KuŠ! septembar 2016

oj 08, septembar 2016. 

KuŠ! 

Kulturno-umetnički špajz 

Intervju: 

Vladimir Gvojić 

Zemlja čuda Luisa Kerola 

Ričard Dad - majstor 

vilinskog slikarstva 

North Force - 

Nisu momci krivi 

što su besni 

Velika piramida 

Povratak u školu

KuŠ! 

Kulturno-umetnički špajz 

broj 08 septembar 2016. 

Reč urednice 

str. 3 

Iz meseca u mesec 

str. 4 

1:18 

Reč urednice 

„Jer gde je mnogo mudrosti, mnogo je brige, i ko umnožava znanje umnožava muku.” - Knjiga propovednikova, 

Urednica: 

Jovana Nikolić 

Lektor: 

Aleksandra Vujić 

Dizajneri: 

Filip Abramović 

Mirjana Karanović 

Marko Kolarović 

Autori: 

Igor Belopavolović 


(MoonQueen) 

Uroš Vučenović 

(Logoreik) 

Aleksandra Vujić 

Tamara Živković 

Saradnici: 

Andrej Pipović 

Ana Samardžić 

Marija Stojković 

Branislav Vujčić 

Dama s hermelinom 

str. 6 

Zemlja čuda Luisa Kerola 

str. 12 

Filmska muzika 

str. 16 

Poslednji 

dani u pustinji 

str. 20 

Ričard Dad 

– majstor 

vilinskog slikarstva 

str. 24 

Vlastimir 

Đuza Stojiljković 

str. 30 


str. 34 

Dear diary notebooks 

str. 8 

Jefimija – prva 

srpska pesnikinja 

str. 14 

North Force - Nisu 

momci krivi što su besni 

str. 18 

Terazije 40 

str. 22 

Logikus neizbežnus 

str. 28 

Čitati muziku 

– Stiven King 

str. 32 

Intervju – Vladimir Gvojić 

str. 38 

Nismo ni korak odmakli od glinenih tablica na kojima su stari Atinjani zapisivali svoje misli preko noći, da bi 

ih ujutru brisali i kretali u nove pobede uma nad nerazumljivošću sveta. Naše obrazovanje, ali mnogo važnije, naši 

sistemi vrednosti se i dalje zasnivaju na velikoj sedmici koja je promovisala atinska Akademija, poslednje uporište 

filozofske misli Evrope pred naletom varvara sa istoka. Iako to više nije očigledno i mnogi bi rekli da je prevaziđeno, 

postmoderna je proširila granice ali još uvek ih nije obrisala. Čovek je u antici imao pravo da se nazove slobodnim 

ako je vladao nekom od sedam slobodnih veština. Danas priznajemo da postoji malo više od sedam zanimanja koje 

čoveka mogu uzdići na životnom putu, ali je poenta i dalje ovladati onim što čovečanstvo oplemenjuje na nekom 

nivou. Znanje i upornost su poluge kojima se veština osvaja, a koji je mesec pogodniji za priču o znanju od septembra, 

meseca koji se skoro uvek ilustruje škloskim klupama. 

Zbog toga ćemo u septembarskom broju, umesto sedam slobodnih veština, započeti jedan drugi serijal broja 

sedam koji nam je podario antički svet, a to je sedam svetskih čuda. Kada se Napoleon Bonaparta krajem 18. veka 

našao u Egiptu, prilikom pogleda na čuvene piramide rekao je svojim vojnicima da ih sa njihovih vrhova posmatra 

40 vekova. To je 40 vekova svedočanstava o veštini koju je čovek doveo do savršenstva i time osvojio besmrtnost. 

Osim toga, slučajnost je dovela da se u ovom broju određeni broj tekstova bavi zvezdama. Jedan bioskop i jedan 

fudbalski tim dele ime inspirisano nakadašnjim simbolom patriotizma, ali nažalost u današnje vreme oba postaju i 

simboli dekadencije oslobođene svakog šarma. Napušteni bioskop koji oživljava usled napora grupe entuzijasta i 

razrušeni hangar KPGT-a u kojem se igra predstava North Force na način svojstven ovim područjima postavljaju 

pitanje - pod kojom se to zvezdom rađa naša urbana kultura ? 

Uveli smo i novu rubriku, KuŠ !-ov dese(r)t za kraj za sve ljubitelje lista i spiskova. Naša divna saradnica se u 

ovom broju bavi slikama koje za temu imaju povratak u školske klupe. Školske klupe mogu da promene svoju formu, 

ali u ma kojem obliku fotelje da sada sedite morate znati – sa vašim učenjem nikada nije završeno. Godine nisu 

izgovor. Učenje je veština koja se brusi od postanka sveta do njegovog, nadajmo se ne skorašnjeg, kraja. 

Sunčani septembar, šareni školski pribor , udobne klupe i 

dobre zvezde, želi vam 

Urednica 


crtež na koricama 

Maja Zorić 

Povratak u školu 

str. 44 

Strip 

str. 50 

Pišite nam Vaše predloge, kritike, sugestije, pitanja i pohvale, naša adresa je: 

casopis.kush@gmail.com 

2 3

IZ MESECA U MESEC 

Premijere 

Muzika 

Muzika 

Izlozbe, muzeji 

Mada nije premijera, svakako preporučujemo da 

pogledate predstavu oko koje se diglo dosta prašine 

poslednjih meseci i to 

06. septembra : Sumnjivo lice, Mixer house. 

Pored toga, predlažemo vam i tri premijera, tri 

klasika – Šekspir, Bergman i Bora Stankovič 

17. septembar: Hamlet, Jugoslovensko dramsko 

pozorište 

Beogradska premijera 22. septembar: Jesenja 

sonata, Atelje 212 

24. septembar: Kostana, Srpsko narodno pozorište 

Rocher Band, orijentalni etno ansabl, održaće 

koncert 25. septembra u Sava Centru. Ovaj ansambl 

nastaje 2008. godine, a do sada je zabeležio 

brojne koncerte, kako na domaćoj sceni tako i u 

inostranstvu. Repertoar ovog sastava čine brojna 

dela u rasponu klasike, minijatura, pa sve do filmske 

muzike, etno, džeza i evergrin standarda. Cena 

ulaznice je 800 dinara, a koncert počinje u 20h. 

Po prvi put pred domaćom publikom nastupiće 

Chan Marshall, poznatija pod umetničkim 

imenom Cat Power. Ova alternativna zvezda 

pojavila se sredinom devedesetih godina, a njen 

jedinstven glas ostao bi u uspomeni svakom ko bi 

ga čuo. Njena mešavina folk, bluz i pank muzike, 

sa proživljenim poetskim tekstovima, impresionira 

publiku i kritičare. Koncert će se održati u nedelju 

11. septembra, sa početkom u 20:30h u Domu 

omladine. Cena karte iznosi 1.500 dinara. 

U subotu, 10. septembra, u Domu omladine, 

koncert će održati američki garažni rok sastav Tav 

Falco’s Panther Burns. Domaću podršku 

pružiće sastav VIS Limunada. Koncert počinje u 

21h, a cena ulaznice će od prvog septembra iznositi 

1.500 dinara, dok će na dan koncerta cena biti 1.800 

dinara. 

Američki kantri rock bend, Slim Cessna’s 

Auto Club, održaće koncert 30. septembra u 

Domu omladnine. Koncert će početi u 21h, a cena 

ulaznice od prvog septembra iznosi 1.500 dinara, a 

na dan koncerta će iznositi 1.800. dinara. 

Do 14. septembra u prostorijama Radio televizije 

Srbije otvorena je izložba mozaika Borislava Nježića. 

Na istoj lokaciji, do 16. septembra, otvorena je 

izložba slika Dragoša Kalajića Vitez svetlosnog 

reda. 

Do 15. septembra u Muzeju pozorišne umetnosti 

otvorena je izložba Vlastimir Djuza 

Stojiljkovic, autorke Biljane Ostojiž. 

Izložba 10. Međunarodnog bijenala karikature 

Zlatni osmeh 2016. otvorena je u Beogradskom 

zoološkom vrtu do 30. septembra. 

Do 17. septembra u Biblioteci grada Beograda 

otvorena je izložba Slikovna putovanja 

po Svetoj Gori. Sveta Gora na 

akvarelima i digitalnim crtezima Daga 

Petersona i Tima Vajnera. 

U galeriji SANU otvorene su dve izložbe: 

Vizantijsko graditeljstvo kao inspiracija 

srpskih neimara novijeg doba do 15. 

Septembra i Svet srpske rukopisne knjige 

(XII-XVII vek) do 30. septembra.

SLIKA MESECA 

SLIKA MESECA 

Dama s hermelinom 

Njegovo malo srce udara dok 

beži pred hladnom cevi 

lovca. Preskače prepreke 

veštinom životinje koja u 

genima čuva razmišljanje glodara i gracioznost 

mačke. Nema tog lovca koji je brži od njega. 

Međutim, i lovci su se dosetili trika. Sateran je u zamku. 

Sigurna travnata površina livade nestala je i pred njim 

se proteže dugačak blatnjavi put. Blato je verni pratlac 

ljudi. Fuj. Malo srce udara kao ludo dok zatvara oči i 

okreće se ka svom progoniocu. Poslednje što vidi je cev 

koja mu se naslanja na njušku. Čega se odreći, života 

ili dostojanstva ? Malo srce prestaje da kuca. Hermelin 

uvek radije bira smrt nego prljavštinu. 

To je legenda o životinji belog krzna, koja bi radije 

pustila da je uhvati lovac nego isprljala svoje krzno 

bežeći. U ovu legendu učitana je drvena vrlina kraljeva 

odabranih od strane viših sila - vladar mora umreti, pre 

nego uprljati svoju čast. Vladar mora biti kao hermelin. 

Zato vladar ubija stotine ovih životinjica kako bi 

na svom purpurnom ogrtaču nosio njihovo belo krzno 

sa crnim tufnama – repićima. Višeslojna simbolika 

pretrajava vekove. Milanski vojvoda Ludoviko Sforca 

znao je to kada je stavio hermelina u ruke svojoj lepoj 

ljubavnici Čečiliji Galerani. Iz Firence je došao najbolji 

slikar da je ovekoveči sa simbolom njegove moći i 

pravične vladavine. 

- Leonardo, molim vas, uhvatite desni profil. I 

nisku crnih bisera dovezenih iz Španije. Nosiće jednostavnu 

haljinu po modelu Izabele Aragonske. Želim da 

se na ovom portretu prirodnom lepotom moje ljubavi 

oslika sva slava vladavine doma Sforca. 

Tako i bi. Mlada Čečilija tek je napunila šesnaest 

godina kada su je iz svog skromnog doma poslali 

na vojvodin dvor. Opčinjeni njenom lepotom, ali 

i britkim umom, dobrim obrazovanjem i talentom za 

poeziju, dvorjani su je prihvatili kao sebi ravnu. Tek nakon 

svadbe Ludovika Sforce Izabelom d’Este, mladom 

koja mu je obećana po rođenju, njihova veza moraće da 

bude okončana i to udajom Čečilije za čoveka bogatog, 

poštenog i diskretnog, kako prilike nalažu. Međutim, 

svima je bilo jasno da je u godinama provedenim na 

dvoru ona bila vojvodin saputnik, saborac i savetnik iz 

senke, političar koliko i dama, i oslonac svom ljubavniku. 

Leonardo da Vinči 

piše : MoonQueen 

Na nekoj od 

mnogih prebojenih verzija slike Leonardo joj je iza leđa 

prikazao vrata – moguće ona kroz koja je nečujno otišla 

sa dvora, neprimetna kao što su i u stvarnosti bila. 

Pojava životinje belog krzna na ovoj slici može 

se objasniti nekolicinom činjenica. Kako su istraživanja 

pokazala slika je prebojena više puta i može se govoriti 

o tri verzije. U početku je ovo trebao biti običan portret 

kojem je kasnije dodata životinja čiji je izgled tokom 

stvaranja slike još jednom promenjen. Godinu dana pre 

nego što će Leonardo početi sa portretom Čečilije Galerani, 

Ludoviko Sforca dobio je Orden hermelina koji 

će postati njegov lični amblem. Savremenici su ga nazivali 

Belim hermelinom a pojava životinje na slici može 

biti odraz ljubavi ali i slikarevog suptilnog odavanja 

počasti patronu. 

Ne bi bio prvi put ni da se Leonardo poigra sa 

simbolikom imena one koju portretiše. Naime, moguće 

je da pojava životinje ima veze i sa prezimenom Galerani, 

s obrizom na to da je starogrčka reč za ovu vrstu 

glodara galê (γαλῆ) ili galéē (γαλέη). Slikar je učinio 

slično nekoliko godina ranije na portretu Žinevre de 

Benči predstavljajući granu smreke koju su latini nazivali 

juniperus. 

Zanimljivo je da se Dama s hermelinom danas 

ne čuva ni u Italiji ni u Luvru. Ako želite da je vidite 

uživo (a to vam najtoplije preporučujem jer je osećaj 

pred njom neopisiv - bejah, videh, doživeh) moraćete 

da odete severnije, sve do Krakova i muzeja Čartorijski, 

zadužbine sa zbirkom umetničkih dela poljskog 

plemića Adama Čartorijskog koji je krajem 18. veka 

sakupljao umetnine po Evropi i stvarao ovu bogatu 

kolekciju. 

I kada sledeći put budete videli kraljevski ogrtač 

razmislite o ovome – svaka crna tufna je jedan hermelinov 

repić. U odnosu na kraljeve Evrope Kruela de 

Vil je čist amater. 

14 7

MLADI I KREATIVNI 

Dear Diary 

notebooks 

Autorka cvetnog brenda 

Dear Diary notebooks je 

Maja Zorić, rođena 1991. 

godine u Čačku. Nakon gimnazije 

upisala je Fakultet 

likovnih umetnosti u Beogradu, 

gde je završila osnovne i 

master studije na slikarskom 

odseku. Maja kaze da, pošto 

za njenu struku nema mogućnosti 

zaposlenja u našoj 

zemlji, a nije želela da se preda, 

pokušala je da iskoristi 

veštine koje poseduje radeći 

nešto što voli i stvarajući 

proizvode koje i sama svakodnevno 

koristi. To su blokovi, 

beležnice, dnevnici, putopisne 

sveske… 

dnevnici, blokovi, ukoričene sveske, dnevnici postoje u dva formata: 

A6 (10x15 cm) i A5 (15x21 cm) 

Sadrže 60 listova (120 strana) 90 gramskog papira 

14 9

MLADI I KREATIVNI 

O svom brendu Maja govori: 

Dear Diary je naziv koji sam sama osmislila. 

Predstavlja upravo onaj odnos 

koji imam prema sveskama čija je svrha 

da budu dnevnici. 

Ovi dnevnici nisu samo to. Mogu biti blokčići za svakodnevna 

zapisivanja, shodno tome postoje u varijanti 

Svaki dezen je unikatan, svaki blokčić je ručno rađen 

Njena iskustva i fotografije pogledajte na blogu: 

majazoric.wordpress.com 

sa linijama, a mogu biti i crtački i oni su praznih, belih 

listova. 

Oni su sve samo ne obični. 

Svaka korica ovih blokova osmišljena je unapred i 

pažljivo islikana akvarel tehnikom na papiru. Zatim 

skenirana i tako prebačena u digitalni svet otpočinje 

izgradnju dezena uz razne kombinacije ideja, varijacije 

oblika i tekstura pozadina koje takođe sama izrađujem. 

Svaki dezen je unikatan, svaki blokčić je ručno 

rađen uz saradnju sa jednom lokalnom štamparijom. 

Inspiracija dolazi direktno iz prirode, pa su osnovni 

motivi i polazište botanički, uz izuzetke, pa tako postoji 

više kolekcija (kao npr. Letnja) i one će nastajati 

tematski. 

