Oprosti mi Nataša - Stazama Nade

adresu. Miliciji nisam bio nimalo sumnjiv jer mi je uostalom tek 16 godina. Bio sam dobro plaćen i
posao mi je bio lagan. Ja nikad nisam probao ni hašiš niti koji drugi narkotik.
Bio sam fanatik u tjelesnoj askezi, a znao sam jako dobro da droga uništava tijelo. Odluĉio
sam postati i ostati jak. Jedino što sam ţelio bilo je to da zaradim nešto novca da lakše ţivim i drugo
ništa.
A onda se dogodilo nešto što je uĉinilo kraj mom udobnom ţivotu. Dan je bio vruć i imao
sam na sebi ljetnu odjeću. U dţepovima na košulji imao sam nešto hašiša kojeg sam ponio svojim
prijateljima u Barisevo. U tramvaju u Novosibirsku bila je velika guţva pa je bilo još vruće. U toj
guţvi i guranju pukla je vrećica hašiša i rasula se po dţepu. On ima svoj posebni miris i moţe se
odmah lako prepoznati.
Izašao sam na svojoj stanici i krenuo do kioska da kupim novine. Iznenada preda me stade
neki krupniji ĉovjek i reĉe mi: “DoĊi, deĉko ovamo, trebam te nešto pitati.” Znao sam da nešto nije
u redu, ali sam ipak išao za njim u neku tamnu, usku uliĉicu. Nisam se bojao jer sam bio jak i
poznavao sam dţudo. Jednog samog mogao sam u svako doba srediti, zato me to nije zbunjivalo što
je on bio jaĉi i veći od mene.
Kad smo stigli u uliĉicu, okrenuo se on i reĉe mi: “Imaš li droge kod sebe!”
“Ne, nemam!” - lagao sam.
Zgrabio me za košulju, a ja podigoh ruku da ga udarim karate udarcem iz kojeg je trebao
slijediti dţudo zamah. Ali nisam opazio da mi se neko s leĊa pribliţava. Taj ĉas kad sam podigao
ruku da ga udarim, osjetio sam ţestoki bol u leĊima, kao da me neko po njima polio kipućom
vodom. Jedan od njegovih drugova zabo mi je noţ u leĊa. U glavi mi je poĉelo šumjeti, izgubio sam
svijest i pao na zemlju.
Kad sam došao k sebi, leţao sam u bolnici. Pitao sam jednu sestru šta se dogodilo. “Pronašli
su te u jednoj uliĉici. Bio si sav krvav. Da te nisu pronašli sigurno bi iskrvario i umro. Noţ ti je
prerezao glavnu arteriju”, reĉe mi ona.
Napisao sam nekoliko rijeĉi Borisu i Nikolaju i objasnio im gdje se nalazim. Došli su me
posjetiti. Nikolaj je stao sasvim blizu kreveta i zamolio me da mu opišem kako su izgledali ti ljudi.
“Samo sam jednog vidio”, rekoh mu.
“Kako je izgledao?” Dobro sam se sjećao njegovog izgleda i sve sam taĉno rekao. “Nemoj
se više brinuti. Već ćemo mi to srediti.”
Poslije nekoliko dana opet je Nikolaj došao i rekao mi: “Sergeju, pobrinuli smo se za tvoja
dva prijatelja. Neće više nikoga od sada napadati.”
“Šta ste uradili s njima?” - upitao sam.
“Opisao sam svojim prijateljima kako izgledaju i oni su ih uskoro pronašli. Neću ti reći šta
su im napravili, ali ti mogu reći da njih dvojca neće više nikad nikoga napasti.”
Koliko sam Nikolaja poznavao, sigurno su njih dvojica već bila mrtva na dnu rijeke Ob.
Nakon dvije sedmice otpustili su me iz bolnice pa su me Boris i Nikolaj odveli u dom gdje
sam se još morao oporavljati. Za dlaku sam umakao smrti. Ljekari mi rekoše da me noţ samo malo
više pogodio ulijevo to bi me sigurno usmrtilo, a isti bi sluĉaj bio i da me nisu pokupili s ceste i
odveli u bolnicu. Dok sam leţao u domu i bio sluţen od svojih oficira i robova, imao sam puno
vremena razmišljati o sebi i o svojoj budućnosti.
Spoznao sam da mi se ţivot pribliţava raskrsnici. Ili ću slijediti Nikolaja i sve više zapadati
u podzemlje ili ću ozbiljno zapoĉeti svoju karijeru u omladinskoj organizaciji. Obadvoje sam
pokušao i nisam bio siguran šta mi se od toga dvoje više svidjelo. Nije to za mene bilo pitanje
morala. Stalno sam mislio na svog prijatelja Sašu koji je poĉivao na groblju nedaleko od doma. Još
sam tada odluĉio hrabro istrajati i boriti se za ţivot. Ako to ne uspijem, onda će me zadesiti Sašina
Stranica 40 od 117