KuŠ! april 2016

oj 03, april 2016. 

k u l t u r n o - u m e t n i č k i š p a j z 

Intervju: 

Zorica Bečanović - Nikolić 

Hamlet: melanholik pod 

maskom čudaka 

Muzika iza 

Šekspira 

Kako je Tibald ubio 

Merkucija 

Makbet 

O ludama i ludosti 

Kralj Lir 

Tematski broj: 

Šekspir

k u l t u r n o - u m e t n i č k i š p a j z 

broj 03 april 2016. 

Autorski tim: 

Abramović Filip 

Belopavlović Igor 

Karanović Mirjana 

Kolarović Marko 

Nikolić Jovana 

Vučenović Uroš 

Vujić Aleksandra 

Živković Tamara 

Saradnici: 

Gligorić Sanja 

Reč urednice 

Ariel mami Ferdinanda 

Kralj Lir 

str. 3 

str. 6 

str. 12 

Hamlet: melanholik pod maskom 

čudaka 

str. 18 

Bajka za odrasle - Makbet 

Ofelija - bolesni anđeo 

str. 22 

str. 26 

Prikaz izložbe: Dimitrije Avramović 

str. 32 

Čitati muziku: Šekspir 

str. 36 

Iz meseca u mesec 

Pasco Projekat 

O ludama i ludosti 

Muzika iza Šekspira 

str. 4 

str. 8 

str. 16 

str. 20 

Lisice, Lisice, ti maleni zecu... - 

Zootopia 

str. 24 

Mudrizmi 

str. 30 

Kako je Tibalt ubio Merkucija 

str. 34 

Fest 2016. 

str. 38 

Reč urednice 

U slučaju da se zapitate - zašto Šekspir, preduhitrili smo vas. Pitali smo ljude koji su se njime bavili, laike, 

pa i nas same: zašto Šekspir, nakon svih ovih godina? Odgovor je jednostavan – Šekspir je uvek dobra tema. 

Za čitanje, razmišljanje, analiziranje ili prosto uživanje, za pisanje, proučavanje, podsećanje, poistovećivanje. 

Šekspir je, ne samo dobra, već i neprevaziđena tema književnosti, pozorišne i mnogih drugih umetnosti. Vanvremenska 

vrednost skrivena je u njegovim delima, a njihova popularnost tokom vekova svedoči o tome. Na način 

na koji su stari Grci predstavili svet ljudi maskom bogova, Šekspir je ljudske osobine vratio ljudima, stvarajući 

karaktere koji govore o onom delu čovečije biti koja oduvek i zauvek ostaje nepromenljiva. Sposobnost svakog 

od nas da se prepozna u situacijama u kojima nesavršeni junaci bivaju nagrađeni ili povređeni govori i o sposobnosti 

autora da pročita i prepriča ljudsku dušu bez greške. Borba za ljubav i slavu, dilema i strah, deo su 

svačijeg života, bez obzira u kom veku i kojoj državi da živimo. Svet će ionako uvek pozdraviti ljubavnike. 

Ne mali povod ovom kulturnom izletu u svet elizabetanske Engleske je i 400-godišnjica Šekspirove smrti 

koja se obeležava ove godine. Aprilski broj bio je logičan izbor jer je u ovom mesecu Šekspir došao i otišao sa 

pozornice života (26. 4. 1564 – 23. 4. 1616). Trudili smo se da, svako na svoj način i u svojoj oblasti, što bolje 

prikažemo Šekspirovo stvaralaštvo iz nekog, možda do sada nedovoljno osvetljenog ugla. Sigurni smo da svako 

ko se ikada latio Šekspirovog dela (makar i za lektiru) ima donekle formiran stav o ovom piscu, a mi želimo da 

vas podsetimo koliko je njegovo stvaralaštvo uticalo na različite vidove umetnosti i koliko je i danas aktuelno u 

svakodnevnom životu. 

Ne zaboravite i to da kod Šekspira na kraju uvek ima puno mrtvih, ali pravda nikada ne ostaje nezadovoljena. 

Možda se i u tome krije odgovor na pitanje zašto Šekspir nakon svih ovih godina? Možda je ljudima 

potreban Šekspir da ih podseti na ono što u životu nije uvek lako vidljivo. Pozorište i umetnost su često ogledalo 

društva u čijem se odrazu bolje vidi pravo lice, baš kao što i Lude često kroz šalu govore istinu koju je najteže 

izgovoriti. 

Puno šale, istine, zapleta, raspleta, drame i pravednih krajeva, 

želi vam 

Urednica 

Jovana Nikolić 

Fotogtafiju na naslovnoj strani uradio 

Lazar Lazarević 

Intervju: 

Zorica Bečanović - Nikolić 

str. 40 

Strip 

str. 44 

Pišite nam Vaše predloge, kritike, sugestije, pitanja i pohvale, naša adresa je: 

casopis.kush@gmail.com 

2 3

IZ 

MESECA 

U MESEC 

2.MART 

MAJSTORI, MAJSTORI, 

Pozorište Boško 

Buha (Gostovanje u UK 

Vuk Karadžić) 

4.APRIL 

RAHELINA KUTIJA, 

Studio JDP 

4.APRIL 

MOJE NAGRADE, 

Narodno pozorište 

5.APRIL 

ROMEO I JULIJA, 

Radionica Integracije 

(Gostovanje u Narodnom 

pozorištu) 

9.APRIL 

NOVI ZAVET I DAR- 

MAR, Atelje 212 

9.APRIL 

ŠTA JE ONA KRIVA 

NIJE NIŠTA ONA 

KRIVA, Bitef Teatar 

9.APRIL 

MURLIN MONRO, 

Narodno pozorište Kikinda 

18.APRIL 

CRVENA: O 

SAMOUBISTVU 

NACIJE, 

Bitef Teatar 

22.APRIL 

BUĐENJE 

PROLEĆA, 

Pozorište Ujvideki 

Novi Sad 

24.APRIL 

UOBRAŽENI 

BOLESNIK, 

JDP 

27.APRIL 

NOĆ BOGOVA, 

Dom Omladine 

29.APRIL 

TANGO, Atelje 212 

31.MART- 7.APRIL 

XVII Međunarodna smotra arheološkog filma 

održaće se u dvorani Jugoslovenske kinoteke. Projekcije 

će se održavati svakog dana sa početkom u 

19 časova. Ulaznice se mogu kupiti svakog dana od 

17 časova na biletarnici Jugoslovenske kinoteke (200 

dinara po večeri). 

22-24.APRIL 

Regionalna studentska konferencija Književnost i 

umetnost u Jugoslaviji: Diskontinuiteti (1918-1992) 

održaće se na Filozofskom fakultetu u Beogradu 

(Čika Ljubina 18-20). Konferenciju organizuju Klub 

studenata istorije umetnosti i Klub studenata opšte 

književnosti i teorije književnosti. Ulaz je slobodan 

za sve, a program predavanja pogledajte na fejsbuk 

stranici: 

LINK. 

24.MART-28.APRIL 

Izložba Pejzaž, od sredina 20. do početka 21. veka, 

Od idile do apokalipse prikazuje dela iz zbirke 

Savremene galerije Zrenjanin. Otvorena je 24. marta 

2016. godine u Velikoj galeriji Doma vojske Srbije. 

28.MART-9.APRIL 

Od Goje do neoavangarde – izložba grafika inostranih 

autora iz kolekcije Nikole Marjanovića, biće 

otvorena do 9. aprila u prostorijama Grafičkog kolektiva 

(Obilićev venac, 27). 

8.APRIL 

Koncert sastava Urban & 4. Ovaj zanimljivi sastav 

možete čuti u Velikoj sali Doma omladine sa početkom 

u 21h. Karte se mogu kupiti na prodajnim mestima 

Eventima, Gigastix-a i DD Tickets-a. Promo cena 

karata od 1.000 dinara za parter i balkon (broj karata 

je ograničen), dok će se u pretprodaji naći po ceni od 

1.200, a na dan koncerta 1.500 dinara 

.19-25.APRIL 

Peti World music festival pod nazivom Todo Mundo 

održaće se u Domu omladine, na Fakultetu muzičke 

umetnosti i u Studiju 6 Radio Beograda. 

Program festivala: 

19.04. u 21.00 Studio 6 Radio Beograda – ulaz slobodan 

Sergio Godinho Trio (Portugal) 

23.04. u 20.00 Velika sala Doma omladine Beograda, 

cena ulaznice 800 dinara 

Shervin Mohajer (Iran) 

Damir Imamović Sevdah Takht (BiH, Hrvatska, Srbija) 

24.04. u 19.30 Velika sala Doma omladine Beograda, 

cena ulaznice 600 dinara 

Madame Baheux (Austrija, Srbija, BiH, Bugarska) 

Söndörgő (Mađarska) 

Praed (Liban) 

25.04. u 12.00 Fakultet muzičke umetnosti – ulaz 

slobodan 

Söndörgő (Mađarska) 

30.APRIL 

Svetski dan džeza (Internacional Jazz day) Dom 

omladine ovaj dan obeležava duplim koncertom dve 

umetnice: Miona Deler Babić i Lia Pale. Program će 

početi u 21h, cena ulaznice 400 dinara. Za đake i studente 

u po ceni od 100 dinara. 

15.APRIL 

Na sceni Velike dvorane Sava centra nastupiće sestre 

bliznakinje Marija i Marina Gobović. Koncert u duhu 

izvorne muzike pod nazivom Lepota je u tradiciji, 

održaće se 15. aprila sa početkom u 20h, a cena karata 

je 1.000 dinara. 

21.APRIL 

Čuvena interpretatorka pravoslavne duhovne muzike, 

Divna Ljubojević, nastupiće zajedno sa vokalnim ansamblom 

Melodi 21. aprila u Velikoj dvorani Sava centra. 

Koncert će poceti u 20h, a ulaznice se mogu kupiti 

na blagajni Sava centra i preko Eventim prodajne 

mreže, po ceni od 1.200, 1.500, 1.800 i 2.100 dinara. 

7.APRIL 

Tribina pod nazivom Biblija i kultura održaće se 7. 

aprila u 19h, u Klubu Doma omladine Beograda. 

Glavno pitanje tribune biće – U kojoj meri je biblijski 

govor o Bogu determinisan kulturom u kojoj se 

odvija. Govoriće prof. dr Rodoljub Kubat i prof. dr 

Predrag Dragutinović. 

20.APRIL 

U skladu sa temom ovog broja, preporučujemo da 

20. aprila, u 18:30h, u Galeriji SKC-a na Novom 

Beogradu, prisustvujete predavanju Kome je i zašto 

Šekspir danas potreban. Predavanje je upriličeno 

u čast 400-godišnjice Šekspirovog rođenja, a o radovima 

savremenih pisaca i režisera koji su inspirisani 

Šekspirom govoriće dr Ljiljana Bogoeva Sedlar. 

30.MART 

U maloj sali SKC-a, 30. marta sa početkom u 19h, možete 

prisustvovati još jednom događaju u okviru ciklusa Naši 

savremenici. Reč je o događaju pod nazivom Vidosav 

Stevanović: Testament ili dnevnik samoće, a u razgovoru 

će učestvovati: Petar Arbutina, Miloš Živković 

i Ivan Isailović. Urednik ciklusa je Vesna Kapor. 

4 5

SLIKA MESECA 

SLIKA MESECA 

Džon Everet Mile – 

Ariel mami Ferdinanda 

Šekspirove drame, 

mitovi, legende 

i bajke Evrope, 

prostori i junaci 

imaginarnog srednjeg 

veka, bili su izvor inspiracije 

i tema slikara Prerafaelita. 

Njima je pripadao 

i Džon Everet Mile, koji 

će se u svom radu često 

baviti interpretacijom Šekspirovih 

dela. 

Slika Ariel mami 

Ferdinanda predstavlja 

drugu scenu prvog čina 

drame Bura. Slika je nastala 

1850. godine kao ilustracija 

stiha koji izgovara 

Ferdinand: “Gde ova muzika 

pripada, vazduhu ili 

zemlji?” Ariel, duh u službi 

čarobnjaka Prospera, 

pesmom mami mladića 

Ferdinanda da pođe za 

njim, ne bi li ga odveo do 

Prosperove ćerke Mirande, 

u koju bi Ferdinand trebalo 

da se zaljubi. Slikar je Ferdinandu 

dao lik Frederika 

Džordža Stivensa, jednog 

od pripadnika grupe Prerafaelita, 

čiji je portret 

uradio nekoliko godina 

ranije. Kostim i poza koju mladić zauzima preuzeti 

su iz knjige Istorijski kostim Kamija Bonara, panel 6, 

na kojem Bonar prikazuje tipičnu nošnju italijanskih 

mladića u 15. veku. 

Nosilac radnje na slici ipak nije Ferdinand, već 

Ariel, duh zarobljen u drvetu, kojeg na početku drame 

oslobađa čarobnjak Prospero. Prikaz Ariela se kroz 

vekove menjao, da bi se njegov izgled donekle ustalio 

u drugoj polovini 19. veka. Mile ga prikazuje kao 

vilinsko biće, zelene boje, blisko prirodi i elementu 

zemlje, na šta može da referira i Ferdinandovo pitanje. 

Kao duh i eterično biće, Ariel bi trebalo da bude 

bespolan, iako se u drami nekoliko puta oslovljava 

muškim rodom. Ipak, ova uloga je u početku dodeljivana 

dečacima, da bi od sredine 17. veka, pa sve do 

1930. godine pripadala ženama, što ne treba da čudi, 

s obzirom na to da su se zbog nežnije konstitucije i 

glasa uloge bespolnih bića, ponekad čak i mladih muškaraca, 

neretko dodeljivale glumicama. U ulozi Ariela 

proslavila se britanska glumica Prisila Horton koja je 

vizuelno utemeljila lik i kostim za tu ulogu. 

Zanimljivo je da se u samoj drami ne pominju 

Arielova krila ali da se on skoro uvek prikazuje sa 

krilima vilin konjica. Maska je postala tradicionalna 

u pozorištu zahvaljujući anegdoti koja se desila prilikom 

prvog izvođenja predstave. U prvom pozoristu 

u kojem je predstava igrana nije postojao mehanizam 

za propadanje predmeta sa scene u pod. Ariel je u jednoj 

sceni činio da hrana sa stola nestane i kako bi se to 

neprimetno uradilo dodata su mu velika krila koja su 

zaklanjala sto i pomoćnike koji bi brzo sklonili hranu 

ispod stola. 

Ipak, veza Ariela i vilin konjica nije sasvim 

slučajna. Ovaj insekt je još od najranijih predstava na 

upotrebnim predmetima i nakitu simbolizovao nematerijalnost, 

vazduh i duh. Životni ciklus ove životinje 

povezan je sa verovanjima koja su razvile stare civilizacije. 

Pošto većinu životnog veka provodi kao larva, 

zatočen u mulju, ispod površine vode i pasivan, 

dok kao odrasla jedinka opstaje samo nekoliko dana u 

kojima mu je omogućeno da leti, vilin konjic je postao 

sinonim za slobodu posle dugog robovanja, metamorfozu, 

prelazak iz pasivnog u aktivno stanje. Nije slučajno 

ni to što je odrasli vilin konjic jedan od najkrvoločnijih 

predatora u svetu životinja, što mu daje auru 

gospodara vazduha, zbog čega se često poistovećuje 

sa ovim elementom. Sve to može se povezati sa sudbinom 

Šekspirovog vazdušnog duha, koji poput vilin 

konjica čeka zarobljen u drvetu čas svog oslobođenja. 

Ono što mnogima privlači pažnju su i zelena 

bića nalik slepim miševima, koja na slici okružuju 

Ariela i čine njegovu vezu sa vegetacijom, tj. prirodom. 