Nekoliko puta sam izrađivala i dezene po narudžbini, 

što mi je bilo pravo zadovoljstvo jer sam znala 

da ćemo i kupac i ja obradovati osobu posebnim dizajnom 

napravljenim samo za nju/njega. 

Dezeni su digitalno štampani, sa mat plastifikacijom 

koja korice štoto od habanja i vlage. 

Postoji i lastiš koji zadržava korice blokova od otvaranja. 

Oni su pažljivo odabrani, a koloritno i pojedinačno 

uklopljeni uz dezen sa korica svakog bloka. 

Ovi dnevnici, blokovi, ukoričene sveske, dnevnici 

postoje u dva formata: 

A6 (10x15 cm) i A5 (15x21 cm). Sadrže 60 listova 

(120 strana) 90 gramskog papira. 

U planu su neki pravi crtački blokovi, sa većom 

gramažom papira, za 

one koji žele da se upuste 

u umetničke avanture. 

Sve njene proizvode, dezene, radove i fotografije možete pronaći na Facebook stranici Dear Diary 

notebooks i Instagram profilu dear_diary_notebooks. 

Želimo vam srećan i živopisan septembar! 

Pošto voli da putuje i 

istražuje nove predele, 

poseduje i svoj blog koji 

je trebalo da služi isključivo 

predstavljanju radova, 

međutim našao je 

svrhu u deljenju njenih 

putopisa, analognih fotografija 

i ostalih misli 

koje voli da podeli sa 

svetom. Njena iskustva 

i fotografije pogledajte 

na blogu: 

majazoric.wordpress. 

com 

Naš predlog u ovom 

broju je da obradujete 

sebe povodom početka 

nove školske/radne godine 

nekim od proizvoda 

koje Maja brižljivo i 

stručno dizajnira za vas. 

10

ČITAM I SKITAM 


Zemlja cuda Luisa Kerola 

Jednu od najsmelijih ženskih likova u celokupnoj književnosti za decu, 

Alisu iz zemlje čuda, svako od nas je makar nekada upoznao – bilo kroz knjigu, 

film, crtani ili neku ilustraciju. Alisa i njene dogodovštine nakon pada 

kroz zečju rupu bile su i ostale deo popularne kulture na kojoj su odrastale 

generacije, ali ko je zapravo ta Alisa i kako je ona pokrenula lavinu spekulacija 

o Luisu Kerolu koje i dan danas intrigiraju njegove obožavaoce? 

Čarls Latvidž Dodžson, 

poznatiji kao Luis Kerol, 

predavao je matematiku 

na Univerzitetu u Oksfordu. 

On se sprijateljio sa dekanom 

ovog univerziteta, ali i sa njegove 

tri ćerke s kojima je provodio 

većinu svog vremena – Lorinom, 

Editom i Alisom Lidl. Jednom 

prilikom njih troje su se vozili 

čamcem i na insistiranje najmlađe, 

Alise, kojoj ta vožnja nije bila 

dovoljno interesantna, Dodžson je 

smislio priču o avanturama u zemlji 

čuda. Alisi Lidl se ta priča toliko 

dopala da je naterala Dodžsona da 

joj napiše knjigu, što je on nekoliko 

godina kasnije i uradio. 

No, pričati priče maloj deci i nije 

toliko intrigantna stvar. Dodžson 

je pored matematike i izmišljanja 

neverovatnih priča imao još jednu 

opsesiju koja je navela njegove 

< 

proučavaoce da posumnjaju da 

odnosi između njega i devojčica 

nisu bili čisto prijateljski – fotografiju. 

Čarls Dodžson je često bio okružen 

decom – družio se s njima, pričao 

im priče, pisao neobična pisma, 

razgovarao sa njima u vozu, na ulici, 

u parku, pred roditeljima i guvernantama. 

Mnogi veruju da je to 

radio samo zbog toga što je po svojoj 

prirodi bio detinjast i „koristio” 

je decu kako bi neometano puštao 

i tu stranu svoje ličnosti na slobodu. 

Međutim, ima i onih koji nisu 

tako tolerantni prema ovakvom 

tipu druželjubivosti, te u Dodžsonovoj 

fascinaciji decom prepoznaju 

nešto nastrano. Proučavaocima je 

posebno bio interesantan njegov 

odnos sa Alisom Lidl. 

Dodžson i Alisa bili su jako bliski. 

On joj je skoro svakodnevno 

pisao pisma, a jednom prilikom joj 

je čak tražio da mu pokloni uvojak 

svoje kose, što bi se moglo tumačiti 

kao „ljubavnički” zahtev. 

Pojedini proučavaoci smatraju da 

je Dodžson zaista bio zaljubljen 

u Alisu, koja je imala samo četiri 

godine kada su se upoznali, ali da 

je bio svestan da emocije koje gaji 

prema njoj nisu društveno prihvatljive 

te se trudio da ih potisne. 

Iako nema čvrstih dokaza da je on 

prema Alisi osećao nešto više od 

prijateljstva, postoje svedočanstva 

koja nas mogu navesti da u to posumnjamo. 

Prvenstveno su to Alisine fotografije. 

Među mnogima koje je 

Dodžson napravio, jedna se posebno 

ističe – na njoj Alisa pozira u 

bašti, sa samo šest godina, odevena 

u iscepanu haljinu koja joj je 

spala sa ramena i koja joj otkriva 

deo grudi. Bez obzira što se na ovoj 

fotografiji nalazi dete, odeća, Alisina 

poza i njen pogled odišu erotikom. 

No, ovo nije usamljeni slučaj Dodžsonovog 

izleta u dečju pornografiju. 

On je često fotografisao male 

devojčice, uglavnom nage u u nepremerenim, 

smelim i erotskim pozama. 

I to sa kakvim trudom! On je 

nakon fotografisanja slao svoje slike 

umetnicima koji su ih dorađivali bojama 

i od njih pravili nešto što nalikuje 

ulju na platnu. Naravno, ne treba 

ovaj slučaj posmatrati van vremenskog 

okvira u kom se odigravao. U viktorijanskoj 

Engleskoj je fotografisanje 

dece bila uobičajena stvar. Dečja 

nevinost se povezivala sa božanskim, 

te su se umetnici trudili da je na bilo 

koji način ovekoveče. Ali, Dodžson 

je otišao korak dalje. 

Naime, u muzeju u Parizu pronađena 

je još jedna fotografija koju je načinio 

Dodžson na kojoj je Alisina starija 

sestra Lorina. Dodžson ju je fotografisao 

skroz golu kada joj je bilo dvanaest 

godina. Fotografisati decu je bila 

jedna stvar, ali fotografisati devojčicu 

u pubertetu u to doba bilo je nešto 

sasvim drugačije. U prilog tome idu 

i izmene koje je Dodžsonov prvi biograf 

načinio pišući biografiju ubrzo 

nakon piščeve smrti. Biograf je namerno 

umanjivao godine dece s kojima 

se Dodžson družio, jer verovatno 

da tada druženje sa malom decom 

nije bilo ništa neobično, ali druženje 

sa adolescentima ne bi prošlo bez 

velike hajke. 

Da je Dodžson prešao granicu pristojnog 

ponašanja svedoči i odnos sa 

porodicom Lidl koji se 1863. godine 

naglo prekinuo. Do današnjeg dana 

niko nije otkrio zbog čega – porodica 

Lidl o tome nikada nije pričala, 

a stranice Dodžsonovog dnevnika iz 

ovog perioda su iscepane. U jednom 

pismu koje je Lorina napisala sestri 

Alisi otkrivene su naznake zbog 

čega je moglo doći do ovog razlaza 

sa Dodžsonom. Ona je napisala kako 

je rekla mami da je Dodžson postao 

previše naklonjen Alisi i da je njihova 

majka zbog toga rešila da mu zabrani 

da dolazi kod njih. No, ne zna se koja 

se istina krije iza ovog pisma – da li 

je Lorina zaista rekla mami istinu, ili 

je samo pokušala da je ukloni sa traga 

da između nje i Dodžsona postoji 

nešto. 

Da li je zaista Luis Kerol gajio nešto 

više od simpatija prema devojčicama 

i da li se između njega i sestara 

Lidl desilo nešto više od druženja i 

izmišljanja priča, ne može se sa preciznošću 

tvrditi. No, koja god istina 

da je, jedno je sigurno – iz njihovog 

prijateljstva ili ljubavi rodio se jedan 

veliki klasik književnosti koji je 

zasigurno ulepšao detinjstvo velikom 

broju dece širom sveta. 

piše: Tamara Živković 

14 12 15 13



Jefimija - 

prva srpska 

pesnikinja 

Supruzi despota Jovana 

Uglješe prva polovina 

života bila je ispunjena 

srećom i blagodetima. 

Rođena je u bogatoj vlastelinskoj 

porodici, bila je kći kesara Vojihne. 

Udala se za Uglješu Mrnjavčevića 

koji je postao vladar 

južnih oblasti srpskog carstva. 

Nakon tolike sreće, valjda zbog 

nekog surovog balansa, sudbina 

joj je udelila sve same nesrećne 

okolnosti. Umrli su joj otac i četvorogodišnji 

sin, zatim je u boju 

kod Čermomena 1371. godine 

poginuo i njen muž. Izgubila je 

materijalna bogatstva i društveni 

dignitet. Potom se zamonašila, 

kako su običaji srednjeg veka 

nalagali, pa je otišla u državu 

kneza Lazara, koji je poginuo u 

Kosovskoj bici 1389. te je ona 

ostala i bez zaštitnika. 

Spisi monahinje Jefimije su značajna 

umetnička ostvarenja srpske 

književnosti druge polovine 14. 

veka. Takođe su i bitna dela primenjene 

umetnosti jer su zlatarski 

i veziljski radovi. Taj srednjovekovni 

običaj izvođenja teksta 

u materijalu dostigao je estetsko 

jedinstvo u Jefimijinim radovima, 

koji su izuzetan spomen o srednjovekovnom 

dobu. 

Jefimijina dela ostvareni su kao 

sastavni delovi materijalnih predmeta 

koji se daju na dar. Monahinja 

te svoje darove naziva „prinošenijem”. 

Sva tri spisa napisana su u 

prvom licu jednine. U Jefimijine 

spise ugrađeno je i izrečeno duboko 

osećanje koje je opsedalo 

monahinju Jefimiju. I baš zbog 

toga Jefimijina „prinošenija” se u 

velikoj meri razlikuju i izdvajaju 

od ostalih književno-umetničkih 

dela ispisanih na materijalu. 

Tuga za 

mladencem 

Uglješom 

Despotici je u Seru umro 

sin jedinac, „mladenac” 

Uglješa (prema srednjovekovnim 

shvatanjima 

doba čovekovog života, uzrast 

„mladenac” je prvo doba i traje 

do četvrte godine). Uglješa je sahranjen 

u manastiru Hilandar blizu 

dede Vojihne. Jefimija je želela da 

ostavi spomen svom prerano izgubljenom 

sinu, pa je darivala Hilandaru 

jednu malu dvostruku ikonicu 

(diptih). Na jednoj ikonici umetnik 

je izrezao Bogorodicu sa mladim 

Hristom u naručju okružene prorocima, 

a na drugoj sveto Trojstvo 

okruženo apostolima. Obe ikone 

uokvirene su srebrnim okovom 

i ukrašene biserom i poludragim 

kamenjem plave i crvene boje. Na 

poleđini ikonica nalazile su se srebrne 

i pozlaćene ploče na kojima 

su urezane Jefimijine reči. Ovo 

delo predato je na dar manastiru 

Hilandaru pre Maričke bitke. Danas 

se Jefimijin dar čuva u riznici 

manastira Hilandara. 

Čitavo delo čine dve duže rečenice. 

Na prvom delu ikonice Jefimija 

iznosi osnovne pojedinosti o samoj 

ikonici. Na drugom delu se obraća 

Isusu i Bogorodici, traži umirenje 

za dušu jer nakon gubitka sina ne 

može da se oslobodi tuge. Lični 

odnos prema bolu iskazan je u 

poslednjim rečima gde Jefimija 

kaže da hrišćanskom majkom ne 

bi trebao toliko da vlada bol, ali ne 

može da izdrži jer je njena ljubav 

prevelika. 

Natpis je prvi objavio Nićifor 

Dučić, a njegovo izdanje uskoro je 

preneo Ilarion Ruvarac i razjasnio 

istorijsku osnovu teksta. Dučićevo 

izdanje preuzeo je Ljubomir Stojanović 

i kasnije Lazar Mirković 

uneo u svoju monografiju o monahinji 

Jefimiji. 

Moljenje 

gospodu 

Isusu Hristu 

Oko trideset godina nakon 

što je nastalo delo Tuga za 

mladencem Uglješom, monahinja 

Jefimija darovala je 

još jedno svoje delo manastiru Hilandaru. 

To je bila zavesa za carske 

dveri (srednje dveri na ikonostasu 

nazivaju se carske). Sada je u hilandarskoj 

riznici. Zavesa je izrađena 

od teškog, crvenog, svilenog 

atlasa, a vezena je zlatnom i 

srebrnom žicom i svilenim koncem 

u boji sa izvezenim likovima 

Isusa Hrista, Jovana Zlatoustog i 

Vasilija Velikog. Na dva čista polja 

je izvezen tekst Moljenja gospodu 

Isusu Hristu. Ikonica je nakon 

darivanja povezana sa zavesom. 

Lični doživljaj majke sada se javlja 

u rečima moljenja koja su upućena 

Isusu Hristu. 

Pored ravaničkog uticaja, 

ikonografija Jefimijine zavese prati 

retku struju predstavljanja Jovana 

Zlatoustog i Vasilija Velikog na 

carskim dverima. Ideja je bila da 

se Jovan Zlatousti i Vasilije Veliki, 

kao nosioci liturgije, prenesu i 

priblize iz prvog pojasa oltarskog 

prostora na dveri. Ne zna se pouzdano 

da li je zavesa veziljski rad 

monahinje Jefimije. 

Ne može se zanemariti činjenica 

da postoje izvesne stilske i 

grafičke sličnosti između zavese i 

pokrova. Ornament u vidu lozice 

sličan je onome sa pokrova za 

mošti kneza Lazara. Njen udeo u 

toku stvaranja ovih dela morao je 

biti veoma značajan. 

Pohvala 

knezu Lazaru 

Leta 1402. godine, Jefimija 

je sastavila pohvalu svom 

zaštitniku knezu Lazaru. 

Kada je Jefimija stvarala 

ovo delo, Lazar je već imao svetiteljski 

kult. Postao je glavni junak 

srpskih spisa o Kosovskom 

boju, a kod Jefimije se javlja kao 

pobednik. Njena Pohvala predstavlja 

najznačajnije svedočanstvo 

kulta kneza Lazara. Pohvala knezu 

Lazaru izvezena je pozlaćenom 

žicom na crvenom atlasu od 

kojeg je načinjen pokrov. Čitavu 

površinu pokrova uokviruje ornament 

i bordure koju čini lozica 

sa trolistom čiji je srednji krak 

izdužen. Uokvirenu površinu ispunjava 

tekst pohvale. Jefimija je 

koristila ligature kako bi uštedela 

prostor. Tekst je izvezen veoma 

vešto, a prema sredini su slova sitnija 

i gušća. 

Pokrov je namenjen manastiru 

Ravanici za ćivot sa moštima svetog 

kneza Lazara. Prilikom Velike 

seobe Srba, ćivot i pokrov preneti 

su u fruškogorski manastir Vrdnik, 

a 1942. mošti su prenesene u 

Beograd. Jefimijin pokrov danas 

se nalazi u Muzeju Srpske pravoslavne 

crkve u Beogradu, a kovčeg 

sa moštima u Sabornoj crkvi. 

Pohvala na pokrovu za ćivot predstavlja 

poslednji rad monahinje 

Jefimije. 

