zajednica postanost 

kosovsko-metohijskog problema; to kažem prosto zato što vila usvajanjem ne samo Rezolucije 1244 već i vođenjem agre- 

imam u vidu da je to pitanje, pitanje koje se ne može lako i sivnog rata protiv SRJ u proleće 1999 – mogu ostvariti. Te vred- 

jednostavno, lako primenljivim receptima i ad hoc dogovorima nosti su: poštovanje ljudskih prava, poštovanje vladavine prava, 

rešiti, ma koliko ti dogovori mogli da padnu među onima koji poštovanje demokratije, poštovanje povratka svih raseljenih i 

imaju legitimitet većinske podrške građana-birača na obe stra- izbeglih lica i, pre svega, dve vrednosti za koje mi “Balkanci” 

ne. Problem je duboko istorijski i zahteva jednu vrstu prethod- znamo da su uvek krasile Balkan, a to su multietničnost i mulnog 

promišljanja, ozbiljnost u rešavanju, a, onda, i dugoročan tikulturalnost. Danas, multietničnosti i multikulturalnosti na 

proces rešavanja. 

Kosovu i Metohiji nema. Ona je svedena na geto. Ideja ovog pla- 

Ja sam se relativno skoro pridružio timu predsednika Vlade na za Kosovo i Metohiju je da se multikulturalnost i multietnič- 

Srbije a u izradu ovog dokumenta neposredno sam angažovan nost očuva tako što će se stvoriti srpske oblasti. Plan ne predvi- 

posle pogroma od 17. marta. Program za Kosovo nema normađa granice tih oblasti – pominju se samo nazivi, otprilike mesta 

tivni karakter, nije pisan kao pravni tekst, ali iza njega – makar gde su Srbi bili većinski koncentrisani pre sukoba 1999. godine 

i time što je objavljen u “Službenom glasniku” Republike Srbije – kao mesta gde bi Srbi mogli da ostvare svoje oblasti s relativ- 

– stoji država kao takva. O tome ne govori mesto objavljivanja no homogenom većinom i, tako, ostvare uslove da se u buduć- 

već, mnogo više, način na koji je taj dokument usvojen u repunosti multikulturalnost i multietničnost na Kosovu do kraja rabličkoj 

Skupštini. Dok je plan bio u fazi izrade, radna grupa nije zvije i očuva. Te oblasti ne bi nužno bile povezane, i to ubedljivo 

želela da s njegovom sadržinom upozna bilo koga u javnosti ili govori protiv tumačenja da je reč o podeli ili osnovi za podelu 

medija, jer se smatralo da sve političke stranke koje su zastu- Kosova i Metohije: ne može se deliti ako imate pet oblasti koje 

pljene u Skupštini Srbije prethodno treba da usaglase svoje sta- međusobno nisu povezane. Prosto, tu nema crtanja granica. 

vove povodom bazičnih pitanja u tom dokumentu. I, posle re- S druge strane, tih pet oblasti ustavno odnosno administralativno 

kratkog rada, posle samo dve nedelje, taj dokument je tivno-pravno čine jedan region, srpski region koji ima nadlež- 

usaglašen i, potom, relativno lako usvojen u Skupštini. nosti i u zakonodavnoj, i u sudskoj, i u izvršnoj vlasti. U zakono- 

Bitno je to što je taj dokument sveobuhvatan plan za rešadavnoj tako što ima skupštinu, u izvršnoj tako što ima izvršno 

vanje trenutne situacije i položaja Srba na Kosovu i Metohiji i, veće, i u sudskoj tako što ima oblasne sudove i jedan regional- 

u tom smislu, on se razlikuje od ranijih rezolucija i deklaracija ni sud koji bi imao nadležnosti i u krivičnim, i u parničnim, i u 

skupština SRJ, Srbije i Crne Gore ili samo Srbije. Sve ranije re- upravnim stvarima. Naravno, sve ove nadležnosti ne bi paralelzolucije 

i deklaracije – bar od aprila 2001. kada je pisan ustavne s nadležnostima privremenih, odnosno centralnih institucija, 

ni okvir za prenos samouprave na Kosovu – bile su dokumenti tako da ih nazovem za potrebe naših razgovora u Prištini – već 

koji su odgovarali na nama postavljene izazove od međunarod- bi imale podeljene nadležnosti. Dakle, region ne bi bio federalne 

zajednice ili kosovskih Albanaca. Po prvi put, ovaj dokument na jedinica na Kosovu i Metohiji. 

– bez obzira što neposredno odgovara na izazov pogroma od 17. Da li bi većinsko albansko stanovništvo imalo potrebu za 

marta – uspeva da predstavi aktivan plan za koji će svaka bu- stvaranje svojih regiona ili svog regiona je nešto što ovaj plan 

duća vlast u Srbiji, meni se čini, biti vezana. Dakle, to – prosto – ne predviđa i ne želi u to da ulazi. Plan odgovara na potrebe 

nije plan Koštuničine vlade, nije plan ove skupštine, to je doku- srpskog stanovništva i ne želi da se meša u interese i potrement 

koji želi da odgovori na potrebe Srba na Kosovu i Metohiji, be većinskog albanskog stanovništva. Plan, isto tako, predvi- 

bez obzira na to kakvo će biti konačno rešenje statusa. I, u tom đa mogućnost da i ostale etničke zajednice – pre svega mislim 

smislu, veoma je važno da znamo kako je to plan koji odgovara na Gorance, Muslimane, Bošnjake, Rome i Aškalije – ako ima- 

na sadašnju situaciju i probleme Srba na Kosovu i Metohiji. ju želju i potrebu, mogu da osnuju neke eventualno autonomne 

U pogledu sadašnje situacije imam u vidu dve stvari. Prva oblasti, homogene geografske celine. Takođe, plan predviđa re- 

je da su Srbi danas na Kosovu i Metohiji svedeni na manje lativno široke nadležnosti organa regiona, pre svega u oblasti 

od jedne trećine stanovništva koje je živelo do izgona od juna bezbednosti, odnosno lokalne policije, sudstva, do širokih nad- 

1999. Drugo je to što plan pokušava da odgovori na potreležnosti u privrednim delatnostima. Ideja je da regioni budu 

bu povratka raseljenih, i to povratka ne samo onih koji su ži- ekonomski održivi. Besmisleno je da se stanovništvo vraća ili 

veli u ruralnim, seoskim sredinama – jer su gradovi iz kojih da preostali Srbi ostaju, ako ekonomski ne mogu da opstanu. 

su Srbi prognani danas etnički čisti. Mislim na Prištinu, Peć, Ako bi se obezbedio opstanak samo poljoprivrednom stanov- 

Prizren, Uroševac, Gnjilane, da ne navodim dalje. Ovaj proništvu, to bi bilo izuzetno nepovoljno i, suštinski, dugoročno 

gram ima ambiciju da omogući i gradskom stanovništvu – ne bi stvorilo uslove za održivi opstanak stanovništva. S dru- 

više od polovine proteranih u centralnu Srbiju – omogući poge strane, odnos između organa regiona i organa centralne vlavratak, 

da i oni budu stanovnici gradova ili budućih gradova sti u Prištini bi bio takav da bi u većini pitanja to bila podelje- 

koji bi se u oblastima pod srpskom većinom mogli da izgrade. na nadležnost. Ekskluzivne nadležnosti ne bi imali ni centralni 

S druge strane, ništa u ovom planu ne govori o odnosu Kosova organi ni organi regiona, već bi se eventualni sporovi usaglaša- 

i Metohije prema ostatku Srbije ili ostatku Srbije i Crne Gore i, vali u centralnim organima u Prištini, dok bi za vreme statusa 

u tom smislu, plan ni na koji način ne želi da utiče na obaveze Unmika eventualni sporovi pitanje njegove arbitraže. 

koje je međunarodna zajednica preuzela time što je sebi osta- Plan ima posebno poglavlje o zaštiti spomeničke i crvila 

prostor da Rezolucijom 1244 i nekim drugim kriterijumikveno-manastirske baštine na Kosovu i Metohiji, s obma 

defi niše konačni status Kosova, bez obzira na to što sama zirom na događaje od 17. marta i na to da Unmik defi- 

Rezolucija 1244 u sebi sadrži izvesnu ambivalenciju jer, s jedne nitivno nije ispunio svoje nadležnosti i mandat u tom 

strane, garantuje suverenitet i integritet SRJ a, s druge, ostav- pogledu. I to ne samo po Rezoluciji 1244, već po važe-


ćem međunarodnom pravu i obavezujućim konvencijama. 

Predviđena je relativno široko razrađena personalna i kulturna 

autonomija za Srbe koji bi živeli van regiona, odnosno 

pomenutih pet oblasti. U izdvojenim, mahom seoskim 

naseljima Srbi bi imali posebna prava, ona koja se danas u 

svetu opisuju opšteprihvaćenim pojmovima pozitivne diskriminacije 

ili afirmativne akcije – gde manjina, da bi opstala, 

ima u pojedinim segmentima javnog života čak i povećana 

prava u odnosu na većinu. Recipročna pozitivno 

diskriminaciona prava imali bi i Albanci u srpskom regionu. 

Plan predviđa relativno ozbiljan put ostvarivanja. Predviđeno je 

da se donese statut regiona koji bi bio pisan ne samo u Prištini 

– kao što se to desilo 2001. s ustavnim okvirom, kada je samo 

jedan predstavnik Srba mogao da učestvuje u pisanju – već 

u koordinaciji međunarodne zajednice, Unmika, Prištine i 

Beograda, uključujući i predlog da se donese jedna posebna rezolucija 

Saveta bezbednosti UN-a. Ta rezolucija ne bi zamenila 

Rezoluciju 1244, ali bi bila osnov za promenu ustavnog okvira, 

koji ne predviđa nikakvu regionalnu organizaciju kosovsko-metohijske 

teritorije. Oblasti koje bi činile jedan region trebalo bi 

da su zasnovane po određenim kriterijumima. Najpre, da su to 

teritorije gde su Srbi činili većinu pre događaja iz 1999; da su teritorije 

gde je relativno homogeno srpsko poljoprivredno i šumsko 

zemljište i – s obzirom na to da nije realno da se Srbi vrate 

u velike gradove gde je multietničnost u ovom trenutku prosto 

nezamisliva, a da su Srbi kao etnicitet, kao narod, vekovima 

gradili i ulagali u te gradove – plan predviđa kriterijum pravične 

naknade a konto toga što Srbi u ovom trenutku ne mogu da 

se vrate u te urbane centre, da dobiju jedan deo teritorije koji 

bi onda homogenizovao i proširio teritoriju koja je predviđena 

po prethodna tri kriterijuma, i gde bi mogli da se izgrade novi, 

mali urbani centri. Centralno i istočno Kosovo, odnosno kosovsko 

Pomoravlje bila bi mesta za podizanje u ovom trenutku već 

ozbiljnih kvaziurbanih centara u kojima bi Srbi mogli da nastave 

urbani, gradski razvoj, razvoj kakav su vekovima na Kosovu 

i Metohiji imali ne samo u Prizrenu, Peći ili Prištini... 

Nebojša Čović: 

(DIS)KONTINUITET DOBRIH I LOŠIH STVARI 

Nikada se nisam bavio ljudima koji su otišli, jer time ne 

mogu ništa da im pomognem i odmognem. To je završena priča. 

Naravno, to je potvrda i naših stavova i naših zalaganja nakon događaja 

17. marta – kada baš mi kao političari u Srbiji nismo isto 

mislili na temu da je gospodin Holkeri bio nespreman, da su problemi 

na Kosovu i Metohiji prevazilazili njegove moći, i naravno, 

da nije uspeo da preventivno deluje i spreči nasilje koje je kulminiralo 

17, a na koje je Koordinacioni centar upozorio 8. marta. 

Ta heterogena dosovska vlast je formirala Koordinacioni centar 

i ta heterogena dosovska vlast je u sebi imala, bar kada 

je Kosovo u pitanju, perjanicu u imenu, liku i delu Vojislava 

Koštunice. Znači, on je zajedno sa mnom mnogo više radio na 

tim problemima i problematici Kosova i Metohije nego pokojni 

premijer Zoran Đinđić. Međutim, kako to obično biva kod nas 

kao političara u Srbiji, svi poželimo u jednom trenutku da imamo 

privilegiju nad problemom, odnosno potpunu kontrolu nad 

problemom. To se desilo pokojnom premijeru krajem 2002. – 

početkom 2003. godine, čini mi se da se sadašnjem premijeru 

to desilo odmah nakon konstituisanja vlade. Ja neću upasti u 

zamku iz prostog razloga pošto sam to osetio na svojoj koži, da 

budem protiv plana i programa koji je donet u Srbiji, ali moram 

voditelja ove tribine da ispravim – to nije prvi plan i program. 

Ako vi zvaničnost plana i programa ocenjujete objavljivanjem 

u Službenom glasniku, izvinite molim vas, ali to je smešno. To 

je ne znam koji plan i program, jer kosmetski problem ne po- 

stoji od Čovića, Simića, Koštunice, Đinđića ili bilo koga drugog. 

Kosmetski problem postoji dvesta godina. Ko je trebalo da ga 

reši? Pa – Srbi, gospodo. Kosmet je u Srbiji i onda bio i sad je, 

s tim što je sad to vrlo specifi čno od 1999. i naše “velike pobede”. 

Sad je to malo specifi čnije, jer je to protektorat. Ja se izvinjavam 

što neću pričati i koristiti teoretske formulacije, koristiću 

praktične jer ja se bavim Kosovom i Metohijom praktično. 

Mi smo na vladama – saveznoj i republičkoj – usvojili Plan 

za implementaciju Rezolucije 1244 kao Koordinacioni centar 

koji je nastojao da na osnovu rešavanja krize na jugu centralne 

Srbije ili, tačnije, na prostoru opština Preševo, Bujanovac i 

Medveđa – neki od onih koji su s nama tada učestvovali, danas 

to nazivaju eksperimentom... Moram da vam kažem da je program 

za rešenje krize na jugu centralne Srbije nešto čime ćemo 

se ponositi i čime se ponosimo kao država, jer smo praktično 

rešili konfl ikt: praktično, na terenu, uz pomoć međunarodne 

zajednice, praktično iskoristili rešavanje te krize da dođemo 

u kontakt sa Kforom i da, postepeno, neprijateljstvo između 

Kfora i naše vojske i policije pretvorimo u jedan partnerski odnos. 

Naravno, posle smo sve to počeli da koristimo u rešavanju 

krize na Kosovu i Metohiji. Ja ne znam odakle i zbog čega tolika 

želja da se napravi diskontinuitet s prethodnim radom. Pričaću 

samo o Kosovu. Diskontinuitet sa prethodnim radom i prethodnim 

naporima koje smo svi zajedno ulagali na rešavanju krize na 

prostoru Kosova i Metohije, menjajući specijalne predstavnike 

generalnog sekretara UN – počev od Kušnera, preko Hekerupa 

i Štajnera i, evo sad, gospodina Holkerija koji je otišao i kome 

želim da se zdravstveno brzo oporavi. Ne znam odakle želja da 

to bude vlasništvo samo jedne grupe, ne znam odakle potreba 

da se to radi bez dogovora s Koordinacionim centrom, mada 

sam ja zadovoljan jer je potpredsednik Koordinacionog centra 

direktno učestvovao u tome. To je gospodin Samardžić koji se 

danas ovde nije pojavio i koji ima dobru saradnju s nama. Sad i 

gospodin Simić počinje u tom pravcu da ide. Ja mislim da ćemo 

tu saradnju napraviti, dokle god postoji Koordinacioni centar. 

Moram da napomenem da je bilo jako puno promišljanja kada 

je povratak u pitanju, povratak kao centralni problem s kojim 

se susrećemo. Naime, 230.000 ljudi – ne izbeglica; mi u Srbiji 

moramo da tražimo novu terminologiju, da budemo veoma precizni: 

nije Kosovo nego Kosovo i Metohija, nisu izbeglice nego 

interno raseljena lica... Jer svaka ta reč ima težinu: ako kažete 

“izbeglice”, onda ste rekli da je Kosovo država. Napravljen 

je program za povratak interno raseljenih lica, formirane su 24 

grupacije naselja. Tada nismo imali mogućnost da nastavimo 

i produbljujemo sistem enklavizacije i kantonizacije Kosova i 

Metohije. Mi smo funkcionisali po principu ideje multietničkog 

Kosova i Metohije, multietničkog po sistemu “jedni među drugima”. 

I non-stop smo upozoravali međunarodnu zajednicu da sistem 

multietničnosti “jedni među drugima” – kao ni etnički pomešan 

soliter – nije moguć. I tako smo dočekali 17. mart da se 

to pokaže. Ali, mogućna je multietničnost “jedni pored drugih”. 

Priča o decentralizaciji u 2004. godini je dobra priča. Ali, ne 

zaboravite, Program za decentralizaciju napravile su nevladine 

organizacije u Beogradu jula 2002. i predat je Savetu bezbednosti 

UN-a, kao i Program za povratak. Nemojte da upadate 

u greške, da problem počinje ili se završava s nama, ovom ili 

onom vlašću. To je pogrešno, jer to je klasično srpski, iliti srbijanski, 

iliti, još gore, balkanski, iliti potpuno nazadno i eliminatorno 

ponašanje u svakom pogledu. Međunarodna zajednica 

nas gleda i pita nas: pa, šta vi zapravo hoćete? Kada dođu u 

Beograd imaju razgovor s deset političara: svih deset priča različite 

priče oko Kosova i Metohije i koriste različitu terminologiju. 

Naravno, to je izazvalo nepoverenje kod međunarodne 

zajednice. Daću samo jedan primer. Mi smo stalno u kontak-


tima i u priči s njima i stalno ih upozoravamo da na Kosovu i 

Metohiji postoje centri gde se vrši obuka terorista i ekstremista. 

Oni nam kažu: “Ma, sačuvaj bože, toliko ima Kforovih vojnika, 

toliko tajnih i javnih organizacija, toliko špijuna, toliko ovih, 

toliko onih”. Međutim, evo, dođosmo do karte koja je urađena 

kako je urađena – njihove karte na kojoj su ucrtani ilegalni trening-centri 

gde se vrši ilegalna obuka. To je njihova, Kforova 

karta. Prema tome, ako znate tu kartu, onda dajte da se obračunamo 

sa ekstremistima i teroristima – ili da kažemo: mi to ne 

možemo. Jer, mi možemo da postavimo kakav god hoćete program, 

da ispričamo kakve god hoćete slatke i lepe priče, ali mi 

ne možemo da vratimo 230.000 ljudi nazad. A već sada imamo 

i drugi šok – nove četiri hiljade ljudi iz pogroma od 17. do 20. 

marta, i još 35 porušenih crkava povrh 120 porušenih od 1999. 

do 2004. godine. Sad je porušen ceo 14. vek. I sad se oko terminologije 

počinjemo da sporimo: jeste da ti spomenici imaju 

veze s Vizantijom, ali što nas je sramota da kažemo da je to srpska 

kulturna baština. Ne razumem! Kosovska kulturna baština 

ne postoji. Kada Kosovo bude država, ako bude, onda to možda 

može i da se kaže. Za sada, to ne postoji, to je srpska kulturna 

baština. Postoji i albanska kulturna baština, postoji na Kosovu 

i Metohiji i turska kulturna baština. 

U takvom odnosu snaga, ako ne budemo rešili problem bezbednosti 

i slobode kretanja, recite mi – ko će da živi na Kosovu. 

Mi još ne znamo kakvi su faktori nasilja i etničkog čišćenja koji 

su se dogodili 17. marta. Zašto? Pa, nije se završila školska godina. 

Kad se završi škola, videćemo koliko će dece Srbi da ispišu i 

da upišu u škole centralne Srbije i kakav će to faktor biti. 

Što se mene lično tiče, ja podržavam program za Kosovo 

i Metohiju i mi tom programu nećemo smetati, ni ja dok budem 

radio u Koordinacionom centru, ni Demokratska alternativa 

koja je vrlo prisutna na Kosovu i Metohiji. Bez obzira 

na to da li nekome odgovara ili ne, to je tako. Međutim, mislim 

da smo izgubili tempo. Problem je jedno, a tempo je nešto 

drugo. Šta direktno preduzimamo posle 17. marta? Videli 

smo kako se ponašao Kfor i koliku je sposobnost i nesposobnost 

pokazao. Znači, ja nemam sad šta da izmišljam, niti da se 

sad udvaram, pa ako ja pričam fi no, voleće me svi iz međunarodne 

zajednice. To jednostavno nije dobar pristup, već licemeran 

pristup. Možda će nas i tapšati u ovom trenutku po ramenu, 

ali zna se da se mi ne borimo onoliko koliko treba za 

svoju stvar. Mislim da smo izgubili tempo iz prostog razloga 

što je trebalo da zahtevamo potpuno demilitarizaciju. Da li su 

razoružane sve bande, svi teroristi i svi ekstremisti na Kosovu 

i Metohiji? Nisu. Kako možemo da budemo bezbedni? Nikako. 

Da li neko može da garantuje da se za tri ili pet ili deset dana 

sve to ne ponovi? Unmik se raspao, kosovska policijska služba 

se raspala. To međunarodni faktor mora da zna i mi moramo 

da pravimo novi model. To znači: potpuna reorganizacija 

Unmika, potpuna reorganizacija određenih institucija. 

Zašto poslanici koalicije Povratak ne idu u Skupštinu? Zato što 

ne mogu da idu. Prvo, nisu bezbedni a, drugo, i kad odu tamo 

su izloženi provokaciji, počevši od slika pa nadalje. Treće, oni 

su tamo postali ukras, ikebana. Je li to multietničko Kosovo? 

Mislim da to nije, nego je to priča o multietničnosti koja se 

koristi za kupovanje vremena u kom će Srbi i ostali nealbanci 

da “iscure” i onda će svima biti žao jednog dana, kad budu 

rekli: “Znate, pa vas Srba više i nema na Kosovu. Pa, kad vas 

nema, nemojte mnogo da patite, te crkve i to drugo ćemo da 

vam zaštitimo.” 