Oni ponavljaju poze Tri mudra majmuna “ne 

vidim zlo, ne čujem zlo, ne govorim zlo” u čemu se 

ogleda već značajan uticaj Istoka na zapadnu kulturu 

ali i slikarevog poznavanja istočnjačkih legendi. 

Eklekticizam kultura i mitologija sveta nije neobičan 

za drugu polovinu veka, iako će na slikama Mileovih 

naslednika biti očigledniji. 

Slika Ariel mami Ferdinanda je i prvi Mileov 

pokušaj plener slikarstva (slikanja na otvorenom, 

van ateljea). Naslikao ju je u parku Šotover, nedaleko 

od Oksforda. Svom bliskom prijatelju, takođe članu 

grupe Prerafaelita, Holmanu Hantu, napisao je pismo 

u kojem sliku naziva “smešno razrađenim pejzažem”. 

Plener slikarstvo ipak će ući u zvaničnu istoriju umetnosti 

tek sa pojavom impresionizma. U mnogim stvarima 

Mile je eksperimentisao i na neki način bio 

preteča budućih slikara, ali je ostao zapamćen kao majstor 

liričnih kompozicija i ilustracija priča na kojima 

je odrastala novovekovna Evropa. 

piše: MoonQueen 

6 7

MLADI I KREATIVNI 


PASCO - Pozorište Dvorište 

dnevnopolitičke događaje. Lir je ono što se nama 

dešava poslednjih nekoliko decenija, cepanje zemlje, 

pohlepa, prevara, laž, klevetanje, ludilo, sećanje, 

prošlost, ratovi, smrt i istina koju jedino lude mogu 

da kazu. Ko to nije video, mogao je onda da uživa u 

jednoj tragičnoj priči o kralju i njegovim ćerkama. 

PASCO project, ili Performing Art 

Scene Obrenovac je počeo kao projekat 

GO Obrenovac i okruga Buskerud iz 

Norveške 2010. Zvanično je završen 2013. 

izvođenjem predstave Kralj Ibi. Nakon toga, 

PASCO je nastavio sa radom u lokalnom Domu kulture 

kao performing trupa, ali je nakon samo godinu 

dana bio prinuđen da napusti ovo Javno preduzeće i 

započne sa radom kao samostalna izvođačka trupa. U 

početku se PASCO bavio izvođačkim umetnostima, 

malim teatrima, plesnim trupama, folklorom i drugim 

vidovima umetničkog izražavanja na malim i velikim 

scenama, kao i savetovanjima i stručnom podrškom 

svim uduženjima koja se bave kulturom, ali je kasnije 

postao samostalna performing trupa. 

PASCO – Pozorište Dvorište je nezavisno amatersko 

pozorište u Obrenovcu koje ima svoju scenu 

i izdržava se od donacija i članarina. Predstavljamo 

vam amatersku glumačku trupu nastalu u okviru 

ovog projekta, koju čini grupa mladih, talentovanih 

glumaca iz Obrenovca. Među mnoštvom predstava, 

mahom klasičnih dela, za domaću publiku izveli su i 

Šekspirovog Kralja Lira. Predstava je izvođena 2015. 

godine na sceni Pozorišta Dvorište u Obrenovcu (Kneza 

Miloša 114) gde ovi mladi ljudi inače vežbaju i 

nastupaju. 

Pitanja smo postavili reditelju i organizatoru 

trupe, Jeleni Luetić. 

Jelena, zašto Lir, a ne neka “poznatija” predstava? 

Zašto Lir… Zašto da ne. Inspiracija je bila 

Lir Šerbedzijinog teatra Ulysses i izvođenje na 

Dubrovačkim letnjim igrama 2014. 

Iskustva sa predstave Kralj Lir? 

Velika patnja i muka, ali jos veća nagrada, 2 

predstave i puno gledalište, 2 i po sata trajanja i niko 

nije otišao sa predstave… Za mene kao reditelja i producenta 

veliki zadatak i veliki bezobrazluk, ali upravo 

to što nisam završila režiju dalo mi je slobodu da se 

usudim da celu ekipu sprovedem kroz ovu avanturu. 

Šta je bilo najzahtevnije u spremanju predstave? 

Najzahtevnije bilo je održati energiju, entuzijazam 

i motivisanost. Predstava je planirana u jednom 

prostoru sa obezbeđenim budžetom, a na kraju je rađena 

i izvedena na totalno drugom mestu i bez budžeta. 

Kako ste se snašli sa komplikovanim tekstom i 

prilagodili ga publici? 

Tekst je takav kakav je; kada se razume sta ko 

kome govori, zasto i u kom kontekstu, nije komplikovan. 

Prilagođavanja publici nije bilo. U dva izvođenja 

predstavu je videlo oko 250 ljudi. U Dvorištu je bila 

gužva i skoro trećina publike je stajala jer nismo imali 

dovoljno stolica za sve. 

Šta je po vama poenta ili pouka predstave? 

Za svakoga je nešto drugo. Kad god radimo predstavu 

ona jeste u kontekstu vremena u kome živimo 

iako ne radimo savremene pisce i ne komentarišemo 

Kako je publika reagovala na predstavu? 

U malom mestu, kakav je Obrenovac, ljudi retko 

hvale iskreno. I brzo zaboravljaju. Lir je bio šok za 

publiku, a naročito za druge amaterske trupe. Nakon 

izvođenja, kao i posle svake predstave koju radimo, 

primećujemo pomake u kvalitativnom smislu i kod 

konkurencije što je najveća nagrada. Još uvek postavljamo 

standarde amaterskog teatra i to je, u situaciji 

kada se samoizdržavamo, velika stvar. Publika je odlično 

prihvatila predstavu, a o tome govori i činjenica 

da su mnogi plakali na kraju. 

Da li je, i zašto, Šekspir (još) uvek zanimljiv ljudima? 

Šekspir nije zanimljiv ljudima tek tako. Retko 

ko ce da uzme da čita Šekspira ako ne mora. Ali kad 

publiku dovučeš u pozorište, onda Šekspir radi. I onda 

je zanimljivo ono što je on napisao. Arhaični govor i 

stih ne primećuju se jer su teme toliko životne da je 

identifikacija gotovo momentalna. 

Da li je izbor predstava slučajan ili postoji neki 

plan u redosledu kojim ih birate i pripremate? 

Izbor predstava zavisi od raspoloživih ljudi, odnosno 

od glumaca koji mogu i žele da za proces proizvodnje 

predstave odvoje najmanje 3 meseca svog slobodnog 

vremena. Zavisi od energije grupe i konteksta 

u kom predstava nastaje. Zavisi i od novca, ali kako 

njega u poslednje 2 godine nema, novac i nije bitan. 

Tu nastupa čuvena kreativnost. 

Ko šije kostime i osmišljava scenografiju? 

Uglavnom ih ja osmišljavam, ali bez umetnika 

nista. Jelisaveta Vićić, akademski vajar, je uradila veliki 

broj predstava sa nasom trupom,Vesna Sjekloća 

krojačica koja shvata sve naše zamisli, a odnedavno 

smo u tim ukljucili Zoricu Hranisavljević, profesionalnog 

kostimografa koja je donela novu energiju u 

trupu. Šminku za Lira radila je Ana Nenadić, profesionalni 

šminker, ali je to sve timski rad i neretko se 

“petljamo” jedni drugima u posao. 

8 9



Šta biste voleli da igrate u Dvorištu jednog dana? 

Volela bih da sa ovom ekipom jednog dana 

postavim Jesus Christ Superstar, ali dok se ne izborimo 

za veliku scenu i pristojan budžet to je samo želja. 

Iskustvo i znanje imamo jer smo radili 3 mjuzikla do 

sad sa profesionalnim muzičarima i muzičkim pedagozima 

kao i sa koreografima. Ali, pošto je rec o Šekspiru, 

ako nas gradski Sekretarijat za kulturu i republičko 

Ministarstvo kulture podrži, igraćemo Šekspira 

opet do kraja godine. Neću sad da vam otkrijem koju 

predstavu, partite naš rad i iznenadite se. 

Da li smatrate da domaćoj sceni nedostaju 

klasična dela a našoj sredini, uopšte, popularizacija 

klasičnih vrednosti? 

Domaćoj sceni nedostaje više poverenja, ljubaznosti, 

otvorenosti i solidarnosti. Bar kada je odnos 

profesionalaca i amatera u pitanju, jer se sve česce 

dešava da amateri mnogo bolje urade predstave od 

profesionalaca. Ima klasične drame na našim scenama, 

to nije problem. Problem je zatvorenost koja je prouzrokovana 

malim tržištem i lošim materijalnim statusom 

ljudi u pozorištima. Najgore je to što se malim 

sredinama od tzv. profesionalaca i poznatih estradnih 

licnosti kao pozorišne predstave prodaje smeće. Predstave 

od 2 glumca i jedne razapete krpe s problematičnim 

tekstom i gomilom gegova koje nisu smešni 

ni dvogodišnjem detetu su preplavile unutrašnjost. 

Obrenovac je nadomak Beograda ali nije i neće biti 

Beograd i to onda daje za pravo tzv. profesionalnim 

trupama da prodaju sve i svašta. E, onda publika koja 

odrasta na tim i takvim predstavama ne može ni da 

pojmi sta je pozorište a kamoli da traži ozbiljan repertoar. 

Da li je neka predstava bila odgovor na stanje 

tokom i nakon poplava? 

Direktno ne. Ja nisam napustila Obrenovac 

tokom poplave i to je za mene bilo jedno iskustvo 

koje bi svako ko se bavi teatrom trebalo da preživi. 

Transformacija grada, transformacija ljudi, transformacija 

svega. Sve dobija novu, drugačiju dimenziju. 

Deo ekipe je čistio grad od posledica poplave. Ceo 

naš fundus, kostimi, tekstovi, fotografije, scenografija, 

rekviziti koje smo nabavljali tokom 5 godina je 

odnela poplava, uništila voda…to je bila velika materijalna 

šteta, ali još veća emotivna. Ipak, kad smo 

sedeli pored ogromne gomile neprepoznatljivih stvari 

iz našeg budžaka, na moje pitanje šta da radimo, Aleksandra 

Spasov je odmahnula rukom i dala znak da 

sve to bacimo. I to je bila jedina prava stvar koja je 

mogla da se uradi. Tad sam rekla - idemo ispočetka. A 

početak je antička drama. I tako smo počeli da radimo 

Medeju. Dok su nam humanitarne organizacije donosile 

paštete i riblje konzerve, dok se narod tukao oko 

mesnog nareska, mi smo počeli da čitamo Euripida. U 

razrušenoj maloj sali Doma kulture u novembru 2014. 

igrali smo Medeju dva puta pred prepunom salom. 

Planovi za naredne predstave? 

Dok mi planiramo, Bog se smeje. Šekspir najverovatnije, 

ali mi se Rostan mota po glavi… 

Više o njima pogledajte na facebook stranici: 

link. 

10 11



Kralj Lir 

Nekoliko pitanja postavili smo i mladim 

talentovanim glumcima koji su Kralja 

Lira predstavili obrenovačkoj publici: 

Branko Selimović, glumio je KRALJA LIRA. 

Branko, kako bi opisao svoj lik? 

Taj lik sam po sebi nosi neku težinu s obzirom 

na godine, na prisustvo bolesti, odsustvo ljubavi koja 

mu je potrebna kao čoveku… Oko dosta stvari sam se 

konsultovao dok sam gradio ovaj lik i njegovu bolest 

sam prezentovao iz iskustva svoje bake, nekog ko mi 

je najbliži a ko pati od demencije. Njena neprisutnost u 

stvarnosti ponekad bila mi je najbolji reper. Lirova stvarnost 

je uvek tu negde prisutna, a on je nje najmanje 

svestan. Jako me je iscrpeo ovaj lik, ali mislim da sam 

donekle uspeo, s obzirom da nisam godinama najbliži 

njemu. On prihvata samo ono sto želi da vidi i na taj 

način uspeva da prikrije neke svoje neuspehe. Bilo mi 

je potrebno oko pola sata, 40 minuta nakon predstave 

da dodjem sebi zbog siline emocija koju nosi uloga. 

Kako se treba nositi sa greškama? 

Greške su bitna stvar u svačijem životu zato što 

su one kao bamperi na fliper igricama u koje udarate i 

bio bih lud kada bih ponovio istu gresku dvaput. One 

su normalna pojava i tu su da vas, kada udarite, vrate 

na pravi put. 

Da li je lako priznati da si pogrešio i tražiti 

oprost? 

To je jako velika stvar i mislim da se ljudi plaše 

priznanja. Trebalo bi da svako sagleda svoje greške 

realno jer greška može da vas vrati na put pravog rasuđivanja. 

A krijemo se od tog oprosta, kao da treba 

kamen iz usta da izbacimo kad nekome opraštamo. 

Ipak, priznanje čisti dušu od greha. 

Da li je moralno od Lira što uopste traži dokaz 

ljubavi svojih ćerki? 

kasnije, kada se gleda na neke duge staze, ispadne bolje 

po nas i okolinu. 

Da li je, po tvom mišljenju, moguće izvagati 

koja je ljubav veća – prema roditeljima ili prema 

partneru? 

Mislim da ni jedna od te dve ljubavi ne isključuje 

ovu drugu, niti mogu da se porede jer su, prosto, dve 

različite vrste ljubavi. Svaka od njih ima vrlo značajnu 

ulogu u odredjenim dobima našeg života. Mislim da 

nije moguće odabrati jednu, a ovu drugu isključiti. 

Kako misliš da bi prošla Kordelija na Balkanu? 

S obzirom na to koliko okolina može da utiče 

na doživljavanje stvari, mislim da bi možda prošla još 

gore, tj. ne znam da li bi bila shvaćena na kraju čitave 

priče i da li bi došlo do razrešenja gde bi se pokazalo 

kolika je bila njena žrtva. 

Đorđe Galić tumačio je kontroverzni lik LUDE. 

Đorđe, da li su oni koji se “prave ludi” zaslužili 

smanjenu odgovornost? 

Obično u našem društvu oni koji se prave ludi 

su sami odabrali taj vid individualnosti, oni su samoproklamovani 

ludaci i ne žele da pripadaju ni jednom 

taboru. Ne mogu onda ni da odgovorim da li oni imaju 

odgovornost, ako su je sami stavili na sebe. Ali u 

suštini ne smatram da su oni ludaci, već imaju jedan 

svoj pogled na svet, a po nekom mom subjektivnom 

mišljenju, to su ljudi koji više prate unutrašnji glas 

pa ih drugi doživljavaju kao ludake, jer ne pristaju na 

kompromis. To sam ja, kao Luda, u predstavi predstavio 

odnosom izmedju Lude i Lira. Da ga je Lir više 

slušao mozda ne bi pogrešio, ali Luda je u predstavi 

zanemaren, isto kao što ljudi danas često zanemaruju 

taj svoj unutrašnji glas. Isto može da se simbolično 

predstavi i na slučaju društva – naša politička elita, da 

je više slušala unutrašnji glas naroda, možda bi donosila 

drugačije, bolje odluke. 

Nije moralno. Ali mislim da je on osetio da mu 

se tu negde bliži kraj i da je to više tražio kao dokaz 

njegove moći i autoriteta u očima drugih. Nije moralno, 

ali je on nasilno time pokazivao svoju moć kralja 

koja je zapravo već bila na izdahu. 

Kristini Stojičić poverena je uloga najmladje ćerke, 

KORDELIJE. Kristina, ako bi se osvrnula na lik 

koji si glumila i iskustvo koje je donela ova uloga, 

šta bi rekla, kolika je cena iskrenosti? 

U trenutku može dosta da nas košta, ali tek 

12 13



Da li je kapa sa zvončićima prokletstvo ili dar? 

