Oprosti mi Nataša - Stazama Nade

Spolja nije izgledao posebno atraktivan, ali se u njemu moglo dobro jesti. Pavel je pošao nekoliko
koraka naprijed do ulaznih vrata. Tada smo se nas dvojica napola izgladnjela djeĉaka spustili na
zemlju.
“Pogledaj me, ovako moraš izgledati!” - reĉe mi i naĉini što je moguće ţalosnije lice.
Pokušao sam ga oponašati.
“Ne tako, nije dobro!” Još mi je jednom pokazao kako ţalosno moram gledati. Nakon više
pokušaja konaĉno sam uspio te mi Pavel reĉe odobravajući: “Nije loše, ostani sad tako. Ja ću
zapoĉeti i pokazaću ti kako se to mora ĉiniti. A na ovome zasviraj nešto ţalosno!” Dobacio mi je
staru usnu harmoniku koju je izvukao iz svoje ĉarobne, smeĊe vrećice. Drţao sam je na ustima i
pokušao pronaći na njoj tuţne tonove. Prvo sam pokušao na tuţnijoj strani, ali tamo oĉito nisu bili
tuţni jer Pavel baš nije izgledao ţalosno i gledao me s negodovanjem. Dalje sam se trudio i konaĉno
pronašao nekoliko tuţnih tonova, a on je uz svoje tuţno lice govorio onima koji su izlazili iz
restorana:
“Molim vas, siroĉe sam. Nemam novaca, a gladan sam; udijelite jednom gladnom siroĉetu.
Nemam ni majke ni oca, molim vas!” - prosio je on tako tuţno dok sam ja na usnoj harmonici
pretraţivao najţalosnije zvukove. Tako smo se nekoliko minuta trudili, ali bez uspjeha. Ne znam,
mislio sam u sebi. A onda se zaustavi neki ĉovjek, pogleda nas saţalno i ubaci 25 kopejki u Pavelov
šešir.
“Krenulo, krenulo je, krenulo!” - ustanovio sam s radosnim iznenaĊenjem. Ma to je
prekrasno! Zaista prekrasno! Jedan braĉni par ubaci sljedećih 50 kopejki! Sad sam se inspirisao i
svirka mi je postala još ţalosnija, a Pavel je priĉao sve ţalosnije i ţalosnije priĉe tako da je i mene
ganuo do suza.
Sve se više prolaznika zaustavljalo i ubacivalo sitniš u šešir. Kad nikoga nije bilo na vidiku,
dobacih Pavelu: “Ovo nam odliĉno napreduje, ali zašto smo baš tu?” “Zar još nisi razumio,
Sergeju? Pogledaj samo ljude. Izgledaju li ti gladni? Naravno da ne jer su upravo dobro jeli. Šta
misliš kako se oni osjećaju kad ugledaju dva izgladnjela siroĉeta pred vratima restorana. Misliš li da
im savjest ne proradi? Ovo je zaista moje najbolje mjesto!”
“Tvoje najbolje mjesto? Imaš li još koje?”
“Naravno”, odvrati, “najmanje još ĉetri. Ali sad si ti na redu.”
“O ne”, protestovao sam, “ti to tako dobro ĉiniš, samo nastavi”.
“Neću”, reĉe mi, “uostalom i ti to moraš nauĉiti.”
Uzeo mi je usnu harmoniku i zapoĉeo svoju ţalobnu muziku koju nikad nisam ĉuo. To je
upravo osvajalo. Ja sam naĉinio tuţno lice i prije nego što sam shvatio svoj poloţaj, zapoĉeh:
“Majka mi je bolesna. Otac je mrtav. I braća i sestre gladuju kod kuće. Molim vas malo novca za
moju bolesnu majku i za moju malu braću i sestre, inaĉe ćemo pomrijeti od gladi.” Na moje veliko
iznenaĊenje palilo je. Kopejke su se mnoţile dok su se ljudi zaustavljali i otvarali svoje novĉanike.
“A onda smo se pogledali nemilo!
Jedan ĉovjek izaĊe iz restorana i priĊe ravno k nama - bio je to direktor djeĉjeg doma “V -
I”. Poznavao nas je jako dobro jer smo ĉesto puta bili pozivani u njegov ured. Sad smo bili sigurni
da nas je i uprkos našim prnjama prepoznao. “Sad je sve gotovo”, pomislih. Srce mi je tuklo u
grudima kad nam se pribliţavao. Ĉinilo se u tom trenutku da je najbolje da pobjegnemo.
“Pavel, bjeţimo”, bobacih mu tiho i uzbuĊeno, “prepoznaće nas.”
“Ne, sad je prekasno”, odgovorio je.
Direktor doĊe do nas i upita: “No vas dvojca, gdje su vam roditelji?” Meni je nešto zapelo u
grlu i ništa nisam mogao izustiti.
Pavel nas je spasio rekavši: “Mrtvi su.” Izgledalo mi je da nas on ĉak ni po govoru ne
Stranica 22 od 117