Oprosti mi Nataša - Stazama Nade

jednog oĉevog prijatelja. Imao sam tek ĉetri godine kad su mi ubili oca, a i majka je brzo iza toga
umrla.
Moj otac je roĊen u Povolgiju na djedovu imanju. Kad su djeda 1928. prognali u Sibir,
morao je i otac ići s njim. Tamo je išao u obliţnju školu i bio odgajan u djeĉijem domu. Tako je već
u svojim ranim godinama postao gorljivi komunist. Budući da je njegov otac bio zatvorenik i na
prislilnom radu, morao je on kao prvo “ponovo stvoriti dobar glas i osloboditi se svih otrovnih
porodiĉnih veza”. On se odrekao mog djeda.
U ono kratko vrijeme koje sam proţivio sa svojim ocem, sjećam se dobro, jako sam ga
volio. Ĉesto je naveĉe dolazio u moju sobu da mi kaţe “laku noć”. Još i sad vidim njegove prodorne
crne oĉi i osjećam njegove duge, svijene brkove koji su me škakljali svaki put kad se sagnuo da me
poljubi. Sjećam se da je rado pio. Kad bi došao kući, odmah je sjeo za sto uz bocu votke. Budući da
je bio kod kuće ĉesto smo se šalili i veselili.
Još se sjećam kako me uĉio plesati “ĉekotku”. Kad sam to dobro nauĉio, dao mi je za
nagradu ĉašu votke, ispio sam je i plesao dalje. On bi se uskoro posve opio i pao bi na krevet. Ĉesto
sam, kad bi on tako leţao, odlazio do ormara, uzimao jaknu njegove uniforme, oblaĉio je i ponosno
stupao tamo-amo dok bi ordeni zveckali na grudima. Inaĉe se veoma malo sjećam zajedniĉkog
ţivota s ocem.
Budući da sam s majkom bio tješnje povezan, nje se puno više sjećam. Zvala se Anisia.
Potjecala je iz siromašne porodice u kojoj su neki vjerovali u Boga. Puno se brinula za mene. No,
puno je toga iz mladih dana izbrisano iz mog sjećanja.
Naprotiv, dobro se sjećam jednog od svoje dvojice braće. Bio je nekoliko godina stariji od
mene i moj uzor. Budući da smo ţivjeli u vojnom centru u Novosibirsku, Vladimira su poslali u
grad da tamo pohaĊa školu. Za praznike je uvijek dolazio kući te smo zajedniĉki provodili
prekrasne sate. Sjećam se dobro da je bio visok i jak i divio sam mu se.
Jednom, imao sam tada ĉetri godine, došao je on opet kući na odmor. Kao prvo rekao mi je:
“DoĊi Sergeju, malo ćemo se provozati!” Stavio je jedan jastuĉić na cijev svog bicikla i dignuo me
da sjednem, a onda je zapoĉela divlja voţnja niz ulicu i zatim uskim puteljkom kroz šumu. Vozili
smo se uz brdo i niz brdo, smijali se i radovali. Još se sjećam kako smo došli do neke staje i kako
me on skinuo s bicikla i posadio na konja. Zatim je i on skoĉio na konja i jahali smo u punom
galopu. Ĉvrsto sam obujmio svog velikog brata Vladimira, a on se naginjao naprijed što je više
mogao. Bilo je zaista prekrasno! Majka nas je vidjela kako jašemo na konju, trĉala je za nama i
vikala: “Vladimire, Vladimire, vrati dijete natrag!”
Mama je bila daleko iza nas i sigurno je ne bismo ni ĉuli da se nije dogodilo sledeće: upravo
u trenutku kad se konj provlaĉio ispod jednog stabla, Vladimir se okrenuo i obojca smo pali na
zemlju. Da nesreća bude još veća, Vladimir mi je pao na nogu i ja sam poĉeo vikati i plakati. Još se
sjećam kako je i majka dotrĉala k nama i rekla: “Vladimire, budalo! Pa jesi li lud, da tako divlje
jašiš?” Maminu lekciju nikad nisam zaboravio, a uvjeren sam ni Vladimir. Slušao sam je bez
osjećaja krivnje i kad je završila, Vladimir me podigao na ramena i ponio kući. Plakao sam cijelim
putem vjerovatno zbog toga što sam se prestrašio, a ne što me boljelo.
Posljednji put sam vidio svog brata Vladimira kad je on došao u moju sobu, a ja leţao na
krevetu, prišao je k meni i rekao mi da mu je jako ţao što se to dogodilo. Rakao mi je da ću jednog
dana postati velik i jak mladić. Ovako mala nesreća i nije nešto loše. Zatim me zagrlio, rekao mi
doviĊenja i otišao iz moje sobe, a time i iz moga ţivota. Od tada ga više nikad nisam vidio i zameo
mu se svaki trag.
Kad mi je bilo 17 godina išao sam u lenjingradsku pomorsku školu u Novosibirsku. Jedan
stariji prijatelj me zapitao: “Sergeju, ţeliš li nešto više saznati o svom ocu, majci i bratu?”
Stranica 12 od 117