Oprosti mi Nataša - Stazama Nade

9. MOJ ŢIVOT U VOJSCI
Sve sam više gubio veze s Nikolajem, Borisom i Mihailom koji su nastavili sa svojom
trgovinom drogama. Povremeno sam ih viĊao u Novosibirsku. Studije i obaveze oko voĊstva
komunistiĉke omladine sve su me više zaokupljale. Od ĉlanova sam puno zahtijevao jer sam htio
postići svoj cilj. I sve što su mi povjeravali, najbolje sam izvršavao. A ja sam si utuvio u glavu da
naša omladinska organizacija bude najbolja u cijelom okrugu. S tim sam sebi postavio visoki cilj jer
je okrug obuhvatao Novosibirsk i ogromno podruĉje oko njega. Ali, za moju budućnost bilo je jako
vaţno da moja grupa bude najbolja.
Mjeseci su brzo prolazili. Uĉenje mi je donijelo pohvale i priznanja. Moja komunistiĉka
omladinska grupa stajala je na vrhu cijelog okruga. U junu 1967. završio sam školu kao najbolji
uĉenik u razredu. Trojca najboljih uĉenika dobili su medalje. Jedna djevojĉica je dobila zlatnu, a ja
jednu od srebrnih.
A onda je došao moj veliki dan. U okrugu Novosibirska bile su ocjenjivane sve
komunistiĉke omladinske organizacije. Na taj sastanak stigli su i ugledni komunistiĉki oficiri.
Sjedio sam u svojoj grupi i nervozno isĉekivao ko će biti proglašen pobjednikom. “Najbolja
komunistiĉka omladinska liga Novosibirska je grupa iz…”, govornik je malo zastao, a ja sam bez
daha slušao, “…Bariseva.” Nisam mogao vjerovati. Uspio sam! Svi su se okrenuli prema meni i dok
sam se probijao do pozornice da preuzmem odlikovanje kao voĊa grupe, mnogi su me u znak
priznanja tapšali po ramenima. Bio je to za mene veliki dan. Svi su mi dugo pljeskali. Ugledni
komunistiĉki partijski drugovi iz našeg okruga zadovoljno su mi stiskali ruku i ĉestitali. Kad su mi
predali i pismeno priznanje, govornik reĉe: “Ovaj mladić će jednog dana daleko stići!”
A to i jest bio cilj mog ţivota - ići naprijed i stići što dalje. Dok su me obasipali pljeskom i
dobrim ţeljama znao sam da je to moj ţivot i o ĉemu on zavisi. Sve godine u Barisevu i V - I,
štaviše u one u Broj 1, uĉinile su me zbog grubih postupaka vaspitaĉa grubim, ĉvrstim i
samostalnim. Te lekcije donijele su mi prednost nad svima onima koji su bili zaštićeni i koji su rasli
uz oca i majku koji su se za njih brinuli. Mogao sam se sa svima takmiĉiti i sve pobjediti. Ţivot i
uspjeh bio je preda mnom. Bio sam pravo dijete ovog sistema. Shvatio sam i znao da ću jednom
dospjeti i do vrha.
Već je bio došao trenutak kad sam se trebao odluĉiti za svoju karijeru. Prvo što je bilo preda
mnom, bila je vojska. Trebam li poći u vojsku? Razgovarao sam s nekima koji su već bili u vojsci i
rekli su mi da vojska bude najzadnje na šta ću se odluĉiti. “To je teţak ţivot i u njemu nemaš
mogućnosti da nešto više postigneš. Otpustiće te iz vojske i ti ćeš zapoĉeti kao fabriĉki radnik.
Kakva li je to budućnost?” - rekoše mi. Već sam prije saznao da ţivot fabriĉkog radnika nije tako
ruţiĉast. Ne, to nisam ţelio. Ţelio sam nešto što će mi omogućiti napredak.
Posle toga sam razgovarao s nekim prijateljima koji su bili u mornarici. Kad sam saslušao
njihova iskustva, odluĉio sam se za mornaricu. Ali ja sam htio postati oficir, a ne samo obiĉan
mornar. Do sada sam u svakom domu, izuzevši Broj 1, bio voĊa, a isto tako i u omladinskoj
organizaciji i u školi. I u mornarici sam htio postati voĊa.
Drug Skripko obećao mi je pomoći. “Kurdakov”, reĉe mi, “napisaću dobar izvještaj i
preporuku za tebe. Odnesi to onda ovlašćenima za regrutovanje mornara u Novosibirsku u zamoli ih
da uspostave vezu sa mnom.”
Tako je on sastavio izvještaj o mom radu u omladinskoj organizaciji od vremena kad sam
još bio oktobarac pa sve do današnjeg dana. Zajedno s preporukom odnio sam to u Novosibirsk.
Osim toga poslao je još jednu kopiju s mojom molbom za prijem na Pomorsku akademiju u
Stranica 42 od 117