Pošto smo sada pokazali da se nešto mnogo ne uzbuđujemo 

ni zato što su nam srušili ceo 14. vek imamo veliki problem. 

Kako je Kfor reagovao? Više se orijentisao ka administrativnoj 

liniji nego ka srpskim enklavama, potrčao je na administra- 

tivnu liniju misleći da će naša vojska da uđe. Neće. Neće, jer 

mi ne mislimo da na taj način možemo da rešavamo problem. 

Ali je potreban vrlo visok stepen iskrenosti između Beograda i 

Prištine u rešavanju problema. I ono što je potrebno, po mom 

mišljenju, to je uključivanje lokalnih predstavnika srpske zajednice 

u rešavanje kosovskog problema. Ali ne onih ekstremnih, 

ne onih tipa magacionera iz Republike Srpske Krajine i 

Republike Srpske. Videli smo dokle su nas takvi doveli. Slične 

Srbe po komercijalnoj varijanti imamo i dole. Održavaju ih veće, 

manje stranke. I sami vi znate ko su ti. Tako da čini mi se da na 

taj način možemo da krenemo da praktično pomeramo i rešavamo 

probleme. Mene interesuje kada će se popraviti objekti 

za ove četiri hiljade Srba. Prvo je rok bio kraj juna, pa je onda 

Redžepi pomerio na avgust, pa na novembar. Stanovi u Prištini 

su nešto malo okrečeni, popravljeni i to je odmah is korišćeno 

za marketing. Sad se pokušava sa jednom crkvom. Vodite računa 

ili vodimo računa da to ne bude zamka. 

Što se tiče autonomije u okviru autonomije ili specijalnih 

statusa, ja moram da mislim o celoj Srbiji. Šta radimo u slučaju 

ako Riza Halimi kaže: “Hoću autonomiju u Preševu” ili u 

raško-polimskoj oblasti, u Sandžaku, neko kaže: “I ja hoću autonomiju”. 

Koliko vidim, i u istočnoj Srbiji Vlasi su isto nervozni, 

pa i oni kažu: “I mi bismo tu autonomiju.” A, koliko znam, 

moj bivši kolega Jožef Kasa neće zaostajati. Jesmo li razmišljali 

i o tome? Ja cenim i poštujem i zadovoljstvo mi je bio 

stepen homogenosti koji smo u Skupštini postigli. I to ja naravno 

neću kvariti, ali moram da pokušam da zajedno s vama 

razmišljam i sagledam viziju u smislu održivosti – kako rešiti 

problem, da Srbi vide perspektivu života na prostoru Kosova i 

Metohije. Priča da je to naša duša, naše srce, naše gusle, naše 

ovo i ono – žao mi je – ode samo u pesmice i teoretisanje. 

Goran Svilanović: INTERES ZA POGLED BEOGRADA 

Zahvalan na pozivu da razgovaramo u Nišu, s obzirom na 

veliki broj ljudi – kao što su rekli Aleksandar Simić i Nebojša 

Čović – čak i meni najbližih, koji su iz kosovskog Pomoravlja 

došli od 1999. naovamo. Oni su sigurno direktno zainteresovani 

za ovo o čemu mi danas razgovaramo, a imam u vidu i veliki 

broj onih koji su decenijama pre toga dolazili do Niša i ovde 

žive, tako da imaju još uvek sveža sećanja na kraj iz koga su 

došli i na probleme koje su imali, i sada prate ono što se danas 

događa. 

Ja bih malo drugačije odgovorio na pitanje, jer sam drugačije 

razumeo suštinu. To je nešto što svi pitaju – da li postoji nekakav 

plan za Kosovo u Vašingtonu ili u Briselu. Moje iskustvo 

je da ne postoji. Postoje različite ideje, kako u Prištini, tako i 

u Beogradu, Nišu ili Kragujevcu pa, tako, postoje različite ideje 

među političarima ili među onima koji se studioznije bave 

ovom temom, koji su stvarno ili su tako nazvani, eksperti za pitanje 

Balkana ili eksperti za pitanje Kosova u okviru nevladinih 

sektora, u medijima, u takozvanim tink-tenkovima. Postoje različite 

ideje i mi ponekada budemo iznenađeni sadržinom predloga 

koji dolaze, ali ono što želim da kažem to je da ne postoji 

jasna strategija ni u Briselu, dakle u sedištu Evropske unije, ni u 

NATO-u, ni u Vašingtonu, pa onda ni u Njujorku gde je sedište 

UN-a, o tome kako rešiti kosovskometohijski problem. 

Ali se veoma veliki krug ljudi time bavi. Tako treba razumeti 

i ovaj sastanak na kom od nas četvorice trojica smo pre nekoliko 

dana učestvovali u jednom prethodnom razgovoru. Dakle, 

ima dosta razgovora. Ovo je jedan s kojim je javnost upoznata, 

a ima još nekoliko paralelnih procesa o kojima se razgovara na 

različitim nivoima i gde učestvuju ljudi koji predstavljaju bilo 

političke stranke iz ove zemlje ili političare, njihovi saradnici i, 

s druge strane su takođe njihovi sagovornici iz Prištine. Dakle,


mnogo se razgovara, ali nema odgovora na pitanje kako rešiti 

ovaj problem. Defi niše se kao problem jer se govori o tome da 

je pitanje stanja na Kosovu poslednja velika balkanska tema. I 

postoji potreba da se da odgovor na to, pre svega zbog toga što 

svi očekuju, pogotovu posle Samita u Solunu, gde je Evropska 

unija na susretu sa zapadnobalkanskim državama – to su 

Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Srbija i Crna Gora, Makedonija 

i Albanija – sasvim jasno poslala poruku da Evropska unija 

neće biti kompletirana dok ove zemlje ne budu njene članice. 

E, na tom putu mora neizostavno da se da odgovor na pitanje 

kako se na Kosovu živi, koliko su garantovana prava svih koji 

tamo žive, bez obzira na to da li se radi o Srbima, Crnogorcima, 

Albancima, Romima, Turcima, svima koji tamo žive. 

Postoji želja da se da odgovor na ovo pitanje, ali ne postoje gotovi 

planovi, bar ne kod onih koji odlučuju, ne u vladama zemalja 

u Evropi – ali postoje, na različitim nivoima, razni predlozi. 

Mislim da je vrlo važno da toga prosto svi budemo svesni. 

Otuda bih se pridružio ovome što je govorio Nebojša Čović. 

Tačno je da je svojevremeno, pre više od dve godine, usvojen jedan 

plan koji je dosta detaljan i koji je bio pokušaj da ona vlada 

da odgovor na pitanje kako će se baviti ovim problemom. Sad 

je usledio jedan drugi plan koji su pripremili saradnici predsednika 

vlade. Mislim da se on u dobroj meri bazira na onome 

što je ranije gospodin Bataković radio. Ja sam i kao poslanik 

u Skupštini podržao ovaj predlog i mislim da je vrlo dobro 

što je postignut jedan nivo saglasnosti unutar svih političkih 

snaga zastupljenih u parlamentu Srbije, jer to olakšava vladi, 

njenim predstavnicima, kada sutra komuniciraju sa svojim sagovornicima, 

da mogu da se pozovu na jedan viši stepen jedinstva 

nego što je to bio slučaj ranije kad je u pitanju ovako osetljiva 

nacionalna, regionalna i evropska tema kakvo je Kosovo. 

Nas očekuju razgovori. Možda to neće biti tako brzo, s obzirom 

na to da se u ovom trenutku iščekuju predsednički izbori 

u Srbiji, prethodno su iščekivani rezultati parlamentarnih izbora 

i konstituisanje vlade. To je iza nas, vlada je formirana, 

vlada radi i ovo je jedan od njenih rezultata. Ali, s druge strane, 

očekuju se tokom ove godine izbori za evropski parlament. 

Dakle, menja se i sastav Evropske komisije. Zatim slede izbori 

na Kosovu i, konačno, izbori u Vašingtonu. Prosto treba biti 

svestan da je to jedan od važnih centara koji odlučujuće utiče 

možda i na dalji tok rada na problemu Kosova. 

To konkretno znači da će ova godina biti godina u kojoj će 

tek biti izabrani oni koji će se tokom 2005. mnogo angažovanije 

baviti problemom Kosova. Kao što to važi za nas, tako važi i 

za druge. U tom smislu, mislim da je dobro što je ovaj plan vlade 

usvojen – jer u taj period novog komponovanja na međunarodnoj 

političkoj sceni ulazimo ipak s jednim nivoom saglasnosti 

oko toga šta je naša zajednička politika. 

Pitate me da li postoji interesovanje za naš plan. Reći 

ću vam da je upravo ovaj plan odgovor na to interesovanje. 

Interesovanje postoji sve vreme. Mislim da je gospodin Čović 

malopre govorio o tome da su bili različiti glasovi koji dolaze 

iz Beograda o tome koje mi ideje imamo oko Kosova, šta je to 

što mi želimo da postignemo i možda ovaj plan to prevazilazi. 

Ja očekujem da svi sada budu dovoljno ozbiljni, podrže plan i, 

kada govore o problemu Kosova s ove srpske strane, da kažu da 

je to ono iza čega oni stoje. Pa sad, da li se slažu u svakom detalju 

ili ne, možda u ovom trenutku nije najvažnije. Važno je da se 

slažu oko principa koji je u Skupštini utvrđen. Ovim predlogom 

mi u stvari dajemo odgovor na pitanje šta je to što Beograd misli. 

Jer to je pitanje koje je stalno – javno bilo polujavno – postavljano. 

Vrlo je važno da je saopštavanjem plana omogućeno 

drugima da ga komentarišu, bilo da ga prihvate ili ne prihvate, 

da žele o njemu da razgovaraju ili da ne žele da razgovaraju 

– ali ne mogu da kažu da Beograd nema ideju šta bi da radi. Pri 

tom, ovaj plan se ne bavi statusom. Bavi se teritorijalnom organizacijom 

kako mi vidimo da bi mogla da bude defi nisana, način 

koji bi omogućio Srbima i Crnogorcima pre svega da ostanu 

i da žive tamo gde su danas. 

U prethodnih desetak ili petnaest godina prisustvovali smo 

raspadu jedne države, prisustvovali sukobima ili u njima učestvovali, 

kad je u pitanju Bosna, kad je u pitanju Hrvatska, a 

da je iza toga svaki put ostajalo pitanje: dobro, da li neko ima 

ideju šta je želeo da postigne time, da li je imao jasnu ideju šta 

želi, šta mu je cilj i kakva su sredstva. Meni se čini da je dobro 

da se složimo oko toga da ovaj plan polazi od jedne ideje, 

a to je da je prvenstveni cilj koji želimo da postignemo s obzirom 

na tragično iskustvo neodgovorne politike u odnosu na 

Srbe u Bosni, u odnosu na Srbe u Hrvatskoj, ovoga puta je polazište 

defi nisano kao nastojanje da Srbi i Crnogorci koji žive 

na Kosovu ostanu na Kosovu. Dakle, da nam se ne ponovi da 

desetine ili, kao što je bilo, stotine hiljada ljudi ponovo sa zavežljajima 

odlazi iz svojih kuća. Mislim da oko toga postoji saglasnost 

da je to pre svega ono što želimo da postignemo. Da 

ljudi na Kosovu i Metohiji budu potpuno sigurni za svoj život, 

sigurni za budućnost svoje dece, kad je u pitanju posao, kad je 

u pitanju školovanje, pa ćete ostale životne probleme rešavati 

kao što ih rešava i svako drugi. Mislim da je to neki prvi nacionalni 

cilj oko koga postoji dosta visok stepen saglasnosti i od 

njega polazi plan. Tek sa ispunjavanjem ovog cilja mi dolazimo 

do drugog, o čemu je gospodin Simić govorio – da bi stabilnost 

na Kosovu i Metohiji, sigurnost onih koji su sada tamo, 

omogućila da i onih drugih dvesta hiljada o kojima Nebojša govori 

dođu u situaciju da razmisle da se i oni možda vrate. Tek 

kada vide da je tamo sigurno, bezbedno, da se može živeti, 

možemo o tome da razgovaramo. To su temelji od kojih je ovaj 

plan pošao, pa je onda rekao – da bismo mogli da budemo sigurni 

da će oni Srbi koji su tamo ostali ostati tamo, potrebno je 

da imaju nekakve garancije, da te garancije budu institucionalne, 

da te garancije budu takve da oni prosto budu deo strukture 

vlasti na lokalnom nivou, na regionalnom nivou, na centralnom 

nivou i da se zaista osećaju kao neko ko je bezbedan, siguran, 

ko će tu živeti bez obzira kakav će eventualno biti status u odnosu 

na onaj koji je danas regulisan Rezolucijom. 

Odgovor na vaše pitanje: postoji veoma veliko interesovanje 

za ono što se u Beogradu misli. Dopustio bih sebi da kažem – a 

to je u izvesnoj meri moje iskustvo sa sastanka koji sam pomenuo 

– da po prvi put postoji jedan nivo jedinstva na političkoj 

sceni u našoj zemlji, da se ne dovodi svaki put u pitanje najbolja 

namera ili sposobnost vlade, nego svi možemo da kažemo: 

evo, to je plan iza kog stojimo, kao što je – ako ne grešim u interpretaciji, 

molim vas ispravite me, jer sada slobodno interpretiram 

– i predsednik vlade, obrazlažući plan u parlamentu, 

rekao: Ovo ako usvojimo, biće naša politika i, rekao je prilično 

jasno: mi ćemo braniti ovu politiku i probaćemo da ubedimo 

sagovornike u svetu da je ovo najbolje rešenje. Ali je tada dodao: 

ali budimo svesni, odluke o tome da li će ovaj ili neki drugi 

plan ili neko drugo rešenje biti prihvaćeno, ipak se donosi u 

sedištu UN-a i mi samo u izvesnoj meri na njih utičemo, a uticaćemo 

više ukoliko se oko ovog plana usaglasimo. E, saglasili 

smo se i, prosto, sad mislim da sad jesmo u situaciji da kažemo: 

nije tačno da u Beogradu ne postoji ideja šta dalje. Evo, to 

je jedna ideja, spremni smo da razgovaramo o tome da li ima 

drugih ideja i da razgovaramo o tome šta je to što eventualno u 

ovom predlogu nije dobro. 

Prve reakcije iz međunarodne javnosti su uzdržane. Imam 

utisak da u ovom trenutku još uvek svi čitaju plan. I razmišljaju. 

Problem se može postaviti, a to se čulo u ovim razgovorima


od strane predstavnika Albanaca sa Kosova, da oni ne žele da 

razgovaraju o planu koji dolazi iz Beograda, šta god da u tom 

planu piše. Nije nemoguće da će i neko drugi u svetu zauzeti 

sličnu poziciju. Prosto hoću to da kažem da se dovodi u pitanje 

pravo Beograda da izađe sa bilo kojim predlogom, a bez ulaženja 

u suštinu tog predloga. Jer, iz reakcije međunarodne javnosti 

koju sam ja video, još uvek su zaista svi na tom prvom pitanju 

– može li se ozbiljno razgovarati o predlogu Beograda, a 

nisu došli do onog narednog pitanja, a to je da neko kaže: čekaj 

da vidimo ima li to smisla, da li su baš takvi regioni, da li uopšte 

regioni, da se uđe u suštinu onoga što je ovde predloženo. 

Međutim, dobro znam da ima eksperata koji pažljivo čitaju 

i pokušavaju da razumeju šta je to što smo mi predložili. I 

nije nemoguće da kao reakcija na ovaj predlog dođe predlog 

iz sveta od onih koji se ovim bave ekspertski, kao njihov predlog 

koji bi eventualno sadržao neke od ovih elemenata, neke 

drugačije interpretirao, pa će to možda opet biti predlog o kojem 

će se iznova razgovorati. Ali, ovo je polazište za koje ja 

hoću da kažem da odgovara na pitanje koje je bilo postavljano 

sve ovo vreme: postoji li predlog Beograda? Evo, postoji 

predlog Beograda. Postojao je i ranije, ali nije bio saopštavan 

javnosti jer to je onda bio predlog vlade na kojem je vlada 

radila. Sada je ovo jedan koji je saopšten međunarodnoj i našoj 

javnosti. Ja ne bih sebi dopustio da kažem – ovi su podržali, 

ovi nisu. Sve što se do sada čulo su uzdržani komentari 

i očigledno je da će plan biti predmet analize narednih nekoliko 

meseci, a da ćemo jasnije i odgovore i eventualne nove 

sugestije dočekati posle svih izbora o kojima sam govorio. 

Pošto sam učestvovao u pregovorima prilikom formiranja ove 

Vlade Srbije, inicijalni predlog koji je došao od sadašnjeg premijera 

u prvim razgovorima koje smo imali, jeste da želi da sastavi 

vladu koja će doneti novi ustav Srbije i da bi onda novi 

ustav omogućio eventualno nove izbore. Moj utisak je da je bar 

tada, pre nekoliko meseci, ideja bila da ova vlada bude vlada 

koja će doneti ustav i da ovaj saziv parlamenta bude taj, da je 

verovatno ona naredna koja će doći iza nje, vlada koja će se suštinski 

baviti Kosovom. I to se uklapa u ono što sam na početku 

rekao, s obzirom na to da se menja scena i u Vašingtonu, 

i u Briselu, i u Prištini i u Beogradu. Može to da bude i isti 

premijer, može da bude i sličan sastav – uopšte ne govorim 

o tome da li će personalno nešto da se menja – ali mi se čini 

da će 2005. biti godina suštinskih razgovora. I dobro je što mi 

već sada, na početku 2004, u 2005. godinu ulazimo s predlogom 

oko kojeg smo se saglasili. 

Oliver Ivanović: S BEOGRADOM ILI BEZ 

Albanci su listom odbili taj plan. To smo očekivali. Na kraju 

krajeva, to nije prvi put. Oni su apriori odbili sve što je dolazilo 

iz Beograda. Međutim, sada su po prvi put doživeli da zbog 

toga budu kritikovani, da im se jasno i glasno stavi do znanja 

kako ne mogu tako jednostavno da gledaju na dokument koji 

dolazi iz Beograda, jer on možda sadrži nešto što bi moglo da 

bude korisno. Ja sam u Lucernu imao lakonsko rešenje – šta 

ako promenimo prvu stranu, šta ako to nazovemo plan koalicije 

Povratak koja je legitimni predstavnik Srba u privremenim 

institucijama i ako se zna da smo mi jednodušno podržali taj 

plan i stali iza njega? Da li to menja na stvari? Mislim da za tako 

nešto nisu bili spremni, tako da diskusija nije išla u konstruktivnom 

pravcu, da se ponudi odgovor na pitanje šta u tom slučaju. 

Međutim, prva reakcija jeste da je predsednik vlade gospodin 

Redžepi formirao komisiju koja ima predstavnike vlade, 

dva ili tri ministra, ako se ne varam, predstavnika Savet Evrope, 

predstavnika Unmika i očekuju jednog predstavnika Srba – to 

je komisija koja bi trebalo da radi na njihovom predlogu za de- 

centralizaciju ili, kako to zovu, reformu i reorganizaciju lokalne 

samouprave. Zovite ga kako god hoćete, suština je ista. 

Nama treba funkcionalna lokalna samouprava a istovremeno, 

kao poseban zahtev Srba, treba nam i bezbednost koja bi se 

kroz institucije i kreiranje takvih novih institucija stvorila, kao 

i pristup institucijama lokalne samouprave. Jer, da prostim rečnikom 

to kažem ovako – Srbi u Prištinu do sada nisu ulazili. Mi 

smo jednom periodu od 2000. do 2002. imali potpredsednika 

Skupštine opštine Priština koji nije primio ni jednu jedinu 

stranku, Srbina koji ni jedno jedino pitanje nije rešio, koji je, na 

kraju krajeva, dolazio svega nekoliko dana na posao. Znači, u 

ovakvim uslovima je apsolutno besmisleno insistirati na postojećoj 

lokalnoj samoupravi jer je sad već svima jasno, pogotovu 

posle 17. marta, da situacija nije tako idilična kako je to izgledalo 

na osnovu izveštaja koje je Unmik slao u Njujork. Šta mi očekujemo 

od toga? Očekujemo uslove da se na Kosovu i Metohiji 

zadržimo kao etnička zajednica i samim tim, svojim opstankom 

zapravo, kreiramo uslove za povratak onih koji su proterani 

1999. godine. To je suština, cilj i motiv ovog plana. I tu nema ništa 

novo, osim jasnog izjašnjavanja oko teritorijalne autonomije. 

U ranijim konceptima Koordinacionog centra bežali smo od tog 

termina, bežali smo od pominjanja teritorijalne autonomije, jer 

to asocira na konačno rešenje. I to su nam stranci u pet-šest navrata, 

bar nama koji smo predstavljali Koaliciju u mnogim razgovorima, 

a takvih razgovora je jako mnogo, zamerili. Mi smo 

dosta čvrsti u stavu da to ni slučajno ne smeju da gledaju kao 

neku vrstu konačnog rešenja. Ne možemo prihvatiti da se pitanje 

konačnog statusa rešava u Prištini. To je, čini mi se, jedan 

od zaključaka nedavnog sastanka u Lucernu, zaključak koji 

je saopštio visoki predstavnik Evropske unije, govoreći o dvema 

zabludama. Zabluda po kojoj Albanci misle da će samo u 

razgovorima s Vašingtonom i Briselom otvoriti pitanje nezavisnosti. 

Primedba o drugoj zabludi upućena je na našu adresu, 

adresu Beograda koji misli da će se Kosovo vratiti pod jurisdikciju 

Srbije dogovorom između Beograda, Vašingtona i Brisela, 

bez razgovora sa privremenim institucijama, sa Albancima na 

Kosovu. To su te dve zablude. Nema konačnog statusa koji će 

biti održiv ukoliko se Beograd s tim ne složi. Ja u ovom trenutku 

ni u dogledno vreme ne vidim u Beogradu nikoga ko će 

biti spreman da prihvati nezavisnost Kosova kao konačno rešenje. 

