Ovdje - WordPress – www.wordpress.com

PolovinajabukeIbn Betuta se jednog dana zaputio u grad Džebel u bliziniLazkije. Ovaj grad je bio grad nepresušnih rijeka, gustog drvećakoje se pruža visoko u nebesa, na samo milju od mora.Bio je samo grad – tvrđava revolucionara. Ibn Betuta priča:Tamo postoji kabur poznatog i čestitog evlije Ibrahima ibnEdhema. I ovaj insan je potpuno napustio dunjalučki imetak.Dušu je vezao za Uzvišenog Allaha i postao je po tome poznat.Ibrahim nije bio, kako narod misli, iz neke vladalačkeporodice. Bio je nasljednik djedovog – majkinog oca imetka.Njegov otac Edhem je bio jedan od iskrenih i putujućih abida– pobožnjka.Prema pričama, Edhem (otac Ibrahima ibn Edhema) jejednom navratio u neku baštu u Buhari. Tu je uzeo abdest najednoj tekućici. Tada je ugledao jabuku koju je nanijela voda.Pomislivši da nema prepreke, pojeo je tu jabuku. Međutim,malo poslije mu se uvukla sumnja zbog toga što je uradio.Namjerio je tražiti halala od vlasnika bašte. Kada je ugledaoženu koja je vlasnica bašte, rekao joj je za događaj i tražiohalala za jabuku. Žena mu reče: „Pola ove bašte je moje,pola sultanovo!“ S tim da je ona suvlasnik, pola jabuke muhalali. Ali sultan se nalazi u Belhu, koji je deset dana hodaod Buhare.Edhem se zaputi pravo u Belh. Sa sultanom se sreo nadan svečanosti i, ispričavši za događaj, tražio je halal za drugupolovinu jabuke. Sultan naredi Edhemu da dođe sutradan.Sultan je imao lijepu kćer koja je voljela ibadet i čestiterobove. Imala je želju udati se za nekoga ko se kloni sumnjivihstvari i ko ne daje značaj dunjaluku. Kada se sultan vratiou svoj konak, uz pohvale je ispričao kćeri Edhemovu priču.Rekao joj je da je Edhem došao iz Buhare u Belh zbog pravana polovinu jabuke. Sultanova kćer, koja je to čula, poželjelase udati za Edhema.Na to sultan, kada je narednog dana došao u konak,Edhemu reče: „Halalit ću ti samo ako oženiš moju kćer!“Edhem se nakon kratke pauze prihvati oženiti.Sultanova kćer je ostala trudna s Edhemom i rodila Ibrahima.S tim da sultan nije imao muške djece, sav imetak jeostavio unuku Ibrahimu ibn Edhemu. Ali, kao što je poznato,on je napustio sav imetak.Rihletu Ibn Betuta, 1/95–96; Ibn Batuta Seyahatnamesi,1/119–120.Ummu DžemilinoneprijateljstvoBez obzira što je bio amidža Resulullaha, s.a.v.s., EbuLeheb i njegova drska žena Ummu Džemila su bili veliki neprijateljiPejgambera i na tom putu neprijateljstva i zlobe suustrajavali u prevelikoj mjeri. Ti mušrici su radili sve kako bina bilo koji način naškodili Allahovom Poslaniku, a.s.Ummu Džemila bi svake noći nabrala naramak trnovitihgrana i redala putem kuda će Pejgamber proći, kako bi gauboli u noge. Na osnovi ovakvih događaja spuštena je suraTebbet, koja žestoko opisuje Ebu Leheba i njegovu ženu kaodžehenemlije. Kada je Ummu Džemila čula da su spušteniovakvi ajeti o njoj i njenom mužu, otišla je kod Kabe gdjesu sjedili Resulullah, a.s., i Ebu Bekr. Uzela je veliki kamenu ruku i krenula ka njima. Hazreti Ebu Bekr je ugledao i rečePejgamberu, s.a.v.s.:- Resulallah! Ova Ummu Džemila je zla žena. Bojim se date ona ne ugleda. Kad bi ustao i sklonio se negdje kako teona ne bi povrijedila!- Resulullah, s.a.v.s., je na to rekao da ga ona neće moćividjeti, i nije se ni pomakao s mjesta. I zaista je tako i bilo.Uzvišeni Allah nije pokazao Resulullaha, a.s., Ummu Džemilikoja se približavala s kamenom. Ugledala je samo hazretiEbu Bekra i stala iznad njega. Upitala ga je:- Ebu Bekre, gdje ti je prijatelj?- Zar ti ne vidiš nikoga oko mene?- Ne zezaj se sa mnom! Ne vidim nikoga oko tebe. Kakočujem tvoj prijatelj me ismijava svojom poezijom. Ako je onpjesnik, i ja čitam poeziju. A i moj muž je pjesnik. Tako miboga, da sam ga ugledala, gađala bih ga ovim kamenomu usta!- Ne, ne! Tako mi Allaha, moj prijatelj nije pjesnik, on nepravi stihove. Niti je tebe ismijavao u stihovima.Kada nije našla što je tražila, Ummu Džemila se vratila.Hazreti Ebu Bekr je upitao:- Resulallah! Zar te ona žena zaista nije mogla vidjeti?- Da, nije me vidjela. Allah je njene oči zatvorio da me nevidi.Kadi Ijad, eš-Šifa bi ta’rifi hukuki’l-Mustafa (Damask,2000), str. 436; Ibn Hišam, es-Sire, 1/393; Ujunu’l-Eser,1/193.27