Govoreći iz moje perspektive za mene su 

prokletstvo i dar sinonimi. Čovek bi trebalo da nauči 

da nešto što drugi doživljavaju kao prokletstvo transformiše 

da to za njega bude dar. 

Jovana Kruščić i Ivana Pivaš odlično su se snašle 

u ulozi dve zle sestre, REGANE I GONERILE. Devojke, 

šta je po vašem mišljenju veći greh, pohlepa 

ili laž? 

Ni pohlepa ni laž nisu osobine na koje bi bilo 

ko od nas trebalo da bude ponosan. I pohlepa i laž su, 

manje ili više, odlika duhovno posrnulih ljudi. Postoje 

one bele laži, koje su donekle opravdane, ali one 

“crne laži” i pohlepa se u jednom momentu moraju 

dodirnuti. Ljudi često zbog pohlepe lažu, a i lažu jer 

su pohlepni, tako da su to neke stvari koje se prepliću 

jedna sa drugom i nisu nešto na šta treba da budemo 

ponosni. Ali svako od nas u sebi ima i crtu pohlepe i 

neke vrste prevrtljivosti. 

Aleksandra Spasov glumila je JADNOG TOMA. 

Da li ljudi uvek dobiju ono sto su zaslužili, tj., da li 

pravedni zaista bivaju nagrađeni? 

Kao što smo i videli u ovom delu, pravedni često 

nailaze na velike prepreke u svom životu i često bivaju 

kažnjeni upravo zbog svoje pravednosti. Situacija 

se nije mnogo promenila od 17. veka, u kom je Šekspir 

stvorio ovo delo, pa do danas. Međutim, uprkos 

teškim preprekama i ponekad, naizgled, bezizlaznim 

situacijama, pravedni uspeju da dobiju ono što im pripada 

i bivaju nagrađeni za svoje poštenje. Jedina mana 

svemu tome je što je put njihove pravednosti trnovit i 

nisu svi uvek vični da tim putem idu. 

fotografije uradio: Nebojša Vesić 

14 15

ČITAM I SKITAM 


ga budalastim i komentariše njegove odluke. On govori u zagonetkama i paradoksima, koristi se biblijskim 

travestijama i srednjovekovnim parabolama. On je komentator drame, ali i verni prijatelj kralja Lira. Nakon 

što Lir odbije da posluša njegove savete i odlazi u oluju, lojalna luda kreće sa njim i prati ga u stopu. Lik lude 

nestaje posle 3. čina i izgovorenih reči „a ja ću u podne ići u postelju“. Dalje ne znamo šta se sa njim dešava. 

Grobari u Hamletu imaju ulogu sličnu budalama. Oni su, kao i lude, marginalizovani, te mogu da razgovaraju 

sa Hamletom slobodnije. Mada je, u njihovom slučaju, od većeg značaja šta oni govore uopšteno od reči 

koje su upućene Hamletu. Oni kroz zagonetke i međusobni razgovor iznose neke osnovne ideje i teme drame 

pričajući o Ofelijinom samoubistvu (da li je ona skočila u vodu ili je voda skočila na nju), ravnodušnosti prema 

smrti, i pričajući o dezintegraciji moralnih vrednosti i slično. Takođe, oni izlaze iz sveta drame i spominjući 

realan svet (npr. Englesku tog doba) vrše suptilnu kritiku društva i društvenih okolnosti. 

Lude u komedijama imaju nešto drugačiju ulogu, mada se ne razlikuju mnogo od srodnih likova u tragedijama. 

Fest iz komedije Bogojavljenska noć je Olivijina budala. Kao i luda u Kralju Liru, sme da joj kaže baš 

sve što poželi, a da za to ne bude kažnjen. Direktno se i spominje njegova mudrost u komediji (ističu je drugi 

likovi). On kritikuje Oliviju zbog patetičnosti i preosetljivosti, vojvodu Orsina jer previše lako menja mišljenje, 

a Tobiju govori o opasnosti njegovog nepromišljenog ponašanja. 

Motiv ludila kod Šekspira je veoma čest. Ipak, treba razlikovati motive ludila i motive luda. Ludilo 

je predstavljeno kao duševno stanje likova koje prethodi ili vodi ka zapletu drame. Događaji 

su ili prouzrokovani nečijim ludilom ili ludilo samo prouzrokuje događaje (uglavnom tragične). 

Sa druge strane, motiv lude (dvorska luda, budala, klovn) je bezazleniji, veseliji. Lik lude, 

zapravo mudre lude, je svojstven komediji, ali i tragediji gde unosi određenu notu vedrine. Pored te uloge, 

prisustvo lude naglašava i tragične elemente tragedije kontrastirajući ih. Mnogi književnici su koristili likove 

dvorskih luda kako bi se iza njihovog lika sakrili oni sami, te imali mogućnost da iskažu svoj stav, ali bez 

neophodne cenzure. 

Luda ne može odgovarati za svoje reči jer se podrazumeva da priča besmislice. Upravo iza te maske 

sakrivene su neke od najoštrijih kritika u Šekspirovim dramama. Pojava lude podrazumeva i pojavu karnevalske 

atmosfere. Mihail Bahtin, književni kritičar i teoretičar, kaže da je karneval specifičan praznik, gde se 

stavljaju maske i okreću uloge. U vreme karnevala dozvoljeno je sve nedozvoljeno, pa i momenat gde plebs 

kritikuje i ismeva plemstvo. Dvorska luda praktično uvek donosi karnevalsku atmosferu, a isti principi funkcionišu 

i van karnevalskog vremena kad su oni u pitanju. 

U komediji Kako vam drago lik lude demistifikuje ludost, ali to čini na komičan način. Takođe, tokom 

drame komentariše druge likove i pomaže boljem razumevanju iste. U ovoj drami čak imamo i čuvenu rečenicu 

„lud misli da je pametan, a pametan čovek zna i sam da je lud“. 

Vratilo iz komedije San letnje noći nije primer mudre budale. On je naivan i budalast, ali svojim komentarima 

doprinosi komičkom efektu. On nije surov i ne povređuje ljude. Njegova glavna osobina je naivnost. 

Dakle, on nije lud, niti je klasična luda, najbolje je možda nazvati ga budalastim. Njegov prijatelj, sa druge 

strane, više odgovara šekspirovskom liku lude. Malik je mudar, a njegov lik se približava ulozi protagoniste. 

Pored nabrojanih, likovi luda kod Šekspira su brojni, a tokom godina su njih glumili veliki glumci koje je 

volela čak i kraljica Elizabeta. Pored uloga koje su imali u samoj radnji priče, oni su bili tu da privuku obične 

ljude u pozorište, jer su stanovnici nižih socijalnih statusa mogli da se poistovete sa ludama. Tako lik lude spaja 

ljubitelje pozorišta koji pripadaju različitim slojevima društva. 

piše: Aleksandra Vujić 

Još u antičkim vremenima glumljeno ludilo korišćeno je u nekim od najvećih dela. Najpoznatiji je 

možda Odisej koji je glumeći ludilo pokušao da izbegne odlazak u rat, a kod Šekspira je odglumljena ludost 

svojstvena Hamletu. Luda nije sama odabrala da glumi ludilo zarad ličnog interesa, ona je već proglašena 

neuračunljivom i služi isključivo za zabavu plemstva. Pod tom, nametnutom, maskom ona izgovara istine koje 

niko drugi ne sme. 

Uloga lude, ili budale, kod Šekspira je uglavnom dodeljena mudrom seljaku, ili običnom čoveku koji 

svojom visprenošću nadmudruje one na višem položaju. 

Možda najpoznatija luda iz Šekspirovih dela je ona iz drame Kralj Lir. Iako, na prvi pogled, marginalni 

lik, bez njegovog prisustva drama bi poprimila posve drugačiji oblik. Nakon sto je Kordelija proterana, budala 

zauzima lik zaštitnika kralja Lira. Vrlo je bitna činjenica da jedino luda ima pravo da kritikuje kralja, naziva 

16 17


HAMLET 

MELANHOLIK POD MASKOM ČUDAKA 

Šekspirov stvaralački značaj se u savremenoj književnoj kritici ne dovodi u pitanje, mada je već i Ben 

Džonson pohvalio tematike koje se mogu naći u opusu ovog pisca i istakao da on nije stvarao samo za svoje 

vreme, već za sva vremena. Ova rečenica je dobra polazna tačka za tumačenja jednog od najvećih pitanja koja 

Šekspir pokreće u tragediji Hamlet, a to je pitanje uzroka koji istoimenog junaka navodi na neprestano preispitivanje 

i oklevanje. 

Hamlet se smatra tragedijom osvete, ali je istovremeno i tragedija strasti. Veličina Šekspirovog stvaralačkog 

umeća najpre se može zapaziti u pristupu obradi tematike. U ovoj drami postoje tri sina: Laert, Fortinbras 

i Hamlet. Ova tri lika imaju jednu zajedničku crtu, a to je činjenica da svi pate zbog gubitka oca. Međutim, ta 

patnja i bol se kod svakog od njih manifestuje na drugačiji način. Sa jedne strane imamo Fortinbrasa koji ne 

dozvoljava bolu da prevagne nad zdravim razumom. Laert ga pretvara u bes koji motiviše njegove postupke 

dok Hamlet nije u stanju da izađe na kraj sa svojim emocijama. On nosi preteško breme tuge što može za cilj 

imati samouništenje. U liku Hamleta se na- 

jviše manifestuje ova strast i on je otelovljenje 

melanholičnog lika koji usled pretera- 

nog preispitivanja ne može da izađe na 

kraj sa onim što ga slama. 

Ideja Hamleta kao melanholičnog lika vodi poreklo 

iz filozofije koja je 

dominirala u Šekspirovo vreme 

i podrazumeva shvatanje 

čoveka kao mikrokosmosa, 

kao sveta koji u sebi saži- 

ma sve elemente koji ulaze 

u sastav planete, a to su 

vatra, vazduh, voda i zemlja. 

Ovi elementi određuju 

temperament. Međutim, ovo 

se sukobilo sa još jednim 

načinom poimanja čoveka, a 

to je podela na sangvinika, 

melanholika, kolerika i flegmatika. 

Mislioci tog perioda 

su bili toliko zaintrigirani osobenostima 

melanholičnih liko- 

va da se zapravo može govoriti 

o anatomiji melanholije, te lične 

crte koja se nalazi kod osoba koje 

su sklone tugovanju i koje nose 

golemo breme tame u srcu i nisu 

u stanju da se izbore sa tim. Upravo 

shvatanje Hamleta kao melanholičnog 

lika pruža jedan način traganja za odgovorom 

na pitanje koje delo postavlja. Hamlet čvrsto 

veruje da je sve u svetu izmešteno i da ne postoji način da stvari vrati na svoje mesto. Zlo je toliko duboko uraslo 

u ljudsku prirodu da ne postoji put kojim ga može izmestiti i iskoreniti. Takođe, ništa ne može Gertrudi pomoći 

da vrati nevinost koju je nekada imala. Šta je onda poenta njegove osvete? Breme ga pritiska, neprestano se 

preispituje i okleva jer ne vidi način da poboljša situaciju u sopstvenoj porodici, a zatim ni u široj slici, na dvoru 

i u državi. 


nije u stanju da se odupre komentarima novog kralja. Međutim, u izvesnim trenucima tokom razgovora sa Ofelijom, 

Hamletove igre reči poprimaju vulgaran karakter i pretvaraju se u optužbe i insinuacije. Ona je još jedna 

dimenzija u kojoj pronalazi način da izrazi svoj konflikt, iako na krajnje neprihvatljiv način. 

Savest i vera su još neki od razloga zbog kojih Hamlet okleva. Ako ubije svog strica, počiniće isto zlodelo 

koje želi da kazni i time završiti u paklu. Ova verovanja su duboko ukorenjena u njega i ne može da se otrgne 

od njih. Ipak, način na koji Hamlet izvršava pravdu nosi sa sobom mnoga pitanja. Kada treba da osveti oca 

time što će ubiti strica, Hamlet se preispituje i iznosi mnoge razloge koji nas navode da pomislimo da ga muči 

savest i sve ono što takav zao čin nosi sa sobom. Međutim, način na koji izlazi na kraj sa svojim prijateljima i 

Polonijem dovodi do toga da posumnjamo u istinitost tih tvrdnji. Nimalo ne okleva niti pokazuje trunku kajanja 

zbog tih postupaka. Ipak, ovo nije nešto što bi trebalo zameriti Šekspiru ili tvrditi da je imao nemaran pristup 

aktualizaciji glavne ideje. Upravo se u ovim pukotinama svesti i nesuglasicama između postupaka vidi dubina 

jaza koji Hamlet nosi u sebi, kao i veličina tereta koji nosi na duši i sa kojim ne može da izađe na kraj. Stoga se, 

s pravom, mnogi čitaoci u izvesnim trenucima pitaju da li Hamlet samo nosi masku čudaka ili je zaista poludeo 

usled svih nesretnih događaja koji su ga zadesili. 

Mnogi autori i kritičari su tumačili njegovo oklevanje na različite načine. Kolridž je smatrao da Hamlet 

okleva jer previše razmišlja i preispituje sebe i svoje postupke. Bredli ističe da je melanholija u srži njegovog 

nedelanja, sa čijim se stanovištem donekle slaže i Frojd. Međutim, Frojd dodaje još jednu dimenziju ovom problemu, 

a to je posmatranje pitanja oklevanja iz perspektive Edipovog kompleksa i smatra da Hamlet okleva jer je 

stric ubistvom svog brata oslobodio put do Gertrude, a to je ono što Hamlet zapravo želi sve vreme. Kritičarima 

se takođe može pridružiti i činjenica da najpre Horacije, a zatim i Hamlet sumnjaju u istinitost namera i reči koje 

im saopštava duh. Da li je on možda potekao od demonskih sila i traga za Hamletovim uništenjem, vrebajući pod 

nedužnom maskom i čekajući pravi trenutak da ga gurne preko litice u ponor vatri pakla? Horaciju zdrav razum 

ne dozvoljava da ishitrene odluke prevagnu, već se i on premišlja i ističe značaj provere. Možda je to i ono što 

je Hamletu neophodno da bi delao, neka vrsta dokaza da je istinito sve ono što mu saopštava duh njegovog oca. 

Međutim, i kada se uveri u to, Hamlet i dalje okleva i nije u stanju da učini ono što je obećao. 

Neminovno je da će svako tumačiti Hamletove postupke na drugačiji način svojstven onome što zapaža 

među redovima stihova pri tumačenju drame. Ipak, može se dosegnuti neki neutralni teren i tvrditi da Šekspir 

kroz prizmu Hamletovog lika prelama mnoga pitanja svog vremena i ne možemo isključiti mišljenje da postoji 

više od jednog razloga koji Hamleta navodi da preispituje sve oko sebe i da odlaže svoju osvetu. Takođe, svako 

doba i vreme ima svoj pristup pitanjima koje Šekspir pokreće u ovoj drami. Upravo u tome leže veličina i značaj 

ove tragedije, koja je izmeštena iz vremena i prostora te je važna i danas kada mnogi i dalje pokušavaju da odgonetnu 

ta ista, vekovima stara pitanja. 