Jefimijini spisi predstavljaju 

redak slučaj neposrednog odnosa 

prema nepoznatom protografu. 

Zbog toga tekstovi na srebrnoj 

ploči i atlasu pružaju pouzdane osnove 

za proučavanje njenog jezika 

i stila. Njen pravopis potpuno prati 

pravilnost i stanje u srpskoslovenskom 

u 14. veku. 

Svojim „prinošenijima” 

i spisima Jefimija je proizišla iz 

najvrednijih tokova srpske umetničke 

i književne tradicije. Takođe 

je ostavila trajno svedočanstvo o 

jedinstvu ličnog doživljaja i jakog 

književnog predanja. 

piše: Aleksandra Vujić 

14 15

Iz ugla muzike 

Iz ugla muzike 

Filmska muzika 

Većina nas voli da se povremeno opusti uz kokice, pivo/sok i 

film. Gledanje filmova se smatra jednim vidom zabave, ali 

da li je samo to? Film je oblik umetnosti koji je, kao i 

drugi oblici umetnosti, namenjen publici. Povezanost 

sa drugim umetnostima (književnost, muzika, slikarstvo...) je 

neizbežna. E, pa, ako ne pretpostavljate, tema teksta će biti upravo 

njihova korelacija . 

Od nastanka filma muzika je bila njegov sastavni deo. 

Tokom ere nemih filmova muzika je zauzimala važno mesto 

u prenošenju filmske ekspresije. Evolucija muzike koja 

je pratila neme filmove podrazumeva u početku izvođenje 

klavirskih improvizacija poznatih melodija kompozitora 

klasične muzike (Mocart, Betoven, Bah, Čajkovski...) i 

jednog izvođača, a zatim kako je zainteresovanost publike 

rasla, građeni veći bioskopi, broj instrumentalista angažovanih 

da svira uz projekciju se postepeno povećavao 

dok nije dostigao veličinu orkestra. Takođe, prvobitno 

muzika koja je pratila pokretnu sliku nije bila ni u kakvoj 

vezi sa njom, pa određena raspoloženja i karakteri u 

filmu nisu mogli biti verodostojno ispraćeni (vesela muzika 

kada ne bi trebalo i obrnuto itd.) najverovatnije zbog toga 

što dirigentu nije bilo omogućeno da vidi film pre projekcije. 

Međutim, ovaj problem brzo je bio saniran od strane kompanija 

filmskih distributera koji su počeli da štampaju uputstva za 

muzičku pratnju u kojima su postojale indikacije za raspoloženja. 

Iako su, kao što je već pomenuto, neme filmove pratile publici 

prepoznatljive melodije u početku, ubrzo je bio poručen i prvi originalni 

komad za ostvarenje Ubistvo vojvode od Giza. Muziku za njega je napisao 

poznati kompozitor Kamij Sen-Sans 1907. godine. Ovo je kasnije dovelo do 

toga da kompozitori pišu originalne komade za određena ostvarenja, i izdvojilo 

one koji sup o tome postali poznati. Vremenom dolazi i do bliže saradnje reditelja i 

kompozitora i ta saradnja i do danas traje. 

Od pojave zvučnog filma 1927. godine (prvi zvučni film Dzez pevač) filmska muzika brže evoluira. 

Uža saradnja reditelja, kompozitora i scenarista, koji zajedno predstavljaju esenciju filma, tokom tridesetih, 

četrdesetih, pedesetih godina dvadesetog veka dovodi do poboljšanja audio-vizuelne koherentnosti. 

Da li je i koliko muzika potrebna na filmu? Naravno da je potrebna. Ona je jedan od glavnih elemenata koji 

gledaocu može da prenese emocionalnu, narativnu i metatekstualnu informaciju, direktno ili indirektno. Svakako, 

trebalo bi imati na umu da filmska muzika nije samo određena kompozicija koja se nalazi u filmu, već da ima više 

aspekata filmske muzike. Nijedan film, pa čak ni mjuzikl, ne podrazumeva postojanje i trajanje muzike sve 

vreme njegovog trajanja. Bilo bi zamorno. Dakle, ključni aspekti filmske muzike zapravo leže u 

izbalansiranom odnosu zvuka, muzike i tišine. 

Filmsku muziku su pisali mnogi poznati klasični kompozitori dvadesetog 

veka, kao što je već pomenuti Sen-Sans, zatim Sergej Prokofjev (npr. za ostvarenje 

Aleksandar Nevski ), Geršvin, Hačaturijan i Šostakovič koji je verovatno 

bio najplodiniji među pomenutima pošto je napisao muziku za 34 

filma. 

Kompozitori koji su stekli popularnost pišući isključivo muziku 

za film su brojniji od klasičnih kompozitora, a neki od njih su: 

Henri Mancini, Maks Štajner, Alfred Njuman (prepoznatljiva 

je špica za 20th Century Fox), Bernard Herman (najpoznatiji 

po saradnji sa Hičkokom na njegovom ostvarenju Psiho. 

Zaslužan je za najprepoznatljiviju scenu u filmu, pošto je 

ubedio Hičkoka da umesto tišine koju je hteo, iskoristi 

kratak muzički segment), Enio Morikone, Dzon Vilijams, 

Hans Cimer... Na mnoge od ovih kompozitora su uticali 

klasični kompozitori pre svega romantizma, a najsnažniji 

uticaj je imao Vagner, najverovatnije zbog njegove ideje 

o sveobuhvatnom umetničkom delu. Kako god bilo, 

njegov uticaj se kod savremenih autora može sagledati 

kroz korišćenje lajt motiva u filmskoj muzici (određena 

tema vezana za određeni lik – Star Wars, the Lord of the 

rings...), muzika koja prati fizičko kretanje na sceni, mitski 

heroji, monumentalne sage... 

U današnje vreme sve učestalije je korišćenje popularne 

pop, rok, hip-hop itd. muzike na filmu i ove se numere nalaze 

na soundtrack-ovima filmova. Kventin Tarantino je jedan od 

reditelja koji se koristi ovakvom muzikom u svojim filmovima i 

do filma Kill Bill odbijao je da angažuje kompozitora. 

Da ne dužim dalje, muzika koja se koristi u filmovima može biti 

već postojeća, popularna ili klasična, može biti originalna i pisana za 

baš taj jedan određeni film. Pitanje je koliko muzika iz nekog filma može 

sama za sebe biti umetničko delo i može li se održati bez filma? Pa, svakako 

ima dobre i loše muzike na filmu i van njega. Da bi filmska muzika bila dobra 

mora sadržati određene estetske principe. Koncert filmske muzike koji se održao pre 

neki dan u Beogradu dokaz je da ima dobre filmske muzike koja se može izdvojiti i izvoditi 

samostalno. 

piše: Marija Stojković 

16 17

DILETANT O POZORIŠTU 

DILETANT O POZORIŠTU 

Predstava North Force 

KPGT 

premijera 25. avgust 

Nisu momci krivi što su besni 

U 

ruiniranom 

hangaru 

jedne od zgrada koje 

ulaze u sastav pozorišta 

KPGT okupila se 

grupa huligana, navijača Crvene 

zvezde, blejača, sitnih dilera i 

velikih govornika, koji ne znaju 

šta će sa sobom, sa svojom 

mladošću, snagom, energijom a 

ponajviše vremenom. Neki su već 

i sami postali ruine, jer su im tela 

pretrpela noževe, neki su još uvek 

deca koja smeju da piju samo sok, 

a postoji i ženska strana priče. 

Deca, ostavljena na ulici, uglavnom 

skupljena iz sirotišta ili 

porodica koje u njima podstiču 

ovakav način razmišljanja, u svojoj 

očajničkoj potrebi za osećajem 

pripadnosti, našla su spas u 

ljubavi prema jedinim stvarima 

koje ih nikada neće izdati – drugovima 

i Zvezdi. 

Ljubav se pominje u grotesknoj 

odi Zvezdi, gde se tekst pesme 

pisane voljenoj ženi prilagođava, 

i to ne mnogo, ljubavi prema timu. 

No, i ta pesma pogađa poentu – 

dečaci su zaljubljeni u Zvezdu 

jer je to jedina vrsta ljubavi koju 

su ikada dobili i koju smatraju 

da je dozvoljeno osećati. Iako se 

određeni emotivni naboj oseća 

između Bojane (Magi El-Asrag), 

i njenog najboljeg druga iz detinjstva 

Šoneta (Nikola Petrović), 

ta romansa samo je nagoveštena 

Mi nikada nismo bili picke! 

i ostavljena da istruli zajedno sa 

spaljenim đubretom i njihovom 

mladošću. 

Najveća dinamika na emotivno- 

intelektualnom planu odvija 

se između dvojice pripadnika 

stare generacije, dvojice samoproklamovanih 

vođa. Oni su dva 

lica iste medalje, ali dovoljno različiti 

da ćete uhvatiti sebe kako 

birate stranu, skoro nesvesno. 

Prvi je Duje (Marko Panajotović) 

vatreni navijač još od detinjstva, 

dečko kojeg je porodica usmerila 

ka Zvezdi, u svojoj suštini pravedan 

i donekle razuman. Preuzima 

ulogu vođe jer je svestan da 

neko to mora biti a niko od okupljenih 

nema potencijala da 

balansira laboratorijski osetljive 

nervne završetke dugmića koji 

pokreću ubilački nagon članova 

grupe. Njegova antiteza je Skar 

(Jovan Zdravković), navučen na 

adrenalin tuče, progonjen mržnjom 

prema Grobarima, posebno 

jednom, koji mu je zamalo uništio 

vid, čovek bez kontrole, manijakalno 

konfliktan i besan. A kao 

i kod ostalih navijačkih grupa, 

ono što tim „vođama” daje snagu, 

jeste naravno bezimena, razjarena 

grupa sledbenika. Grupa pluta od 

agresije do depresije koja se možda 

i nameće kao glavni uzrok cele 

polemike. – Što danas da se bijemo? 

– Pa nedelja je, šta drugo da 

radimo? – citat je kojim se može 

objasniti štošta. Oni ne idu u 

škole. Nemaju poslove. Porodice, 

i ako imaju, ne dotiču ih. Zaboravljeni 

od svih, oni su uistinu 

bezimeni „junaci” North Force-a 

(Predrag Vasić, Igor Marković, 

Pavle Grebenar, Luka Pavlović, 

Jovan Bulat i Nemanja Petrić.) 

Potreba za herojima opisana je 

kroz sukob generacija i podsmeh 

starijih prema mlađima, pomešan 

sa prezirom. Dizanje u nebesa 

slavnih predaka koji su život dali 

za ideale (pokojni Krpelj, bog da 

mu dušu prosti!) i koji su najviše 

uradili (a ne kao ovi sada), takođe 

je momenat koji naše društvo 

reptitira na svim nivoima zajednice, 

pa i ovde. Mržnja je sila 

koja pokreće a najjača je prema 

Grobarima i muriji, mada je učitavanje 

majka neznanja, pa se 

dečaci (i jedna devojčica) rođeni 

mnogo nakon ratova devedesetih 

prepoznaju po zajedničkoj mržnji 

prema ustašama, Tuđmanu, albancima, 

ciganima… O svemu 

imaju stav i ne boje se da ga 

iskažu, što rečima što prangijama. 

Najmanje se, zapravo, govori 

o fudbalu, iako se mnogo govori 

o Zvezdi. 

Urbanost koja se potencira garderobom, 

tehnologijom i rečnikom 

negde na sredini predstave pokazuje 

svoje pravo lice, tj. naličje. 

U žaru emocija, poneti pesmom 

i napunjeni gorivom u vidu piva 

i mrznje prema zajedničkom neprijatelju 

(nekom tatinom sinu 

koji vozi BMW i navija za Lejkerse), 

naši junaci prave moderne 

barikade. Vatra, pesma, vođa 

sa bakljom na vrhu nabacanog 

đubreta i skoro simbolični krug 

koji prave svojim telima pokazuje 

suštinu modernog urbanog 

društva – ritualni ples praistorijskog 

čoveka koji slavi ono čega 

se boji i šta ne razume. Išarani 

zidovi hangara, veliki vođa postavljen 

u sredini poput totema i 

ritualno padanje u ekstazu usled 

pevanja himne pokazuju kako je 

urbano u ovom slučaju naličje 

primitivnog, a potreba čoveka za 

pripadnošću pokretačka sila koja 

poprima kobne razmere ako nije 

udružena sa brigom. 

Tokom velikog dela predstave 

gledalac se može zapitati – zašto 

sam ja beše došao na utakmicu…? 

I tek se onda prisetiti da 

se zapravo nalazi u pozorištu. 

Sirova sila i agresija koju iskazuju 

junaci potpuno briše granicu 

između glume i stvarnosti. 

Oni koji su imali prilike da prisustvuju 

sličnim razgovorima ili 

situacijama u životu mogu doživeti 

opasne flešbekove i dežavue, 

a onima sa slabijim srcem čak 

i ne preporučujem odlazak na 

Ovi moji klinci brate, to je država! 

predstavu. Ako vam se u jednom 

trenutku učini da će vas razjarena 

rulja prebiti, verujte, učinilo 

se i meni. Sa druge strane, kada 

se navijačko telo stopi u jedno 

urlajući refrene koji slave jedini 

klub vredan pomena, njihova energija 

zahvati i one koji sa tribina 

samo gledaju. U svakom slučaju 

ne preporučujem dolazak na ovu 

predstavu u crno-belim kombinacijama. 

I za kraj, moramo odati i priznanje 

vođama iz senke, a to su svakako 

Uroš Novović (režija), i dramaturškinja 

Milena Bogavac. 

piše: MoonQueen 

Jeidno što ti ostaje 

kada te svi zajebu 

su Zvezda i drugovi! 

18 19

DILETANT O FILMU 

Poslednji 

dani 

u pustinji 

Potražite film na vašem obližnjem festivalu 

Još od Skorsezovog 

Poslednjeg iskušenja Isusa nismo 

imali ovako zanimljiv i pre 

svega maštovit film o 

Mesiji 

Film Poslednji dani u 

pustinji doživeo je svoju 

premijeru još prošle godine 

na Sandens festivalu, ali, 

kao što je slučaj sa većinom 

festivalskih filmova, bilo je potrebno 

da prođe čitava godina 

ne bi li i mi imali prilike da ga 

odgledamo. 1 

Još od Skorsezovog Poslednjeg 

iskušenja Isusa nismo imali ovako 

zanimljiv i pre svega maštovit 

film o Mesiji (snuf filmovi 

kao što je Stradanje Isusovo ne 

spada u ovu kategoriju). Juan 

MakGregor (Ewan McGregor), 

1 Inače, da li ste primetili kako se film 

od prošle godine već smatra matorim. A da li bi 

za recimo Braću Karamazove rekli: „Ma to je 

knjiga još od pre sto godina“? A da li biste to 

rekli za Bibliju? 

jedna od retkih svetlih tački 

prikvela Star wars sage, ovog 

puta glumi ultimativne nosioce 

svetle i tamne strane sile – glumi 

ujedno i Isusa Hrista i Satanu. 

Reditelj i scenarista, Rodrigo 

Garsia (Rodrigo Garcija), se do 

sada dokazao kao reditelj psiholosko-porodičnih 

drama, pa 

ni ovde ne odstupa od onog u 

čemu je najbolji . Film se bavi 

kušanjem Isusa od strane đavola 

tokom njegovog četrdesetodnevnog 

posta u pustinji, pre 

nego što ode za Jerusalim. Prvi 

je porodični konflikt izmedju 

dve „brata” tj samog Isusa i 

đavola, a s obzirom na to da ih 

igra isti glumac lako možemo i 

zamisliti da je reč o blizancima 

koji se prepiru, svađaju i čikaju. 