Iz tog razloga trebalao bi tražiti neko kompromisno rešenje. 

Kako to, u ovoj situaciji? Imamo nepodeljen blok Albanaca 

koji vide samo jedno rešenje, nezavisnost. Istovremeno imamo 

plan Vlade Srbije koji kaže: nećemo prejudicirati status Kosova, 

ali izbrišite iz glave da nezavisnost može biti podržana od Srba. 

To su nepomirljivi stavovi. Teško je zamisliti kako će ta dva 

stava da se pomere za toliko da bi se eventualno našlo kompromisno 

rešenje. Ako imate tako udaljene stavove iluzorno je, 

po meni, pokušavati, to je trošenje energije, vremena i mnogo 

čega još. Pre godinu i po dana predložio sam da se jednostavno 

stavi tačka na tu priču, da se to pitanje odloži za narednih pet, 

šest ili deset godina. Znam da će to automatski izazvati reakcija 

Albanaca, da će istog trenutka pokušati oružanim sredstvima, 

kako to inače rade, da probaju da stvore atmosferu ili svršeno 

stanje i onda, s još jednim talasom proteranih Srba, kažu: da, 

ali za koga se vi ovde trudite, kakva autonomija kad ovde Srba 

više nema? To je još jedna od zabluda Albanaca. Apsolutno sam 

ubeđen da brojke neće igrati ulogu u konačnom statusu. Ili će 

pitanje brojki i odnosa snaga igrati sasvim malu, minornu ulogu. 

Srbi su se iskristalisali u drugu etničku zajednicu, drugi politički 

entitet. Nisam siguran da će treći entitet, ostale zajednice 

na Kosovu i Metohiji ikada igrati ozbiljnu ulogu, pre svega 

svojom krivicom. Do 1999. oni su bili uglavnom privezak tadašnjeg 

režima, predstavnici trećih zajednica su uglavnom ra-


dili ono što se od njih tražilo iz Beograda. Sada uglavnom rade 

ono što od njih traži albanska strana. Tako nikada neće formirati 

svoj identitet. I to je, takođe, deo problema – oni vrlo vešto 

koriste u svim komunikacijama da to kvazimultietničko stanje 

predstave kao uspešan recept, uspešno rešenje. 

Možemo očekivati da će Albanci izaći s određenim predlogom. 

Može se očekivati da će veliki broj međunarodnih predstavnika 

insistirati da se plan Vlade Srbije stavi ravnopravno u 

diskusiju i raspravu o tome. Ja mislim da ćemo sasvim sigurno 

deo tog plana uspeti da proguramo. Ono što je vrlo važno jeste 

da razgovor o planu moramo voditi mi, srpski predstavnici na 

licu mesta. Mi smo igrači. Nije Beograd u prvom krugu tih razgovora. 

Zašto to kažem? Zato što, nažalost, postoji jedna tendencija 

u političkim krugovima u Beogradu da dole imaju svoje 

ekskluzivne Srbe. I onda, s promenom vlasti, svi pomalo nastoje 

da ostvare tu dominaciju i patronat nad predstavnicima Srba, 

da imaju nekakvu kontrolu nad njihovim mišljenjima i njihovim 

ponašanjem. Mi zbog toga nismo nikada izgradili političku 

elitu i to je katastrofalna posledica jednog nerazumevanja kosovskog 

problema, da tako kažem. Kosovski problem je vrlo star. 

On je jako zapušten i ja smatram da je to jedan od važnih razloga 

zašto mi taj problem nismo pravilno rešavali. Iz Beograda to 

sve malo drugačije izgleda. Beograd se ne može nikako isključiti 

iz razgovora o konačnom statusu, niti se može isključiti iz 

bilo kog razgovora o bilo kom vitalnom pitanju, ali je šteta što 

mi u prvom stepenu ne rešavamo ta pitanja, jer mi smo dovoljno 

snažni, dovoljno jaki, priznati kao politički entitet. Nas ne 

mogu izbrisati. Ne može niko da kaže: “Ima vas tamo pet, šest 

ili sedam posto i zato ne možete biti ravnopravni”. Naprotiv, mi 

smo se izborili za ravnopravan status. Ne dođe Solana da razgovara 

s Albancima trideset minuta, a s nama deset, nego razgovaramo 

jednako i naši stavovi se sada, posle 17. marta nažalost, 

uvažavaju jednako. 

Šta je problem sa planom? Iskreno rečeno, vidim ga samo u 

jednoj činjenici – što se, po meni, pojavio prerano. Nismo iskoristili 

17. mart, nismo izvršili dodatni pritisak na predstavnike 

međunarodne zajednice da sprovedu čišćenje među predstavnicima 

Kosovskog zaštitnog korpusa, kosovske policijske službe 

i političarima. Podsekretar Mark Grosman rekao nam je nekoliko 

za nas vrlo važnih stvari – Beograd je aktivni učesnik, 

neće više biti one formulacije “Beograd se konsultuje”; moraju 

biti kažnjeni izvođači, organizatori i oni koji su pokušali da politički 

profi tiraju; decentralizacija je neminovna i to ćemo objasniti 

Albancima. Još je rekao da koalicija Povratak mora delovati 

aktivno, jer inače isključujemo sami sebe. Po meni, taj 

“Grosmanov paket” bio je prihvatljiv. Međutim, šta se dogodilo? 

Čini mi se da nas je bukvalno uspavao tom pričom. On je 

iskusan diplomata, razumete. Ima svoje interese i slažem se 

da nema tajnih planova, nego se gleda faktičko stanje na terenu 

i onda se to faktičko stanje prilagođava trenutnim interesima 

velikih sila. Mislim da 17. mart kao takav, ružna je reč 

– nije iskorišćen na pravi način. Nismo ostvarili dodatni pritisak, 

nismo uspeli da izguramo priču o drastičnom kažnjavanju 

onih koji su stajali iza. Naprotiv, okrenuli smo se raspravi 

o planu Vlade Srbije i to je, na neki način, gurnulo u drugi 

plan tragične konsekvence 17. marta. Bojim se da se veliki broj 

od četiri i po hiljade ljudi neće vratiti. Posle pet godina, posle 

puno napora, teško je dovesti te ljude ponovo u istu situaciju, 

pogotovu ako zaštita ne bude očigledna i efi kasna u samom 

startu da im garantuje da se tako nešto više neće ponoviti. 

PITANJA IZ PUBLIKE 

Predsednik Udruženja otetih i kidnapovanih Sima Spasić 

upitao je zašto tokom prvog dela razgovora ni jedan od učesni- 

ka nije pomenuo problem otetih i nestalih na Kosovu i Metohiji. 

To, i druga pitanja, dali su ton nastavku tribine. 

Goran Svilanović: Poslednji put sam na Kosovu i Metohiji 

bio u avgustu-septembru 1998. To pitanje sam dobio nedavno 

i na hrvatskoj televiziji i vidim da se ono što sam tamo rekao 

ovde interpretira na prilično neprijatan i potpuno netačan način. 

Nisam želeo da odem na Kosovo dok god sam bio ministar 

inostranih poslova Srbije i Crne Gore odnosno SRJ. Došli bi, izljubili 

bi me i Rugova i Tači i svi i rekli bi: evo, došao nam je sused. 

Kao ministar ne treba da idem, dok sam ministar spoljnih 

poslova SCG. Moj savet sadašnjem ministru inostranih poslova 

je da komunikaciju s političkim liderima kosovskih Albanaca 

prepusti drugima u vladi. U mom slučaju to je bio Nebojša 

Čović kao predsednik Koordinacionog centra i potpredsednik 

vlade. Upravo zbog tog elementa koji se vidi u diplomatiji, da 

ako se ministar spoljnih poslova pojavi, to je poruka prihvatanja 

druge države. Sada nisam ministar, mogu da odem i obiđem 

ako ima nešto što je ostalo. 

Sudbina nestalih je najbolnija tema, ali je i deo problema. 

To je više od hiljadu ljudi i ja potpuno razumem ne samo udruženje 

nego sve ljude koji žele da saznaju bilo šta o svojoj familiji, 

o rođacima koji su nestali. Do sada, koliko znam, malo 

je ili nimalo urađeno. S druge strane, Albanci takođe stalno 

vrše pritisak zbog tri hiljade njihovih koje traže. Kao ministar 

imao sam prilike da se time bavim s obzirom da isti problem 

mi imamo i kad je u pitanju Hrvatska i kad je u pitanju BiH. 

Evo i sada, prilikom razgovora između predsednika Hrvatske 

Mesića i predsednika SCG Svetozara Marovića, opet je pomenuto 

pitanje nestalih i zahteva porodica da se požuri, bilo 

s otkrivanjem ostataka, bilo s identifi kacijom ili razmenom. 

Simo Spasić: Zašto ste kao ministar o tragediji srpskog naroda 

i ostalih 2003, 2002, 2001, 2000. godine ćutali, jer 1999. 

je toliko ubijeno, toliko civila stradalo... A gostovali ste na RTSu 

kad se priča o Srebrenici i o Sarajevu, o Vukovaru. Prihvatam, 

ali ne zaboravite tragediju, zločine nad Srbima u Dragodanu, 

Glođanima, Lapušniku... ali ste prećutali Hašima Tačija, Čekua, 

Haradinaja. Prema tome, na duši nosite naše stradalnike. 

Goran Svilanović: Teško da ja mogu da ih nosim na duši. 

To je vaša ocena, ja u ovom trenutku ne mogu da je menjam, ali 

ako ja sebi ne dopuštam da govorim u ime naroda, nije u redu 

ni da vi sebi dopustite da mislite da govorite u ime celog naroda. 

Ja ću biti zadovoljan ako vi zatražite i dobijete sve transkripte 

razgovora koje sam vodio kao ministar inostranih poslova 

s ministrima drugih zemalja, članovima Saveta bezbednosti, u 

Vašingtonu, Briselu, centrima u kojima se odlučuje – i da vidite 

da li je u tim razgovorima fi gurirala ili nije fi gurirala tema nestalih. 

To nije samo vaša tragedija. Ne želim da bilo koga ovde 

ohrabrujem više nego što je realno kada je u pitanju neka tako 

teška tema i ne želim da se igram ni vašim, ni emocijama vaših 

srodnika. Ja sam se i kao političar i kao ministar trudio da napravim 

jednu ravnotežu između onoga što radim i kako se obraćam, 

kako komuniciram s javnošću. 

Simo Spasić: Zašto se Ministarstvo inostranih poslova 

SCG krije iza rada Koordinacionog centra? Vi kao ministar i 

Ministarstvo nije radilo i to je tragedija. Zašto 2001, oslobađajući 

2108 zatvorenika Albanaca, niste insistirali da i albanska 

strana oslobodi naše najmilije, civile, policajce... 

Goran Svilanović: Ono što ste rekli je da se Ministarstvo 

spoljnih poslova krije, ne radi poslove svoje nadležnosti i sve 

prebacuje na teret Koordinacionog centra ili nekog drugog organa. 

Malopre sam vrlo precizno rekao šta mislim da treba da


bude posao Ministarstva spoljnih poslova ko god je ministar i 

mislim da će tako biti i ubuduće. Ako se u zemlji formira organ 

koji se bavi samo jednom temom, mislim da ćemo ući u problem 

u koji neretko dolazimo po drugim pitanjima – da svi krenu 

da se bave tom temom i da svi hoće da prave politički kapital 

na toj temi i u tome jedni drugima smetaju. Mislim da je 

Koordinacioni centar uradio više nego bilo koja prethodna vlada 

na tome, jer je po prvi put imao podršku Vlade Srbije, imao 

podršku savezne Vlade i, prosto, mislim da ima jedan dobar rezultat. 

Ako postoji državni organ i potpredsednik vlade kome je 

to praktično resor, nije dobro da se svako od nas utrkuje u pokazivanju 

da je baš on taj koji rešava. Amnestija o kojoj govorite 

dogodila se 2001. godine i to je bila odluka savezne vlade. Dakle, 

ne samo moja. Naša procena u tom trenutku – sad ja mogu da 

govorim u ime svih, dakle i u ime Koštunice i u ime članova tadašnjeg 

sastava savezne vlade – bila je da je to nešto što mora 

da bude učinjeno ako mi želimo stabilizaciju prilika u zemlji. 

Aleksandar Simić: To je tema koja sigurno još dugo neće biti 

na zadovoljavajući način rešena, jer ako je neko nestao već nekoliko 

godina vrlo je teško govoriti o tome da li je još uvek živ 

ili ne. Mislim da je vrlo važno da se jedna stvar potpuno razume. 

Misija UN-a je od juna 1999. preuzela obavezu da garantuje 

bezbednost i sigurnost svim licima na Kosmetu. To je bio uslov 

da se naša vojska i policija povuku. U tom smislu, imajući u vidu 

ne samo tragičnu sudbinu Udruženja koje ovde predstavlja gospodin 

Spasić, mi svi znamo da u tom pogledu misija UN-a nije 

izvršila svoju ulogu. To mora jasno da se saopšti i kaže. Toga mi 

nismo bili svesni samo posle pogroma od 17. marta, toga smo 

mi svesni kao država i kao građani i kao Srbi i kao ostali građani 

Srbije i Crne Gore od juna 1999. U ovom trenutku je, mislim, 

politički značajnije i pametnije da, umesto da optužujemo 

misiju UN-a koja očigledno nije do kraja izvršila svoju misiju, 

da pokušamo s našim planom i našim pristupom pomognemo 

da se makar onaj deo misije koji još uvek može da se ostvari – 

ostvari. Da se garantuje bezbednost onima koji su sada nesporno 

živi na Kosmetu, da se omogući da se svi izbegli vrate i da 

se u tom smislu omoguće uslovi da Srbi ne nestanu sa Kosmeta. 

TRI TEŠKE TEME I HAG 

Oliver Ivanović: Ne postoji nijedan značajniji sastanak na 

kome se ova tema ne pojavljuje. Bezbednost i sloboda kretanja, 

povratak raseljenih, nestala i kidnapovana lica. Slažem se 

s Goranom da je to politički marketing ako mi svaki put kad 

izađemo pred novinare kažemo da smo sve te teme pomenuli. 

Neće biti rešenja tog problema ukoliko Kfor i Unmik ne promene 

svoj koncept. Haški tribunal je reč koja rešava taj problem. 

Neki od Albanaca koji su osumnjičeni za etničko čišćenje 

1999. i 1998. godine vrlo brzo će dobiti optužnice. Bez ljudi u 

Hagu, bez tih odgovornih za etničko čišćenje 1999. mi nećemo 

rešiti ni to etničko čišćenje, ni nestala i kidnapovana lica, 

ni odgovorne za 17. mart, niti buduće organizatore takvih ili 

sličnih nesreća i tragedija. Ako je Haški tribunal bio dovoljno 

dobar za one koji su odgovorni u BiH, ako je dovoljno dobar 

za sva nasilja i nepostupanja po pravilima rata, onda bi dovoljno 

dobar morao biti i za albanske lidere i vođe OVK koji 


Neobično za ovdašnju političku scenu, plan vlade Srbije za 

Kosovo – praktično iznuđen pogromom od 17. marta – dobio 

je jednoglasnu podršku Parlamenta, vanparlamentarnih 

stranaka i najšire javnosti. Postao je osnova politike Beograda 

prema pitanju Kosova i Metohije. Međunarodna zajednica 

prvi put se suočila s jedinstvenim »srpskim« stavom i to je 

se po komandnoj odgovornosti, ako ne po čemu drugom, moraju 

smatrati odgovornim za etničko čišćenje 1999, ali i za 

ono što je usledilo u 2000. godini i traje do današnjeg dana. 

Goran Svilanović: Sud u Hagu je jedna od tema. Da li ste 

me nekad čuli da sam javno rekao da će odgovorni za zločin 

protiv Srba na Kosovu da odgovaraju u Hagu? Niste. Nikad to 

nisam rekao, zato što nisam siguran da će se to dogoditi. Ja 

mogu da kažem samo: možda, daj bože. Ali, moram da kažem, 

po onome što znam o tome kako funkcioniše Tribunal, šta je 

do sada uradio i šta će možda raditi sutra, od kako je doneta 

rezolucija o tzv. izlaznoj strategiji Tribunala. Izlazna strategija 

znači da će se suditi samo krupnim ribama, što otvara 

pitanje kategorizacije, šta su to i ko su to krupne ribe. Drugo, 

kraj ove kalendarske godine je krajnji rok da se sve optužnice 

podignu i ko ne bude optužen do 31. decembra – neće biti 

optužen. Možda bi vama prijalo da sam ja pre dve godine rekao: 

Tači i Haradinaj će sigurno završiti u Hagu, kao što su 

neki govorili. Nisam to nikad rekao zato što prosto vidim šta 

se događa. Ne mogu to da vam obećam i ne želim da vas lažem. 

Nebojša Čović: Pitanje nestalih i kidnapovanih je jedno od 

pitanja koje se najviše politički upotrebljavalo, zloupotrebljavalo 

i komercijalno upotrebljavano. Ne radi se samo o 1100 ili 

1300 Srba i nealbanaca, već se radi o oko 4500 ljudi, građana 

ove zemlje – a tu su i Albanci. To je prvo. Drugo, oslobađanje 

zatvorenika. U zatvorima je bilo ljudi koji su optuženi zato što 

ih je neko našao u šumi, bez ikakvih dokaza. Ozbiljna država 

mora da funkcioniše po principu vladavine prava i vladavine 

zakona. Da li je među njima bilo i onih koji su napravili velike 

prestupe i terorističke akte? Pa, bilo je. Problem nestalih zahteva 

vreme. Problem nestalih nije još uvek do kraja rešen ni u 

Vijetnamu. Tačno je da je taj naš problem onako gurnut u stranu 

i ispod tepiha odmah po dolasku Kfora, 1999. godine. Tačno 

je da tragamo za dokumentacijom, tačno je da pitamo ima li je, 

nema li je, ali mislim da na ovom problemu ne treba da pravimo 

politiku, na ovom problemu ne treba da strančarimo i dajemo 

bilo kakva lažna obećanja. Znam da je za najveće rešenje 

pronaći nekog živog. Što se tiče Haškog tribunala, problem 

rešavanja Kosova i Metohije u velikoj meri će zavisiti od toga 

kako se mi postavljamo prema nekim drugim problemima, koliko 

mi kao zemlja možemo da se harmonizujemo, homogenizujemo, 

koliko smo mi kao zemlja spremni za evropske i evroatlantske 

integracije, da to nije samo jedna isprazna priča. I od 

saradnje s Haškim tribunalom zavisiće kakva će naša pozicija 

biti u rešavanju problema Kosova i Metohije. Da li se mi politički 

vraćamo unazad ili idemo napred? Gde idemo? Kuda putujemo? 

Da li imamo strategiju za evroatlantske integracije? Ako 

se bude ušlo u Evropu, da li je uopšte bitno menjati bilo kakve 

granice na prostoru jugoistočne Evrope? Da li se, na primer, 

zakon u nekoj oblasti usklađuje sa EU brže u kosovskometohijskoj 

oblasti nego u centralnoj Srbiji, pa ispadne da centralna 

Srbija trči za Kosovom i Metohijom? Srbija treba da bude 

ispred i da na taj način stvara bolju poziciju za rešenje problema 

Kosova i Metohije. 

narednih meseci, naročito u vezi s pregovorima o statusu 

pokrajine predviđenim za jesen 2005, proizvelo određene 

posledice. Prihvaćena je nužnost decentralizacije, mada ne i 

način predložen iz Beograda; pojačan je pritisak na kosovske 

institucije da počnu rešavanje problema zaštite ljudskih 

i manjinskih prava i, bar verbalno, ojačani su zahtevi za 

poštovanje standarda pre rešavanja statusa.

VREME IZAZOVA // KADA ĆEMO ŽIVETI BOLJE 103 

VALJEVO, SKUPŠTINA OPŠTINE, 25. JUN 2004. 

KADA ĆEMO 

ŽIVETI BOLJE 

Učesnici: 

IVANA DULIĆ-MARKOVIĆ, ministarka poljoprivrede, 

šumarstva i vodoprivrede; 

SLOBODAN LALOVIĆ, ministar rada, zapošljavanja i 

socijalne politike; 

PREDRAG BUBALO, ministar za ekonomske odnose s 

inostranstvom. 

Voditelj tribine: DIMITRIJE BOAROV, novinar Vremena. 

Kada ćemo živeti bolje jedno je od najbolnijih, ali i najaktuelnijih 

pitanja koje muči većinu ljudi u Srbiji, a to je pokazala 

i upravo protekla kampanja za predsedničke izbore u Srbiji. To 

pitanje čini posebno bolnim okolnost da je većina građana Srbije 

sada već dobro razumela da ni radikalan politički zaokret nabolje, 

poput onog koji se dogodio 5. oktobra 2000, ne može sam po 

sebi da obezbedi i brz ekonomski oporavak – dok je obrnuto moguće. 

Jednostavno, privreda jedne zemlje, a s njom i standard 

njenih građana, mogu se upropastiti relativno brzo – setimo se 

samo početka devedesetih godina proteklog veka – ali revitalizacija 

te privrede i poboljšanje standarda stanovništva jesu procesi 

koji očigledno ne mogu da se izvedu u kratkom roku, pogotovo u 

Srbiji, koja mora istovremeno da izvede duboke reforme. 

Pošto je u našoj javnosti sada rašireno uverenje da se Srbija 

mora vratiti poljoprivredi, razgovor počinjemo pitanjem ministarki 

Ivani Dulić-Marković: da li poljoprivreda doista nudi naj- 

brži oporavak standarda većini ljudi u Srbiji i da li u toj staroj 

privrednoj oblasti doista imamo komparativne prednosti? 