Jedno se može tvrditi sa sigurnošću, a to je da je pri kreiranju Hamletovog lika Šekspir oblikovao titanskog 

junaka, koji je, vrteći se u kavezu sopstvenih sumnji i premišljanja, uspeo da nam oslika univerzalni strah i 

sumnju, koji su u osnovi svih naših nedomica i preispitivanja. 

piše: Sanja Gligorić 

Ova crta njegove ličnosti se ispoljava i u igri rečima, koje su sastavni deo Šekspirovog pristupa pisanju 

drame. Pruža im ulogu neke vrste ventila i predstavljaju način na koji Hamlet izlazi na kraj sa sukobom koji ga 

mori. Njegova vizija zla se bori sa zahtevima etičkog koda koji je prihvaćen u društvu u kome živi, te u igrama 

rečima, Hamlet realizuje ovaj psihološki konflikt koji nosi u sebi. Prva scena susreta između Hamleta i Klaudija 

ekvivalentna je verbalnom duelu dvojice likova koji poseduju jednake veštine izražavanja i uzbudljiva je koliko i 

scena mačevanja u poslednjem činu. Hamlet , tužan zbog očeve smrti i besan zbog majčine izdaje i novog braka, 

18 19

IZ UGLA MUZIKE 

IZ UGLA MUZIKE 

Muzika iza 

Šekspira 

U pozorištu, muzika je imala posebno važnu ulogu. Stvarala 

je atmosferu i davala je emocionalnu podlogu scenama uz koje je 

svirana. Tokom komedija, muzika je bila lakša i veselija, često svirana 

na flauti i lauti, dok bi u slučaju tragedija pozorištem odzvanjali 

zvuci truba i udaraljki. Iznad bine je postojala specijalna muzička 

galerija na kojoj su se nalazili svirači, iako su ponekada svirali direktno 

na sceni, a bilo je i situacija kada bi se muzika izvodila ispod bine, zarad misterioznijeg efekta. 

Šekspir je u svojim delima koristio muziku iz nekoliko razloga. Prvi je zbog očigledne rasprostranjenosti 

muzike u pozorištu (bilo bi veoma čudno da se tih godina izvede pozorišni komad koji ne bi sadržao muziku). 

Ne treba zanemariti ni to sto je publika bila mešovita i muzika je omogućavala manje obrazovanima da lakše 

razumeju šta se dešava na bini. 

Pozorišni komadi tog doba često su sadržali po jednu pesmu, međutim, neka Šekspirova dela, kao što su 

Hamlet, Otelo i Kralj Lir prelaze ovaj broj. U poređenju sa pesmama u delima njegovih savremenika, pesme u 

Šekspirovim dramama su ekspresivnije i teže da u što manje reči iskažu razvoj događaja. Iako mozda deluju kao 

da su spontano napisane, iza njih stoje pažljivo osmišljene igre reči, poput onih u samim tekstovima. 

Muzika uglavnom nije prva asocijacija na Šekspirova 

dela, (osim ako se ne setite sjajnih baleta i operskih 

interpretacija čuvenih kompozitora na ovu temu), ali 

iako to nije očigledno skoro sva Šekspirova dela sadrže 

određeni osvrt na muziku. 

Jedna od stvari koja je uticala na Šekspira u ovom domenu je 

svakako vreme u kojem je živeo. Muzika i umetnost imale su posebnu 

vezu i mesto u elizabetanskom dobu. U vreme kada engleska 

renesansa dostiže vrhunac, muzika se oslobađa religijskih tema i 

sve češce se okreće slobodnijim, svetovnim temama. Ovde se mogu 

naći i začeci instrumentalne muzike. Muzika je bila toliko važna 

u elizabetanskom društvu da se smatralo da je čovek koji ne ume 

da je čita i razume loše obrazovan. I sama kraljica Elizabeta bila je 

posebno osetljiva na muziku; umela je da svira nekoliko instrumenata 

i uživala je u plesu. Njen primer su sledila gospoda sa dvora i 

iz visokog društva, ali su u njoj uživali i ljudi nižih slojeva. Ovakva 

situacija podsticala je kompozitore i muzičare tog vremena da stvaraju. 

Zato nije ni čudno što mnoga pisana dela iz ovog perioda, 

uključujući i Šekspirova, sadrže muziku. 

Po svemu sudeći, Šekspir je bio okružen muzikom. Na dvoru 

ili u kućama obrazovanih članova društva, mogao je čuti madrigale 1 

i instrumentalnu muziku Tomasa Morlija. U Vesminsterskoj opatiji 

mogao je da čuje duhovne mise Vilijama Berda. 

1 

Italijanska lirska forma narodnog, seoskog porekla. Po jednima, reč madrigal 

potiče od reči mandra (stado), što ukazuje na rustikalno poreklo ove pesme. 

Takođe, u elizabetansko doba, određeni instrumenti su bili simbolički vezivani za određena stanja ili 

osećanja. Oboe su označavale „zle vetrove koji ne donose ništa dobro“ te je njihov zvuk najavljivao zlo ili 

katastrofu. Često su i određeni likovi imali svoje teme. U situacijama kada bi kralj ulazio na binu oglašavale su 

se trube pa bi svima bilo jasno o kojoj se ličnosti radi. Neke pesme bile su namenjene da predstavljaju monologe, 

privatne misli ili osećanja. Ne postoji ni jedan sačuvani notni zapis originalnih izvođenja, izuzev mogućeg 

veštičijeg plesa iz Magbeta, za koji se smatra da je preuzet iz nekog drugog muzičkog dela. 

Što se vokalne muzike tiče ona takođe zauzima bitno mesto u Šekspirovim komadima. Pajac ili klovn je 

cesto imao i muzičku ulogu preko koje bi lomio četvrti zid, komentarišući i kritikujući određene likove direktno 

publici. Povremeno je pevao sa horom. Sluge i manje važni likovi su takođe imali ulogu u pevanju, dok glavni 

likovi nikada nisu pevali, osim ako nisu bili pod maskom ili u posebnim mentalnim stanjima. Većina pesama 

koje su izvodili sporedni likovi odnosila se na glavne likove. 

U Snu letnje noći, muzika je veoma vešto korišćena da razdvoji svet vila od sveta smrtnika. Ovo delo je 

najverovatnije originalno napisano za plemićku porodicu i Šekspir je znao da će ga izvoditi školovani muzičari. 

Iako je uglavnom koristio muziku da bi bolje opisao atmosferu, istakao dramatiku ili određene likove, ima i komada 

u kojima je muziku dodao jer je to publika očekivala od predstave. Dva najbolja primera takvih pesama se 

mogu pronaći u izvođenju dela Kako vam drago. U tom konkretnom slučaju, Šekspir se nije ustručavao da iskaže 

svoje nezadovoljstvo zarad njihovog nepotrebnog unošenja. 

Šta se sve može naučiti iz Šekspirovog odnosa sa muzikom? Iako nema pisanih dokaza kakav je bio 

njegov pogled na muzičku umetnost i koliko se u nju razumeo, jasno je da je ona u njegovim delima imala važnu 

ulogu. O velikim muzičarima svog doba nije pisao (ili ti spisi jos uvek nisu pronađeni), ali se zna da se zanimao 

za klasične i neoplatonističke ideje muzike, kao što je muzika sfera ili antički koncept harmonije koji se bavi 

nebeskom i zemaljskom harmonijom. U svojim spisima Šekspir muziku spominje u preko petsto paragrafa. 

Istraživači koji su se bavili tumačenjem Šekspira navode da, iako je koristio neoplatonističke ideje, često je u 

svojim delima preispitivao vrednost i moć muzike. 

Bili svesni ili ne značenja muzike u Šekspirovim dramama, jedno je očigledno – muzika je znatno uticala 

na atmosferu i snagu ovih dela, iako nam to ponekad nije očigledno. Zapitajte se samo koliko danas filmova i 

predstava sadrži izvrsnu muziku koju ni ne primećujete dok je ne izolujete ili dok vam neko ne ukaže na nju? To 

je, moglo bi se reći, i najveći kompliment muzici rađenoj za pozorište i film, jer je njena atmosferična vrednost 

tolika da vi na nju ne gledate kao na samostalno delo, već se ona savršeno povezuje sa delom za koje je rađena. 

piše: Marko Kolarović 

20 21

DILETANT O POZORIŠTU 

DILETANT O POZORIŠTU 

Bajka za odrasle 

Predstava „Makbet“ – Atelje 212, 

scena „Mira Trailović“ 

Magbet je nesumnjivo jedna od najizvođenijih, 

a, po mišljenju ovog Diletanta, 

i najbolja Šekspirova drama. Njen 

doprinos umetnosti je nemerljiv, ali 

jedan od vrhunaca njenog uticaja je definitivno Makbet 

– Ežena Joneska. Komšija sa Balkana, jasno je 

kako je Jonesku pošlo za rukom da napiše ovu „ratnu“ 

dramu koja se, poput klasika na kom je zasnovana, 

lako mogla dogoditi bilo gde na planeti. 

Odmah na početku ću spomenuti jedinu manu 

predstave – radnja se, barem u početku, može činiti 

malo konfuzna onome ko nije čitao originalnog Magbeta, 

ali ipak ću biti potpuno neobjektivan i neću se 

obazirati na takve osude, iz prostog razloga što me ne 

interesuje razlog zašto ga do sada niste pročitali. 

Nekada davno, u nekoj dalekoj zemlji, jedan 

vladar je zbacio drugog, drugog je zbacio neki treći, 

trećeg, pak, četvrti i svaki od njih je živeo srećno na 

vlasti dok s nje nije bio krvavo zbačen. The end. 

To “nekada davno” lako može biti i danas i 

sutra, kako nam je direktno, ali efektivno dočarano 

spojem srednjovekovnih i modernih predmeta. Kilt 

ispod džempera, gajde pored palica za golf, mač uz 

kalašnjikov. Ali, nije ova drama modernizovana kako 

bi se publika lakše poistovetila sa istorijskim likovima. 

Naprotiv, stariji predmeti su ubačeni u ovu modernu 

dramu da nam pokažu koliko (ni)smo odmakli 

od varvarizma srednjeg veka. I kao u svim bajkama, i 

ovde je jači akcenat na simboličnosti likova, nego na 

njihovoj psihologiji. Likovi kraljeva Makbeta (Uroš 

Jakovljević) i Dankana (Branimir Brstina), karikature 

su vođa vredne Coraxovih stripova. Nema tu mesta 

za Šekspirovu dubinu, ovaj svet je mnogo prostiji i 

mnogo brutalniji. Nema savesti, nema ludila i nema 

krivice, te bolesti koja se lako leči. 

Publika često i ne stigne čestito da uživa u svim 

transformacijama sporednih glumaca koji pred nama 

munjevito skaču iz jedne uloge u drugu. Zato bih, pre 

nego nastavim dalje, spomenuo odličnu sporednu ek- 

ipu glumaca: Vladislav Mihailović, Ivan Mihailović, 

Dragana Đukić, Stefan Radonjić, Dušan Murić i Tamara 

Dragićević. 

Režija Anđelke Nikolić je savršena, a kao njen 

vrhunac bih posebno želeo da izdvojim dva mesta 

u drami. U prvom, Dejan Dedić u ulozi Dankana, 

u jednom momentu postaje idiot jedan, pun buke i 

besa i kreće da ubija zarobljenike tj., publiku, prvo 

nožem, pa mačem, pa revolverom, pa pištoljem, pa 

puškom, pa sačmarom, pa kalašnjikovim, pa zoljom, 

pa bombom, pa bazukom, pa… 

Dok ste čitali poslednju rečenicu hteli ste da 

preskočite na njen kraj (ako već i niste), zar ne? Upravo 

to je i publika uradila. Genocid nam je držao 

pažnju u početku, ali druge stvari su već krenule da 

se dešavaju na sceni, a čovek koji ubija stotine hiljada 

ljudi na naše oči je postao repetitivno dosadan. 

Mislim, ok, jeste strašno to što ubija ljude, ali radi to 

već pet minuta… promenimo kanal. 

Ali čak i ta indiferentnost prema smrti je nadmašena 

u momentu koji je, za razliku od prvog, 

verujem, ipak promakao publici. Anica Dobra, koja 

nas u ulozi Ledi Dankan u isto vreme plaši i nasmejava, 

poput Ivice Kralja, šutira glavu pogubljenika u 

centar publike. Na prvu loptu ovo nekome može izgledati 

kao jeftin trik dodvoravanju publici, ali publika 

je ovde stavljena u ulogu naroda koji sa tribina 

na krvavu glavu reaguje, naravno – gromoglasnim 

aplauzom. Ove dve scene su savršeno dočarale kako 

burno reagujemo na smrt pojedinca, a smrt miliona, 

da parafraziram već čuvenu Staljinovu rečenicu, je 

dosadna statistika. 

Bajke, u svom izvornom obliku, nisu imale 

srećan kraj, naprotiv. One nisu služile da se uvesele 

deca, već da se nauče da ne odlaze u šumu, da se ne 

šetaju noću sami, da ne veruju neznancima, ukratko 

– da deca izvuku pouke kako bi dočekali da odrastu. 

Takva je i ova bajka za odrasle, iz koje ako ne izvučemo 

pouke, naše krvavo danas će se ponavljati 

sutra, i sutra, i sutra. 

U mesecu parlamentarnih izbora, predlažem 

vam da ugasite televizor i umesto svih političkih 

kampanja, odete do Ateljea 212 i odgledajte Makbeta, 

Ežena Joneska. Saznaćete sve iste informacije, 

ali ćete pritom uživati i neće vas boleti glava. 

Pozorišni dodatak 

Svakog meseca mali deo svoje rubrike ću 

odvojiti da podelim sa vama web stranice i linkove 

za koje mislim da bi bili korisni, ili bar zanimljivi 

svim ljubiteljima pozorišta. 

Od svih Šekspirovih dela, Magbet je taj koji 

je najviše puta prikazan na velikim i malim ekranima, 

čak više i od danskog princa. U svom tom moru 

verzija, izdvojio sam za vas adaptaciju koja se smatra 

jednom od najboljih u engleskoj istoriji. Magbet 

Nekada davno, u nekoj 

dalekoj zemlji, jedan vladar 

je zbacio drugog, drugog je 

zbacio neki treći, trećeg, pak, 

četvrti i svaki od njih je živeo 

srećno na vlasti dok s nje nije 

bio krvavo zbačen. 

The end 

(1978), u režiji Filipa Kasona, je odlična adaptacija 

pozorišnog izvođenja u TV dramu. Ian Mekelen kao 

Magbet i Džudi Denč kao, po mom ličnom mišljenju 

još uvek nepravaziđeni performans, Ledi Magbet. 

Istina, snimak je bez titla, ali kao što smo i gore 

napomenuli, pročitajte dramu pa ćete je pratiti bez 

problema. 

https://www.youtube.com/watch?v=YpKWWK- 

0Pj34 

piše: Igor Belopavlović 

22 23

DILETANT O FILMU 

DILETANT O FILMU 

Ovaj prvoaprilski broj jeste posvećen 

Šekspiru, te vam zarad dobrog smeha preporučujemo 

da odgledate San letnje noći 

ili Mnogo buke ni oko čega. Ipak, ne treba 

zaboraviti najmlađe kojima Šekspir (još uvek) nije 

dovoljno blizak. Zato se u ovom broju osvrćemo na 

pedeset i peti Diznijev crtani film Zutopija (Zootopia), 

koji će nasmejati i malu i veliku decu. 

Zutopija je metropola u kojoj žive antropomorfične 

životinje, koje su od nemilosrdnog životinjskog 

carstva i „primitivnih“ instikata evoluirale u 

„civilizovano“ društvo. Naša glavna junakinja Džudi 

Hops (zec) od malih nogu sanja da se preseli u velegrad, 

u želji da pobegne od male sredine pune predrasuda. 

Međutim, naizgled 

„savršenu“ 

Zutopiju izjedaju 

iznutra viševekovne 

podele na 

mesoždere i biljojede. 

Lisice, lisice, 

ti maleni zecu… 

Zootopia 

Ovaj film definitivno preporučujem 

svima, a posebno roditeljima koji žele da 

nauče svoju decu da se ovaj svet uistinu 

sastoji od biljojeda i mesojeda, ali da 

smo u suštini svi sisari. 