I pored toga, naslućuje se da im 

je ipak stalo jednom do drugog 

i da iskreno žele da vrate ovog 

drugog sa krivog puta, ali njihovo 

dijemetralno različito tumačenje 

tog puta, tj. njihovog 

Oca, im to naravno ne dopušta. 

Bez obzira da li ste vernik ili 

ateista, ako dopustite sebi da 

uronite u „magiju” filma, verujem 

da će vam upravo scene 

izmedju njih dvojice biti ono 

najočaravajuće u ovom ostvarenju. 

Čak i ako izbacite „bratski 

odnos”, ovakakav prikaz Satane 

jeste jedna od maštovitijih 

u svetskoj kinematografiji. Niko 

drugi ne vidi đavola osim osobe 

kojoj se obraća. I ne šapuće nam 

nešto poput „ubij, kradi, laži”, 

već nas prosto suočava sa našim 

duboko skrivenim željama, a 

kao te želje, đavo se najćešće 

prikazuje Isusu noću i/ili kada 

je sam. On nije podlac, on zna 

da uživa i u malim stvarima i 

bori se protiv onog što on smatra 

nepravdom. Ukratko, Satana 

je naš ego, naš odraz u ogledalu, 

jedan deo našeg bića koji 

(možda?) moramo savladati ili 

se barem pomiriti s njim. Jedna 

od većih mana ovog filma je 

što nisu više potencirali priču 

izmedju ova dva lika. 

Za to vreme Isus upoznaje 

tročlanu porodicu Oca (uvek 

genijalan Kjaran Hajnds (Ciarán 

Hinds)), Majku na samrti 

(Ajelet Zurer (Ayelet Zurer)) i 

Sina (Taj Šeriden (Tye Sheridan)). 

I zamislite, Otac i Sin, 

mada se vole, ne znaju kako da 

komuniciraju jedan s drugimi 

i u krajnjoj liniji se ne poznaju. 

Otac ima sopstveno viđenje 

dečakove budućnosti, dok sin 

naravno ne želi ići putem koji 

mu je neko drugi zacrtao. Mada 

ni u jednom momentu ne vidimo 

samog Isusa kako preispituje 

naume svog Oca, paralela je 

više nego očigledna. Ovaj film 

se lako može gledati i kao 

priča o odrastanju tj. sazrevanju. 

Na kraju krajeva, ovo i 

nije film o čudesima, propovedima 

tj. nije film o sinu 

božjem Isusu, već film o 

čoveku Isusu i o njegovoj 

odveć ljudskoj strani. A tu 

DILETANT O FILMU 

ljudsku stranu prikazuje 

upravo kroz odnos sa porodicom, 

što svojom što 

tuđom. 

Reditelj korača po tankoj 

ivici žileta, pokušavajući 

da nam ne otkrije pravu 

„prirodu” Isusa, tj. da li 

je on stvarno božji sin ili 

mistik sa spektakularnim 

vizijama, ali ipak čovek. 

Ipak, da se naslutiti sa 

koje strane njegov vetar 

duva, na kraju filma vidimo 

i raspeće i smrt, ali ne 

i vaskrsnuće. To je samo 

jedan od mnogih malih 

„grehova” koje reditelj čini 

u ovom filmu, ali na kraju, 

kad se svi oni skupe ipak 

snižava celokupnu ocenu. 

Prvo, Isusove vizije izgledaju 

čudno i kao da je to 

celokupna njihova uloga 

u filmu. Ne govore nam 

ništa o samoj osobi koja ih 

ima, nisu nešto ni preterano 

vizuelno zanimljive i 

ne kažu nam da li su one 

stvarne ili je čovek koga 

gledamo prosto lud? Ovo 

zadnje i ne bi bilo toliko 

loše da sve to nije bačeno u 

vodu već pomenutim izostankom 

scene vaskrsenja. 

Ali poslednja scena filma 

je ta koja najviše začuđuje. 

Posle svega što smo videli, 

vraćamo se na kadar 

pustinje u koji odjednom 

ulaze izdaleka dvoje ljudi 

u farmerkama i slikaju se. 

Zatamnjenje, kraj. ŠKK?!! 

Još jedna od mana ovog 

filma jeste muzika, koja 

na momente ume biti očaravajuća, 

ali prosto kao da 

Reditelj 

korača po tankoj ivici žileta, 

pokušavajući da nam ne otkrije pravu 

„prirodu” Isusa, tj. da li je on stvarno božji 

sin ili mistik sa spektakularnim vizijama, 

ali ipak čovek 

joj tu nije mesto. Poput 

prevelikog šrafa je uglavljena 

na silu i umesto da 

nam dočara atmosferu i osećanja 

likova, prosto nam 

odvlači pažnju od samog 

filma. Isto važi i za kadrove 

pustinje. Ona jeste prelepa 

i hipnotišuća, ali na filmu 

gubi svoju draž ukoliko se 

ništa na platnu ne dešava 

pet minuta, samo pesak i 

kamenje. 

Malo šta se može reći da 

fali filmu, osim možda još 

koja scena sa đavolom, ali 

definitivno bi bio bolji da 

mu se oduzme koji nepotreban 

minut što sa početka 

što sa kraja... A malo i iz 

sredine. No, i pored svega 

toga Poslednji dani u pustinji 

je dobar film koji bih 

preporučio svakom verniku 

ili ne, s tim da treba 

imati na umu da ova priča 

odstupa od originalne, ali 

je ni u jednom momentu 

ne potcenjuje. I još jedno 

upozorenje za one sa malo 

čvršćim viđenjem Jevanđelja, 

a takođe i spojler 

alert – Isus u jednom 

momentu prekrši svoj 

četrdesetodnevni post. 

piše: Igor Belopavlović 

20 21

PRIČE IZ DUGOG 19. VEKA 


Terazije 40 

LULULULULUL 

Milan Jovanovic aktivno je učestvovao u 

Prvom svetskom ratu nakon čega se vraća u Beograd i 

obnavlja rad ateljea. Iz posla se povukao 1922. godine. 

Njegov sin bio je vajar Dušan Jovanović, a unuka Soja 

Jovanović, prva srpska pozorišna i filmska režiserka 

(režirala je prvi srpski dugometražni film u boji Pop 

Ćira i pop Spira). 

Godine 1903. u ulici Kralja Milana 

(danas Terazije 40) podignuta je 

prva zgrada u Beogradu namenski 

projektovana za fotografski atelje. 

Projekat je poveren arhitekti Milanu 

Antonoviću, koji je ovu zgradu uradio 

u Art Nouveau stilu. U prizemlju su se nalazili salon 

za prijem i prodavnica fotografija, a na spratu atelje 

i laboratorija. Zbog osvetljenja ceo zid sprata i krov 

bili su zastakljeni. Između dva rata, staklena fasadna 

površina zamenjena je zidom od opeke sa balkonom i 

ogradom od kovanog gvozđa. 

Iznad ulaza u pasaž, u trouganom zabatu, isklesan 

je monogram vlasnika ateljea upleten u stilizovane trake 

i vreže. Ispod zabata je, u veštačkom kamenu, izveden 

reljef nepoznatog autora sa neobičnom i u našoj sredini 

jedinstvenom predstavom dva Amora u cvetnom vrtu. 

Jedan sa velikom salonskom kamerom (atribut profesije 

vlasnika) fotografiše drugog koji plače. 

Dva su razloga zbog kojih reljef na fasadi ove 

zgrade veovatno niste primetili, iako ste pored nje 

mnogo puta prošli, a moguće u nju i ušli. Prvi je taj 

što prolaznici mahom ne obraćaju pažnju na fasade 

pored kojih prolaze. Drugi je upečatljiva crveno-bela 

tabla, postavljena niže od reljefa, koja odvlači pogled. 

Na njoj, ćirilicom, piše - Zvezda. Godine 1911. vlasnik 

zgrade daje dozvolu industrijalcu Milanu Šondi da u 

dvorištu njegovog ateljea dozida prostorije bioskopa 

Koloseum, koji će nakon Drugog svetskog rata dobiti 

ime Zvezda, po kojem ga danas znamo. 

Ko je bio vlasnik ove neobične zgrade na adresi 

Terazije 40? Bio je to dvorski fotograf Obrenovića i 

Karađorđevića, čovek školovan u inostranstvu, izuzetno 

obrazovan, čudnovat i zanimljiv, kum Branislava 

Nušića, miljenik umetnika i mnogih dama – Milan 

Jovanović. Uz to, rođeni brat slikara Paje Jovanovića. 

Milan Jovanović rođen je u Vršcu 1863. godine. 

Uz oca fotografa uči zanat a školovanje nastavlja u 

Beču, Minhenu, Parizu i Trstu. Bio je član i utemeljivač 

Srpskog fotografskog udruženja. 

Teme njegovih fotografija su najčešće portreti 

ali i vedute i panorame grada. Radio je kao fotograf 

Narodnog pozorišta u Beogradu zbog čega njegov 

rad obiluje portretima glumaca i glumica tog perioda. 

Mnoge od njegovih fotorafija Beograda postale su 

razglednice ili naslovne strane tadašnjih novina 

- Mali žurnal, Ilustrovani mali žurnal, Nedelja, 

Balkan, Ilustrovani Balkan, Orao, Večernje novosti. 

Zahvaljujući fotografskom iskustvu i znanju dobio je 

zvanično pravo da fotografiše i umnožava dela majstora 

renesanse i baroka koja se nalaze u zbirci firentinske 

galerije Ufici. 

Godine 1892. nagrađen je zlatnom medaljom 

na Zanatskoj izložbi u Vranju a naredne godine 

postaje dvorski fotograf Obrenovića. Zvanje dvorskog 

fotografa Crne Gore dobija 1896, godine. Prilikom 

smene dinastija na srpskom prestolu njegov položaj 

ostaće nepromenjen. 

U svom ateljeu s pocetka 20. veka, Milan 

Jovanović imao je najsavremeniju opremu za snimanje. 

Koristio je ferlauf i majolik tehnike, braon toner. 

Zabeleženo je najmanje sedam različitih pozadina, a ne 

treba sumnjati da ih je bilo još. Bavio se i slikarstvom te 

je prilikom reklamiranja ateljea pominjao da umetnički 

izrađuje slike masnim bojama na platnu po svakoj 

staroj fotografiji. Atelje je za probrane mušterije imao i 

luksuzni omot od finog papira. Posebnu ponudu činile 

su fotografije članova vladarske loze koje su na prelasku 

vekova bile izuzetno popularne. U ateljeu Milana 

Jovanovića bilo je moguće fotografisati se svakog dana 

od osam sati ujutru do sedam sati uveče. 

* * * * * * 

Sudbina zgrade na adresi Terazije 40 je takva da 

se danas gotovo i ne zna da je ona pogidnuta za potrebe 

ateljea dvorskog fotografa dveju država. Jedinstveni 

reljef na njenom pročelju zaslužuje više pažnje, pa, 

ako se setite ovog teksta dok ste u blizini, podignite 

pogled i pokušajte da raspoznate igru Amora i kameru 

u vrtu. Srećna okolnost je ta da je zgrada ipak ostala 

zapamćena i da je lako prepoznatljiva zahvaljujući 

bioskopu Zvezda, za koji možemo da se nadamo da 

neće biti zaboravljen poput ateljea Milana Jovanovića. 

piše : MoonQueen 

Milan Jovanović 

22 23



Ričard Dad 

majstor vilinskog slikarstva 

Ime viktorijanskog slikara Ričarda Dada je našoj sredini, što akademskoj što 

laičkoj, gotovo potpuno nepoznato. Iako je njegov status u žanru vilinskog 

slikarstva, kojem je dao posebno značajan doprinos i za koji se primarno vezuje, 

danas u velikoj meri rehabilitovan, on ipak ostaje jedno od onih nepravedno 

marginalizovanih imena čiji se radovi smatraju pre kuriozitetima nego li šta drugo. 

Kada se apstrahuju neki neizbežni konvencionalni žanrovski momenti na njegovim 

radovima neko sa malo istančanijim ili labilnijim senzibilitetom mogao bi zaključiti 

da poseduju vizionarski kvalitet, neobičnu oštrinu percepcije, koja se teško može 

definisati, ali koja svakako ne bi trebala biti data običnim ljudima. 

Vilinsko slikarstvo - U pitanju je žanr u kome su glavni protagonisti vile 

i koji je ponikao krajem XVIII veka, ali je svoju najveću popularnost i kreativnu 

kulminaciju dostigao tokom viktorijanske epohe. Na njegovo tematsko, vizuelno 

i ikonografsko konstituisanje nisu – kao što se to možda može očekivati – uticali 

bogata mitologija i folklor Britanskih ostrva, već različiti literarni predlošci, a 

primarno Šekspirove drame San letnje noći i Bura u kojima su ovi vilinski prototipovi 

različitim procesima iskrivljeni. Većina ostvarenja ovog žanra i predstavlja ilustraciju 

ovih Šekspirovih komada. Ipak, mora se naglasiti da podrobnije analize itekako 

otkrivaju ove mitološko-folklorne osnove kao i procese koji su doveli do njihove 

transformacije u svoje benignije viktorijanske vilinske verzije, što sve pruža obilje 

podataka o kolektivnim viktorijanskim strahovima i neurozama. 

Ričard Dad oko 1856. 

Majstorski udarac vilinskog 

drvoseče - detalj 

da se pridruži ser Tomasu Filipsu na njegovim putovanjima po Evropi i Bliskom istoku koja bi kulminirala 

posetom Egiptu. Na tom putovanju Dad, čiji je zadatak bio da napravi niz vizuelnih zabeleški (koje bi bile 

ekvivalent današnjim fotografijama) počeo je da pokazuje simptome paranoidne šizofrenije i razvija fiks-ideju 

da je on zapravo izabrani sin egipatskog boga Ozirisa čija je jedina svrha da uništi agente đavola na ovom 

svetu. Očigledno su ovakve deluzije izazvane specifičnim mizanscenom njegovog putovanja (u kombinaciji 

sa arhetipovima koje su mu prirodno nametali njegova sopstvena kultura i nasleđe). Sa ovakvim uobraženjima 

je neizbežno išla ideja da se te zapovesti sprovedu u delo, ali je posle niza potencijalnih kandidata u kojima 

je video ove zloduhe (među kojima je bio i njegov patron, pa, čak prilikom posete Vatikanu na povratku kući 

i sam papa) kao, žrtva pao njegov sopstveni otac. Dad ga je ubio brijačem na jednom usamljenom mestu, a 

zatim je preko Dovera pobegao u Francusku gde je uhapšen u blizini Fontenbloa. Godine 1844. je deportovan i 

Englesku i naposletku smešten na odeljenje za mentalno obolele kriminalce bolnice Bedlam. Tu će boraviti do 

1864. kada je prebačen u bolnicu Brodmur gde je i umro, 1886. godine. 

Tokom ovog perioda nastaje najveći deo Dadovih radova. Iako ih na prvi pogled karakteriše izvesna 

tematsko-žanrovska nekoherentnost, lako se može uočiti niz lajtmotiva koji će se u njegovom opusu provlačiti 

do samog kraja. Tu je uradio niz dela koja su protumačena kao amblemi njegove situacije, a posebno mesto 

pripada enigmatičnoj i čudesnoj slici Majstorski udarac vilinskog drvoseče. U pitanju je nesumnjivo njegova 

najbolja slika i jedno od remek-dela žanra vilinskog slikarstva. U ovom svom možda i najličnijem delu, Dadu je 

konačno pošlo za rukom da se oslobodi ograničenja literarnih predložaka koja su, na neki način, trasirala razvoj 

celokupnog viktorijanskog vilinskog žanra, da odbaci u najvećoj meri taj šekspirovski libreto i da kreira, iako 

su u njemu svakako ostale neke reference na ove drame, istinski originalno i upečatljivo ostvarenje na kome 

je radio gotovo deset godina, od 1855. do 1864. Sve ovo možda ne bi ni trebalo da nas previše čudi jer je slika 

nastala tako što je Dad, po sopstvenom priznanju, gledao u mrlje boje na platnu i u njima je, kao u onoj staroj 

veštini divinacije iz kapljice mastila, naslutio, video i materijalizovao sa vizionarskom jasnoćom aktere ove 

slike i sve njene ostale elemente. Upliv razuma je ovde bio sveden na najmanju moguću meru, a očigledno su 

neki drugi, podsvesni procesi bili na delu. 