Ivana Dulić-Marković: VETROBRANI I VETRENJAČE 

Prvo da kažem da me je naročito privukao naslov ove tribine, 

jer moj moto, koji me je, osim moje lude glave, doveo verovatno 

do ovog mesta i prihvatanja ove odgovornosti glasi: mora da 

može bolje, i sigurna sam da u svakom trenutku mora da može 

bolje od ovoga što je sad. No, u tom procesu svi moramo biti bolji. 

Znači, svako od nas kada radi neki posao mora da bude bolji 

da bi bilo bolje prvo nama lično, našoj porodici, a onda valjda i 

celom društvu. 

Ja mislim da će nam u poljoprivredi biti bolje kada postignemo 

jedan konsenzus u društvu – da treba svi da radimo zajedno 

na tome da nam bude bolje. I to bih ilustrovala sa onim što 

sam čula pre nedelju dana u Sloveniji, kada mi je jedna koleginica 

na neku našu sličnu raspravu rekla: pa znate šta, kad zaduvaju 

neki novi vetrovi, kada dođe neka nova vlada ili kada dođe do 

promena, onda neki ljudi prave vetrobrane, a neki počnu da prave 

vetrenjače. I u tom smislu, kada budemo postigli taj konsenzus 

– da će više ljudi da pravi vetrenjače, a manje ljudi vetrobrane 

– mislim da ćemo onda imati odgovor na pitanje kada će nam 

biti bolje u poljoprivredi i uopšte u društvu. 

Njima u Sloveniji je kritična tačka bila trenutak kada su postigli 

konsenzus da žele da uđu u Evropsku uniju. I onda su svi počeli 

da rade na tome. Znači, svi, počevši od ekspertsko-ekonomskih 

timova koji su pravili strategiju, koncept, računali kakav će 

efekt koje mere da imaju. Zatim i administrativno-ekspertski timovi, 

koji su radili na različitim propisima. Ali još važnije je to 

što su stalno ponavljali da se moraju sinhronizovati – diplomatski 

nivo, politička podrška najširih slojeva i parlamentarno odlučivanje. 

Oni su išli do toga da su vodili seljake sa sobom na 

pregovore u Brisel, da pokažu seljacima da se tamo ništa ne do- 

ĐORĐE POPOVIĆ 


govara što će im posle štetiti, nego da se dogovara to kako da dovedu 

seljake na tržište Evropske unije, gde su proizvodi skuplji i 

u tom smislu mogu da zarade više novca za svoj rad, ali zaista za 

rad i za bolje organizovan sistem. 

Na pitanje da li mi imamo izuzetne potencijale u poljoprivredi, 

ja sam nedavno odgovorila da zaista to mislim, da mi imamo 

značajne potencijale, ali da ni po čemu nismo izuzetni i da 

nemamo izuzetne potencijale. Mislim da imamo potencijale, da 

treba da napravimo jedan sistem, da napravimo red i procedure 

koje će nam omogućiti da neke od tih potencijala možemo bolje 

da unovčimo, jer je očigledno da je naše unutrašnje tržište malo 

i zbog toga moramo da tražimo druga tržišta. 

O tome će gospodin Bubalo verovatno više da priča. Ali za poljoprivredu 

isto to važi. Znači, neće se vratiti vreme koje su karakterisala 

otkupna mesta, zadruge koje kupuju seljačku robu, 

Centrokop koji to preuzima i rusko tržište na koje se to plasira. 

Moramo krenuti s novim instrumentima i na stara i na nova 

tržišta. 

Mislim da je naš najosnovniji problem u poljoprivredi da 

identifi kujemo gde su ta naša moguća tržišta, jer dok smo se mi 

ovde bavili raznim stvarima poslednje decenije i po, drugi su 

vredno radili i zauzeli ne samo tržišta u Evropskoj uniji nego i 

ona oko nje. Zato moramo jako puno da radimo da bismo bili 

konkurentni na tim tržištima, to jest da bismo se na njih vratili. 

Mislim da je zaista velika odgovornost i ove vlade i svake sledeće 

da izgradi institucije koje će pomagati našu konkurentnost. 

Iako se o tome mnogo priča, ljudi ne shvataju tačno o kojim institucijama 

je reč. Šta je to državna institucija direktno bitna za 

poljoprivredu? Po meni, država u poljoprivredi, to je da se zna, 

kada neko kupi sadnicu, na primer, da se zaista radi o toj i toj 

sorti i da se sa tom sortom ni slučajno nije unela bolest u malinjak, 

bolest koja će se raširiti i u četvrtoj godini ugroziti proi-

104 VREME IZAZOVA // KADA ĆEMO ŽIVETI BOLJE 

zvodnju. To je kada na džaku semena piše 95 odsto klijavost, da 

nikne 95, a ne 40 odsto, itd. Znači, to je za mene država u kojoj 

se vidi da postoji procedura po kojoj se kontroliše da sve ono što 

piše na proizvodu i što dođe na tržište, da je to zaista to. 

I isto takTakođe, na državi je da napravi pravila igre za sve 

učesnike na tržištu. Sigurno ne iste za sve, to teško mogu da 

predvidim u skoroj budućnosti, ali da budu približno ista pravila 

za sve. Da to opišem samo na jednom primeru. Danas su 

neki nezadovoljni proizvođači u Banatu pretili demonstrativnim 

prosipanjem mleka. Ako kažemo da hoćemo da prodajemo 

mleko ili mlečne proizvode u Evropsku uniju, ne možemo da pri 

tom ne ispunjavamo evropske standarde. Krug naših kupaca se 

smanjio, pošto su i Mađarska i Slovenija ušle u Evropsku uniju, 

a Rumunija i Bugarska smanjuju uvoz iz Srbije i pri tom se 

već “vade” na evropske standarde. Znate za slučaj sa Bosnom i 

Makedonijom – da su oni zaustavili uvoz mesa jer traže da sve 

naše klanice ispunjavaju uslove Evropske unije, znači standarde 

Evropske unije u klanicama. 

Ako hoćemo da proizvodimo to mleko i da ga izvozimo, a očigledno 

je da ga proizvodimo više nego što nama treba u ovim 

uslovima, onda moramo da kažemo: dobro, naš standard kvaliteta 

je ta direktiva 92/46 Evropske unije. I ono kako ja vidim 

kako treba da dođemo do toga jeste da kažemo da, na primer, od 

2006. godine država više neće davati subvencije onima koji ne ispune 

evropske standarde higijene i standarde kvaliteta. I da mleko 

koje ima bakterija više od 400.000 neće moći nikako da dobije 

subvenciju. 

Znači, od 2008. godine, da kažemo, ne samo da neće dobijati 

subvenciju, nego neće moći više uopšte ni da takvo mleko stave 

u promet, a da do 2010. godine sve mlekare moraju ispuniti 

standarde Evropske unije, jer se nadamo da ćemo, te 2010. godine, 

ući u proces pristupa Evropskoj uniji. 

Znači da sada država mora da sačini neki plan na duži rok. 

Ja mislim da se sada ogromna sredstva izdvajaju za subvencije 

za mleko. To je na godišnjem nivou 3,2 milijarde dinara, plus 

podrška merama za povećanje kvaliteta, pa se ukupna cifra penje 

na skoro četiri milijarde dinara. Država skoro petinu agrarnog 

budžeta izdvaja za mleko. Sada kada bi neka vlada odlučila 

da neće više da daje subvencije svima – a procenjuje se da se oko 

trista hiljada gazdinstava pomaže tim subvencijama – ona bi naišla 

na otpor velikog broja glasača, jer nemamo politički konsenzus 

oko evropskih standarda. I verovatno zbog toga ne može da 

se donese ovakva odluka – i ona ne treba da se donese na prečac. 

Ali mi treba da kažemo kakav je naš plan. A to znači, do te godine 

ćemo uraditi to i to, od te godine idemo na drugi korak, na primer, 

da samo oni koji imaju najmanje pet krava, koji imaju muzilice, 

kod kojih je pristojna higijena – mogu da računaju na podršku. 

Sve mere moraju da budu najavljene i moraju biti ispunjene 

– pa da onda svaki seljak može da planira, da li će da odustane da 

drži kravu ili će kupiti još dve pa će imati traženih pet, itd. 

To je po meni neki konsenzus. No to zaista mora da bude dogovor, 

jer jedna vlada koja će to biti možda do ponedeljka ili još 

dve nedelje ili još tri meseca, teško da može da pravi takve planove 

na dugi rok. Po meni, biće nam bolje kada se dogovorimo svi 

– da je zaista poljoprivreda to što je važno za ovu zemlju. Jeste 

da ona nema ogromne potencijale, ali ima potencijale koji možda 

mogu brže da se obnove nego većina drugih. 

Ne može ovako mala zemlja da bude bogata i da dobro živi 

samo od poljoprivrede – i to moramo javno da kažemo. Znači, 

smanjivaće se broj seljaka i značaj primarne poljoprivrede za 

društveni proizvod – što budemo bolje živeli i što budemo bogatiji 

– to je poznato iz ekonomske istorije. I zbog toga je pred 

nama ogroman, džinovski posao u poljoprivredi, a plašim se da 

većina ljudi to ne razume. Rečju, nema bitno boljeg života za 

mesec, za tri meseca, za godinu dana – nego se do boljeg života 

može doći samo upornim i strpljivim radom na duži rok. 

Slobodan Lalović: HRABROST I PRIKRIVANJE ISTINE 

Mislim prvo da pitanje koje je ovde postavljeno – kada ćemo 

živeti bolje – treba postaviti u oštrijem obliku. Ja bih postavio pitanje: 

da li ćemo živeti bolje? Mislim da bi to bilo pravo pitanje. 

Znam da je politički popularnije da svi nastavimo da se održavamo 

u zabludama i da gajimo i hranimo te zablude, ali mislim 

da više nema ni vremena ni prostora da se time bavimo. Moja koleginica 

Ivana Dulić-Marković je malopre pomenula više puta i u 

više navrata plan, konsenzus, politički dogovor oko toga šta zapravo 

hoćemo. 

Znači, da bismo uopšte odgovorili na ovo pitanje – kada će 

biti bolje sa zapošljavanjem, socijalom i radom – mora prethodno 

bar nekoliko stvari da bude potpuno jasno. Ne znam da li će 

ova vlada ili neka naredna imati hrabrosti (a prethodna vlada 

nije imala) da izađe u javnost sa nekoliko teških i nepopularnih 

stvari koje se moraju uraditi, a da bi se uopšte stvorili uslovi za 

odgovor na pitanje kada će nam biti bolje. Mi se još nalazimo u 

jednoj vrsti prikrivanja istine o dubini krize koju smo nasledili, 

pa se međusobno obmanjujemo. Postoji jedan veliki krug samoobmanjivanja 

u Srbiji i on i dalje traje. 

Mi nemamo, do ovog trenutka, rezultate na polju privrednog 

rasta. Znači, prvo smo imali prethodni period u kome je društveni 

proizvod više nego prepolovljen. Kolač koji se u Srbiji sada 

stvara više je nego duplo manji od onog koji se stvarao pre petnaest 

godina. To je gruba realnost. U ovih nekoliko godina posle 

političkih promena od 5. oktobra, koje naravno jesu bile potreban 

uslov da uopšte razgovaramo o razvoju i o bilo čemu, očigledno 

da nismo postigli dovoljno. I zabluda koja se raširila da 

ćemo samim činom političkih promena doći do nekog dramatičnog 

poboljšanja ekonomskog i socijalnog i privrednog stanja u 

Srbiji, sada nam predstavlja veliki teret. 

Šta u stvari treba sada da uradimo, u osnovi, a šta se izbegava 

da se uradi? Prva stvar koju smo postigli i držimo to još uvek (u 

tom smislu posmatram i prethodnu i ovu vladu) – jeste makroekonomska 

stabilnost. Nju držimo i to je jedan od ključnih uslova 

da uopšte o bilo čemu razgovaramo. Međutim, ima nekoliko jako 

neprijatnih stvari koje takođe treba uraditi, a koje do danas nisu 

urađene. Jedna od tih neprijatnih stvari jeste suštinsko smanjenje 

javne potrošnje. Znači, to je prvo od onog što nije do danas 

urađeno i što ne znam kada će i ko imati političke hrabrosti da 

uradi. U to spada i ovo što kaže koleginica Ivana: koja vlada sme 

da kaže da će ukidati subvencije za mleko, jer će trista hiljada 

domaćinstava da protestuju u vezi s kvalitetom mleka. A upravo 

je to ono što je potrebno uraditi da bi sposobnim proizvođačima 

mleka i svima ostalima sutra bilo bolje. 

To je generalni odgovor na pitanje kada će nam biti bolje. 

Biće onda kada bude političke hrabrosti da se urade stvari koje se 

moraju uraditi, a koje nisu popularne. Jednostavno, to se mora 

uraditi. 

Izbor, alternativa je – održavati sada ovo sadašnje relativno 

stanje agonije, koje i dalje traje, ali koje ne može trajati još dugo. 

Izostajanje pravih i radikalnih rezova u društveno tkivo u periodu 

prethodne vlade pokrivano je u izvesnoj meri donacijama, 

obilatim kreditima i sličnim stvarima. To još uvek donekle funkcioniše, 

ali, naprosto, to ima svoj kraj. Kao što se nekada, u onoj 

bivšoj SFRJ, neefi kasnost društvenog sistema decenijama prikrivala 

putem kredita koje je Broz obezbeđivao na račun budućih 

generacija, tako isto ovih poslednjih par godina imamo donacije 

i ostale izvore, koji su u stvari dodatna akumulacija koju mi ne 

stvaramo. Vrlo jednostavno. 

I sad je samo pravo pitanje ko će i kada imati hrabrosti da 

kaže: ljudi, u sledećih pet-šest godina u Srbiji mora, na primer, 

javna potrošnja da se svede na toliko i toliko učešća u novom 

proizvodu. Ja u stvari govorim o preraspodeli društvenog proi-


zvoda i to će, usput, biti i sadržaj jednog papira koji sam već najavljivao 

i koji se zove socijalni pakt. Taj pakt će uskoro biti spreman 

za razgovor sa sindikatima, poslodavcima i šire, za razgovor 

u celom društvu. Znači, neophodno je da se dogovorimo o preraspodeli 

društvenog proizvoda u jednom određenom periodu, 

u kome će javna potrošnja biti tolika i tolika, zarade i investicije 

tolike i tolike, poresko opterećenje će biti toliko, što će reći nisko, 

da bismo podstakli investicije, itd. 

Mi u ovom trenutku – sad prelazim direktno na teren socijale 

– oko polovinu sredstava za penzije dotiramo iz budžeta. To 

bi trebalo da znači, prema tekućem prilivu iz privrede, što je zakonska 

kategorija, da bismo mi trebalo penzije da prepolovimo. 

Naravno, to niko ne radi i neće raditi, ali je to gruba činjenica. 

Znači, ako nešto ne uradimo na povećanju priliva, vremenom će 

penzije sve više i više da se dotiraju iz budžeta, i na kraju će ceo 

budžet biti jedna velika penzija. To je potpuno besmislena priča. 

Znači, jednostavno, taj trend se mora zaustaviti. 

I zato na pitanje kada će nam biti bolje odgovaram – onog 

trenutka kada bude političke hrabrosti kod vlasti da izađe pred 

narod i kaže ovo što, na primer, kaže gospođa Ivana: nema subvencija 

za vas koji produkujete nekvalitetno mleko, i možete na 

glavu da se postavite, ne vredi, zato što moramo to da zaustavimo 

jer nemamo novca za bacanje. 

Ako bismo se međusobno i sa svetskim institucijama koje 

daju podršku tranziciji dogovorili da nama treba još jedno dvetri 

godine bez radikalnih poteza, jer politički ne bismo mogli da 

ih izdržimo, popucali bismo, bilo bi lakše. Treba nam dve-tri godine 

još nekakve ukupne stabilizacije, kako ja to vidim, ali već 

u tom periodu morali bismo da idemo ka novom sistemu i posle 

te dve-tri godine trebalo bi, u stvari, da jednim radikalizovanim 

pristupom našoj ekonomskoj stvarnosti postignemo onaj 

ključni cilj, a to je brz rast društvenog proizvoda, koji bi po stopi 

morao biti dvocifren, ako hoćemo uopšte da ličimo na ozbiljno 

društvo i na evropsko društvo. Znači, nije nam dovoljno tri, četiri, 

pet, šest odsto godišnjeg rasta, ta stopa rasta mora biti više 

nego dvocifrena. 

Kad o ovome govorimo, bez obzira o kojoj bazi je reč, moram 

da spomenem moj nedavni razgovar sa ukrajinskim ambasadorom. 

Ukrajina ima rast društvenog proizvoda od 17 odsto 

godišnje, mi smo imali ovih poslednjih par godina stagnaciju, a 

ove godine najavljujemo pet do šest odsto rasta, ako bude sreće. 

Znači, potpuno nedovoljno. 

Dakle, to je grubo rečeno ono kako ja vidim da bi moralo da 

se ide i, ako bude hrabrosti, uradićemo ono što mora da se uradi. 

Ako ne bude bilo hrabrosti, zavaravaćemo se i propadaćemo 

i dalje. 

Sada o ovom drugom, užem segmentu da kažem kratko. 

Imajući sve to o čemu sam govorio u vidu, pošto ljudi ipak moraju 

jesti svaki dan, trebalo bi bar da jedu svaki dan, jer će inače 

početi da padaju po ulicama, postavlja se pitanje šta možemo 

da uradimo. Ono što smo mi radili u ova tri meseca, mislim na 

vladu u kojoj sam, jeste zapravo pokušaj delovanja u tri osnovna 

pravca. 

Prva stvar, ključna, jeste regulisanje radnog zakonodavstva 

na takav način da se obezbedi potrebna ravnoteža u ostvarivanju 

prava i interesa vlasnika kapitala i zaposlenih. Jednostavno, mislim 

da se u toj oblasti 2001. godine, po našem starom maniru da 

smo veći katolici od pape, suviše otišlo na jednu stranu, na stranu 

vlasnika kapitala – i tako se otišlo u nestabilnost. Mislim da 

je potrebno da se napravi ravnoteža i to su praktično ove izmene 

Zakona o radu koje zagovaramo, o čemu, naravno, možemo više 

govoriti, ukoliko vas bude zanimao konkretan sadržaj tih izmena. 

Ali je njihov glavni cilj uspostavljanje ravnoteže, vraćanje klatna 

u ravnotežni položaj, koji je ekstremno otišao na jednu stranu. 

Druga uporišna tačka u našem radu ovih par meseci koliko 

sam u Ministarstvu, jeste defi nisanje nečega što bismo mogli nazvati 

novom politikom zapošljavanja u Srbiji. Poznati su vam zvanični 

podaci o tome kolika je nezaposlenost, to jest koliko je formalno 

prijavljenih kod službe zapošljavanja – reč je o 940.000 i 

nešto više ljudi. Međutim, i taj podatak vara. Jer i to je jedna od 

zabluda koje treba da se otresemo (u svakom segmentu naše situacije 

imamo potrebu da raščistimo maglu, mi smo svuda u magli, 

i sad smo u magli). Evo da objasnim ovaj primer. 

Prijavljeno je 943.000 ljudi kod nacionalne službe za zapošljavanje. 

Međutim, potpuno pouzdano smo utvrdili da je oko 

trećina od tog broja prijavljena da bi ostvarivala pravo na zdravstvenu 

zaštitu bez uplate doprinosa. Znači, to nisu lica kojima je 

potreban posao, koji traže posao. 

E sad, kako ja da znam kome treba posao? Pa tako, naravno, 

što ćemo onima koji su se prijavili samo zbog zdravstvenog osiguranja 

omogućiti da na drugi način ostvare zdravstveno osiguranje, 

a da ovde ne prave maglu i ne brkaju stvari. Znači, to je 

prva, elementarna stvar, da raščistimo koliko stvarno ima ljudi 

bez posla. 

I sad, kad idemo dalje, to bi značilo da kod nacionalne službe 

ima onih koji stvarno traže posao negde oko 600.000. Međutim, 

na drugoj strani, kao što svi znamo, imamo velik broj ljudi koji se 

formalno vode da su u radnom odnosu širom naše lepe Srbije, a 

koji su u stvari u preduzećima koja, na primer, po sedam godina 

uopšte nisu radila ili ne rade i dalje. Zamislite, takav radnik je u 

radnom odnosu i kaže: ja sam zaposlen i neću da izgubim radno 

mesto, a sedam godina mu fi rma ne radi. To je fenomen bez presedana, 

naš srpski fenomen. 

Dakle, ako sada broj tih ljudi iz tih preduzeća dodamo na spomenutih 

600.000, ako dodamo i one koji su u prethodnom periodu 

izgubili i koji će u narednom periodu izgubiti radna mesta 

zbog restrukturiranja srpske privrede i ako sve to saberemo, dolazimo 

do procene o potrebama za novim radnim mestima. To je 

prva stvar koja mora da se uradi, da vidimo šta realno moramo 

obezbediti u narednim godinama. Radim na tome i naglašavam 

da je nova strategija zapošljavanja u Srbiji zapravo ključni akt, 

kad je u pitanju budućnost ove zemlje. 

Mi sada radimo intenzivno na toj novoj strategiji zapošljavanja, 

s tim što će ona u sebi sadržati ono prvo što sam govorio, 

dakle preraspodelu društvenog proizvoda, jer inače bi to bila 

prevara. Ono prvo što sam govorio, znači: koliko nove vrednosti 

može ići na zarade, na poreze, koliko na investicije itd., da bismo 

uopšte mogli govoriti o otvaranju radnih mesta, o novom 

zapošljavanju. 

I treća uporišna tačka, sa tim da završim, jeste zapravo u užem 

smislu socijalna politika – pomoć onima koji ne mogu ili nemaju, 

u periodu kada ne mogu ili nemaju. I to je zapravo novi zakon o 

socijalnoj zaštiti, koji treba sad u julu da bude usvojen, a koji za 

subjekt zaštite uzima porodicu. Znači, nije pojedinac, nego je porodica 

subjekt zaštite, i mislim da je to normalno. 