Mada niko 

nikog ne jede i 

pred zakonom su 

svi jednaki, njihovu 

koegzisteniciju očigledno dele nevidljive granice. 

Biljojedi ne mogu postati policajaci, mesojedi se ne 

bave poljoprivredom, male životinje su nepoželjne u 

određenim prodavnicama. Na veoma zabavan, ali i 

inteligentan način, ksenofobija nam je predstavljena 

kao jedan od glavnih problema modernog društva. 

Zutopija će intrigirati odraslu publiku, dok će istovremeno 

zabaviti i nasmejati mališane. Kao što u našem 

svetu postoje predrasude na rasnoj i nacionalnoj osnovi 

(Bosanac je glup, Crnogorac je lenj, Srbin je lopov), 

i ovde su na vrlo maštovit način one prikazane 

po osnovi vrsta: lisice su lukave prevaranti, zečevi po 

pravilu mogu biti samo slatki i slabi, lenjivci su sporaći 

(pandan stereotipu vojvođanskih Lala), a vukovi 

mogu izrasti samo u poslušnike vlasti (malo dalja i 

vešta referenca na Orvelovu Farmu). 

Lik Nika Vajlda (riđa lisica) je izuzetno dobra 

ilustracija posledice takvih predrasuda. On jeste lukavi 

prevarant, ali nam ovaj crtani jasno daje do znanja 

da je takav postao upravo jer ga je svet tako gledao, 

iako to nije bila njegova želja. Čak ni naša junakinja 

Džudi, koja se kroz ceo film sopstvenim primerom 

bori protiv ksenofobije, nije na nju imuna i u jednom 

momentu se uplaši Nika, svog prijatelja, jer su lisice 

„prirodni“ neprijatelji 

zečeva. 

Ipak, poruka 

Zutopije je 

suptilna, a radnja 

prilagođena deci 

je s pravom u prvom 

planu. A uz 

svaki dobar dečiji 

film ide i dobra 

komedija. Više 

puta je sala bila ispunjena iskrenim, gromoglasnim 

smehom, kako na scene „Velikog“ malog vođe mafije, 

tako i na scene u DMV-u (američka verzija AMSS). U 

Zutopiji (kao i, uostalom, u svakom iole većem filmu) 

postoji dobar broj referenci koji će svakom oštom 

pogledu izmamiti osmeh : telefoni su marke Carrot, 

čiji je logo zagrižena šargarepa (Apple), koristi se 

pretraživač Zoogle (Google), gleda se ZNN (CNN), a 

mislim da će današnja publika posebno ceniti aluziju 

na čuvene scene iz serije Čista hemija (Breaking Bad). 

Takođe, iako se nikako ne mogu svrstati u osobe 

koje se „raspilavljuju“ na snimke slatkih životinja 

na Youtube-u, priznajem da sam u nekoliko navrata 

imao „ooo“ momenta. Prosto, animacija je toliko 

dobra, što se i da primetiti u ogromnom broju 

detalja, koji je do skoro bio moguć samo u ručno 

animiranim filmovima. 

Režiju Zutopije potpisuju Rik Mur (Rich 

Moor), čija je maštovitost, koju smo videli u Razbijaču 

Ralfu (Wrack-It Ralph), našla savršenog 

partnera u Bajronu Hauardu (Byron Howard), koji 

je ovde usavršio prikaz crtanih životinjskih likova, 

započet u Gromu (Bolt). Bajron je takođe smislio 

ideju za film na kojoj su posle radili nebrojeni broj 

ljudi, a najviše animatora i scenarista. Stoga ćemo 

mi spomenuti samo Džerad Buša (Jared Bush), koji 

je napisao konačnu verziju scenarija. 

Ono što je uvek izdvajalo Diznijeve crtaće od 

drugih, jeste glumačka podela. Kao što je Duhu glas 

mogao dati samo pokojni Robin Vilijams (Robin 

Williams), a Vudiju iz Priče o igračkama (Toy Story) 

Tom Henks (Tom Hanks), tako je i u ulozi lisca 

nezamenljiv Džejson Bajtman (Jason Bateman) i u 

ulozi junakinje Džinifer Godvin (Ginnifer Goodwin). 

Jednako dobro su se pokazali i Idris Elba (isto 

je i na engleskom ) u ulozi strogog šefa policije 

bivola, Dženi Slater (Janny Slater) u ulozi zle 

ovčice, i Šakira (Shakira) tumačeći pop zvezdu 

Zutopije, gazela širih kukova, kao i mnogi drugi. 

Ali, domaća publika, nažalost, neće moći da uživa 

u ovoj odličnoj podeli, jer se u svakom bisokopu 

pušta samo sinhronizovana verzija. Razumem, 

deca na razumeju engleski (mada ga razumeju bolje 

od roditelja :P), i domaća sinhronizacija uopšte 

nije loša, ali zašto ni jedan jedini bioskop nema ti- 

tlovanu verziju? Crtane filmove danas prati i malo starija 

publika, i verujem da naši bioskopi propuštaju priliku 

da povećaju broj popunjenih sedišta i ultimativno, profit. 

Ozbiljno, koliko nas je želelo da gleda U mojoj glavi 

(Inside Out) u bioskopu, ali to nije uradilo upravo zbog 

sinhronizacije? 

No, sve u svemu Zutopija je odličano Diznijevno 

ostvarenje. Kao što smo se mi nekada bili zavedeni lisicom 

zvanom Robin Hud (1973) i zekonjom Tamperom 

iz Bambija (1942), tako će se i današnja deca oduševiti 

jednom od boljih digitalnih animacija, ali koja se ipak oslanja 

na dizajn Diznijevih klasika, poput navedenih. 

Ček izašao je 

novi broj KuŠ!-a 

Ajmo u Atelje 

212 da gledamo 

Makbeta? 

P. S. Za stariji deo publike: 

Možda bi prikladan intro za ovaj crtani 

bila haiku poezija babe Čvarkov: 

Lisice, lisice, ti maleni zecu, 

кo je poj’o kupus? O, o, krtica. 

piše: Igor Belopavlović 

24 25

PRIČE IZ DUGOG 19. VEKA 


OFELIJA 

B O L E S N I A N Đ E O 

Anđeo u ovom slučaju nije eufemizam već žena koja 

predstavlja otelotvorenje duhovne čistote, nežnosti i 

vrline. Na slikama ona je često prikazana kao bezgrešno, 

uzvišeno stvorenje koje ničim ne naglašava svoju 

seksualnost. Neretko dobija i obličje androgenog bića 

čime postaje više ideja dobrote nego svog pola. Ovakve, 

anđeoske žene, svetice, nisu predstavljale pretnju za 

muškarce jer se smatralo da zbog njihove “slabosti” ne 

mogu nikoga ugroziti. Međutim... 

Druga polovina 19. veka donela je ubrzanu 

urbanizaciju i sve učestalije promene 

u strukturi društva i načinu života. Nove 

podele rodnih uloga više nije bilo moguće 

ignorisati, a i muškarcima i ženama bilo je jasno da se 

položaj žene u društvu menja i da rapidno napreduje. 

Iz straha od naglih promena, muškarci su pribegli kategorisanju 

novih tipova žena, svrstavajući ih uglavnom 

u jednu od ove tri grupacije: moderna žena (ili žena 

novog doba - feministkinja) koje se trebalo kloniti ali 

koje, srećom, zbog svoje kratke kose i dugog jezika ionako 

nikada neće naći muža; grešnica (fem fatal) koje 

bi se u principu takođe trebalo kloniti ali čijoj je otvorenoj 

seksualnosti malo ko zaista pobegao i idealna 

žena, vaša buduća supruga, plava, tiha, nežna, pokorna 

– sveti anđeo. 

Anđeo u ovom slučaju nije eufemizam već žena 

koja predstavlja otelotvorenje duhovne čistote, nežnosti 

i vrline. Na slikama ona je često prikazana kao 

bezgrešno, uzvišeno stvorenje koje ničim ne naglašava 

svoju seksualnost. Neretko dobija i obličje androgenog 

bića čime postaje više ideja dobrote nego svog pola. 

Ovakve, anđeoske žene, svetice, nisu predstavljale 

pretnju za muškarce jer se smatralo da zbog njihove 

“slabosti” ne mogu nikoga ugroziti. Međutim... 

Prozirne, pokorne žene, bez obrazovanja, finansijske, 

a često i bilo kakve druge vrste nezavisnosti, 

možda nisu mogle da naude muškarcu, ali jesu sebi. 

Povećan broj samoubistava i mentalnih bolesti tokom 

19. veka bio je uzrokovan nizom različitih faktora, od 

kojih je među glavnima, u slučaju žena, bilo buđenje 

sputane svesti o sopstvu, i kao reakcija na njega – nezadovoljstvo. 

Slika blede, pasivne lepotice koja strpljivo 

čeka svog muškarca da je izbavi iz nevolje (zapravo, 

velike dosade) dobila je u drugoj polovini veka svoje 

naličje. Anđeli su uzeli život u svoje ruke i uradili sa 

njim ono što su jedino umeli – bacili ga niz reku. Dobili 

su i novu titulu – bolesni anđeo. (Igra rečima na 

engleskom jeziku saintly angel – sickly angel.) 

Paradigmatska slika ovog novog tipa žene, bolesnog 

anđela, postaje Šekspirova Ofelija. Napuštena od 

strane oca (koji je ubijen) i ljubavnika (Hamlet raskida 

veridbu), ona ostaje sama, bez muške zaštite. Verovalo 

se da žena koja u svom životu nema mušku figuru 

nije sposobna za opstanak, tako da Ofelijini naredni 

postupci ne bi trebalo da nas čude. Ludilo i smrt bili 

su kazna ženama koje bi ostale bez svojih muškaraca. 

Pevajući, u nekoj vrsti dementnog plesa, Ofelija bere 

cveće i ulazi u reku. Njena natopljena haljina vuče je 

na dno i ona, gubeći razum, polako gubi i život. Džon 

Everet Mile, engleski slikar druge polovine 19. veka, 

naslikao je prototip Ofelijinog lika na istoimenoj slici, 

1852. godine, izloženoj u Londonskoj kraljevskoj Akademiji. 

Popularnost ove slike, kojom je Mile definisao 

izgled bolesnog anđela, stići će do skoro svih umetnika 

Evrope, tako da će evropska publika u drugoj polovini 

veka biti preplavljena Ofelijinim likom i slikama na 

kojima se ona utapa, obolela od samoće i neuzvraćene 

ljubavi. 

26 27



Nauka tog doba tražila je i pronašla odgovor na 

ovu umetničku temu. Žena bez muškarca zapravo je 

žena koja nije u stanju da ispuni svoju prirodnu dužnost 

– materinstvo. Preodređene da brinu o deci, mužu 

i domaćinstvu, žene bi trebalo da u sebi nose potencijal 

velike ljubavi. U slučajevima u kojima je bilo nemoguće 

ispuniti taj potencijal, velika ljubav postajala 

bi destruktivna, okrećući se protiv 

svoje vlasnice, polako joj muteći 

razum. Počevši od ove teze, 

naučnici su došli do zaključka da 

su nerotkinje zaista bile sklonije 

mentalnim bolestima, a da je 

među svim ženama, kao epidemija, 

počela da se širi bolest histerije. 

Još u antičko doba histerija 

se smatrala isključivo ženskom bolešću koju je 

uzrokovala suva materica. Odatle potiče i koren reči – 

materica - ὑστέρα - hystera – uterus. Dakle, žena koja 

nije udata, koja čuva svoju matericu suvom, tj., koja ne 

konzumira seks, bila je bliža opasnosti da oboli od histerije 

ili neke druge mentalne bolesti. Sa druge strane, 

upražnjavanje seksa koje za cilj nije imalo produžetak 

vrste (tj., seks van braka) vodilo je do još strašnijih 

Iako histerija danas nije zvanična 

bolest, već reč kojom se 

objašnjavalo svako žensko 

ponašanje suprotno od pokornosti, 

gospodo džentlmeni, 

bolje sprečiti nego lečiti njene 

posledice. 

posledica, devijacija poput zoofilije, lezbejstva, masturbacije, 

ili orgazma. 

Srećom, krajem veka pokret za ženska prava polako 

je sa sebe skidao pokrov tabu teme pa se i nauka 

ponovo osvrnula na problem histerije (od koje je, 

po statistikama, obolevala svaka treća žena u Velikoj 

Britaniji). Kako su seksualni odnosi van braka bili najstrože 

zabranjeni u moralno viktorijansko 

doba, 1880. godine, 

doktor Džozef Grenvil pronašao 

je lek. Lek se zvao vibrator. 

Zadovoljstvo izlečenih pacijentkinja 

dovelo je do ogromne 

popularnosti ovog novog proizvoda 

tako da je ubrzo dospeo i 

do novina, reklamirajući se javno. 

Legenda kaže da je prototip 

poslat kraljici Viktoriji koja ga je odobrila (zli jezici 

govore nakon konzumacije). O popularnosti doktora 

Grenvila ne treba ni govoriti. Histerija je, barem tih 

godina, bila uspešno lečena u Britaniji, a uskoro i 

širom sveta. Devedesetih godina 19. veka problemom 

histerije bavio se i Frojd ali je najpotpuniju studiju na 

ovu temu napisala američka naučnica Dzudit Herman 

u drugoj polovini 20. veka. 

Lek se zvao vibrator. 

Zadovoljstvo izlečenih 

pacijentkinja dovelo je 

do ogromne popularnosti 

ovog novog proizvoda 

tako da je ubrzo dospeo i 

do novina, reklamirajući 

se javno. Legenda kaže da 

je prototip poslat kraljici 

Viktoriji koja ga je odobrila 

(zli jezici govore nakon 

konzumacije). 

Ako vas je ova priča zainteresovala preporučujem vam da pogledate film Hysteria 

(LINK) 

Za ostale likovne predstave Ofelije, posetite sledeću stranicu: 

(LINK) 


28 29

USPUTNA FILOZOFIJA 

USPUTNA FILOZOFIJA 

MUDRIZMI 

Rešio sam da napravim kratku listu fraza koje 

se, prema mom mišljenju, često zloupotrebljavaju 

s namerom da se ostavi jak utisak 

dubine i mudrosti kod osobe koja ih kazuje. 

Međutim, razlika između ovih rečenica, koje ću nazvati 

mudrizmima, i naprosto mudrih rečenica, jeste ta 

što su ove prve često neupotrebljive ili banalno istinite 

ili toliko široko definisane da se postavlja pitanje imaju 

li bilo kakav smisao. Sve one vrše određenu funkciju 

koja može biti legitimna. Dakle, glavna primedba je 

ovde, kao i uvek, odsustvo razmišljanja pri kazivanju 

ovih fraza. Da počnemo... 

„O mrtvima sve najbolje.“ 

Ali zato o živima... 

„Sve se dešava s’ razlogom.“ 

Ovo je možda tačno, ali nas ti razlozi jedino i zanimaju. 

Ako je istinita, potpuno je neupotrebljiva. Gora 

varijanta ove fraze je kad se ona koristi kao ekvivalent 

za „ko zna zašto je to dobro?“, u smislu „sve se dešava 

s (dobrim) razlogom“. Nažalost, neke grozote koje 

se dešavaju u ovom svetu su takve prirode da nikakav 

dobar razlog za njih ne može ni da se zamisli. Osim, 

naravno, za teistu koji veruje u savršeno moralnog, za 

nas zainteresovanog i svemogućeg, Svevišnjeg. 

„To je izuzetak koji potvrđuje 

pravilo.“ 

Ova rečenica, striktno govoreći, je potpuni nonsens. 