Zamislite, dakle, da prisustvujete jednom zabranjenom skupu, sceni koja nije namenjena očima običnih 

smrtnika i počećete da naslućujete delić atmosfere ove slike. Vlati trave se nevoljno razmiču i pred vama se 

ukazuje jedan sasvim neobičan prizor. Ko su predstavnici tog tajnovitog 

vilinskog komonvelta, zašto su se svi staleži vilinskog društva, 

od kralja i kraljice, pa do dendijevski vulgarnog vilinskog 

polusveta, okupili ovde? Šta to tako pomno posmatraju? 

Ovakve asocijacije zaista duguju dosta nekim imanentnim odlikama njegovih 

slika, ali se situacija dodatno komplikuje kada se u čitavu priču uključi i Dadova 

biografija koja ilustruje kako se jedan lep san o talentu, prosperitetu i socijalnoj 

aklamaciji pretvorio u potpunu noćnu moru. Dadova životna priča koja je višestruko 

odgovorna za ovakve asocijativne komplekse, ali i za čitav niz predrasuda prema 

ovom autoru i njegovom delu. 

Ričard Dad rodio se 1817. godine u gradu Čatamu. Od najranije 

mladosti pokazivao je vanredan talenat za slikarstvo i bio je obdaren neobičnom 

imaginacijom. Godine 1834. njegova porodica se seli u London, gde će 1837. Dad 

upisati Kraljevsku akademiju i postati centralna ličnost grupe mladih talentovanih 

umetnika koja će sebe nazivati Klikom. Posle niza uspeha koje su postigle njegove 

rane slike (pogotovo one iz vilinskog žanra), Dad 1842. godine dobija priliku 

Odgovor na ova pitanja nam donekle pruža 

pesma naslovljena Eliminacija slike i njene teme – 

zvane Drvosečin majstorski udarac koju je sam Dad 

napisao 1865. i koja objašnjava identitet ličnosti 

slike i pruža neke nagoveštaje o njihovoj motivaciji i 

smislu scene. 

U centru kompozicije je vilinski drvoseča 

sa podignutom sekirom u rukama koji se sprema da 

raspoluti jedan lešnik. Svuda oko njega je šarolika 

menažerija likova (u svojoj pesmi Dad ih identifikuje 

Protivrečnost. Oberon i Titania 

24 25

Priče iz dugog 19. veka 

Priče iz dugog 19. veka 

ponaosob i o svakom ima nešto da kaže) koji posmatraju, razgovaraju, komentarišu predstojeći događaj u 

atmosferi neizvesnosti i anticipacije koja sugeriše da tu treba da se dogodi nešto veoma značajno, čak sudbinski 

za sve njih. Među likovima kao što su vilinski konjušar, patuljak monah, političar, vilinski kicoš, služavke, 

pedagog, pauk tkač itd. posebno se izdvaja figura „Patrijarha” ili „arhi-maga” (kako ga Dad naziva) koji i po 

liku, a ne samo po tituli, deluje kao arhetipski čarobnjak. U jednoj ruci drži zdepastu batinu, dok se drugom 

sprema da da znak drvoseči da izvede svoj (kako naslućujemo) sudbonosni udarac. Na širokom obodu njegovog 

šešira, ako se malo bolje zagledamo, uočava se niz figura: kočije kraljice Mab (u pitanju je prva od eksplicitnih 

šekspirovskih referenci na ovoj slici) koje vuku čudnovata hibridna stvorenja koja nalikuju ženskim kentaurima 

sa krilima. Iznad Patrijarha stoje Oberon i Titanija, monarsi vilinstana iz Šekspirove drame San letnje noći koji 

svojim prisustvom daju posebnu težinu i ozbiljnost ovom skupu. 

Da je za Dada ova slika imala poseban značaj govori, pored samog neuobičajenog procesa njenog 

nastanka, i činjenica da je u njeno gusto tkanje, tu fantastičnu vilinsku tapiseriju, inkorporirao i nekoliko veoma 

ličnih detalja. Tako se u jednoj od figura najviše zone, hemičara sa avanom i tučkom, može prepoznati lik 

Dadovog oca Roberta koji je i sam bio hemičar, dok lik samog drvoseče, slučajno ili namerno, ima kosu kakvu 

je autor ove slike nosio celog života 

Naravno, tek treba odgovoriti na pitanje: koji je smisao ove scene? 

Jedan konvencionalan odgovor (koji se može naći i na zvaničnom sajtu Tejt galerije gde se čuva ova 

slika) jeste da Drvoseča treba da raspoluti lešnik od koga će potom biti načinjena nova kočija za kraljicu Mab. 

Ona se, inače, pominje u čuvenom Merkucijevom govoru u Šekspirovoj drami Romeo i Julija gde se, između 

ostalog kaže, da su joj kočije načinjene od prazne lešnikove ljuske. Čini se da i sam Dad u svojoj pesmi podupire 

tu ideju kada pominje da Drvoseča treba da „Rascepi možda za Mab kočiju novu”. Međutim, autoru ovog teksta 

se to objašnjenje oduvek činilo prilično neadekvatnim za ostvarenje koje u sebi sadrži isuviše mistike i tenzije 

da bi bilo još samo jedna vizuelna iteracija isuviše eksploatisane šekspirovske tematike, pogotovo što se Dad u 

svojim stihovima pre poigrava sa tom idejom, nego što je uzima kao zvaničnu verziju. 

Postoji i druga teza, koja se daleko bolje uklapa sa celokupnom atmosferom slike. Naime, po njoj su 

svi akteri ove slike začarani, a sam sudbonosni čin sečenja treba da ih oslobodi dejstva nekakve kobne čarolije. 

Osnovu za ovu tezu nalazimo u sledećim Dadovim stihovima koji poručuju da su: „Vile, gnomi i elfi i njima 

slični pribegli / Da reše neki sumnjivi problem samo vilama znan... Moći čarolije silne da popuste / Što veže 

roba boljeg za goreg / Prevari dušu, telo, posed i kesu / Otključaju tajnu ćeliju ambisa mračnog / Moći što svoju 

žrtvu ne promaši nikad”. 

Ovi stihovi kao da predstavljaju podsećanje na jednu činjenicu koja je mučila i proganjala autora slike 

od trenutka kada je podlegao ludilu, pa kroz čitav njegov život proveden u inkarceraciji, njegovo uverenje da 

je sve podložno neumoljivom i tiranskom dejstvu sudbine, te moći što svoju žrtvu ne promaši nikad. Zbog toga 

se, naposletku, moramo zapitati (iako svesni da nikakvog definitivnog odgovora nećemo naći) ne predstavlja 

li Majstorski udarac vilinskog drvoseče, sa još nekim njegovim ostvarenjima, Dadov pokušaj da kroz svoju 

umetnost pobegne od svoje užasne sudbine, svoje tamnice, tajne ćelije ambisa mračnog, možda i spostvenog 

ludila, tog zova Ozirisovog čije je odjeke čuo celog života. 

piše: Branislav Vujčić 

Majstorski udarac vilinskog drvoseče 

26 27

USPUTNA FILOZOFIJA 

/= 

Logikus neizbežnus 

Da li ste se ikad našli u situaciji da vam 

neko kaže da ne može sve razumom da 

se prokljuvi, ili čak, da ne treba ni da se 

pokušava? Ako jeste, onda ste verovatno 

i sami iskusili izvesnu frustraciju koja 

pri susretu sa ovim stavovima može da se javi. 

Kako uopšte razgovarati sa nekim ko misli npr. da 

razum nije bitan ili pouzdan? Da li nas ikada razum 

izdaje? Naravno, toliko puta! Ipak, možda nije 

najpreciznije reći da nas je razum izdao, nego da ga 

nismo upotrebili kako treba? Možda je on kao alat 

(ili još bolje, kutija alata), koji možete da koristite 

na ispravan ili na pogrešan način, i koji morate uvek 

da održavate u dobrom stanju. Sva je verovatnoća 

da ste u situacijama kada vas je „razum izdao“ u 

stvari, koristeći isti taj razum, to i shvatili, i sa još 

malo razuma, na kraju i ispravili. Vaš razum, kao i 

sav alat, negujete, održavate, pa i popravaljate kad je 

to potrebno. Meni se čini da je nekorišćenje razuma 

greška, i moja namera će ovde biti da dam nekoliko 

razloga zašto mislim da je zapravo nemoguće, barem 

u nekoj meri, istim da se ne koristimo. 

Sad valja krenuti, kao i uvek, od početka. Šta je 

razum? Ugrubo bismo mogli reći da je razum sposobnost 

da se svesno osmisle ili objasne stvari, kako u spoljnom, 

tako i u unutrašnjem (psihičkom) svetu. Logika bi 

bila njegov sastavni, i verovatno suštinski deo, zato što 

svi uzimamo barem osnovne zakonitosti logike zdravo 

za gotovo. Na njima se temelji naša misao. Probajte da 

smislite jednu jedinu smislenu rečenicu bez da ih koristite. 

Mnogi bi ovde možda protestvovali, ali s druge 

strane, mnogi ni ne znaju kakvi su to uopšte zakoni. 

Ako ste vi jedan od njih, vama će danas biti divan dan! 

Upoznaćete se, konačno, sa neizbežnom potporom celokupne 

smislene čovekove misli, Atlasom našeg uma 

od kad postojimo! Ima ih 3. Spremni? 

1 

2 

Zakon 

3 

Zakon 

Zakon identiteta: svaka stvar jednaka je samoj 

sebi, a različita od drugih stvari; 

nekontradiktornosti: ništa ne može biti i 

ne biti u isto vreme; 

isključenog trećeg (ili srednjeg): sve 

mora biti ili ne biti u svakom datom trenutku. 

Bože, kako antiklimaktično! Zvuče tako banalno, 

tako zdravorazumski, da je lako zamisliti da neko 

na ovo reaguje sa jednim odlučnim sleganjem ramena. 

Pa šta? Sad odvojite nešto vremena i probajte da opovrgnete 

bilo koji od ovih zakona. Bez, naravno, da ih 

koristite. Srećno s tim. Ako se, nakon ove male mentalne 

akrobatike, slažete da nema izuzetaka za ove zakone, 

i ako su ovi zakoni suštinski deo razuma, onda 

biste se morali složiti da je razum barem donekle neophodan 

u bilo kakvom razmišljanju. 

Još jedan primer – pali ste niz stepenice i gadno 

zveknuli glavu. Lekar vam u toku pregleda kaže da 

postoji velika šansa da vam mozak od traume ne radi 

kako treba, i recimo da je u pravu. Recimo, takođe, da 

ni doktor ni vi ne znate tačno koji deo mozga će vam 

biti disfunkcionalan. Da li mislite da možete imati normalan 

život nakon toga? Šta god da mislite da vidite, 

čujete, osećate, razumete može biti jednostavno proizvod 

feleričnog dela. Čak i stvari koje vam se čine toliko 

očigledne i vredne da biste dali ruku za njih, mogu biti 

čista fantazija. Gde vas to ostavlja? To meni zvuči kao 

dobar put ka ludilu, gde sve može, ali i ne mora biti istina. 

Šta ako je to „deo mozga za logiku“, te ne shvatate 

USPUTNA FILOZOFIJA 

da može da bude ili crveno svetlo ili zeleno svetlo za 

vas, a nikako oba u isto vreme? Šta ako je to deo za 

memoriju, pa više ne znate koja su prava, a koja lažna 

sećanja? Svakako, ovo ne znači da barem neke stvari ne 

biste savršeno dobro ukapirali, vi samo ne biste znali 

kada je to slučaj... 

I ovde dolazimo do jedne slatke male 

začkoljice. Šta ako ste vi zaista jedan od tih koji su 

„udareni u glavu“? Prijatan dan vam želim. 

piše: Logoreik 

28 29

Prikaz izložbe 

Prikaz izložbe 

Vlastimir Đuza 

Stojiljković 

(1926-2015) 

Ne šetaj se gola, Očevi i oci, 

Sabirni centar 

U Muzeju pozorišne umetnosti, smeštenom u 

Božićevoj kući,u ulici gospodar Jevremovoj 19, ovog 

leta otvorena je izložba posvećena pozorišnoj delatnosti 

jednog od naših najprominentnijih glumaca koji nas 

je napustio prošle godine - Vlastimiru Đuzi Stojiljkoviću. 

U simpatičnom ambijentu jedne od najstarijih 

beogradskih kuća, izložene su fotografije nagrađenih 

i njemu značajnih predstava, kao i poslednjih pozorišnih 

i filmskih uloga, nekoliko karikatura i fotografija 

članova porodice. Kroz, mahom crno-belu fotografiju 

možete videti transformaciju Đuzinog lika od najranijih 

uloga, diplomske predstave Poslednji, Smrt trgovačkog 

putnika, Staklena menažerija, Sumnjivo lice, do 

poslednjih – Otac na službenom putu, Gospoda Glembajevi, 

Filomena Marturano. 

Izložba je otvorena do 15. septembra. Možete 

je posetiti svakog radnog dana od 9 do 18 časova, a 

ulaz je besplatan. 

Nagrađene predstave: 

* 

Na ludom belom kamenu (Sterijina nagrada 1972, za 

ulogu pukovnika Blauringa, Atelje 212), 

Večeras improvizujemo (Oktobarska nagrada grada 

Beograda 1983, za ulogu Frulice, BDP), 

Inspektorove spletke (Zlatni ćuran na Danima komedije 

1979, za ulogu Inspektora, BDP), 

Ženidba (Zlatni lovor-vjenac 27. Festivala jugoslovenskog 

filma MES, 1986, za ulogu Potkoljosina, BDP), 

Čaplja (Zlatni-lovor vjenac MES, 1986, za ulogu Monogamova, 

Atelje 212), 

* 

U dogovoru sa muzejom možete odgledati i jednu ili 

više snimaka predstava u kojima je Đuza glumio, kao 

što su : Čaplja, Očevi i oci, Ne šetaj se gola, Sabirni 

centar. 

Igraj, ili uopšte 

nemoj da igraš… 

… govorio je Vlastimir Đuza Stojiljković, 

rođen 1929. godine u selu Ražnju, u učiteljskoj porodici. 

Glumački debi imao je u Kruševackoj gimnaziji 

u Nušićevoj jednočinki Kirija. Kruševačko pozorište 

bilo mu je prva scena, dok je još bio učenik, 1946. Akademsko 

pozorište i poznanstvo sa Sojom Jovanović 

pomogli su mu u odluci da upiše glumu na Pozorišnoj 

akademiji u klasi Mate Miloševića. 

Stojiljkovićeva pozorišna karijera primarno se 

odvijala u dva pozorišta – Beogradskom dramskom 

i u Ateljeu 212. Odlaskom u penziju započeo je novi 

ciklus s četrdeset premijera. Tokom zivota ostvario je 

ukupno 152 pozorišne uloge. 

Svoj veliki talenat pokazivao je kroz repertoarsku 

raznovrsnost u drami, komediji, mjuziklu – u svim 

medijima i žanrovima. Voleo je uloge gubitnika (posebno 

draga bila mu je uloga Larija Dojla u predstavi 

Savremenog pozorišta Ko će da spase orača, 1967), a 

„duboko prezirao uloge ljubavnika”. 