U tom novom zakonu izjednačili smo nivo zaštite za sve građane 

Srbije. Znači, dosad je bilo ono nenormalno rešenje da ja 

ostvarujem pravo u Lebanu devet puta manje nego u Kanjiži, jer 

je prosečna zarada u mom mestu devet puta manja nego u onom 

drugom mestu. Znači, sad izjednačavamo nivo, da bude za sve 

jednak. Prosečna zarada u Srbiji je osnovica. U odnosu na to se 

određuje pravo. Zahvatili smo sada ukupno oko 65.000 porodica 

koje po tom zakonu imaju pravo na zaštitu. 

Moje je mišljenje da će taj zakon o socijalnoj zaštiti biti jedna 

od ključnih poštapalica u periodu koji nas očekuje, ako bude 

hrabrosti da se uradi što se uraditi mora. Kroz određene kriterijume 

za primenu zakona o socijalnoj zaštiti možemo zaštititi najugroženije 

porodice u periodu dok se neke stvari u Srbiji ne pokrenu 

kako treba. 

Dimitrije Boarov: Pošto je očigledno da Srbija nema dovoljno


obrtnog kapitala, iako verovatno ima veoma mnogo mrtvog kapitala, 

jasno je da se takve krizne situacije moraju rešavati uz pomoć 

akumulacije iz inostranstva. Već je gospodin Lalović to dodirnuo, 

ali ja bih sada to prepravio u pitanje ministru Predragu 

Bubalu: da li prihvata utisak da u Srbiji postoji izvesno razočaranje, 

posle četiri godine od političkih promena, u obim spoljne pomoći 

i spoljne akumulacije koja je ušla u zemlju kroz razne oblike 

privatizacije i ulaganja? Pri tom izgleda da postoji i nezadovoljstvo 

zbog načina na koji je ta pomoć korišćena, sem, izuzetno, 

kod socijalne politike, kod podrške onim najugroženijim. Šta je 

to što na izvestan način koči dovoljno velik talas inostranih ulaganja 

u našu zemlju, pa ne možemo da izbalansiramo nepopularne 

mere restrukturacije sa procesom otvaranja novih? 

Predrag Bubalo: VIŠE RADA – BOLJI ŽIVOT 

Živećemo bolje kad budemo više radili. A kada će se to i vremenski 

desiti? Neki ozbiljni ljudi kažu da onoliko koliko ti je trebalo 

vremena da propadaš, dvostruko ti treba da se povratiš. S 

obzirom na to da smo mi jako dugo propadali, bojim se da bi 

nam to ubilo sav optimizam. 

Ali, defi nitivno, ne radimo dovoljno, mada se i tu stvari postepeno 

menjaju. Pre neki dan sam puštao u pogon jednu novu 

fabriku, Henkelovu, u “Merimi” u Kruševcu, i tom prilikom se 

strani partner pohvalno izrazio o promeni radne efi kasnosti, pa 

je rekao da su zaposleni u ovoj fabrici, kad je došao u “Merimu”, 

prosečno dnevno radili dva sata i pedeset minuta, a sada rade 

oko šest sati. Znači, duplo više rade, a nemaju duplo veću platu. 

Čak naprotiv, on ih plaća koliko je i u okruženju. Prvo, smanjen 

je broj radnika, a oni koji rade – rade duplo više nego što 

su ranije radili. I naravno, u perspektivi, namera je stranog vlasnika 

da pored nekoliko novih projekata koje želi da izgradi unutar 

“Merime”, u perspektivi je da još podigne iskorišćenost radnog 

vremena na sedam, sedam i po, po mogućnosti na svih osam 

časova. Što znači da će radnici teško imati vremena i za to da popuše 

cigaretu, a kamoli da piju kafu i ćaskaju za vreme radnog 

vremena. 

Gospodin Lalović je u nekoliko navrata rekao da je pitanje 

promena pitanje hrabrosti. Još 1992. godine, kada sam radio u 

Livnici Kikinda, kad smo u jednoj noći, sa sankcijama, izgubili 

svetsko tržište, a bili smo izuzetno izvozno orijentisana fi rma 

(preko sto miliona dolara izvoza godišnje), jedan prijatelj me je 

pitao: pa dobro, Predraže, da li sad Livnica ima tehnološkog viška? 

Ja sam odgovorio: ima, ima, dosta veliki broj ljudi, jer prvo 

izgubiti državu (takozvanu veliku Jugoslavij), dakle izgubiti domaće 

tržište, koje se raspalo na pet država, pa još odmah izgubiti 

i strano tržište zaista je bolno i teško, i takav gubitak automatski 

otvara pitanje tehnološkog viška. Ali sam isto tako tada rekao: 

ima viška zaposlenih, ali ne znam ko će imati hrabrosti da donese 

odluku o tom tehnološkom višku. I prođe nekih deset godina, 

ja sam bio šest godina u Pekingu predstavnik te iste fi rme, ja postadoh 

generalni direktor i budem prinuđen da otpustim hiljadu 

i sedam stotina radnika. Mene je ta odluka sačekala, a pitao sam 

se ko će i da li će imati hrabrosti da je donese. Znači, neko mora 

da donese i najbolnije odluke, ako hoćemo da spasemo ono što 

se dâ spasti. 

Želim kolegi Laloviću da bude u vladi koja će imati hrabrosti. 

A mislim, čak verujem da će ova vlada, koja je smenjivana i pre 

nego što je postavljena, mnogo duže trajati nego što su moje kolege 

ovde izrazile svoje bojazni. Takvi smo mi, čudan neki narod, 

sve je nepredvidljivo. Taman kad mislimo da će nešto trajati, ono 

omane, i, na drugoj strani, kad pomislimo da nešto neće trajati, 

ono ispadne drugačije. Mislim da ova vlada zaista pošteno, iskreno 

radi, da ima hrabrosti, ali naravno i da možda može malo više 

da odmerava neke poteze, pre nego što ih povuče, jer nije sve u 

brzini, više je u kvalitetu. 

Dimitrije Boarov: Da se vratimo na pitanje: gde su dolari? 

Predrag Bubalo: Pa ja mislim da naši ljudi imaju mnogo više 

razloga da budu razočarani u one koji su obećavali brdo para iz 

inostranstva i pričali o nekim basnoslovnim ciframa, nego u one 

koji daju pomoć i kredite iz sveta. Koliko god da daju, nemamo 

razloga i nemamo prava, kao časni i pošteni ljudi, da se ljutimo. 

Da li je spoljne materijalne podrške moglo biti više ili manje, to 

otvara neka druga pitanje. Ali ja sam najpre zapitao one koji su iz 

naše zemlje išli po svetu, pa su po povratku pričali bajke o spoljnoj 

pomoći koja će zahvaljujući njima stići: da li znaju kakvu su 

odgovornost preuzeli? Mislim da smo mi dovoljno častan narod 

i da je krajnje vreme da zaista ne živimo u iluzijama da će nas 

neko spolja izdržavati i oporavljati, nego da vidimo kako ćemo živeti 

od svog rada, a ne od donacija i od nekih povlastica koje, kakve 

god da su (pa i da su mnogo veće), ne mogu dugo trajati. 

E sad, naravno, nama još uvek treba i tih donacija i pomoći, 

jer mi ne možemo da ne pođemo, u bilo kakvoj ozbiljnoj analizi, 

od veoma teške situacije kakvu imamo u industriji. Ovde je koleginica 

Ivana Dulić rekla ponešto o teškoćama u poljoprivredi, 

ali kakva nam je industrija? Pa industrija nam je takva da i onaj 

ko je uoči raspada Jugoslavije imao najmoderniju fabriku, sada 

ima petnaest godina stariju fabriku, a znamo da mnoge naše industrijske 

fi rme i nisu investirale u modernizaciju ni do tog momenta. 

Dakle, petnaest godina su nam starije tehnologije, petnaest 

godina su nam starije mašine, a petnaest godina su nam 

stariji i ljudi u fabrikama. 

Kad sam došao u Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom, 

ja sam zatekao mnogo lepe, mlade dece, srpske dece 

koja su se školovala po svetskim univerzitetima, svi govore strane 

jezike, veoma su pametni, obdareni – ali oni rade u ministarstvima, 

oni rade po bankama, u neprivrednim institucijama. U 

industriji rade ljudi u proseku od 42 do 45 godina, a da pri tom 

inženjeri u proteklih petnaest godina nisu imali prilike ni da odu 

na neki ozbiljan svetski sajam niti imaju stranu stručnu literaturu. 

Podsećam, životni vek jedne tehnologije je oko sedam godina. 

Znači, mi smo dva životna tehnološka veka propustili i znatno 

zaostali. Sledstveno tome, mi sada sa tom zastarelom tehnologijom 

treba da počnemo da se nosimo sa konkurencijom i da se 

vraćamo na neko svetsko tržište, na kojem smo nekada bili i na 

kojem smo manje ili više uspešno poslovali. Naravno, to je nemoguća 

misija. Mi možemo nekim fi nansijskim merama povećati 

izvoz, ali sve to ima granice. Spektakularne rezultate ne možemo 

očekivati. 

Ako želimo da nastavimo razvoj, a razvoj je ključno pitanje 

svakog industrijskog subjekta, i ako hoćemo da se oslonimo 

samo na sopstvene pare i akumulaciju, trebale bi nam još dve 

svetlosne godine da pristignemo razvijeni svet, a dve svetlosne 

godine su otprilike nekoliko hiljada godina. Znači, mi smo upućeni 

na stranu akumulaciju, upućeni smo na strane investicije. 

Te strane investicije su nam od životnog značaja, pre svega zbog 

činjenice da sa stranim kapitalom dolaze nove tehnologije, da dolazi 

bolji menadžment, bolje korišćenje svih raspoloživih resursa 

u našoj zemlji i nadasve dolazi tržište. 

Dimitrije Boarov: Ja bih zamolio gđu Dulić-Marković da prokomentariše 

aktuelne konfl ikte između proizvođača višanja i malina 

sa izvoznicima tih proizvoda, a sutra ćemo verovatno to imati 

i sa pšenicom, konfl ikte u kojima se traži arbitraža vlade. Je li 

to uloga države na agrarnom tržištu? 

Ivana Dulić-Marković: Većina proizvođača misli da država 

treba da odredi cenu, da otkupi viškove, da svima nadoknadi sve 

troškove zato što, na primer, ne proizvedu dvadeset tona pšenice 

po hektaru. Znači, mislim da je to još uvek način razmišljanja 

u poljoprivredi u Srbiji. I dokle god to bude tako, moramo jako 

puno da radimo, da razvijamo različite mehanizme kako bismo 

došli do boljih i normalnijih odnosa u proizvodnom lancu, sa što 

manje državnog uplitanja. Dakle, moramo da razvijemo i insti-


tucije agrarnog tržišta. 

Dimitrije Boarov: Nastavak našeg razgovora usmeravaće pitanja 

iz publike. Evo prvog: kome će moći da se prodaju ovogodišnji 

tržni viškovi pšenice, kakvi su izgledi na svetskom tržištu 

pšenice? 

Ivana Dulić-Marković: U Evropi je proizvodnja, prema analizama 

koje smo mi dobili, oko 23 odsto veća nego prošle godine, a 

ukupna svetska proizvodnja je oko sedam odsto veća. U Americi 

i na drugim kontinentima nema velikog povećanja proizvodnje 

ove godine. Kina se pojavila kao veliki kupac. Prema informacijama 

koje imamo, Kinezi jedu sve više pšeničnog brašna i hleba. 

Oni svake godine kupuju sve veće količine na svetskom tržištu, 

ali traže i sve bolji kvalitet. Mi sa našim relativno niskim kvalitetom 

pšenice moramo da tražimo neka druga rešenja. Za nas su 

prvi pouzdani kupci, ali ne sad nego malo kasnije, Makedonija i 

Bosna i kupci iz još nekih zemalja. Ali ne bih htela da detaljnije 

ulazim u to pitanje, jer mislim da država ne treba da trguje pšenicom. 

Uvek kada je trgovala, proizvođači su jako loše prošli. 

Dimitrije Boarov: Šta sprečava vladu da donese odluku da u 

privatizaciji preduzeća učestvuju pre svega konzorcijumi zaposlenih? 

Verovatno se misli na to da vlada omogući konzorcijumima 

zaposlenih izvesnu prednost na tenderima za privatizaciju. 

Slobodan Lalović: To je, pre svega, pitanje koje treba da se 

uputi Ministarstvu privrede i privatizacije. Ipak da kažem nekoliko 

reči. 

Koliko ja znam, konzorcijum zaposlenih ima ravnopravan 

tretman sa drugim zainteresovanim učesnicima u privatizaciji. 

Ako se misli na neku prednost, na davanje prednosti, skrenuo 

bih pažnju da ta medalja ima bar dve strane. Šta hoću da kažem? 

Konzorcijum zaposlenih, da bi kupio preduzeće, u principu mora 

da se zaduži. Znači, ti ljudi, radnici, treba da se zaduže kod neke 

banke, da za kredit garantuju svojom imovinom, i kada sve to 

obave – govorim o boljim preduzećima – onda se postavlja pitanje 

da li će uopšte imati kapitala i kreditne sposobnosti za investiranje, 

i kuda će to odvesti njihovo preduzeće. 

Predrag Bubalo: Jedan od glavnih principa na kojima se 

zasniva naš važeći Zakon o privatizaciji jeste transparentnost. 

Transparentnost podrazumeva dva oblika kroz koja se sprovodi 

privatizacija, to su aukcija i tender, a bilo kakvo favorizovanje 

bilo koga u našem sistemu suprotno je osnovnom načelu 

nadmetanja. 

Inače, i konzorcijum zaposlenih je ravnopravan sa svakim 

drugim kupcem. Da bi se izašlo u susret specifi čnim interesima 

zaposlenih, mislim da se našla jedna prava mera u zakonu, to jest 

u onih trideset odsto društvenog kapitala koji se besplatno deli 

radnicima. Nema privatizacije koja je idealna, ali mislim da je 

tako nađena adekvatna mera. I na kraju krajeva, to je bio jedan 

od zakona oko koga je postignut najviši konsenzus do sada (ako 

izuzmem neka politička pitanja oko privatizacije na Kosovu). 

Dimitrije Boarov: Kako tumačite da tržište radne snage ne 

važi, recimo, za zavode za izgradnju gradova koji dele veoma visoke 

plate, navodno zbog uspešnog rada – a bave se uvek unosnom 

prodajom javne svojine, gradskog građevinskog zemljišta? 

Slobodan Lalović: Za većinu u Srbiji treba u suštini politika 

zarada da se vodi kroz kolektivne ugovore, po mom mišljenju. 

To je prva i osnovna stvar. Kolektivni ugovori služe, pored ostalog, 

tom ujednačavanju. Pored drugih efekata kolektivnih ugovora, 

oni služe i tome. A naravno da u nekom segmentu mogu biti 

primenjeni, eventualno, i platni razredi, ali kažem, u ovom trenutku 

mi imamo drugi problem, da mnogo više vlada određuje 

zarade nego što je obratno. Ako to zovemo nekakvim platnim razredima 

u javnim preduzećima, u javnim službama itd., mislim 

da je to pogrešno. 

Dimitrije Boarov: Gospodine Bubalo, šta je s velikim društvenim 

fi rmama u Valjevu? Recimo, Krušik nije privatizovan, a po- 

kušaji privatizacije “Srbijanke” i nekih drugih fi rmi su propali? 

Predrag Bubalo: Lično sam nezadovoljan što privatizacija ne 

ide bržim tempom, onako kako bih sam želeo. Mislim da privatizaciju 

preduzeća u takozvanoj društvenoj svojini treba brzo, ubrzano, 

na najbrži mogući način završiti, naravno, uz defi nisanje i 

određenih strateških ciljeva. 

Imali smo period tokom prethodne vlade kada je privatizovano 

oko 1300 fi rmi i tu možemo da govorimo o kvantitetu. Na 

ovoj vladi je zaista veoma odgovoran zadatak da se dokaže kvalitetom 

privatizacije, jer će se kvalitet privatizacije meriti u ovoj 

državi uspehom privatizacije velikih sistema. Njih je oko pedeset 

do sedamdeset, ne više, ali u njima radi dve trećine radnika 

u odnosu na jednu trećinu koja radi u onom silnom broju drugih 

preduzeća. 

Tu se već dosta poradilo kroz sistem restrukturiranja, ali, nažalost, 

još su izostali rezultati i tek prve fi rme će uskoro, kako 

sam malopre najavio, biti privatizovane. 

Međutim, moram vam reći nešto što je moja, ne politička 

nego privrednička deviza – da menadžeri u fi rmama moraju da 

budu aktivni u traženju strateškog partnera. Pravog partnera im 

neće naći ni vlada, ni agencija, ni konsultanti koji se za svaku takvu 

fi rmu angažuju. Svako zna najbolje s kim je radio i da proceni 

partnera. Jer, šta je bitno kod menadžera? On je amnestiran 

od odgovornosti kolika će cena biti postignuta za državni budžet, 

za menadžera je bitno da je odgovoran za izbor strateškog partnera 

koji će revitalizovati preduzeće, da ta fi rma ne bude sutra 

zaključana, nego da se nastavi njen životni i radni vek. I u tom 

smislu mislim da menadžeri u fi rmama moraju da budu aktivni, 

a ne pasivni – to je kao kad bi devojka htela da se uda, a ne izlazi 

ni na igranku. On mora da ima veze, mora da udesi preduzeće, 

da ga ulepša, a to zovemo restrukturiranje. 

Dimitrije Boarov: Gospodine Bubalo, evo pitanja koje bih 

ja povezao sa slučajem Lafarža i beočinske lokalne samouprave. 

Da li su republičkom normativom regulisane sve obaveze stranih 

vlasnika fi rmi prema lokalnoj društveno-političkoj zajednici? 

Predrag Bubalo: Savršeno je sve jasno normirano. Nema tu 

nejasnoća. Slučaj iz Beočina odlično poznajem. Bio sam medijator 

kao vi danas, pa je problem rešen i kompromis nađen. U ponudi 

za kupovinu Cementare, Lafarž je dao određena obećanja 

lokalnim političarima. To je kao udvaranje pre braka, pa se obećava 

štošta. U braku ne ispadne baš sve tako kako se obećavalo. 

Agencija je ugovarala sa Lafaržom i neke od ponuđenih stvari, no 

ponude potom nisu ušle u ugovor. Znači, Lafarž formalno-pravno 

gledajući nema te obaveze. Ali i ponuda moralno obavezuje. I 

upravo na tome sam ja insistirao i zato je nađeno rešenje. 

Dimitrije Boarov: Da se vratimo ponovo na poljoprivredu, to 

traže naši slušaoci. Proizvođače malina u Valjevu žulja pitanje 

proizvođačke cene i imamo pitanje: kako će država razbiti lobi 

izvoznika i otkupljivača malina i konačno priznati proizvođačku 

cenu uz profi t zemljoradnicima? 

Ivana Dulić-Marković: Kao što sam već rekla, ne shvatam 

svoju ulogu kao ulogu Robina Huda, koji će uzimati od bogatih 

i davati siromašnima. Ako postoji izvoznički lobi i ako postoji 

monopol, udruženje proizvođača malina treba to da prijavi, na 

primer, antimonopolskoj komisiji. I verovatno postoji monopol. 

Izvoznici se dogovore kolika će biti otkupna cena i, na kraju krajeva, 

to je njihovo pravo da se drže zajedno, da se dogovore. Isto 

bi tako trebalo proizvođači, sa druge strane – veoma dobro se organizuju 

u Arilju, a i u Ivanjici su napravili udruženje. To udruženje 

je moglo da konkuriše, da zakupi hladnjaču, moglo je da 

konkuriše za sredstva za otkup voća, da nađe izvoznika po svom 

izboru i oni su slobodni da sami izvoze svoje maline, ako misle 

da bolje mogu da ih prodaju i da prave konkurenciju tom izvozničkom 

lobiju.Takođe, mogli su da konkurišu za podršku kroz 

mere za unapređenje sela, gde smo predvideli da se daju sredstva


i udruženjima za plasman. Znači, postoje neki organizovani 

mehanizmi. Mislim da udruženja proizvođača treba mnogo 

više da rade pre onog trenutka kada dođe sam čas otkupa i 

da od početka proizvodnog ciklusa drugačije pristupaju problemu, 

a ne da ga rešavaju blokadom na putevima. 

Svakako da ćemo i dalje da radimo na tome, da razvijemo 

različite mehanizme valorizacije i plasmana, ali u ovom 

trenutku mislim da nećemo da određujemo cenu maline i 

nećemo da se stavljamo ni na jednu stranu. 

Dimitrije Boarov: Šta mislite da je neophodno da se promeni 

u Zakonu o radu? 

Slobodan Lalović: Prva stvar je da se u Srbiji ponovo 

pregovara o zaradama. Znači, da se sadašnja praksa napusti, 

gde poslodavci po pravilu jednostrano, svojom odlukom 

određuju koliko će da plate radnika. To je prva stvar koja je 

važna i koja sistemski menja ceo zakon. 

Druga stvar, pitanje koje je u svim diskusijama najspornije, 

očigledno – i Svetska banka i svi mi o tome diskutujemo 

– to je pravo zaposlenih na učešće u raspodeli dobiti. To 

je drugo pitanje koje je otvoreno, o kome se raspravlja. 

Treća važna stvar je stvaranje normalnih uslova za pravo 

zaposlenog na odbranu. U vezi s tim što predlažemo bilo 

je verovatno, po zastupljenosti u javnosti i u štampi, priča 

o povratku na samoupravljanje i slično tome, što su gluposti, 

nego treba pročitati predloge promena, pa tek onda ih 

komentarisati. 

Četvrto je pravo zaposlenih u slučaju nesolventnosti poslodavca, 

na njegovu poziciju koju takođe hoćemo da regulišemo 

u ovom zakonu. 

Kažem, ima još nekoliko važnih stvari, ali suština je, u 

jednoj rečenici, da najveći deo toga što radimo jeste usklađivanje 

sa direktivama Evropske unije i harmonizacija rešenja. 