Svakako, izuzetak implicira postojanje nekog 

pravila i definiše se u odnosu na njega. Tako da u ovoj 

rečenici ne može da se radi o izuzetku od određenog 

pravila koji potvrđuje to isto pravilo, to je očigledno 

besmisleno. Puna rečenica bi trebalo da glasi: izuzetak 

od jednog pravila koji potvrđuje drugo pravilo. Ili 

još bolje: izuzetak (specifičan slučaj) koji potvrđuje 

generalno pravilo. Dakle ovim se želi dati autoritet ili 

primat tom (generalnom) pravilu. Evo primera: parking 

se plaća radnim danima, ali ne i vikendom. Šta je 

izuzetak od čega ovde i zašto? 

„Istina je (uvek) negde između.“ 

Ova fraza se uglavnom koristi za izglađivanje 

spora ili smanjivanje tenzija. Legitimno bi bilo reći 

ovako nešto da bi se skrenula pažnja na to koliko 

umemo biti pristrasni i kako nas to često može odvesti 

u određenu isključivost i krajnost. Ali ako smatrate da 

je istina ono što verno oslikava stvarnost i ako smatrate 

da je stvarnost takva kakva je, bez obzira šta mi 

mislili, onda je očigledno da i istina mora biti ista. 

Rečnikom same fraze govoreći, istina je uvek tu gde 

je, gde god mi bili i znali mi to ili ne. 

„Ljubav je samo reč.“ 

Ne, reč “ljubav“ je samo reč, a ljubav je nešto 

drugo. A šta je ljubav tačno, to, nažalost, ne mogu da 

vam kažem, jer nemam blage veze. 

„Ali ipak ima nešto*...“ 

*(kad se priča o Bogu ili natprirodnim stvarima) 

Ova užasno sočna fraza najčešće dolazi kao 

naznaka kraja razgovora o postojanju natprirodnih pojava 

ili božanskih likova. Jedan problem (od mnogih 

u vezi sa ovim), bio bi da ona jasno stavlja do znanja 

da ni sama osoba koja ovo govori ne zna u šta veruje. 

Ali ako neko ne zna u šta veruje, kako može znati ili 

proveriti ima li toga uopšte? I kako nekome može biti 

svejedno da li ima razlog da veruje u nešto, pogotovu 

ako je uverenje takve prirode da, stvarno ili navodno, 

fantastično mnogo utiče na naše živote, ovozemaljske 

i/ili onozemaljske. 

„Doći će kad se najmanje budeš 

nadao.“ 

Neće, veruj mi. 

„Svi ostali to rade.“ 

Da li treba da uradiš nešto ili ne, ne zavisi u krajnjoj 

liniji od toga koliko njih ili da li uopšte iko nešto 

radi. Ali bi opet bilo budalasto ne uzeti tako nešto u 

obzir pri razmišljanju o tome. To samo ne sme biti kraj 

tvog razmišanja. 

„Da je bolje ne bi bilo dobro.“ 

Ali ako ne bi bilo dobro, onda ne bi moglo biti 

ni bolje u startu. Bolje znači „više dobro“. Pa da vidimo: 

da je više dobro ne bi bilo dobro. Božanstveno. 

„To je (samo) tvoje mišljenje.“ 

Ali moje mišljenje je možda bolje od tvog? 

„Šta te briga šta drugi misle?“ 

Problem sa njom je samo u tome što predstavlja 

ekstrem. Bilo bi jako budalasto da pokušaš tako 

da se ponašaš, ako je uopšte i moguće. Jasno je da 

treba biti autonoman fizički i intelektualno, ali ne i 

izolovan i nefleksibilan. A isključivost prema tuđem 

mišljenju znači da propuštate neverovatnu kreativnost 

i bogatstvo mišljenja koji imaju ljudi oko vas. Samo bi 

jedno savršeno biće moglo sebi da dopusti da na njega 

ne utiču drugi. 

„Ko hoće, taj i može.“ 

Ovo je veličanstvena okolnost, pošto mi na momente 

dođe da pobijem skoro sve koje znam. Odmah 

se vraćam... 

piše: Logoreik 

30 31

PRIKAZ IZLOŽBE 

PRIKAZ IZLOŽBE 

Dimitrije Avramović 

U 

Konaku knjeginje Ljubice (Kneza Sime 

Markovića 8) otvorena je 18. februara 

2016. godine, izložba radova, crteža i slika 

Dimitrija Avramovića, koje se čuvaju 

u zbirci Narodnog muzeja u Beogradu. Autori izložbe 

su Petar Petrović i Evgenija Blanuša a povod za otvaranje 

izložbe je 200 godina od rođenja ovog slikara. 

Izložba će biti otvorena do 3. maja 2016. godine. 

Za početak, nismo sigurni koliko se uopšte zna 

o Dimitriju Avramoviću, jednom od naših najboljih 

slikara prve polovine 19. veka. Njegova biografija 

uglavnom je radna i manjka joj skandala po kojima 

bi ovaj slikar mogao biti lako prepoznat. Međutim, 

ne manjka joj uspeha, pogotovu ako se uzmu u obzir 

godine i okolnosti u kojima se školovao i stvarao. 

Trebalo bi navesti da je Avramović bio jedan od prvih 

stipendista koji su poslati na umetničko školovanje 

u Beč. Po povratku u Srbiju posvetio se proučavanju 

starina, spomenika i manastira i oslikavanju crkava. 

Putovao je po Grčkoj i današnjoj Turskoj u potrazi za 

srpskim spomenicima srednjeg veka, beležio je, zapisivao 

i skicirao ono što je pronašao kako ne bi palo 

u zaborav. Bavio se i patriotskim temama, pogotovu 

u osvit revolucije 1848. godine. Pored toga, uveo je 

karikaturu u srpsku javnost. 

Po svojoj slikarskoj veštini i izboru tema često 

se vezuje za umetnost klasicizma. Međutim, iako je 

školovan u strogoj nemačkoj sredini koja je negovala 

duh klasike, upravo je u njoj bio izložen i novim, 

nadolazećim umetničkim pravcima, koji će tokom 19. 

veka potpuno smeniti klasicizam. Od 77 radova, koliko 

je prikazano na izložbi, većinu čine crteži, nacrti i 

skice za religiozne kompozicije ili freske. 

Kao dobar i vešt crtač, Avramović ne zaobilazi 

klasicističku preciznost, dok su teme preuzete iz Biblije 

uslovljene naručiocem – crkvom. Ipak, realizovana 

dela, pogotovu ona koja se mogu videti u oslikanim 

crkvama, podsećaju i na slikarstvo nemačke grupe 

Nazarena (slikara koji su krajem prve decenije 19. 

veka otišli u Italiju prihvativši monaški način života i 

koji su uzore nalazili u delima renesansnih majstora). 

Sa njihovim radom i idejama Avramović se svakako 

mogao susresti u Beču tokom studija, a određeni broj 

skica izloženih u Konaku pokazuju da se i sam bavio 

kopiranjem starih majstora, pogotovu Rafaela i drugih 

italijanskih renesansnih uzora. 

Levo od ulaza na izložbu nalaze se portreti, najvećim 

delom anonimnih ljudi, koji sa druge strane 

pokazuju uticaj koji je na Avramovića morao izvršiti 

njegov bečki učitelj. Iako je u Beču bio u klasi profesora 

Leopolda Kupelvizera, Avramović je privatno 

posećivao školu Fridriha fon Amerlinga, čuvenog 

bečkog slikara i vodećeg portretiste, koji će dobiti i 

zvanje dvorskog slikara sredinom veka. Na ovim 

Avramovićevim portretima, pogotovu na mnoštvu 

kopija urađenih po slikama svog učitelja, očigledan 

je Amerlingov uticaj koji se najlakše može prepoznati 

u načinu slikanja kose, pogotovu uvojaka. Jedan od 

portreta prikazuje i usnulu devojčicu čije ime nije 

zapisano, a koja nas mora podsetiti na Amerlingov 

čuveni portret usnule Princeze od Lihtenštajna. Ovi 

portreti nam govore da slikaru nije bio stran ni nadolazeći 

umetnički pravac, omiljen od strane evropske 

buržoazije sredinom veka – bidermajer. 

Patriotska osećanja slikar je iskazao nizom portreta 

značajnih ličnosti domaće sredine. Možete videti 

odlične portrete Vuka Karadžića, Dositeja Obradovića, 

Joakima Vujića i drugih. Takođe, izložena je i 

slika Apoteoza Miloša Obrenovića kojom slikar iskazuje 

moć i ugled prvog vladara oslobođene Srbije, ali 

i svoje simpatije prema dinastiji. Nažalost, na izložbi 

se ne mogu videti njegove karikature koje bi bacile 

drugačije svetlo na odnos slikara i srpskog društva tog 

perioda. 

Nećemo reći najbolja, ali svakako najpoznatnija 

slika Dimitrija Avramovića, izložena je u Konaku i ako 

ni zbog čega drugog, posetite izložbu makar zbog nje. 

Apoteoza Lukijana Mušickog, jedna je od najveštijih 

kompozicija ovog slikara koja se svojom tematikom, 

veštinom i bojama ističe i privlači pogled. U slučaju 

da niste naleteli na taj podatak – Lukijan Mušicki je 

bio srpski vladika i pesnik koji je živeo krajem 18. i 

početkom 19. veka. Tri godine nakon njegove smrti, 

1840. Avramović slika njegovu apoteozu nakon studioznog 

razmatranja i razvijanja njene ikonografije. 

Želimo da Vam skrenemo pažnju na tri skice izložene 

desno od slike – one nam jasno pokazuju razvojni put 

slikareve ideje. Na prvoj, najstarijoj skici, ka nebu se 

podiže portret Lukijana Mušickog uokviren zmijom 

koja sebi grize rep, tzv. uroborosom, koja je, slučajno 

ili ne, deo grba Obrenovića. Ova skica izuzetno 

podseća na par koraka dalje postavljenu Apoteozu 

kneza Miloša. Međutim, već sledeća skica prikazuje 

pesnikovu bistu, iako je raspored figura na kompoziciji 

sličan. Na trećoj skici, koja će ga odvesti ka 

konačnoj verziji, Avramović menja postavku. Umesto 

portreta ili biste u pitanju je sam pesnik, ovenčan lovorom 

i lirom, poput Šekspira, Dantea ili Homera na 

slikama inostranih savremenika, a umesto zahvalnih 

predstavnika naroda, tu su dva anđela koja vrše primopredaju 

njegove duše na međi dva sveta. 

Na kraju, ako Vam se izložba dopadne, naš savet 

je da po izlasku iz Konaka pređete ulicu (dva puta) 

i u Sabornoj crkvi pogledate još dela ovog slikara u 

enterijeru za koji su osmišljena i rađena. Knez Miloš 

Obrenović poverio je oslikavanje crkve Dimitriju 

Avramoviću na nagovor Vuka Karadžića. U periodu od 

1841. do 1845. godine, Avramović je uradio 18 velikih 

zidnih kompozicija i oko 50 ikona za ikonostas. Ako 

se upustite u ovu malu ekskurziju po Kosančićevom 

vencu, javite nam Vaše mišljenje da li Vam se više dopadaju 

salonske slike ili freske Dimitrija Avramovića? 


32 33

SPECIJAL 

SPECIJAL 

“ 

“ 

He who the sword of heaven will bear 

Kako je Tibald ubio Merkucija? 

-mačevalački svet Šekspirovog doba- 

Should be as holy as severe; 

Pattern in himself to know, 

Grace to stand, and virtue go… 

-William Shakespeare, Measure for Measure 

Srednjovekovni feudalni sistem u Engleskoj završen je vladavinom Elizabete I. Od plemića 

se više nije očekivalo da obezbede vojsku za vladareve pohode, kao ni oklope, 

oružje i odeću. Zbog konstantnih nesuglasica sa Španijom i Francuskom, elizabetanskoj 

Engleskoj je stalno pretio rat. Kako nije imala stalnu vojsku, država se oslanjala na “trenirane 

bande” koje su imale ulogu nacionalne garde. Takođe, razvitak novih metalurških veština 

doveo je do izrade novih tipova oružja. U upotrebu polako ulazi musketa, iako će za borbu prsa 

u prsa omiljeno oružje još uvek biti mač. 

Kraljevina je zahtevala od svih pripadnika plemstva veštinu baratanja oružjem, pogotovu 

mačem. Korišćene su različite vrste mačeva, od onih sa kratkom oštricom (30 inča tj. oko 75cm) 

do velikih mačeva čije je sečivo iznosilo i do 72 inča (oko 180cm). Težina ovog oružja, ipak, nije 

bila tolika kako se danas često zamišlja. Elegantni rapir postao je omiljena vrsta mača i zamenio 

je glomazne mačeve srednjeg veka. Nošenje mača uz civilnu odeću postalo je običaj u Španiji 

krajem 15. veka, koji su preuzeli i Englezi. 

Kamilo Agripa bio je italijanski mačevalac, arhitekta, inženjer i matematičar. Njegova 

teorija mačevanja postala je jedna od najpoznatijih i kroz istoriju se pokazala među najuspešnijima. 

Rođen je u Milanu ali je životni vek proveo u Rimu, gde je pripadao bratstvu Svetog Jozefa 

kao i umetničkim i literarnim krugovima kardinala Alesandra Farnezea. U svom traktatu opisao 

je novi način borbe, drastično drugačiji od onog koji je do tada koristio – umesto da se mač drži 

pored tela, Agripa je predložio da se pomeri ispred, čime bi se štitio torzo. Pozicije ruke koje je 

njegov prethodnik Maroco podelio na 11 osnovnih položaja, Agripa je sveo na 4 (koje će ostati 

praksa u italijanskoj školi macevanja sve do današnjih dana). Smatra se najzaslužnijim za popularizaciju 

rapira kao primarnog oružja u sukobu jedan na jedan. U svojim spisima umnogome se 

oslanjao na poznavanje geometrije, zahvaljujući kojoj je njegov traktat postao uspešan, citiran 

i korišćen širom Evrope. Iako će evropsko mačevanje nakon nekoliko stotina godina preći na 

drugačije vrste oružja, čime će se promeniti i način borbe, Agripin traktat o oružju ostao je neprevaziđen 

za sve one koji bi se za života mašili rukohvata mača. 

u pitanju nije bio rez već ubod, tj., da je Tibald ciljao na svog protivnika vrhom sečiva, što nije 

blisko italjinaskoj školi ovog perioda u kojoj se preferiraju bočne strane oštrice. 

Kako scena borbe u pozorištu ne bi izgledala neuverljivo i kako bi se Merkucijev citat 

poklopio sa vrstom rane koju mu zadaje Tibald, bilo je neophodno dobro obučiti glumce. Zbog 

kompleksnosti borbe koju je scenario zahtevao, borba između člana Kapuleta i Romeovog prijatelja 

postala je jedna od najzahtevnijih scena pozorišnog mačevanja ikada. Scensko mačevanje 

je, zarad dramatičnosti i efekta, bilo ispunjeno pokretima koji su se u pravoj borbi štedeli za 

kraj, ili prosto izbegavali zbog svoje nepraktičnosti. Međutim, reditelji Romea i Julije su tokom 

istorije imali pred sobom izazov – trebalo je jednu strateški veoma pažljivo isplaniranu borbu 

predstaviti tako da izgleda primamljivo publici, ali da bude i istorijski tačna. 