Sa istim intezitetom, paraleno s pozorišnim, 

odvijao se radijski, filmski, televizijski i pevački angažman. 

U svim medijima ostala su kultna ostvarenja 

– emisija Zabavnik na Prvom programu Radio Beograda, 

serija Pozorište u kući, dečija emisija Na slovo, 

na slovo, filmovi u režiji Soje Jovanović - Diližansa 

snova, Pop Ćira i pop Spira, pesma Devojko mala, 

koju je otpevao za film Ljubav i moda postala je evergrin. 

Pozajmljivao je glas crtanim junacima od kojih 

je najprepoznatljiviji patak Dača kojeg većina nas i ne 

može da zamisli sa drugačijim glasom. 

piše: MoonQueen 

30 31

ČITATI MUZIKU 

ČITATI MUZIKU 

Uporište (The Stand) je apokaliptični horor roman objavljen 1987. godine. Nastao je proširivanjem novele 

Noćno surfovanje (Night Surf) iz zbirke novela Noćna smena (Night Shift). U ovom romanu se prvi put pojavljuje 

jedan od glavnih Kingovih negativaca, Randal Flag (Randall Flagg), koji je prisutan i u noveli Zmajeve 

oči (The Eyes of the Dragon) i serijalu Mračna kula. Ovaj roman inspirisao je mnoge umetnike. 

Bend Alarm snimio je pesmu The Stand čiji je tekst bio inspirisan ovim romanom, a i album Among the 

Living benda Antrax baziran je na ovom horor romanu. Početni stihovi „ Disease! Disease! Spreading the disease! 

With some help from Captain Trips, he’ll bring the world down to its knees” su referenca na smrtonosni 

virus iz romana, a u ostatku teksta primetan je i lik koji asocira na Randala Flega. Captain Trips je naziv virusa 

čiji naziv je King ukrao od nadimka Džerija Garsije (Jerry Garcia), koji je isti zaslužio zbog preterane upotrebe 

LSD-a. 

Članovi benda Antrax su obožavaoci Kingovog rada, pa su na osnovu novele Apt Pupil snimili pesmu A 

Skeleton in the Closet 1987. godine. Advokat diskografske kuće kojoj je bend pripadao pozvao je Kinga zbog 

rešavanja pitanja autorskih prava, a tada se ispostavilo da je Stiven King „fan” ove grupe, i pesme su snimljene 

uz njegov blagoslov. 

Stiven King 

Majstor kada je u pitanju horor fantastika, uspešni pisac, muzičar, kolumnista, režiser i scenarista, Stiven 

Edvin King, zaslužio je da se njegova brojna dela adaptiraju u druge medije. Inspirisao je različite filmove, serije, 

stripove, ali i razna muzička dela. Ta veza je bila uzajamna, pa zahvaljujući pojedinim pesmama mi danas 

imamo neke od njegovih najpoznatijih dela. 

Pank bend Ramones je 1989. snimio pesmu Pet Sematary po uzoru na Kingov istoimeni roman, a bila je 

namenjena filmskoj adaptaciji knjige. Pesma se nalazi na albumu Brain Drain, a njen nastanak prati zanimljiva 

anegdota. King je veliki obožavalac ove grupe, pa je pozvao članove benda u svoju kuću dok su nastupali u 

Mejnu, gde mu se dom i nalazi. Tokom posete, King im je dao primerak knjige Groblje kućnih ljubimaca Di Di 

Ramonu. Basista benda povukao se u podrum i nakon sat vremena se vratio sa tekstom pesme. 

Bend Twisted Sister se na omotu albuma Stay Hungry iz 1984. godine zahvaljuje Kingu na inspiraciji 

prilikom stvaranja istog, dok je danski bend Delain ime pozajmio od kraljevstva iz novele Zmajeve oči. 

Pesma Carry the Blessed Home sa albuma A Twist in the Myth benda Blind Guardian govori o likovima 

iz serijala Mračna kula. 

Za kraj ovog članka sačuvala sam jedan zanimljiv podatak koji potvrđuje uzajamnu vezu Kinga i muzike 

– inspiraciju za naziv romana Isijavanje (The Shining), koji je doživeo veoma uspešnu filmsku adaptaciju, King 

je dobio iz teksta pesme Instant Karma Džona Lenona (John Lennon) koji glasi: „We all shine on, like the moon 

and the stars, we all shine on, everyone come on”. 

piše: Aleksandra Vujić 

Ipak, nasuprot kasnijoj popularnosti, pesma nije bila dobro ocenjena od strane kritike, pa je bend čak bio 

nominovan za Zlatnu malinu, nagradu koja se dodeljuje za najgoru pesmu koja se pojavljuje u filmu. Spot za 

ovu pesmu sniman je na groblju u Njujorku, a u njemu se poslednju put prikazuje Di Di Ramon koji je nakon 

toga i napustio bend. 

U pesmi It’s Not My Place (In the 9 to 5 World) sa albuma iz 1981. godine, Ramonsi pominju ime Stivena 

Kinga u tekstu pesme. 

King je bio obožavalac Ramonsa od kad ih je prvi put čuo, tako da se njihovi tekstovi provlače kroz 

njegova dela. U gorepomenutom romanu Groblje kućnih ljubimaca, King citira tekst pesme Blitzkrieg Bop, dok 

u poznatom serijalu romana Mračna kula (The Dark Tower) spominje ime benda. 

Tekst koji se nalazi na omotu tribjut albuma We’re a Happy Family napisao je upravo King. Tom prilikom 

je izjavio da mu je drago da baš on to učini jer je voleo bend od prvog slušanja. 

32 33

SEDAM SVETSKIH ČUDA 




‘’Vojnici! Sa vrha ovih piramida posmatra nas 40 vekova!’’ -- Napoleon 

I Bonaparta, francuski car i vojskovođa svojim trupama prilikom osvajanja 

Egipta 1798. godine 

Čudo, neverovatnost, natprirodna 

pojava, božje delo, neviđenost 

– kako glasi definicija ove reči 

u rečniku, a zaista se svaki 

termin može sa jednakom prikladnošću 

upotrebiti za građevine o kojima 

ćete, poštovani čitaoče, čitati u ovom 

serijalu. Njega ćemo započeti Velikom 

ili Keopsovom piramidom. Premda su 

Kefrenova i Mikerinova piramida ništa 

manje upečatljive, samo se Velika 

piramida zvanično smatra jednim od 

sedam čuda starog sveta. Pored toga, ona 

je kako najstarija tako i jedina sačuvana 

građevina od svih koje su Herodot, 

Antipater Sidonski, Filo Vizantijski, 

Strabo i Diodor Sicilijanac u svojim 

istraživanjima i putešestvijama označili 

kao nešto vanredno i od onog sveta. 

Prvobitno visoka 146,5 metara, 

kasnije, kada ju je zub vremena ostavio 

bez ukrasne i zaštitne fasade, ta se 

visina smanjila na 138,8 metara. Uprkos 

tome, od 2560. godine pre Hrista, kada 

se smatra da je završena, preko 3800. 

godina bila je najviša tvorevina 

podignuta ljudskom rukom. Kasnije je 

to zvanje predato 160 metara visokoj 

Linkolnskoj katedrali u Engleskoj. 

Široka 230 metara, dakle skoro kao 

dva fudbalska terena, sastoji se od oko 

2,3 miliona kamenih blokova, od kojih 

su najveći granitni blokovi koji se nalaze 

u tzv. Kraljevoj odaji teški od 25 do 80 

tona! 

Svrha kao i način izgradnje Velike 

piramide, poštovani čitaoče, i do dan 

danas ostaje manje ili više misterija, u 

zavisnosti na koju se oblast usredsredimo. 

Ako bismo počeli 

da se bavimo 

načinom na 

koji su ljudi 

pre 4000 

hiljade 

godina 

podigli građevinu tešku gotovo šest 

miliona tona, naišli bismo na pregršt 

različitih, a često i kontradiktornih teorija. 

Ono što znamo jeste da je izgrađena za 

vreme četvrte dinastije, od strane, kako 

neki tvrde, arhitekte Hemona, koji je 

bio i vezir u periodu mira i blagostanja 

koje se naziva i „Zlatnim dobom” 

Starog egipatskog kraljevstva, a koje je 

trajalo od 2613. pa do 2494. pre Hrista. 

Podignuta je u vreme vladavine faraona 

Kufura po kojoj i nosi ime. Ukoliko, 

poštovani čitaoče, primetite da Keops 

i Kufur ne zvuče isto, neka vas to ne 

zbuni: starogrčki jezik nije imao preveliku 

fleksibilnost kada su strani nazivi bili u 

pitanju, te je lakše bilo „helenizovati” 

ime, nego „lomiti” vilicu pokušavajući da 

se reč izgovori u originalu. Ipak, sve je 

bolje od italijanskog rešenja u kome se 

Minhen naziva Monako, a pravi Monako - 

Monako. 

Elem, ukoliko se poštovani čitalac 

pita koliko je ljudi bilo potrebno da bez 

remenskog prenosa, gvozdenog alata i 

bez točka (!) sagradi ovakvu građevinu, 

odgovor je – ne znamo tačno. Cifre se 

kreću od 30.000 pa do 100.000 ljudi. 

Podela rada kao i socijalni status ljudi 

koji su učestvovali u izgradnji takođe nije 

najjasniji. Stari Grci su smatrali da su rad 

na piramidi vršili robovi, ali savremena 

arheološka istraživanja sprovedena na 

ostacima radničkih kampova ukazuju 

da je desetine hiljada veštih i obučenih 

radnika učestvovalo u izgradnji. Iako se 

ideja o upotrebi robova, barem u nekoj fazi 

izgradnje ne može u potpunosti odbaciti, 

Zahi Havas, vodeći egipatski arheolog 

i egiptolog, smatra da su velika 

većinu radnika činili dobrovoljci 

koji su za svoj rad dobijali 

kako platu, koja je verovatno 

bila u vidu veće količine 

hrane, tako i 

određene poreske olakšice. Po njemu, 

svega je 4000 ljudi bilo uključeno u 

rad u kamenolomima, prevozu kamena 

kao i njegovom postavljanju. Svi ostali 

radnici obavljali su sporedne poslove 

na gradilištu. Kad smo već spomenuli 

kamenolome i transport, valjalo bi i ovde 

istaći zagonetku sa kojom se nauka 

muči dugo godina. Pa jednoj teoriji, 

prenos kamenih blokova, koji su u 

proseku bili teški tonu i po, obavljao se 

vučom preko mokrog peska, međutim, 

ovde imamo problematiku konstantnog 

prenosa velike količine vode, pogotovo 

ako uzmemo u obzir egipatsku klimu. 

Druga teorija govori o velikim balvanima 

presečenim na pola sa svih strana 

jednog bloka, koji su blok pretvarali u 

cilindrično telo koje je bilo relativno lako 

valjati po podu. Ipak, eksperimenti su 

pokazali da bi blokovi svojom težinom 

uništavali balvane. Par relativno uspešnih 

alternativnih metoda prenosa kamenih 

blokova koje su sprovedene u naše 

vreme, a za koje nemamo dokaza da 

su ih Egipćani koristili, fokusirali su se 

isključivo na lakše blokove, težine od 1,5 

do 2,5 tone. O načinu prenosa blokova 

teških preko deset, petnaest i više tona 

mi nemamo nikakve pretpostavke. Na 

sve ovo treba dodati i činjenicu da su 

Egipćani nekako morali i podizati sve te 

blokove kako bi na kraju dostigli visinu 

od skoro 150 metara. Kao i sa prenosom 

kamena od kamenoloma do gradilišta i 

ovde su sprovedeni brojni manje ili više 

uspešni eksperimenti, ali definitivno 

rešenje ne postoji. Par antičkih spisa 

o načinu gradnje Velike piramide koje 

imamo od Herodota i Diodora Sicilijanca 

slabo bacaju svetlo na ovu misteriju, 

uz to, treba istaći Herodotovu nespornu 

manu da preuveličava i iznosi mnoštvo 

neproverenih podataka, kao i to da je 

Diodor živeo u prvom veku pre Hrista, 

dakle nekoliko hiljada godina posle 

izgradnje Velike piramide. 

34 35



Ukoliko poštovani čitalac dopusti, 

zatrpaću ga još samo jednim podatkom 

kada je gradnja Piramide u pitanju. 

Gornja granica za njenu izgradnju, koliko 

znamo, jeste 20 godina. Ukoliko bismo 

pratili tu matematiku, u proseku više od 

12 blokova je svakog sata danonoćno 

moralo da bude polagano na svoja 

odgovarajuća mesta. Druge teorije koje 

vreme izgradnje skraćuju, nužno daju još 

neverovatnije brojeve. Samo polaganje 

blokova je urađeno sa preciznošću koja 

razmak između blokova svodi na svega 

pola milimetra, a četiri strane piramidalne 

baze imaju prosečnu grešku u iznostu od 

58 milimetara. Podsećam poštovanog 

čitaoca da govorimo od trećem milenijumu 

pre Hrista. 

Važnije pitanje od „kako?”, jeste 

„zašto?”. Ukoliko je poštovani čitalac 

mislio da će nam istorija i nauka ovde 

olakšati stvari, prevario se. Zvanično, 

Velika piramida jeste grobnica faraona 

Kufura. Tačka. Ako uzmemo u obzir da 

stari Egipćani nisu posmatrali svoje 

faraone samo kao vladare, već bukvalno 

kao otelotvorene bogove koji vladaju 

njima, grandioznost njihovih grobnica ne 

treba da iznenađuje. Trebalo je udovoljiti 

bogu. 

Međutim, ovde moram poštovanog 

čitaoca zamoliti da mi dozvoli jedan 

lagani izlet u alternativnije vode. Postoje 

određene stvari koje se jednostavno 

ne uklapaju u teoriju o grobnicama ili 

barem čine da uloga koju su piramide 

imale ne bude svedena samo na to. Pisac 

ovog članka bi želeo da istakne da nije 

zvanično kvalifikovan da se bavi ovakvim 

pretpostavkama, on samo veruje da nešto 

ne može biti apsolutna istina ukoliko 

pre toga nije potpuno očišćena od svih 

mogućih nedoumica. No, da krenemo... 

Po onome što trenutno znamo, Velika 

piramida je najvećim delom čista masa. 

Jedini poznati enterijeri su Silazni prolaz 

(prvobitni ulaz u građevinu), Uzlazni 

prolaz, Velika galerija, neka vrsta pećine 

o kojoj vrlo malo znamo i podjednako 

misteriozna podzemna odaja, kao i dve 

glavne odaje. Ove dve glavne odaje, 

nazvane Kraljeva i Kraljičina odaja, nose 

netačna imena koja su im data od strane 

ranih arapskih posetioca. Oni su ih ovako 

nazvali jer je arhitektura ovih odaja 

odgovarala arapskim pogrebnim odajama 

u kojima su se sahranjivali muškarci i 

žene. U stvarnosti, dokazano je da u 

Kraljičinoj odaji nikada nije sahranjena 

kraljica. Nikada niko u njoj nije bio 

sahranjen. U Kraljevoj odaji, na njenom 

zapadnom kraju, nalazi se veliki, otvoreni 

sarkofag napravljen od crnog mermera 

sa procenjenom težinom od tri tone. 