Što znači da su sadašnja rešenja u Zakonu o radu daleko 

ispod standarda koje poznaje Evropa. 

Dimitrije Boarov: Da završimo ovo naše druženje rečima 

gospođe Ivane Dulić-Marković. Da li ste vi usuđujete sada 

da nam kažete – u vezi s malinama, pšenicom, eventualno 

kukuruzom – da je Srbija spremna da valorizuje to što će 

biti proizvedeno, jer vremenski uslovi su takvi da se očekuje 

jedan značajan porast proizvodnje u poljoprivredi? 

Ivana Dulić-Marković: Ne bih smela da kažem da ćemo 

od toga što ćemo imati veći rod imati veću korist, jer očigledno 

je da kad ne rodi, loše je, a kad rodi, nije baš mnogo 

bolje. Da bi bilo bitno bolje, ponavljam, potrebna je i promena 

u razmišljanju, potrebne su mnoge promene u državi, 

u svim institucijama. Znači, u svakom slučaju mislim da 

ako je neko prošle godine imao dve tone pšenice i prodao 

po osam dinara za kilogram, a da će sad kad ima četiri tone 

i proda ih samo po sedam dinara, ipak ova godina za njega 

biti dobra. 


Vidljivo – i očekivano – opadanje »revolucionarnog 

zanosa« posle petooktobarskih promena pratio je i 

upadljiv rast straha građana od budućnosti, sigurnosti 

kakvog-takvog posla i zaštićenosti socijalnih prava 

i neizvesnosti hoće li i kada će nam biti bolje. Troje 

ministara otvoreno je govorilo o problemima s kojima 

se sučavaju privreda, poljoprivreda i društvo u celini. 

Proizvođači malina su i naredne godine demonstrativno 

uništavali polja i rod, blokirali puteve... Ali su u znatno 

manjoj meri javno tražili državnu intervenciju. Možda 

je to simptom da se nešto kreće na putu ka boljem 

sutra. 

BEOGRAD, MEDIJA CENTAR, 18. DECEMBAR 2004. 

SRBIJA I NJEN 

IMIDŽ 

Učesnici: 

ROKSANDA NINČIĆ, šef kabineta ministra spoljnih 

poslova SCG; 

PREDRAG J. MARKOVIĆ, istoričar; 

DUBRAVKO KOLENDIĆ, dugogodišnji dopisnik 

nemačke novinske agencije DPA; 

SRĐAN ŠAPER, generalni direktor Agencije Meken 

Erikson. 

Tribinu je vodio FILIP ŠVARM, odgovorni urednik 

“Vremena”. 

Dubravko Kolendić: Loš imidž Srbije koji je počeo od 

1990–1991. ima svoje korene, posebno u nekim zemljama 

gde se nije htelo razumeti da Srbija nije Milošević, da ta 

Srbija nije samo zločin. Posebno je bilo teško nama, građanima 

Srbije, koji radimo za strane medije, da u to ubedimo 

naše redakcije, odnosno naše konzumente, čitaoce. 

Stranci koji su dolazili, s druge strane, potpuno su bili neopterećeni 

istorijom i bilo čim, često nisu znali ni najosnovnije 

podatke, pričali su ono što čuju, bez ulaženja dublje u suštinu, 

sa mnogim predrasudama. Između ostalog, i te predrasude 

su doprinele da imidž Srbije bude sve gori i gori. Peti oktobar, 

međutim, bio je trenutak eksplozije druge Srbije, početka 

nečeg novog, kada su se, osim stvarno okorelih antisrpski 

nastrojenih pojedinaca u novinarstvu, svi okrenuli ka toj pozitivnoj 

Srbiji. 

Nažalost, tražeći pre neki dan imidž Srbije na Guglu pročitam 

na privatnom sajtu jednog Austrijanca kako se od pre par 

meseci imidž Srbije znatno pokvario zato što radikali imaju 

toliko i toliko glasova, zato što Koštunica neće da sarađuje sa 

Hagom i da ne nabrajam dalje. E, to piše običan čovek. To nije 

nikakva institucija. Hoću da kažem da mi sami doprinosimo 

našem imidžu i da smo za njega odgovorni. 

Filip Švarm: Šta se u prošlome stoljeću sve dešavalo sa 

imidžom Srbije? Kako se on mijenjao od 1903. do 2004? 

Predrag Marković: Godina 1903. predstavlja naš prilično 

dramatičan ulazak u XX vek, dosta loše primljen u inostranstvu. 

Međutim, posle nam se imidž stalno popravlja, naročito 

Jugoslavije. Nikada nijedan narod bivše Jugoslavije nije imao 

niti će imati lepšu sliku u svetu nego što je imala ta velika zemlja 

koju su reklamirali kao zemlju sa šest republika, pet naroda, 

tri vere, dva pisma itd. 

U toj Jugoslaviji, ljudi su često mešali njen imidž s imidžom 

Srbije. Recimo, Česlav Miloš govori u svojoj knjizi Druga 

Evropa da su se Poljaci predstavljali kao Srbi da bi bili bolje 

primljeni na Zapadu. I Krleža o tome govori u nekim od svojih 

radova. U svakom slučaju, to pretapanje jednog opšteg imidža 

jedne države i srpskog imidža nije mnogo škodilo Srbima. 

Naprotiv, zbog velike snage pre svega srpske kulture i svega 

što stvara imidž u svetu, jugoslovenski imidž su dobrim delom 

stvarali srpski intelektualci, javni radnici i sportisti. I tu 

se pokazalo da su zapravo Srbi bili narod koji je imao dovoljno 

kreativne snage da svoje vrednosti afi rmiše i u širim okvirima 

nego što je neka Srbijica. 

Najozbiljnija istorijska istraživanja o imidžu Balkana 

dala je Marija Todorova u čuvenoj knjizi Imaginarni Balkan. 

Međutim, treba s tom knjigom biti oprezan. Na Balkanu nisu



ristila bez velikih predrasuda svaki poen koji je mogao da se skupi 

u svetu čak i uz suptilnu upotrebu disidenata. U tom pogledu taj 

režim je bio neverovatno uspešan i pragmatičan i verovatno je to 

donosilo neke koristi. 

Srđan Šaper: Kad se o nečem govori marketinški, to znači 

pokušaj da se nešto površno promeni, a da bi se promenilo upravo 

ovako kao što kaže gospodin Marković, to zahteva ozbiljnu 

promenu kursa celog broda, a ne samo neku površnu sliku. 

Zapisao sam 1903. godinu jer mi je bilo onako paradigmatično 

da je XX vek počeo jednim strahovito svirepim ubistvom u ime 

“nacionalnih interesa”, koje se dogodilo u Beogradu u maju te godine, 

ubistvom kraljevskog para. Ubili su ih zaverenici, vojnici koji su 

se tom istom kraljevskom paru zakleli na vernost. Čak imate i onu 

situaciju, ako je istinita, da ih je kralj, skriven tamo u onoj odaji neposredno 

pored spavaće sobe, pitao da li može da računa na njihovu 

zakletvu, a oni su rekli: da – i odmah posle toga su kralj i kraljica 

bili ubijeni. 

I onda imate 2003. godine, sto godina kasnije, jedno isto tako 

svirepo ubistvo, takođe iz “nacionalnih interesa” kojim počinje 

ovaj XXI vek. Kad sve to vidite, imate jedan neprijatan osećaj da 

su cela ta jugoslovenska priča i pokušaj Srbije da kroz jedan drugi 

brend, ako mogu tako da kažem, doživi svoju internacionalnu afi rmaciju, 

u stvari negde potpuno propali. Žika Pavlović je, sećam se, 

svojevremeno rekao da će Srbi na kraju pamtiti Titovo vreme kao 

Periklovo doba srpske civilizacije, misleći na uspehe pre svega na 

kulturnom planu. Da li će tako biti, videćemo, ali mislim da čovek 

mora da se zapita da li su predrasude koje stranci imaju o nama 

uvek i isključivo samo predrasude ili i mi treba da pogledamo gde 

je zapravo problem. Takođe mislim da treba i da se suočimo sa predrasudama 

koje imamo o sopstvenoj istoriji, o sopstvenom imidžu 

samih sebe. Mislim da je veliki problem s kojim se danas suočavaju 

naš narod i zemlja Srbija pre svega to što je teško graditi imidž jed- 

svi narodi bili jednako percipirani. Ona je sliku o Bugarima, koja je ne države ako ne postoji jasna svest o nacionalnom identitetu ljudi 

manje-više bila uglavnom negativnija od slike o Srbima i Grcima, koji u njoj žive. A pošto je Srbija danas zemlja za koju sam potpu- 

uopštila na ceo Balkan i to je projektovala u prošlost, pri čemu je no siguran da je zemlja bez nacionalnog identiteta, jer joj nedosta- 

zanemarila da je postojao helenizam i jedan snažan progrčki senje sve što bi taj identitet trebalo da odredi, od granica do osećanja 

timent, naročito u XIX veku. I u XX veku su od balkanskih naro- državnosti ispoljenog kroz zastavu, grb, himnu, institucije itd., i poda 

najbolji imidž, verovatno sve do događaja devedesetih godina, što živimo u jednom opštem provizorijumu, onda je teško govoriti 

ipak imali Srbi. Naš režim je devedesetih godina uspeo prosto ne- o mogućnosti da se nekim marketinškim putem stvara imidž napokom 

neverovatnom glupošću, nekim autizmom za svet, da pokvari lju, jer imidž ove zemlje ne postoji ni kod nas samih. Mi sami doživ- 

imidž svog naroda koji je mukotrpno građen dva veka. 

ljavamo Srbiju kao jednu TV novelu gde se likovi političara sme- 

Gradili smo imidž jednog slobodoljubivog malog evropskog njuju dnevno u raznoraznim komičnim, tragičnim, kriminalnim ili 

naroda od ratova za oslobođenje početkom XIX veka, a režim de- ljubavnim situacijama, a gde zapravo stvarnost počinje da izmiče 

vedesetih godina je uspeo to da pokvari neverovatnom brzinom. bilo kakvoj ideji o tome da možemo da kreiramo neku bolju buduć- 

Prosto ne može čovek da shvati kako može, recimo, da se dâ narenost. Revalorizacija Titovog vremena ovde je prisutna ne samo zato 

đenje da se unište jedina dva grada za koja se u svetu zna, Sarajevo što su ljudi tada bolje ekonomski živeli, nego zato što su imali jasni- 

i Dubrovnik. Ako i zanemarimo humanističke razloge, iz razloga ju svest o nacionalnom identitetu, veće poistovećenje sa tadašnjom 

najpragmatičnije shvaćenog nacionalnog državnog interesa, to je Jugoslavijom nego što imaju sa sadašnjom Srbijom. Složio bih se, 

bila potpuna samorušilačka strategija, i sada bi trebalo da bolji po- dakle, sa gospodinom Markovićem da je jedna od velikih grešaka 

znavaoci tog perioda i tih ljudi objasne kako je bilo moguće biti rav- Miloševićevog režima bio pokušaj da se Jugoslavija kao ime održi 

nodušan prema onome što se pokazalo kao važno u svetskoj poli- naknadno još onih dvanaest godina u sadržaju koji više ne odgovatici, 

a to je imidž. Time su svi prirodni argumenti za srpsku stranu ra onome što je bila u tom trenutku. 

koji su mogli da se izvuku iz prethodnog perioda poništeni i time Što se tiče građenja imidža u inostranstvu, ako gledamo naše 

se pokazalo da su poslednji komunisti u ovoj državi bili daleko gori nacionalne simbole, danas se Srbija otima u ideji neke reforme i 

od svojih prethodnika. 

mogu da kažem da je 5. oktobar bio zanimljiv zato što on kasni- 

Koliko god sada mi u toj revizionističkoj pomami kritikujemo je nije obeležen kao srpska nacionalna reformističko-modernistič- 

totalitarni režim, autoritarni režim i Titov režim, u jednoj stvari ka revolucija, nego je ostao vezan samo za Đinđićevu vladu, a sama 

ovaj poslednji je bio neprevaziđen – u vešto građenom spoljnopo- zemlja nije doživela tu vrstu transformacije. Kad pogledate grb 

litičkom imidžu. Ta politika je bila do te mere vešta da je SFRJ ko- koji usvaja Srbija, tj. Skupština Srbije, vidite da je to grb Kraljevine


iz 1872, poprilično konzervativan. Simbolički gledano, na primer, 

Gruzini su prihvatili jedan novi nacionalni simbol koji je u stvari 

stari, ali su ga krajnje modernizovali. Po mom ličnom osećanju, 

pravi srpski grb trebalo bi da bude srebrni krst sa četiri ocila. On 

reprezentuje suštinu onoga što bi Srbija trebalo da bude, a može da 

se modernizuje i grafi čki i kako god hoćete. Međutim, kada je tako 

nešto pokušano u vezi s jubilejem Prvog srpskog ustanka, to je dočekano 

na nož od svih – da to sad odjedanput liči na džamije, ovamo, 

onamo i tako dalje. Naš problem je u odbijanju da modernizujemo 

naš nacionalni identitet. Recimo, Hrvatska je ideju šahovnice 

proširila na raznorazne stvari i na taj način uspela da, makar kroz 

tu oznaku, stvori imidž zemlje prepoznatljiv i u inostranstvu, ali se 

to refl ektuje pre svega na njene građane. 

Imate i drugih primera da menjanje imidža države može da donese 

fantastične rezultate. Recimo, u Španiji je bila fašistička diktatura, 

ali od 1975. godine naovamo, i kroz napor da promeni imidž, 

uspela je da se danas pretvori u izuzetno relevantnu evropsku zemlju. 

Organizovana je Olimpijada u Barseloni, svetska izložba u 

Sevilji, pojavili su se novi likovi – Almodovar u kulturi, Solana u 

politici. Jednostavno, trideset godina kasnije percepcija Španije je 

sasvim drugačija. 

Ovo kažem zato što je moguće promeniti i imidž Srbije u svetu, 

ali da bi ta promena bila stvarno relevantna i uopšte moguća nije 

dovoljno baviti se marketingom. Suštinski je potrebno da se promeni 

politika, odnosno da se naša percepcija nacionalnog identiteta 

učini potpuno drugačijom, a to je mnogo kompleksniji zadatak. 

Filip Švarm: Problem nedovršenosti države posebno se osjeća 

u diplomaciji. Što se promijenilo poslije Petog oktobra i kako 

se predstavlja Srbija i Crna Gora? 

Roksanda Ninčić: Nesumnjivo je da neodređeni odnosi u državnoj 

zajednici, dakle odnosi između Srbije i Crne Gore imaju 

uticaj i na imidž, odnosno na ugled zemlje. Jer, svi nam govore 

– mi ćemo prihvatiti svaki vaš dogovor, ali ako se pokazuje 

da Srbija i Crna Gora nisu u stanju da se civilizovano dogovore o 

tome u kakvim odnosima hoće da budu, onda je jasno da će refl 

ektovano pitanje toga biti: kako ćete se dogovoriti s bilo kim 

drugim o bilo čemu ako vi međusobno ne možete? Pri tom nam 

svi stalno govore: prihvatićemo svako rešenje u vezi s kojim se 

dogovorite vi. 

To je unutrašnjopolitička stvar gde, bojim se, diplomatija ne 

može mnogo da pomogne. Jer, diplomatija radi u okviru svojih 

ograničenih mogućnosti da normalno predstavi jedan prosto politički 

proces koji će se razrešiti na normalan način između Srbije i 

Crne Gore. Ali, poekad se gubi iz vida da postoje i strane diplomate 

u Beogradu, Podgorici i na raznim mestima u ovoj zemlji, koji iznutra 

gledaju šta se dešava, i ne samo što čitaju tabloide nego razgovaraju 

sa našim zvaničnicima koji često imaju vrlo različite i vrlo suprotstavljene 

stavove i ponekad međusobno ispoljavaju animozitet. 

To je stvarno betonski zid diplomatije koji ona ne može da preskoči, 

ma kakav da je njen kvalitet ili nedostatak kvaliteta. 

Ali nije to jedini problem. Problem je i unutar Srbije same. 

Problemi o kojima je govorio gospodin Šaper, gledano iz međunarodnog 

ugla, pre bi se nazvali državnim nego nacionalnim identitetom. 

Ova država nema identitet i ne zna se šta je. A nacija, mislim 

srpska, ima. Kakav je taj identitet, to je drugo. Državnog identiteta 

nema. Problem je unutar Srbije, taj nedostatak jedinstvenog, 

prvo političkog kursa o kome je već ovde govoreno. Ima se utisak 

da vlast ove zemlje u stvari ne zna baš sasvim šta hoće i kuda hoće 

da ide, odnosno znaju pojedinci u okviru nje, ali kao telo ne znaju. 

Reći ću vam da nam je nedavno na jednom razgovoru u jednoj 

važnoj evropskoj centrali neformalno rečeno sledeće: “Mi nikada 

nismo videli vladu kao što je vaša – u smislu da tu svako različito 

govori.” To nam je čak ilustrovano ovako: “Znate šta, vlade u svim 

drugim zemljama govore otprilike isto. Isto će govoriti i predsed- 

nik države i predsednik vlade i ministar spoljnih poslova, ambasadori, 

ministar unutrašnjih poslova... Naravno, biće razlika u nekim 

nijansama, biće razlike u zavisnosti od sagovornika, da li je to formalan, 

neformalan, zvaničan, nezvaničan razgovor, ali u principu 

svi zastupaju isti kurs državnog interesa.” Pošto to kod nas ne postoji 

ni na nivou Srbije i Crne Gore ni unutar same Srbije, mislim 

da je relativno jasno s kakvim problemima se diplomatija kao delatnost 

suočava, a samim tim i koji su realni dometi te delatnosti u 

današnjoj Srbiji, odnosno Srbiji i Crnoj Gori. 

Filip Švarm: Mnogi ljudi ovdje vjeruju da postoje neke medijske, 

obavještajne i slične centrale koje kreiraju sliku o nama. 

Koliko je izvještavanje o Srbiji ovakvoj kakva jeste ili kakva je 

bila plod nekog plana i da li takvi planovi postoje? 

Dubravko Kolendić: Postoji jedan primer, sećam ga se živo 

– 1971. godine, ako se ne varam, bila je ona čuvena, kako se zvaše, 

Šesta sednica kad su čistili takozvani hrvatski nacionalistički 

blok u Savezu komunista Jugoslavije. Ja sam tada studirao u 

Nemačkoj. I sećam se izveštaja u novinama. Bile su dve vrste novina 

– desničarske i nazovimo ih levičarske. Kod desničara nije 

pisalo da je to obračun unutar dve komunističke frakcije, dve komunističke 

linije, već obračun velikosrpske linije sa divnim, lepim 

Hrvatima, koji su katolici i prozapadni, a Srbi su ruski, vizantijski 

itd. 

Ti novinari koji su to tada pisali 1970. godine bili su stvarno nosioci 

jedne harange protiv Srba kao takvih krajem osamdesetih i 

početkom devedesetih godina u određenim nemačkim novinama – 

“Frankfurter algemajne” i “Di velt”. Oni su posle od Tuđmana dobijali 

odlikovanja, vile i tako dalje. Oni su imali, bukvalno, jednu ličnu 

mržnju. To nije bio ni antikomunizam, to je bio antisrpski stav, 

a Srbi su prikazani kod nekih od početka, od 1945. godine, kao nosioci 

komunizma. 

Naravno, ima i novinara koji su imali velike simpatije za nas i 

čak i u toku naših ratova pokušavali da ukažu na istorijske korene. 

No, tu priču pojednostaviti i onda prikazati konzumentu novina, 

pre svega televizije, jako je teško. Postojao je 1990–1991. neki centar, 

velika američka PR agencija koja je navodno dobila silne pare 

da imidž Srba kao nacije ili Srbije kao zemlje prikaže u najgorem 

mogućem svetlu. Ako su to i radili, nije im bilo teško, argumenti su 

im bili dostavljani pre svega odavde. I to ne mislim na, kako bi rekao 

bivši režim Miloševića, izdajice, nego upravo na Miloševića i 

njegove ljude, oni su davali argumente za prikazivanje Srba u najcrnjem 

svetlu. Nema zavere. 

Pitali su nas neki dan, malo kao u šali, hoćemo li imati struje 

ove godine, jer posle oktobra 2000. uz donacije sa Zapada, EU itd. 

imali smo struje, penzioneri penzije itd. Ne zahvaljujući privrednom 

usponu, nego upravo zbog potrebe Evrope da ovaj deo sveta 

učini stabilnim. Jedna stabilna Srbija – opet pobijam tezu o antisrpskoj 

zaveri – potrebna je Evropi. Čak je i Miloševićeva Srbija posle 

Dejtona bila stabilna zemlja. Oni su ga podržavali. Opozicija nije 

mogla da pljune pod prozor Miloševiću 1995, 1996, 1997. Njegova 

glupost na Kosovu ga je oborila, a ne opozicija ovde. Njega je oborio 

Zapad. 

Znači, stabilna Srbija kakva god da je, čak i jedna autoritarna 

vlast u Srbiji koja je stabilna, koja ne počinje ratove prema spolja, 

ne traži linije Karlobag–Virovitica i ostalo, nego prati ove naše granice 

a Kosovo zaboravi, sasvim je po meri Zapada. Nema tu zavere. 

Zavera je u glavama mitomana koji govore o carstvima, o nekim 

fantastičnim dostignućima nauke, tehnike, umetnosti. 

Filip Švarm: Kako prikazati našu istoriju a da to nekome tko 

nije odavde bude razumljivo? 

Predrag Marković: Naša istorijska nauka je autistična, parohijalna, 

nemušta. To se videlo sada kad je bilo suđenje u Hagu,


i kada je dosta razumne argumente dao profesor Popov, na način 

koji je potpuno zbunio sudije. Mi smo zemlja koja nema elementarne 

popularno-obrazovne forme. Nemamo enciklopediju. 

