AAO-00

Posle tri minuta ove faze spuštanja, brzina lendera se smanjuje sa 1.700 kilometara na sat
(500 metara u sekundi). Sada padobran za kočenje preuzima usporavanje sa supersonične
brzine na brzinu manju od brzine zvuka. Prednji toplotni štit koji je do sada štitio lander od
svih opterećenja, se odbacuje. Zbog male gustine Marsove atmosfere, brzina lendera je jos
uvek prevelika za mekano spuštanje na tlo. Zbog toga se pale raketni motori za kočenje, što
se dogadja automatski preko kompjutera. Potrebne informacije o visini i brzini se, kao kod
Skjaparelija, dobijaju putem radara na landeru.
Za poslednju fazu spuštanja, su se u prošlosti koristile razne tehnike, što je zavisilo od
veličine i kompleksnosti modula za spuštanje. Pored raketa za kočenje ili potiska, koristili su
se i vazdušni jastuci. Kod 900 kg teskog Kjuriozitija se koristio specijalni vazdusni kran. Dok su
raketni motori krana dozvoljavali spuštanje tačno na odredjen cilj, spusštanje sa vazdušnim
jastucima je prepušten slučaju. Tako se sonda Pathfinder na Marsu, koja je cela bila
upakovana u vazdušne jastuke, tek posle nekoliko odskoka od tla smirila jedan kilometar od
označenog cilja spuštanja.
Dodatno je potrebno izaći na kraj i sa drugim izazovima. Tako, lander mora da sve potrebne
manevre izvrši potpuno autonomno. Ali, signalu je potrebno da dodje od Zemlje do Marsa
duže, nego što traje cela sekvenca za spuštanje, tako da upravljanje sa Zemlje nije moguće.
Svi procesi moraju da su uprogramirani u kompjuter na landeru i on mora sve potrebne
akcije da izvrši u tačno odredjenom trenutku.
Dalje, je prilikom ulaska u atmosferu Marsa potrebno da se zadrži odredjen ugao u odnosu
na horizontalu. Ako je ulazak pod previse oštrim uglom, termička i mehanička opterećenja su
prevelika i lander izgori. Ako je ugao ulaska previše plitak, lander može da promaši
predvidjeno mesto spuštanja ili čak da se odbije od atmosfere i kao praćkom bude odbačen u
svemir. Osim toga se odredjeno mesto spuštanja nalazi pod uticajem lokalnih promena
atmosferske gustine, turbulenca i brzine vetra. Zbog toga ne dolaze sve oblasti na Marsu u
obzir za spuštanje. Pritisak na površini Marsa je prosečno samo 0,6 hektopaskala. To
odgovara pritisku na Zemlji koji vlada na 35 kilometara visine ili 0,6% pritiska na Zemljinoj
povrsini. Da bi uopšte došlo do dovoljne snage kočenja putem padobrana, potrebno je da se
odaberu oblasti koje se nalaze u dubini. Na nekoj uzvisini na Marsu, gde je osim toga teren
prilično kamenit, do sada se ni jedna sonda nije spustila.
7
Sve ovo je uzrok zašto se do sada ljudi nisu
spustili na Mars, jer je još uvek previše
neistraženih faktora koji su opasni po ljudski
zivot. Zbog toga se spuštanje na Mars iz
godine u godinu odlaže za po desetak godina.
Trenutna mogućnost spuštanja ljudi na Mars
se provizorno planira za oko 2032. godinu.
Nije isključeno da ce i ovaj termin da bude
pomeren. Na slikama ispod se vide razne, do
sada oprobane, mogućnosti spuštanja na
Mars.
NASA