Arapin Abdulah Al Mamun je 820. godine 

naše ere uspeo da silom prodre u nju, 

ostvarivši tako prvi ulazak u tu prostoriju 

otkad je zapečaćena. Sarkofag je bio u 

potpunosti prazan. Premda egiptolozi 

smatraju da je ovo Kufurov grob, 

istraživanja su pokazala da ne postoji niti 

jedan dokaz koji bi pokazao da se telo 

ikada nalazilo kako u tom sarkofagu, 

tako i u samoj prostoriji. Nikakvi tragovi 

balsamovanja nisu pronađeni, nikakvi 

fragmenti zabeleženi na papirusu ili u 

kamenu ne postoje, a da navode podatak 

da je Kufur, egipatski faraon, otelotvoreni 

bog, sahranjen tu na tom mestu. Treba 

spomenti i to da je prolaz koji vodi od 

Glave galerije, do Kraljeve odaje isuviše 

uzak da bi se sarkofag mogao proneti 

kroz njega. Premda ovo ukazuje na 

jednostavnu pretpostavku da je prvo 

sagrađen sarkofag, a potom prolaz, 

ova ideja je u potpunoj suprotnosti sa 

običajima sahranjivanja 

koje su vršili 

Egipćani u to vreme. Arheološka je 

činjenica da nijedan od vladara četvrte 

dinastije nije stavio svoje ime na grobnice 

koje su, navodno, za njih podignute, a 

opet, od pete dinastije imamo na stotine 

zvaničnih zabeleški koje jasno kazuju koji 

je vladar odgovoran za koju građevinu. 

Matematička složenost, inženjerski 

zahtevi i sama veličina poduhvata 

izgradnje kako Velike piramide, tako i 

čitavog platoa u Gizi, ukazuju na ogroman, 

iznenadan i teško objašnjiv skok u nauci 

i tehnologiji Starog Egipta kada se ove 

građevine uporede sa ranijim, iz treće 

dinastije. Neobjašnjiv je, takođe, i 

nesporan pad u svemu nabrojanom kada 

govorimo o građevinama pete dinastije. 

Premda postoje zabeleške koje govore o 

„religijskim doktrinama” koje bi sputavale 

razvoj nauke i tehnologije, i o „civilnim 

ratovima”, nikakvih čvrstih dokaza za 

ovakve tvrdnje nemamo. Sama ideja 

da je Kufur „odgovoran” za izgradnju 

Velike piramide nam dolazi od tri veoma 

diskutabilna „dokaza”: legende koje 

su prenesene Herodotu, koji je posetio 

piramide 443. p.n.e., pogrebni kompleks 

u blizini Piramide na kojem je zapisano da 

je Kufur bio vladar u to vreme, i oznake u 

samoj Piramidi, tačnije na granitnoj ploči 

u glavnoj odaji, crvenkasto-oker bojom 

ubeleženi su hijeroglifi koji donekle 

podsećaju na ime Kufur. Malo je reći da je 

nesklad između same građevine i ovakvog 

natpisa u najmanju ruku čudan. Sam 

Kufur nije ostavio nikakve nagoveštaje da 

je baš on sagradio Veliku piramidu. Ipak, 

jasno je tvrdio da je izvršio renoviranje 

građevine. Na reljefnim natpisima koji 

se nalaze u blizini Piramida Kufur jasno 

govori o otkrićima na koja je nailazio 

dok je reščišćavao pesak sa Piramide i o 

tome kako je sagradio tri male piramide 

za sebe, svoju ženu i ćerku, a koje su se 

nalazile pored Velike piramide. 

Vraćajući se na onaj 

crvenkasti 

natpis u samoj Piramidi, utvrđeno je da 

je falsifikat izvesnog Ričarda Hauarda 

Vajsa, britanskog vojnika, antropologa i 

egiptologa iz XIX veka. Naime, Hauard 

Vajs je u to vreme bio pod pritiskom da 

dostigne otkrića svog italijanskog kolege 

Kavilje, koji je pronašao određen broj 

natpisa u grobnicama oko Piramide. 

Danas se smatra da je Hauard Vajs lažirao 

natpis kako bi sebi obezbedio prestiž, a 

time i omogućio finansiranje sopstvenog 

projekta. 

Drugim rečima, poštovani čitaoče, 

i iskreno se nadam da ste uspeli da me 

pratite, te da vam samo obrazlaganje nije 

bilo zamorno ili nezanimljivo, ne postoji 

nijedan čvrst dokaz koji bi Veliku piramidu 

povezao sa periodom i ljudima koji su joj 

pripisani, koliko god ova rečenica i samom 

piscu ovog teksta zvučala neverovatno. 

Brojni ozbiljni akademici, kao i oni 

koji samo vrše dodeljenu im funkciju, 

mnogi ugledni i ozbiljni naučnici koji se 

zalažu za alternativne teorije i metode, 

kao i pregrš šarlatana oko njih, ima 

svoju ideju o Piramidi. Svako vuče na 

svoju vodenicu, što bi se reklo. Jedina 

nesporna činjenica u svemu ovome jeste 

ta da Velika piramida uistinu jeste čudo – 

neverovatna, natprirodna i neviđena. 

Poštovani čitaoče, stigosmo do kraja 

prvog dela serijala o Sedam svetskih 

čuda. U sledećem broju čitaćete o Visećim 

vrtovima Vavilona. 

Ja se Vama zahvaljujem na pažnji. 

piše: Andrej Pipović 

36 37

INTERVJU 

INTERVJU 

Vladimir 

Gvojić 

Film koji ide sa projketorske trake, a ne 

USB-a, platno pod vedrim nebom i ponoćne 

projekcije. Zvuči kao nešto što samo najbolji 

bioskopi sebi mogu da priušte, a u stvari to 

možete naći jedino u Zvezdi. Svi ste do sad 

nešto pročitali ili barem načuli o pokušaju koji 

i dalje traje, borbi protiv komercijalizacije 

domaće bisokopske tj. filmske scene – 

nekada davno odlične, sada zaboravljene. 

Ekipa iz Zvezde se poput Hajduka bori za 

samostalnost, zahuktavajući svoju borbu 

leti, a primiruje se zimi. Družina nekad 

manja, nekad veća, uz pomoć svojih 

vernih jataka, raznih vodoinstalatera, 

zanatlija i drugova sa akademije, 

nekako i dalje istrajava u svom 

naumu. Između njihovih 

bojeva uspeli smo da se 

prikrademo jednom od 

njih, Vladimiru Gvojiću, 

i izmamio jedan mali 

intervju za naše 

verne čitaoce 

KuŠ-a. 

Do sada su svi barem čuli za akciju ponovnog 

otvaranja Zvezde, ali nisu baš svi upoznati 

sa ljudima koji stoje iza toga – za početak 

nam recite malo više o vama samima? 

V: U početku nas je bilo oko pedeset u vrlo 

uskoj organizaciji i to je trajalo nekoliko meseci. 

Zadnjih godinu, godinu i po dana se taj broj 

spustio na desetak ljudi, dvanaest maksimum. 

Tu je šest, sedam nas koji smo ključni članovi, 

ali ne mogu da grešim dušu, ima tu sigurno 

još barem toliko ljudi koji nam pomažu koliko 

mogu i sarađuju s nama, aktivno učestvujući u 

vođenju bioskopa na ovaj ili onaj način. U isto 

vreme tu su i svi autori koji nam daju svoje 

filmove potpuno besplatno. Recimo, skoro 

smo puštali Otadžbinu Olega Novakovića, kao 

i Vlažnost Nikole Ljuce povodom otvaranja 

letnje scene. To su, naravno, sve naši prijatelji 

sa kojima smo studirali, sarađivali ili sedeli u 

kafani. Više nema tog početnog entuzijazma, ali 

ljudi su spremni da pomognu koliko mogu ili 

barem koliko im dozvoljava njihov komfor što 

je i dalje super. 

Novi bioskop 

з в е з д а 

Za mesec dana biće evo već dve godine 

kako ste ušli u Zvezdu. Pored svih novina 

i događaja koje ste napravili, mislim da bi 

bilo korisno da naši čitaoci znaju i šta ste 

fizički uradili za obnovu Zvezde? 

V: Uf, toga stvarno ima dosta. U 

početku i nismo baš znali u šta se 

upuštamo. Prvo treba reći u kakvom je 

stanju ovo bilo pre nego što smo ušli. 

To je prosto bilo ostavljeno da 

truli, prokišnjavalo je i lomilo 

se. Jedino što je Zvezda imala 

funkcionalno jeste struja. 

Ranije se sala grejala 

putem ventilacije 

tj. preko jednog 

kotla koji je već 

38 39

INTERVJU 

INTERVJU 

odavno nestao. Prvo smo pokušali da grejemo 

salu zimi kaloriferima, što i nije bilo baš uspešno 

jer su mnogo trošili, a nisu baš imali neki učinak. 

Tako da ove zime pokušavamo da skrpimo 

neka sredstva za podno grejanje ili makar 

normalan pod. Potom smo uspeli da skupimo 

2.500 dolara preko indi gogo kampanje (mada 

ni to nije bilo dovoljno) ali to smo sve uložili 

u otvorenu scenu napolju. Scena, stolice, novi 

projektor, šank za goste. Bioskop je sredinom 

sedamdestih bio nadograđivan, tako da je zbog 

svoje čudne arhitekture bilo stvarno teško doći 

i do nekih krovnih delova i zakrpiti ih da to više 

ne prokišnjava. Nakon što smo sredili jedno 

prokišnjavanje, izbilo je na drugom, potom na 

trećem mestu. Onda je neko za Novu godinu, 

možda jedinih par dana kada niko od nas nije 

u bioskopu, provalio i polomio slavinu, tako da 

je voda tekla tri dana. Pošto je sve to sanirano, 

usledilo je opet krečenje i zamena ili popravka 

drveta i metala. Nismo bili baš u mogućnosti da 

mislimo pritom na estetiku, ali smo pokušali da 

ulepšamo prostor (stvarno prelepim) filmskim 

plakatima. Kad smo već kod fotografija, hteo bih 

da spomenem i jednu izložbu koja nije u Zvezdi, 

ali se bavi nama. Izložba slika Mi smo ovde 

Fadila Šarkija u galeriji Artget, pa ko stigne da 

baci pogled do 17. septembra, dobrodošao je. 

Čuo sam da ste našli i stare projektore. 

Jeste li vi jedni od poslednjih, ako ne i 

poslednji bioskop koji pušta filmove 

preko 35-ice? (35-milimetarska 

filmska traka prim.aut.)? 

V: Mogu se i dalje naći mesta 

gde se puštaju filmovi sa 

traka, ali to nije ustaljeno, 

više je kao neki event u 

kinoteci na primer. 

Projektori koje 

smo mi zatekli bili su rastavljeni i uništeni preko 

granice popravke, tako da smo od njih digli 

ruke. Ali kada smo otišli na terasu tj. gornju salu, 

našli smo jedan projektor slovenačke Iskre koji 

nije bio funkcionalan, ali smo uspeli da nađemo 

jednu firmu, koje je, ako ne grešim jedina na 

Balkanu koja i dalje radi sa projektorima. 

Mislim da je naš poziv bio veći događaj njima 

nego nama, bili su srećni kao mala deca. Čistili 

su svaki njegov delić, svako je nešto hteo da 

uradi, da čačka i popravi pošto se to više ne 

viđa danas. Tako smo uspeli da prošlog leta 

imamo svake subote projekciju na 35-ici. 

E sad, naći filmske trake je opet bio 

poduhvat za sebe, uglavnom smo 

pozamljivali iz nekih privatnih 

kolekcija, a našao se tu i tamo 

neki distributer. To je sad 

baš raritet, a verovatno 

će biti i još ređi posle 

prodaje Avala filma. 

Kad smo već 

kod prodaje Avale 

i buke koju je ona 

podigla, šta se dešava 

sa Zvezdom sa pravnog 

aspekta? Ako se ne varam, 

ovih dana treba da idete i na 

ročište ili saslušanje? 

V: Pazi, tu je postojao ceo jedan 

pravni proces mnogo pre nego što smo mi 

kročili u bioskop. Prvo treba reći da koliko 

god privatizacija Nikole Đevanovića svih 

Beogradskih bisokopa bila nekome nemoralan 

ili kriminalan čin, u pravnom smislu je potpuno 

legalna i to moramo imati na umu. E sad, on je 

imao obavezu da tri godine drži tu delatnost, što 

nije u potpunosti ispunio. Potom je utajio porez 

i zakinuo male akcionare (njih oko trista) zbog 

čega je na kraju završio u zatvoru. E, pošto smo 

mi upali, njegovi advokati su ti koji su podneli 

prijave i šta ti ja znam, ali opet na Zvezdu je 

stavljena zabrana prodaje. Tako da su tu u igri 

on, akcionari 

sa kojima se 

sudi već sto godina, 

država i mi, koji još 

uvek lebdimo u nekom 

pravnom limbu između 

svih njih. Pokušali smo da to 

pravno pitanje rešimo preko 

Ministarstva kulture, od kog smo 

dobili odgovor koji u suštini glasi da 

oni ne vide neku vezu između bioskopa 

i kulture. Onda smo pokušali preko 

Zavoda za zaštitu kulturnih spomenika grada 

Beograda, jer je ova zgrada podignuta 1911. od 

strane dvorskog fotografa Milana Jovanovića. 

To je bio njegov atelje, ova zgrada je praktično 

njegova zadužbina. No, ljudi iz zavoda jesu 

došli, konstatovali stanje i rekli da zgrada jeste 

u njihovoj nadležnosti, ali sve se završilo na 

tome. Iskreno, ne znam koliko ta institucija ima 

nekog glasa ili jačinu. Pokušali smo i sa samim 

Đivanovićem da se dogovorimo, što naravno 

nije uspelo, ali koji je ako ništa drugo barem 

iskren. Njega ne treba sad tu nešto satanizovati, 

jer je on pragmatičan i on je napravio sa tim 

bioskopima dobre biznis poteze, barem sa 

finansijske tačke gledišta. Pravi krivci su ljudi 

koji su njemu omogućili da on to uradi i to još 

potpuno legalno. Generalno, naš dosadašnji 

odnos sa vlastima bio je velika borba oko toga 

šta je legalno, a šta je legitimno, jer mi smo od 

početka svesni da ova naša akcija i nije legalna, 

ali verujemo da je legitimna i dalje stojimo pri 

tome. 

Pored svih tih nedaća, ili možda baš jer 

se i dalje borite sa njima, uspeli ste da 

nadahnete izvestan broj ljudi da krenu 

vašim stopama. Bioskop 20. Oktobar, Marija 

Đajić u Trebinju, pa je u Tutinu pokrenuta 

akcija #tutinželibioskop. Kakav je osećaj da 

znate da i drugi slede vaš primer? 

V: Iskreno, ne znam kakvi su uslovi u 20. 

40 41

INTERVJU 

INTERVJU 

Oktobru za 

puštanje jer znam 

da nemaju priključak 

za struju, ali naravno da 

ih podržavamo. Takođe, 

bila je akcija i u Vladimircima 

i u Kuli. Ne znam čak ni da 

li je taj bioskop u Kuli nastavio 

sa radom, ali znam da je bilo par 

projekcija. Treba imati na umu da su to 

uglavnom mala mesta, često zaboravljena 

od ostatka društva, gde su takve akcije 

otvaranja bioskopa možda i presudnije nego 

u nekom većem gradu. Naravno da mi je drago 

i da im mogu poželeti da ponovo otvore sve 

bioskope, kao i neke nove. 

Šta je to što Zvezdu izdvaja od drugih sličnih 

akcija? 

V: Jedino to što smo mi imali ogromnu sreću 

da ljudi koji su ovde angažovani stvarno jesu 

filmski radnici koji znaju svoju struku, što samo 

po sebi daje Zvezdi već jednu dozu kredibiliteta 

što nam je kasnije otvaralo vrata. Na primer, 

kad nam neko polomi projektor, a i to se desilo 

u prvih par meseci, dobili smo jedan projektor 

kao donaciju. Drugi put su nam bile omogućene 

neke pozajmice iz Doma omladine. Bilo je tu i 

vodoinstalera i stolara koji su nam, svako na 

svoj način, koristeći svoju struku, pomogli da 

održimo Zvezdu otvorenom. 