Recimo, stranac vas pita – dajte mi jedan leksikon o Srbiji. 

Nemamo, ne postoji. Mi nemamo ni kratke istorije Srbije. Mi 

smo i jedini evropski narod koji nema rečnik. 

Drugo, mi sami ne znamo našu istoriju. Kad biste izvršili anketu 

među tim velikim Srbima i nacionalistima, njima se istorijsko znanje 

svodi na petnaest poluproverenih činjenica. Treće, moramo da 

vladamo normalnim jezikom. Ne jezikom u smislu da znamo engleski. 

Imamo neke ekstremiste koji su školovani u Americi, ali ne vladaju 

pristupom koji je razumljiv mladima u svetu. Da bismo sliku 

naše kulture i prošlosti približili Evropi, moramo da je poznajemo, 

a mi je ne poznajemo. Na primer, ima jedan paradoks u vezi s tim 

koliko podležemo mitovima. To je Nikola Tesla. Mi smo jedina država 

koji na novčanici ima čoveka koji nikada nije živeo u toj zemlji 

– Tesla je bio u Beogradu 36 sati u životu. 

Što se tiče Kosova, mi smo tek kad je faktički uništeno shvatili 

da je argument za Kosovo civilizacijsko-kulturološki. Kosovo je 

evropska baština. Srpska srednjovekovna baština na Kosovu jedan 

je od vrhunaca vizantijske umetnosti. Kosovo treba da branimo kao 

evropsku baštinu, a ne kao Dušanovo carstvo, prestonicu i te gluposti. 

U tom smislu, u našoj prošlosti imamo mnoge vrednosti koje 

mogu da se brane. I onda kad smo pokušali, to smo radili na glup 

način. Recimo, čuvena srpsko-jevrejska saradnja od koje je ispala 

sprdnja. Tačno je da su Srbi verovatno narod koji je prošao neku 

vrstu holokausta kao Jevreji, ali je u interpretaciji Miloševićevog režima 

to ispalo potpuno komično. 

Da bismo objasnili strancima, prvo moramo sami da shvatimo 

šta je vredno u našoj istoriji. Što bi rekao Jova Zmaj: “Škole, škole, 

a ne zvona i praporci”. Volimo talambasanje. Postoji i jedan nihilistički 

stav da mi treba da izbrišemo svoju istoriju i da krenemo 

odnekud od nekakve pozitivne nule, što nije tačno. Mi moramo da 

donesemo neki miraz u tu Evropu. Naš miraz je jedino naša kultura. 

To je ono što je bitno. 

Filip Švarm: Na koji bi se način imidž Srbije mogao prezentirati 

u svjetskim centrima odlučivanja? 

Srđan Šaper: Ja bih se nadovezao na ovo što je gospodin 

Kolendić rekao – da smo mi kao zemlja u nekim svetskim centrima 

odlučivanja u priličnoj meri zaboravljeni. Nismo više bitna 

tema. Mislim da za one koji donose odluke, a oni se danas nalaze 

u Vašingtonu, postoje mnogo bitnija mesta nego što je Srbija. 

U toj vrsti zaboravljenosti jasno je da bilo kakva poruka koja bi 

dolazila odavde mora da bude izuzetno jednostavna i unisona da 

bi uopšte mogla da se čuje. Ako neko na koga niko ne obraća pažnju 

još nema ni jasnu poruku, potpuno je iluzorno da može da 

pomisli da bilo koju debatu ili bilo koji spoljnopolitički uspeh 

može da ostvari. 

U procesu raspada Jugoslavije sigurno da je bilo i neke vrste 

istorijskog revanšizma. Ono što je gospodin Kolendić govorio 

za 1971. godinu, sigurno je da je bar u jednom delu austrijske ili 

nemačke javnosti Srbija označena i kao krivac za raspad Austro- 

Ugarske i, na kraju krajeva, pobednik u ratu 1918, itd. itd. Tu su 

postojala neka istorijska prijateljstva, koja mi s druge strane nismo 

mogli da iskoristimo, kao na primer sa Francuskom. Međutim, već 

je dosta proteklo vode od tada i svet se u određenoj meri promenio. 

Pre svega, centar moći se sveo na jednu jedinu tačku. Sasvim 

sam ubeđen da je ta tačka Vašington, a da je sve ostalo vreme jednog 

Rimskog carstva iz drugog veka. 

Drugo, mi smo od 1991. godine do danas doživeli nešto što takođe 

zaboravljamo – strahoviti bum novih medija u celom svetu. 

Informaciju je danas mnogo lakše preneti. Pre trinaest godina nije 

bilo ni interneta, ni mejla, ni mobilnih telefona, ni SMS poruka, 

ni kablovske televizije. Danas naša poruka mora da bude izuzetno 

jednostavna da bi uopšte neko mogao da je čuje. 

Ta poruka bi morala da bude vezana za jedan jasan politički cilj 

– gde hoćemo da Srbija bude za deset godina, na koji način i koje 

vrednosti Srbije želimo da za deset godina budu poznate u svetu, 

pa da već sada sa tom slikom počnemo da radimo na razvijanju i 

prezentaciji upravo tih vrednosti. Kultura je svakako jedna od njih. 

Druga bi trebalo da bude Beograd kao brend koji ima veliku snagu, 

a na neki način nije doživeo tu vrstu problema koju Srbija kao 

brend ima. Verovatno da bi treća stvar trebalo da bude nešto vezano 

za preduzetništvo koje ovde očigledno postoji u jednom smislu 

koji je izuzetniji u odnosu na neke druge zemlje. Rekao mi je svojevremeno 

Srđan Bogosavljević kako se čak i u vreme sankcija u 

Srbiji otvaralo više privatnih preduzeća nego u bilo kojoj okolnoj 

zemlji. Kod nas postoji jedan očigledno preduzetnički duh i taj preduzetnički 

duh može od Srbije da stvori, uz neke druge uslove, jednu 

vrstu privredno aktivne zemlje. 

Filip Švarm: Da li naša diplomacija ima listu prioriteta? 

Roksanda Ninčić: Imam utisak da se to pitanje raščlanjuje na 

više pitanja. Ali što se tiče naših glavnih tema, pretpostavljam da 

se to odnosi na spoljnopolitičke prioritete i oni su, barem, dosta 

jasni i niko ih na političkoj sceni javno ne osporava. To je približavanje 

evropskim, odnosno evroatlantskim integracijama, to su 

dobri odnosi sa susedima i to je posebna pažnja u odnosima sa 

Amerikom, ali i sa Rusijom i Kinom i drugim regionalno raspoređenim 

silama na ovom svetu. 

Tu se radi šta se može ali, znate, za približavanje EU to je jasan 

set uslova koji morate da ispunite. Nama se taj isti spisak ispostavlja. 

To je ono prilagođavanje zakonodavstvu, tih milion propisa 

koje treba prilagoditi propisima EU i, što je najbitnije u celoj priči 

– prihvatanje evropskih vrednosti. Da napolju bude stvorena percepcija 

da smo mi spremni, voljni i sposobni da te evropske demokratske 

vrednosti prihvatimo. 

Na tome se radi, ali nije diplomatija ta koja ispunjava te uslove 

koje nam postavlja EU. To unutrašnja politika ispunjava, od poljoprivrede 

pa nadalje. To se naprosto ne dešava, odnosno dešava 

se jako sporo ili postoje zastoji svuda. Možda se najdalje odmaklo 

u saradnji sa susednim zemljama. Mi smo vrlo aktivni u svim regionalnim 

organizacijama i sa susedima smo uspostavili dobru saradnju. 

To je zaista važno. Važno je zato što nas i EU i mnogo puta 

pominjani Vašington gledaju kroz to. Jer, ako ste u stanju da sarađujete 

u regionu, onda ćete verovatno biti u stanju da sarađujete i 

sa drugima. 

Međutim, ako uzmete da je diplomatija civilizovano lice unutrašnje 

politike ili da je to jedna od njenih mogućih uloga, ne možete 

da odete mnogo dalje od onoga što vam unutrašnji argumenti 

daju kao promociju zemlje napolju. 

Filip Švarm: Kako su se okolne zemlje prilagođavale EU? 

Dubravko Kolendić: Naši susedi, što bivše jugo-republike, 

što ovi drugi, za deset godina su u NATO-u i u Evropskoj 

uniji – Mađari, Slovenci, Bugari i Rumuni 2007, ako se ne varam, 

postaju punopravni članovi. Pre nas će to uspeti verovatno 

Makedonija, Albanija naravno, a onda ostaje samo ono što se 

zove BiH i mi. I u toj perspektivi vidim čak i Bosnu uključenu u 

bilo šta pre nego Srbiju. 

Naše perspektive su užasne, i s aspekta starijih generacija i aspekta 

generacije koja sad ima dvadeset godina. Ako su nam stavili 

do znanja da bismo eventualno za jedno petnaestak godina, pod 

uslovom da ispunimo vrlo brzo neke uslove, mogli da počnemo da 

pregovaramo. Godine 2020. generacija koja sada studira imaće četrdesetak 

godina, mnogi od nas ovde neće biti živi, deca koja su tek 

rođena biće u naponu snage. To je najcrnji mogući scenario. Ima i 

crnjih, naravno, ali ovo je ovako realistično crno.


Sećamo se onog fantastičnog scenarija koji je 2003. godine u 

martu skršen ubistvom Zorana Đinđića, jer to nije bilo samo ubistvo 

Đinđića. To je samo po sebi bilo tragično za mnoge od nas, ali 

to je bilo ubistvo Srbije – Srbije i njene budućnosti. Naši susedi su 

se otarasili u najvećem delu svog zla koje se vuklo – pa neće me 

niko ubediti da su Rumuni imali bolji imidž od Jugoslavije 1990. 

Nemaju ni danas bolji imidž. I danas hvataju po Evropi njihove 

švercere, ali oni i dalje mogu bez viza da uđu u grupu Šengena uz 

neka fi nansijska ograničenja. Bugari takođe, o Hrvatima da ne govorim, 

čak mislim da i Makedonci uz neka minimalna ograničenja 

putuju najslobodnije. 

Kako je davno, 1990. ili 1989, rekao naš tadašnji ministar inostranih 

poslova Budimir Lončar, kad smo pregovarali sa tadašnjom 

Evropskom zajednicom – vrata su bila otvorena, naša je jedna noga 

bila u Evropskoj zajednici. Onda smo rešili da je ipak bolje da ne 

idemo tamo, jer tamo je strašno, tamo postoje propisi, pa se propisi 

poštuju, tamo mora da se radi. 

Ovi drugi su, izgleda, manje opterećeni svojom istorijom. Čini 

mi se da je ta opterećenost – gospodin Marković je tu ipak specijalista 

– ta opterećenost istorijom u Srbalja nešto neverovatno. Molim 

vas, je l’ ova zemlja bogatija istorijom od jedne Italije? Grci su tu 

blizu nama, ali oni bar imaju šta da pokažu. I u NATO-u i u EU su 

već 15–20 godina. 

Filip Švarm: Koliko mi zapravo znamo o drugima? 

Predrag Marković: Znamo vrlo malo. Postoji jedna interesantna 

mentalitetska mana, ta megalomanija u percepciji. Ja 

sam to na svom primeru video. U vreme bombardovanja 1999. 

moja bliska drugarica iz Budimpešte pitala me je – da li si ti ljut 

što smo mi Mađari u NATO-u? Ja sam onda shvatio da u mojoj 

megalomanskoj percepciji sveta uopšte nisam percipirao da 

mi ratujemo sa silama manjim od Francuske, Nemačke, Velike 

Britanije i SAD. Znači, ja koji nisam baš najzadrtiji u tom pogledu, 

čak sam i ja potpuno zanemario tu sitnuriju NATO-a, ovih 

ostalih petnaest zemalja. 

Mi imamo jedno osećanje veće veličine nego što je realno. 

Recimo, u svim našim razgovorima potcenjujemo Rumuniju. 

Rumunija je zemlja s 25 miliona stanovnika, velikom kulturom i 

tradicijom. Kad se upoređujemo s Rumunima, uvek se kao završni 

udarac koriste reči: eto koliko smo pali da čak i Rumuni... Zašto čak 

Rumuni? O Bugarima da i ne pričamo. O jugoslovenskoj braći takođe. 

Naša je slika u tom smislu megalomanska. To isto kažu naši 

političari, čak i ovi reformisti kažu: Beograd će biti prirodni centar 

jugoistočne Evrope. Zašto bi Beograd bio prirodni centar jugoistočne 

Evrope? Uz Atinu, Bukurešt, Budimpeštu. 

Mi živimo u jednom svetu gde, kao u vicu, žive Srbin, 

Amerikanac i Francuz, a ove ostale uopšte ne primećujemo. Deo 

naše tragedije devedesetih godina verovatno je bio u tome što mi 

nismo uopšte percipirali, odnosno naše političke elite nisu percipirale 

da i drugi narodi imaju neke svoje programe. Ta megalomanija 

je verovatno negativna posledica Titovog vremena kada je 

zemlja bila megalomanski postavljena na spoljnopolitičkom planu. 

Zanimljivo je i da smo mi jedini od naroda bivše Jugoslavije nasledili 

tu megalomansku samopercepciju velike i važne države, što nas 

je dovelo i do 1999. godine. Sećate se štampe, koliko se uživalo u toj 

borbi Davida i Golijata. Jednostavno, došli su na prirodno svoje, da 

ispune tu svoju ambiciju da se mere sa celim svetom makar i kao 

žrtva tog celog sveta. Sada nam predstoji upoznavanje s drugima, 

proces umeravanja i sameravanja sa susedima i drugima ali, naravno, 

bez potpunog napuštanja svoga. 

Filip Švarm: Sada prvi put postoji jedna lobistička grupa u 

Vašingtonu koja se stara za naše interese u Americi. Šta zapravo 

rade te grupe? 

Srđan Šaper: Samo nešto oko naše megalomanije. Ja sam 

ovde identifi kovao pet datuma koji su nas stvarno postavili u 

neku žižu istorijskih zbivanja u XX veku – od 1914. i činjenice da 

je jedan događaj u koji su Srbi bili umešani bio u stvari ona tačka 

na kojoj je počeo Prvi svetski rat, do prelaska preko Albanije, 

velikih žrtava koje smo dali za stvaranje zajedničke južnoslovenske 

države. I 1918. je jedan datum, 1945. drugi. Mi smo kao narod 

u Drugom svetskom ratu imali proporcionalno najviše žrtava 

pored Rusa. Odjednom 1948. godina i mi sami protiv čitavog 

istočnog bloka. Onda – mi na kormilu Pokreta nesvrstanih i 150 

zemalja iza nas u koloni. Uloga koja daleko prevazilazi ono što je 

snaga ove zemlje. I na kraju 1999, opet mi sami u ratu protiv celog 

sveta. Pošto je ova zemlja takođe na neki neobičan način carstvo 

za demagogiju – ne znam da ona tako dobro uspeva bilo gde 

kao u Srbiji – onda ta priča o rasipništvu i bacanju para a narod 

nema da jede, jeste nešto što se ovde vrlo lako politički koristi. 

Svaki put kada bilo ko pomene i davanje nekih fi nansijskih 

sredstava za neke lobističke grupe u svetu, PR agencije, uvek je 

bilo pitanja koliko to košta i zašto bismo se mi lišavali tih para 

kada su ovde ljudi u problemu itd. Ako pogledate analize o tome 

kolika su ta davanja bila od strane drugih zemalja koje su koristile 

neke od usluga takvih agencija, vidi se da ona nisu iznosila 

više od par stotina hiljada ili milion dolara godišnje. A te cifre 

nisu ogromne u poređenju s nekim drugim. Što se tiče takvih 

organizacija, postoje dve vrste, s jedne strane PR agencije, a s 

druge lobističke grupe. PR agencije su one koje pre svega imaju 

ulogu da u medijima stvaraju sliku koja mora da bude pojednostavljena 

a efi kasna, takva da kad neko u jednoj sekundi kaže 

i čuje Srbija, može već da ima percepciju emocije koja bi trebalo 

da odredi ovu zemlju. S druge strane, lobističke grupe koje putem 

procesa koji je i u Vašingtonu i u Briselu sasvim legitiman, 

treba da obave posao onog što bismo mogli da nazovemo ubeđivanje 

određenih donosilaca odluka u ispravnost nekih naših ideja 

ili stavova. Opet da se vratim na Vašington, jer je on očigledno 

ta centrala današnjeg sveta. Lobističke grupe koje tamo postoje 

jesu prevashodno one koje razgovaraju s kongresmenima jer se 

administracija menja na četiri godine, a sastav Kongresa drugačije. 

Taj srpski kokus, to je opet druga stvar. To je skup ljudi koji 

se nalaze u Kongresu ili Senatu i koji iz određenih svojih razloga 

imaju neku potrebu da srpske interese, recimo, podržavaju. Taj 

razlog najčešće može da bude to što u okruzima u kojima su izabrani 

ima dosta ljudi koji su srpskog porekla, pa glas tih birača 

može za njih da bude bitan. Ili, recimo, postoji neki veliki industrijski 

gigant koji ima neku vrstu saradnje sa Srbijom ili će imati 

itd. itd. Mislim da je to izuzetno važno i da takav jedan centar 

treba da imamo, pored Vašingtona, i u Briselu. Takođe bi trebalo 

da angažujemo i neku od stranih agencija koja bi se time bavila. 

Postavlja se pitanje, naravno, u našem slučaju ko je taj sa 

ove strane ko treba da ih angažuje, da li je to Vlada Srbije ili je 

to Vlada državne zajednice, ili je to predsednik države, ili ko u 

stvari, pošto je to skup različitih entiteta, da tako kažem, koji ne 

funkcionišu zajedno. 

Kokus je, na primer, delo predsednika, ambasadora i srpske zajednice 

s kojom vlada – sama je rekla – nema nikakve veze. Da li će 

vlada sad da napravi neki drugi korak, to je pitanje. 

Hteo sam da dodam samo još jednu stvar, pošto je gospodin 

Kolendić izneo jednu strahovitu crnu viziju našeg budućeg razvoja. 

Mislim da u tome postoji mnogo istine, ali i da postoji ipak jedan 

tračak kroz koji mi možemo da se provučemo. Ne mislim da će 

Makedonija i Albanija ući u EU pre Srbije. Primer Slovačke je intresantan. 

Slovačka je po mnogo čemu zaostajala za Češkom upravo 

zbog režima koji nije bio transparentan ni demokratski. Međutim, 

kad je tu došlo do nekih promena, Slovaci su vrlo brzo stigli Čehe i 

zajedno s njima ušli u EU. Mislim da bismo mi uz određeni stepen 

političkog, neću reći čuda, ali recimo do neke promene, vrlo lako


mogli da uđemo u EU u istom vozu s Hrvatskom. Samo, za to moramo 

da učinimo jedan mali napor. 

Čini mi se da će sledeća godina i otvaranje pitanja statusa Kosova 

biti prelomna za to kakva će biti naša situacija u budućnosti. 

Predrag Marković: Mene je Gordon Bardoš, jedan naš čovek 

iz Hariman instituta u Njujorku, upozorio da lobiji ne moraju da 

budu prisutni kada je u pitanju pravi interes. Recimo, grčki lobi 

je neobično snažan u Americi, ali Turska je takav saveznik da bi 

SAD za Tursku žrtvovala tri Grčke. Znači, kada dođu pravi, tvrdi 

interesi, onda tu lobiji ne pomažu mnogo. 

Međutim, kada nemaju nikakvog interesa, onda je lobi bitan. 

Između dva bezvezna naroda u nekom ćošku Evrope verovatno će 

onaj koji je bolje organizovan imati veći uticaj. U našem slučaju, 

pošto smo mi od tako marginalnog interesa, sigurno je da nam lobi 

treba jer smo kao nepoznati proizvod u samousluzi. Ako ne znate 

šta je i ako vam ne treba, onda ćete uzeti ono što vam se više 

sviđa. Prema tome, mi smo u situaciji tog novog proizvođača u 

samousluzi. 

Što se tiče Kosova, naravno da mora biti rešeno zauvek u sledećih 

par godina i to tako da Srbi i Albanci ne budu gubitnici, što 

je izuzetno, solomonsko rešenje. Pitanje je da li tu postoje poštene 

namere svih aktera, uključujući međunarodne. Ono ne sme da 

ostane večiti predmet, rak-rana ta dva naroda, već mora da se reši. 

Koliko se meni čini, maksimalistički su zahtevi albanske strane i 

ona mora da prođe kroz proces umeravanja ambicija. 

Ima situacija kada se neki problemi zauvek reše. Sada postoji 

jedna interesantna taktika, dosta podmukla, a to je da su mnogi 

faktori zamislili rešenje Kosova po receptu Oluje u Hrvatskoj. 

Oluja je rešila problem Srba u Hrvatskoj na brutalan način, ali ja 

verujem da su mnogi faktori u Evropi i Americi bili prećutno zadovoljni 

tim rešenjem koje je likvidiralo srpsku zajednicu. Što se tiče 

Kosova, plašim se da postoje faktori kojima ne bi bio mrzak ni takav 

scenario gde se uz par “spontanih” pogroma kakav je bio martovski, 

procenat Srba svede na potpuno marginalni. Još jedan ili 

dva martovska pogroma mogu do te mere da pojednostave situaciju 

da dobijemo neku vrstu hrvatskog scenarija koji je za srpsku 

stranu najnepovoljniji. 

Filip Švarm: Koliko od ljudi koji predstavljaju državu zavisi 

njen imidž? 

Roksanda Ninčić: Postoji razlika između kreatora i izvršilaca 

politike – efektivno će ambasadori prepričavati na najubedljiviji 

i najbolji način stavove svoje vlade, ukoliko slučajno imaju te 

stavove. Tu se vraćam na ono što stalno pričam – da ih obično 

nemaju. I gotovo su u nemogućoj situaciji kada vam dolaze predstavnici 

vrlo ozbiljnih i vrlo dobronamernih zemalja u svetu i pitaju: 

izvinite, koji je vaš stav po jednom, drugom i trećem pitanju. 