Jedna od popularnih fraza tog doba, koja je bila poznata širom Evrope a koju i sam Šekspir 

u određenim situacijama citirao, glasila je: “ubodi ga (povredi ga) na 11 mesta”. Osnov 

mačevalačke tehnike činila su 11 uboda, tj. 11 mesta na koja je svaki mačevalac ciljao, i koja je 

shodno tome trebalo da štiti na svom telu. Da li je Šekspir poznavao ove tehnike mačevanja, ili 

je za potrebe pozorišta unajmio nekog od engleskih majstora ove veštine, nije sigurno. Traktate 

italijanskih majstora je na engleski prevodio Vićenco Saviola, Šekspirov savremenik, Italijan 

poreklom, koji je živeo u Francuskoj i koji je i sam bio vešt mačevalac. 

Ipak, Šekspirova Engleska je vrstu oružja i način borbe umnogome preuzimala iz Italije. 

Jedna od najpoznatijih Šekspirovih scena mačevanja, borba Tibalda i Merkucija (Romeo i Julija), 

ukazuje da su italijanski majstori borbe bili poznati, čitani i verovatno prevođeni u engleskim 

krugovima. Merkucijevi citati za vreme i nakon borbe referiraju na teoretski spis o mačevanju 

italijanskog autora Kamila Agripe - Traktat o nauci o oružju sa filozofskim dijalogom, koji je 

objavljen 1553. godine u Rimu. Merkucio optužuje Tibada da je “… zlikovac koji se bori po 

knjizi aritmetike”. Tehnike borbe opisane u Agripinom spisu raščlanjuju svaki potez na niz linija, 

uglova i razmera, ukazujući na veliki uticaj matematike i geometirije koji su doveli do razvoja 

ovog novog načina borbe. 

U delu dijaloga između Merkucija i Romea, Romeo govori kako rana ne izgleda ozbiljno, 

na šta Merkucio odgovara da zaista nije ni široka ni duboka, ali je dovoljna. Pretpostavlja se da 

Onima koji uživaju u filmskim spektaklima sa scenama mačevanja možda ćemo probušiti 

mehurić sapunice – istorijsko i scensko mačevanje najčešće dele sličnosti samo u verodostojnom 

kostimu. Ipak, uzbudljivi mačevalački pokreti koji doprinose dramatici na sceni ili ispred 

kamera uglavnom su preuzeti iz tehnika borbe rapirom. To i ne treba da nas čudi, s obzirom da 

je rapir ušao u upotrebu u “zlatno doba” mačevanja – kada je još uvek štitio život, ali je postao 

i razbibriga, simbol prestiža, pa i hvalisanja. Ne treba zanemariti ni činjenicu da su najpoznatiji 

teoretičari mačevanja pisali svoje traktate upravo u ovo doba, Maroco, Agripa ili Saviola su 

samo neki od njih. Zanimljivo je da, mnogo godina nakon Romea i Julije, scena borbe Tibalda i 

Merkucija i dalje zadaje glavobolje rediteljima što govori o dobrom poznavanju tehnike borbe, 

Šekspira, ili nekoga od njegovih saradnika. 


34 35

SPECIJAL 

SPECIJAL 

Kako čitati muziku: ŠEKSPIR 

Muzika je inspirisala poznatog engleskog 

pisca Vilijema Šekspira, a dugo 

godina nakon toga, njegova dela ne 

inspirišu samo pisce i pesnike, nego 

i muzičare. 

Svakako najpoznatija Šekspirova drama, 

Romeo i Julija, inspirisala je veliki broj umetnika. 

Tragična ljubavna priča dvoje mladih, kao i njihovo 

buntovništvo i spremnost da idu u ekstreme da 

bi bili zajedno, predstavlja interesantnu i univerzalnu 

priču koja nikada ne gubi na aktuelnosti. 

Sada već kultna pesma benda Blue Oyster 

Cult, Don’t Fear The Reaper, inspirisana je ovom 

tragedijom, iako na prvi pogled ne izgleda tako. 

U drami Romeo pije otrov kada misli da je Julija 

mrtva. Julija onda oduzme sebi život kako bi bila 

sa njim u zagrobnom životu. Iako mnogi veruju 

kako pesma Don’t Fear The Reaper opisuje suicid 

i pozivanje na isti, zapravo je u centru zbivanja par 

koji veruje da će posle smrti ostvariti želju i biti 

zajedno. Ovu tvrdnju je potvrdio i gitarista grupe 

koji je pesmu napisao i otpevao. 

Lou Reed je na interesantan način osavremenio 

poznato delo Romeo i Julija. Pesma Romeo 

Had Juliette sa albuma New York govori o ljubavi 

Romea Rodrigeza i Julije Bel. Njih dvoje žive na 

različitim stranama Njujorka i ta prostorna razdvo- 

Pesma koja govori o gubitku moći, The King 

Must Die koju izvodi Elton John, povezana je sa 

nekoliko Šekspirovih dela. Stih “Caesar’s had your 

troubles“ je referenca na dramu Julije Cezar, a 

stih koji govori o plaču udovica na dramu Hamlet, 

dok upravo prvi stih pesme sadrži Šekspirovo ime. 

Ovim je nesumnjivo potvrđen uticaj Šekspirovog stjenost 

predstavlja problem. Kao i u drami, porodice 

su u sukobu i protive se njihovoj ljubavi. U pesmi 

je, kroz ljubavnu priču, opisan i ulični život Njujorka 

i njegovih bandi. Na sličan, moderniji način, 

su tematiku predstavili članovi benda Dire Straits u 

pesmi koja nosi isto ime kao i tragedija. 

Dolly Parton, Michael Penn, Steve Forbet, 

Emilie Autmn, Taylor Swift i mnogi drugi takođe 

su bili inspirisani večnom ljubavlju Romea i Julije, 

te su, u većoj ili manjoj meri, dali svojevrsni omaž 

piscu tako što su njegove protagoniste smestili u 

svoje stihove. 

Ipak, ova tragedija nije jedino delo Šekspirovog 

stvaralaštva koje je zaintrigiralo muzičare. U 

manje poznatoj pesmi, Miss Macbeth, Elvis Costello 

pokušava da nam približi drugačiju Ledi Magbet. 

Ona je obično prikazana kao negativna i poremećena 

osoba koja treba da snosi krivicu za svoja dela. 

Ipak, u ovoj pesmi on je opravdava, ističući njenu 

tugu i probleme. Time on objašnjava njene postupke 

i njen karakter. 

Sting je veliki ljubitelj Šekspirovih soneta, 

što dokazuje pesma Sister Moon u kojoj koristi 

delove iz soneta 130 (My mistress’ eyes are nothing 

like the sun). Čak i album iz 1987. godine nosi 

naziv Nothing Like The Sun, što je takođe sintagma 

pozajmljena iz soneta. 

Bob Dylan je Šekspirovom stvaralaštvu 

posvetio nekoliko svojih pesama. U pesmi Desolation 

Row, iako nema direktnih referenci na Šekspira, 

mnogi likovi koji su spomenuti preuzeti su iz 

njegovih drama. Tu su Romeo iz Romea i Julije i 

Ofelija iz Hamleta. U pesmi Bye and Bye pojedini 

stihovi su pozajmljeni iz drame Kako vam drago, 

dok je pesma Highway 61 Revisited inspirisana Bogojavljanskom 

noći. Iz drame Antonije i Kleopatra, 

pozajmio je delove za svoju pesmu You’re Gonna 

Make Me Lonesome When You Go. 

Članovi metal benda Rebellion bili su inspirisani 

Magbetom prilikom kreiranja albuma Shakespeare’s 

Macbeth - A tragedy in steel. Čitav album 

je tematski, a skoro svaka pesma sadrži i govorne 

deonice gde se mogu čuti delovi dijaloga i naracije 

iz same drame. Slovenački bend Laibach ima sličnu 

inspiraciju i 1987.snima album Macbeth koji služi 

kao muzička podloga za izvođenje drame iste godine 

u Hamburgu. Članovi benda su čak učestvovali 

u samom izvođenju predstave. 

varalaštva na pesmu. 

Ni Hamlet nije zapostavljen, te o protagonistu 

istoimene drame govori pesma Pull Me Under 

koju izvodi bend Dream Theater. Tekst pesme se 

odnosi na dobro poznatu tragediju, ali ispričanu iz 

Hamletovog ugla. Hamlet je ispunjen željom za 

osvetom, a u pojedinim delovima pesme, mogu se 

prepoznati i citati iz same tragedije (“O, that this 

too, too solid flesh would melt”). 

Bend The Smiths je koristio stihove iz drame 

Mnogo vike ni oko čega u pesmi You’ve got everything 

now, a uticaj Šekspira je uočljiv i u nekim 

drugim njihovim pesmama. The Eagles su snimili 

pesmu Get Over It gde koriste svevremeni stih 

“Old Billy was right, let’s kill all the lawyers tonight“ 

iz istorijske drame Henri VI, kako bi uputili 

kritiku društva. Ni Bitlsi nisu odoleli da u svoju 

pesmu I Am the Walrus inkorporiraju recitovanje 

stihova iz drame Kralj Lir. Oni su to učinili prilikom 

emitovanja pesme na radiju 29. septembra 

1967. godine. Cute Without the E (Cut From the 

Team) je pesma benda Talking Back Sunday koja 

se bazira na stihovima iz tragedije Otelo. 

Sada, kada znate sve ovo, vreme je da se 

bacite na čitanje Šekspira uz omiljenu muziku. 

piše: Aleksandra Vujić 

36 37

FEST 

FEST 

Dobra žena (prevedeno na srpski - Domaćica) 

Još jedan FEST je došao i prošao, ostavljajući za 

sobom sveže, ali duboke tragove u domaćoj kinematografiji. 

Nažalost, Holivud je, u skladu sa 

svojom štancujućom produkcijom blokbastera, 

bioskopima širom sveta nametnuo brz tempo, tj. 

kratak bioskopski život filmova. Taman čujete za 

neki domaći film da je dobar, ili pročitate odličnu 

kritiku u KuŠ-u, kad, puf! ... Već je nestao sa velikog 

platna. Od kraja FEST-a nije prošlo ni mesec 

dana, ali svejedno vam preporučujemo da što pre 

trknete do najbližeg bioskopa ako želite da pogledate 

neka od naših najnovijih ostvarenja. Naravno, 

ako ne stignete, biće još festivala, neki od njih će 

se prikazivati na TV-u, biće još prilika, ali ipak u 

manjem broju. 

No, svetla su se upalila, utisci su se slegli i spremni 

smo da vam izdvojimo samo neke od velikog broja 

filmova vredne vaše pažnje. 

Mirjana Karanović bukvalno nosi ovaj film kao koscenaristkinja, rediteljka i glavna 

glumica. Zaslužno je pokupila i nagradu za najbolju glumicu ulogom Milene, 

srpske domaćice koja otkriva nekadašnje zločine svog muža. Na prvu loptu zvuči 

kao triler, ali ako vam spomenem da joj je muž ratni zločinac, a pride Milena dobije 

i rak, pomislićete da se radi o tipičnom balkanskom depresivcu od filma, ali 

ne bismo se složili sa vama. Film Dobra žena je upravo o tome – tipičnoj srpskoj 

majci, dobroj ženi koja je stub svoje porodice. Kao da gledamo dva filma vešto 

spojena u jedan. U prvom pratimo Milenu kako se nosi sa svakodnevnim životom i 

svađom unutar porodice, kako funkcioniše među prijateljima, kako sprema ručak; a 

u drugom, ona se suočava sa užasom koji je njen muž počinio i teškom bolešću. Međutim, problemi „drugog” 

filma su vrlo lako mogli biti i malo dosadnije prirode, a da ne oduzmu ništa od kvaliteta dela. 

Film se naravno može tumačiti i kao jedna velika metafora za celokupno domaće patrijahalno društvo gde je 

rak otelotvorenje njenih (tj. naših) najtežih problema sa kojima se moramo kad-tad suočiti. 

Otadžbina (gde je glavni lik – Loša žena ☺) 

Film koji je doneo Mileni Marković nagradu za najbolji scenario – Otadžbina. Ali, pre nego što nastavim, 

moram naglasiti da obožavam sve filmove Olega Novkovića (reditelj). Zato se začudim svaki put kada čujem 

kako dotični tvrdi da njegovi filmovi nisu depresivni i da se ne bave nesrećnim ljudima. Je l’ on gleda film 

koji režira? Ne diskriminišem ja domaće filmove pune beznađa i sivila, ako se dobro odrade (kao u slučaju 

Otadžbine) rado ih gledam više puta. Samo mi nije jasno šta reditelj onda smatra crnim filmom? Čisto da pojasnim 

– pratimo jednu familiju sa Kosova koja (spoiler alert) izgubi pola svojih članova, jedan od preživelih 

postane ratni zločinac, a onda im njegova žena slučajno ubije dete. I sve to u prvih pet minuta. Ostatak filma 

gledamo kako se godinama kasnije, relativno bezuspešno, bore sami sa sobom i 

drugima dok preživljavaju na periferiji grada. No, crnina na stranu, film je odličan, 

možda najbolji Novkovićev film do sada. Ima dovoljno simbolike da zadrži pažnju 

svim poetskim dušama i da ne bude tipičan „balkanski film”, a opet i dovoljno 

realnosti da ćale (a svaki ćale voli samo „realne” filmove) ne prebaci na dnevnik 

ako bi video film na TV-u. Film takođe ima ogromnu ekipu odličnih, prekaljenih 

glumaca i glumica, zato vam posebno skrećem pažnju na Martu Bjelicu i Nikolu 

Šurbanovića – jedino dvoje relativno nepoznatih glumaca, ujedno su i najmlađi 

deo postave, ali i pored toga su i više nego dostojni partneri svojim iskusnijim 

kolegama. 

Pod uslovom da imate malo jači stomak, film koje definitivno treba odgledati. 

Nažalost, nemamo dovoljno mesta da vam natenane pišemo o svim filmovima koji su nam se dopali. Zato 

ćemo spomenuti neke od njih, na koje bi (pored ovde opisanih) definitivno trebalo da obratite pažnju: S one 

strane (Zrinko Ogresta) 1 ; Panama (Pavle Vučković); Zvizdan (Dalibor Matanić); Ti mene nosiš (Ivona Juka); 

Poslednji vuk (Jean-Jacques Annaud); Dnevnik jedne tinejdžerke (Mariella Heller); i jedna antipreporuka 

Bunker (Nikias Chryssos). Naravno, nikako ne treba zaboraviti ni najnoviju adaptaciju Magbeta (Justin 

Kurzel), ali verujemo da ćete u ovom mesecu Šekspira imati i više nego dovoljno prilika da pogledate ovo 

ostvarenje na velikom platnu. Čak i ako niste ljubitelj drame, verujemo da će vas barem vizuelni aspekti filma 

hipnotisati. No, pored svih navedenih filmova strane kinematografije, mi vam predlažemo jedan prijatno 

čudan film. 

Dama iz kombija 

Iz nekog nepoznatog razloga film preveden kao Dama iz dvorišta, Dama iz kombija (The Lady in the Van 

- Nicholas Hynter) je, kao i njena glavna junakinja, duboko skriveni dragulj. Otišao sam očekujući laku 

komediju, a dobio nešto sasvim osamdeset i peto. Alen Bennett, (scenarista filmova Ludilo kralja Džordža 

i Istoričari), je lik sopstvene drame kada mu se jednog jutra beskućnica, koja se predstavlja kao Gđa Meri 

Šepard, uvezla kombijem u dvorište i ostala da živi tu narednih 15 godina. Film 

kome je nekako uspelo da ukombinuje misteriju, komediju, filozofiju umetnika, 

malko tragedije, taman da vam zasuze oči, ali bez i trunke melodrame. Maggie 

Smith je dugi niz godina igrala ulogu Gđe Šepard u pozorištu, gde ju je očigledno 

dovela do savršenstva. Njena gluma je još jedan dokaz da talenat ne opada sa godinama, 

činjenica koju, nažalost, većina scenarisita uporno ignoriše. 

