Oprosti mi Nataša - Stazama Nade

svemu vidio ono najbolje. Kako bilo da bilo, godine u Barisevu uĉinile su svoje. OsuĊen je na
doţivotnu robiju i danas ţivi negdje u ruskom zatvoru.
U meĊuvremenu sam postao najbolji u svom razredu i to ne samo u marksizmu-lenjinizmu,
nego i u fizici, matematici, jezicima, geografiji i politici. Posjedovao sam veliku sposobnost za
strane jezike. Uĉio sam njemaĉki i uskoro ga poĉeo govoriti. Mislim da je za mene bila velika
prednost da pred direktorom škole tako briljiram. To je bio samo poĉetak. Tragiĉna smrt mog
dragog prijatelja Saše bila je velika pokretaĉka snaga koja me stalno gurala naprijed. Uĉio sam kao
opsjednut i uskoro sam iz svih predmeta imao najbolje ocjene.
Jednog dana doĊe direktor k meni i reĉe mi: “Kurdakov, ţelio bih da niţim razredima
govoriš o komunizmu.” “Rado”, odgovorio sam i bio svjestan svoje velike ĉasti. Iza toga sam dobio
dozvolu da smijem izostati sa svoje nastave kako bih mogao poduĉavati mlade. Moje gradivo
obuhvatalo je zapadni imperijalizam i rat u Vijetnamu koji je tada u ruskoj literaturi bio
najomiljenija tema. Uz to su bile i druge politiĉke teme i, naravno, marksistiĉka ideologija. Direktor
je bio jako zadovoljan. “Samo tako nastavi”, rekao mi je, “imaš pred sobom veliku karijeru. Od
škole ćeš dobiti izvrsno svjedoĉanstvo.” Ova pohvala znaĉila mi je nevjerovatno puno jer direktor
nije bio samo direktor škole nego i znaĉajan komunistiĉki funkcioner u okrugu. Znao sam da ako se
nešto u Rusiji ţeli postići mora se prvo naći milost u oĉima oblasnog voĊe. Sad mi se ĉinilo da se
sve planski odvija.
Za vrijeme odmora u ljeto 1966. proveli smo Boris, Mihail Kirilin i ja puno dana u
Novosibirsku. U dom smo mogli dolaziti i odlaziti kad god smo htjeli. Kad sam tako jednog dana
njih dvojcu ugledao u Novosibirsku, išli su oduševljeni meni. “Šta li ovi namjeravaju?”, upitao sam
se.
“Sergeju”, reĉe Mihail, “znaš da tamo u Taškentu, odakle sam ja, ima puno muslimana?”
“Znam, priĉao si mi o tome.”
“Imam tamo puno prijatelja i poznanika, a tamo se i puši hašiš. Mislim da bi trebalo
iskoristiti te veze da i mi što nabavimo.
“Oho, tu smo dakle!”, pomislih.
“Mogli bismo to nabaviti i preprodavati ovdje!” nadoda Mihail uzbuĊeno.
Razmislio sam malo o tome. Ideja mi nije izgledala tako loša.
“Zašto ne”, rekao sam, “mogli bismo time zaraditi puno novaca.”
“Taĉno. I to ne bi bilo ni tako teško.”
“Ali gdje bi ga drţali?” upitao sam.
“Gdje? U domu, zna se!”
“Mihaile, jesi li poludio?”
“Ne. Mislim da je to odliĉna ideja. Pa ko bi došao na pomisao da traţi drogu u djeĉjem
domu?”
“Hm. To nije loše.”
“Naravno da nije. Ići ćemo u Novosibirsk i preprodavati. Mladi ljudi će to već kupovati.”
“Dobro”, rekoh, “kako ćemo zapoĉeti?”
“Moj prijatelj Nik i ja smo se već dogovorili. Za tri ili ĉetri dana moţemo vozom stići u
Turkestan.”
Uz pomoć našeg dţeparoša sakupili smo nešto novca za poĉetak. Mihail i Nik su krenuli put
juga da uspostave veze. Nakon otprilike tri sedmice bili su opet u Barisevu i cerili su mi se kad su
me ugledali. Znao sam da su uspjeli. Pronašli smo u domu idealno mjesto za našu novu trgovinu.
Mihail je odmah zapoĉeo s pakovanjem za prodaju. Prvi kupci su bili neki stariji djeĉaci u domu
koji su to poslije kradomice pušili. Nismo se trebali bojati strika Niĉija ili debele Irene ili kojeg
Stranica 38 od 117