Šta je to Saletov noćni bioskop i ko je uopšte 

Sale? 

svetu. Tamo 

se uvek znalo 

kakvi filmovi su 

puštani: grindhaus, 

b produkcija, treš 

filmovi, eksplotacije. To 

je nama zanimljivo jer smo 

mi od početka imali tu ideju da 

ne stvaramo ovde ponudu samo 

kultnih ili mejnstrim filmova, jer na 

kraju krajeva to i ima gde da se vidi. Ali 

nigde ranije niste mogli da nađete neku 

kulturnu sadržinu ili zabavu posle ponoći, 

bilo to burleska, predstava, koncert ili film. Tako 

da mislimo da je to dobro za kulturnu ponudu 

samog grada Beograda, za njegove građane, kao 

i sve koje ga posete. 

Vizema, holandskog lautiste koji je između 

ostalog radio i muziku za poslednji film 

Džima Džarmuša Only lovers left alive. Dosta 

predstava, najčešće alternativna pozorišta, od 

kojih se meni najviše dopala Gospođica Julija. 

Od početka smo otvoreni za sve ljude koji žele 

da urade nešto sami, pogotovo za neafirmisane 

umetnike koji nemaju prostora. Imali smo i 

izložbu studenata fakulteta. Naravno, dosta 

tribina sa glumcima i rediteljima, Goran 

Marković i Želimir Žilnik su samo od nekih. Bila 

nam je i Elen Kuras, jedna od retkih žena koje 

je svetski priznati direktor fotografije. 

Takođe, nisu samo ljudi dolazili kod 

nas, već su nas i zvali da idemo kod 

njih. Tako smo pre par meseci išli 

u Bern, gde smo učestvovali 

u raznim diskusijama i 

predavanjima. Zanimljivo 

je da u Bernu postoji 

arthouse bioskop koji 

je zarađuje, tj. ima 

komercijalni 

uspeh, a s 

druge strane jedan od njihovih glavnih biokopa, 

kao što je kod nas recimo Ušće, sad se zatvara. 

Od muzike, prvi koncert u Zvezdi imala je grupa 

Crvi. Marko Brecelj iz Buldožera je dva puta 

nastupao. I za kraj bih izdvojio Vruću stolicu, 

to je koncept gde ćemo postavljati mlade 

umetnike, reditelje, scenariste i njima slične da 

sede ispred platna gde će moći da posmatraju 

publiku i vide njenu reakciju na svoje delo iz 

prve ruke. 

Za kraj, pitanje koje postavljamo svima: 

Omiljena knjiga, pesma, slika, film i/ili 

predstavu? 

V: Uvek bih preporučio Bludnog sina od 

Bukovskog, knjiga koje je definitivno na mene 

imala presudan uticaj u mlađim godinama. 

A skoro sam pročitao Da li androidi sanjaju 

električne ovce, po kojoj je napravljen Blade 

runner. Što se filmova tiče, mogu da ti dam listu 

mojih Top 1000 filmova, ali u zadnje vreme su 

me oduševili Brat doktora Homera Živorada 

Mitrovića, od novijih domaćih bih naveo 

Neposlušni, a od stranih Kiling them softly. Al’ 

to su stvarno samo neki od mnogih koji su mi 

ovog momenta pali na pamet. Od poezije uvek 

izdvajam Jesenjina i njegovog Crnog čoveka, 

a od domaćih Disa i Lazu Kostića. Inače, ima 

odlična verzija Santa Marija della Salute koju 

peva Dušan Prelević, čija se bilo koja pesma 

može svrstati u nešto što privatno slušam. 

A kad mi neko kaže slika ili slikarstvo 

ja uvek prvo pomislim na Klimta, 

Lotreka, Unka. Isto volim Direrove 

grafitne crteže. I da ne idem sad 

u istoriju umetnosti, neka to 

bude to. 

V: To je alter ego jednog našeg kolege reditelja, 

on je tako nazivao likove u svojim filmovima. A 

pravi identitet iza maske superheroja neka ostane 

tajna Taj Saletov ponoćni bioskop je urađen 

po američkom konceptu midnight cinema, 

što je jedna posebna subkultura u filmskom 

Pored filmova, ovde je bilo i raznih drugih 

događaja. Naravno, nemamo ovde mesta da 

ih sve navedemo, ali koji su neki koje bi ti 

lično izdvojio? 

V: Imali smo uspešan koncert Jozefa Van 

42 43

Dese(r)t za kraj 

Povratak u školu 


Norman Rokvel, 

Prvi dan škole, 

1935. 

Sećate li se prvog dana škole? Da li ste imali 

posebno spremljenu odevnu kombinaciju za 

tu priliku (u koju je možda kod nekih bila uključena 

i heklana kragna)? Izraz lica dečaka sa 

ove ilustracije govori da je on sigurno dobro upamtio 

svoj polazak u školu, a izgleda da nije bio 

preterano oduševljen savezom koje su u tom trenutku 

sklopile njegova nasmejana majka i učiteljica 

sa zagonetnim osmehom (mada je prutić koji 

viri iz knjige u njenoj ruci možda dovoljan da ga 

odgonetne). Autor ove naslovne strane časopisa 

The Saturdy Evening Post je američki umetnik 

Norman Rokvel, poznat po brojnim scenama iz 

života tipičnih međuratnih i posleratnih američkih 

porodica. Posebno inspirisan školom, kojom 

izgleda nije bio naročito oduševljen (makar 

ne formalnim obrazovanjem), pored ove, uradio 

je i niz drugih zanimljivih ilustracija. 

Izvor: The Saturday Evening Post 

Dobro, za 

neke možda ne baš desert, ali 

septembar je svakako mesec kada se 

đaci u većini država na severnoj hemisferi, 

a kojekude i na južnoj, vraćaju u školske klupe 

ili makar imaju priliku da ih vide po prvi put u životu. 

Septembar je povremeno i poslednji voz za studente i 

njihove preostale ispite, te bi trebalo da se oni u ovom mesecu 

najviše druže sa knjigom. Bez obzira na to da li ste oduvek 

bili „too cool for school” ili pak od onih koji su jedva čekali da 

na vreme nabave nove udžbenike, sveske i drugi školski pribor 

za novu školsku/akademsku godinu, pogledajte ovaj odabir deset 

umetničkih dela koja ilustruju školu i najrazličitije pojmove u 

vezi sa učenjem i znanjem. 

Nikolaj Bogdanov Beljski, 

Na vratima škole, 1897. 

Na slici ovog ruskog umetnika, često inspirisanog svakodnevnim 

životom i obrazovanjem u siromašnim ruskim selima, predstavljen 

je dečak u veoma skromnoj, iznošenoj, ponegde i pocepanoj odeći, koji 

stoji na vratima škole i ne usuđuje se da uđe u učionicu, jer misli da mu 

je kao siromahu obrazovanje nedostupno. Međutim, iako prikazan s leđa 

kako stoji na vratima učionice, on je ipak ne napušta, već znatiželjno posmatra 

decu na času koja ne obraćaju pažnju na njega, čime se odaje utisak 

da je on veoma zainteresovan i željan znanja. Smatra se da slika ima i 

autobiografsku crtu, pošto je Beljski takođe najpre pohađao seosku školu, 

nakon koje je, kada je primećen njegov talenat, nastavio školovanje u 

Moskvi i Sankt Peterburgu, a potom je radio i u Parizu. 

Izvor: Художники-Передвижники 

44 45


Vinslou Homer, Seoska škola, 1871. 

Nije li ova slika američkog 

umetnika Vinsloa Homera 

upravo onakva kakvom zamišljate 

one škole o kojima su vam pričali 

stariji, gde je u jednoj učionici bilo 

više razreda? Tokom sedamdesetih 

godina 19. veka, Homer je bio 

zainteresovan za žanr scene – uglavnom 

seoske, idilične prizore. 

Jedna od njih je i ova slika seoske 

škole iz jednog novoengleskog predela, 

koju je slikar posetio godinu 

dana pre nego što je naslikao svoje 

delo. Kompozicija je podeljena na 

dva horizontalna dela koja se spajaju u centralnoj figuri učiteljice. Dok ona u ruci drži knjigu i pogledom prati 

da li su bosonogi dečaci u toku sa lekcijom, devojčice, takođe zaokupljene knjigom, smeštene su u drugom 

delu skromne učionice opremljene tablom i drvenim mobilijarom. Devojčicama se pridružio dečak, po čijem se 

uplakanom licu može samo pretpostaviti da to nije bila njegova odluka, te mora da je prethodno bio nestašan i 

u datom trenutku ni ne sluti da mu to za koju godinu ne bi bila nikakva „kazna”. Naprotiv. 

Izvor: Saint Louis Art Museum 

Djuzepe Arčimboldo, 

Bibliotekar, oko 1566. 

Tokom školovanja možete doći u kontakt sa ovim osobama 

i preživeti eventualno neku epizodu poput dečaka 

iz Andrićeve pripovetke, ali - ko stigne do fakulteta koji 

može da se preživi samo zahvaljujući dostupnoj literaturi - 

zna koliko je važno gajiti prijateljske odnose sa bibliotekarom. 

Stoga ovde možda treba pomenuti i ovo maštovito delo 

italijanskog slikara Arčimbolda, koji je bio poznat po portretima 

sačinjenim od naslikanog voća, povrća, cveća ili knjiga. 

Smatra se da je na ovoj slici umetnik predstavio Volfganga 

Lacijusa, bečkog humanistu, kao i da slika istovremeno 

veliča, ali i ismeva zaljubljenike u knjige. 

Izvor: The Librarian (painting) 


Karl Špicveg, Knjiški 

moljac, oko 1850. 

Još jedan majstor žanrovskih scena bio je nemački slikar bidermajer 

stila, Karl Špicveg, koji je naslikao ovo ulje na platnu zanimljivog 

naslova. U velikoj i raskošnoj biblioteci u baroknom stilu, ovaj bibliofil 

uz pomoć merdevina traži literaturu za koju je zainteresovan, a 

kartuš na vrhu police ispred koje se nalazi, govori da je reč o odeljku 

„Metafizika”. Duboko udubljen u knjige, u gotovo mračnoj prostoriji 

(samo je on obasjan svetlošću koja dolazi odozgo), potpuno je izolovan 

od sveta i ne mari za isti, na šta nam ukazuje i zapostavljeni globus 

u donjem levom uglu slike. Slika bi lako mogla da se protumači 

kao oda znanju i posvećenom učenju, ali zapravo je reč o satiri u kojoj 

autor pomalo ismeva konzervativno građanstvo, nezainteresovano za 

aktuelne događaje u Evropi toga doba. 

Elizabet Šipen Grin, 

Biblioteka, 1905. 

Ponovo jedna posvećena osoba među knjigama, ali ovog puta 

devojka koja proučava umetnost. Ispreturane knjige na podu 

i one u njenoj ruci, govore o tome da marljivo izučava materiju 

i traži odgovarajuću literaturu. Možda sprema ispit? Ovu ilustraciju 

živahnog kolorita, napravila je američka slikarka koja 

je radila ilustracije za časopise poput St. Nicholas, Women’s 

Home Companion i već pomenuti Saturday Evening Post, kao i 

ilustracije knjiga za decu. Elizabet Grin rođena je 1. septembra 

1871. godine u Filadelfiji - duplo slavlje za rođendan, ukoliko je 

bila ljubitelj škole. 

Izvor: M.H. Kennedy, A Petal from the Rose: Illustrations by Elizabeth 

Shippen Green 

Izvor: The Bookworm (painting), Wikipedia 

46 47


Rafael Santi, Atinska škola, 1510-11. 

Verovatno prva asocijacija na 

’’školu’’ kada je reč o umetničkim 

delima, ali ovde pojam 

škola, naravno, označava pravce i 

učenja prvenstveno atinskih filozofa, 

mada su na ovoj fresci zastupljeni 

i ostali antički grčki i rimski 

mislioci, predstavljeni uglavnom 

portretima Rafaelovih savremenika. 

Zahvaljujući velikom broju 

majstorski ukopmonovanih, 

monumentalnih figura (od kojih 

centralne prikazuju Platona i Aristotela), 

kao i perspektivi, stiče 

se utisak da se one zaista kreću, te 

donji deo kompozicije deluje dinamično; 

dok ovako predstavljena 

arhitektura i simetrija,čine da ovo 

Rafaelovo delo istovremeno odiše 

i harmonijom. Rafael je ovde simbolično predstavio filozofiju kao disciplinu koja do istine dolazi putem racija, 

što je u skladu sa neoplatonističkom filozofijom njegovog doba, kao i ostatkom fresko programa u Odaji pečata 

(Stanza della Segnatura) koju je, između ostalih, ovaj veliki umetnik oslikao u Vatikanskoj palati. 

Izvor: Vatican Museums 

Anri Žefroj, Čas crtanja u osnovnoj školi, 

1895. 

Crtež i skultura bili su put do sticanja umetničkog 

obrazovanja na časovima tokom 

kojih su se konstantnom vežbom unapređivali 

kreativnost i mehaničke veštine; održavali 

koncentracija, red i disciplina. Ovakav metod 

učenja umetničke teorije i prakse bio je inovacija 

u francuskom obrazovanju tog doba, 

što je Žefroj i ilustrovao ovim delom.Sudeći 

po mirnoći dečaka, reklo bi se da je metod bio 

uspešan. 

Izvor: C. Escarbelt, Geoffroy, peintre de l’enfance 

et illustrateur de l’idéologie éducative de la IIIe 

République 

Rembrant van Rajn, Čas anatomije doktora 

Nikolasa Tulpa, 1632. 

Ako niste ’’prirodnjak u duši’’ i mislili ste da 

je 45 minuta posvećeno bilo kojoj prirodnoj 

nauci neugodan osećaj, zamislite vežbe studenata 

medicine koje traju duže, a onda zamislite 

jedan ovakav čas u 17. veku koji je mogao 

da traje i po nekoliko dana, po niskoj temperaturi, 

prvenstveno zbog nedostatka struje i drugih 

uslova koji su danas obezbeđeni. Upravo jedan 

takav događaj predstavio je i Rembrant. Naime, 

ovaj umetnik je na svojoj kompoziciji predstavio 

čas anatomije u kome su pored doktora, njegovih 

kolega i studenata,mogli da učestvuju i građani 

koji su plaćali ulaz za ovakav skup, a koji je neretko 

bio zastupljen u holandskoj umetnosti. Na 

ovoj slici poznata su imena doktora, učesnika, a 

pretpostavlja se i preminulog nad kojim se vršio 

eksperiment, kao i datum, te stoga neki smatraju da je reč o Rembrantovoj ilustraciji Tulpove druge autopsije, 

koju je umetnik kreirao po porudžbini amsterdamske hirurške gilde čiji su članovi i predstavljeni. Dramatičnost 

koju danas često možemo videti u serijama o različitim lekarskim praksama na ovoj slici postignuta je baroknim 

kontrastom svetlo-tama. 

Izvor: Mauritshuis museum, Museum het Rembrandthuis 

Žan Batist Grez, 

Djak spava nad knjigom 

(Lenji dečak), 1755. 

Grez je ovu žanr-scenu naslikao u duhu holandsko-flamanskog 

slikarstva, koje se odlikovalo izuzetnim 

osećajem za detalj, što se ovde može videti na tekstu knjige. 

Posebno se uočava uticaj Rembranta i njegovih braon 

tonova. U isto vreme, smatra se, Grez na tipično francuski 

način suptilno naglašava sentimentalnost. Dečak je 

očigledno zaspao čitajući, što mu ne može zameriti niko, 

posebno ne onaj ko je do dugo u noć spremao ispite. 

Izvor: Musée Fabre 


Dragi đaci, srećan polazak u školu! 

Dragi studenti, srećno sa ispitima! 

piše: Ana Samardžić 

48 49

Larpurlartizam 

NASTAVIĆE SE... 

M. Q.

KuŠ! septembar 2016

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?