Kad vam dođe jedan od onih dana, kad vam se gleda nešto, a nemate blagu vezu 

šta, najtoplije vam preporučujem Damu iz dvorišta. Jedan mali, zabavan i kvalitetan 

film. 

1 

Treba napomenuti kako domaća (čitaj regionalna) kinematografija ima sve više i više filmova koji se bave ratim 

zločincima danas, ali ne i samim ratom i njihovim zločinima tokom njega. Da li je to možda malecki, ali prvi korak 

koji nas odvodi od do besvesti iskorišćene teme rata? Možemo samo da se nadamo. 

38 39

INTERVJU 

INTERVJU 

O, divni novi 

svete koji imaš 

baš takve ljude 

Zorica Bečanović-Nikolić je profesorka 

Filološkog fakulteta na katedri za Opštu 

književnost i teoriju književnosti. U nastavi 

i u okviru naučnih istraživanja bavi 

se Šekspirovim stvaralaštvom, kao i vezama srednjovekovnih 

i renesansnih književnosti u Evropi. 

Kao jednog od vodećih stručnjaka u zemlji za pitanja 

Šekspirovog stvaralaštva, bila nam je čast da joj 

postavimo nekoliko pitanja o ovom slavnom piscu. 

Prvo da Vam se zahvalimo što ste prihvatili i izdvojili 

vreme da date intervju za KuŠ. 

Meni je uvek drago da vidim šta rade mladi ljudi, 

tako da mi je zadovoljstvo. 

Za početak, da li biste mogli da nam opišete Vaš 

prvi susret sa Šekspirom? 

Mislim da je to bio film Franka Zefirelija Ukroćena 

goropad, sa Elizabet Tejlor i Ričardom Bartonom, 

gledala sam ga na televiziji sa roditeljima i bratom kad 

sam bila u nižim razredima osnovne škole. Budući 

da sam u ranom uzrastu umela burno da negodujem, 

u porodici su me zadirkivali da ličim na – Katu. Za 

vreme studija su me kolege i prijatelji, sasvim suprotno, 

prozvali Mirandom, zbog želje da u svemu nađem 

nešto lepo i pozitivno. To su, međutim, šaljive asocijacije. 

Prvi pravi doživljaji su dve predstave JDP-a iz 

poznih sedamdesetih: Otelo u kojem je Dezdemonu 

igrala Đurđija Cvetić, i danas mi je teško da zamislim 

Dezdemonu ikako drugačije do kao – divnu, veliku 

glumicu Đurđiju Cvetić. Otelo je bio Gojko Šantić, a 

Stevo Žigon genijalno otelovljen Jago. Druga predstava 

je Kralj Lir sa Ljubom Tadićem u glavnoj ulozi. 

Sećam se inteziteta predstave, posle koje vraćajući 

se kući, dugo nisam mogla da izustim ni jednu reč. 

I, najzad,: Bogojavljenska noć Petra Zeca u pozorištu 

„Dvorište“, rane osamdesete. Ivica Klemenc kao Fest, 

dvorska luda, Dragan Zarić kao vitez Tobi Štucalo. 

Razigrana, zabavna, čista radost. Gledala sam je nekoliko 

puta, sve dok sam imala koga da pozovem i 

povedem u pozorište. Na kraju sam jednom otišla i 

sama. To je sve bilo pre studija i prvih pravih čitanja 

Šekspira. 

Kad smo već kod studija, kako Vam se čini 

stav današnje omladine prema Šekspiru? 

Kada se mladi ljudi potrude da pročitaju, mislim 

da u potpunosti razumeju Šekspira. I ne samo 

zato što ga ima u popularnoj kulturi, već zato što dopire 

do najtananijih kutaka svakog bića, zato što je 

„indiskretan“, što svakom mladiću i svakoj devojci 

govori nešto o njemu samom, o njoj samoj i o svetu 

oko njih. To vidim na časovima, u razgovoru sa studentima. 

A kad zajedno pogledamo Hamleta iz 2000, u 

režiji Majkla Almereide, sa Itanom Houkom u glavnoj 

ulozi, svima postaje jasno da je taj Hamlet mogao biti 

tu, među nama, u učionici. 

Čini nam se da ni jedan drugi pisac nije imao 

toliko različitih, ponekad i suprotnih, tumačenja. 

Tumačili su ga socijalisti, feministkinje, psiholozi, 

dramaturzi apsurda itd. Da li mislite da bi se Šekspiru 

dopao toliki broj interpretacija ili je ipak bio 

konzervativniji i bliži klasičnom, „elizabetskom“ 

izvođenju? 

Šekspir svakako nije mogao znati ni za šta drugo 

osim za elizabetsko izvođenje. Ima, međutim, jedno 

mesto u Juliju Cezaru, koje govori da mu nije bila strana 

fantazija da će se njegove reči izgovoriti u njemu 

nezamislivim i nepoznatim kontekstima. Kasije, pred 

samo ubistvo Cezara, kaže: 

„Kroz kol’ko li će, kol’ko vekova 

Uzvišen ovaj prizor što ga sad 

Glumimo mi da bude izvođen 

U državam još nerođenim 

Na jezicima sad još nepoznatim“ 

(Julije Cezar, III, 1) 

“How many ages hence 

Shall this our lofty scene be acted over 

In states unborn and accents yet unknown!” 

(Julius Caesar, III, 1) 

To se odnosi na jezike i kulture, na budućnost koju je 

slutio ili o kojoj je maštao. Različite perspektive koje 

ste pomenuli samo su varijacija na temu recepcije u 

dalekom budućem vremenu, na nepoznatom jeziku... 

ovde je „nepoznati jezik“, jezik nepoznate teorije, estetike, 

ideologije... 

Da li možete da se setite nekog tumačenja koje 

je i Vas iznenadilo? 

Kao primer kreativnog i pronicljivog čitanja 

koje nije očigledno na prvi pogled, uvek navodim 

feminističko i psihoanalitičko tumačenja u tekstu 

Odsutna majka u Kralju Liru iz pera Kopelije Kan. 

Ona je ukazala na nešto što je vekovima promicalo tumačenju: 

da je u samom liku kralja Lira, autoritarnog 

oca, u trenucima njegove najveće osetljivosti i ranjivosti 

simbolički prisutna, skrivena, osetljiva, povredljiva 

„majka“. To je bio elizabetanski naziv za (žensku) 

bolest histeriju. Lir kaže: 

„Kako histerija srce mi nadima! 

Hysterica passi!Dole, tugo što se dižeš! 

Mesto ti je dole.“ 

(Kralj Lir, II, 4) 

„O! How this mother swells up toward my heart 

Hysterica passio! Down thou climbing sorrow! 

Thy element’s below“ 

(King Lear, II, 4) 

...I to niko vekovima nije komentarisao. 

U negativnom smislu me je „iznenadila“ Viola kao 

hermafrodit u Bogojavljenskoj noći koja se igra u SNP 

u Novom Sadu, u režiji Egona Savina. Deluje nategnuto. 

40 41

INTERVJU 

INTERVJU 

U Vašoj knjizi U traganju za Šekspirom između 

ostalog spominjete i različite teorije zavere o „pravom“ 

piscu Magbeta, Henrija V, Mletačkog trgovca 

itd. Zašto se, po Vašem mišljenju, određeni broj 

ljudi danas prosto utrkuje da dokaže kako je Vilijem 

Šekspir bio samo sin kožnog trgovca (ili u najboljem 

slučaju paravan za nekog drugog), a ne 

jedan od najvećih pisaca u istoriji? 

To uglavnom potiče iz Engleske i mislim da se 

uglavnom tiče klasnih predrasuda. U osnovi svega je 

nemogućnost da se prihvati plebejsko poreklo genija 

i bez univerzitetskog obrazovanja. Poznavanje rimske 

književnosti i istorije se, međutim, kao što kaže Stenli 

Vels, priređivač Oksfordskog izadanja Šekspirovih 

Sabranih dela, može pripisati vrsti osnovne/srednje 

škole kakvu je Šekspir morao pohađati u Starfordu. 

To su čuvene „gramatičke škole“ u kojima su đaci po 

osam sati dnevno, od šeste/sedme do šesnaeste godine, 

učili latinski i engleski, prvo sričući, potom čitajući i, 

najzad, prevodeći u oba smera rimske pisce: Vergijila, 

Ovidija, Horacija. Seneku, Cicerona, Plutarha. Toliko, 

kaže Stenli Vels, latinski danas ne uče ni studenti 

klasične filologije na najboljim univerzitetima. Uz 

veliki dar jezičkog izražavanja, prirodnu inteligenciju, 

pronicljivost i sposobnost „hvatanja u letu“ svega što 

je bilo svojstveno eliti, Šekspir iz Straforda je mogao 

napisati opus koji mu se pripisuje. Nije morao biti 

ni Erl od Oksforda, ni Fransis Bejkon. A za stihove i 

dramaturgiju je bio talentovan bar koliko i Kristofer 

Marlou. 

Kad smo već kod lićnosti Šekspira, šta mislite 

o čemu ili kome bi pisao da je kojim slučajem živ 

danas? 

Ako zaključimo po analogiji, tražio bi „dobre 

priče“ kod drugih pisaca, kod istoričara, a vrlo verovatno 

i kod novinara i od njih pravio svoje, još bolje 

drame. To je interesantno, on nema mnogo originalnih 

zapleta, već ih je uglavnom preuzimao od drugih pisaca, 

prepoznavao u njima dramsko jezgro i od toga 

pravio uzbudljive dramske tekstove. 

Kada se krene u čitanje i proučavanje Šekspirovog 

dela, obično se počinje sa „velikom četvorkom“ 

1 . U vašim radovima, pak, najviše se 

bavite njegovim istorijskim dramama. Šta Vas je 

privuklo njima? 

U knjizi „Šekspir iza ogledala“ htela sam da na 

primeru recepcije Šekspirovih istorijskih drama pokažem 

primenljivost koncepta koji je Pol Riker nazvao 

„sukobom interpretacija“. Iz perspektive tzv. „starog 

istorizma“ i nekih modernističkih tumača, Šekspir 

je shvatan kao glasnogovornik tjudorske monarhije 

i neko ko je doprineo širenju tzv. „tjudorskog mita“. 

Jednog državnog ideološkog konstrukta. Iz perspektive 

postmodernizma i „hermeneutike sumnje“, Šekspirova 

slika sveta je nestabilna, ironična, podrivana, 

subverzivna. Imala sam, dakle, teorijski, naučni razlog 

da se bavim baš istorijskim dramama. Međutim, ono 

što mislim da je važniji razlog i zbog čega stvarno ne 

krijem svoj afinitet prema istorijskim dramama, jeste 

to što one predstavljaju – anatomiju politike. Što doprinose 

opštoj političkoj pismenosti, i što svakome 

mogu pomoći da postane subjekat kritičkog mišljenja. 

I da se pri tom zabavi učeći. Ono što je Makijaveli 

saopštio jezikom političke teorije, Šekspir je – uprizorio. 

A istovremeno ih je protkao humorom, nekad 

crnim, a nekad vedrijim. 

Da li je, po Vašem mišljenju, Henri V bio idealni 

kralj ili, pak, makijavelistički ratni zločinac? 

Henri V je kod Šekspira predstavljen kao 

“pozitivni makijavelista“: nisu svi njegovi potezi bili 

moralni, ali je sve činio u interesu zajednice za koju 

je bio odgovoran, to jest engleske države. Francuzi, 

međutim, i te kako imaju razloga da u njemu vide ratnog 

zločinca. Kod Šekspira je to tek naznačeno, ali 

dovoljno da lik Henrija V deluje ambivalentno. Neki 

kažu da cela drama izgleda kao čuveni crtež koji koriste 

psiholozi: nekim ljudima izgleda kao zec, a drugima 

kao patka. 

Vaša omiljena predstava koja se trenutno izvodi 

u domaćim pozorištima? 

Mislim da je Mletački trgovac u režiji Egona 

Savina, sa Draganom Mićanovićem kao Porcijom 

i Predragom Ejdusom kao Šajlokom, savremeni 

„klasik“ našeg pozorišta. Gledala sam tu predstavu 

kad je počela da se dalje, ali sudeći po reakcijama studenata 

koji o njoj uvek govore s velikim entuzijazmom, 

rekla bih da se drži i da je još uvek živa, zabavna, 

provokativna. 

Koje ekranizacije njegovih drama smatrate najboljim? 

Hamlet iz 1964. u režiji Grigorija Kozinceva. 

Šostakovič je pisao muziku za taj film. Kurosavini 

filmovi Ran (1985, Kralj Lir) i Krvavi presto (1957, 

Magbet). Sve ekranizacije Orsona Velsa: Magbet 

(1948), Otelo (1952), Zvona u ponoć (1966)... Zanimljiv 

trougao između Šekspira, Orsona Velsa i 

savremene američke stvarnosti snimio je Gas van Sant 

u filmu Moj lični privatni Ajdaho. 

Koji od njih biste preporučili nekome ko nije ranije 

imao dodira sa Šekspirom? 

Film U traganju za Ričardom, koji je režirao Al 

Paćino i u kojem sâm igra Ričarda III. To je dokumentarno-igrani 

film iz 1996, i čini mi se kao najbolji 

način da sa Šekspirom „pređemo na ti“. 

Takođe, koja je vaša omiljena ekranizacija 

Magbeta? 

Što se tiče Magbeta, pod velikim sam utiskom 

najnovije verzije, iz 2015, koja je upravo prikazana na 

Festu, u režiji Džastina Kurecla, sa Majklom Fasbenderom 

i Marion Kotijar. Usudila bih se da kažem da je 

to, za mene, možda najbolji Magbet na filmu. 

Omiljena slika i pesme? 

Sad kad me pitate, ne mogu vam reći jednu, ali 

volim sve Tarnerove slike. A za poeziju Posvećenje 

Džona Dona i Mizera Miloša Crnjanskog. 

Za kraj, zamolili bismo Vas za neki citat iz 

drame ili soneta? 

U mladosti sam se, možda, divila svetu kao 

Miranda iz Bure, koja kaže: „O brave new world, that 

has such people in’t!“, „O, divni novi svete koji imaš 

baš takve ljude“. To „brave new world“ upotrebio je 

Haksli za ironičan naslov svoje antiutopije „Vrli novi 

svet“. Sada mi je svakako bliža perspektiva Mirandinog 

oca, čarobnjaka Prospera, koji, pomalo jetko, 

pomalo gorko, pomalo ironično, kaže: „’Tis new 

to thee“, „Tebi je on nov“... Blisko mi je i njegovo 

poređenje ljudskog života sa građom za snove: 

„...Mi smo građa od koje se prave 

Snovi, i naš mali život nam je snom zaokružen.“ 

(Bura, IV, 1) 

„...We are such stuff 

as dreams are made of, and our little life 

is rounded with sleep“. 

(The Tempest, IV, 1) 

1 

(Hamlet, Kralj Lir, Magbet i Otelo) 

42 43

Lartpulartizam 

KESKIFO JE ŠETAO GRADOM RAZ- 

MIŠLJAJUĆI O SVOM ŽIVOTNOM 

PUTU I BUDUĆOJ PROFESIJI… 

Audicija! 

KADA MU JE POGLED PRIV- 

UKAO ULIČNI PLAKAT 

NEĆE MORATI DA SE 

ODREKNE SNA O SLAVI 

I VERNOJ PUBLICI! 

AUDICIJA JE PROŠLA 

DOBRO, BIO JE SIGURAN 

DA JE ON NOVI TEZEJ, ILI 

LISANDAR 

ALI SREĆA JE PREVRTLJIVA. ZNAMO ŠTA 

JESMO ALI NE ZNAMO ŠTA SVE MOŽEMO 

BITI! 

M. K.

KuŠ! april 2016

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?