ZTS MEDIJA1

21 С Т Р А Н А
"Хиљаде и хиљаде година не би било довољно
да..." (Жак Превер)
Мирис устајалог дувана, полупразне чаше
испуњене јаркоцрвеним вином, постељина
изгужвана, али и даље одише топлотом. Под
готово невидљив од разбацаних комада одеће.
Загушљив, али опет пријатан ваздух, владао је
просторијом јасно подсећајући на претходно
вече.
Зора се рађа као и сваког јутра шаљући Сунце да
покуца на сваки прозор у граду и прекине илузију
ноћи, остављајући за собом осећај чежње за оним
што је с првим зраком преминуло.
Тог мартовског јутра било је другачије. Док га је
јутарњи ваздух омамљивао, вид му је
разбистрила она. Посматрао ју је с малом дозом
дистанце и трачком неверице што је и даље ту.
Није се померао, једва је дисао не желећи да је
пробуди и суочи се са њеним прозирним плавим
очима. Знао је да ће се истог трена изгубити у
њиховој дубини и да неће имати снаге да јој
саопшти да се на том јастуку, на ком је она мирно
снила, мрсила нечија друга коса и да су кроз ту
исту постељу претходних ноћи пролазиле многе
друге којима је тај кревет био само успутна
станица. Али, не и њој. Њој је тај мали кутак у
углу собе био последња станица на којој је
желела да сиђе и остане заувек. Он је то знао,
зато и није смео да је буди. Пустио је да му
цигарета гори од прстију до усана молећи све
силе да јој не наруше сан.
Наставио је да убеђује себе, гутајући гомилу
лажи, како му је и она још само једна више. Али,
сваки пут, када би се она и за милиметар
померила, или пак направила израз лица као да
је у сну неко јури, он би се тргнуо бојажљиво,
желећи да је заштити и убеди да је сада, ту, са
њим, сигурна.
Испио је последњи гутљај вина које је сведочило
о синоћном догађају, покушавајући да њиме
избрише слике њене наге, најежене коже коју је
први пут видео и тако добро запамтио сваки њен
детаљ, чак и место на коме су јој младежи
прекривали тен.
Нервозно је гледао на ручни сат који је
одбројавао секунде невероватном брзином,
приближавајући тренутак њеног буђења и
његовог суочавања са универзумом њених очију.
Под рукама је и даље осећао мекоћу њеног врата
и бујност локни које су јој прекривале лице.
Желео је да спере са себе омамљујући мирис
кокоса и ваниле који му се увукао у сваки атом
бића, као да ће му спирање тог мириса помоћи да
успомене оду као водом однесене. Као да је то
тако лако! Свакој другој се ни имена није сећао, а
њој је запамтио надимак из детињства.
Знао је да пије искључиво кафу с млеком, да чита дугачке романе и да јој се пас
зове Рино. Није могао да се помири са чињеницом да му је све то дубоко урезано
у задњем делу мозга и да не може то да избрише притиском на једно дугме.
Испуцале усне дрхтале су му док је на њима осећао додир њених зуба који су му
створили раницу, али безболну, са дозом слаткоће. По стомаку му је прошло
безброј жмараца сећајући се њених мокрих леђа која су била наслоњена на њега
док су лежали у кади. Убрзо се освестио смишљајући гомилу изговора који би је
навели да сама оде. Лавину лажи и увреда које ће је натерати да га омрзне, и
њега, али и себе, што је допустила да буде његова макар и само једно вече.
Задубљен у мисли није ни приметио да га она већ неко време посматра без
трептаја. Њег глас тргнуо га је из бунила и затекао га неспремног.
Док је ишао ка кухињи да јој припреми кафу с млеком, омамљен дубином њених
очију, знао је да је ни за хиљаду година неће заборавити, али исто тако ни да му
хиљаду година не би било довољно да проведе са њом.
Иако се зовем Теодора, свима сам познатија као Теа. Завршавам ову
школу, остављајући за собом најлепше успомене. Гајим љубав према
писању, цртању, музици, свему што има везе са уметношћу и може да
допре до душе човека. Волела бих да својим речима оставим мален траг у
времену иза себе.
Теодора Марковић IV1
Ментор: Весна Кнежевић Живић, наставница српског језика и књижевности