A ova vlada nema svoj stav ili u okviru vlade ima nekoliko 

suprotstavljenih stavova... 

Filip Švarm: Neki naši ambasadori vodili su suprotnu politiku 

od zvanične. 

Roksanda Ninčić: Neka iskakanja u tom smislu mogu dosta 

da štete. Štete ugledu zemlje, štete ugledu diplomatije (na svu 

sreću, nema takvih slučajeva mnogo), ali centralno je da štete 

utisku o ozbiljnosti ove zemlje. Ja mislim da je centralni problem 

utiska koji o nama postoji to da smo mi sasvim neozbiljni i neodgovorni, 

da tu ne postoji državna politika i da se u stvari ne zna 

ni ko šta radi, ni da je nekom mnogo stalo do budućnosti zemlje, 

do njenih građana, pa samim tim ni do njenog imidža. 

Filip Švarm: Kada bi se pisao tekst o Srbiji na osnovu naših 

medija, na šta bi taj tekst ličio? 

Dubravko Kolendić: Uh! Ličio bi na ono kako izgledaju ti mediji. 

Ličio bi na stvarnost. Mediji, koliko god da prikazuju stvarnost, 

oni naravno i upravljaju i manipulišu tom stvarnošću, pogotovu 

određeni, nazovimo ih tabloidima, žutom štampom i slično. 

Napisati izveštaj, relativno kratak izveštaj o Srbiji, to nije samo moj 

problem. To je problem svih kolega. Novinarski tekstovi su ograničeni 

na 45, 46 redova. Ko dobije 60 redova, taj je car. Samo dok 

navedeš glavne faktore, imena, prezimena i partije, izgubio si već 

15 redova. Srbiju prikazati? To je ono o čemu pričamo sve vreme 

– Srbija nema imidž. Kod nekih ima – Srbija, to je kokarda, zločin, 

Srebrenica, Karadžić. Za druge je Srbija – Đinđić. Za treće ne 

znam ni ja šta. Srbija, je l’ to opanak, je l’ to ne znam koji đavo, šta 

bi moglo da bude simbol Srbije kao države. Nije uspeo projekt “Svi 

Srbi pod jednu šljivu”, ipak ih ima – nešto ih je ostalo u Hrvatskoj, 

nešto u Bosni, nešto će ih biti i u Crnoj Gori sutra, nadamo se da 

se na Kosovu neće ispuniti crni scenario, iako se ni to ne može isključiti, 

opet zahvaljujući imidžu. To je nepostojanje jedne linije 

koje bi sve merodavne partije držale. One se ne slažu oko osnovnih 

postulata. A osnovni postulat je – hoće li Srbija da živi u kamenom 

dobu ili u XX veku. Jer mi se još nismo oko XX veka dogovorili. 

Dvadeseti vek podrazumeva proganjanje ratnih zločina. Postoji 

problem ratnih zločina koji su strašni – ovde na pet kilometara od 

centra Beograda mi imamo grobnice za koje nikad niko neće biti 

optužen... 

Dokle god mi sami sebe grizemo za rep, dokle god mi sami za 

sebe ne znamo gde nam je glava, a gde nam je ono drugo, a to je – 

je l’ Srbija na Balkanu? Jeste; je l’ Balkan u Evropi? Jeste. Hoćemo 

li mi da budemo deo te zajednice ili nećemo? Hoćemo li da budemo 

poslednji, a već smo poslednji koji treba da pristupimo Partnerstvu 

za mir, predvorju za NATO? Samo mi to još nismo. Mi smo, srećom, 

u UN. Mi nismo ni tamo bili. To je ono što srpski građanin 

mora da shvati. Ako imaš iza sebe trećinu birača i nećeš da uđeš u 

Evropu, odnosno hoćeš ali da se čitava Evropa promeni, da se prilagodi 

tebi – to ne može. 

Slobodan Milošević je rekao “Srbija se saginjati neće”. Srbija 

se ne saginje, ali ona je poklekla, pa će ležati. Ne kažem to ja, to 

Milošević kaže. 

Filip Švarm: Kako bi trebalo da se Srbija predstavi svetu. 

Srđan Šaper: Nismo govorili o nekim brendovima koji postoje 

u zemlji i o nekim ljudima, a to je dosta bitno. Naime, neki 

proizvodi koji u ovoj zemlji postoje, koji bi mogli da postoje i da 

budu plasirani u svetu, mogli bi znatno da utiču na imidž ove zemlje, 

kao što naravno imidž zemlje takođe može, nažalost, negativno 

da utiče na neke proizvode. 

Mi imamo nekih pokušaja da se plasiramo u inostranstvu još 

iz vremena prethodne Jugoslavije. Mi bismo morali da postanemo 

zemlja koja proizvodi neke brendove, ne samo malinu, da umesto 

malina govorimo o ovom “Nekstovom” soku od malina koji je postao 

uspešan brend u svetu, pa onda može svojim kvalitetom dizajna 

ili, recimo, kvalitetom proizvoda da ukaže na dve stvari. S jedne 

strane, da ovde postoji jedan intelektualni, da tako kažem, softver 

koji može da stvori takve stvari, a s druge strane da postoji baza za 

zdravu hranu i samim tim da se nešto na tome radi. 

Gledao sam nedavno u “Fajnenšel tajmsu” jedan plaćen dodatak 

na četiri strane koji je Bugarska napravila za sebe. To je nešto 

što svaka zemlja može za sebe da uradi. Oni su tu hteli da izaberu 

nekoliko stvari kojima su hteli da se predstave svetu. Prvo su uzeli 

neke stvari iz istorije, to su one maske tračkih kraljeva koje su 

tamo sad nedavno pronađene i veliko su arheološko otkriće. Ideja 

je predstaviti Bugarsku kao zemlju sa jednom autohtonom evropskom 

tradicijom. Druga stvar je bio nekakav acidobacil koji su pronašli 

u Bugarskoj, odličan za fermentaciju jogurta i na osnovu koga 

može da se napravi cela industrija potpuno drugačija od one koja 

sad postoji. Znači, to je jedno ekonomsko dostignuće. Treća stvar


je Bugarska kao zemlja gde vredi ulagati u posedovanje objekata ne 

samo na turistički nego i na drugi način. A četvrta stvar bio je bugarski 

premijer, koji s obzirom na carsko poreklo ima jednu specifi 

čnost, a u isto vreme i modernost. 

Šta bi bilo to što bismo mi izabrali? Kad bi me neko pitao, morali 

bismo da nađemo neku istorijsku dimenziju koja bi mogla da 

nas predstavlja, ali na jedan jednostavan način. To bi mogla da 

bude naša srednjovekovna tradicija vizantijska. Možda bi svetu bio 

još razumljiviji, jednostavniji, veliki broj rimskih careva rođenih 

na teritoriji današnje Srbije, uopšte ta neka rimska veza koja postoji. 

Na primer, činjenica da je Konstantin Veliki, jedan od najvećih 

rimskih careva, rođen u Nišu. Malopre smo pričali gospodin 

Marković i ja da bi, recimo, Konstantin Veliki zaslužio da se nađe 

na nekoj srpskoj novčanici, kao neko ko očigledno nije Srbin, ali je 

rodom iz Srbije. Isto tako smo pričali, na primer, za Mehmed-pašu 

Sokolovića, koji je takođe srpskog porekla, a učinio je nešto veoma 

značajno i za svet, a i za Srbiju. Obnovio je Pećku patrijaršiju. 

Dobro, jedna stvar je istorija, druga stvar bi trebalo da bude 

neko naše ekonomsko dostignuće. Treća stvar je, naravno, neko iz 

kulture, četvrta stvar je političar koji bi mogao da učini Srbiju na 

neki način šampionom demokratije u ovom delu sveta. To ne bi 

trebalo da zaboravljamo, lični uspesi pojedinih ljudi jako mnogo 

određuju imidž koji zemlja ima, kao što je, recimo, Gruzija sa prelaskom 

novog Šalikašvilija, upravo kroz njega postala opredmećena, 

odnosno doživljava se na potpuno drugi način. Tako je i Srbija 

to bila sa Đinđićem. Letos je izgledalo da će i naš novi predsednik 

imati tu sliku u svetu. Videćemo da li će tako da ostane ili ne. 

Ali, u svakom slučaju, kad bi mi neko dao taj zadatak, ja mislim 

da bih ga primio rado, pošto u ovoj zemlji živim i pretpostavljam 

da ću i živeti, u njoj postoji strašno mnogo toga što je dobro, lepo 

i zanimljivo za svet. Jedna od stvari za koju bih takođe rekao da je 

vrlo značajna, a za koju mislim da smo se s njom svi ovde suočili, 

jeste da u svakoj opasnosti nastaje i nešto spasonosno što je rekao 

Helderlin, a spasonosna je činjenica da mi imamo toliko loš imidž 

u svetu da svako ko dođe ovde uvek se prijatno iznenadi. Činjenica 

je da kad se suoči sa nama u stvarnosti, to uvek izgleda bolje nego 

što je izgledalo tamo. Tako da je to, ako ništa, nešto od čega bismo 

svakako mogli da počnemo. 

PITANJA 

Pitanje za Dubravka Kolendića: Zašto ste preskočili imena 

tri novinara koje je Hrvatska platila? Reč je o Johanu Rajsmileru, 

Viktoru Meleru i Karlu Gustavu Štremu. I kako komentarišete da je 

predsednik državne zajednice Srbija i Crna Gora Svetozar Marović 

1991. godine zajedno sa Vidojem Konatarom uređivao dnevni list 

“Pobjeda” u Podgorici, jer je iz senke bio pobornik rata za mir, a danas 

se izdaje kao veliki pristalica onog što svi zajedno zovemo Paks 

amerikana? 

Dubravko Kolendić: Nisam pomenuo njihova imena, zato što 

nije bitno, pod jedan, a pod dva, neki su umrli, a većina nikad nije 

čula za njih. 

A što se tiče gospodina Marovića, vi dopuštate da se neko za deset, 

dvanaest, trinaest godina promeni nabolje ili nagore, pod jedan, 

a pod dva, puno odgovornijih likova za sve što se dešavalo ovde iz 

tog perioda imaju takođe visoke funkcije u ovoj zemlji, zajednici 

Srbije i Crne Gore, pa ih niste pomenuli. 

Pitanje za Srđana Šapera: Da li može Srbija u ovom trenutku 

nešto svoje autohtono da ponudi, a da to ne bude car 

Konstantin? 

Srđan Šaper: Ja sam spomenuo Konstantina Velikog ovako 

slučajno na ovu temu koju je počeo gospodin Marković pričajući 

o Tesli. Evo, sad se nadovezujem, pošto smo nastavili taj raz- 

govor. Recimo, ona fi gura iz Lepenskog Vira bila bi odlična za 

novčanicu, pošto pretpostavlja da je dovoljno nešto što je evropska 

stvar koja je, nažalost, nepoznata Evropi. Trebalo bi u stvari 

odrediti šta hoćemo da kažemo i šta hoćemo da postignemo 

novčanicama, da li su one upućene ka nama samima i da li preko 

njih mi treba da prepoznamo svoj identitet ili su one upućene pre 

svega onima koji će se sresti sa njima, a nisu odavde. Znači, onima 

koji preko novčanica prvi put vide želju kako ta zemlja hoće 

da im se predstavi. Recimo, mi ovde na najvećoj novčanici imamo 

lik guvernera banke iz vremena od pre nekih devedesetak godina. 

I to je isto interesantno. Iz toga mogu neke stvari da se zaključe 

u odnosu na onoga ko je to organizovao i zašto. 

Pitanje za Predraga Markovića: Da li nauka u zemlji Srbiji 

mora da bude, konkretno istorija, u paralel-slalomu sa aktuelnom 

vlašću? 

Predrag Marković: Dali ste mi dobar šlagvort. Nije problem 

oko instrumentalizacije nauke jer da bi se instrumentizovala nauka 

treba da postoji neka organizovana snaga koja to radi, a kod 

nas je sistem uvek bio haotičan. Kao i crkva. Oni se na svakom 

saboru toliko svađaju da je to strašno. Mnoge moje kolege su napravile 

karijeru kao profesionalni borci protiv režima Slobodana 

Miloševića, kao – mi se borimo protiv sistematske zloupotrebe 

istoriografi je, sociologije od strane režima, pri čemu to nije tačno. 

Režim je bio toliko zainteresovan za nauku da mu je bilo potpuno 

svejedno kakva je nauka. Bilo je u stvari lepo i lako biti protiv 

Miloševića. Sad je nama problem teži, jer mi sada treba da formulišemo 

pozitivan program u nauci. Mi nemamo jasno rečeno 

šta treba da uđe u čitanku. Dve godine se vodila rasprava oko 

toga šta treba deca da uče. Vrlo je jednostavna stvar. Kojih je to 

deset pisaca koje mora svako srpsko dete da zna? Ne znamo. Mi 

nemamo taj osnovni korpus za nas, a kamoli za svet, kojih je to 

deset vrednosti. Evo, probajte lično sami sebe da testirate i videćete 

da ćete već na šestom imati problem. Znači, kao što nemamo 

konsenzus o granici, nemamo konsenzus ni o najosnovnijim 

vrednostima kao što ima bilo koji narod. Naravno, većina nacionalnih 

vrednosti je lažna, ali makar se slažu oko toga. A mi ne 

možemo da formulišemo. Kad dođete kući, testirajte svoje prijatelje, 

napravite jednu društvenu igricu da stave pet vrednosti ili 

deset. Nek’ bude pet oko kojih postoji konsenzus u krugu vaših 

prijatelja, videćete da nećete moći. 

Znači, nama predstoji prvo da interno formulišemo šta je to minimum 

identiteta, a onda ćemo eksterno lako da nađemo kad bismo 

se dogovorili šta je to. Jedni hoće tamjan, pravoslavlje, drugi 

hoće multikulturalizam, a verovatno može i jedno i drugo. Mislim, 

sad je teže nego u doba Miloševića. Za naš identitet je sad teže jer 

treba da imamo pozitivan program, potrebu za njim, a nažalost 

niko ga nema. 

Miljenko Dereta: Imam pitanje na koje zapravo nismo dobili 

odgovor: da li imidž Srbije danas odslikava Srbiju kakva ona jeste 

ili je imidž Srbije gori u svetu nego što ona jeste, i da li je taj 

imidž baziran na realitetu ili je on baziran na našoj percepciji? 

To nam niste odgovorili. Zato što se stvari mogu različito tumačiti. 

Vi kažete – može se Srbija percipirati kao kokarda ili ne znam 

ni ja šta, a može i kao Đinđić. Međutim, Đinđić je ružna slika 

Srbije u smislu da ni čovek kao Đinđić nije u Srbiji mogao da opstane, 

nego je bio ubijen. Prema tome, kad govorimo o Đinđiću, 

onda je to jedna strašna pojava, mislim njegova sudbina je strašna 

za imidž Srbije. Dakle... 

Srđan Šaper: Imidž nije nikad objektivan. On je uvek subjektivan. 

Imidž uvek postoji u oku posmatrača. On ne odražava suštinu 

nečega. Ono što sam rekao malopre da ljudi koji dođu ovde 

se prijatno iznenade, zapravo govori o tome da je imidž koji su


imali i ona stvarnost koju vide, nije ista. Ali stvarnost koju oni 

vide nije vezana isključivo, naravno, za svođenje na najmanji zajednički 

sadržatelj koji neki imidž predstavlja. Tako da mi se čini 

da smo u tom smislu, u agenciji u kojoj ja radim, iskoristili prednost 

da imamo kancelarije u 150 zemalja sveta i meni je bilo interesantno 

da jednom pošaljem jedan upitnik svima baš povodom 

toga kakav je imidž Srbije i kako doživljavaju Srbiju. I dobio sam 

odgovor iz pedesetak reklamnih agencija, iz pedesetak gradova 

u svetu. Znači, pretpostavka je da u reklamnim agencijama rade 

ljudi koji su podložniji nego drugi uticaju jedne vrste medija i da 

će stvoriti sliku koja je u trendu, da je tako nazovem. 

I rezultati su bili vrlo iznenađujući bar za mene, a govorili su o 

tome da imamo mnogo bolji imidž među susednim zemljama nego 

što imamo među udaljenim zemljama. Jer nas susedne zemlje, makar 

da smo sa njima bili i u ratu, da je došlo do mnogo loših interakcija, 

ipak mnogo bolje znaju i imaju neke veze koje nisu samo 

veze svedene na neki naslov u novinama, nego i na neku interakciju 

koja postoji između ljudi itd. itd. Znači, mnogo smo bolje ocenjeni i 

u Bugarskoj, i u Rumuniji, i u Hrvatskoj, i u Bosni čak, nego recimo 

u Danskoj ili Argentini, gde se stvar o Srbiji nažalost svodi samo 

na tri teme – rat, genocid, Milošević, i treća interesantna stvar – 

lepa zemlja i lepi ljudi, s tim što tu postoji jedna percepcija bivše 

Jugoslavije koja se prenosi na sve zemlje koje su od nje nastale. 

Predrag Marković: Identitet je konstrukcija. Svi znate da su 

škotske suknjice izmišljotina grupe intelektualaca iz XIX veka – 

nešto što je toliko osnovno za imidž Škotske je konstrukt. Ali ono 

što je interesantno je to zašto su neki konstrukti tako uspešni, a 

drugi ne. To je ono na čemu mi treba da radimo. Oni su ljudi izmislili 

čitavu priču i klanove i gajde i čuda, ali je toliko efektno da 

sada svi Škoti veruju da je to njihova tradicija. 

Roksanda Ninčić: Problem je odgovoriti na to pitanje koje 

glasi otprilike – da li imidž Srbije odgovara realnosti, odnosno 

onome što realno jeste. Naročito je ovde o tome govorio gospodin 

Šaper– mi imamo duboku krizu nacionalnog, odnosno državnog 

identiteta, te prema tome – imamo li mi odgovor na pitanje 

šta je realnost Srbije u stvari, znamo li šta smo mi i oko čega 

stvaramo taj imidž napolju. 

Jedino mislim da se bez neke velike dileme može reći to da 

nam je imidž onakav kakav smo sami stvorili, odnosno kakav 

zaslužujemo. 

Dubravko Kolendić: Rekao bih uvaženom gospodinu Dereti, 

naš imidž je jedna vrlo čudna situacija. Nisam magijski ekspert, 

ali putujući u poslednjih desetak godina, namerno sam provocirao 

ljude u inostranstvu i kažem: evo, ja dolazim iz jadne, bedne, 

nikakve Srbije. Vrlo često, ali vrlo često obični ljudi kažu: zašto 

tako govorite, ne, to je lepa zemlja, fi na zemlja. Samo mi se par 

puta desilo da sam imao malkice neprijatnosti rekavši da sam iz 

Srbije, ne ulazeći u političku diskusiju, kakva Srbija, zašto Srbija. 

Dešavalo bi se čak da me ljudi napadnu, stranci, što ja tako govorim 

loše o Srbiji, jer nije to tako loše itd. 

A to su obični ljudi koji su čitali njihove novine i gledali televiziju 

u vreme najgorih hajki, jer je bilo hajki protiv ove zemlje. Prema 

tome, taj imidž je ipak nešto krajnje individualno. Zna se, mnogi 

naši koji žive u inostranstvu, a ima ih samo po Nemačkoj 500.000– 

600.000, u Austriji 100.000–200.000, u Americi da ne govorim, 

tamo nisam bio odavno. Ti naši ljudi su takođe vrlo bitan faktor 

stvaranja slike o Srbiji i o Srbima. 

Za mene je uvek bila fantastična činjenica za vreme najgore antisrpske 

pomame koja je vladala u delu zapadne javnosti, posebno 

nemačke i austrijske javnosti, da ni jedan jedini Srbin gastarbajter 

nije napustio Nemačku i Austriju i vratio se u Srbiju. Toliko im 

je bilo loše, toliko su bili proganjani. Znači, taj argument da mrze 

Srbe, to ne stoji, jer se niko nije vratio. Bili su proterani neki kriminalci 

koji su tamo krali i ubijali, a neki su došli dobrovoljno da bi, 

je l’ da, ovde radili. 

Dakle, taj naš imidž uopšte u suštini nije tako loš. Znate, kad 

sam govorio jako crno i o perspektivama i o svemu, govorio sam 

jer sam jednostavno profesionalni crnoslikač. Imidž Srbije uopšte 

nije loš, moram da ponovim. Bolje reći, imidž Srba. Ali imidž Srbije 

kao zemlje kod onih koji odlučuju o sudbini, e, to je već druga priča. 

Mi znamo, nažalost, jer slušamo naše mudro rukovodstvo koje ide i 

po svetu i priča te stvari koje pričaju nama. Svet ne kupuje te stvari. 

To mi možemo da kupimo, da ne ulazim u detalje. Oni stvaraju taj 

imidž. Znači, naši ljudi, izabrani visoki funkcioneri, najodgovorniji 

su što je naš imidž danas ovakav kakav je. 


Tribina “Srbija i njen imidž” održana je u kontekstu traženja 

odgovara na pitanje kako da se ovdašnje društvo suoči sa raznim 

tragičnim događajima iz predhodne decenije, odnosno kako da 

se prepoznaju prave vrijednosti Srbije i raskrsti sa nacionalnim i 

ostalim maglama. Uprkos evidentnom napretku, poput poboljšanja 

suradnje sa Haškim tribunalom ili odlaska predsjednika Borisa 

Tadića na komemoraciju u Srebrenici i dalje je prisutna stara, 

retrogradna ideologija Slobodana Miloševića i njegovih trabanta. 

izazova

½godina 

istorije 

sadrži sve brojeve od marta 1997 do jula 2005! 

VREME-DVD je elektronska arhiva nedeljnika 

Vreme u Acrobat PDF formatu. Detalje možete 

naći na http://www.vreme.com/dvd

izazova - Friedrich Ebert Stiftung

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?