Oprosti mi Nataša - Stazama Nade

6. HLADNI RAT U BARISEVU
Barisevo je mali grad, udaljen otprilike 27 kilometara od Novosibirska, smješten na rubu
stjenovitog obronka koga su stoljetni sibirski vjetrovi oblikovali u sadašnji izgled.
Djeĉji dom u Barisevu nalazi se na zemljištu nekadašnje pravoslavne crkve i škole ĉija su
vrata već dugo bila zakljuĉana. Sama crkva bila je preureĊena u klub gdje su se prikazivali filmovi,
a dom je bio smješten u bivšoj školi. U svešteniĉkoj kući bila je smještena praonica gdje se prala
djeĉja roba, posteljina i stolnjaci. Uz to su bile nadograĊene još dvije zgrade tako da tu moţe stati
100 do 120 djece izmeĊu 1 i 18 godina. Iako u poĉetku toga nisam bio svjestan, Barisevo je postalo
prekretnica u mom ţivotu. Tu je trebao biti moj dom do završetka škole prije studija i prije mog
odlaska u vojsku. Dakle punih sedam godina.
Odmah po dolasku doţivio sam jedno ugodno iznenaĊenje. Ušavši u spavaonicu ugledao
sam ni više ni manje nego baš Ivana Ĉernegu. “Ivane, pa gdje su te samo našli? Jesi li već dugo tu?”
pitao sam ga.
“Sergej!” uzviknu on i pritrĉa mi udarivši me prijateljski po ramenu, “kako vidim imao si
više sreće nego ja.” Priĉao mi je zatim kako mu je bilo u Novosibirsku, kako su ga uhvatili i ovamo
doveli. Zatim je on napeto slušao moje pripovjedanje i na kraju mi rekao: “Vidiš Sergeju, ja sam
tebi htio pokazati kako se vani ţivi, a sad izgleda da ja od tebe trebam koješta nauĉiti.”
“Ivane, kako je ovdje?” upitah ga, “znaš šta mislim?”
“Hm”, reĉe on, “nešto sliĉno kao i u V - I, ali te moram upozoriti na neke ljude za koje je
bolje da im ne staješ na put. Jedan od njih je striko Aleksandar Niĉman, mi ga zovemo striko Niĉi, a
drugi ti je direktorica Irena Dobrovlanska koju zovemo debela Irena. Sergeju, tih dvoje su najgori.
Bjeţi im s puta. Ostale tete i striĉevi su kao i oni u V - I. Moraš ih ostaviti na miru pa će i oni tebe.”
Klimnuo sam s razumijevanjem. Odmah na poĉetku sam primijetio da se Ivan jako promijenio.
Nisam doduše taĉno mogao objasniti kako i zašto, ali mi je izgledao drugaĉiji. Kad me predstavljao
nekolicini svojih prijatelja koje je upoznao u Barisevu po prvi put sam se ugodno osjećao.
Moj sastanak sa debelom Irenom bio je odmah, isti dan u njenom uredu. Ivanova upozorenja
su bila sasvim na mjestu. Bila je to stasita ţena koja je ulijevala strah u kosti. Ĉim sam je pogledao
vidio sam da nije dobro s njom saditi tikve!
Na svojoj bijeloj pregaĉi nosila je Lenjinov orden. Bilo je to u SSSR-u visoko priznanje koje
se davalo samo onim osobama koje su uĉinile nešto posebno za KP. Debela Irena nikad nije bila bez
tog odlikovanja. Oĉito je svako trebao znati da je ona zasluţna za partiju. Ali to je već bila prošlost.
Iz nekih nepoznatih razloga poslata je u Barisevo. Bila je strašno ogorĉena što je degradirana na
takav poloţaj.
Druga, isto tako zastrašujuća osoba, bio je naš striko Aleksandar Niĉman. Nikad u svom
ţivotu nisam susreo ĉovjeka koji je izgledao tako mraĉno i zastrašujuće kao on. Sreo sam ga
nekoliko dana poslije susreta s debelom Irenom. Bio je vrlo visok, snaţan i neobiĉno jak. Imao je
vatreni temperament i eksplodirao bi i za najmanju sitnicu. Kazna povezana s njegovom divljom
snagom mogla bi biti strašna. I bez Ivanovog upozorenja vidio sam da se nije s njim igrati. Kao i
debela Irena, doţivio je i on lijepih dana u KP. Nekad je bio pilot niskih vojnih snaga, a onda je
zbog nekih razloga, koje je on prećutao, bio degradiran i otpušten iz vojske. Niko zapravo nije znao
šta se dogodilo. Priĉalo se da je u pijanom stanju upravljao avionom koji se srušio. I sama slutnja da
bi neko mogao prekopavati po njegovoj prošlosti izazivala bi u njemu napad bijesa. Striko Niĉi je
shvatio da se njegov konaĉni pad završava karijerom ĉuvara mladih delikvenata, kako nas je zvao.
Bijaše to jako grub ĉovjek, bez traĉka ljubaznosti koji je svoju upropašćenu karijeru iskaljivao na
Stranica 26 od 117